СТВАРНО ПРАВО

доц. др Раденко Јотановић

Појам стварног права
Стварно право као грана права у оквиру Грађанског права – пaндeктни систем;

Позната су 2 модела у изградњи система грађанског права: институцијски и пандектни.

Институцијски систем потиче из римског права. Гај у Институцијама каже да се сво право
односи на лице (personae), имовину (res - ствари) и тужбе (actiones). Пандектни систем
развијен је у Њемачкој правној теорији и примијењен у њемачком Грађанском законику из
1896.године. Састоји се од 5 делова: општи дио, обавезно право, стварно право, породично
право и насљедно право

Стварно право у објективном смислу је скуп правних норми грађанског права изражених у
закону или другом општем акту које регулишу односе између људи, а поводом ствари -
субјективна стварна права, са циљем да се одреди коме та права припадају (правила гране
права којима се уређују субјективна стварна права).

Стварно право у субјективном смислу је грађанско право које свог имаоца овлашћује на
непосредну правну власт на одређеним стварима (апсолутно право које за свој непосредан
објект има ствар).

Карактеристике стварних права

− Дејство erga omnes (према свима),
− Обавеза на пасивно понашање свих трећих лица: конкретизација по субјеку и садржини
у случају повреде,
− Уживају право првенства (у односу на облигациона права и истоврсно стварно право
настало касније),
− Дају право следовања (овлашћење титулара стварног права да од било ког трећег лица
код кога се његова ствар нађе, тражи враћање те ствари),
− За непосредан објекат имају ствар,
− Публицитет стварних права уписом у катастар непокретности,
− Претежно су уређена императивним прописима аутономија воље и њено дејство на
стварна права (аутономије воље – дејство inter partes),
− Принцип numerus clausus-a стварних права = начело затвореног броја стварноправних
односа: постоје само они облици стварноправних односа које је као такве одредио
пропис.

Врсте (подјела) стварних права

1. Право својине,
2. Iura in re alliena (стварна права на туђим стварима).

Стварна права су: право својине, право грађења, заложно право, право стварне и личне
службености и право реалног терета. (чл. 1/2 ЗСП)

2
На непокретностима се уписују права:
(Чл. 93/1/а) – ж) Закона о премјеру и катастру Републике Српске)
а) својине, ђ) право грађења,
б) заложно право, е) концесије и
в) стварне служности, ж) право закупа закључено на период не
г) плодоуживање, краћи од пет година.
д) реални терети,

Iura in re alliena:
− Стварне службености;
− Плодоуживање;
− Заложна права: хипотека, ручна залога и бездржавинска залога на покретним
стварима/регистровано заложно право/хипотека на покретним стварима/мобилијарна
хипотека;
− Право грађења;
− Реални терети;
− Закуп, концесије, (законско) право прече куповине ???

Концесија представља дозволу jавне власти која се даје правним или физичким лицима,
домаћим или иностраним, за обављање одређене делатности по унапријед прописаним
условима. Концесија представља правни посао који се остварује између даваоца концесије
(концедента) и примаоца концесије (концесионара), са циљем остваривања већег степена
ефикасности у експлоатацији предмета уговора о концесији. Он је двојак и односи се на
искоришћавање природних богастава, односно добара у општој употреби, или дјелатности
јавних служби, а реализује се закључивањем уговора о концесији који представља формалан и
двострано обавезан споразум.

Појам ствари као објекта стварних права

Ствар је дио материјалне природе у људској власти (физички услов) на коме постоји
субјективно грађанско право (услов правне природе).

− Људско тијело и дијелови тијела...

− Правни положај животиња и животне средине.
− Ствари у посебном режиму (дроге и лијекови, оружје...)...
− “Бестјелесна” ствар.
− Ствар и “добро” (из француског права: повољно значење појма ствари - извор користи и
неповољно – извор штете):
− Јавна добра (јавни путеви, улице, тргови и др.),
− Општа добра (ваздух, вода у ријекама, изворима, језерима и мору) и
− Добра од општег интереса (грађевинско, пољопривредно, шумско земљиште, биљни и
животињски свијет, културна добра,...)

3
Подјела (врста) ствари

Покретне и непокретне ствари

Покретне ствари (res mobiles) су оне ствари које се могу премјештати са једног мјеста на
друго без повреде њихове суштине.

Непокретност (res immobiles) је све што је на површини земљишта, испод или изнад њега
изграђено (изузетак право грађења)..., трава, дрвеће и плодови...

− Право грађења је непокретност у правном смислу.

− Непокретности по намјени.
− Антиципиране покретне ствари (покретне ствари „унијете“ у непокретност да јој служе
+ да јој је такву намијену одредио власник непокретности + исти власник);
− Начело Superficies solo cedit: Све што је у чврстој вези са земљом припада власнику
земљишта.

Правни значај подјеле ствари на покретне и непокретне:

● Расправљање заоставштине,
● Дереликција,
● Заложно право,
● Стицање путем одржаја,
● Стицање од невласника,
● Iustus titulus (форма уговора),
● Modus acquirendi,
● Rегистри непокретности,
● Предмет уговора о остави...

Дереликција је један од начина престанка права својине. То је изјава којом се одриче власник
својине на непокретној или покретној ствари, при чему дерелинквирана непокретност прелази
у државну својину, a дерелинквирана покретна ствар постаје res nullius.

Iustus titulus је правни основ за стицање својине ствари путем одржаја.

Modus acquirendi је начин стицања права својине: уписом у земљишни регистар за

непокрености, предаја ствари у државину стицаоца за покретности.

Просте и сложене ствари

Критеријум подјеле је да ли се дијелови могу распознати (сложена ствар) или не (проста

ствар).

Дијелови сложене ствари:

1. Oдвојени саставни дијелови (физички самостални), нпр. алат за аутомобил
2. Cпојени саставни дијелови:
− неодвојиви (потпуно инкорпорисани) дио ствари (битни дио - чл. 10/1 ЗСП) који се не
може одвојити без уништења или оштећења ствари: није самосталан објекат
стварних права), нпр. грађевински материјал од кога је направљена зграда
− одвојиви (непотпуно инкорпорисани) дио ствари (небитни дио - чл. 10/2 ЗСП): може
бити предмет стварних права, нпр. прозор, лустер, точак аутомобила...

4
Главна и споредна ствар, припадак ствари

Главна ствар подразумијева физичку цјелину њених саставних дијелова, која има примаран
значај у односу на покретну ствар са којом је функционално повезана.

Главна ствар:
1. У ширем смислу: одвојиви (непотпуно инкорпорисани) дијелови,
2. У ужем смислу: неодвојиви (потпуно инкорпорисани) дијелови.

Припадак непокретности (узгредна ствар):

1. Одвојени дио ствари (непотпуно инкорпорисани)
2. Физички самостални дио функционално повезан са главном ствари.

Accessorium sequitur principale – припадак прати главну ствар.

Плодоносна ствар и плодови (fructus)

Плодови су приходи који настају од неке ствари или права (правног односа). Они се најчешће
јављају периодично, намијењени су за одвајање и не исцрпљују супстанцу ствари која их даје.
Припадају власнику ствари или права које их доноси.

Подјела плодова:
1. Природни - органски произилазе из неке ствари без улагања људског рада,
2. Индустријски - настају улагањем људског рада и уз помоћ природе,
3. Цивилни – произилазе из неког правног односа (најчешће у новцу).

До одвајања плодови су дио плодоносне ствари, а након одвајања постају самосталане ствари.
Плодови животиње припадају власнику животиње. Производ (продукт, принос): оно што
ствар да без периодичности и што је дио њене супстанце, нпр. посјечено дрво.

Ствари у промету и ван промета

Res in commercium су ствари које могу бити објекти стварних права.

Res extra commercium су ствари које не могу бити објекти стварних права.
− Ствари у посебном (административом, ограничено регулисаном) режиму (нпр. дроге,
лијекови, оружје, племенити метали...).
− Вјерски предмети су својина вјерских организација.

Збирна ствар (universitas rerum)

Збирна ствар је скуп истоврсних, физички самосталних ствари, које имају исту намјену и у
правним односима се појављују као цјелина (нпр. стадо оваца, збирка марака, књиге у
библиотеци...): објекат су посебног права својине.

Комплементарна ствар је она код које су, такође, поједини дијелови физички одвојени, али
немају никакву самосталну употребну вриједност, те се у правном промету појављују као
цјелина (нпр. пар рукавица, пар чарапа, шаховска фигура ...).

Збир ствари и права = universitas iuris (нпр. стечајна маса, заоставштина...).

5
Дјељиве и недјељиве ствари

Дјељиве ствари су оне које се могу дијелити на више истоврсних дијелова, при чему њихова
супстанца остаје иста, а мањи дијелови имају сразмјерно мању вриједност у односу на цјелину.

Недјељиве ствари су оне код којих би се диобом уништила њихова супстанца или би се
несразмјерно умањила вриједност дијелова добијених диобом.

Врсте диобе:
1. Физичка - механичка подјела ствари на ситније дијелове,
2. Геометријска - дијели се земљиште линијама на више парцела, зграде хоризонтално и
вертикално,
3. Цивилна диоба - диоба по вриједности, ако физичка диоба није могућа.

Процјењиве и непроцјењиве ствари

Процјењиве су оне ствари чија се вриједност може одредити упоређивањем са другим

стварима у промету. Имају прометну и употребну вриједност и могу се изразити у новцу.

Новац је тјелесна ствар која има функцију општег мјерила вриједности робе и услуга на
тржишту и средства плаћања. Цијена процењиве ствари може бити:
− редовна (тржишна) - нормална цијена која важи на тржишту,
− ванредна (афекциона) - цијена при чијем се утврђењу узимају у обзир посебне
околности, односно вриједност коју ствар има за власника због његове наклоности
према тој ствари.

Непроцјењиве су оне ствари чија се вриједност не може одредити упоређивањем са другим

стварима у промету.

Потрошне и непотрошне ствари

Критеријум разликовања је економски:

− потрошне ствари су оне које се једном (првом) употребом потроше.
− непотрошне ствари се могу употребљавати више пута или неограничен број пута, а да
им се тиме битно не наруши супстанца.

Нека права могу постојати само на непотрошним стварима, нпр. плодоуживање, послуга, најам..

Индивидуално одређене ствари и ствари одређене по роду

По роду су одређене оне покретне ствари које се у правном промету одређују по некој мјерној
јединици (килограму, литру, дужном метру...). Ствари по роду се одређују бројањем, вагањем
или мјерењем. Genera non pereunt.

Индивидуално одређена ствар је ствар одређена појединачно – конкретно, било зато што је
једина такве врсте, непоновљива, или су јој такво својство дале стране у закљученом правном
послу. Индивидуализација ствари одређених по роду: кад се одређена количина издвоји из
рода и обиљежи.

6
Замјењиве и незамјењиве ствари

Замјенљиве ствари су оне умјесто којих се, приликом испуњења обавезе, може предати друга
ствар истих карактеристика.

Незамјенљива ствар не може бити замјењена другом стварју.

Ствари одређене по роду су замјењиве. Индивидуално одређена ствар може бити замјењива и
незамјењива (нпр. аутомобил). Предмет зајма су замјењиве ствари.

Хартије од вриједности
Хартија од вриједности је писана исправа којом се њен издавaч обавезује да испуни обавезу
уписану на тој исправи њеном законитом имаоцу (чл. 234 ЗОО). Право на хартији и право из
хартије: Право на хартији је стварно право и споредно је, а право из хартије је главно право и
може се остварити само ако се посједује и сама хартија од вриједности (изузетак је
амортизација – издавање нове хартије).

Врсте хартија од вриједности:

1. Према праву које је означено на хартији:

− стварноправне (коносман, товарни лист, складишница),
− облигационоправне (мјеница, чек, обвезница и сл.) и
− хартије с правом учешћа (акције у АД-у).

2. Према начину одређивања титулара:

− хартије на доносиоца (нпр. лозови),
− хартије по наредби (индосамент) и
− хартије на име (нпр. обвезнице, штедне књижице).

Легитимациони папири и знаци (разне врсте карти: жељезничке, аутобуске, позоришне,

биоскопске, разне врсте улазница, бонови...) се разликују од хартија од вриједности.

Државина (посјед, possessio, ius possessionis)

Државина је фактичка власт (моћ) на ствари, која постоји независно од тога да ли држалац
има или нема право на ту фактичку власт.
Државина ≠ својина:
● Државина = фактичка власт; претпоставка својине;
● Својина = правна власт;
(Примјер разлике: код престанка – државина престаје престанком фактичке власти, а својина
вољом власника: продајом, напуштањем и др.);

Државина:
− правно заштићена фактичка власт – чињеница, која временом постаје право;
− непосредна и посредна;
− апсолутно дејство;
− не мора имати правни основ;
− има је свако лице које врши фактичку власт (довољан је corpus) – воља је садржана у
самом појму фактичке власти;
7
 − постоји на стварима и стварним службеностима (праву); ужива правну заштиту;

Карактеристике државине

− Спољашња видљивост државине;

− Трајност државине (нпр. гост у кафани није држалац столице): континуитет државине;
− Могућност искључење утицаја трећих лица на ствари у државини;
− Да је ствар доступна: могућност предузимања материјалних радњи (држање,
кориштење, употреба).

Помоћник у државини

Детентор (помоћник у државини по ЗСП) није држалац, нема државину. То је лице које по
основу радног или сличног односа или у нечијем домаћинству држи ствар за друго лице и
поступа по његовим упуствима. Детентор фактички држи ствар, али са вољом да је држи за
друго лице. Не ужива државинску заштиту, али има право на самопомоћ.

Престанак детенције:
1. Вољом власника ствари (кад на детентора пренесе државину или кад узме ствар од
детентора)
2. Противно вољи власника (детентор не жели више вршити фактичку власт за власника
ствари или губитком или пропашћу ствари).

Појам државине

Државина није право, али ужива самосталну судску заштиту (разлози, оправдање – сигурност
и правни ред). Под одређеним условима може се претворити у право (одржај).
● Претпоставка постојања права у корист држаоца (терет доказивања).
● Претпоставка савјесности држаоца.
● Државина и објективна одговорност.

Субјективно и објективно схватање државине

1. Субјективна (класична, римска) концепција државине:

Corpus (апрехензиона радња, акт) + Animus rem sibi habendi, animus domini (воља да се
ствар држи као своја);
− animus domini ≠ animus possidendi (правно релевантна воља ≠ природна воља);
− Corpus – Animus = Детенција.
− Corpus + Animus = Државина.

2. Објективна (модерна, германска) концепција државине (Corpus + Animus possidendi).

− Corpus = Државина.

Државина права

Quasi possessio: фикција државине бестјелесне ствари (плодоуживање и стварна службеност);

8
У нашем праву нема подјеле ствари на тјелесне и бестјелесне, али постоји државина ствари и
државина права;

Државина права стварне службености.

Субјекти државина

Субјекти државине могу бити физичка и правна лица. Они могу бити субјекти државине на
оној ствари на којој могу имати право својине или неко друго стварно или облигационо право.

Држалац правно лице и заступник.

Државину може стећи и пословно неспособно физичко лице, ако је у конкретном случају, с
обзиром на врсту ствари, способно да на основу своје одлуке стекне фактичку власт на ствари
(нпр. дијете има државину играчака, обуће, одјеће и сл.). Државински спор у овим случајевима
води законски заступник.

Објекти државине

Предмет државине: фактичка и правна граница;

Предмет државине могу бити ствари на којима се може стећи право својине (ствари у
промету) и друга стварна и облигациона права.

Државина постоји и на дијелу ствари који није самосталан објекат стварних права, нпр. соба у
стану, дио к.ч. који се обрађује и сл. (чл. 303/5 ЗСП)

Предмет државине су индивидуално одређене и садашње ствари. Поред ствари, предмет

државине, начелно, могу бити и имовинска права.

Државина просте и сложене ствари; главне ствари и припатка; плодова, збирне ствари,
непокретне и покретне ствари; електронска добра (интернет сајт, видео игрице, приступне
шифре, e-mail...)

Објекти државине нису:

− Јавна добра (ваздух, вода у ријекама, језерима, морима..., затим јавни путеви, улице,
тротоари, тргови, јавни паркинзи...): могућа је државина на оним јавним добрима
која се налазе под посебним административно правним режимом, тако да могу бити
у грађанскоправном промету као што су књиге у државним библиотекама, музејски
експонати, слике у галеријама...
− Ствари ван промета;
− Неимовинска права;
− Право плодоуживања (остварује се кроз државину ствари која је предмет
плодоуживања);
− Брачно право; насљедно право; идеални дио ствари у сувласништву; потраживања...

Облици државине
1. Непосредна и посредна државина,

9
 2. Државина ствари и државина права,
3. Искључива државина и судржавина,
4. Законита и незаконита државина,
5. Савјесна и несавјесна државина и
6. Права и манљива државина.

Непосредна и посредна државина

Непосредну државину има онај држалац који фактичку власт на ствари врши сам или преко
детентора.

Посредна државина постоји када је држалац ствар повјерио неком другом у непосредну
државину. Посредна државина је фикција (“спиритуализована” државина).
Имају је, нпр: закуподавац, залогодавац, послугодавац, власник послужне ствари код
плодоуживања, као и сам плодоуживалац (?), насљедник коме још није предата заоставштина...

И непосредна и посредна државина уживају државинску заштиту: и према трећима и

међусобно.

Државина ствари и државина права

Критеријум подјеле: обим државинске власти коју држалац остварује.

