1.

PREDMET PROUČAVANJA EKONOMSKE NAUKE

Ekonomska nauka pruža širok raspon tema i obuhvata sve oblastti društvenog života.U osnovi ekonomske
nauke nalazi se veoma mali broj osnovnih načela koji su trajnog karaktera i čijim ovladavanjem je moguće
objasniti dinamične i kompleksne ekonomske promene, bez obzira na to u kom se delu sveta ili kom
istorijskom periodu javljalju.
Osnovna načela ekonosmke nauke služe ostvarenju njenog jedinstvenog i suštinskog cilja - je da objasni
kompleksan mehanizam putem kog ekonomski akteri donose odluke o upotrebi raspoloživih resursa, što je u
osnovi čini naukom o izboru.
Suštinski cilj ekonomske nauke je da objasni kako ljudi i društvo donose odluke o upotrebi oskudnih resursa
kojima raspolažu.

Ekonomija je proučavanje načina na koji se ljudi i društvo opredeljuju, uz upotrebu novca ili
bez njega, da koriste nedovoljna proizvodna sredstva, koja bi se mogla koristiti i za
alternativne svrhe, da proizvedu u određenom vremenu, razna dobra i da ih rasporede za
potrebe potrošnje sadašnje i buduće, na razne ljude i društvene grupe.

Ograničenost resursa podrazumeva da ni jedno društvo niti pojedinac ne rraspolaže beskonačnom količinom
resursa koje može da troši. Kada bi resursi bili neograničeni ne bi postojala potreba za naukom koja bi se bavila
njihovom racionalnom upotrebom.

Važan zadatak svakog društva je da se u upravljanju oskudnim resursima vodi principom efikasnosti, što
podrazumeva da se iz raspoložive količine resursa dobije najveća moguća količina dobra.

Osnovni cilj .ekonomske nauke je da objasni načine na koje se donose odluke o upotrebi rethih resursa.

Razvoj ekonomske nauke uslovljen je težnjom da se istraživanjem ekonomskih pojava i procesa i otkrivanjem
zakonitosti koje vladaju u ekonomskoj sferi društvenog života doprinese poboljšanju uslova života i životnog
standarda stanovništva.

2. NASTANAK I RAZVOJ EKONOMIJE

Izraz ekonomija vodi poreklo od starogtčkih reči oikos (kuća, domaćinstvo) i nomos (pravilo, zakon). Reć
ekonomija označava pravila ili zakonitosti upravljanja domaćinstvom, kao osnovne društvene jedinice u
starogrčkim gradovima.

Oeconomicus je nastarije pisano delo sa ekonomskom tematikom, a napisao ga je u 4. veku p.n.e. grčki filozof i
istoričar Ksenofon.

Sa razvojem tržišta i razmene, u odnosu na takav oblk organizacije gde je svako domaćinstvo moralo samo da
pproizvodi potrebna dobra ekonomska aktivnost dobija naglašeno društveni karakter, pa se postojećem nazivu
dodaje prefiks politicos (društveni, javni). Otuda poreklo politička ekonomija.
Do kraja srednjeg veka ekonomske teme razmatrane su sporadično, bez primene naučnih metoda i
sistematskog pristupa istraćivanja ekonomskih pojava.

Period od 15. veka do kraja 17. veka karakteriše se nastajanjem prvih teorijskih koncepata koji su predstavljali
svojevrsnu pripremu za nastanak ekonomske nauke. U pitanju su merkantilizam i fiziokratizam.

Merkantilizam predstavlja sistem ideja i teorija koji je uslovljen društveno-ekonomskim promenama tog
vremena. Reč je o sistemu preporuka za državno upravljanje privredom, sa ciljem da se poveća nivo bogatstva
u društvu, čiji je osnovni pojavni oblik predstavljao novac. Osnovnim izvorom bogatstva merkantilisti, Tomas
Man Žan-Batist Kolber, su smatrali spoljnu trgovinu, na osnovu ćega su kreirali niz mera usmerenih na
podsticanje izvoza i ograničavanje uvoza.

Fiziokratizam nastaje u drugoj polovini 18. veka ističući poljoprivrednu proizvodnju kao isključivi bogatstva.
Insistiranjem na slobodi tržišnih učesnika vođenih težnjom za ostvarivanjem ličnog blagostanja, ovaj pravac je
postavio temelje filozofije liberalizma.

Ekonomska nauka nastaje kao posledica Industrijske revolucije i pojave kapitalizma. Krajem 18. i početkom 19.
veka započinje nagli uspon kapitalizma proizvodnje za tržište, trgovine i stalni rast materijalnog bogatstva i
životnog standarda stanovništva.

Škotski filozof Adam Smit, smatra se osnivačem ekonomske nauke, 1776. godine objavio je knjigu u kojoj je
pokušao da utvrfi uzroke ekonomskog prosperiteta. Knjiga nosi naziv ‚‚Istraživanje prirode i uzroka bogatstva
naroda‚‚ i smatra se delom koje je obeležilo početak prve škole ekonomske misli, klasične škole političke
ekonomije.

3. NAJZNAČAJNIJE ŠKOLE EKONOMSKE MISLI

Uspon kapitalizma na ekonomskom i razvoj prosvetiteljstva i ideologije klasičnog liberalizma na filozofskom i

političkom planu tokom 18. veka, predstavljali su društveno-istojiske uslove u kojima nastaje klasična škola
političke ekonomije, teorijski koncept kojim se ekonomija oformilla kao samostalna naučna disciplina.

Najznačajniji teoretičari klasične ekonomske teorije smatraju se Adam Smit, Džon Stjuart Mil, Žan-Batist Sej i
Dejvid Rikardo. Rikardo je u svom najznačajnijem delu ‚‚Načela političke ekonomije i oporezivanja‚‚ iz
1817.godine postavio je osnove teorije raspodele.

Ključne karakteristike klasične političke ekonomije tiču se stavova njenih teoretičara u vezi sa ulogom države u
privredi i izvora materijalnog bogatstva.

Adam Smit postavlja intelektualne temelje tržišne privrede. U težnji za ostvarenjem lične koristi, pojedinci
nesvesno, kroz sistem tržišnih interakcija, rade na ostvarenju opšteg interesa.Tržište popun nevidljive ruke
usmerava lične interese ka opštem blagostanju.

Ključna karakteristike klasične ekonomske škole je stav da država treba što manje da se meša u privredu,
odnosno, ističu se snažne samokorigujuće sile tržišta, koje su u stanju da privredu spontano vrate u stanje
ravnotežen pune zaposlenosti.Ovakvo shvatanje utemeljeno je u Sejovom zakonu tržišta, koji glasi: ‚‚ponuda
stvara sopstvenu tražnju‚‚.

Drugo važno obeležje klasične ekonomije je teorija radne vrednosti, prema kojoj ljudski rad u proizvodnji
predstavlja izvor vrednosti. U tom smislu, cene dobara ne određuju se na osnovu ponude i tražnje već na
osnovu proizvodnje, tj. količine uloženog ljudskog rada..

Razvoj ekonomske misli nastavlja se pojavom neoklasične ekonomije. Početkom neoklasične škole smatra se
objavljivanje knjige ‚‚Principi ekonomije‚‚ Alfreda Maršala, 1890.godine. Prva vidljiva promena odnosi se na na
naziv discipline, za ekonomsku nauku se od ovog perioda koristi naziv ekonomija. Veliki broj teoretičara dalo je
svoj doprinos utemeljenju neoklasične ekonomije, poput Stenlija Dževonsa, Vilfreda Pareta, Karla Mangera,
Leona Valrasa.

Neoklasična ekonomija insistira na tome da je vrednost subjektivna i lična kategorija, ističući da se vrednost
dobara i usluga određuje na osnovu subjektivnih preferencija pojedinaca u vezi sa potrošnjom tih dobara, a ne
na osnovu uloženog rada u njihovu proizvodnju. Neoklasična ekonomija uekonomsku analizu uvodi
marginalne veličine, kao instrumenta koji omogućavaju analizu troškova i koristi ekonomskih poduhvata.
Neoklasična ekonomija do zakonitosti koje se odnose na društvene pojave dolazi posmatranjem i analizom
ponašanja pojedinaca. U ekonomsku teoriju uvodi se koncept racionalnog izbora, koji podrazumeva da su
ekonomski subjekti racionalni pojedinci, koji u nameri da ostvare lične interese, procenjuju troškove i koristi
svih raspoloživih načina upotrebe resursa i odlučuju se za optimalni.

Shvatanje predmeta ekonomske nauke podrazumeva istraživanje ponašanja pojedinaca koji teže da ostvare
maksimalne koristi u uslovima ograničenih resursa. Objašnjavanjem interakcija u koje pojedinci međusobno
stupaju na osnovu individualnih odluka o alokaciji ograničenih resursa u alternativne načine upotrebe,
ekonomija postaje nauka o optimalnoj alokaciji resursa.

U periodu Velike ekonomske krize (1929-1933), rastuća nezaposlenost i opadanje proizvodnje nisu se mogli
objasniti postulatima dotada vladajuće ekonomske teorije. Odgovor na izlazak iz krize ponuđen je u okviru
novog pravca ekonomske misli kejnzijanstvom. Džon Majnardu Kejns je 1936. godine objavio delo pod nazivom
‚‚Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca‚‚ u kome je ponudio alternativni pristup makroekonomskoj politici.

Ključne razlike između ekonomista klasične teorije i kejnzijanstva odnose se na shvatanje tržišne ravnoteže i
uloge države u upravljanju privredom. Kejnzijanstvo odbacuje Sejov zakon tržišta ukazujući na to da privreda
može da se nađe i u ravnoteži nepotpune zaposlenosti. Ovaj pravac ukazuje na to da cene i zarade nisu
savršeno fleksibilne i da ne postoji spontani mehanizam koji bi privredu vodio ka stanju pune zaposlenosti.
Kejzijanska pretpostavka je da bi se privreda u odustvu državne intervencije neizmenično susretala sa
problemima visoke nezaposlenosti ili rastuće inflacije.

Tokom 1970-ih u ekonomskoj teoriji širi se uticaj nove grupe shvatanja, poznate kao monetarizam, suštinska
odrednica monetarizma je da količina novca u opticaju i njen rast određuju dugoročna kretanja cena.
Najpoznatiji predstavnik monetarizma Milton Fridman ukazuje na to da inflacija nastaje kada je rast količine
novca brži od rasta proizvodnje.
Monetaristi ističu da fiskalnom i monetarnom politikom nije moguće uticati na realne ekonomske veličine, već
isključivo na nominalne. Monetarno pravilo podrazumeva fiksnu stopu rasta ponude novca u dugom roku kako
bi se izbegle privredne fluktuacije, koje po monetaristima proističu isključivo iz nepravilnog upravljanja
novcem u privredi.

Savremenu ekonomsku teoriju čine pravci ekonomske misli koji su zasnovani na postulatima klasične škole i
učenju Adama Smita, pa se jednim imenom zovu nova klasična makroekonomija. Reč je o teoriji koja zastupa
stanovište o fleksibilnim cenama i zaradama, odnosno sposobnosti tržišta da obezbedi efikasnu alokaciju
resursa. U osnovi ovog shvatanja nalazi se pretpostavka o racionalnim očekivanjima koja podrazumeva da
ekonomski subjekti donose odluke na osnovu svih raspoloživih informacija, da razumeju osnovne ekonomske
zakonitosti i da su zbog toga u stanju da objektivno predviđaju efekte mera koje sprovodi država.

Institucionalna ekonomska teorija se razvila kao posledicva kritika da nova klasična teorija ignoriše značaj
institucija i potrebe za ispitivanjem kako razkičiti institucionalni aranžmani utiču na racionalni ekonomski izbor
i efikasnost, u okviru savremenih pravaca ekonomske misli.

4. MIKROEKONOMIJA I MAKROEKONOMIJA

Adam Smit je ukazivao da društveno blagostanje predstavlja posledicu nenameravanih pojedinačnih aktivnosti,
koje za cilj imaju ostvarenje ličnih interesa. Sa druge strane kejnzijanska teorija ispituje veeličine koje se
odnose na čitavu privredu – ukupnu nezaposlenost, rast opšteg nivoa cena, agregatnu tražnju. Na osnovu
ovakvih razlika u pristupima istraživanju ekonomskih pojava, razlikuju se dva nivoa ekonomske analize:
mikroekonomija i makroekonomija.

Mikroekonomije podrazumeva detaljno izučavanje ponašanja pojedinačnih ekonomskih subjekata – potrošača

i domaćinstava, kao osnovnih potrošačkih jedinica i preduzeća kao osnovnih nosilaca proizvodnje.
Mikroekonomija nastoji da pruži detaljno objašnjenje individualnih odluka u vezi dobara.

Makroekonomija proučava ekonomske pojave na nivou privrede kao celine. Predmet makroekonomske
analise su veličine poput inflacija, zaposlenosti, investicija i privrednog rasta. Makroekonomija nastoji da utvrdi
međuzavisnost između makroekonomskih agregata.

Činjenica je da se makroekonomski agregati dobijaju ssabiranjem pojedinačnih veličina ukazuje da su

mikroekonomija i makroekonomija mežusobno tesno povezane. Makroekonomska dešavanja su posledica
mnoštva pojedinačnih odluka samostalnih tržišnih učesnika u težnji za ostvarenjem individualnih interesa.

5. NAUČNI PRISTUP U EKONOMIJI

Ekonomska nauka ima za cilj da objasni kako funkcioniše privreda, otkrivanjem pravilnosti koje postoje između
ekonomskih pojava. U istraživanju ekonomskih pojava naučnici primenjuju naučni metod – posmatrajući svet
oko sebe oni postavljaju hipoteze, a potom ih na objektivan način, primenom naučnih metoda i tehnika i
prikupljanjem odgovarajućih podataka proveravaju, dokazuju ili opovrgavaju.
Naučni pristup u ekonomiji podrazumeva posmatranje ekonomskih pojava i veza između njih, a potom
korišćenje empirijskih podataka i odgovarajućih analitičkih sredstava, kako bi se došlo do validnih naučnih
teorija.

Hipoteze predstavljaju moguće činjenice budućeg znanja koje na putu da postanu validne teorije moraju da
prođu proces rigoroznog testiranja, odnosno proveravanja. Izbor pretpostavki od kojih treba krenuti je od
ključnog značaja za naučno istraživanje. Ukoliko empirijski podaci potvrđuju pretpostavljeni odnos, može se
tvrditi da je hipoteza dokazana. Ukoliko se testira i potvrsi pretpostavka o dotada nepostojećem ili
nepoznatom odnosu, može se reći da je nastala nova teorija. Ukoliko se na osnovu podataka i primenjenih
sredstava analize polazna pretpostavka ne može potvrditi onda je neophodno postavljanje novih hipoteza.

Izbor polaznih pretpostavki zavisiće u određenoj meri od subjektivnih procena istraživača, njihovih vrednosnih
stavova illi pripadnosti određenoj školi ekonomske misli. Pretpostavke se mogu razlikovati i u zavisnosti od
toga da li se odnosi između ekonomskih pojava posmatraju na kratak ili dugi rok.

Ekonomisti ne mogu da grade veštačke situacije kako bi ispitali teorijske pretpostavke, zato su prinuđeni da u
istraživanjima koriste istorijske podatke i analiziraju događaje iz stvarnog života.

U nastojanju da utvrde veze između ekonomskih pojava ili objasne ekonomske procese, istraživači se susreću
sa različitim ograničenjima. U slučajevima kada se posmatra uzročno-posledična veza između dve pojave,
ispituje se kako promene u jednoj ekonomskoj veličini utiču na drugu ekonomsku veličinu koja od nje zavisi.
Ukoliko su promene zavisne veličine rezultat delovanja nekoliko različitih faktora onda je neophodno uticaje
drugih faktora držati konstantnim, kako bi se izolovao i merio samo uticaj faktora koji želimo da ispitamo.
Sledeći problem odnosi se na utvrživanje uzročnosti izmežu dve pojave.

U ekonomskim istraživanjima treba imati u vidu da pretpostavke koje važe za delove određene celine, ne
moraju da važe i za celinu.

6. EKONOMSKI MODELI

Ekonomski model predstavlja sistem teorijskih pretpostavki kojima se gradi veštačka slika situacije koja se
istražuje.

Ekonomski modeli sastoje se od niza dijagrama ili jednačina, kojima se neka situacija iz stvarnog života
preslikava u teoriju. Ekonomski modeli pojednostavljuju stvarnost kako bi omogućili detaljniji uvid u suštinu
problema i fokusiranje na one činioce koji su zaista bitni. Ekonomisti isključuju brojne detalje koji su inače
prisutni u realnim privredama, kada oni nisu od značaja za konkretni predmet istraživanja.