Државина ствари (својинска државина): држалац се према ствари понаша на онај начин на
који се понаша власник; По обиму одговара власти коју даје право својине. Постоје два
изузетка: нема државину детентор и насљедник постаје држалац у тренутку отварања наслеђа
без обзира када је стекао фактичку власт.

Државина права (изведена државина): држалац се према ствари понаша као ималац неког
права ужег од права својине. По обиму одговара власти коју даје неко стварно или облигационо
право на ствар. ЗСП предвиђа само државину права стварне службености. Када на истој ствари
постоји и непосредна и посредна државина, непосредна је увек државина права.

Искључива државина и судржавина

Искључива (самостална, индивидуална) државина је она коју врши једно (физичко или
правно) лице тако да из државине ствари или права искључује сва друга лица.

Судржавина постоји кад два или више лица врши фактичку власт на истој ствари или праву.
Сваки од судржалаца у том случају врши самосталну фактичку власт на цијелој ствари, али је
огрнаничен вршењем фактичке власти од других судржалаца.

Облици судржавине:
1. Проста (обична):
− Периодична (наизмјенична) искључива фактичка власт судржаоца,
− Истовремена фактичка власт,
− Непосредна државина једног, посредна другог и
− Непосредна државина трећег, посредна судржаоца.

10
 2. Заједничка судржавина (квалификовна државина): сва лица се појављују као један
држалац и само заједно могу вршити државину: заједничка државина, као посебан
облик није регулисана у ЗСП.

Заштита према трећим и међусобна државинска заштита судржалаца.

Законита и незаконита државина

Законита државина се заснива на пуноважном правном основу (послу) подобном да се пренесе

право које држалац врши. Ради се о истом правном основу као и за стицање права својине:
законита својинска државина подобна да се пренесе право својине.
− Правни основ за државину ≠ државина
− Правни посао не смије бити ништав, а рушљив основ не спречава да државнина буде
законита.
− Законитост насљедникове државине = државина декујуса.

Незаконита државина није заснована на пуноважном правном основу за стицање неког

стварног права. Незаконити држалац не може стeћи својину редовним одржајем, већ само
ванредним.

Савјесна и несавјесна државина

Савјесна државина је она чији држалац не зна или не може знати да нема право на државину.
Он је у доброј вјери, али у заблуди.
− Савјесност се претпоставља.
− Савјесност насљедникове државине ≠ савјесност декујуса.
− Савјесност државине правног лица и лица које има законског заступника.
− Mala fide superveniens nocet: накнадна несавјесност шкоди, тј. савјесност престаје
сазнањем да се нема право на државину.

Несавјестан (непоштен) држалац је онај који зна или би морао знати да нема право на
државину ствари или права коју врши.

⇒ Савјесна и незаконита државина (нпр. закључен ништав уговор са власником, а то купац

није знао).
⇒ Несавјесна и законита државина (нпр. купац зна да је продавац лопов).

Права и мањива државина

Права државина (истинита, мирна по ЗСП, чл. 312/2) је стечена на правно допуштен начин:
државина стечена предајом од стране претходног држаоца или узимањем у државину ствари
која није у нечијој државини (res nullius). Може бити и савјесна и несавјесна.

Мањива (неистинита) државина је стечена на недопуштен начин: силом, преваром

(лукавством) или злоупотребом поверења (vi, clam или praecario): нпр. отимањем ствари,

11
узимањем без знања држаоца или пријетњом или потајно; одбијањем да се ствар врати која је
примљена до опозива или до истека рока...

Остале врсте државине

Табуларна (земљишно-књижна) државина је државина лица које је у земљишном регистру

уписано као ималац права својине или неког другог стварног права које се уписује у земљишне
регистре;

Насљедничка државина је државина коју стиче насљедник у тренутку смрти оставиоца, без
обзира што не стиче и фактичку власт на ствари, већ само правну.
Стицање државине
Успостављавање фактичке власти: апрeхензионе радње + animus possidendi

Начини стицања:
1. Непосредно (оригинарно, апсолутно, изворно, једностраним чином)
− стицање државине на ствари која није у нечијој државини (res nullius): oбим одређен
вољом стицаоца.

2. Посредно (деривативно, релативно, пренесено) - стицање државине на ствари која је

објекaт туђе државине:
− Самовласно (без правног основа, манљиво): обим одређен вољом као код
непосредног стицања.
− Преносом: обим одређен вољом претходника.

Стицање државине стварне службености

Стиче се непосредно кад држалац повласне непокретности почне вршити садржину стварне
службености на другој непокретности и посредно у споразуму са држаоцем друге
непокретности извршавањем садржине стварне службености;

Са посредним преносом повласне непокретности преноси се и државина права стварне

службености, али се непосредним стицањем повласне непокретности не преноси и државина
права стварне службености.

Пренос државине

Пренос државине покретне ствари врши се обичном предајом (traditio vera), као и
симболичном предајом (traditio simbolica), нпр. предајом исправа (хартија од вриједности:
коносман, товарни лист), кључева (аутомобила)... Савјесни ималац фактичке власти има
предност над савјесним имаоцем исправе.

Пренос непосредне својинске државине непокретности зависи од врсте непокретности: стан,

пословни простор и сл.: испражњењем и предајом кључева; земљиште: уговором (моменат
одређују странке или закључењем уговора).

Пренос посредне својинске државине на непокретностима

12
 1. Фиктивна предаја (traditio fictiva)
2. Предаја изјавом воље:
− traditio brevi manu (предаја кратке руке): досадaшњи (непоср.) држ. права –
стицалац – постаје непосредни држалац ствари, а преносилац – поср. држалац ствари
губи државину,
− constitutum possessorium – преносилац, дотадашњи држ. ствари задржва ствар као
непоср. држ. права, а стицалац стиче посредну државину ствари и
− cessio vindicationis – преносилац преноси поср. државину ствари на прибавиоца, а
ствар се налази у непоср. државини трећег.

Престанак државине
Државина ствари се губи престанком фактичке власти на ствари што је фактичко питање које
цијени суд водећи рачуна о свим околностима случаја: пропашћу ствари, губитком ствари, а
нема изгледа да ће се опет наћи, напуштањем ствари вољом држаоца, одузимањем државине,
ако у законском року није подигнута тужба.

− Апсолутан и релативан престанак.

− Добровољан и против воље држаоца.

Привремена спријеченост не значи престанак или прекид. Оборива претпоставка да је онај ко

докаже почетак и крај државине био држалац у међувремену (непрекидност државине).

Државина права престаје:

1. одрицањем држаоца;
2. пропашћу непокретности;
3. неподизањем тужбе за заштиту државине права и
4. престанком државине непокретности у чију корист је извршавана.
5. Не престаје самим неизвршавањем садржаја!

Заштита државине
Свака државина ужива заштиту – ограничени изузетак код манљиве државине: држалац нема
потпуну заштиту против онога од кога је стечена на манљив начин; Ratio lеgis – забрана
самовлашћа

Циљ заштите – успостављање стања посљедње мирне државине, оног које је постојало прије
напада на државину.
Врсте повреде државине: Облици заштите државине:
− одузимање државине и − судским путем и
− сметање државине. − вансудским путем (самозаштита).

Одузимање и сметање државине

Одузимање државине (ствари, депосједовање) је потпуно искључење држаоца из фактичке

власти и заснивање фактичке власти другог држаоца.

13
Сметање државине:
1. Потпуно без заснивања фактичке власти другог држаоца
2. Непотпуно (сужавање и отежавање вршења фактичке власти)
− успостављање ограничене фактичке власти ометача без потпуног депосједовања
(нпр: прелазак преко туђе непокретности)
− спречавање држаоца да остварује пуну фактичку власт (нпр: онемогућавање
пролаза).

Врсте сметњи:
− Сметање једном радњом, успостављање трајног стања (нпр. истресање шљунка у туђе
двориште).
− Сметање понављањем радњи (нпр. прелазак преко туђе непокретности).

Државинске тужбе: врсте

1. Тужба због одузимања државине (за повраћај ствари) – interdictum recuperande

possessionis:
− Тужилац: бивши држалац,
− Тужени: садашњи држалац који је одузео државину,
− Захтјев: повраћај ствари,
− Доказ: да је тужени држалац који је одузео државину тужиоцу (да је тужилац имао
државину).

2. Тужба због сметања државине - interditctum retinende possession:

− Тужилац: држалац,
− Тужени: онај који смета, по чијем се налогу смета,
− Захтјев: престанак сметања, повраћај у пређашње стање, забрана будућег сметања
под претњом новчане казне,
− Доказ: државина, сметање.

Државинске тужбе: рокови и приговори

Рок за подношење:
● преклузивни субјективни рок од 30 дана
● oбјективни рок од годину дана.

Рачунање рокова:
1. Цивилно: одређивање у данима, седмицама, мјесецима, или годинама по календару:
Када је одређен у данима, рок почиње тећи првог дана послије догађаја од кога се рок рачуна, а
завршава се истеком последњег дана рока. Када је одређен у мјесецима, седмицама или
годинама, завршава се оног дана који се по имену и броју поклапа са даном настанка догађаја
од кога рок почиње да тече, а ако таквог дана нема у последњем мјесец, крај рока пада на
последњи дан тог мјесеца.

2. Астрономско: рачунање у временским размацима мањим од једног дана (сати и

минуте): Примјењује се ако је то изричито прописано или уговорено или произилази из
природе неког односа.

Приговори који се могу уложити против државинских тужби:

1. Приговор недостатка активне легитимације,
14
 2. Приговор недостатка пасивне легитимације,
3. Приговор преклузије (невршење права у одређеном року).

Изузеци од правила да се у посесорним споровима расправљају само фактичка питања:

− Exceptio vitiosae possessionis ad adversario (приговор манљивости државине)
− Exceptio petitorium absorbat possessorium (приговор примарности петиторне
заштите, излишност двоструког извршења).

Карактеристике државинских поступака

Суд утврђује последње стање мирне државине, наређује успостављање ранијег стања и
забрањује сметање убудуће, без обзира на право на државину, правни основ државине и
савјесност држаоца. Нема расправљања правних питања, већ само фактичких. Скраћени (брзи)
поступак, кратки рокови. Суд доноси рјешење, а не пресуду.

Заштита непосредне и посредне државине

Непосредна државина ужива заштиту:
− према трећим лицима;
− према посредном држаоцу.

Посредна државина ужива заштиту:

− према трећима, када непосредни држалац пропусти подизање државинске тужбе;
заштита се остварује у корист непосредног држаоца (последње стање мирне државине).
Ствар се враћа посредном држаоцу ако је непосредни не може узети или не жели;
− према непосредном држаоцу: само ако за одлучивање није нужно расправљање о
њиховом правном односу.

Заштита судржавине

Заштита према трећима - тужба једног судржаоца:

− само ако за одлучивање није нужно расправљање о њиховом правном односу
− ако је последње стање мирне државине била судржавина.

Заштита између судржалаца:

− због одузимања (ако је судржалац потпуно искључен од врштења судржавине)
− због сметања: обим државинске власти судржаоца је битно ограничен (искључено је
расправљање о правном односу судржалаца).

Заштита насљедничке државине (насљедника и извршиоца или стараоца заоставштине):

− од трећих лица
− од санасљедника (исто као и код судржавине).

Самопомоћ код заштите државине

Забрањена је самовласт (прибављање државине од држаоца без његове воље или

узнемиравање држаоца у државини).

Услови за допуштену самопомоћ:

1. непосредна опасност;
15
 2. нужност (судска заштита би стигла прекасно);
3. примјереност (непрекомјерност) средстава самопомоћи.

Допуштеном самопомоћи може се послужити и помоћник у државини.

Право својине (dominium, proprietas)

Својина је стварно право, које власнику даје овлашћење да слободно и по својој вољи ствар
држи, користи и да с њоме располаже, а свакогa од тога права искључи у границама одређеним
законом. (чл. 17/1 ЗСП)

Право својине је право уживања и располагања стварима на најпотпунији (најапсолутнији)

начин, које може бити ограничено само законом. (чл. 544 Code civil)

Кажеш ли о каквој ствари моја је, то је највише што казати можеш. (чл. 1015 ОИЗ)

Садржина права својине

1. Ius possidendi (овлашћење држања ствари),

2. Овлашћење кориштења:
− Ius utendi (овлашћење употребе)
− Ius fruendi (овлашћење прибирања плодова и других прихода).

3. Ius disponendi (овлашћење располагања):

− фактичко
− правно (потпуно и дјелимично).

Карактеристике права својине

● Апсолутно право: дјелује према свима (erga omnes): право првенства и право
следовања;
● Јединствено: везано је за једног субјекта по садржају;
● Једноврсно (недјељиво): не може се по овлашћењима дијелити између различитих
субјеката;
● Рекадентно (еластично): право својине добија поново пуни обим кад престану његова
ограничења
● Независно: власник самостално остварује своја овлашћења;
● Неограничено (потупно, вјечно) право:
o постоји док постоји ствар,
o незастариво је - не може застарити без обзира на то што власник не врши своја
овлашћења (изузетак: одржај).

Врсте ограничења права својине

Ограничење права својине представља све границе објективног права и сва оптерећења
субјективним правима трећих која сужавају право потпуног кориштења и располагања стварју.

16
1. Општа и посебна

Општа: ограничавају вршење сваког права својине, нпр. забрана злоупотребе права својине –
кориштење права супротно циљу због ког је установљено или признато.

Посебна: предвиђена за одређене ствари или поједине правне ситуације, тј. у погледу ствари
од интереса за државу, природу и здравља људи (доноси се посебан закон – закон о
пољопривредном земљишту, закон о водама, закон о шумама, закон о експропријацији);
сусједска права; имисије.

2. Позитивна и негативна:

Негативна: састоје се у дужности власника да у погледу своје ствари нешто трпи или
пропушта, нпр. забрана грађења на земљишту, трпљење имисија са туђег земљишта...

Позитивна: састоје се у дужности власника да нешто даје или чини, нпр. обавезна испорука
пољопривредних производа или да се земљиште обрађује на прописан начин...

3. Ограничења на основу правног посла и ограничења на основу закона:

Ограничења на основу закона (нпр. законско право прече куповине, експропријација, Закон о
шумама, Закон о пољопривредном земљишту...)

Ограничења на основу правног посла (нпр. уговорно право прече куповине, забрана отуђења
и оптерећења непокретности и покретних ствари) – неопходан упис у регистар непокретности
или покретних ствари.

4. Ограничења по објекту и ограничења по субјекту:

Ограничења по објекту (јавни, општи интерес): експропријација, национализација...

Ограничења по субјекту: права странаца...

5. Ограничења по садржини (начину вршења):

− Забрана злоупотребе права,
− Iura in re alliеna,
− Сусједска права...
− Право прече куповине...

Сусједска права
Сусједска права су законом призната права, која могу узајамно истицати свакодобнo власници
сусједних непокретности, која служе њиховом разграничењу или рационалном коришћењу.
Састоје се у трпљењу, пропуштању или чињењу. Могу се извшавати само у мјери и на начин да
се што мање ограничава, оптерећује или на други начин узнемирава сусјед. Односе се на све
врсте непокретности: земљиште, етажну својину, право грађења...

Врсте сусједских права

17
 − Заједничка ограда (међашки знакови): сусвојина сусједа, ако се не докаже супротно;
властита ограда: на непокретности једног власника;
− Међа: поступак уређења међа (споразум сусједа, посљедња мирна државина,
правичност);
− Стабло на међи: у сусвојини, односно својина онога из чијег је земљишта израсло, без
обзира гдје су се гране надвиле и протеже коријење;
− Гране и коријење: власник смије из свог земљишта истргнути жиле и коријење туђег
дрвећа, као и одсјећи гране и дио стабла у ваздушном простору изнад своје
непокретности;
− Приступ на туђу непокретност ради хватања одбјегле животиње, роја пчела и др;
− Употреба туђе непокретности ради извођења радова (постављање скеле...) уз плаћање
примјерене накнаде;
− Постављање водова и других уређаја (електричних, канализационих, гасоводних...) у
општем интересу без пристанка власника, а у приватном интересу одлуком суда према
одредбама о оснивању службености;
− Поткопавање туђе непокретности или предузимање других радњи није дозвољено;
− Имисије (дим, неугодни мириси, чађ, отпадне воде, потреси, бука...) нису дозвољене ако
су прекомјерне (дозвола надлежног органа);
− Опасност од рушења зграде: предузимање потребних мјера за спречавање настанка
штете или осигурање будуће штете;
− Забрана мијењања природног тока воде на штету другог земљишта (надземне и
подземне воде; власник узводног и власник низводног земљишта);
− Одвођење кишнице с крова: власник непокретности дужан је да предузме мјере да
кишница не пада на туђу непокретност;

Право прече куповине

Постоји законско и уговорно право прече куповине.

Законско право прече куповине овлашћује једно лице да захтева од власника ствари, који
намјерава да је прода, да прво њему понуди ствар на продају. У случају повреде права прече
куповине, ималац тог права може тужбом пред судом захтевати поништење уговора о продаји
непокретности и да се непокретност њему прода под истим условима.

У нашем праву, право прече куповине је установљено:

− Законом о стварним правима у корист сувласника етажне својине и сувласника
породичне зграде,
− Законом о културним добрима у корист установа заштите културних добара као што су
Завод за заштиту споменика културе, музеј, архив, кинотека...