U vezi sa ekonomskim modelima najčešće se koristi analogija sa geografskim mapama. Ekonomski modeli
pojednostavljuju stvarnost kao što mape umanjuju i uprošćavaju prikaz određenih delova sveta, regiona ili
gradova. Mapa opterećena brojnim detaljima bila bi neupotrebljiva za korišćenje. Koja će obeležja biti
prikazana na mapi a koja će biti izostavljena, u najvećoj meri zavisi od toga čemu je mapa namenjena.
Prilikom kreiranja ekonomskih modela i obeležja stvarnog sveta koje treba uključiti u model, treba voditi
računa o tome da u modelu ne bude znatnih odstupanja od stvarnosti. Pretpostavke modela treba da budu
postavljene na temelju empirjski utvrđenih činjenica, uz jasno isticanje suštine problema.

Svaki ekonomski model sadrži sledeće elemente:

 Endogene promenljive koje su predmet istraživanja. Cilj istraživanja je kad se za svaku endogenu
promenljivu ustanovi od kojih činilaca zavisi i na koji način.
 Parametri koji predstavljaju kvantitativno izražena obeležja okruženja čije su vrednosti određene za
svaku datu situaciju. Parametri su određeni objektivno i ekonomski subjekti ne mogu da utiču na
njihove vrednosti, već ih prihvataju kao date veličine i na osnovu njih donose svoje odluke.
 Pretpostavke o ponašanju pokazuju koji je kriterijum ponašanja privrednih subjekata, odnosno šta je
funkcija cilja. Pretpostavke o ponašanju definišu skup operacija pomoću kojih se na osnovu numeričkih
vrednosti parametara, mogu u opštem slučaju jednoznačno odrediti vrednosti endogenih varijabli.

7. EKONOMSKI PODACI I KVANTITATIVNE METODE

Podaci predstavljaju empirijske dokaze o ponašanju ekonomskih subjekata. Odnos između podataka i
teorijskih ekonomskih modela je dvosmeran. Modeli ukazuju na to koje podatke je neophodno prikupljati,
kako bi se kvantifikovali pretpostavljeni teorijski odnosi. Podaci su neophodni za testiranje ekonomskih modela
i teorijskih pretpostavki. Prikupljanje relevantnih podataka je ključni preduslov za utvrđivanje veza i odnosa
između ekonomskih pojava, čime se postiže potpunije razumevanje tih odnosa i omogućava predviđanje
budućih događaja.

Ekonomski podaci mogu odražavati razlike između pojedinih grupa ili oblasti u datom vremenskom trenutku, i
tada je reč o uporednim podacima. Kada se podaci koji se odnose na jednu grupu ili oblast prikupljaju i
prikazujuj tokom niza uzastopnih perioda tada govorimo o vremenskim serijama.

Cene koje su važile u trenutku merenja zovu se nominalne vrednosti i one pored promena u količinama
izvezenih proizvoda odražavaju i promene u cenama tih proizvoda. Zbog toga se nominalne vrednosti
prilagođavaju, odnosno koriguju za odgovarajući procenat opšteg nivoa cena. Na taj način dobijaju se realne
vrednosti ekonomskih veličina.

Savremena istraživanja ekonomskih pojava zasnovana su na primeni raznovrsnih kvantitativnih metoda, koje
se koriste za merenje i praćenje promena u ekonomskim pojavama, utvrđivanje njihove dinamike i otkrivanje
veza između posmatranih pojava.

U okvru ekonomske nauke razvijena je posebna tehnika, koja podrazumeva primenu statističkih instrumenata
na ekonomske probleme, a poznata je pod nazivom ekonometrija. Ekonometrijsko modeliranje je utvrđivanje
kako se menja jedna ekonomska veličina ukoliko se promeni druga veličina od koje ona zavisi. Na osnovu tako
utvrđenih kvantitativnih odnosa, ekonometrijskim tehnikama predviđaju se buduća kretanja posmatranih
ekonomskih veličina.
 8. Grafikoni u ekonomskoj analizi

Najčešće korišćeni alat u ekonomskim analizama jeste grafikon. Grafikon je sredstvo za vizuelno prikazivanje
veza i odnosa između različitih pojava.

Grafikoni koji sadrže samo jednu promenljivu mogu biti: kružni dijagram, stubičasti dijagram i vremenska
serija.

Koordinantni sistem se koristi da bi se istražili odnosi dve ili više ekonomske veličine. U koordinantnom
sistemu prikazuju se uređeni parovi podataka u vidu tačaka koje imaju svoje koordinate.

Za ekonomsku analiuzu veoma je važan nagib krive. Nagib se izražava kao broj koji meri promenu veličine na y
osi pri jediničnoj promeni veličine date na x osi. On pokazuje odnos između vertikalnog i horizontalnog
rastojanja kada se krećemo duž krive.

Nagib krive pokazuje da li je odnos izmežu y i x odnos direktne ili obrnute srazmere. Odnos direktne srazmere
postoji kafa se varijable kreću u istom pravcu, a obrnute srazmere kada se kreću u suprotnom pravcu.
Pozitivan nagib upućuje na odnos direktne srazmere, a negativan na odnos obrnute srazmere. Ukoliko je nagib
krive mali pozitivan broj to znači da je kriva rastuća ali prilično ravna, što znači da se zavisna veličina značajno
menja prilikom promena nezavisne. Ako kriva samo raste, tj. nagib je veliki to znači da se zavisna veličina
neznatno menja usled promena nezavisne.

9. POZITIVNA I NORMATIVNA EKONOMIJA

Pozitivna ekonomija ima za cilj da objasni kako funkcioniše privreda, odnosno koje zakonitosti važe u
ekonomskoj sferi društvenog života. Ovakva istraživanja zasnovana su na analizi činjenica i empirijskim
dokazima.

Normativna ekonomija je kada ekonomska nauka pokušava da objasni kako funkcioniše privreda. Normativna
ekonomija uključuje analize realnih kretanja i vrednosne sudove (politčke, moralne, ideološke). Normativna
ekonomija daje preporuke o tome kakav bi svet trebao da bude.

Pozitivna analiza ekonomsku nauku svodi na logiku izbora između različitih ciljeva i ograničenih resursa
nezavisno od društvenih odnosa u kojima se oni nalaze.

Tvrdnje za razmatranje:
 Cena rada određena je vrednošću graničnog proizvoda rada. – Ova tvrdnja ukazuje na objektivnu
zakonitost koja važi u realnom ekonomskom života. Ona opisuje kako se na tržištu rada odvija proces
utvrđivanja zarada, sučeljavanjem potreba za radnom snagom od strane poslodavaca i brojem radnika
koji su spremni da rade pod datim uslovima, i zbog toga predstavljaju pozitvinu tvrdnju.
 Država bi trebalo da poveća minimalnu zaradu, kako bi iskorenila siromaštvo. – Ova tvrdnja je
normativnog karaktera, ona ne opisuje šta se u privredi dešava, već predstavlja preporuku za njeno
unapređenje. Normativne tvrdnje govore o tome kakvi se rezultati od ekonomskih aktivnosti žele
postići.
Savremena ekonomska nauka obuhvata i pozitivnu i normativnu analizu. Iako je najveći deo ekonomskih
istraživanja usmeren na otkrivanje ekonomskih zakonitosti, primena rezultata tih istraživanja u kreiranju javnih
politika predstavlja pokušaje da se unapredi ekonomski život i poveća blagostanje ljudi.

10. Oskudnost, efikasnost, izbor

Ključna odrednica savremenih društava je oskudnost i retkost resursta neopodnih za proizvodnju dobara i
usluga. Ljudske potrebe, koje se zadovoljavaju trošenjem različitih proizvoda i usluga, praktično su
neograničene. To znači da savremene privrede, bez obzira na to koliko su bogate, ne mogu da proizvedu
dovoljno proizvoda i usluga da bi zadovoljile želje za potrošnjom svakog pojedinca i svakom priuštile
odgovarajući nivo životnog standarda.

Faktori proizvodnje su različiti resursi. U pitanju su proizvodi i usluge, čijim se kombinovanjem proizvode
različita korisna dobra, namenjena zadovoljenju ljudskih potreba. Tri osnovne kategorije faktora proizvodnje
su: rad, kapital i zemlja.

Resursi kojima raspolaže svaka privreda su ograničeni, a ta ograničenost može da se posmatra u apsolutnom i
relativnom smislu. U apsolutnom smislu sve vrste resursa su ograničene jer ne postoje resursi koje bi priroda
nudila u beskonačno velikim količinama. Relativna ograničenost znači ograničenost resursa u poređenju s
ljudskim potrebama. Ako su potrebe date, o stepenu relativne ograničenosti odlučuje apsolutna ograničenost,
a ukoliko je količina resursa data, o stepenu relativne ograničenosti odlučuju potrebe. Resursi koji su relativno
retki ili ograničeni nazivaju se ekonomskim dobrima.

U zadovoljenju ljudskih želja i potreba, privreda treba da teži najefiksnijoj upotrebi resursa, što podrazumeva
proizvodnju što veće količine proizvoda i usluga iz raspoložive količine resursa.

Ekonomski izbor u uslovima limitiranih resursa, podrazumeva njihovu optimalnu alokaciju sa aspekta
ekonomske efikasnosti. Ukoliko je trenutna alokacija raspoloživih resursa takva da nema efikasniju alternativu,
za takvu potrebu kažemo da je postigla Pareto efikasnost.

Prilikom alokacije raspoloživih resursa na proizvodnju hiljada različitih proizvoda i usluga zapravo see rešavaju
tri temeljna ekonomska problema: šta, kako i za koga proizvoditi? Šta proizvoditi i u kojim količinama
podrazumeva adekvatan izbor količina i vrsta dobara i usluga, uz postizanje maksimalne efikasnosti u
proizvodnji. Kako proizvoditi proizilazi iz činjenice da se proizvodnja željenih količina dobara i usluga može
ostvariti upotrebom različitih kombinacija proizvodnih resursa, te je neophodno izabrati pravu kombinaciju. Za
koga proizvoditi je problem raspodele društvenog bogatstva između pojedinih članova društva, tj.
podrazumeva odluku o tome ko će trošiti proizvedena dobra.

Alternativni mehanizmi alokacije resursa su tržište, kao spontani i samostalni mehanizam za rešavanje
problema alokacije i državna regulacija, koja podrazumeva plansku akciju. Realne prilike pokazuju da u čistom
obliku, nijedna od ova dva mehanizma ne postoji u savremenim privredama, već da načelo ekonomske
efikasnosti podrazumeva njihovu odgovarajuću koordinaciju, u okviru tzv. mešovite privrede.
 11. Granica proizvodnih mogućnosti
Proizvodni potencijal jedne nacionalne privrede određena je obimom raspoloživih proizvodnih resursa i
postojećom tehnologijom.
Izbor odgovarajuće količine i načina proizvodnje pojedinih dobara vrlo je složen problem. Ako se raspoloživi
proizvodni resursi koriste u potpunosti, tj. ako je privreda u stanju pune zaposlenosti, onda nije moguće
povećati proizvodnju jednog dobra, a da se pri tom ne smanji proizvodnja drugog.
Kriva proizvodnih mogućnosti ukazuje na to da privreda u uslovima pune zaposlenosti raspoloživih resursa,
ukoliko želi da poveća proizvodnju jednog dobra, mora da napusti deo proizvodnje drugog dobra. Privreda je
postigla ekonomsku efikasnost onda kad ne može da proizvede više jednog dobra bez smanjenja proizvodnje
drugog, odnosno kada je na granici proizvodnih mogućnosti.
Tačke iznad krive proizvodnih mogućnosti mogu se dostići jedino usavršavanjem tehnologije, tj. kompleksom
tehnoloških promena, koje će poboljšati proizvodne mogućnosti zemlje i time dovesti do pomeranja krive
proizvodne mogućnosti udesno.
Društvo ima mogućnost da bira između akumulaije i potrošnje. Ukoliko se neko vreme odrekne od povećanja
tekuće potrošnje različitih proizvoda i usluga i uveća obim akumulacije, to je moguće kroz nekoliko godina
preći na višu krivu proizvodnih mogućnosti.

12. OPORTUNITETNI TROŠAK

Svaka odluka o trošenju resursa podrazumeva izbor između nekoliko mogućih alternativa, što znači da se se
izborom jedne alternative donosioci odluke odriču potencijalnih koristi koje bi im donela neka od preostalih
alternativa. Prilikom donošenja ovakvih odluka neophodno je uporediti troškove i koristi alternativnih
mogućnosti upotrebe resursa. Ovim se zapravo utvrđuje koliko nas svaka odluka košta, odnosno čega se
moramo odreći izborom jedne alternative i predstavlja trošak propuštene pilike ili tzv. oportunitetni trošak.
Milton Fridman ukazuje na to da nema besplatnog ručka, što znači da u uslovima ograničenih resursa, svaka
odluka uključuje tzv. trade off što znači, da bismo dobili ono što želimo nešto moramo da žrtvujem.
Oportunitetni trošak se definiše kao vrednost koju smo propustili ili izgubili da zato što smo se opredelili za
jednu a propustili drugu, ili niz drugih alternativa.
Oportunitetni trošak predstavlja jedan od najvažnijih koncepata u ekonomiji, jer ukazuje na to da stvarni
izdatak u novcu nije uvek precizni pokazatelj stvarnih troškova.
Oportunitetni troškovi su veoma važni pri razmatranju društvene i ekonomske opravdanosti poslovnih
poduhvata, odnosno procenjivanju doprinosa oportunitetnih troškova ukupnom finanijskom efektu.
Oportunitetni troškovi su važni i u postupku interne procene rezultata preduzeća. Pošto se ograničeni resursi
mogu alternativno upotrebiti u više različitih poslovnih poduhvata, žrtvovani prinos od najrentabilnijeg
poduhvata treba tretirati kao trošak prihvaćene alternative u koju se ulažu resursi.
 13. ZAKON OPADAJUĆIH PRINOSA

Ako se povećanje proizvodnje jednog proizvada posmatra kroz smanjenje proizvodnje drugog, tako iskazani
trošak raste, krećući se po krivi proizvodnih mogućnosti sleva u desno, što je rezultat delovanja zakona
opadajućih prinosa, tj. rastućih troškova.

Troškovi svakog dodatno proizvedenog dobra, mereni količinom dobra čija se proizvodnja napušta, rastu, i to
zbog različitosti u proizvodnosti resursa kad se upotrebljavaju u različitim poslovnim poduhvatima. Neki
ekonomski resursi se lakše prilagođavaju alternativnim upotrebama od drugih, a kako se sve više resursa
upotrebljava u proizvodnji dobra a umesto u proizvodnji dobra b, u proizvodnji dobra a moraju se
upotrebljavati i oni resursi čija je proizvodnost sve manja u odnosu na njihovu proizvodnost u proizvodnji
dobra b.

14. EKONOMIJA U DUGOM I KRATKOM ROKU

U ekonomskoj nauci poznato je da je klasična ekonomska teorija opisivala, istraživala i dolazila do određenih
naučnih rezultata posmatrajući ekonomsku stvarnost isključivo na dugi rok.

Klasična ekonomija na dugi rok smatra:

 da je obim proizvodnje i ponude robe i usluga određen obimom faktora proizvodnje i datom
tehnologijom
 da nivo cena utiče na ponudu i tražnju novca, a da povećanje ponude novca u opticaju vodi porastu
cena

Na kratak rok:
 na obim proizvodnje roba i usluga utiče i agregatna tražnja, ako je obim proizvodnje ispod mogućnosti
raspoloživih faktora i tehnologije
 da veća ponuda novca na kratki rok, u uslovima nepotpune iskorišćenosti proizvodnih mogućnosti
privrede, vodi porastu agregatne tražnje i to može povećati i obim proizvodnje, a ne samo uticati na
porast cena.

A. Maršal razlikuje: trenutni, kratki i dugi rok. U trenutnom roku, glavna determinanta određivanja cene je
tražnja. U srednjem roku, dominira tražnja, ali i troškovi proizvodnje. Na dugi rok, cene određuje isključivo
ponuda, tj. troškovi proizvodnje.

Sa stanovišta privredne ravnoteže pitanje dugog i kratkog roka je od izuzetne važnosti. Dž. M. Kejnz
metaforički ovaj problem vidi tako što kaže: Treba izučavati ne samo buru, nego i stanje pre bure, kao i stanje
kada bura prođe. Mirno more za moreplovce ništa ne znači, već nemirno more i bura moraju biti cilj spoznaje.
Na planu ekonomije, on kaže da pretpostavka o neutralnosti novca ne odgovara stcvarnosti.
 15. ALTERNATIVNI MEHANIZMI ALOKACIJE RESURSA

U svakoj privredi se na dnevnom nivou donose odluke šta, kako i za koga proivoditi. U zavisnosti od toga ko
donosi takve odluke, razlikuju se dva osnovna mehanizma alokacija resursa.

U nekim privredama, odluke o proizvodnji, raspodeli i potrošnji donosi država. Ovakav sistem donošenja
ekonomskih odluka poznat je kao centralno planiranje, i zasniva se na pretpostavci da je za uspešno
upravljanje privrednom neophodna državna intervencija. Državni službenici imaju najviše kompentencija da
odlučuju o tome kako će se koristiti raspoloživi resursi, tako da se postigne najviši stepen društvenog
blgostanja.