Стицање права својине

− Оригинаран и деривативан;
− Апсолутан и релативан;
− Стицање права својине на покретним и непокретним стварима;
− Стицање права својине на основу (чл. 23/1 ЗСП-а):
1. Правног посла,
2. Закона (стварањем нове ствари, спајањем, мијешањем, одвајањем плодова, стицањем
од невласника, окупацијом, одржајем и др.),
3. Одлуке суда или другог органа
18
 4. Насљеђивањем и остављањем легата.

Поједини облици стицања права својине

Деривативно и оригинарно (Критеријум подјеле: својина претходника као одлучујућа правна

чињеница).

Апсолутно: на стварима које нису објекат ничије својине (окупација ничијих ствари, стицање
својине на новој ствари...) и релативно: на стварима које су објект нечије својине, престанак
својине претхоника.

Вољом претходника и без воље претходника: одржај, стицање од невласника (Критеријум

подјеле: воља претходника као одлучујућа правна чињеница)
− Деривативно стицање подразумијева и својину и вољу претходника, а оригинарно
стицање недостатак једног од њих.

Деривативно стицање права својине

Кад стицалац право својине изводи из права претходника уз испуњење сљедећих
претпоставки:
1. Да је претходник власник (Nemo plus iuris...)
2. Правни основ (iustus titulus)
3. Начин стицања (modus acquirendi)

Iustus titulus – пуноважан правни посао подобан да пренесе право својине: уговор о
купопродаји, размјени, поклону, зајму, дјелу...; једнострани правни посао (тестамент, јавно
обећање награде...)

Modus acquirendi – начин стицања у ужем смислу: моменат у коме је својина пренета, у коме је
прешао ризик.
− Код покретних ствари = предаја,
− Код непокретности = упис у регистар непокретности.

Предаја као modus acquirendi покретних ствари

Предаје је пренос државине на ствари која је предмет преноса права својине, материјални акт
који има правне посљедице.

Потребни услови да предаја доведе до преноса права својине:

1. да је посљедица пуноважног правног основа,
2. акт воље продавца, а не да је купац сам узео ствар у коме случају постаје само (манљив)
држалац и
3. управљена на пренос права својине, а не да је извршена из неког другог разлога.

Стварна права трећих на продатој и предатој ствари остају.

19
Врсте предаје:
1. Traditio vera (обична предаја): пренос непосредне државине; зависи од особина
ствари; омогућавање стицаоцу да успостави непосредну државину на ствари;
2. Traditio simbolica (симболична предаја): предаја знацима;
3. Traditio fictiva (фиктивна предаја): право својине стиче се закључењем правног посла:
− Constitutum posessorium: пренос посредне својинске државине уз привремено
задржавање непосредне државине,
− Traditio brevi manu права пренос посредне својинске државине непосредном
држаоцу права тако да се успоставља његова непосредна својинска државина
− Cessio vindicationis пренос посредне својинске државине, док је ствар привремено у
државини права трећег.

Pactum reservati dominii и лизинг

Pactum reservati dominii (предаја ствари без преноса права својине): у уговору о продаји
продавац покретне ствари може се обавезати да преда ствар купцу одмах након закључења
уговора уз задржавање права својине, све док купац не исплати цијену у потпуности.

Финансијски лизинг (to lease: енг. = закупити): продавац предаје ствар купцу, а лизинг
компанија плаћа продавцу цијену и задржава право својине док купац не исплати цијену (и
камату).

Закон о лизингу Републике Српске

Лизинг је правни посао у којем давалац лизинга преноси право држања и

(Чл. 4 Законa)
кориштења предмета лизинга на примаоца лизинга на одређени рок, уз његову обавезу
плаћања уговорене лизинг накнаде и са правом да предмет лизинга врати даваоцу лизинга, да
га откупи или да продужи уговор о лизингу.

Субјекти лизинга: давалац лизинга, прималац лизинга и испоручилац предмета лизинга.

Финансијски лизинг је правни посао закључен између:

а) даваоца лизинга и испоручиоца предмета лизинга и
б) даваоца лизинга и примаоца лизинга.

Оперативни лизинг је уговор у коме су давалац лизинга и испоручилац предмета лизинга исто
лице.

Стицање својине на непокретностима

Услови (чињенични скуп):

1. да је претходник уписан у Катастар непокретности и уписана непокретност,
2. пуноважан уговор (исправе за упис; iustus titulus),
3. clausulа intabulandi,
4. упис у Катастар непокретности (modus acquirendi).

Clausula intabulandi је изричита и строго формална изјава воље земљишно-књижног

претходника – особе чије се земљишнокњижно право укида, ограничава или оптерећује - да
пристаје на укњижбу или предбиљежбу. Ради се дакле о пристанку на упис.
20
Врсте уписа у Катастар непокретности:
1. Упис непокретности,
2. Упис стварних права,
3. Упис одређених облигационих права,
4. Предбиљежба,
5. Забиљежба.

Вишеструко уговарање отуђења непокретности

Право својине стиче:
− оно савјесно лице (савјесност у тренутку подношења захтјева за упис) које је прво
затражило упис у Катастар непокретности (ако су испуњени и остали услови за упис);
− ако је несавјесно лице издејствовало упис у Катастар непокретности, савјесна лица имају
право на тужбу за брисање и забиљежбу спора;

Дејство начела повјерења у истинитост и потпуност Катастра непокретности... (претпоставка –

остварење начела уписа)...
Начело уписа има апсолутно дејство само ако је правни основ стицања правни посао...

Вишеструко уговарање отуђења покретних ствари

Кад је више лица закључило правне послове ради стицања својине исте покретне ствари која је
индивидуално одређена својину стиче:
− оно савјесно лице коме је ствар прво предата у државину (Prior tempore, potior iure), ако
су испуњени и други услови за стицање,
− ако је више лица савјесно, предност има лице које је прво стекло правни основ.

Оригинарно стицање права својине

Оригинарно стицање постоји ако правни сљедбеник своје право не изводи из права
претходника него из чињеница одређених законом.

Оригинарни начини стицања права својине:

1. Стицање својине од невласника,
2. Одржај,
3. Окупација,
4. Налаз изгубљене ствари,
5. Налаз скривеног блага,
6. Прираштај:
− стварање нове ствари (прерада и спецификација),
− спајање и мијешање,
− грађење на туђем земљишту,
− сијање и сађење на туђем земљишту,

21
 − одвајање плодова,
− нанос,
− ново ријечно острво,
− други случајеви одређени законом.

Стицање својине од невласника

Одступање од начела да нико не може на другог пренијети више права него што и сам има
(Nemo plus iuris...).

Услови:
1. савјесност стицаоца,
2. покретна ствар,
3. теретан правни посао закључен ради стицања права својине (кауза) и
4. да је ствар предата стицаоцу.

Ствар не смије бити власнику украдена, изгубљена или загубљена, изузев готовог новца,
хартија од вриједности на доносиоца и јавне лицитације. Права трећих престају ако су стечена
без накнаде и ако је стицалац у односу на њих савјестан.

Стицање од невласника на непокретностима...

Стицање својине одржајем (usucapio)

Стицање права својине на основу узукапионе државине (државине која испуњава одређене
квалитете) протеком времена. (Не)одрживост трајне несагласности (сукоба) између економске
(фактичке) и правне власти на ствари рјешава се у корист фактичке („тријум факта над
правом“). Одржајем престаје својина претходног власника, али одржај није застарјелост.

Врсте одржаја:

1. Редовни:

Квалификована државина + протек времена = редовни одржај.

Квалификована државина је: законита својинска, савјесна и права (није манљива, истинита).
− Законита својинска државина: постоји пуноважан правни основ за стицање државине,
тј. основ који би, да је претходних био власник довео до преноса својине самом предајом
или уписом у Катастар непокретности.
− Савјесна државина: када држалац оправдано вјерује да је претходник власник.
Потребна пажња - Mala fides superveniens nocet: савјесност у моменту стицања државине
(...могао знати) и у току рока за одржај (...сазнао). Законита и несавјесна државина (и
обрнуто); стварна и правна заблуда; савјесност се претпоставља.
− Права државина (истинита, мирна): која није прибављена силом преваром или
злоупотребом повјерења.

Протек времена: покретне ствари – 3 године; непокретне ствари – 10 година.

2. Ванредни (апсолутни) одржај:

22
Квалификована државина + протек времена = ванредни одржај.

Мања квалификована државина је: савјесна државина.

− Савјестан је онај држалац који оправдано вјерује да је он власник. Двострука заблуда:
o у погледу права својине претходника
o у погледу постојања законитог основа: путативан основ (основ који није
пуноважан)

Протек времена: покретне ствари – 6 годинa; непокретне ствари – 20 година.

Прирачунавање одржаја

Прирачунавање (акцесија) времена одржаја, тзв. пропорционални систем: У вријеме одржаја

урачунава се и вријеме за које су претходници садашњег држаоца непрекидно држали ствар
као законити и савјесни самостални држаоци, односно као савјесни самостални држаоци (чл.
58/4 ЗСП)

Урачунавање времена могуће је и уколико су држаоци различитог квалитета, при чему се

вријеме за које су држали претходници садашњег држаоца прерачунава у вријеме потребно за
одржај. (чл. 58/5 ЗСП)

Прекид времена одржаја

На прекид времена одржаја примјењују се одредбе о прекиду рокова застарјелости

потраживања (одредбе чл. 387 – 393 ЗОО-а).

Код прекида протекло вријеме се губи тако да у случају поновног успостављања државине
почиње тећи нови рок.

Прекид:
1. Када држалац призна да није власник,
2. Када држалац сазна да није власник,
3. Када треће лице постане власник,
4. Када држалац изгуби државину,
5. Када ствар не може бити предмет државине,
6. Подизањем тужбе за повраћај ствари, ако тужилац успије у спору.

Застој времена одржаја

Застој (обустава, суспензија) времена одржаја – примјењују се одредбе о застоју рокова

застарјелости (чл. 381-386 ЗОО).

Код застоја рок не тече за вријеме застоја, а протекло вријеме се урачунава у укупно вријеме
потребно за одржај.

Вријеме потребно за одржај не тече:

1. између брачних супружника,
2. између родитеља и дјеце док траје родитељско право,
3. између штићеника и органа старатељства,
4. против власника који се налази на војној дужности за вријеме мобилизације, непосредне
ратне опасности или рата,

23
 5. против лица у радном односу у туђем домаћинству и
6. за вријеме када власник није био у могућности захтјевати судску заштиту свог права.

Прираштај

Грађење на туђем земљишту

1. Без обзира на савјесност власника земљишта и градитеља: земљиште са зградом

припада власнику земљишта, а градитељ има право на накнаду;

2. Ако је градитељ несавјестан власник земљишта има право избора:

а) земљиште са зградом припада власнику земљишта, а градитељу припада накнада,
б) успостављање пријашњег стања или
в) откуп земљишта по тржишној цијени.

У случају под б) и в) власник земљишта има право на накнаду штете;

3. Власник земљишта несавјестан – градитељ савјестан: зграда са земљиштем

потребним за редовну употребу припада градитељу, а власнику земљишта припада
накнада тржишне вриједности земљишта;

4. Власник земљишта несавјестан – градитељ несавјестан: као под 2 осим

успостављања пријашњег стања;
− Грађење на туђем праву грађења: титулар (носилац) права грађења има права и
дужности власника земљишта.
− Моменат стицања права својине грађењем на туђем земљишту је моменат
завршетка зграде (упис у Катастар непокретности има деклеративно дејство).
− Моменат завршетка градње – моменат довођења зграде у стање које омогућава
кориштење за сврху којој је намијењена.

Прекорачење међе грађењем

Савјесни градитељ стиче право својине на захваћеном земљишту, уз исплату тржишне

вриједности земљишта;

Несавјесни градитељ (савјестан власник земљишта) има право избора:

а) власник земљишта може захтјевати успостављање пријешњег стања и накнаду
штете
б) уступити земљиште градитељу уз исплату тржишне вриједности.

Стварање нове ствари: прерада и спецификација

Лице које од свог материјала својим радом изради нову ствар стиче право својине на тој
ствари. Ако ствар изради друго лице на основу правног посла за лице чији је
материјал, та ствар припада власнику материјала. Ако је неко од туђег материјала
израдио нову ствар за себе, она припада њему ако је савјестан и ако је вриједност рада
већа од вриједности материјала, а ако су вриједности једнаке, настаје сусвојина.

Градња туђим материјалом: Ако власник земљишта изгради зграду од туђег материјала,
односно угради у непокретност туђу ствар која се не може одвојити без несразмјерно

24
 великих трошкова, својина непокретности се протеже и на уграђену ствар уз право
власника материјала на накнаду.

Сијање и сађење на туђем земљишту

Сијање на туђем земљишту је прираштај који настаје радњом једног лица (сијача) који
сије своје сјеме биља на туђем земљишту.

Сађење на туђем земљишту је вјештачки прираштај који настаје сађењем садниице у

туђем земљишту.

Биљке које пусте коријење у земљишту својина су власника тог земљишта, независно од
тога ко је био власник сјемена или саднице. (чл. 64 ЗСП)

Прираштај земљишта

Ново ријечно острво: ако није опште добро, правно прираста земљиштима дуж тог
острва, по дужини земљишта, а по ширини до половине водотока.

Нанос (alluvio): земља коју водоток таложи на неко земљиште прираштај је тог
земљишта;

Нанос отргнутог комада земљишта (avulsio): власник отргнутог комада земљишта

има рок од годину дана да врати тај комад земљишта, а у супротном постаје саставни
дио земљишта коме је припојен.

Одвајање плодова

До одвајања плодови су саставни дијелови плодоносне ствари и припадају њеном

власнику. Изузетак:
1. Савјесни држалац плодоносне ствари постаје власник одвојених плодова и
2. Плодоуживлац или закупац стичу својину на одвојеним плодовима.

Сједињење (спајање и мијешање) ствари

Када се споје или помијешају ствари које припадају разним власницима тако да се не
могу одвојити без знатне штете или без несразмјерних трошкова, настаје сусвојина,
сразмјерно вријености у тренутку спајања и мијешања.

Ако је неко од власника несавјестан, савјестан власник (у року од 1 год.) има право
избора да цијела ствар постане његова својина или да цијела ствар постане својина
несавјесног власника. Стицалац надокнађује власнику тржишну вриједност ствари.

Ако једна спојена или помијешана ствар има незнатну вриједност, ствар припада
власнику друге (доминантне) ствари уз накнаду (у року од 1 год.).

Окупација: стицање својине ничије ствари

Окупација (occupatio, присвојење): на покретној ничијој ствари (res nullius) својину стиче лице
које је узме у самосталну државину с намјером да је присвоји. Услови:

25
 1. Да је ствар покретна,
2. Да је ствар ничија,
3. Да се узме у државину са намјером стицања права својине и
4. Да закон не искључује стицање права својине на тој ствари (нпр. дозвола
административног органа, добра у својини државе...).

Налаз изгубљене ствари

Изгубљена стар је она која је против воље држаоца изашла из његове фактичке власти, а ствар
коју је власник изгубио, загубио или му је украдена није самим тим престала бити његова
својина.

Налазач је дужан ствар вратити власнику ако му је познат, у супротноме најближој полицијској
станици или другом надлежном органу (није дужан ако је вриједност ствари занемарљива),
који су дужни да ствар чувају.

Власник има рок од 1 године од дана објављивања огласа да преузме ствар, у супротноме ствар
или новац добијен њеном продајом, припада налазачу.

Налазачу припада накнада од 10% од вриједности ствари (изузетак: правично смањење

накнаде).

Налаз блага

Благо је новац, драгоцјености и друге ствари од вриједности које су биле скривене тако дуго да
се више не може утврдити власник.

Налазач је дужан да заснује државину на нађеном благу и о томе обавјести надлежни орган.
Ако благо нема власника, постаје својина јединице локалне самоуправе на чијој територији је
пронађено.

Налазач и власник непокретности (носилац права грађења) на којој је нађено благо имају
право на награду у износу између 10% и висине вриједности блага (сваком од њих припада по
½ награде).
Заштита права својине

Генерална заштита својине као права

Свако физичко и правно лице има право на
Европска конвенција о људским правима (чл. 1 Протокола бр. 1):
неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном
интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права....

Уставни принцип неповредивости својине: Сви облици власништва имају једнаку правну
заштиту“ (чл. 54 Устава РС); Јамчи се право насљеђивања, у складу са законом (чл. 55 Устава РС);
Законом се може ограничити или одузети право власништва, уз праведну накнаду (чл. 56 Устава
РС)

Тужбе за заштиту права својине

26
Заштита својине као индивидуалног права, право својине повријеђено одузимањем ствари
или узнемиравањем тог права - својинске тужбе:

1. Actio Reivindicatio

Својинска тужба на враћање индивидуално одређене ствари. Не застаријева. Тужилац: власник

ствари, Тужени: садашњи држалац ствари (тужба in rem).

Изузетак:
● отуђена ствар након литиспенденције (покренуте парницe на суду),
● лице лажно тврди да је држалац (обмањује тужиоца).

Доказ да се ствар налази код туженог и право својине (probatio diabolica) кад је својина стечена
оригинарно и дериватно.

Захтјев тужиоца:
● повраћај ствари
● повраћај натуралних плодова.

Савјестан држалац: не одговара за погоршање и пропаст ствари; не даје накнаду за употребу и

користи од ствари; задржава одвојене, а још непотрошене плодове и има право на накнаду:
− нужних трошкова за одржавање ствари,
− корисних трошкова за повећање вриједности ствари,
− луксузних трошкова (ius tollendi) ако је вриједност ствари повећана (право на одвајање).