Privredom se u ovakvim slučajevima upravlja na osnovu detaljno osmišljenih planova, koji se sprovode u
okviru državnih hijerarhijskihj struktura, ove privrede se zovu komandno-administrativne. Država upravlja
privredom na osnovu vlasništva nad velikim delom resursa, ali i zahvaljujući instrumentima prinude kojima
ekskluzivno raspolaže. U sistemima u kojima su individualne ekonomske slobode ograničene, izostaju
podsticaji za preduzetničku kreativnost, eksperimentisanje i inovacije.

Bivše socijalističke zemlje Istočne i Centralne Evrope i članice Sovjetskog Saveza, tokom največeg dela 20. veka
bile su organizovane kao centralno-planske privrede. Nakon pada komunizma tokom devedesetih godina
prošlog veka, ovakav sistem upravljanja privredom je napušten, a ove zemlje krenule su put izgradnje tržišnih
privreda.

Spontani sistem alokacije ekonomskih dobara je onaj sistem koji se oslanja na tržišni mehanizam, u kome se
cene proizvoda i usluga, kao i faktora poizvodnje, potpuno slobodno formiraju. Pojedinačni ekonomski akteri
do informacija dolaze putem cenovnih signala. Na osnovu cenovnih signala, preduzeće će proizvoditi dobra i
usluge koje donose najveći profit, kombinovanjem resursa tako da ostvare minimalne troškove.

Ekonomski sistem u kome mehanizam kmolebanja cena ili alternativnih troškova koordinira ekonomski izbor,
Fridrih Hajek naziva spontanim kapitalističkim ekonomskim sistemom. Reč je o ekonomskom sistemu u kome
preovlađuje privatno vlasništvo nad faktorima proizvodnje, a odluke o proizvodnji i potrošnji se donose
individualno i decentralizovano, na osnovu cenovnih signala sa tržišta.

Sve savremene privrede se označavaju kao mešovite privrede zato što imaju elemente oba sistema. Najveći
deo odluka donosi se pod uticajem cenovnih signala sa tržišta, na osnovu privatne svojine nad tim resursima. A
država u manjoj ili večoj meri utiče na privredu donošenjem zakona koji uređuju ekonomski život, pružanjem
javnih dobara i usluga, uvođenjem poreza ili davanjem subvencija.

16. TRŽIŠNA PRIVREDA

Pod tržišnom privredom podrazumeva se privreda koja alocira resurse na osnovu decentralizovanih odluka
mnogobrojnih preduzeća i domaćinstava, koja stupaju u međusobne interakcije na tržištima dobara i usluga.

Suština tržišne privrede je da ne postoji centralni autoritet koji upravlja ekonomskim aktivnostima, već milioni
preduzeća i domaćinstava, kao vlasnici resursa, sami pdlučuju o tome šta će kupovati ili proizvoditi, kako će
trošiti zarađeni dohodak, gde će se zaposliti, koliko će raditi. Na osnovu individualnih odluka o potrošnji i
proizvodnji spontano se formiraju ponuda i tražnja na svim tržištima i organizuje razmena.

Uprkos spontanosti red ipak postoji. Kako tvrdi Fridrih von Hajek u pitanju je spontani red, koji obezbeđuje
efikasniju alokaciju društvenih resursa nego što bi to mogao bilo koji racionalni dizajn. Ovo podrazumeva da
tržištem niko ne upravlja, niti planira ekonomsku aktivnost, već se red uspostavlja spontano, aktivnostima i
planovima hiljada pojedinačnih ekonomskih aktera.

Suštinski pokretač ljudskih aktivnosti na slobodnom tržištu jeste lični interes. Zainteresovani za sopstvenu
dobrobit i ličnu korist proizvođači će ulagati svoje resurse u proizvodnju proizvoda za kojima je tražnja velika i
koje mogu da prodaju po visokim cenama. Šta proizvoditi i u kojim količinama na slobodnom tržištu određuje
se na osnovu ukusa potrošaača, koji se izražavaju u vidu platežno sposobne tražnje za proizvodima i uslugama.

Tajna tržišnog uspeha u raspoređivanjju resursa leži u činjenici da ostvarujući sopstveni interes, ekonomski
akteri nenameravano deluju u javnom interesu. Reč je o mehanizmu nevidljive ruke tržišta, koja usmerava
individualna ponašanja tako da se ostvaruje opšte ekonomsko blagostanje.

Da bi u tržišnoj privredi neko zaradio mora da proizvede i ponudi nešto što je drugim članovima društva
korisno, pa se čovekovo koristoljublje i llični interes ne smatraju porokom, već podsticajem za ostvarivanje
ekonomske efikasnosti. To je zapravo odgovor na pitanje kako se rasporešuju resursi. Tržišnu konkurenciju ne
treba uko shvatati kao kao nemilosrdnu borbu u kojoj opstaju najjači, već kao izvor stalnih unapređenja,
inovacija i poboljšanja, koja ima pozitivne efekte na čitavo društvo.

Tržišta rešavaju problem za koga proizvoditi konkurencijom na tržištima faktora proizvodnje. Na ovim tržištima
se suočavanjem ponude i tražnje za radom, kapitalom ili zemljom, određuju zarade, profiti i rente. Ukoliko se
na bilo koji način ograničava mogućnost tržišnog mehanizma da spontano određuje cene dobara, usluga i
faktora proizvodnje alokacija resursa odstupa od optimalne.

Tržišnim nesavršenostima se zovu one situacije u kojima tržište, iako efikasni mehanizam koordinacije, nije u
stanju da obezbedi optimalnu alokaciju resursa. To su slučajevi ograničavanja konkurencije na tržištu,
postojanja eksternih efekata i nejednakosti u raspodeli dohotka.

17. ŠTA JE TRŽIŠTE?

Tržište se može definisati kao mehanizam koji povezuje kupce i prodavce radi utvrđivanja cena i
ostvarivanja razmene dobara i usluga.

Tržište se dugo vezivalo za mesto ili prostor na kome se sučeljavaaju ponuda i tražnja i odvija tržišna razmena
proizvoda i usluga. Prva tržišta su predstavljala fizičji prostor gde su kupci i prodavci licem u lice stupali u
pregovore i obavljali kopovine i prodaje. Može se tvrditi da ukoliko postoji određena grupa kupaca i grupa
prodavaca postoji i tržište tog proizvoda ili usluge.

Važno je da tržište omogućava utvrđivanje cena, koje predstavljaju osnovni uslov za pod kojim kupci i prodavci
pristaju na dobrovoljnu razmenu. Ako su cene visoke, manje će kupaca biti spremno da kupi dato dobro, pa će
se pojaviti problem viškova i teškoće u realizaciji proizvoda. Pri niskim cenama, kupci su spremni da kupe
znatno veće količine nego što su prodavci spremni da prodaju, pa se mogu očekivati nestašice proizvoda.
Delovanjem sila ponude i tražnje, ravnotežna cena, se formira na nivou koji izjednačava količinu koju kupci
žele da kupe sa količinom koju prodavci žele da prodaju.

Tržište predstavlja skup društvenih institucija unutar kojih se odvija razmena roba i usluga.

18. CENOVNI MEHANIZAM I FUNKCIJE TRŽIŠTA

Osnovni instrument kojim tržište usmerava ekonomskuj aktivnost ogromnog broja pojedinalnih učesnika na
tržištu jesu cene. Prodavac je spreman da proizvod proda po ceni koja makar pokriva troškove proizvodnje, a u
interesu mu je da cena bude što viša. Kupac je spreman da da odrđeni iznos za dati proizvod, ali bi više voleo
da plati što manje. Dakle, cene predstavljaju uslov za odvijanje dobrovoljne razmene na tržištu.

Promene u cenama izazivaju promene u ponašanju kupaca i prodavaca. Porast cena uticaće na potrošače da
kupuju manje proizvoda, a prodavce da više takvih proizvoda iznose na tržište. Ukoliko se u određenom
periodu na tržištu nagomila roba koju nije moguće prodati, njena cena će početi da pada.

Cene su osnovni signal za donošenje ekonomskih odluka, pa zahvaljujući cenovnom mehanizmu tržište obavlja
važne funkcije: informativnu, selektivnu, alokativnu i funkciju raspodele dohotka.

Informativna fuhnkcija tržišta. Cena predstavlja opštu informaciju o stanju ponude i tražnje konkretnog
proizvoda ili usluge. Tržište igra veoma važnu ulogu mobiliacije nepotpunog, rasparčanog znanja i ograničenih
informacija kojima raspolažu pojedinci i usmeravanju tog znanja u sistem cena, na osnovu kojih se kasnije
donose odluke o proizvodnji i potrošnji. Dakle, cena jednog proizvoda u sebi sublimira ogromnu količinu
informacija i znanja koje bi nam bile potrebne da sami procenimo vrednost nekog proizvoda.

Alokativna funkcija tržišta. U svakoj privredi neophodno je da se raspoloživi retki resursi rasporede u neku od
alternativnih mogućnosti njihove upotrebe. Dejstvom sila ponude i tražnje formiraju se cene dobara i usluga, a
one potom predstavljaju signale na osnovu kojih se spontano obavlja alokacija resursa. Ostvarivanje profita je
najbolji pokazatelj da su resursi svrsishodno upotrebljeni. Tržišni uspeh, meren visinom ostvarenog profita,
bolje od bilo kakvog propisa ili plana, pokazuje da je ulaganje resursa bilo efikasno, da je proizvedeno dobro
potrebno kupcima, odnosno da kupci žele da ga plate. Ostvarivanje gubitka signal je da su resursi potrošeni na
proizvodnju koja nije potrebna tržištu, što znači da su oskudni resursi nepovratno izgubljeni, s obzirom na to
da su mogli da se ngažuju na efikasnsniji način.

Selektivna funkcija tržišta. U osnovi selektivne funkcije tržišta je proces konkurencije, putem kog se formira
jedinstvena tržišna cena po kojoj se prodaju proizvodi na tržištu. U tržišnoj privredi želja za ostvarenjem dobiti
i strah od bakrotstva motivišu tržišne učesnike na stalna tehnološka unapređenja, inovacije i snižavanje
troškova proizvodnje.

Funkcija raspodele dohotka. Tržište putem cenovnog mehanizma određuje učešće pojedinačnih tržišnih
učesnika u raspodeli proizvedene vrednosti, tj. nacionalnog dohotka. Ovo učešće određeno je količinom
faktora kojima raspolažu i cenama faktora formiranim na faktorskim tržištima.
 19. TRANSAKCIONI TROŠKOVI

U neoklasičnoj teoriji tržište se posmatra kao etar u kome se unapred date individualne preferencije i namere
susreću i dovode u međusobnu vezu, a što za posledicu ima razmenu dobara i usluga.

Relacija bilo kakve ekonomske transakcije podrazumeva određene troškove u vezi sa pregovaranjem, zahteva
vreme, resurse, podrazumeva određeni stepen rizika, i teškoće oko njenog izvršenja. Transakcionim
troškovima nazivamo sve te troškove koji se javljaju prilikom razmene svojinskih prava.

Transakcioni troškovi obuhvataju sledeće kategorije troškova:

1) Troškovi traženja informacija
2) Troškovi vođenja pregovora
3) Troškovi merenja karakteristika proizvoda i usluga
4) Troškovi specifikacije i zaštite prava svojine
5) Troškovi oportunističkog ponašanja i njegove kontrole.

U ex ante transakcione troškove spadaju troškovi traženja informacija, troškovi vođenja pregovora, troškovi
merenja, troškovi zaključenja ugovora. U ex post transakcione troškove spadaju troškovi kontrole i
predupređenja oportunističkog ponašanja, troškovi specifikacije i zaštite svojinskih prava.

Transakcioni troškovi su realni troškovi, uključujući i oportunitetni trošak vremena, u vezi sa pregovaraanjem,
zaključivanjem i sprovođenjem akta razmene. Postojanje transakcionih troškova ukazuje na to da tržišna
privreda nikad ne ostvaruje punu efikasnost koja karakteriše stanje opšte ravnoteže, već funkcioniše
suboptimlno.

Sa stanovišta kupaca i prodavaca značajni su ukupni troškovi. Troškovi nabvke dobara i usluga i transakcioni
troškovi. Privredni akteri nemaju potrebu da razdvajaju transakcione od drugih troškova jer se rukovode
maksimizacijom neto efekata transakcije. Za ekonomistu izdvajanje transakcionih troškova iz ukupnih troškova
ima značaj za analizu efekata transakcionih troškova na efikasnost

Transakcioni troškovi izvode s iz dve perspektive ljudskog ponašanja: ograničene racionalnosti i

oportunističkog ponašanja. Ograničeno racionalni su pojedinci koji učestvuju u razmeni, s obzirom na to da
imaju ograničene sposobnosti da sagledaju i uporede sve alternative, kao i da obrade informacije koje su im
dostupne prilikom stupanja u transakcije. Oportunističko ponašanje potiče iz iskrivljenih ili nepotpunih
informacija koje jedna ugovorna strana daje drugoj. Oportunističko ponašanje produkuje neizvesnosti u
pogledu ponašanja ugovornih partnera. Troškovi koji proističu iz oportunističkog ponašanja mogu se smanjiti
ugovaranjem obezbeđenjem za izvršenje ugovora.

Analiza transakcionih troškova je od značaja za društveni izbor onih pravila koja neće biti prepreka
transakcijama i zahvaljujuči kojima će se podizati efikasnost upotrebe ressursa u jednoj privredi.
 20. TEORIJE FIRME (PREDUZEĆA)

Teorije firme bave se istraživanjem fundamentalnih pitanja u vezi sa nastankom, poslovanjem i veličinom
preduzeća. Suštinski zadatak ovih teorija je da otkriju zašto firme postoje, šta određuje njihovu veličinu i da li
su firme i tržište alternativni načini organizovanja proizvodnje.

Neoklasičnu teoriju firme utemeljio je Alfred Maršal, ova teorija zasnovana je na shvatanju da je preduzeće
prevashodno tehnički pojam. Preduzeće se poistovećuje sa proizvodnom funkcijom koja opisuje kako se
ulaganja pretvaraju u rezultate. Preduzeće se posmatra kao crna kutija, pri čemu strukturne karakteristike i
interna organizaciona struktura preduzeća nemaju značaj.

Organizovanje proizvodnje u preduzeću objašnjava se ekonomijom obima. Ekonomija obima podrazumeva

niže prosečne troškove proizvodnje ukoliko se dobra proizvode u velikim količinama zahvaljujući specijalizaciji
resursa.

Neoklasičan pristup teoriji preduzeća pokazuje ozbiljne manjkavosti kada je u pitanju analiza realnih problema
u privredi. Ovaj pristup ne može da objasni razlike u veličini, upravljačkoj strukturi i internoj organizaciji
preduzeća,...

Proizvodna akrivnost može da se organizuje:

 Kroz slučajnu razmenu na tržištu , putem dugoročnih ili drugih specijalnih ugovora između vlasnika
resursa na tržištu
 U okviru preduzeća, integrisanjem svojine i kontrole nad resursrima

U ugovornoj teoriji preduzeća transackioni troškovi predstavljaju važan faktor koji određuje da li će se
ekonomske transakcije odvijati putem tržišta ili van tržišta vertikalno integrisati.

U procesu izbora vlasnici faktora proizvodnje procenjuju da li je isplativije pristupiti klasičnoj tržišnoj razmeni
faktora proizvodnje ili se opredeliti za osnivanje firme.

Firma nastaje onda kada su vlasnici određenih faktora proizvodnje ubeđeni da će zahvaljujući organizaciji pod
jednim krovom ostvariti uštedu na transakcionim troškovima.

Preduzeća i tržišta koegzistiraju iz dva razloga:

 Ponekad internalizovanje tržišnih transakcija ne omogućava uštedu u troškovima, ili je ta ušteda
zenemarljiva. U tom slučaju transakcija će se i dalje obavljati putem cenovnog mehanizma.
 Postojanje opadajućih prinosa po osnovu organizovanja proizvodnje unutar preduzeča implicira da se
uštede u troškovima smanjuju sa rastom preduzeća.
 21. EKONOMSKA ULOGA DRŽAVE

Jedan deo ekonomske nauke istražuje načine na koji država, zaštitom pravnog poretka i vlasničkih prava i
otklanjanjem tržišnih nedostataka, može da unapredi tržišne ishode. U tom smislu, razvoj ekonomske misli
karakteriše se prisustvom dve različite struje: liberala (klasična škola, neoklasika, monetarizam, ekonomika
ponude, teorija racionalnih očekivanja) i intervencionista (kejnzijanstvo, postkejnzijanstvo, ekonomika
blagostanja, novi institucionalizam).