Ius retentionis (ретенција – право задржавања ствари) до исплате нужних и корисних трошкова;
Користи држаоца се одбијају од трошкова које је држалац имао;

Несавјестан држалац: враћа ствар са свим плодовима; надокнађује вриједност убраних плодова
које је потрошио, отуђио или пропустио да убере; надокнађује штету насталу погоршањем или
пропашћу ствари и има право на накнаду:
− нужних трошкова које би имао и власник,
− корисних трошкова који су корисни и за власника и
− луксузних трошкова (ius tollendi) ако је вриједност ствари повећана за власника.

Приговори туженог (држаоца):

● Перемпторни приговори (потпуна и трајна одбрана):
1. Exceptio posterioris dominii: да је тужени стекао својину послије тужиоца, нпр.
одржајем, стицањем од невласника...
2. Exceptio rei venditae et traditae: тужилац је продао и предао ствар, али није извршен
земљишнокњижни пренос и
3. Тужилац је продао и предао туђу ствар, па је реивиндицира након што је постао
власник (ко је дужан да штити од евикције не може да реивиндицира).

● Дилаторни приговори (одлаже се дејство, привремена одбрана):

1. тужни има неко стварно право које га овлашћује да одређено време држи ствар,
2. тужени има неко облигационо право према тужиоцу које га овлашћује да задржи
ствар одређено време и
3. Ius retentionis.

27
2. Actio Publiciana: тужба из претпостављене својине

− Тужилац: бивши узукапиони држалац (који има правни основ и законит начин стицања,
док се савјесност претпоставља);
− Тужени: садашњи држалац;
− Захтjев: повраћај индивидуално одређене ствари;
− Доказ: да се ствар налази код туженог и да тужилац има квалификованију државину
(јачи правни основ):

Побјеђује државина чији држалац може доказати свог несумљивог претходника; Ако то оба
могу или не може ни један – предност има онај држалац који је ствар стекао теретно; Ако су оба
стекла ствар теретно – предност има тужени (држалац) јер се ствар налази код њега; И код ове
тужбе могу се изјавити перемпторни и дилаторни приговори.

3. Actio negatoria: тужба због сметања (узнемиравања)

Сметање права својине које се не састоји у одузимању ствари.
− Тужилац: власник који је истовремено и држалац;
− Тужени: онај који омета или по чијем се нaлогу врши ометање или ко је одобрио
омeтање које му иде у корист;
− Захтјев:
а) престанак (обустава) сметања,
б) повраћај у пређашње стање (ако је сметањем наступила трајна ситуација) и
в) забрана будућег (поновљеног) сметања: новчана казна, принудно извршење без нове
тужбе и претња новом казном;
− Доказ:
а) својина ствари, претпостављена својина и
б) постојање неоснованог узнемиравања: сметање умањењем државине, сметање без
умањења државине, продужено сметање.
− Приговор туженог: субјективно право које га овлашћује на радњу сметања .

Заштита својине сувласника и заједничара

Све власничке тужбе могу подићи и сувласници, као и заједничари. Сувласник и заједничар
имају право на заштиту права својине на цијелу ствар; Сувласник има право и на заштиту
права својине на свом идеалном (сувласничком) дијелу.

Престанак права својине

Апсолутни и релативни престанак:
1. Кад друго лице стекне право својине на истој ствари,
2. Пропашћу ствари,
3. Прирастањем другој ствари од које се не може правно, нити физички одвојити без
несразмјерних трошкова,
4. Напуштањем ствари (одрицање, дереликција): ствар се сматра напуштеном ако њен
власник на несумљив начин и слободно изрази вољу да се одриче права својине на њој:
− код непокретности потребна је форма прописана за земљишнокњижни упис;
− не може се напустити оптерећена непокретност, изузев оптерећења стварном
службеношћу;

28
 − непокретност постаје својина локалне самоуправе, а покретна ствар онога ко је
стекне окупацијом.

Сусвојина (condominium)
Сусвојина постоји када два или више лица (сувласници) имају право својине на истој ствари,
сваки према свом удјелу сразмјерно цјелини (идеални дио). (чл. 25/1 ЗСП)

Ради се о праву својине које на једној ствари има два или више лица, и то тако да сваком од
њих припада рачунски одређени удио у праву својине одређен разломком, процентом или
децималом (½, 50%, 0,5), а ако сувласнички удјели нису одређени, претпоставља се да су једнаки.

Сусвојина није својина на неком физичком дијелу ствари, јер се право сувласника односи на
цијелу ствар.

Међу сувласницима је подијељено право својине и то по обиму, а нису подијељена поједина

власничка овлашћења (јединственост права својине).

Права сувласника

Сваки од сувласника има одређена овлашћења према свом удјелу, као и одређена овлашћења
према ствари као цјелини: сувласник је “искључиви власник” свог идеалног, нетјелесног удјела
у праву својине, а истовремено је и један од сувласника цијеле ствари.

Дакле, права сувласника могу бити:

1. Право на удио:
− Сувласник може самостално држати (судржавина), користити се и располагати својим
удјелом без сагласности осталих сувласника.
− Свој сувласнички удио сувласник може продати, поклонити, оптеретити хипотеком,
реалним теретима, правом плодоуживања и сл, али не може стварним службеностима.
− Сувласник нема право прече куповине у односу на другог сувласника (чл. 27/2 ЗСП).
Изузетак: сувласници зграде која се не може подијелити на посебне дијелове и
сувласници породичне зграде имају право прече куповине (чл. 90/2 и 7 ЗСП-а).
− Сувласник се може одрећи свог сувласничког дијела на непокретности (према
правилима о одрицању од права својине), али не и на покретним стварима, јер она остаје
у државини других сувласника, а не постаје res nullius.

2. Права у односу на цијелу ствар:

− Сувласник врши своја овлашћења као да је искључиви власник ствари, али су права
сваког сувласника ограничена правима осталих, у оној мјери у којој не вријеђају права
осталих сувласника, а ако је тако нешто немогуће, онда их врши сразмјерно величини
свог удјела.

− Права сувласника у односу на цијелу ствар су:

1. (Су)Државина ствари,
2. Употреба (коришћење) ствари,
3. Управљање стварју.

29
Државина ствари

Сувласници имају право на (су)државину сразмјерно свом идеалном дијелу и право на њену
заштиту. Државина ствари између сувласника се уређује споразумно, с тим што је уређење
држања посао редовног управљања па у недостатку споразума начин држања може да одреди
суд; само држање може бити договорено тако да сувласници држе свако неки физички део, или
да поједини имају непосредну државину (за остале постоји посредна државина), или да дају
ствар трећем лицу у непосредну државину... Одлука о начину вршења судржавине је увек
опозива, а опозив спада у посао редовног управљања.

Употреба ствари

Употреба (коришћење) ствари не мора бити сразмјерна идеалном дијелу, већ зависи од тога
да ли се њена корисна својства употребом исцрпљују или не: ако се не исцрпљују, сваки
сувласник може ствар употребљавати сходно својим потребама (нпр. пролазити путем
онолико колико је то потребно), а ако се исцрпљују, онда сразмјерно свом удjелу (нпр. возити
аутомобил сразмјерно сувласничком удјелу), ако се другачије не споразумију.

Плодови и остали приходи од цијеле ствари, као и трошкови и терети, дијеле се сразмјерно
удјелу, ако споразумом није другачије одређено. Ови послови спадају у ванредно управљање
стварју.

Право сувласника да у свако доба захтјева:

1. Полагање рачуна и подјелу користи од цијеле ствари,
2. Оснивање етажне својине у корист сувласничког дијела.

Управљање стварју

Управљање обухвата одлучивање о свим питањима која се тичу ствари (намјене, одржавања,
употребе, повјеравања и сл.). Сувласници стварју управљају заједнички, без обзира на
величину сувласничког дијела. Ако се управљање предузме без сагласности осталих
сувласника примјењују се правила о пословодству без налога.

Разликује се:
1. Редовно управљање:
− У послове редовног управљања спадају послови који се тичу нормалног, намјенског
коришћења ствари и текући послови потребни за њено очување и одржавање (нпр.
држање ствари, поправке, обављање редовног сервиса, обрађивање земљишта и сл.). Ту
спада и споразум о држању, употреби и коришћењу ствари међу сувласницима.

− О пословима редовног управљања сувласници одлучују већином гласова мјерено по

удјелима, а не по броју сувласника.
− Ако се не постигне сагласност, а ради се о предузимању посла неопходног за редовно
одржавање, одлуку може да донесе и суд у ванпарничном поступку.
− Надгласани сувласник у оба ова случаја може да тражи обезбјеђење од оних који чине
већину, а у форми залога или јемства.

2. Ванредно управљање - управљања преко граница редовног:

30
 − У послове ванредног управљања спада: промјена намјене ствари, располагање цијелом
стварју, издавање у закуп, залагање цијеле ствари, веће поправке или преправке ствари,
оснивање службености и др.
− У сумњи сматра се да се ради о пословима ванредног управљања.
− Послови ванредног управљања врше се само ако су сувласници једногласни.
− Ако се не постигне сагласност свих сувласника, а постоје нарочито оправдани разлози за
предузимање посла, сваки сувласник може захтјевати да о томе одлуку донесе суд.

Пренос права управљања на управника

Сувласници могу одредити једног или више од њих или треће лице (физичко или правно) да
буде управник. Управник се бира сагласно од стране сувласника. О постављању и
овлашћењима управника може одлучити и ванпарнични суд. Ако није другачије одређено,
управник је овлашћен да предузима послове редовног управљања. Управник има правни
положај налогопримца, с тим што сувласници који заједно имају већину сувласничких дијелова
могу дати отказ управнику, а могу га и смијенити (смјену може извршити и суд). Отказни рок у
оба случаја је 3 мјесеца.

Стицање сусвојине

На стицање сусвојине, у начелу, сходно се примјењују правила о стицању својине, а посебно:

1. Стицање на основу уговора (посебно уговор о ортаклук, заједничком грађењу и уговор о
диоби заједничке имовине),
2. Стицање на основу одржаја (од стране трећих лица и међусобно између сувласника),
3. На основу самог закона, без воље сувласника (communio incidens) код смјеше или спајања
или прераде.

Раскидање (развргнуће) сувласничке заједнице

Трајање сувласничке заједнице зависи од воље сувласника. Сваки сувласник увијек може да
тражи диобу (потпуну или дјелимичну), осим у вријеме кад би другима тиме нанио штету и тог
се права не може трајно одрећи. Изузетак је да се сувласници једногласно могу одлучити да се
у року не дужем од 3 године не може тражити развргнуће. Диобом треба сматрати и смањење
броја сувласника. Право на диобу не застаријева.

Врсте диобе:
− споразумна и судска,
− цивилна (цивилна продаја и подјела цијене према удјелима) и физичка (физичка
подјела, додјела уз исплату, подјела уз доплату, успостављањем етажне својине).

Права трећих након развргнућа сувласничке заједнице...

Заједничка својина
Заједничка својина је право својине два или више лица (заједничари) на неподијељеној ствари
кад су њихови удјели одредиви, али нису унапријед одређени. Довољан је упис једног
заједничара у јавним регистрима. У случају сумње да ли постоји заједничка својина или
сусвојина сматра се да се ради о сусвојини. Свој удио заједничар може правним послом

31
пренијети само на другог заједничара; удио заједничара прелази на насљеднике. Заједничар
врши власничка овлашћења заједно са свим осталим заједничарима, ако није другачије
одређено законом или споразумом. Плодови и др. користи припадају свим заједничарима, а
трошкове и терете који се односе на заједничку ствар дијеле солидарно. Удио заједничара је
дио његове имовине и може њиме одговарати за дугове до висине свог удјела у заједничкој
својини.

Управљање и располагање заједничком стварју

Управљање и располагање заједничком стварју заједничари врше заједнички и споразумно.

Изузетак код располагања – стицање својине и др. стварних права без сагласности свих
заједничара:
1. На покретним стварима: теретним правним послом и ако је стицалац савјестан,
2. На непокретностима: ако својина није уписана као заједничка и ако је стицалац
савјестан.

Престанак заједничке својине – диоба

Сваки заједничар може захтјевати да се одреди његов сувласнички удио у заједничкој својини,
ако то није противно закону и ово право не застарјева. Величина сувласничког удјела
дотадашњих заједничара се одређује споразумно, а у супротном се сматра да су удјели једнаки.
Величину удјела може одредити и суд.

Одређивањем удјела заједничари постају сувласници, а ако се једном заједничару одреди

сувласнички удио, он постаје сувласник са осталим заједничарима који на преосталом
(сувласничком) дијелу имају заједничку својину.

Право трећих лица на диобу

Диобу у корист заједничара на име његовог удјела у заједничкој својини могу захтјевати и
трећа лица:
1. Повјериоци у односу на заједничаре - дужнике,
2. Насљедници у односу на оставиочев дио,
3. Друга лица која имају правни интерес.

Облици заједничке својине

● Насљедничка заједница - насљедници стичу заједничку својину на стварима од

тренутка смрти оставиоца, па до диобе, односно доношења рјешења о насљеђивању;
● Заједничка својина супружника - ствари које су супружници стекли радом у току
трајања заједнице живота су њихова заједничка својина. Брачним уговором се другачије
могу уредити имовински односи;

● Имовина коју су ванбрачни супружници стекли радом у току трајања заједнице

живота;
● Ствари које су чланови породичне заједнице радом стекли у току трајања породичне
заједнице.

32
Етажна својина
Својина на посебном дијелу непокретности (етажна својина) овлашћује етажног власника да
тај посебни дио непокретности искључиво користи и располаже њиме, а да на
заједничким дијеловима непокретности има право сусвојине. На њој може постојати својина
два или више лица (сусвојина или заједничка својина).

Етажна својина је неодвојиво повезана са сувласничким дијелом непокретности на којем је

успостављена и може се само заједно са њим преносити или оптеретити.

Права етажног власника

1. Искључиво право својине на посебном дијелу,

2. Сусвојина на непокретности која се може састојати од:
● земљишта и зграде или
● права грађења и зграде.

Посебни дио непокретности чине:

● Стан,
● Самостална просторија (пословни простори, гараже, обиљежен простор за паркинг у
згради),
● Споредни дијелови (отворени балкони, терасе, подрумске и таванске просторије, кућне
баште, паркинг простор).

Заједнички дијелови непокретности су: темељи, главни зидови, таван, степенице, ходници,
лифтови, електрична, канализациона, водоводна и телефонска мрежа и др. – на њима постоји
СУСВОЈИНА.

Стицање етажне својине

Сувласници непокретности, уз писану сагласност свих сувласника, могу захтјевати

успостављање етажне својине у корист свог сувласничког дијела: услов је одговарајући
сувласнички дио на ком се може успоставити етажна својина – корисна површина (утвђује суд).

Етажна својина се стиче уписом у Катастар непокретности (Књигу уложених уговора) на

основу Изјаве о диоби, Уговора о диоби и Плана подјеле посебног дијела зграде.

Власник непокретности (земљишта и зграде или права грађења и зграде) може извршити
подјелу права својине на сувласничке дијелове и на тим дијеловима успоставити етажну
својину уписом у Катастар непокретности (корисну површину утврђује власник
непокретности, а суд ако су се промијениле прилике).

Права и дужности етажних власника

● Сувласници етажне својине (и породичне зграде) имају право прече куповине.

33
 ● Уговором о узајамним односима етажних власника (у писаној форми) или одлуком суда
одређује се начин кориштења и одржавања посебних и заједничких дијелова
непокретности.
● Сувласник – етажни власник дужан је одржавати инсталације и др. припатке посебног
дијела, а у случају настанка штете због неодржавања надокнадити штету другим
етажним власницима.
● Сувласник – етажни власник може без сагласности осталих вршити преправке или
промјену намјене стана и др. просторија уз поштовање одређених правила: да не
проузрокује оштећење зграде, не задире у својину другог етажног власника без његовог
одобрења, као и у заједничке дијелове итд.
● Сувласник – етажни власник дужан је да одржава свој стан и др. просторију о свом
трошку, плаћа накнаде за комуналне услуга, сноси јавне обавезе и др.
● Управљање непокретношћу на којој је основана етажна својина врши се према
правилима редовног и ванредног управљања непокреношћу у сувласништву.

Послови редовног управљања

1. Редовно одржавање заједничких дијелова и уређаја,
2. Стварање заједничке резерве за покриће трошкова одржавања, побољшања
непокретности и отплаћивање зајма узетог за покриће тих трошкова,
3. Узимање зајмова који нису покривени резервом,
4. Осигурање непокретности,
5. Именовање и опозив управника,
6. Одређивање и промјена кућног реда,
7. Изнајмљивање, давање и отказивање закупа непокретности на којем не постоји етажна
својина.

Ове послове може уредити и суд својом одлуком.

Остали послови

Ванредно управљање: побољшање заједничких дијелова и уређаја зграде.

Заједничка резерва: новчани допринос за покриће трошкова одржавања и побољшања

непокретности и отплаћивање зајма за покриће тих трошкова; управљају сувласници заједно
или преко управника као посебном имовином. Трошкове заједничке резерве сносе сви
сувласници сразмјерно свом сувласничком дијелу, ако се не споразумију другачије или не
захтјевају судску одлуку о томе.

Управник (заступник свих сувласника): управља непокретношћу и заједничком резервом,

води поступке пред судом или др. органом, полаже рачун о свом раду, направи план послова за
одржање и побољшање непокретности, као и план трошкова и оптерећења, прикупља понуде
за одржавање и побољшање...

Стварна права на туђој ствари

34
Титулари стварних права на туђој ствари имају ужа овлашћења на тој ствари од њеног
власника због чега се ова права називају и секторска права. Према ЗСП-у стварна права на
туђој ствари су:
1. Заложно право,
2. Право службености,
3. Реални терети,
4. Право грађења.

1. Заложно право
Заложно право је стварно право на туђој ствари на основу кога повјерилац може наплатити
своје потраживање из вриједности заложене ствари прије осталих повјерилаца, ако дужник не
испуни своју обавезу у року доспјелости.

Заложни повјерилац има два права:

1. Право потраживања према дужнику (облигационоправни однос) – главно право,
2. Заложно право (стварноправни однос) – споредно право.

Заложноправни и облигационоправни однос

Право залоге може настати само ако је претходно настао облигационоправни однос. Заложни
повјерилац има првенствено облигационо право према дужнику, а тек ако дужник не испуни
своју обавезу повјерилац може искористити стварно право на заложену ствар. Заложни
повјерилац је и повјерилац у облигационо - правном односу.

Заложноправни однос има фазу обезбjеђења и фазу намирења. Фаза обезбеђења постоји до
тренутка доспјећа потраживања, а фаза намирења настаје ако је потраживање доспјело за
исплату.

Заложно право и право ретенције

Право ретенције (право задржавања, право задржања, право придржаја, ius retentionis) је право
повjериоца (ретинента) да привремено задржи дужникову ствар, односно да ускрати
испуњење дужне чинидбе све док дужник не испуни доспjело потраживање повjериоца права
задржавања.

Право задржавања има функцију:

1. Средства принуде на дужника да своју доспjелу обавезу уредно испуни,
2. Средства намирења потраживања из задржане дужникове ствари, уколико дужник и
поред задржавања његових ствари од ретинента неће да испуни своју обавезу.

Сличности између ретенције и заложног права

− И кoд заложног права и права задржавања повjерилац се може наплатити из
вриједности ствари;
− Оба права су недјељива и акцесорна;
− Повјерилац на ручној залози и праву задржавања стиче (има) државину ствари и може
се наплатити из вриједности ствари;

Разлике између ретенције и ручне залоге

35
 − Право задржавање је облигационо право и може се вршити док је ствар у рукама
повјериоца, а заложни повјерилац има стварно право (ретинент нема право следовања, а
залогопримац има);
− Ретинент има само непосредну државину, а залогопримац и посредну;
− Задржавање је могуће само послије доспјелости потраживања, ручна залога и за будуће
потраживање;
− Ретинент увијек има закон као основ, а залогопримац има и уговор;
− Ретинент има право само на дужниковој ствари, а залогодавац не мора бити дужник;

Начела заложног права

1. Начело неодвојивости (непреносивости)

Заложно право не може се одвојити од залога који оптерећује, тако да лице које стекне
предмет залога по неком правном основу, стиче га оптерећеног заложним правом (чл. 140/1 ЗСП).
Отуђење и насљеђивање заложног права могуће је само заједно с потраживањем које
осигурава.

2. Начело акцесорности

Начело акцесорности је обиљежје заложног права да је споредно и зависно од постојања

главног потраживања повјериоца као самосталног права (accessorium sequitur principali). Ако је
настало главно потраживање може, истовремено са њим или доцније, настати и акцесорно
потраживање. Заложно право као акцесорно може престати и прије престанка главног
потраживања, а изузетно и касније.

Пуноважност заложног права зависи од пуноважности правног посла – потраживања које

обезбјеђује (ако је на основу правног посла настало заложно право): ако је ништав уговор о
потраживању, ништав је и уговор о заложном праву.

Изузеци од начела акцесорности:

− Будуће и условно (неизвјесно) потраживање.
Врсте условног потраживања:
● кауциона залога: ако се обезбјеђује будућа обавеза, није позната висина
потраживања, па се због тога одређује највиши износ које потраживање може
имати који се обезбјеђује залогом,
● кредитна залога: ако се обезбјеђује потраживање које ће тек настати на основу
уговора о кредиту.
− Будућа ствар као предмет заложног права: нпр. објекат у изградњи.
− Застарјелост потраживања (повјерилац се може намирити из вриједности заложене
ствари и поред застарјелости потраживања уколико ствар држи у рукама или је заложно
право уписано у јавном регистру) и
− Својинска хипотека (стицање хипотеке на властитој непокретности – консолицација).

3. Начело специјалности (одређености)

Заложним правом се обезбјеђује одређено потраживање једног повјериоца и може настати на

ствари која је одређена:
− одређеност потраживања,
− одређеност предмета (ствари) заложног права.

36
Потраживање повјериоца према заложном дужнику одређује се навођењем правног основа и
предмета потраживања (нпр. уговор о кредиту или зајму, као и број новчаних јединица које
дужник дугује и камату).

Заложно право може настати на индивидуално одређеној ствари, а не може настати на

цјелокупној имовини дужника или уопште одређеном дијелу имовине дужника (није
дозвољена тзв. генерална хипотека).

Предмет залоге могу бити све ствари и члански удјели и права која се могу поуздано
идентификовати, али и ствари по роду (робни лагер).

Изузеци од начела специјалности:

− Обезбјеђење условног и будућег потраживања (потраживање није потпуно одређено,
али је одређен највиши износ који потраживање не може премашити):
o кауциона хипотека: даје се ствар као обезбјеђење за обавезу која може али не
мора настати и
o кредитна хипотека: служи за обезбјеђење кредита које је банка одобрила
клијенту иако сви износи одобреног кредита још нису искориштени.

− Доцнија потраживања код ручне залоге : кад је након закључења уговора о залози, а
прије намирења потраживања обезбјеђеног залогом, залогопримац стекао још нека
потраживања из уговора закључених са залогодавцем.

4. Начело недјељивости

Недјељивост је обиљежје заложног права да заложена ствар или право као цјелина обезбјеђује
потраживање као цјелину, без обзира што што су потраживање и залог физички дјељиви. Ако
се подијели заложена ствар или право, залога ће теретити оно на што се залог подијелио или
се од њега одвојило. Ако залог пропадне па умјесто њега настане право које га надомјешта
(право на накнаду, право на осигурану суму и др), заложно право траје даље на том праву.
мањење потраживања не доводи до смањења предмета залоге.

Изузеци код начела недјељивости:

− Ако се отуђи дио непокретности који је мањи од 1/5 потраживања , повјерилац се не
може противити отуђењу и ослобађању тог дијела непокретности од заложног права,
уколико заложни дужник да одговарајуће осигурање за тај дио или остатак
непокретности пружа довољно осигурање. (чл. 141/6 ЗСП )

− Ако се заложена покретна ствар квари или губи на вриједности , па постоји опасност да
залог постане недовољан за осигурање потраживања заложног повјериоца, заложни
дужник има право да захтјева од суда да се залог одмах прода на јавној продаји, односно
по тржишној цијени те одговарајући дио цијене положи код суда ради осигурања
повјериочевих потраживања. (чл. 162 ЗСП)

5. Начело официјелности

Начело официјелности је правило да се заложни повјерилац, коме заложни дужник није у року
платио дуг, може наплатити из вриједности заложене ствари у судском поступку. Огледа се у:
− Официјелност у односу на постојање и висину потраживања (правоснажна и извршна
судска пресуда као извршна исправа на основу које се врши намирење): тенденција у
савременом праву је да нотарска исправа буде извршна или вјеродостојна исправа и

37
 − Официјелност у намирењу – судска јавна продаја или продаја по текућој цијени, ако
ствар има берзанску или тржишну цијену.

Забрана уговарања lex commissoria - Искључење начела официјелности путем lex commissoria.

Lex commissoria представља одредбу у уговору о залози (или зајму) којом се предвиђа да ће
заложена ствар пријећи у својину заложног повјериоца, ако његово потраживање не буде
намирено по доспјелости (комисорни пакт) или њена продаја по унапред утврђеној цијени или
могућност задржавања ствари по тој цијени за заложног повјериоца (марцијански пакт).

Забрањена је у нашем праву (ништава одредба је одредба којом се уговара lex commissoria):
забрана у моменту закључења уговора о залози, али постоји дозвољеност у моменту
доспјелости дужникове обавезе.

Изузеци од начела официјелности:

− Вансудским путем се може намирити повјерилац ако је предмет заложног права
покретна ствар или право, а заложни дужник је у писаном облику дао изричито
допуштење за такво намирење, (чл. 169/1 ЗСП)
− Ако је покретна ствар или право дато у залог за осигурање потраживања из трговачког
посла, право на намирење се може остварити вансудским путем ако то није дужник
изричито искључио у вријеме оснивања залога. Ово овлашћење се остварује током јавне
продаје у року од 8 дана од упозорења учињеног дужнику (залогодавцу), ако у датим
околностима није прикладнији други начин. (чл. 169/2 ЗСП).

Врсте заложног права према предмету

1. На покретној ствари,
2. На непокретној ствари и
3. На правима:
− на хартијама од вриједности које гласе на доносиоца заложно право стиче се као и
на покретним стварима,
− по наредби заложно право се стиче заложним индосаментом,
− на хартијама које гласе на име, као и на потраживањима путем уступања ради
осигурања и обавештавањем дужника о том уступању и
− на осталим правима на начин предвиђен за пренос тих права.

Регистарско заложно право: на покретним стварима и правима.

Врсте заложног права према начину настанка

1. Уговорно (добровољно заложно право),
2. Судско: оснива се на основу одлуке суда донесене у поступку принудног осигурања
потраживања (чл. 151 ЗСП)
3. Законско: законско заложно право уписаће се у катастар непокретности на захтјев
заложног повјериоца (чл. 152 ЗСП). Оснива се по одредбама посебних закона: нпр. ЗОО-а код
уговора у привреди (превозилац на стварима датим ради превоза, складиштар на
ускладиштеној роби...); Закона о пореској управи РС: ПУ на имовини и имовинским
правима пореског обвезника (настаје уписом у Катастар непокретности, чл. 68/2)...

Хипотека
38
Хипотека је заложно право на непокретности која остаје у државини заложног дужника.

Предност при намирењу (првенствени ред): ако хипотекарни дужник не испуни своју
обавезу о доспјелости, хипотекарни повјерилац може своје потраживање намирити из
вриједности заложене непокретности прије повјерилаца који на њој немају хипотеку (обични,
хирограферни повјериоци), као и прије повјерилаца који су хипотеку на њој стекли послије
њега, без обзира на промјену власника непокретности.

Измјена (уступање) првенственог реда хипотеке: хипотекарни повјерилац може уступити

своје мјесто у првенственом реду ако се са тим сагласе други хипотекарни повјериоци на чија
права утиче ова измјена првенственог реда (чл. 138 Закона о премјеру и катастру РС).

Забиљежба задржавања првенственог реда хипотеке

Власник непокретности у случају брисања хипотеке може захтјевати забиљежбу којом

задржава првенствени ред за упис нове хипотеке до висине избрисане хипотеке на период од 3
године од одобрења забиљежбе. Власник непокретности може захтјевати и упис нове хипотеке
за ново потраживање у првенственом реду и до висине постојеће хипотеке под условом да се
стара хипотека брише у року од 1 годину од уписа нове хипотеке, а у супротном нова хипотека
ће се брисати по службеној дужности.

Стицање (добровољно уговорене) хипотеке

Основ стицања: уговор у форми нотарски обрађене исправе

− обавезни елементи: ознака странака, ознака предмета хипотеке и доказ о својини,
подаци о саставним дијеловима и припацима, подаци о потраживању, clausula intbulandi
- одредба уговора да ће дужник/треће лице дозволити упис хипотеке у корист
повјериоца;
− необавезни елементи: изјава залогодвца о дозволи вансудског намирења, изјава да је
обавијештен о посљедицама претходне изјаве – снага извршне исправе.

Начин стицања: упис у Катастар непокретности (упис или предбиљежба).

Субјекти хипотеке

Уговорне стране код уговора о хипотеци су:

1. Хипотекарни повјерилац
2. Хипотекарни дужник (залогодавац):
а) власник непокретности или носилац права грађења,
б) инвеститор или купац објекта или посебног дијела објекта у изградњи,
в) сувласник на свом идеалном дијелу или сви сувласници за ствар у цјелини и
г) сви заједничари за ствар или право у заједничкој својини.

Предмет (објекат) хипотеке

Предмет хипотеке су непокретности уписане у Регистар непокрености, зем.-књиж. тијело у

цјелини (не може на једној парцели која је саставни дио зем.-књиж. тијела све док се та парцела
не отпише из дотадашњег и од ње образује ново зем.- књиж. тијело);

39
Непокретности које су у промету и то:
1. Сувласнички (идеални) дио непокретности,
2. Непокретности у заједничкој својини (за оптерећење је потребна сагласност свих
заједничара),
3. Стан, пословна просторија или гаража (гаражно мјесто) као посебни дио зграде (етажна
својина) и објекти у изградњи,
4. Бродови и ваздухоплови,
5. Припадак и плодови непокретности док се не одвоје и
6. Право грађења.

Непокретности које не могу бити предмет хипотеке

1. Kоје нису у промету и не могу се уновичити у судском поступку,
2. Oпшта добра,
3. Jавна добра,
4. Oбјекти саграђени противно закону,
5. Пољопривредно земљиште до 5.000 м2, осим код уговорене хипотеке,
6. Плодоуживање (ususfructus),
7. Стварне службености.

Симултана хипотека

Симултана (заједничка) хипотека постоји кад је хипотеком оптерећено више непокретности

уписаних у различите земљишно - књижне улошке као да су све заједно једна ствар. овјерилац
своје потраживање може намирити из било које непокретности (земљишно - књижног тијела).

Преношење хипотеке (цесија, натхипотека и подхипотека)

Цесија постоји кад хипотекарни повјерилац своје потраживање према дужнику уступи трећем
лицу, кад на треће лице прелази и хипотека као споредно право.

Натхипотека (оптерећење саме хипотеке; хипотека на хипотеци) постоји када повјерилац (у

границама свог права на намирење из непокретности) на постојећој хипотеци оснује ново
заложно право у корист трећег лица уз писано обавјештење заложног дужника. Заложни
дужник тад намирује дуг имаоцу натхипотеке или, уз његов пристанка, свом повјериоцу.

Подхипотека постоји кад се једна непокретност оптерети ради обезбјеђења два или више
потраживања различитих хипотекарних повјерилаца (више хипотека на једној хипотекованој
непокретности).

Права хипотекарног повјериоца

1. Да пренесе потраживање осигурано хипотеком, а тиме се уједно преноси и хипотека

(право располагања),
2. Да поставља захтјеве потребне ради заштите свог права на хипотеку,
3. Да од залогодавца захтијева отклањање скривених недостатака (физичких и правних)
на предмету залога или давање другог одговарајућег залога,
4. Да захтјева намирење: тужба ради добијања извршног наслова (аctio hipotecaria,
забиљежба хипотекарне тужбе) или нотарска извршна исправа, судска јавна продаја.

40
 5. Да од залогодавца захтјева да не чини било шта што би угрозило вриједност
хипотековане непокретности, а у супротном да прије доспијећа захтијева принудну
наплату хипотекарног потраживања (право намирења прије доспјелости),
6. Да захтијева испуљење обавезе дужника, а ако он то не учини, да се путем суда наплати
из предмета хипотеке прије обичних (хирограферних) повјерилаца (право првенства),
7. Да од било којег лица које држи хипотековану непокретност захтјева њену предају ради
реализације хипотеке (право сљедовања),
8. Право да употребљава заложену ствар ако је тако уговорено и
9. Право да убире плодове и друге користи од заложене ствари ако има непосредну
државину заложене ствари.

Права власника хипотековане непокретности

1. Право на државину непокретности: хипотекарни дужник има право да убире и присваја

плодове и друге користи са непокретности или било како да употребљава непокретност,
2. Право располагања непокретношћу: хипотековани дужник може слободно располагати
непокретношћу (отуђити је, дати у закуп, поклонити, располагати за случај смрти итд.),
3. Право да непокретност користи као добар домаћин, односно добар привредник,
4. Право да непокретност преда заложном повјериоцу на употребу и убирање плодова и
других користи.

Престанак хипотеке

1. Престанком осигураног потраживања (исплата, опрост дуга, новација, компензација...),

2. Пропашћу непокретности (експропријација, реална суброгација),
3. Одрицањем заложног повјериоца од хипотеке,
4. Истеком рока и испуњењем раскидног услова,
5. Престанком правног лица као заложног повјериоца,
6. Консолидацијом (исто лице постане ималац права својине и ималац заложног права на
истој ствари) и конфузијом (сједињење потраживања и дуга у истом лицу).

Посљедице престанака хипотеке

Хипотека престаје брисањем из Катастра непокретности. Посљедице:
● Располагање неизбрисаном хипотеком (пренос хипотеке на ново потраживање), а на
основу признанице или др. исправе о престанку потраживања.
● Забиљежба задржавања првенственог реда до висине избрисане хипотеке за вријеме од
3 године од одобрења забиљежбе.
● Амортизација – укидање хипотеке на основу одлуке РУГИП-а и брисањем из Катастра
непокретности:
а) ако је прошло 30 г. од укњижбе хипотеке;
б) ако није могуће пронаћи оне који су према уписима овлашћени
в) ако кроз ово вријеме није остваривано право.