Klasična škola afirmisala je shvatanje o minimalnoj državi u ekonomskoj teoriji. Ovo shvatanje polazi od
ekonomske slobode kao najvišeg društvenog cilja i profitnog motiva koji usmerava resurse ka proizvodnji
proizvoda koji su potrebni kupcima, uz korišćenje najefikasnijih metoda proizvodnje. Shvatanje o ulozi države
u ekonomskim tokovima kod klasičnih liberala utemeljena su u političkoj filozofiji Džona Loka, engleskog
filozofa i njegovoj teoriji društvenog ugovora. Lok ističe da su sloboda i jednakost ljudi prirodno stanje, kao i da
svaki pojedinac ima pravo na bezbednost, slobodu i imovinu. Država, kao legitimna politička vlast predstavlja
rezultat društvenog ugovora, po kome pojedinci deo svojih prava dobrovoljno prenose na državu, a država im
zauzvrat garantuje bezbednost i štiti privatnu svojinu. U tržišnim okvirima ovo podrazumeva da proizvođači i
potrošači neće učestvovati u transakcijama ukoliko postoji opasnost da budu pokradeni ili prevareni.

Shvatanja o minimalnoj državi bila su aktuelna u periodu uspona liberalnog kapitalima i tokom 19.veka.
Međutim, vremenom je broj poslova koje država obavlja u privredi postepeno rastao, tako da danas obuhvata
širok opseg najrazličitijih delatnosti, koje se finansiraju iz sve većih iznosa državne potrošnje.

Postoje dva osnovna razloga kojima se opravdava državna intervencija na tržištu.

 Prvi razlog se odnosi na uverenje da bi tržišna privreda funkcionisala znatno efikasnije ukoliko bi država
upravljala privrednim kretanjima, a sve u cilju otklanjanja tržišnih nesavršenosti, tj. situacija u kojima
država nije u stanju da obezbedi efikasnu alokaciju resursa. Jedna od takvih situacija podrazumeva
ograničavanje tržišne konkurencije. Drugi oblik nesavršenosti tržišta je pojava eksternalija koja
podrazumevaju nedobrovoljno nametanje troškova ili koristi ekonomskim subjektima, koje se odvija
van tržišnih transakcija. Povod za državno angažovanje u privredi jeste proizvodnja specifične vrste
dobara, koja su objektivno potrebna društvu, ali postoje teškoće prilikom njihove naplate.
 Drugi razlog za državnu intervenciju je uverenje da tržište nije u stanju da obavlja distributivnu funkciju
tako da obezbedi pravednu raspodelu dohotka. Naime, tržišni mehanizam raspoređuje resurse tako da
proizvođači proizvode ono što kupci najviše vrednuju, obezbeđujući tako alokativnu efikasnost. Uloga
države sastoji se u smanjivanju dohodovane nejednakosti i siromaštva i povećanju životnog standarda
putem preraspodele dohotka.

Kejnzijanstvo je u ekonomsku teoriju uvelo državu blagostanja, svojevrsni društveni i ekonomski hibrid poznat
kao mešovita privreda. Država blagostanja je za svoj primarni cilj imala povećanje ekonomske i socijalne
sigurnosti, smanjenje nejednakosti dohodaka i postizanje održivog privrednog rasta i razvoja. Ovi ciljevi
ostvarivani su putem programa borbe protiv siromaštva, državnog vlasništva i regulacije, obezbeđivanja
besplatnih obrazovnih i zdravstvenih usluga, socijalnih davanja i upravljanja agregatnom tražnjom u cilju
postizanja pune zaposlenosti.
 22. POJAM INSTITUCIJA

Institucije su pravila ustanovljena zakonom, tradicijom, moralom, koja na transparentan način, stalno i na
trajnoj osnvi regulišu ustaljene, masovne i u redovnim intervalima ponavljane interakcije između privrednih
subjekata.

Institucije obuhvataju pravila koja određuju:

1) Ko je ovlaščen da donosi odluke u određenoj oblasti
2) Koje su aktivnosti dopuštene, a koje nisu
3) Postupak koji mora biti ispoštovan
4) Informacionu strukturu koja određuje količinu, trošak i kvalitet informacija na osnovu kojih privredni
akteri donose odluke
5) Motivacionu strukturu, odnosno korist koja će pripasti tržišnim subjektima, zavisno od njihovih akcija.

Institucionaln u infrastrukturu svake zemlje čine formalna i neformalna pravila.Formalna pravila definišu
politički sistem, privredni sistem i sistem zaštite. Formalna i neformalna pravila mogu da budu usklađeni, tj. da
se dopunjuju; formalna pravila mogu biti zapostavljena; formalna i neformalna pravila mogu biti neposredno
suprotstavljena. Za razliku od formalnih pravila koja se relativno brzo menjaju, za promenu neformalnih pravila
potrebne su decenije. Budući da neformalna pravila daju stvarni legitimitet formalnim pravilima, to ukupne
promene nikada ne napreduju očekivanim tempom i ne daju željene rezultate. Slična, pa čak i ista formalna
pravila u različitim zemljama mogu dati potpuno različite rezultate, ovaj fenomen objasnio je D.North.

Ukoliko su formalna pravila u harmoniji sa neformalnim pravilima, smanjuju se transakcioni troškovi

održavanja i zaštite postojećih pravila igre, što će omogućiti da se slobodna sredstva namenski koriste za
povećanje društvenog bogatstva. Ukoliko su formalna pravila u konfliktu sa neformalnim, dolazi do rasta
transakcionih troškova održavanja funkcionisanja postojećih institucionalnih aranžmana, kao i do smanjenja
obima privredne aktivnosti.

23. OSNOVNE FUNKCIJE INSTITUCIJA

Uređujući odnose u ekonomskoj sferi društvenog života, institucije obavljaju nekoliko važnih funkcija:
ograničavajuću, motivacionu i informacionu.

U obavljanju ekonomske aaktivnosti logika ljudskog ponašanja stremi maksimizaciji individualnih interesa. Da
ne bi ostvarivanje interesa nekoh ekonomskih subjekata bilo na štetu drugih, odnosno da ne bi načelo
ekonomske slobode bilo zloupotrebljeno na teret društva, neophodno je uspostaviti institucionalni okvir koji
će ograničavati delovanje pojedinaca u ekonomiji i društvu uopšte. To znači da je sa institucijama srasla
njihova ograničavajuća funkcija.

To što institucije ograničavaju i pružaju određene direktive prilikom obavljanja određenih aktivnosti možemo
protumačiti na način da one istovremeno usmeravaju, podržavaju, osposobljavaju i stimulišu pojedince za
definisanje potencijalnih resursa i najefikasniji način obaljanja tih aktivnosti. One zapravo kreiraju motivacione
mehanizme, čime stvaraju preduslove za aktiviranje potencijalnih i bolje iskorišćavanje već angažovanih
društvenih resursa.

U cilju smanjenja neizvesnosti vremenom su izgrađene mnoge institucije koje povećavaju izvesnost i
predvidivost u ekonomskoj sferi, i na taj način olakšavaju privrednim akterima procenu budućih događaja.
Suština ovog objašnjenja je da institucija predstavljaju nepresušni izvor informacija, što praktično znači da
pojedinci prihvataju određena pravila ponašanja ne samo zato što moraju, većš zato što smatraju da će tako
minimizirati probleme prouzrokovane neizvesnošću i lakše ostvariti svoje racionalno postavljene ciljeve.

Institucije su osnovni tržišni instrument pouzdane interpretacije namena, preferencija i ciljeva tržišnih
subjekata, što doprinosi smanjenu neizvesnosti u ekonomskoj sferi. Naučna istraživanja odnosa između
instirucionalne neizvesnosti i ekonomskih performansi ukazuju na to da je stepen institucionalne neizvesnosti
tesno povezan sa rastom i investicijama. Za zemlje koje karakteriše predvidivost pravila, pouzdanost sudstva,
sigurnost svojinskih prava, odstustvo političke nestabilnosti i korupcije kažemo da su uspostavile kredibilne i
efikasne institucije, što se jasno odražava na ekonomske rezultate.

24. VLADAVINA PRAVA I PRIVATNA SVOJINA

Institucije koje su od ključnog značaja za odvijanje ekonomskih aktivnosti su: privatno vlasništvo i država
ograničena vladavinom prava.

Pod sigurnošću vlasničkih prava podrazumeva se jednakost svih građana pred zakonom i garntovanje
fundamentalnih ljudskih i građanskih prava, uključujući individualnu bezbednost i zaštitu imovine.

Koncept vladavine prava zasniva se na dva ključna principa u regulisanju odnosa između države i građana:
 Pravo ograničava vlast države i njenih nosilaca
 Država ispunjava osnovne dužnosti prema građanima, štiteći ih od nasilja i obezbeđujući jednakost
pred zakonom za sve, uključujući i nosioce vlasti

Institucionalni okvir koji garantuje zaštitu svojine i ograničava samovolju vlasti deluje podsticajno na
ekonomsku aktivnost. Neprikosnovenost privatne svojine je osnovni preduslov za povećanje sigurnosti i
izvesnosti u ekonomskom životu. Ukoliko svojina nije zaštićena, pojedinci nemaju podsticaja da usmeravaju
resurse u najunosnije upotrebe, da se upuštaju u inovativne poduhvate, da preduzimaju aktivnosti usmerene
na povećanje ukupnog blagostanja. U društvu koje se može pohvaliti efikasnom uređenošću svojinskih prava,
ekonomski subjekti imaju više poverenja da će svi učesnici u transakcijama uredno ispuniti ugovorne obaveze.

Pravo svojine je jedno od osnovnih ljudskih prava, garantovano ustavnim odredbama savremenih društava, u
kojima se funkcionisanje privrednog sistema povezuje sa slobodnim delovanjem tržišta. Pravo svojine
podrazumeva i pravo raspolaganja predmetom svojine (pravo na prodaju, ustupanje ili poklon). Svojinska
prava imaju važnu ulogu motivacije ekonomskih subjekata. Kada pojedinac ima vlast nad resursima, on je
zainteresovan za njihovu efikasnu upotrebu, brižljivo čuvanje i povećanje vrednosti imovine kojom raspolaže.

Povezujući napore i doprinose i sistem nagrada privartno vlasništvo podstiče produktivno ponašanje
ekonomskih aktera, ali istovremeno jača svest o tome da je svaki poslovni poduhvat skopčan sa određenim
stepenom rizika. Zato je u tržišnoj privredi nemoguće da jedan subjekt uđe u rizični poduhvat i u slučaju
gubitka isti prebaci na nekog drugog ili društvo u celini.

Privatno vlasništvo nad ekonomskim resursima omogućava tržišno utvrđivanje cena dobara i usluga, u
interakcijama između pojedinaca vođenih sopstvenim interesima.

Kada svojinska prava nisu jasno definisana slabe podsticaji da se obavlja razmena jer nije jasno s kakvim
pravima raspolaže druga strana, pa prema tome ni da li može ispuniti obećanje dato u ugovoru.

Za državnu svojinu je karakteristično da sva ovlašćenja upravljanja, prisvajanja prinosa i raspolaganja pripadaju
državi. U ovim uslovima gubi se veza između troškova i koristi za donosioca odluke o upotrebi resursa jer
državni činovnici donose odluke o upotrebi svojinskih ovlašćenja, ali ne snose pune posledice svojih odluka.

25. TRAŽNJA – POJAM, INDIVIDUALNA I TRŽIŠNA KRIVA TRAŽNJE

Tražnja predstavlja količinu dobara koju su kupci spremni da kupe, po određenoj ceni, na određenom tržištu, u
određenom vremenu.

Između količine traženog dobra i cene tog dobra postoji međuzavisnost. Međuzavisnost se može prikazati
preko skale tražnje i krive tražnje. Kada se podaci iz skale tražnje unesu u koordinantni sistem dobija se kriva
tražnje. Ta međuzavisnost u teoriji je poznata kao Kurno – Maršalov zakon tražnje. Matematičku formulaciju
tog zakona u obliku funkcije prvi je dao A. Kurno 1838. godine: d=f(p), uz uslov f(p)<0.

Tražnja potrošača zavisiće od cene proizvoda, pod pretpostavkom da su sve ostale okolnosti ostale
nepromenjene. Tražena količina robe povećava se sa smanjenjem cena, a pada sa rastom cena.

Individualna trađžnja predstavlja količinu neke robe koju je pojedinac spreman da kupi pri datim cenama, uz
ostale nepromenjene uslove.

Tržišna traćnja predstavlja ukupnu količinu date robe koju su kupci na tržištu spremni da kupe pri datim
cenama, uz ostale nepromenjene uslove.

26. FAKTORI KOJI UTIČU NA TRAŽNJU

Valjanost Kurno – Maršalovog zakona je relativna jer počiva na pretpostavci da su potrebe, cene ostalih
dobara i dohodak potrošača nepromenjene veličine. Međutim, promena tražnje za nekim dobrom nije rezultat
isključivo promene nivoa cene tog dobra, već može biti izazvana i promenom tržišne cene nekog drugog dobra.
To znači da kriva tražnje ne samo da nije ista za različita dobra, već se može menjati i za jedno isto dobro
ukoliko dođe do promena u nivou dohotka potrošača.

Kada je u pitanju međuzavisnost između tražnje za određenim dobrom i kretanja cena drugog dobra,
razlikujemo zavisna i nezavisna dobra. Nezavisna dobra su ona dobra na čiju tražnju ne utiču promene u ceni
drugog dobra. Na tražnju za zavisnim dobrima utiču promene u ceni drugih dobara.
Zavisna dobra mogu biti: supstituti i komplementi. Supstituti su dobra koja mogu u procesu potrošnje da
zamene jedno drugo, tj. da podmire iste ili slične potrebe. Kako su supstituti međusobno konkurentna dobra,
krivaa tražnje za dobrom čija cena se nije promenila pomeriće se udesno, kad dođe do rasta cena njegovog
supstituta i obrnuto pomeriće se ulevo. Komplementarna dobra su ona dobra koja su povezana u potrošnji. To
znači da povećanje potrošnje jednog dobra povlači sa sobom povećanje potrošnje drugog dobra, i obrnuto.
Kriva tražnje za nekim dobrom pomeriće se ulevo kad poraste cena njegovog komplementa i obrnuto,
pomeriće se udesno ukoliko dođe do pada cene komplementarnog dobra.

Pored cena drugih dobara i usluga, dohodak potrošača je takođe vrlo važan faktor koji utiče na tražnju za
nekim dobrom. Povećanje dohotka, ceteris paribus, utiče na porast tražnje, a pad dohotka na smanjenje
tražnje za određenim dobrom.

Vreme je takođe važan faktor. Vreme je zbirni izraz za sve one činioce koji se menjaju i utiču na tražnju, ali koji
se ne mogu pojedinačno adekvatno meriti.

Opšte pravilo je da povećanje cene jednog dobra utiče na smanjenje tražene količine, a da smanjenje cene
utiče na rast tražene količine tog dobra. Tri izuzetka od ovog pravila su:
 Giffenov paradoks – kad povećanje cene jednog dobra dovede do povećanja tražene količine istog tog
dobra.
 Veblenov efekat – kada s padom cena dolazi do smanjenja tražene količine nekog dobra.
 Špekulativni slučaj – kad pad cene nekog dobra ne izaziva povećanje tražnje jer se očekuje dalji pad
cene i obrnuto, rast cene izaziva naglo povećanje tražnje jer se očekuje dalji rast cena.

27. CENOVNA ELASTIČNOST TRAŽNJE

Cenovna elastičnost tražnje pokazuje intenzitet promene tražene količine nekog dobra u zavisnosti od
promene cene tog istog dobra. Meri se stavljanjem u odnos procentualnih promena u traženoj količini dobra a
procentualnim promenama u ceni.

Kako je rast cene praćen smanjenjem tražene količine, a pad cena rastom tražene količine dobara, koeficijent
cenovne elastičnosti tražnje uglavnom predstavlja negativan broj. Da bi se izbegli eventualni nesporazumi,
Alfred Maršal je stavio u formulu predznak minus kako bi se dobile pozitivne vrednosti koeficijenata.

Kategorije elastičnosti tražnje prema intenzitetu:

1) Savršeno elastična tražnja grafički se prikazuje pravom linijom paralelnom sa apcisom. Kod savršeno
elastične tražnje koeficijent elastičnosti je beskonačno, što znači da mali rast može da dovede do
gotovo potpunog prekida u tražnji, a mali pad cena do beskrajnog povećanja tražnje.
2) Srazmerno elastična tražnja postoji onda kada je relativna promena u ceni manja od relativne promene
u traženoj količini. U ovom slučaju koeficijent elastičnosti je veći od jedinice.
3) Jedinićno elastična tražnja obuhvata slučajeve gde je relativna promena u traženoj količini jednaka
relativnoj promeni u ceni. Koeficijent elastičnosti jednak je jedinici.
4) Srazmerno neelastična tražnja postoji onda kada su relativne promene u ceni veće od relativnih
promena u traženoj količini. Koeficijent elastičnosti manji je od jedinice.
 5) Savršeno neelastična tražnja postoji u slučajevima kada nikakve promene u ceni ne mogu da utiču na
promene u traćenoj količini. Koeficijen elastičnosti jednak je nuli.

28. UNAKRSNA I DOHODOVNA ELASTIČNOST TRAŽNJE

Unakrsna elastičnost tražnje pokazuje osetljivost tražne količine jednog dobra u odnosu na promenu cene
drugog dobra.