Залога на покретним стварима: ручна залога

Ручна залога је стварно право на туђој покретној ствари које се оснива на основу правног
посла, судске одлуке или закона. Уговором о давању у залог дужник или треће лице
(залогодавац) се обавезује да ће, ради оснивања заложног права, предати повјериоцу одређену

41
покретну ствар у залог, а друга страна се обавезује да ће чувати покретни залог и чим његово
потраживање престане, вратити га залогодавцу.

Правни основ и начин стицања ручне залоге

Разликује се правни основ и начин стицања.

Правни основ:
1. Неформалан уговор између залогодавца и залогопримца,
2. Писани уговор између залогодавца и залогопримца (ручна залога која се стиче уписом у
регистар),
3. Рјешење о извршењу на покретној ствари (судско заложно право),
4. Неизмирење обавезе о доспјелости код уговора о шпедицији, превозу, складиштењу,
остави (законско заложно право).

Начин стицања (модус) ручне залоге:

1. Предаја ствари (случајеви посредне државине),
2. Попис ствари (ручна залога по ЗИП-у),
3. Упис у регистар (бездржавинска залога),
4. Задржавање државине (рететнција, законска ручна залога).

Предмет ручне залоге

1. Било која индивидуално одређена и, по правилу, непотрошна ствар или ствар одређена
по роду која је индивидуализована и на којој постоји право својине и која се може
уновчити,
2. Сувласнички дио (без сагласности осталих сувласника),
3. Ствар у заједничкој својини (сагласност свих заједничара).

Права залогопримца

1. Право на намирење (судским и вансудским путем),

2. Право на државину,
3. Право првенства,
4. Право сљедовања,
5. Право на допуну залоге,
6. Право на употребу и прибирање плодова и др. користи ако је тако уговорено,
7. Право да захтјева отклањање недостатака (стварних или правних) због којих залог није
довољано осигурање за намирење потраживања.

Обавезе залогопримца

1. Да залог који држи чува с пажњом доброг домаћина (привредника), а у супротном

одговара за штету,
2. Обавеза на повраћај залога по престанку потраживања,
3. Да не употребљава залогу или даје другоме на употребу или убире плодове и друге
користи од залога ако се обавезао да то неће чинити (забрана употребе: антихреза).

42
Антихреза је одредба у уговору о залози на основу које залогопримац има право да
употребљава заложену ствар и убире плодове и друге користи које се одбијају од износа
потраживања.

Пренос заложног права и подзалога

Право располагања залогопримца:

1. Пренос заложног права (цесија потраживања обезбеђеног залогом). Потребна је
сагласност залогодавца за пренос непосредне државине и
2. Подзаложно право: заложни повјерилац може заложену покретну ствар коју држи даље
заложити у границама свог права. У случају да је заложни дужник обавјештен о
подзалози, може испунити дуг свом повјериоцу само ако на то пристане ималац
подзаложног права или полагањем у суд, а у супротном остаје подзаложном повјериоцу.

Права и обавезе залогодавца

1. Да ствар преда залогопримцу који предајом стиче заложно право,

2. Да захтјева враћање залоге ако је то нужно при чему у замјену даје други одговарајући
залог,
3. Да узме из државине заложног повјериоца залог и преда га неком трећем на чување ако
повјерилац не чува залог као добар домаћин (привредник) или залог неовлашћено
употребљава,
4. Да захтјева од суда да прода залог на јавној продаји ако се залог квари или губи на
вриједности па постоји опасност да постане недовољан за осигурање потраживања
заложног повјериоца.

Престанак ручне залоге

1. Престанаком потраживања (исплата и посебни случајеви исплате, компензација, опрост,

конфузија, поништење или раскид уговора који представља основ, наступање раскидног
услова..., али не и застарјелошћу ако залогопримац држи ствар),
2. Пропашћу заложене ствари,
3. Трајним губитком државине,
4. Одрицањем залогопримца од залоге,
5. Протеком рока и испуњењем раскидног услова,
6. Консолидацијом и конфузијом.

Регистровано заложно право

− Хиптека на покретним стварима (мобилијарна хипотека).
− Оквирни закон о залозима, “Службени гласник БиХ”, бр. 28/04; Закон о регистрованим
залогама на покретним стварима и чланским удјелима, “Службени гласник Републике
Српске”, бр. 16/00.
− ОЗЗ: узор (модел закона) – чл. 9 Једнообразног трговачког законика САД из 1962;
− Концепт закона, номотехника, терминологија (посебно својинско право – задржавање
права својине, лизинг, дугорочни закуп и комисион; сродно право – судско и законско
заложно право; користи од обезбјеђења – побољшања ствари; тјелесне и нетјелесне
ствар – ствари и права; лебдеће заложно право – имовина као цјелина).

43
Настанак залога

Залог настаје кад је:

− у Регистру залога извршена регистрација,
− закључен уговор о залогу,
− залогодавац власник предмета залога и
− залогопримац одобрио кредит залогодавцу.

Ове претпоставке важе само за настанак уговорног заложног права и нису modus acquirendi.

Уговор о залогу
Писани уговор - forma ad solemnitatem (ознака странака /и дужника/, предмет залоге, ознаку
потраживања, одређеност обезбјеђења); ништаве одредбе: уговорене прије повреде уговора
којим се дужник одриче својих права из ОЗЗ-а и дозвољава одузимање предмета обезбјеђења
од стране повјериоца.

Карактеристике: именовани уговор, формалан, двострано-обавезујући, каузалан, теретан,

комутативан, акцесоран, закључен без обзира на лична својства уговорника.

Субјекти залога

Заложни повјерилац и заложни дужник (залогодавац): домаћа и страна физичка и правна лица
(подаци о заложном повјериоцу и заложном дужнику при регистрацији – ЈМБ или ПБ);

Заложни дужник не може бити страно физичко или правно лице (чл. 11/4, Правилник о залози,
“Службени гласник БиХ”, бр. 53/04)

Предмет залога

Покретне свари, ствари у промету, индивидуално одређене, непотрошне, замјењиве, које имају
имовинску вриједност и подобне су за принудно извршење.

Поред тога и: права (нетјелесна ствар) која имају имовинску вриједност, генеричке ствари
(индивидуализација), будуће ствари (припаци, плодови), имовина као цјелина (генерално
залоћно право, лебдећа имовина, floating charge), користи од обезбјеђења (побољшања ствари)
– одступања од начела специјалности.

Посједовни залог нема предност у односу на регистровано заложно право осим код посебног
својинског права – лизинг, задржавање права својине...

Права и обавезе заложног повјериоца

1. Право уписа у Регистар залога,

2. Право првенства и следовања,
3. Право намирења у случају повреде уговора о залози,
4. Право на контролу предмета залога (замјена и допуна предмета залога),
5. Обавеза пружања информација залогодавцу,
6. Обавеза брисања из Регистра залога.
44
Права и обавезе залогодавца

1. Право на државину,
2. Право на употребу и убирање плодова,
3. Право располагања,
4. Право на искуп обезбјеђења,
5. Обавеза чувања и одржавања, као и осигурања предмета залога,
6. Обавеза информисања заложног повјериоца о промјенама предмета залога.

Право првенства

ОЗЗ регулише претпоставке за настанак само уговорног заложног права, а не и судског и

законског заложног права. Међутим, право првенства се одређује према времену регистрације,
без обзира на начин настанка заложног права (правни основ). Посједовни залог остварује
право првенства према времену регистрације.

Изузетак од права првенства има посебно својинско право: купца и закупца, запосленика код
заложног дужника, у односу на будуће исплате, у односу на обебјеђење причвршћеном за
непокретну ствар...

Промјена реда првенства...

Регистар залога

Регистар залога је јавна база података којом се остварује публицитет заложног права, а у коју
се уписује уговорно, судско и законско заложно право (сродна права), друга бездржавинска
средства обезбјеђења (лизинг, задржавање права својине...- посебна својинска права), ручна
залога, као и упис стварног права насталог у другој држави.

Упис у Регистар нема конститутивно дејство, већ само обезбјеђује публицитет и право
првенства, не и modus acquirendi. Регистрација уговорног заложног права може бити извршена
и прије испуњења законских претпоставки.

Подаци који се уносе у Регистар залога:

− Регистар залога није регистар покретних ствари и права, већ регистар обезбјеђења.
− Податке у Регистар уноси тзв. власник корисничког рачуна (заложни повјерилац или
ЈДУ) електронским путем, без сагласности залогодавца, али га мора обавијестити о
уносу.
− Уносе се: подаци о заложном повјериоцу и дужнику, подаци о имовини која је предмет
залога, датум регистрације, трајање и истек регистрације и промјене регистрације –
брисање регистрације, заложног дужника или повјериоца или имовине...

Тачност података, трајање и престанак регистрације

− Одступање од начела поуздања; Регистар не провјерава тачност унесених података,
нити испуњеност претпоставки за упис (не одлучује о захтјеву за упис); одговорност за
унесене податке сноси Власник корисничког рачуна у случају покретања извршног
поступка.
− Брисање регистрације врши шеф Регистра истеком регистрације, на захтјев заложног
повјериоца или на основу судског рјешења.

45
 − Регистрација траје од 1-25 година или на неодређено вријеме.
− Својинска залога у циљу задржавања мјеста у првенственом реду.

Извршни поступак

Одредбе ОЗЗ-а о извршењу примјењују се само на уговорно заложно право (сходна примјена
одредби ЗИП-а) Извршни поступак покреће заложни повјерилац достављањем извршном суду
уговора о залози и Потврде о регистрацији која представља извршну исправу.

Поступак извршења: Стицање посједа обезбјеђења и продаја обезбјеђења.

Заложни повјерилац предлаже:

1. Да судски извршилац одузме залог и преда га заложном повјериоцу у циљу продаје или
2. Да судски извршилац одузме и прода обезбјеђење (ако дужник да писани пристанак
након повреде одредбе из уговора о залогу).

Могућност намирења заложног повјериоца задржавањем ствари након повреде обавезе из

уговора о залози – одступање од забране lex commissoria.

Заштита заложног права

1. Тужба заложног повјериоца којом захтјева од власника залоге:

− да призна и трпи његово заложно право;
− да трпи извршавање овлашћениковог права на заложеној ствари;
− да пропушта чинити на залогу оно што је због овлашћениковог права дужан да
пропушта и
− да од овлашћеника и трећих лица захтјева предају ствари, односно престанак
узнемиравања.

2. Тужба претпостављеног заложног повјериоца којом претпостављени заложни повјерилац

тражи заштиту претпостављеног заложног права ако пред судом или другим надлежним
органом докаже правни основ и истинит начин стицања државине залога.

3. Заштита по правилима земљишнокњижног права ако би неко повриједио хипотеку

неваљалим уписом у Катастар непокретности.

2. Службености
Право службености је стварно право на туђој ствари које овлашћује њеног титулара да туђу
ствар на одређени начин користи. Службеност је ограничено стварно право на нечијој ствари
које овлашћује свог носиоца да се на одређени начин служи том ствари (послужна ствар), а њен
власник је дужан да то трпи или нешто пропушта. (чл. 186 ЗСП) У зависности од тога да ли су
установљене у корист свакодобног власника једне непокретности или у корист одређеног
лица, дијеле се на: стварне и личне.

Начела права службености

46
 1. Службености су стварна права на туђој ствари, не може се имати службеност на
сопственој ствари (тзв. својинска службеност);
2. На једној послужној ствари може постојати више истоврсних или разноврсних
службености, с тим да новија службеност не отежава вршење већ постојеће
службености;
3. На праву службености се не може установљавати службеност;
4. Службеност се мора вршити тако да што мање оптерећује послужно добро (начело
поштеде, рестрикције);
5. Власник послужне ствари не смије онемогућавати или отежавати извршавање
службености;
6. Право службености не може обавезивати власника ствари на чињење, већ само на
нечињење или трпљење;
7. Службеност мора имати разумну сврху (боље и корисније управљање непокретношћу
код стварних службености);
8. Службеност се не може одвојити од добра на којем је или у чију је корист установљена
(повласно и послужно добро) и преносити одвојено;
9. Службеност је недјељива – може постојати само у корист, односно на терет цијеле
послужне ствари, а не само једног њеног дијела (важи за стварне службености);
10. Начин и мјесто извршавања службености на послужној ствари се може преиначити,
односно премјестити.

Оснивање службености

1. Правним послом:

Правни основ: уговор или др. правни посао сачињен у форми нотарски обрађене исправе ако је
послужна ствар непокретност; власништво послужне ствари, односно припадање права које је
послужна ствар; садржај одређује власник послужне ствари или носилац права, својом вољом
или у споразуму са стицаоцем.

Начин стицања:
− На непокретностима: упис (предбиљежба) у Катастар непокретности као терета
послужне непокретности (лист „Ц“),
− На покретним стварима: предајом ствари у државину стицаоца уз clausula intabulandi
власника ствари.

2. Oдлуком суда или др. органа:

Правни основ: судска одлука или одлука органа управе.

− Одлуком суда службеност се оснива у поступку оснивања нужног пролаза, нужног
оснивања службености водова (електричних, канализационих, водоводних,
телекомукационих...) и др. уређаја, у поступку диобе, оставинском поступку (легат,
налог) и др. случајевима одређеним законом.
− Одлуком органа управе стварна службеност се оснива у поступку експропријације,
комасације и др. случајевима одређеним законом.

Службеност се стиче даном правноснажности одлуке суда или коначности акта органа управе,
а упис у Катастар непокретности има само деклеративни карактер.

3. Законом:

47
Непосредно на основу закона право службености основаће се кад се испуне све законом
предвиђене претпоставке за одржај службености.

Одржај службености: стварну службеност стиче држалац повласне непокретности ванредним

одржајам (20 год.) и ако државина нија манљива (да је права).

Код испрекиданих службености (службености која се по својој природи могу само ријетко
извршавати) потребно је доказати да је у периоду од 20 година извршаван садржај
службености најмање три пута.

Упис у Катастар непокретности службености стечен на основу закона има само деклеративни
карактер.

Конститутивност службености код оснивања правним послом се постиже уписом у Катастар

непокретности, а код оснивања одлуком суда (или др. органа) правноснажношћу (коначношћу)
одлуке, односно испуњењем законских услова (нпр. услова за стицање путем одржаја).

Неправилна, привидна и законска службеност

Стварна службеност која није основана у корист неког повласног добра, већ је основана у
корист одређеног лица назива се неправилна службеност. На неправилне службености
примјењују се правила о личним службеностима.

Привидне службености имају облигационоправну природу јер трају до опозива, али се на њих
примјењују правила о службеностима.

Законске службености су, у ствари, ограничења права својине (нпр. сусједска права, имисије
итд.) која настају по сили закона или одлуком државног органа и нису основане у корист тачно
одређеног лица или одређене ствари.

Стварне службености
Стварна службеност је право свакодобног власника једне непокретности (повласно добро,
dominium dominans) да за њене потребе предузима одређене радње на непокретности другог
власника (послужно добро, dominium serviens) или да од њега захтjева да не предузима радње
на својој непокретности на које би иначе имао право. Може се основати и у корист
непокретности које су јавна добра у општој или у јавној употреби, ако се томе не противи
њихова намјена.

Непокретност у сувласништву или заједничкој својини

Код повласне непокретности у својини више сувласника или заједничара, сваки од њих може
самостално вршити садржај службености у корист повласне непокретности. Код послужне
непокретности у својини више сувласника или заједничара, сваки од њих мора трпјети,
односно пропуштати радње које представљају садржај права службености. Носилац права
грађења има исти положај као и власник повласне непокретности.

48
Садржај овлашћења

Власник повласне и власник послужне непокретности могу основати стварне службености

било којег садржаја који је могућ, а да није забрањен. Стварна службеност се заснива правним
послом, одлуком суда или др. надлежног органа или одржајем.

Врсте стварних службености

1. Земљишне и кућне

Земљишне службености могу бити основане да служе пољопривредном земљишту, шуми и

шумском земљишту или другом земљишту:

а) службености пута: право стазе, право прогонити стоку или право пута; нужни
пролаз;
б) службености воде: право црпјети воду, појити стоку, одвраћати воду на туђу
непокретност или наводити с туђе непокретности (службеност пумпања, довођења и
одвођења воде);
в) службености паше;
г) шумске службености: сјеча дрва, купљење сухог грања, жира и сл.

Кућне службености – чињење

Кућне службености могу бити основане на непокретности са зградом, а да се састоје у чињењу:
а) имати дијелови своје зграде у сусједовом ваздушном простору, земљишту или испод
његове површине или имати своје направе на туђој непокретности;
б) право наслонити терет своје зграде на туђу;
в) греду или димњак уметнути у туђи зид,
г) имати прозор у туђем зиду ради свјетла или видика,
д) спроводити дим кроз сусједов димњак,
ђ) наводити капницу са свог крова на туђу непокретност,
е) одводити или пролијевати текућине на сусједово земљиште.

Кућне службености – нечињење

Кућне службености могу бити основане на непокретности са зградом, а да се састоје у
нечињењу:
а) своју кућу не повисивати или је не снижавати,
б) не одузимати повлашћеној згради свјетло и ваздух или видик,
в) не одвраћати кишницу с крова своје куће од сусједовог земљишта којем би могла
користити за полијевање врта, пуњење цистерне или на други начин.

2. Позитивне и негативне

Позитивне (афирмативне) су оне које овлашћују власника повласне непокретности да може

на неки начин да употребљава послужну непокретност, нпр. право пролаза, прогона стоке,
право наслонити терет своје зграде на туђу, спроводити дим кроз сусједов димњак итд.

Негативне су оне које овлашћују власника повласне непокретности да захтјева од власника

послужне непокретности да се уздржи од неке употребе своје непокретности на коју би иначе
имао право, нпр. своју кућу не повисивати или је не снижавати, не одузимати повлашћеној
згради свјетло и ваздух или видик, не одвраћати кишницу с крова своје куће од сусједовог

49
земљишта којем би могла користити за полијевање врта, пуњење цистерне или на други начин
и др.

3. Трајне и повремене

Трајне (сталне, продужене, континуиране) су оне које, када се једном успоставе, трају саме
од себе, при чему њихов титулар није у обавези да предузима одређене радње. Овдје припадају
све негативне службености, као и неке позитивне, нпр. службеност водовода, наслањања
зграде на туђу зграду, греде или димњака уметања у туђи зид итд.

Повремене (одређеног трајања, испрекидане, дисконтинуиране) су оне које су

успостављене да трају одређено вријеме или за одређено доба године, нпр. службености
пролаза, службености воде итд.

4. Видљиве и невидљиве:

Видљиве (јавне, апаратне) су оне које су праћене неком спољном видљивом направом,
односно знаком (нпр. врата, капија, водоводне, канализационе цијеви, пумпа за воду и др.),
било на повласном или на послужном добру, али је потребно да је видљива за власника
послужног добра.

Невидљиве (скривене, неапаратне) су оне које нису праћене видљивим уређајем, односно
знаком што зависи од природе стварне службености, па тако нпр. службеност пролаза је
видљива ако постоји капија, а невидљива ако капије нема.

Престанак стварних службености

1. На основу правног посла (ЗСП не спомиње овај начин престанка, али и за службености
важе општа правила о престанку права, у овом случају на основу уговора између
власника повласне и послужне непокретности);
2. Пропашћу ствари (било повласне или послужне ствари престаје и службеност, али не
престаје ако настане право које пропалу ствар надомјешта. На овај начин службеност
престаје и ако ствар постане res extra commercium.);
3. Консолидацијом, сједињењем (исто лице постане власник и повласне и послужне
непокрентости);
4. Одрицањем овлашћеника (потребна je сагласност свих сувласника или заједничара
повласне непокретности, није потребан пристанак власника послужне непокретности);
5. На основу правног посла (ЗСП не спомиње овај начин престанка, али и за службености
важе општа правила о престанку права, у овом случају на основу уговора између
власника повласне и послужне непокретности);
6. Пропашћу ствари (било повласне или послужне ствари престаје и службеност, али не
престаје ако настане право које пропалу ствар надомјешта. На овај начин службеност
престаје и ако ствар постане res extra commercium.);
7. Консолидацијом, сједињењем (исто лице постане власник и повласне и послужне
непокрентости);
8. Oдрицањем овлашћеника (потребна je сагласност свих сувласника или заједничара
повласне непокретности, није потребан пристанак власника послужне непокретности);

50
Личне службености
Личне службености су стварна права на туђој ствари (покретној или непокретној) која су
установљена у корист одређеног лица (физичког или правног), а овлашћују га да на одређени
начин користи или употребљава послужно добро, без задирања у супстанцу ствари. Везане су
за одређено лице тако да су непреносиве и ненасљедиве и престају смрћу титулара. Постоји
само послужна ствар (може и на идеалном сувласничком дијелу ствари). Садржина се увијек
састоји у искоришћавању туђе ствари (нема негативних личних службености).

Врсте личних служености

1. Плодоуживање (ususfructus),
2. употреба (usus),
3. право становања (habitatio).

Право плодоуживања (ususfructus)

Лична службеност која плодоуживаоцу даје овлашћење да се служи послужном ствари

(држање, употреба и убирање плодова) у складу са њеном намјеном, не мијењајући њен
садржај. Предмет плодоуживања могу бити само непотрошне ствари (покретне или
непокретне), а на потрошним стварима или на праву које не даје плодове постоји неправо
плодоуживање (quasi ususfructus). Плодоуживалац може на друго лице пренијети вршење
својих овлашћења. Власник послужне ствари може располагати са стварју ако тиме не вријеђа
овлашћења плодоуживаоца.

Плодоуживаочева права:
1. Право држања, употребе и прибирања плодова са ствари (уговором се може
ограничити);
2. Право на сав приход који даје послужна ствар (плодови и др. користи, нпр. најамнине,
закупнине, камате, дивиденде - цивилни плодови, без умањења садржаја, док благо
нађено на послужној ствари није приход плодоуживаоца);
3. Право на попис и процјену послужних ствари с назнаком њихове вриједности.

Плодоуживаочеве обавезе:
1. Сношење свих трошкова употребе и искоришћавања послужне ствари, без обзира на
остварени приход;
2. Одржавање ствари са пажњом доброг домаћина у стању у којем је ствар примио,
сношење трошкова редовног одржавања и обнављања ствари, јавне обавезе (порези и
сл.), реални терете који оптрећују ствар и камате на потраживања осигурана хипотеком
на послужној ствари до износа прихода од којих се одбијају трошкови употребе и
искоришћавања;
3. Да без одлагања обавијести власника ствари о неопходности ванредних поправки или
ванредног обнављања послужне ствари,
4. Да осигура послужну ствар на захтјев власника ако је угрожена супстанца послужне
ствари,
5. Да врати послужну ствар власнику након престанка плодоуживања у стању у којем је
ствар примио (одговара за смањење вриједности ствари изузев ако је до смањења
вриједности дошло усљед старења или редовне употребе ствари и непредузимања
ванредних поправки или ванредног обнављања ствари од стране власника ствари).

51
Права и обавезе имаоца послужне ствари или права
1. Одговара за правне и материјалне недостатке код теретних правних послова;
2. Има право располагања са стварју или правом које је оптерећено личном службеношћу;
3. Има право да врши надзор над вршењем права;
4. Не смије узнемиравати титулара у вршењу његовог права;
5. Сноси трошкове ванредног одржавања ствари, али му припадају и ванредни приходи од
ствари;
6. Захтјева враћање ствари по престанку службености.

Право употребе (usus)

Lична службеност која имаоца (узуара) овлашћује да се служи нечијом ствари (послужна ствар)
у границама својих личних потреба и потреба чланова свог породичног домаћинства, а све
користи које преко тога даје ствар припадају власнику. Није могућа неправа употреба (на
потрошним стварима).

Носилац права употребе не може на друго лице пренијети вршење својих овлашћења. Носилац
права употребе има право употребе послужне ствари за своје потребе које одговарају његовом
узрасту, звању, занимању, потребама његовог породичног домаћинства, његовим промјенама
које су природно очекиване и предвидиве и нужно потребне за вођење домаћинства. Носилац
права употребе је дужан да сноси све редовне и ванредне трошкове и терете послужне ствари и
да одржава ствар у добром стању до висине користи коју има од ствари.

Право становања (habitatio)

Лична службеност која свог носиоца овлашћује да се служи нечијом стамбеном зградом или
њеним дијелом намијењеним за становање (послужна ствар) у складу с том намјеном, чувајући
њен садржај. Плодова у натуралном облику овдје и нема, а цивилни плодови су искључени, јер
се ни право становања, ни његово вршење не могу преносити на друго лице. Носилац права
становања може примити у стан чланове свог породичног домаћинства, јер се право становања
просуђује по правилима о праву употребе.

Престанак личних службености

1. На основу правног посла,

2. Пропашћу ствари (повласног или послужног добра) са којом је изједначено стављање
ствари изван промета,
3. Сједињењем (стварна службеност) и консолидацијом (плодоужвиање),
4. Одрицањем овлашћеника (власника повласног добра),
5. Истеком рока или испуњењем раскидног услова,
6. Ако се власник послужне непокретности противи њеном вршењу, а власник повласне
непокретности 3 године узастопно није вршио своје право (либераторна узукапија),
7. Застарјелошћу (неизвршавањем у периоду од 20 година),
8. Због промијењених околности ако је службеност изгубила разумну сврху,
9. Смрћу овлашћеника или престаком правног лица,
10. Растерећење законом или одлуком органе управе (нпр. експропријација).

52
Либераторна узукапија (usucapio libertatis) је начин престанка службености усљед невршења
праћено противљењем власника послужног добра вршењу службености.

Експропријација, као правни институт је принудни прелаз непокретности из приватне у

државну својину у општем интересу и уз накнаду

Заштита службености

1. Конфесорна тужба (actio confessoria, тужба овлашћеника службености):

− тужилац: власник, сувласник, заједничар или држалац повласног добра;

− тужени: против власника послужног добра или трећег лица које овлашћеника
онемогућава или узнемирава у вршењу права службености, као и држаоца;
− тужбени захтјев: вршење права службености у пуном обиму, онако како гласи и
забрана даљег сметања, односно узнемиравања;
− доказ: право службености и чин туженог код онемогућавања или узнемиравања
извршавања тог права.

2. Тужба претпостављеног овлашћеника службености (actio confessoria publiciana). Има је

претпостављени овлашћеник службености који је доказао право службености, као и онај који
пред судом или другим надлежним органом докаже правни основ и истинит начин стицања
државине службености.

3. Заштита по правилима земљишнокњижног права ако би неко повриједио право стварне

службености неваљалим уписом у Катастар непокретности.

4. Заштита општим вансудским и судским средствима за заштиту стварних права:

самопомоћ, тужба за сметање државине права службености, тужба за утврђење постојања
права службености...

3. Реални терети
Реални (стварни) терет даје свом кориснику ограничено стварно право на непокретности коју
оптерећује овлашћујући га да му се на терет њене вриједности периодично дају ствари или
чине радње које су његов садржај. Представља стварноправно средство обезбјеђења испуњења
давања и/или чињења. Може се основати:

1. Правним послом:

Правни основ: правни посао (уговор или тестамент) у форми нотарски обрађене исправе.
Обавезна садржина: одредбе о оснивању терета на одређеној непокретности (једна или више
непокретности), његовом садржају и кориснику терета. За оптерећење непокретности
потребна је својина непокретности, а ако се ради сувласништву или заједничкој својини
потребна је сагласност свих сувласника, односно заједничара.

Начин стицања: упис у Катастар непокретноти као терета оптерећене непокретности (лист Ц)
или предбиљежба.

2. Одлуком суда или надлежног органа:

53
Одлуком суда реални терет се може основати у поступку диобе, оставинском поступку и др.
случајевима одређеним законом. На оснивање реалног терета одлуком суда примјењују се
одредбе које важе за оснивање службености одлуком суда.

Садржина реалног терета

Може бити могућа, допуштена и одређена или одредива радња периодичног давања ствари
или новца или других радњи које имају новчану вриједност. Радња не мора бити у вези са
економском намјеном оптерећене непокретности, нити служити остваривању економске
намјене корисникове непокретности. Садржај реалног терета се може промијенити у договору
са власником оптерећене непокретности и носиоцима других права на непокретности (ако их
има). Може се оптеретити једна или више непокретности, као и сувласнички дио
непокретности које могу бити предмет заложног права.

Обавеза власника оптерећене непокретности

Власник оптерећене непокретности дугује обавезу (основна обавеза) која представља садржај
реалног терета.

Ова обавеза је преносива само заједно са оптерећеном непокретношћу, а ако је основана у

корист неког лица, не може се прености, ако није другачије одређено. Основна обавеза из
реалног терета не може застарити.

Кад доспије испуњење основне обавезе настаје појединачна обавеза на неко давање или
чињење (или њена новчана противриједност) кориснику терета. Појединачна обавеза из
реалног терета застаријева за 3 године од доспијећа сваке поједине обавезе.

Одговорност за појединачне обавезе из реалног терета

За испуњење појединачне обавезе из реалног терета одговорност може бити:

1. Лична: одговара власник непокретности у вријеме доспијећа обавезе (без обзира да ли
је још увијек у власништу непокретности), као и држалац и плодоуживалац, а одговарају
цјелокупном својом имовином и
2. Стварноправна: за све доспјеле појединачне обавезе из реалног терета одговара
власник, односно сувласници вриједношћу оптерећене непокретности, а ова
одговорност је солидарна са личном одговорношћу.

Неодвојивост

Реални терет се не може одвојити од непокретности коју оптерећује (послужна непокретност)

па ко стекне својину ове непокретности стиче је оптерећену реалним теретом, ако законом
није другачије одређено. Ако је реални терет основан у корист непокретности (предијални
терет) не може се одвојити ни од повласне непокретности.

Врсте реалних терета

54
 1. Терет у корист свакодобног власника повласне непокретности (предијални реални
терет) или носиоца права грађења и

2. Терет у корист лица (терет личне природе, персонални терет).

− Реални терет који је основан у корист неке непокретности (повласно добро) не може
се одвојити од својине на повласној непокретности, тј. заједно се преносе. У случају
диобе повласне непокретности реални терет и даље остаје на сваком поједином
дијелу сразмјерно величини тог дијела.
− Реални терет личне природе је непреносив, ако законом није другачије одређено.
− Доспјеле појединачне обавезе давања или радњи код терета у корист власника
непокретности и у корист лица могу се преносити на друга лица (ако законом није
другачије одређено).

Престанак реалних терета

Реални терет престаје брисањем из Катастра непокретности због:

1. Пропасти оптерећене или повласне непокретности,
2. Стављања оптерећене или повласне непокретности ван промета,
3. Одрицања корисника терета,
4. Истеком времена или испуњења раскидног услова,
5. Доношења одлуке суда о амортизацији терета,
6. Смрти лица код терета у корист лица,
7. Захтјева власника оптерећене непокретности ако реални терет изгуби своју сврху.

Заштита реалних терета

Тужба корисника реалног терета према власнику оптерећене непокретности да се утврди

постојање реалног терета. Тужба корисника реалног терета којом захтјева остваривање права
на давање или чињење.

Тужба корисника реалног терета према трећем лицу које га омета или спречава у
извршавању реалног терета са захтјевом да то ометање или спречавање престане (actio
negatoria).

4. Право грађења
Право грађења је право изградње зграде на туђем земљишту са циљем да се стекне право
власништва на тој згради. Представља веће оптерећење власништва, јер власник земљишта
губи државину земљишта и све користи од њега. Међутим, власник на то пристаје јер има
интерес: задржава право власништва као сигуран финансијски извор, убире накнаду за
оптерећено земљиште, ослобођен је пореза на земљиште и др. Корисно је и за носиоца права
грађења: стиче грађевинско земљиште без плаћања цијене, чиме смањује укупне трошкове у
изградњи објекта.

Право грађења је ограничено стварно право на нечијем земљишту које даје овлашћење свом
носиоцу да на површини земљишта или испод ње има властиту зграду, а власник земљишта
дужан је то да трпи. (Чл. 286/1 ЗСП)

55
Функције (разлози увођења) права грађења

1. Изградња стамбених и пословних објеката за личне потребе или за тржиште;

2. Присвајање градске ренте од стране јединица локалне самоуправе;
3. Спречавање отуђења градског грађевинског земљишта;
4. Онемогућавање злоупотреба градског грађевинског земљишта;
5. Ефикасније просторно и урбанистичко планирање у градовима.

Карактеристике права грађења

1. Некретнина у правном смислу (“вјештачко“ земљиште);

2. Све што се изгради на земљишту оптерећеном правом грађења прираста том праву
грађења;
3. Чвршћа је веза између права грађења и зграде него између земљишта и зграде
подигнуте на том земљишту;
4. Стиче се право власништва на згради;
5. Може постојати и без зграде, али увијек ради зграде;
6. Заједно са зградом се креће у правном промету;
7. Јединствена некретнина у правном промету (стицање, отуђивање, оптерећење
заложним правом, службеностима и стварним теретима);
8. Уписује се у јавне евиденције (двоструки упис);
9. Оснива се на “нечијем” земљишту (земљиште може бити у власништву самог носиоца
права грађења);
10. Оснива се на земљишту у приватном и јавном власништву (не може на општим добрима,
добрима у општој употреби);
11. Заштита власничким тужбама и тужбама за заштиту права службености.

Правна природа права грађења

Двострука правна природа:

1. Ограничено стварно право на туђем земљишту (терет земљишта),
2. Самостална некретнина у правном смислу (право које се третира као некретнина).

Двоструки упис у катастар непокретности:

1. Као терет земљишта (лист „Ц“),
2. Самостално земљишно - књижно тијело у новом земљишно - књижном улошку.

Примјена начела superficies solo cedit

Без права грађења зграда изграђена на земљишту припадност је тог земљишта (начело
superficies solo cedit). Зграда изграђена на основу права грађења припадност је права грaђења, а
не природног земљишта на коме се налази. Функцију земљишта преузима право грађења тако
да начело superficies solo cedit сада важи између права грађења и зграде, а не између земљишта
и зграде.

Superficies solo cedit значи да све што је у чврстој вези са земљом припада власнику земљишта.

56
Право грађења као “правна некретнина”

Разлика између права грађења и земљишта као “природне некретнине”: зграда се може
одвојити од земљишта (правом грађења), али не постоји начин да се зграда одвоји од права
грађења, тј. продајом зграде не мора се продати и земљиште на коме се налази, али продајом
зграде продаје се и право грађења (уколико је основано).

Код права грађења једно лице је увијек и титулар права грађења и власник зграде, а код зграде
на земљишту без права грађења то може, а не мора бити случај.

Оснивање (стицање) права грађења

1. На основу правног посла и одлуком суда (чл. 293/1 ЗСП):

2. Правним послом:
− право власништва на земљишту,
− iustus titulus (iusta causae): једнострани или двострани правни посао, нотарска обрада
исправе, вишеструко уговарање права грађења.
− modus acquirendi: (двоструки) упис у земљишне књиге, clausula intabulandi (чл. 294/5),
пристанак овлашћеника стварних права на земљишту, нотарска обрада исправе (чл.
293/2 ЗСП-а).