Kada je koeficijent unakrsne tražnje pozitivan, radi se o supstitutima jer promena cene jednog dobra izaziva
promenu tražnje za drugim dobrom u istom smeru. Kada je koeficijent unakrsne tražnje negativan, radi se o
komplementarnim dobrima jer promena cene jednog dobra izaziva promenu tražnje za drugim dobrom u
suprotnom smeru. Ako je koeficijent jednak nuli, radi se o nezavisnim dobrima, to znači da promena cene
jednog dobra nema nikakvog uticaja na tražnju za drugim dobrom.

Tražnja za nekim dobrom deluje i na dohodovnu. Stepen reagovanja zavisi od toga koje su kategorije dobara u
pitanju.

Kada je koeficijent dohodovne elastičnosti veći od nule, radi se o superiornim dobrima. Ako je koeficijent veći
od nule a manji od jedinice, radi se o dobrima nužnim za život. Ako je koeficijent veći od jedinice radi se o
dobrima luksuzne potrošnje. Ako je koeficijent manji od nule reč je o inferiornim dobrima jer tražnja za njim
opada sa rastom dohotka, uz ostale nepromenjene uslove. Ukoliko je koeficijent jednak nuli radi se o
apsolutno neelastičnoj tražnji, koja ne reaguje na promenu dohotka.

29. PRAKTIČAN ZNAČAJ IZUČAVANJA CENOVNE ELASTIČNOSTI TRAŽNJE

Razumevanje cenovne elastičnosti tražnje veoma je važno za donošenje poslovnih odluka jer elastičnost
tražnje određuje uticaj promene cena na ukupan prihod od prodaje dobara.

Kada je elasrtičnost tražnje veća od 1 ukupan prihod prodaje konkretnog dobra kretaće se u obrnutom pravcu
od kretanja cene. Kada je elastičnost tražnje jednaka jedinici ukupan prihod je konstantan pri bilo kakvoj
promeni cene. Ukoliko je koeficijent elastičnosti tražnje manji od jedinice, cena i ukupni prihod menjaju se u
istom smeru.

30. PONUDA – POJAM I KRIVA PONUDE

Pod ponudom se podrazumeva količina dobara koja se u određenom vremenu, na određenom tržištu i po
određenoj ceni nudi kupcima.

Prema zakonu ponude proizvođači če biti voljni da ponude veču količinu određenog dobra ukoliko je, uz ostale
nepromenjene uslove, cena veća i obrnutno, kad je cena dobra niža, proizvođači će tržištu ponuditi manju
količinu istog dobra.

Prvu matematičku formulaciju zakona ponude dao je A. Kurno tako što je postavio ponuđenu količinu nekog
dobra kao funkciju cene tog dobra, i to kao funkciju čiji je prvi izvod po ceni veći od nule.
Međuzavisnost cene i ponuđene količine može se predstaviti preko skale ponude, koja sadrži sve kombinacije
mogućih cena i ponuđenih količina nekog dobra u određenom periodu. Kada se podaci iz skale ponude unesu
u koordinantni sistem dobija se kriva ponude.

Odsupanje od opšteg pravila: veća cena može da znači veću ponuđenu količinu do određene tačke, nakon koje
dalji rast cena dovodi do smanjenja ponuđene količine. Radi se o tzv. regresivnoj krivi ponude.

Najvažniji faktori koji utiču na ponudu neke robe su:

1) Cena posmatrane robe
2) Cena faktora proizvodnje za proizvodnju date robe
3) Stanje raspoložive tehnologije
4) Cene robe supstituta i komplementara
5) Očekivanja u pogledu budućih kretanja cena.

31. ELASTIČNOST PONUDE

Cenovna elastičnost ponude predstavlja intenzitet promene ponuđene količine nekog dobra u odnosu na
promenu cene tog istog dobra. Meri se koeficijentom cenovne elastičnosti ponude, koji se dobija deljenjem
procentualne promene ponuđene količine nekog dobra sa procentualnom promenom njegove cene,

Ponuda je savršeno neelastična ako se pri promene cene ne menja ponuđena količina dobara. Savršeno
elastična ponuda postoji onda kada malo povećanje cene dovede do beskonačnog povećanja ponude i
obrnuto, kada mali pad cene dovede do potpunog prekida u ponudi. Ponuda je srazmerno elastična kada je
relativna promena ponuđene količine veća od relativne promene u ceni. Jedinično elastične ponude su kada je
relativna promena u ponuđenoj količini robe jednaka relativnoj promeni u ceni. Srazmerno neelastične ponude
su ako je relativna promena ponuđene količine manja od relativne promene u ceni.

Uticaj cena na ponuđenu količinu veći je ukoliko je period prilagođavanja duži. S tog aspekta možemo da
razlikujemo trenutni, kratki i dugi rok. Trenutni rok obuhvata vreme realizacije već proizvedene robe i zato je
ponuda određena stanjem zaliha. U kratkom roku postoji izvestan stepen elastičnosti ponude jer se obim
proizvodnje može menjati u granicama raspoloživih kapaciteta i date tehnologije. U dugom roku elastičnost
ponude je najveća jer ponuda nije ograničena datim kapacitetima i tehnologijom već je to vreme sazrevanja
investicija, promene tehnologije i mogućnosti ulaska i izlaska preduzeća iz date grane.

32. RAVNOTEŽNA CENA I RAVNOTEŽNA KOLIČINA

S obzirom na to da tržišnu cenu po kojoj će se sva proizvedena roba prodati na tržištu možemo utvrditi samo
ukoliko nage ponude i tražnje posmatramo zajedno, to ćemo podatke iz skale ponude i skale tražnje uneti u
tabelu i na osnovu tih podataka nacrtati krivu ponude i krivu tražnje na jednom dijagramu.

Delovanjem mehanizma ponude i tražnje i prilagođavanjem cena, na kraju će doći do uspostavljanja ravnoteže
na tržištu, pri kojoj će ponuđena količina biti jednaka traženoj.
 33. PROMENA RAVNOTEŽE NA TRŽIŠTU

Pod dejstvom određenih faktora može doći do pomeranja krive ponude ili tražnje, ulevo ili udesno, što će
rezultirati novom ravnotežom.
Ukoliko se povećaju troškovi proizvodnje, uz ostale nepromenjene uslove, doći će do pomeranja krive ponude
ulevo. Ukoliko dođe do rasta dohotka potrošača, uz ostale nepromenjene uslove, doći će do pomeranja krive
tražnje udesno. Rast dohotka potrošača znači da će potrošači pri svakom datom nivou cena moći da kupe više
dobara i zato dolazi do pomeranja krive tražnje udesno i naviše.

Ukoliko dođe do smanjenja ponude, uz nepromenjenu tražnju, formira se nova ravnoteža koju karakteriše
veća cena i manja ravnotežna količina. Rast ponude, koji je rezultat smanjenja troškova, uz neizmenjenu krivu
tražnje, dovodi do niže ravnotežne cene i veće ravnotežne količine.

Pad tražnje usled smanjenja dohotka potrošača znači pomeranje krive tražnje ulevo, uz neizmenjenu krivu
ponude, rezultira nižom ravnotežnom cenom i manjom ravnotežnom količinom. I obrnuto, povećanje tražnje
uz nepromenjenu ponudu uslovljava rast ravnotežne cene i ravnotežne količine.

Ukoliko bi došlo do pomeranja krive tražnje i krive ponude istovremno, ove promene morale bi rezultirati
promenom jedne ili obe ravnotežne vrednosti.

34. UKUPNA I GRANIČNA KORISNOST

Teorija granične korisnosti razvila se sedamdesetih godina 19. veka, s pojavom radova S. Dževonsa, K.
Mengera i L. Valrasa. Prema teoriji granične korisnosti vrednost nekog dobra jednaka je korisnosti granične,
odnosno poslednje jedinice tog dobra kojim se postiže maksimalno zadovoljenje potreba pojedinca.

Korisnost predstavlja subjektivni osećaj zadovoljstva ili koristi koju potrošač ima zato što troši neko dobro ili
uslugu. Korisnost je misaona konstrukcija koju ekonomisti koriste da bi razumeli kako racionalni potrošači dele
svoje ograničene resurse između dobara koje im pružaju korisnost.

Prva jedinica kupljenog proizvoda potrošaču donosi najveću korisnost, jer najintenzivnije zadovoljava neku
njegovu potrebu. Potrošač prestaje da kupuje dati proizvod onda kada je njegova potreba potpuno
zadovoljena,, ta tačka naziva se tačkom zasićenja ili saturacije.

Iz krive granične korisnosti može se izvesti kriva tražnje odnosnog dobra. Granična korisnost nekog dobra
opada sa povećanjem količine tog dobra kojom raspolažemo, ali opada i granična korisnost sukcesivno
upotrebljenih jedinica nominalnog dohotka potrošača. Povećanjem nominalnog dohotka povećava se količina
dobara koje potrošač nabavlja ali njihova granična korisnost opada, a samim tim opada i granična korisnost
jedince nominalnog dohotka kojim se kupuju ta dobra.

Uslov tražnje i kupovine nekog dobra je da je korisnost poslednje jedinice novčanog dohotka potrošača manja
od granične korisnosti odnosnog dobra.
 35. PREFERENCIJE POTROŠAČA

Potrošači raspoređuju svoj raspoloživi dohodak na kupovinu različitih dobara i usluga, a razumevanje
potrošačevih odluka o kupovini pomaže da shvatimo zašto promene u dohotku i cenama utiču na tražnju za
dobrima i uslugama i zašto je tražnja za nekim dobrom osetljivija na promene u cenama i dohocima nego kod
drugih dobara.

Potrošaču su uz raspoloživi dohodak i date cene dostupne različite kombinacije dobara. Ukoliko sve
kombinacije donose isti nuvo ukupne korisnosti, onda odluka o količini dobara koje će kupiti zavisi od njegovih
preferencija.

Teorija ponašanja potrošača bazira se na osnovnim pretpostavkama u vezi sa preferencijama potrošača:

1) Ukupnost. To znači da su potrošači u stanju da porede i rangiraju sve moguće kombinacije dobara
prema nivou korisnosti.
2) Tranzitivnost. To znači sledeće: ako potrošač preferira kombinaciju A u odnosu na kobinaciju B,
kombinaciju B u odnosu na kobinaciju C, onda potrošač preferira A u odnosu na C.
3) Potrošač uvek bira kombinaciju koja mu obezbeđuje maksimum ukupne korisnosti. Potrošači uvek
preferiraju kombinacije sa većomm količinom dobara.

Preferencije potrošača grafički se prikazuju preko kriva indiferencije. Krive indiferencije pokazuju sve
kombinacije dobara koje potrošaču obezbeđuju isti nivo ukupne korisnosti. Skup svih kriva indiferencija čini
mapu indiferencije, a ona nam pokazuje preferencije potrošača u odnosu na moguće kombinacije proizvoda
između kojih vrši izbor.

36. KRIVE INDIFERENCIJE

Prema teorji indiferencije merenje korisnosti u kardinalnom smislu nije moguće. Korisnost je subjektivan
osećaj i razlikuje se od jednog do drugog potrošača, a i kod istog potrošača varira od jedne do druge situacije.
Merenje korisnosti u kardinalnom smislu nije čak ni potrebno, jer je sasvim dovoljno jednostavnim
poređenjem ustanoviti koju od dostupnih kombinacija količina različitih proizvoda potrošač preferira, ili čijom
potrošnjom postiže isti stepen zadovoljstva, pa ih jednako vrednuje.

Krive indiferencije imaju tri svojstva:

1) Imaju negativan nagib.
2) Svaka kriva indiferencije konveksna je u odnosu na koordinantni početak. Ovo svojstvo krive iniferencije
proizilazi iz delovanja zakona opadajuće granične korisnosti. Granična stopa supstitucije pokazuje
koliko je potrošač spreman da smanji potrošnju jednog dobra da bi potrošio dodatnu jedinicu drugog
dobra, uz nepromenjeni nivo korisnosti. Konveksnost krive iniferencije u odnosu na koordinantni
početak, obezbeđuje stabilnost ravnoteže potrošača.
3) Krive indiferencije koje pripadaju istoj mapi indiferencije nikada se ne seku. Kada bi se krive
indiferencije sekle to bi značilo da smanjena potrošnja količine jednog dobra u odnosu na drugi, ili čak i
oba dobra donosi isti ili čak veći nivo korisnosti, što je neodrživo.
 37. BUDŽETSKO OGRANIČENJE

Budžetska linija u dijagramu pokazuje sve moguće kombinacije koje su potrošaču dostupne ukoliko troši
elokupan dohodak, dok bužetsko polje pokazuje sve dostupne kombinacije dobara u datim uslovima,
nezavisno od toga da li je dohodak potrošen u celosti ili ne.

Budžetska linija predstavlja ekonomsku granicu kupovne moći potrošača u odnosu na moguće kombinacije
dvaju proizvoda.

38. POTROŠAČEV IZBOR

Suočen sa datim dohotkom i postojećim tržišnim cenama, potrošač postiže maksimum korisnosti kupovinom
različitih dobara onda kada odnos njihovih graničnih korisnosti i cena bude jednak. Potrošač alocira svoj
dohodak na takav način da mu svako pojedinačno dobro donese istu graničnu korisnost po utrošenom dinaru.

Ukoliko potrošač ne izabere kombinaciju dobara koje obezbeđuje navedenu jednakost, već izabere da nabavi
manju količinu jednog dobra, granična korisnost poslednje jedinice tog dobra bila bi veća od granične
korisnosti novčanog dohotka upotrebljenog za njenu kupovinu. U slučaju drugog dobra, granična korisnost
poslednje kupljene jedinice bila bi manja od granične korisnosti novčanog dohotka upotrebljenog za njenu
kupovinu. To znači da potrošač ne bi postupio po ekonomskom principu maksimizacije ukupne korisnosti u
granicama datog novčanog dohotka i datih cena.

39. POTROŠAČEV VIŠAK

Potrošačev višak je teorijski koncept kojim se objašnjava korist koju potrošač ima od učestvovanja u razmeni.
U ekonomski teoriju ga je uveo A. Dupuit, ali ga je tek Alfred Maršal analitički doradio, pa se njemu i pripisuje.

Maršal je na bazi špotrošačevog viška nastojao da objasni delovanje poreza na robu s elastičnom i
neelastičnom tražnjom, i na osnovu toga odgovori na pitanje koja vrsta državnog uplitanja u privredu je
opravdana, a koja nije.

Potrošačev višak izvodi se neposredno iz razlike ukupne i granične korisnosti. Potrošačev višak predstavlja
razliku između ukupne korisnosti nekog dobra i tržišne cene koju potrošač plaća da bi došao do tog dobra.

40. PROIZVODNA FUNKCIJA

Proizvodna funkcija je međuzavisnost ili funkcionalni odnos između obima proizvodnje i angažovanih faktora
proizvodnje.

Proizvodna funkcija pokazuje maksimalne količine nekog proizvoda koje se, uz datu tehnologiju, mogu ostvariti
ulaganjem određenih količina proizvodnih faktora.
Činioci proizvodnje dele se na fiksne i varijabilne, u zavisnosti od toga koliko se lako mogu menjati njihove
količine ukoliko treba da se poveća obim proizvodnje. Fiksni faktori su oni faktori proizvodnje čija se količina
teško prilagođava izmenjenim zahtevima proizvodnje. Varijabilni faktori su oni faktori proizvodnje čija se
količina lako prilagođava izmenjenim zahtevima proizvodnje.

U teoriji proizvodnje postoji razlika između kratkog i dugog roka. Kratak rok obuhvata vremensko razdoblje u
kome se jedan illi više proizvodnih faktora fiksni, što znači da proizvodnja može da se menja samo u granicama
postojećih kapaciteta, bez tehnoloških inovacija. U dugom roku svi su činioci varijabilni, pa se kapacitet, kao i
tehnologija, mogu menjati.

41. UKUPAN, PROSEČAN I GRANIČNI PROIZVOD

U kratkom roku, obim proizvodnje može da se menja samo u granicama definisanim mogućnošću promene
varijabilnih činioca, uz date fiksne činioce proizvodnje. To znači da se polazi od pretpostavke da je u kratkom
roku kapital fiksan, a rad varijabilan faktor proizvodnje.

Oblik krive ukupnog proizvoda odraz je delovanja zakona opadajućih prinosa koji je 1767. godine postavio Žak
Tirgo. Prema zakonu o opadajućim prinosima, uz datu tehnologiju i datu količinu drugih faktora proizvodnje,
sukcesivno povećanje ulaganja jednog faktora nakon određene tačke rezultira sve manjim rastom ukupnog
proizvoda.

Rast proizvodnje po jedinici povećanja ulaganja rada predstavlja granični proizvod rada i pokazuje za koliko će
porasti proizvodnja, ako se ulaganje rada poveća za jedinicu. Granični proizvod kapitala pokazuje povećanje
proizvodnje po jedinici dodajno uloženog kapitala.