Елементи правног посла којим се оснива право грађења

Правни посао којим се оснива право грађења има:

1. Esentialia negotii: обавезни елементи (овлаштење да се на нечијем земљишту изгради –
посједује зграда у власништву, а на земљишту се имају права и дужности плодоуживаоца
(чл. 287/1 ЗСП-а), наводи се земљиште које се оптерећује правом грађења, подаци о
згради која ће се изградити, форма нотарски обрађене исправе),

2. Naturalia negotii: постоје “ако законом није другачије одређено” (мјесечна накнада за
земљиште (287/2 ЗСП), односи уговорних страна након престанка права грађења (300/2 ЗСП),
отуђивање и насљеђивање (291/1 ЗСП).

3. Accidentalia negotii: постоје ако су уговорени (оптерећење права грађења, право прече
куповине у корист власника земљишта, престанак права грађења, сношење терета на
згради и земљишту између уговорних страна, начин кориштења неизграђених
површина земљишта и др.)

Оснивање права грађења одлуком суда и на другe начини

1. Одлуком суда, а примјеном правила о оснивању службености одлуком суда (чл. 295
ЗСП):
− у поступку диобе некретнина,
− у оставинском поступку (легат и налог) и
− у другим случајевима (нпр. у поступку експропријације).
2. Ванкњижно стицање права грађења (стицање права власништва на некретнинама с
повјерењем у земљишне књиге, тј. стицање на основу закона).
3. Стицање права грађења грађењем на туђем праву грађења (примјењују се одредбе о
грађењу на туђем земљишту и о прекорачењу међе грађењем),
57
 4. Стицање права грађења одржајем?

Субјекти права грађења

Титулар (носилац, стицалац, носитељ) права грађења је лице које је овлаштено да на

нечијем земљишту има зграду у власништву, тј. лице у чију корист је то право основано или је
на њега пренесено (чл. 290/1 ЗСП) без обзира да ли је зграда изграђена или не. Титулари права
грађења су: домаћа физичка и правна лица, власник земљишта, страна физичка и правна лица
(насљеђивањем и ако обављају дјелатност под условом реципроцитета).

Оснивач права грађења (власник земљишта) је лице на терет чијег земљишта се оснива
право грађења. Оснивачи права грађења су: домаћа физичка и (јавно)правна лица (уколико су
као власници или сувласници или заједничари земљишта уписани у Катастар непокретности),
страна физичка и правна лица.

Објекти права грађења

Неизграђено или изграђено грађевинско земљиште, односно његова површина или дио испод
површине, тј. земљиште на коме ће се изградити зграда или земљиште на коме већ постоји
зграда и које служи за редовну употребу те зграде.

(Не)изграђено грађевинско земљиште мора бити одређено путем парцелације, тј. грађевинска
парцела мора бити обликована.

Преносивост права грађења

Право грађења је у правном промету као и свака друга непокретност. Право грађења се у
правном промету (отуђење, насљеђивање, оптерећење) може кретати на два начина:

1. Као право грађења без изграђене зграде

Међутим, право грађења се не може кретати у правном промету независно од тога кад ће
зграда бити изграђена и ту разликујемо двије правне ситуације:
− уколико зграда не буде изграђена у року од 10 година од оснивања права грађења
власник може тражити његово укидање од суда (чл. 299/1 ЗСП).
− уколико се сруши зграда која је била изграђена на праву грађења престаће укидањем
ако се зграда не изгради поново у року од 6 година (чл. 299/2 ЗСП).

2. Као право грађења и зграда изграђена на основу права грађења или зграда на којој је
основано права грађења (ако је зграда изграђена прије оснивања права грађења).

У оба случаја право грађења представља једну “правну некретнину”. Не може једно лице бити
носилац права грађења, друго власник зграде, а треће власник земљишта. Земљиште
оптерећено правом грађења, такође, може бити у правном промету. Право прече куповине
власника земљишта или титулара права грађења у случају отуђења земљишта или права
грађења.

58
Оптерећење права грађења

Право грађења може се оптеретити заложним правом, службеностима, реланим теретима и на

др. начин (чл. 291/2ЗСП), нпр. право прече куповине, право откупа, али није га могуће оптеретити
правом грађења.

Право грађења може бити оптерећено хипотеком у сврху прибављања хипотекарног кредита
за изградњу зграде:
− Изградњом зграде повећава се вриједност хипотеком оптерећеног права грађења;
− Осигурање зграде (у изградњи);
− Право следовања хипотекарног повјериоца на праву грађења у случају отуђења;
− Хипотеком се оптерећује право грађења заједно са зградом;
− Хипотека на праву грађења има предност у односу на хипотеку на “природном”
земљишту;
− Престанком права грађења хипотека терети накнаду коју је власник дужан лицу чије је
право грађења престало (чл. 301/2 ЗСП);
− Објекат хипотеке може бити и зграда изграђена испод површине земљишта (по
дефиницији права грађења);
− Уговор о хипотекарном залагању права грађења и упис хипотеке.

Престанак права грађења

1. Пропашћу оптерећеног земљишта:

− Пропаст грађевинске парцеле:
o фактичка: поремећај геостатичке равнотеже земљишта и
o правна: правне забране изградње зграде.
− Екстабулација у Катастру непокретности.

2. Споразумом:
− начело аутономије воље (диспозитивности) уговорних страна,
− иста форма као и за настанак права грађења (форма нотарски обрађене исправе).

3. Овлашћениковим одрицањем:
− Мора бити у форми нотарски обрађене исправе;
− Потребна је сагласност власника земљишта (чл. 288/1 ЗСП);
− Потребна је сагласност трећих лица чија права терете право грађења;
− Изјава воље о одрицању је неопозива;
− Екстабулација има конститутивно дејство.

4. Истеком уговореног рока и испуњавањем уговреног раскидног услова:

− Трајање права грађења није ограничено роком;
− Путем accidentalia negotii може се ограничити роком (приликом оснивања или касније у
току промета);
− Ако се зграда сруши прије истека уговореног рока трајања, право грађења не престаје
(може престати ако се тако уговори - испуњење уговореног раскидног услова).

5. Растерећењем:
− Право грађења престаје растерећењем испуњењем законских претпоставки. Тако нпр.
могуће је да се на основу Закона о експропријацији изврши експропријација
непокретности (права грађења) усљед чега ће право грађења престати.
− Потребна је екстабулација.
59
6. Укидањем:
− Ако изгуби сврху свог постојања (изградња);
− Ако зграда не буде изграђена у року од 10 година од оснивања права грађења (чл. 299/1
ЗСП);
− У случају рушења зграде у току трајања права грађења, рок за поновну изградњу је 6
година (чл. 299/2 ЗСП);
− Власник земљишта подноси захтјев за доношење одлуке о укидању права грађења;
− Екстабулација из Катастра непокретности.

Посљедице престанка права грађења

1. Престанком права грађења долази до реституције, тј. успоставља се стање прије

конституисања права грађења (зграда постаје прираштај земљишта).
2. Власник земљишта је дужан лицу коме је престало право грађења дати онолику накнаду
за зграду колико је његова непокретност у промету вриједнија с том зградом, а не без ње
(чл. 300/3 ЗСП).
3. Уколико је уговором о оснивању права грађења уговорен откуп (“назадкупња”) од
стране власника земљишта, право грађења не престаје сједињењем.
4. Престанком права грађења затвара се његов земљишнокњижни уложак, а у
земљишнокњижном улошку земљишта у листу “А” уписаће се зграда на том земљишту, а
у листу “Ц” извршиће се брисање права грађења.
5. Престанак права грађења доводи и до престанка туђих ограничених стварних права која
су била терет права грађења уколико није нешто друго одређено.
6. Међутим, заложно право (хипотека) које је теретило право грађења након престанка тог
права терети накнаду коју је власник дужан лицу чије је право грађења престало (чл. 301/2
ЗСП).
7. Уколико је на основу права грађења била изграђена зграда, његовим престанком не
престају службености, стварни терети и заложна права, већ остају у корист или на терет
земљишта са зградом, а с дотадашњим првенственим редом (чл. 301/3 ЗСП).
8. Престанком права грађења његови терети се уписују у лист “Ц” земљишнокњижног
улошка земљишта.

Заштита права грађења

1. Заштита по правилима о заштити права службености (док се не изгради зграда или

уколико буде срушена):
− actio confessoria,
− самопомоћ и тужба за сметање посједа права грађења (actio confessoria publitiana),
− тужба за испуњење уговора о оснивању права грађења,

2. Заштита по правилима о заштити права власништва (кад је изграђена зграда на праву

грађења):
− све власничке тужбе,
− самопомоћ и тужбе за сметање посједа.

Евиденције непокретности - земљишни регистри

60
Земљишни регистри су јавне књиге у којима надлежни државни орган води евеиденцију по
службеној дужности (ex offitio) или на захтјев странака уписује податке о непокретностима
или/и стварним и неким др. правима на непокретностима и њиховим имаоцима.

Постоје 3 система земљишних регистара:

1. Торенсов (аустралијски) систем,
2. Француски систем,
3. Aустријско – њемачки систем.

Евиденције непокретности код нас:

1. Земљишне књиге;
2. Јединствена евиденција (катастар непокретности) и
3. Тапијски систем.

Непокретности које се уписују у Катастар непокретности

Према чл. 4/2 Закона о премјеру и катастру (ЗПКН), “Службени гласник Републике Српске”, бр.
6/12, у Катастар непокретности се уписују:

1. Земљиште (катастарске парцеле пољопривредног, шумског, грађевинског и др.

земљишта),
2. Надземни и подземни грађевински објекти,
3. Посебни дијелови објеката који чине грађевинску цјелину (стан, пословни простор,
гаража и др.).

Могу се уписати и одређена облигациона права (чл. 62/3 ЗПКН).

Катастар непокретности се оснива или обнавља на основу катастарског премјера (геодетско

мјерење и прикупљање података о непокретностима и имаоцима права на непокретностима:
елаборат премјера).

Катастарске територијалне јединице су:

1. катастарска парцела,
2. катастарска општина и
3. катастарски срез.

Начела Катастра непокретности

1. Начело уписа/формално начело (стварна права на непокретностима стичу се и престају

уписом у јавну евиденцију),
2. Начело јавности (јавне евиденције непокретности су јавне и као такве доступне свим
заинтересованим лицима),
3. Начело поуздања (садржина јавне евиденције је вјеродостојна, истинита и потпуна: све
шта је уписано сматра се тачним/постоји, а оно шта није уписано и не постоји),
4. Начело легалитета (орган управе – РУГИП испитује по служ. дужности да ли су испуњени
законом предвиђени услови за упис у јавну евиденцију: способност странака,
овлашћење подносиоца молбе, приједлог се заснива на поднијетој исправи),
5. Начело првенства/приоритета (ранији упис има првенство у односу на доцнији: Prior
tempore potior iure).

61
 6. Начело обавезности (ималац права на непокретности обавезан је да поднесе захтјев за
упис непокретности и права својине на непокретности у катастар) и
7. Начело одређености (одређена непокретност која се уписује, врста уписа, права и др.
чињеница које се уписују, субјекат уписа, редослијед првенства уписа и исправа на
основу које се упис врши).

Састав Катастра непокретности

Катастар непокретноси се састоји од:

1. Елебората премјера (скуп докумената и података на основу којих се оснива или обнавља
катастар непокретности),
2. Збирке исправа (скуп исправа на основу којих је извршен упис или брисање уписа на
непокретностима),
3. Базе података катастра непокретности (скуп геопросторних и других података о
непокретностима и стварним правима на њима и садржи податке о: парцелама,
објектима, посебним дијеловима објеката и имаоцима стварних права на
непокретностима).

Врсте уписа у Катастар непокретности

1. Упис непокретности (упис података о парцели, објекту и посебном дијелу објекта),

2. Упис стварних права (упис којим се стичу, преносе, ограничавају и престају стварна и др.
права на непокретностима: право својине, заложно право, стварне служности,
плодоуживање, реални терети, право грађења, концесије и право закупа дуже од 5 год.,
чл. 94/1 ЗПКН),
3. Упис одређених облигационих права,
4. Предбиљежба (условно стицање, пренос, ограничење или престанак права на
непокретностима; оправдање у року од 90 дана) и
5. Забиљежба (уписују се чињенице које су од значаја за заснивање, измјену, престанак или
пренос стварних права на непокретностима које се односе на личност имаоца права, на
саму непокретност или на правне односе поводом непокретности).

Чињенице које се уписују забиљежбом

1. Лична стања имаоца права,

2. Првенствени ред за будући упис,
3. Покретање спора за утврђивање права на непокретности,
4. Покретање спора против другостепеног рјешења у осивању и одржавању катастра
непокретности и водова,
5. Покретање поступка експропријације,
6. Забрану отуђења и оптерећења непокретности,
7. Забрану уписа стварних права на непокретности,
8. Поступак извршења,
9. Побијање дужникових правних радњи,
10. Заштиту природних добара и др.

Претпоставке за упис

Општи услови за упис стварних права, предбиљежбе и забиљежбе су постојање:

62
 1. Уписане непокретности,
2. Уписани претходник,
3. Исправе за упис која мора бити подобна (мјесто и датум доношења исправе, означење
непокретноси на коју се односи према подацима катастра непокретности, лични подаци
о лицу у чију корист се захтјева упис, лични подаци правног претходника), нотарски
обрађена и садржавати clausula intabulandi која није условњена ни орочена.

Првенствени ред (првенство, ранг)

Првенствени ред представља временски однос између земљишно – књижних уписа. Утврђује
се према часу пријема захтјева за упис или одлуке суда или другог органа којом се одређује
упис. На утврђивање првенственог реда не утиче час кад су сачињене исправе на упис, ни час
доношења рјешења о упису, нити час кад је заиста упис проведен у Катастару непокретности.
Правни значај има само час предаје захтјева за упис.

Значај првенственог реда

Мјесто у првенственом реду прати правну судбину з.к. права:

1. приликом заштите због повреде неистинитим уписом,
2. кад се стиче на основу начела повјерења у Катастар непокретности,
3. кад се њиме располаже и
4. кад се брише из Катастра непокретности.

Располагање првенственим редом

Располагање првенственим редом је замјена (уступање) мјеста у првенственом реду з.к. права
на основу споразума њихових титулара. Уступање мјеста у првенственом реду може бити:
− Неограничено (з.к. право које је испред у првенственом реду прешло је у цјелини по
садржају и обиму) и
− Ограничено (з.к. права која мијењају првенствени ред то не чине у цјелини по садржају и
обиму).

Неограничено располагања првенственим редом

1. Кад између з.к. права која мијењају првенствени ред нису уписана друга з.к. права;
2. Кад су права која мијењају првенствени ред уписана непосредно једно иза другог, али је
право које долази испред мањег обима или садржаја;
3. Кад су између права која мијењају првенствени ред уписана још нека права, а право које
долази испред је већег обима или садржаја, али су се сви титулари између уписаних
права сагласили са замјеном (уступањем);
4. Кад су између права која мијењају првенствени ред уписана још нека права, а право које
долази назад је под условом или роком, али су се сви титулари између уписаних права
сагласили са замјеном (уступањем).

Ограничено располагања првенственим редом

63
Кад титулари између уписаних з.к. права нису пристали на замјену (уступање) мјеста у
првенственом реду којом би право које долази напред било већег обима и садржаја (право које
долази напред стиче мјесто у првенственом реду у границама обима и садржаја права које
долази назад);

Кад су између права која мијењају првенствени ред уписана још нека права, а право које долази
назад је под условом или роком, али титулари између уписаних з.к. права се нису сагласили са
замјеном (право које долази напред, након испуњења услова или истека рока стиче мјесто у
првенственом реду у границама обима и садржаја права које долази назад).

Заштита земљишно – књижних права

Жалба против рјешења о упису у Катастар непокретности (рекурс), подноси се РУГИП-у у
року од 8 дана од дана достављања рјешења (чл. 136/1 Закона о премјеру и катастру Републике
Српске), а против земљишно – књижних одлука;

Брисовна тужба

Брисовна тужба због неистинитости и непотпуности претходниковог уписа (одгађа се

примјена начела повјерења у Катастар непокретности) и Забиљежба ове тужбе.

Рок за подношење:
1. Кад је лице било обавијештено о неистинитом претходниковом упису (достављено му
је рјешење о упису): ако у року за жалбу (8 дана) затражи забиљежбу спора, а затим
најдаље 60 дана од истека рока за жалбу поднесе брисовну тужбу и
2. Кад лице није било обавијештено о неистинитом претходниковом упису: ако у року од
3 год. од тренутка подношења захтјева за упис права претходника поднесе брисовну
тужбу.

Поступак
− Тужилац: бивши титулар з.к. права (његов универзални сукцесор);
− тужени: лице у чију корист је извршен неистинит или неваљани упис;
− Tужбени захтјев: брисање неистинитог или неваљаног уписа и успостава ранијег
земљишно – књижног стања;
− Доказ: да је тужилац био уписан као титулар права прије неистинитог или неваљаног
уписа.

Тапијски систем
Тапија је јавна исправа која ствара обориву претпоставку да је у њој означено лице власник
непокретности. Нема фикције апсолутне тачности. Издавање тапија нема констититутивно
дејство.

Систем чине: тапије, књиге тапија и интабулационе књиге.

64
65