Ukoliko podelimo ukupan obim proizvodnje sa veličinom ulaganja nekog proizvodnog faktora dobijamo
prosečan proizvod tog faktora.

Ukupan proizvod rada kao varijabilnog faktora proizvodnje funkcija je količine utrošaka tog faktora. To znači da
uz fiksno ulaganje kapitala, povećanje količine uloženog rada rezultira rastom ukupnog proizvoda, ali po
opadajućoj stopi. Shodno tome, granični proizvod rada ima rendenciju opadanja, što znači da se proizvodnja
po jedinici rada smanjuje sa povećanjem količine uloženog rada.

42. IZOKVANTE

Izokvante predstavljaju skup kombinacija dva ili više ulaganja koja daju isti nivo proizvodnje ili rezultiraju istim
troškovima.

Sve izokvante su paralelne, pri čemu je količina proizvodnje koju predstavljaju utoliko veća ukoliko je izokvanta
udaljena od koordinantnog početka. Izokvante opadaju sleva nadesno i konveksne su prema ishodištu.
Područje u kome izokvante opadaju zove se relevantno podučje ili zona supstitucije. Područje u kojem
izokvante imaju pozitivan nagib nije relevantno zato što bi proizvođač u tom području istu količinu proizvodnje
mogao da ostvari manjim ulaganjem oba proizvodna faktora.

43. GRANIČNA STOPA TEHNOLOŠKE SUPSTITUCIJE

Kretanjem duž izokvante moguće je zameniti određenu količinu ulaganja jednog faktora, određenom
količinom ulaganja drugog faktora. Odnos u kome se međusobno zamenjuju faktori proizvodnje na određenoj
tački izokvante zove se graničnom stopom supstitucije jednog faktora proizvodnje.

Granična stopa tehnološke supstitucije pokazuje nam za koliko će se smanjiti ulaganje jednog ili više
proizvodnih faktora ukoliko se poveća ulaganje drugog faktora, uz uslov da količina proizvodnje ostane
nepromenjena. Time je definisana efikasnost procesa proizvodnje. Onaj proces proizvodnje u kome se
povećava ulaganje jednog proizvodnog faktora, a da se ne smanjuje utrošak drugog, neefikasan je.

44. OPTIMALNA KOMBINACIJA PROIZVODNJE

Između različitih kombinacija ulaganja faktora proizvodnje koje obezbeđuju isti obim proizvodnje izabraćemo
najjeftiniju. Da bismo utvrdili koja je kombinacija najjeftinija neophodno je da imamo podatke o cenama
faktora proizvodnje.

Izotroškovni pravac spaja sve tačke različitih kombinacija ulaganja proizvodnih faktora koje se mogu kupitiuz
date cene i raspoloživa novčana sredstva. Izotroškovni pravac nam omogućuje da utvrdimo maksimalni obim
proizvodnje koji može da se ostvari uz određena ulaganja, odnosno koja je to kombinacija ulaganja faktora
proizvodnje koja daje najniže troškove za dati obim proizvodnje. Nagib izotroškovnog pravca jednak je odnosu
cena i proizvodnih faktora. Naziva se granična stopa ekonomske supstitucije i pokazuje nam po kom odnosu se
jedinica ulaganja rada zamenjuje ulaganjem kapitala, uz uslov da ukupni troškovi proizvodnje ostanu
nepromenjeni.

Optimalna kombinacija proizvodnje postiže se onda kada je odnos graničnih proizvoda proizvodnih faktora
jednak odnosu njihovih cena, tj. kada je granična stopa tehnološke supstitucije jednaka graničnoj stopi
ekonomske supstitucije.
 1. UKUPAN, PROSEČNI I GRANIČNI PRIHOD

Preduzeće ostvaruje prihod prodajom proizvoda i usluga na tržištu.

Ukupan prihod jednak je umošku količine prodatih proizvoda i cene po jedinici proizvoda.
 TR = P * Q (TR – ukupan prihod, P – cena po jedinici proizvoda, Q – količina proizvoda realizovanih
na tržištu)

Ukupan prihod menja se u zavisnosti od količine realizovanih proizvoda na tržištu i tržišne cene. Uticaj
promene cena na visinu ukupnog prihoda zavisi od koeficijenta cenovne elastičnosti tražnje. Ako je tražnja
cenovno neelastična, cena proizvoda i ukupni prihod preduzeća menjaju se u istom pravcu. Ukoliko je tražnja
cenovno elastična onda se cena proizvoda i ukupni prihod preduzeća menjaju u suprotnom pravcu.

Prosečan prihod je prihod po jedinici proizvoda. Izračunava se kao količnik između ukupnih prihoda i ukupne
količine prodatih proizvoda.
TR
 AR= (AR – prosečni prihod, TR – ukupni prihod, Q – količina proizvoda realizovanih na tržištu)
Q

Granični prihod je prihod koji donosi dodatno proizvedena i prodata jedinica proizvoda. Granični prihod
pokazuje koliko će se promeniti ukupni prihod preduzeća ako se obim prodaje promeni za jedinicu.
Promene u ukupnom prihodu
 Granični prihod=
Promene u broju prodatih jedinica
 Granični prihod=cena poslenje jedinice−sniženje u ceni prethodnih jedinica

Kada je cena proizvoda data, odnosno ako preduzeće svaku jedinicu proizvoda prodaje po istoj ceni, kao što je
to slučaj na tržištu savršene konkurencije, prosečan prihod, granični prihod i cene su jednake veličine. Ako
preduzeće mora da snizi cenu svojih proizvoda u cilju povećanja obima prodaje, prosečan prihod jednak je
ceni, a granični prihod nalazi se ispod prosečnog prihoda.

2. TROŠKOVI PROIZVODNJE U KRATKOM ROKU

Eksplicitni troškovi ili troškovi u knjigovodstvenom smislu predstavljaju novčani izraz utrošenih faktora
proizvodnje. Za pokriće ovih troškova preduzeće mora da izdvoji određenu sumu novca. Oni se izračunavaju
tako što se ukupna količina utrošenih faktora proizvodnje pomnoži sa cenom po jedinici.

Implicitni troškovijednaki su zaradi koji bi ti resursi mogli da ostvare u najboljoj alternativnoj upotrebi van
preduzeća.

Za donošenje ekonomskih odluka od značaja su ukupni troškovi koji obuhvataju i eksplicitne i implicitne
troškove.

Razlikovanje između eksplicitnih i implicitnih troškova važno je prilikom utvrđivanja računovodstvenog i

ekonomdkog profita.
Ukupni troškovi proizvodnje preduzeća jednaki su umnošku utrošenih faktora proizvodnje u proizvodnji date
količine proizvoda i cena tih faktora proizvodnje. Pri datim cenama faktora proizvodnje i datoj tehnologiji,
ukupni troškovi proizvodnje predstavljaju rastuću funkciju obima proizvodnje. Ukupni troškovi nisu homogeni,
tako da se promenom obima proizvodnje u kratkom roku ne menjaju sve komponente ukupnih troškova.
Ukupni troškovi proizvodnje dele se na: fiksne i varijabilne.

Fiksni troškovi su onaj deo ukupnih troškova proizvodnje čija veličina ne zavisi od obima proizvodnje. Njihova
veličina ne menja se ni kada dolazi do smanjivanja proizvodnje, uključujući i pad proizvodnje na nulu.

Varijabilni troškovi su onaj segment ukupnih troškova koji se menja sa promenom obima proizvodnje. U
kratkom rokum sa promenom obima proizvodnje rastu varijabilni troškovi, a kao posledica toga rastu i ukupni
troškovi. Varijabilni troškovi počinju od nule kada je obim proizvodnje jednak nuli. Budući da su fiksni troškovi
konstantni, promena ukupnih troškova u uslovima promene obima proizvodnje jednaka je promeni varijabilnih
troškova.

Prosečni troškovi mogu se sagledati kroz prosečne ukupne, prosečne fiksne i prosečne varijabilne troškove.
Prosečni ukupni troškovi predstavljaju ukupne troškove za proizvodnju jedinice proizvoda i dobijaju se
deljenjem ukuonih troškova sa ukupnom proizvedenom količinom.
TC
1. ATC= (ATC – prosečni fiksni troškovi, TC – ukupni troškovi, Q – količina proizvoda)
Q

Prosečni fiksni troškovi dobijaju se deljenjem ukupnih fiksnih troškova sa ukupnom količinom proizvoda.
Budući da su fiksni troškovi konstanta, njihovo deljenje s rastućom proizvodnjom daje opadajuću krivu
prosečnih fiksnih troškova, Kriva prosečnih fiksnih troškova ima oblik hiperbole, koja se približava obema
osama.

Prosečni varijabilni troškovi dobijaju se deljenjem ukupnih varijabilnih troškova sa proizvednom količinom.

Granični troškovi predstavljaju porast ukupnih troškova uzrokovan proizvodnjom dodatne jedinice proizvoda.
ΔTC
2. MC= (MC – granični troškovi, ΔQ – promena u količini proizvedenih proizvoda, ΔTC – promena
ΔQ
u ukupnim troškovima zbog promena obima proizvodnje)

3. ODNOSI IZMEĐU RAZLIČITIH KATEGORIJA TROŠKOVA I OPTIMALNI OBIM PROIZVODNJE

Kriva prosečnih fiksnih troškova ima opadajući nagib, što znači da sa porastom obima proizvodnje asimptotski
teži ka apcisi.

Kriva graničnog troška opada brže odsvih kriva, prva dostiže minimum, a zatim najbrže raste.

Kriva prosečnih varijabilnih troškova najpre ošada, dostiže minimum, a zatim raste jer su prosečni varijabilni
troškovi funkcija prosečne produktivnosti varijabilnog proizvodnog faktora.

Kriva prosečnih ukupnih troškova najpre opada, a nakon dostizanja tačke minimuma počinje da raste.
Minimum krive prosečnih ukupnih troškova nastaje iza minimuma prosečnih varijabilnih troškova jer je ATC =
AFC = AVC.
Vertikalno rastojanje između krive prosečnih ukupnih troškova i krive prosečnih varijabilnih troškova jednaka
je prosečnim fiksnim troškovima.

Kriva graničnih troškova seče krive prosečnih ukupnih i prosečnih varijabilnih troškova u tačkama njihovog
minimuma. Kada su granični troškovi ispod prosečnih, onda su troškovi poslednje proizvedene jedinice manji
od prosečnih troškova svih prethodno proizvedenih jedinica. U tom slučaju, novi ukupni troškovi moraju biti
manji od prosečnih troškova svih prethodno proizvedenih jedinica, pa prosečni troškovi opadaju, Kada su
granični troškovi iznad prosečnih, tada su troškovi poslednje proizvodne jedinice veći od prosečnih troškova
svih prethodnih jedinica. Kada su granični troškovi jednaki prosečnim, onda su troškovi poslednje proizvodne
jedinice jednaki prosečnim troškovima svih prethodnih jedinica. Novi prosečni troškovi jednaki su prosečnim
troškovima prethodno proizvedenih jedinica.

Važne tačke na grafikonu:

1. Teme krive graničnih troškova naziva se prag zakona o prinosima jer nakon ove tačke, zbog delovanja
zakona o opadajućim prinosima, troškovi rastu brže od proizvodnje
2. Tačka preseka krive graničnih troškova i krive prosečnih varijabilnih troškova zove se tačka zatvaranja i
ona na ordinati pokazuje najniži nivo tržišne cene proizvoda pri kojoj preduzeće može, od prihoda
ostvarenog prodajom obima proizvodnje pokriti samo ukupne varijabilne troškove
3. Tačka preseka graničnih troškova i prosečnih ukupnih troškova zova se prelomna tačka i na ordinati
pokazuje tržišnu cenu po kojoj bi preduzeće, uz proizvodnju i obim proizvodnje pokrilo ukupne
troškove. Pri tom obimu proizvodnje postiže se jednakost graničnog i prosečnog ukupnog troška, pa bi
sa stanovišta optimalne upotrebe resursa i ostvarenja minimalnih troškova po jedinici proizvoda, to bio
optimalni nivo proizvodnje u tehničkom smislu. Po tom kriterijumu, kada su prosečni ukupni troškovi
manji od graničnih troškova treba smanjiti obim proizvodnje, a kada su prosečni ukupni troškovi veći
od graničnih treba povećati obim proizvodnje.

4. KRIVE DUGOROČNIH TROŠKOVA

U dugom roku nema fiksnih činilava proizvodnje, pa prema tome ni fiksnih troškova. U dugom roku, budući da
preduzeće može da prilagođava kapaciteta zahtevima proizvodnje, svi troškovi proizvodnje su varijabilni.
Kriva dugoročnih prosečnih troškova predstavlja tangentu u odnosu na krive kratkoročnih prosečnih troškova.
U tom smislu, kriva dugoročnih prosečnih troškova pokazuje minimalne troškove po jedinici proizvoda, pri
različitim obimima proizvodnje.

Kriva dugoročnih prosečnih troškova predstavlja tangentu u odnosu na krive kratkoročnih prosečnih troškova i
pokazuje minimalne prosečne troškove proizvodnje za svaki dati obim proizvodnje, pod pretpostavkom da
preduzeće može da obezbedi bilo koji željeni obim kapaciteta.

Dugoročna kriva prosečnih troškova je pljosnatija od kratkoročne, što pokazuje da u određenom području
može da postoji više proizvodnih jedinica s približnim nivoom minimalnih prosečnih troškova.

5. EKONOMIJA I DISEKONOMIJA OBIMA

Elastičnost ukupnih troškova predstavlja osetljivost ukupnih troškva na promene obima proizvodnje. Meri se
koeficijentom elastičnosti koji pokazuje za koliko procenata će se promeniti ukupni troškovi ako se obim
proizvodnje promeni za jedan procenat.
 ΔTc
Tc ΔTc∗Q ≤
3. Ec= = 1
ΔQ ΔQ∗Tc ≥
Q

U okviru analize troškova u kratkom roku, ukazali smo na prelomnu tačku, tj. na tačku u kojoj se seku granični i
prosečni troškovi. Ova tačka označava granicu do koje brže raste proizvodnja od ukupnih troškova jer su
prosečni troškovi većći od graničnih troškova, što znači da je koeficijent elastičnosti troškova manji od jedan
(Ec < 1). Nakon ove tačke ukupni troškovi brže rastu od proizvodnje jer su granični troškovi veći od prosečnih,
pa je koeficijent elastičnosti troškova veći od jedinice (Ec > 1). U tački preseka graničnih i prosečnih troškova
elastičnost troškova jednaka je jedinici (Ec = 1).

Sve dok su dugoročni prosečni ukupni troškovi veći od dugoročnih graničnih troškova, koeficijent elastičnosti
troškova manji je od jedinice (Ec < 1), što znači da proizvodnja raste brže od ukupnih troškova. To je zona
ekonomije obima, u kojoj povećanje kapaciteta dovodi do rastućeg prinosa.

Kad su dugoročni granični troškovi veći od dugoročnih prosečnih troškova, onda je koeficijent elastičnosti
troškova veći od jedinice (Ec < 1), što znači da ukupni troškovi rastu brže od proizvodnje, a to je odlika zone
disekonomije obima.

Obim proizvodnje u kome su dugoročni prosečni i dugoročni marginalni troškovi jednaki, odnosno gde je
koeficijent elastičnosti troškova jednak jedinici (Ec = 1), definiše optimalni obim kapaciteta i proizvodnje
konkretnog preduzeća, u kome su prosečni ukupni troškovi najniži.

6. IZVOĐENJE KRIVE PONUDE PREDUZEĆA

Cilj preduzeća je maksimizacija profita, odnosno pozitivne razlike između ukupnog prihoda i ukupnih troškova.

Uslov za maksimiziranje razlike ukupnog prihoda i ukupnih troškova je postizanje obima proizvodnje pri kome
su granični troškovi jednaki graničnim prihodima. Ovaj kriterijum primenjuje se pri određivanju ravnoteže u
svim tržišnim stanjima.

Kada su cene proizvoda i faktora proizvodnje stabilne bez obzira na nivo proizvodnje, preduzeće prilagođava
obim proizvodnje tržišnoj ceni proizvoda tako da taj obim uvek bude određen presekom cene i graničnog
troška iznad prelomne tačke.

Kriva prosečnih ukupnih troškova obuhvata i normalan profit. Viša cena obezbeđuje ektraprofit, dok niža cena
dovodi do gubitka.

7. RAČUNOVODSTVENI PROFIT I EKONOMSKI PROFIT

Računovođe razmišljaju o troškovima tako što imaju u vidu konkretne i stvarno učinjene troškove u vezi sa
proizvodnjom i prodajom proizvoda, dok ekonomisti ovoj listi eksplicitnih troškova dodaju i implicitne, tj.
oportunitetne troškove. Ekonomista procenjuje na koje načine preduzeće može aktivirati svoje resurse,
odnosno koliko može zaraditi kada bi resurse upotrebio na neke druge načine. Računovodstveni profit je
jednak razlici između ukupnog prihoda i eksplicitnih troškova, a ekonomski profit predstavlja razliku između
ukupnog prihoda i zbira eksplicitnih i implicitnih troškova.
Kada su prihodi jednaki troškovima imamo normalni profit. Ukoliko sva preduzeća ostvaruju tako definisanu
normalnu zaradu, onda ne postoje podsticaji za seljenjem resursa u druge privredne grane.

Ako neka preduzeća imaju prihode veće od ukupnih troškova možemo reći da ona ostvaruju ekstra profit, to
znači da resursi u tim privrednim oblastima generišu prinose veće od prinosa ostvarenim u ostalim privrednim
oblastima. Otuda je ekstra profit signal drugim preduzećima da presele svoje resurse i okušaju se u tim
atraktivnim privrednim granama.

Ukoliko prihod ne pokriva ekonomske troškove imamo gubitak, što je podsticaj neuspešnim privrednim
subjektima da svoju šansu potraže u profitabilnijim privrednim granama.

Slobodna konkurencija na dugi rok dovodi do ravnoteže proizvodnje u kojoj nema ekonomskog profita.
Međutim, iako je ekonomski profit jednak 0, postoji računovodstveni profit i on obuhvata nagradu
proizvodnom faktoru preduzetništva.

8. PROIZVOĐAČEV VIŠAK

Analiza ponašanja potrošača na tržištu pokazala je da uz datu veličinu reslnog dohotka i nepromenjene ene
ostalih dobara, granična korisnost nekog dobra određuje tražnju za njim. Imajući u vidu da se granična
korisnost poslednje jedinice nekog dobra za pojedinca smanjuje sa povećanjem količine tog dobra, kriva
tražnje ima negativan nagib, tj. opada sleva na desno. Analiza troškova proizvođača pokazala je da se kriva
ponude preduzeća izvodi iz njegove krive graničnih troškova.

Minimalno prihvatljiva cena za preduzeće predstavlja granične troškove proizvodnje dodatne jedinice
proizvoda. Sve dok je tržišna cena iznad graničnih troškova, preduzeće je motivisano da poveća obim
proizvodnje jer mu svaka dodajno proizvedena jedinica donosi više prihoda nego troškova.

Proizvođačev višak predstavlja višak prodajne cene iznad graničnih troškova za proizvodnju dodatne jedinice
proizvoda. Ili, drugim rečima, razliku između tržišne cene nekog proizvoda i minimalne cene po kojoj bi
preduzeće bilo spremno da ponudi na prodaju još jednu njegovu jedinicu.

9. MAKSIMIZACIJA PROFITA – MARGINALNO PRAVILO

Da bi maksimimizirali profit preduzeća moraju prodati onaj broj proizvedenih jedinica koji obezbeđuje
pozitivnu razliku između ukupnom prihoda i ukupnih troškova.

Suština marginalnog pravila je da se optimalni obim prodaje može postići kada se granični prihod od prodaje
dodatne jedinice proizvoda izjednači sa graničnim troškovima proizvodnje i prodaje te jedinice proizvoda.

Ako su granični prihodi od prodaje proizvoda veći od graničnih troškova prouizvodnje, onda će dodatna
jedinica proizvoda donositi profit. Zato preduzeće treba da uvećava proizvodnju, odnosno da proizvodi
dodatne jedinice proizvoda sve dok je granični prihod veći od graničnih troškova. Maksimizacija profita staje
onog momenta kada se granični prihod izjednači sa graničnim troškovima.

Ako je granični prihod manji od graničnih troškova, onda preduzeće na prodaji dodatne jedinice proizvoda
ostvaruje gubitak, što znači da tu jedinicu proizvoda ne bi trebalo proizvoditi.
 10. KARAKTERISTIKE TRŽIŠTA POTPUNE KONKURENCIJE

Karakteristike tržišta potpune konkurencije su:

1. Na tržištu postoji mnoštvo kupaca i prodavaca
2. Proizvođači nude homogene, jednorodne, odnosno potpuno standardizovan proizvode
3. Postoji savršena informisanost svih učesnika o tržišnim kretanjima
4. Ne postoje barijere ulasku ili izlasku sa tržišta, odnosno postoji sloboda kretanja kapitala, rada i robe

Budući da na tržištu postoji mnoštvo kupaca i prodavaca, pojedinačni prodavci ili kupci nemaju uticaj na
tržišnu cenu, što će reći svako od njih prihvata tržišnu cenu kao datu veličinu.

11. RAVNOTEŽA NA TRŽIŠTU POTPUNE KONKURENCIJE U DUGOM I KRATKOM ROKU

Na tržištu potpune konkurencije cena je data veličina, to se tražnja za proizvodom individualnog proizvođača
može grafički predstaviti kao horizontalna linija, sa osnovom u datoj ravnoteži. S obzirom na ovakav karakter
trćnje u uslovima slobodne konkurencije, proizvođač će odrediti obim svoje proizvodnje, odnosno ponude
polazeći od svoje ciljne funkcije – maksimizacije profita.

Kako učesnici na tržištu potpune konkurencije nemaju uticaj na cenu, preduzeće svaku jedinicu prodaje po
istoj, tržišnoj ceni. Za svaku prodatu jedinicu proizvoda granični prihod jednak je prosečnom prihodu, odnosno
tržišnoj ceni. Kriva tražnje, kriva prosečnog prihoda i kriva graničnog prihoda poklapaju se zato što preduzeće
mora da prihvati cene koje su određene ponudom i tražnjom na tržištu na kojem plasira svoje proizvode.

Za razliku od graničnog prihoda koji je jednak pri svim obimima prodaje, granični trošak menja se sa
povećanjem proizvodnje. Za preduzeće je najbolje da proizvede onu količinu pri kojoj su granični troškovi
jednaki graničnim prihodima. Sve dok je granični prihod veći od graničnog troška poslednje proizvedene
jedinice, ukupni profit preduzeća raste. Kada su granični troškovi veći od graničnog prihoda, ukupni profit
preduzeća se smanjuje. Jednakost graničnog troška i graničnog prihoda znači da je ukupan profit maksimalan.

Uslov ravnoteže preduzeća u potpunoj konkurenciji je jednakost graničnog troška i cene. Postoji razlika u
ravnoteži preduzeća u zavisnosti toga da li je u pitanju kratak ili dugi rok. Ravnoteža preduzeća u kratkom roku
određena je presekom graničnih troškova i tržišne cene, uz uslov da je granični trošak rastući i da cena pokriva
prosečni varijabilni trošak. Uslov ravnoteže preduzeća u dugom roku je da pored dugoročnog graničnog troška,
cena pokriva i dugoročne prosečne ukupne tropkove.

Za razliku od kratkog roka, u kome preduzeće može da ostvaruje profit, ali i gubitak ili ekstraprofit, na dugi rok,
zbog mogućnosti ulaska preduzeća u granu i izlaska iz grane, nema ekstraprofita, već se ostvaruje profit na
nivou normalnog.

U dugom roku tržišna cena jednaka je minimumuu prosečnih ukupnih troškova, što bi značilo da konkurentna
preduzeća u dugom roku ostvaruju ekonomski profit jednak nuli. U dugoročnoj ravnoteži kada je ekonomski
profit jednak nuli, proizvodnja je sa društvenog stanovišta efikasna jer se ostvaruje sa najnižim prosečnim
troškovima.
 12. MONOPOL – UZROCI NASTANKA

Monopol postoji kada jedna firma dominira na tržištu. Pri tom, ta firma može imati karakter „čistog“ monopola
ukoliko poseduje 100% tržišnog učešća. U tradicionalnoj ekonomskoj teoriji, monopolska pozicija najčešće se
dovodi u vezu sa tržišnim učešćem od 40-50%, dok se u nekim nacionalnim zakonodavstvima to vezuje za
tržišno učešće veće od 25%.

Prema teoriji takmičarskih tržišta dominantno učešće jedne firme utiče na ulazak u granu drugih tržišnih
učesnika.

Preduzeće postaje monopol ukoliko njegovi proizvodi nemaju bliske supstitute. A to se dešava ukoliko postoje
barijere ulasku na tržište, čime su drugi proizvođači onemogućeni da konkurišu monopolisti. Prepreke ulasku
na trćžište postoje u sledećim slučajevima:
1. Ključnim resursom proizvodnje vlada jedna firma.
2. Država je isključivo pravo na proizvodnju određenog proizvoda dodelila jednoj firmi.
3. Troškovi proizvodnje su takvi da se maksimalna efikasnost proizvodnje ostvaruje u uslovima postojanja
jednog proizvođača na tržištu.
U nekim slučajevima monopoli nastaju zato što je država određenom preduzeću dala ekskluzivno pravo na
prodaju nekog proizvoda ili usluge. Neretko je davanje takvih ekskluzivnih prava rezultat političkog uticaja.

U pojedinim slučajevima pojava monopola odgovara interesima društva.

Prirodni monopoli se javljaju kada jedna firmasnabdeva tržište određenom robom ili uslugama po nižim
troškovima nego što bi to bio slučaj da u tome učestvuju dva ili više preduzeća. Kod prirodnih monopola fiksni
troškovi su vrlo visoki pa dugoročni prosečni troškovi po jedinici proizvoda znatno opadaju sa povećanjem
obima proizvodnje. Prvo preduzeće koje postigne dovoljan obim proizvodnje i ostvari veoma niske tropkove
po jedinici proizvoda, može ukloniti konkurentske firma sa višim troškovima, ostajući tako u monopolskoj
poziciji. Struktura tropkova grane služi kao barijera ulasku u granu. Određena grana naziva se prirodnim
monopolom kada jedno preduzeće može da proizvede ukupan obim proizvodnje date grane jeftinije nego bilo
koja kombinacija dvaju ili više preduzeća. U tom slučaju je postojanje jednog preduzeća u grani društveno
optimalna tržišna struktura.

13. RAVNOTEŽA U USLOVIMA MONOPOLA

Monopolsko preduzeće formira obim proizvodnje pri kome je granični prihod jednak graničnom trošku. Sve
dok su granični prihodi veći od graničnih troškova, preduzeću se isplati da povećava obim proizvodnje. Kada
granični troškovi postanu veći od graničnih prihoda, preduzeću se ne isplati da dalje povećava proizvodnju.

U sleđenju opšteg pravila maksimizacije profita konkurentska firma i monopol iskazuju određene razlike. U
slučaju tržišta potpune konkurencije, učesnici na tržištu nemaju uticaj na cenu, pa se kriva tražnje predstavlja
linijom koja je paralelna sa x osom. Preduzeća u potpunoj konkurenciji svaku dodatno proizvedenu jedinicu
prodaju po istoj ceni. Budući da konkurentsko preduzeće sve proizvode prodaje po istoj ceni granični prihod,
prosečan prihod i cena su jednake veličine. U slučaju monopola ponuda monopolskog preduzeća je
istovremeno i ponuda grane, što znači da je kriva tražnje za proizvodom monopolskog preduzeća istovremeno
tržišna kriva tražnje. Ukoliko monopolista želi da poveća obim proizvodnje i prodaje za jedinicu, on mora da
smanji tržišnu cenu svojih proizvoda što smanjuje iznos prihoda koji ostvaruje od svih prodatih jedinica. To
znači da je u slučaju monopola granični prihod manji od prosečnog prihoda tj. od tržišne cene.

14. REGULACIJA MONOPOLA

Blagostanje na monopolskom tržištu uključuje u sebi blagostanje proizvođača i blagostanje potrošača. Svaki
put kada potrošač preplati proizvod monopoliste, za taj iznos raste blagostanje proizvođača. Taj „beg“ novca
od potrošača robe ka monopolisti ne manja veličinu ukupne tržišne vrednosti.

Problem monopolskog tržišta je povezan sa tim što se obim proizvodnje formira na nivou nižem od onog kojim
se maksimizira ukupan višak. Problem dakle nije profit koliko nizak obim proizvodnje, što predstavlja čist
gubitak za društvo.

Za društvo je negativno i to što monopoli mogu imati dopunske troškove za očuvanje svog privilegovanog
troška.

Monopoli su za razliku od konkurenstkih tržišta reprezenti neefikasne alokacije resursa. Zato je sasvim logično
da država reaguje kako bi sprečila zloupotrebu monopolskog položaja na tržištu. U toj nameri država može da
uradi sledeće:
1. Podsticanje konkurencije putem anitrustovskih zakona. – U tom cilju donose se zakoni kojima se
zabranjuje monopolizacija tržišta, ograničavaju sporazumi načinjeni u cilju povećanja cena i
ograničavanja konkurencije.
2. Regulisanje ponašanja monopola. – Posebno se primenjuje u slučaju prirodnih monopola. U granama
koje karakteriše prirodni monopol sa povećanjem obima proizvodnje opadaju dugoročni prosečni
troškovi, a granični troškovi su ispod prosečnih troškova. Tada bi primena marginalnog pravila
monopolsko preduzeće odvela u gubitak, što bi državu obavezalo na subvencioniranje tog gubitka.
Povećanje subvencije povlači sa sobom povećanje poreza, a poreski teret snose svi poreski obveznici,
pa i oni koji ne koriste date proizvode i usluge, kojima se zbog toga smanjuje realni dohodak.
3. Pretvaranje nekih privatnih monopola u državna preduzeća. – To znači da se umesto regulacije
prirodnih monopola koji se nalaze u privatnom vlasništvu, država opredeljuje za opciju da ona bude
vlasnik monopola. Mnogi ekonomisti obično daju prednost postojanju privatnog vlasništva nad
prirodnim monopolima. Ključni razlog za to jeste uticaj forme vlasništva na troškove proizvodnje.
Privatni vlasnici streme minimizaciji troškova kako bi prisvojili što više profite.
4. Nečinjenje. – Svi predloženi političko-ekonomski metodi rešavanja problema monopola imaju određene
nedostatke. Praksa pokazuje da državna regulacija često više koristi monopolskim preduzećima nego
potrošačima,da je pre ograničavala nego li podsticala konkurenciju.

15. OLIGOPOLI

Ekonomisti u određenju oligopola rado koriste pojam racio koncentracije, sa namerom da ukažu da je to slučaj
kada na tržištu imamo četiri ili pet ogromnih kompanija.

Suština oligopolskog tržišta je u tome da svaka od nekoliko firmi ima veliki ili značajan udeo na tržištu, koji
zavisi od njegove uspešnosti, ali i od ponašanja drugih preduzeća na tržištu. S obzirom da oligopoli imaju veliki
tržišni udeo oni se ponašaju kao monopolisti i imaju odgovarajući uticaj na cenu po kojoj se proizvod prodaje.
Međutim pošto nije reč o preduzećima koja imaju ekskluzivni monopolski položaj, to ona moraju voditi računa
o poslediccama koje bi njihovo ponašanje moglo da ima po odluke drugih oligopolističkih preduzeća. To znači
da među oligopolskim firmama postoji značajna međuzavisnost, gde su oligopoli vrlo osetljivi na sve poteze u
poslovnoj politici svojih konkurenata, a posebno na njihovu političku cenu. Stoga se ponašanje
oligopolističkjog preduzeća stalno kreće u rasponu od konkurencije do sporazuma.

Kako na oligopolskom tržištu funkcioniše nevelika grupa prodavaca, glavna osobenost oligopola jeste
protivurečenost između egoističnih interesa svake od njih, s jedne strane, i saznanja da je nužna saradnja, s
druge strane. Umesto cenovne konkurencije oligopolisti se radije odlučuju za necenovnu konkurenciju, tj,
konkurenciju kvalitetom, dizajnom, ambalažom,... Na taj način se potrošačima nudi širi asortiman proizvoda
nego u slučaju čistog monopola ili potpune konkurncije gde se proizvodi homogen proizvod.

U slučaju oligopola postoje prepreke za ulazak u granu potencijalnih konkurenata. Osnovnu prepreku
predstavljaju visoki troškovi ulaska u granu, koji su posledica visokih troškova kapitalne opreme potrebne za
proizvodnju u takvim granama.

Važna karakteristika oligopola je laka supstitucija proizvoda, naročito kada su u pitanju čisti oligopoli koji nude
homogene proizvode. Kod oligopola koji nude diferencirane proizvode supstitucija proiuzvoda nije savršena.

Najjednostavniji oblik oligopola je duopol. To je takva trćišna situacija kada se dva samostalna prodavca,
motivisana maksimizacijom profita, nalaze nasuprot mnoštvu kupaca koji, zbog brojnosti i nedovoljne
ekonomske snage, nisu u mogućnosti da utiču na nivo tržišne cene.

16. OLIGOPOLI I TEORIJA IGARA

Suštinu oligopola čini uzajamna uslovljenost odluka o proizvodnji i cenama. Proces donošenja ovih odluka u
uslovima oligopolske tržišne strukture otkriva teorija igara.

Ključna analitička kategorija teorije igara jeste strategija koju učesnici oblikuju. Strategija je plan igre, koji
opisuje kako će igrač postupati ili kako će se ponašati u svakoj mogućoj situaciji, vodeći računa o reakciji drugih
igrača na njihovo ponašanje.

Primenom odgovarajućih strategija, učesnici ostvaruju oligopolsku tržišnu ravnotežu. Ravnoteža se ostvaruje
kada svaki učesnik za sebe bira najbolju strategiju, ako su date strategije drugih učesnika. Ovako realizovana
ravnoteža zove se Nešova ravnoteža. Dominantna strategija je najbolja strategija za igrača, bez obzira na
strategije koje odaberu drugi igrači.

17. KARAKTERISTIKE MONOPOLISTIČKE KONKURENCIJE

O monopolističkoj konkurenciji govorimo kada postoji relativno veliki broj firmi koje međusobno konkurišu i
koje su upućene na jednu istu grupu potrošača. Učesnici na ovom tržištu svesni su da ostvaruju relativno malo
učešće u ukupnom prometu, tako da imaju ograničen uticaj na cenu. U meri diferencijacije svojih proizvoda i
usluga oni mogu imati delimičnu kontrolu nad tržištem i moć da vode svoju sopstvenu politiku proizvodnje i
cena. Jer ako se proizvod neznatno razlikuje od proizvoda konkurenata, njegov proizvođač ima malu
mogućnost da utiče na cenu svog proizvoda. Međutim, ako je trćišni učesnik uspeo u pokušaju da značajno
diferencira svoj proizvod, to će imati veću slobodu prilikom određivanja cena.

Firme na monopolističkom tržištu suočavaju se sa silazno opadajućom krivom tražnje. Zato u slučaju da povise
cene svojih proizvoda i usluga mogu izgubiti izvestan broj potrošača, koji će svoje potrebe zadovoljiti kod
kokog drugog konkurenta. Ako pak snizi cene svojih proizvoda mogu izvestan broj potrošača preuzeti od
konkurenata. Zato preduzeća pored cenovne sprovode i tzv. necenovnu konkurenciju.
U osnovi necenovne konkurencije upravo stoji diferenciranost proizvoda kao jedna od bitnih karakteristika
tržišta monopolističke konkurencije. Za razliku od preduzeća u potpunoj konkurenciji koja proizvode
standardizovani proizvod, preduzeća u ograničenoj konkurenciji proizvode varijante datog proizvoda. To znači
da ne postoji jedinstveno tržište proizvoda određene vrste, već niz posebnih segmentiranih tržišta pojedinih
varijanti datog proizvoda.

Necenovnu konkurenciju preduzeća koriste kako bi povećala tražnju za njihovim proizvodima, odnosno
ostvarile niži koeficijent elastičnosti tražnje. Kada tražnju učine prilično neelastičnom, odnosno kada ostvare to
da potrošači gaje preferencije prema njihovim proizvodima, onda proizvođači mogu povisiti cene a da ne
izgube mnogo kupaca.

Navedene težnje ekonomskih učesnika mogu se predstaviti preko marketinškog koncepta poznatog kao
marketing miks. Suštinu tog koncepta čine četiri elementa marketing miksa: cena, proizvod, promocija i
distribucija. Istraživanja pokazuju da primenom navedenih elemenata marketing miksa firme na tržištu
monopolističke konkurencije mogu znatno unaprediti svoj imidž i kreirati robnu marku, odnosno prepoznatljivi
brend.

Vrlo važna karakteristika tržišta monopolističke konkurencije jeste slobodan ulazak i izlazak iz grane. Budući da
su tipični proizvođači monopolističke konkurencije relativno mala preduzeća sa relativno malom kapitalnom
opremom, ulazak u takve grane je relativno lak.

Monopolistička konkurencija predstavlja svojevrsni hibrid monopolskog tržišta i tržišta potpune konkurencije.
Ovo stanje ima znatne prednosti u odnosu na monopole i oligopole sa stanovišta društva, ali treba napomenuti
da alokacija resursa na monopolistički konkurentskim tržištima nije savršena.

18. PONUDA I TRAŽNJA FAKTORA PROIZVODNJE

Faktori proizvodnje predstavljaju resure koji se koriste u proizvodnji gotovih proizvoda i usluga a obuhvataju
zemlju, rad i kapital. Pod zemljom se podrazumevaju ne samo zemljišne površine več i sve sirovine koje se
mogu dobiti u prirodi, jednom rečju – prirodni resursi. Kapitalni resursi obuhvataju mašine, građevinske
objekte, razne vrste alata,... Ovi resursi se ne nalaze u prirodi već se proizvode uz pomoć ostalih resura. Rad
čine ljudske fizilke i umne sposobnosti koje se mogu upotrebiti u proizvodnji dobara i usluga. Tehnologija ili
proizvodno iskustvo često se ubraja u radni resurs, jer je ono izvesna vrsta ljudskog kapitala. Tehnologija
određuje proizvodne sposobnosti jednog društva, uz raspoložive reurse. Preduzetništvo predstavlja posebnu
vrsteu ljudske aktivnosti, ali je toliko značajno za proizvodne procese i toliko različito od drugih resurssa rada
da ga ekonomisti svrstavaju u posebnu kategoriju resursa. Preduzetništvo je ljudska aktivnost čiji je cilj
kombinovanje resursa na način koji će omogućiti maksimalne prinose.

Kada je u pitanju ponuda faktora proizvodnje osnovna razlika između zemlje, rada i kapitala je u bruzini
prilagođavanja njihove ponude. Ponuda radne snage može se alanizirati pomoću teorije o izboru potrošača.
Pojedinac bira između dohotka i dokolice. Visoka realna zarada pruža mogućnost ostvarenja većeg dohotka, ali
takođe i mogućnost da se poveća dokolica. Osnovna razlika između ponude rada i kapitala je da je kapital
manje fleksibilan u kratkom roku, dok se ulaganje rada može brzo menjati. U dugom roku može da se menja i
količina kapitala kojom jedno društvo raspolaže. Kada je u pitanju zemlja, ponuda ovog faktora proizvodnje
fiksna je i u kratkom, i u dugom roku.

Kada se promena bilo kog faktora promeni, odvijaju se promene ne samo na tržištu tog faktora, već i na
tržištima ostalih faktora proizvodnje.
Preduzeća, čiji je cilj maksimizacija profita upošljavaju faktore proizvodnje zato što njihovo ulaganje
omogućuje proizvodnju roba koja su potrošači spremni da plate, sada ili u budućnosti. Prema tome, tražnja za
faktorima proizvodnje je izvedena tražnja.

Odluke preduzeća o obimu proizvodnje i količini faktora koje će angažovati u proizvodnji tesno su povezane.
Preduzeće će zapošljavati neki resurs sve dotle dok time povećava u večoj meri ukupan prihod nego ukupan
trošak. Prema tome, preduzeća će vršiti dodajna ulaganja u nabaku datog faktora proizvodnje sve do tačke u
kojoj se doprinos poslednje jedinice tog faktora povećaju ukupnog troška i uvećanju ukupnog prihoda ne
izjednače. Tada je granični prihod jednak nuli, a ukupan prihod maksimalan.

Za preduzeće koje posluje na konkurentskom tržištu, uz pretpostavku da konkurencija postoji i na tržištu rada,
granična korisnost rada predstavlja vrednost graničnog proizvoda rada, a granični trošak je nivo zarade ne
tržištu rada. Preduzeću se isplati da zapošljava radnu snagu sve dok je zarada manja od vrednosti graničnog
proizvoda rada, odnosno dok se zarada ne izjednači sa vrednošću graničnog proizvoda rada. U uslovima
monopolske tržišne strukture, preduzeće se suočava sa rastućom krivom ponude radne snage, tako da granični
troškovi rada rastu sa povećanjem ulaganja rada tj. preduzeće mora da poveća zarade ukoliko želi da privuče
nove radnike. Međutim, sa povećanjem obima proizvodnje preduzeće mora da snizi cenu svojih proizvoda.
Granični prihod koji stvara svaki novoupošljeni radnik manji je od vrednosti graničnog proizvoda rada. Zato se
prilikom donošenja odluke o upošljavanju radnika u takvim uslovima preduzeća rukovode izjednačavanjem
graničnih troškova i graničnog prihoda dodajno upošljenog radnika.

Kada su u pitanju kapitalna dobra treba praviti razliku između cene kapitalnih dobara i cene njihove upotrebe.
Kupovina kapitalnog dobra omogućuje kupcu prisvajanje budućih prinosa od kupljenog kapitalnog dobra. Kada
govorimo o kapitalu kao o faktoru proizvodnje ne mislimo na postojeću količinu kapitalnih dobara u društvu,
već pre svega imamo u vidu usluge koje pruža postojeća količina kapitalnih resursa u privredi. Preduzeću se
isplati da koristi usluge kapitalnih dobara sve dok je vrednost graničnog proizvoda kapitala veća od njegove
cene, odnosno dok se granični proizvod kapitala ne izjednači sa cenom koju plaćamo za korišćenje datog
kapitalnog dobra.

Ponuda i tražnja faktora proizvodnje određuju ravnotežne cene i količine na faktorskim tržištima. Budući da
visina cena faktora proizvodnje utiče na troškove proizvodnje, a samim tim i na ponudu proizvođača, potebno
je razmotriti kako se formiraju cene faktora proizvodnje.

19. TRAŽNJA ZA RADOM I GRANIČNI PROIZVOD RADA

Tražnja za faktorima proizvodnje predstavlja izvedenu tražnju jer zavisi od tražnje za gotovim proizvodima.
Preduzeća će prodati svoj eproizvode i usluge na tržištu samo ukoliko postoji tražnja za njima. Što je tražnja za
nekim proizvodom veća, veća je i njegova tržišna cena, a samim tim i tražnja za radnom snagom koja učestvuje
u proizvodnji tog proizvoda.

20. PONUDA RADA

Kriva ponude radne snage, za razliku od krive tražnje, je rastuća kriva. To znači da će pri višim zaradama
nezaposleni da nađu posao, dok će zaposleni želeti da rade veći broj časova. Suprotno tome, pri nižim
zaradama pojedinici neće biti stimulisani da traže posao, kao ni da rade veći broj sati.

Važno je napomenuti da kriva ponude rada ne mora uvek imati rastući karakter. To se objašnjava time da je
svaki pojedinac suočen sa izborom između dokolice i rada. Pri višim zaradama radnici nude više rada.
Svaki pjedinac teži racionalnoj alokaciji svog vremena tako da marginalna korisnost bilo kog utrošenog časa na
jedan način bude jednaka marginalnim koristima koje donose i ostale mogućnosti upotrebe tog vremena.
Međutim to ne znači da ljudi nikada neće promeniti količinu rada koju žele da obavljaju za datu nadnicu.

Kao najvažniji faktori koji utiču na pomeranje krive ponude rada pominju se:
1. Emancipacija žena i zainteresovanost mladih ljudi za radno angažovanje.
2. Promena alternativnih opcija.
3. Imigracije.

21. GRANIČNA PRODUKTIVNOST I RAVNOTEŽNA CENA RADA

Kriva tražnje za radom, kao i kriva tražnje za ostalim robama, je opadajuća jer niže zarade uz neizmenjene
ostale faktore podstiču zapoščjavanje većeg broja radnika.

Na tražnju za radom i kretanje krive tražnje za radom utiču mnogobrojni faktori, a među njima najznačajniji su:
1. Vrednost marginalnog proizvoda, koja se dobija kada se parginalni proizvod rada pomnoži cenom
proizvoda preduzeća. Dakle, kada se cena proizvoda promeni, menja se i vrednost marginalnog
proizvoda rada, što dovodi do pomeranja krive tražnje za radom.
2. Produktivnost rada, kao pokazatelj radnikove proizvodnje u jedinici vremena, takođe je bitna
determinanta tražnje za radnom snagom, odnosno uzrok pomeranja krive tražnje. Možemo očekivati
da će tražnja za radnom snagom rasti ili padati sa porastom, odnosno, padom produktivnosti rada.
3. Na tražnju za radom utiče raspoloživa ponuda ostalih faktora proizvodnje.

22. RAVNOTEŽA NA TRŽIŠTU RADA

Smatra se da je savršeno tržište radne snage uspostavljeno onda kada niti poslodavci niti radnici, pojedinačno
gledano, neamaju uticaj na nivo zarada.

Radnici koji ne mogu naći posao u uslovima kada je na tržištu prisutan višak ponude radne snage, moraju da
prihvate da rade za niže zarade. Radnici koji ne žele da izgube posao, moraju im konkurisati, a jedino efikasno
sredstvo koje im stoji na raspolaganju jeste dobrovoljni pristanak na niže zarade. Istovremeno, višak radne
snage će se smanjiti zato što će se neki radnici povući sa tržišta, redukujući time ponudu rada sa radom koji se
nudi na tržištu na količinu rada koju poslodavci sebi mogu priuštiti.

Bitno je istaći da se u objašnjenju ravnoteže na tržištu rada uzimaju promene u realnim zaradama, a ne
nominalnim. U suprotnom, može doći do pogrešnog tumačenja zato što inflatorni procesi mogu bitno
modifikovati kretanja na strani ponude radne snage.

Međuzavisnost ponude i tražnje na tržištu rada određuju veličinu ravnotežne zarade i obrnuto. Pomeranja na
krivi ponude i tražnje za radom, pokazuju odstupanje od ravnotežnog nivoa. U isto vreme, težnja poslodavca
da maksimizira profit garantuje da je ravnotežna zarada uvek jednaka vrednosti graničnog proizvoda rada.

23. DIFERENCIJA ZARADA

Neoklasična teorija tržišta rada polazi od stava da se za homogeni rad isplaćuje ista zarada, bez obzira na granu
privrede u kojoj radnici rade. Međutim, empirijske činjenice pokazuju da radnici istih zanimanja, obavljajući
gotovo identične radne zadatke, često ostvaruju različite zarade.
Zašto dolazi do segmentacije tržišta rada a po tom osnovu i diferencijacije zarada na istu vrstu rada?
Najjednostavniji odgovor je da se ponuda i tražnja razlikuju na zasebnim tržištima rada.
1. Neki radnici su po pravilu produktivniji od drugih.
2. Razlike u zaradama radnika potiču i otuda što potrošači različito vrednuju pojedine proizvode na
tržištua, pa radnici koji se nađu u „privilegovanim“ granama po pravilu ostvaruju veće zarade za isti rad
u odnosu na neke tradicionalne grane privređivanja. Postojanje diferencijacije zarada dovodi se u vezu
sa niskim stepenom mobilnosti rada. U odnosu na ostale faktore proizvodnje, radna snaga pokazuje
najmanji stepen mobilnosti. Razlog je taj što je preseljenje u drugi grad ili kraj zemlje izvor stresa za
pojedinca i skopčano sa mnogim problemima. Relokacija rada skopčana je sa sticanjem novih znanja i
veština, što predstavlja svojevrsnu barijeru mobilnosti rada.

3. Iako je zarada nagrada za rad i napor radnika, ona je ujedno i indikator primene ljudskog kapitala.
Ljudski kapital je rezultat ulaganja kapitala u ljude čime se povećavaju veštine i proizvodno znanje
radnika, što ima presudan uticaj na porast produktivnosti rada. Zato diferencija zarada odrražava
napore i troškove koje su radnici bili voljni da učine kako bi stekli određene kvalifikacije. Pojedinac
mora biti svestan da postoji rizik da njegov dugo sticani ljudski kapital, pod uticajem novih tehnoloških i
tržišnih inovacija, u momentu njegove funkcionalizacije i punog korišćenja bude deaktuelizovan i
demodiran.

4. Diferencijacija zarada može biti posledica socijalne diskriminacije – rasne, religijske, nacionalne,
političke i polne. Pri tom je stepen diskriminacije veći kada su u pitanju niže zarade, dok je očigledno
povoljniji položaj radnika sa višim zaradama.

24. POJAM I OBLICI KAPITALA

Kapital predstavlja jedan od izraza koji se mnogo koriste kako u svakodnevnoj ekonomskoj praksi, tako i u
ekonomskoj teoriji, ali sa dosta različitih značenja. Kapital predstavlja vrednos koja se oplođuje, bez obzira
na svoj konkretni oblik oplodnje. Jedna ista stvar može, ali ne mora da bude kapital.

U relativno čestu upotrebu pojam kapitala ušao je još u 16. i 17. veku u doba razvoja slobodne trgovine. Tada
se ovaj pojam vezivao za trgovačku delatnost i pod njim se podrazumevala ili neka svota novca namenjena
kupovini robe koja će biti prodata radi sticanja profita ili prosto skup roba predviđenih za prodaju. Kapital se
najčešće definiše kao bogatstvo u vidu novca, dobara ili druge imovine koja se koristi radi uvećavanja
bogatstva. Kapital se može razumeti kao vrednost ali i kao skup dobara tj. u svom fizičkom obliku.

Kako se istovremeno definiše i kao nečija imovina, kapital se može razumeti i kao društveni fenomen. Isticanje
upotrebe kapitala u uvećavanju bogatstva otvara i pitanje njegove produktivnosti ili njegovog razumevanja kao
faktora proizvodnje.

Treba praviti razliku između kapiralnih fondova i kapitalnih tokova, kao i između cene kapitalnih dobara i cene
njihove upotrebe. Kapitalni fondovi predstavljaju količinu kapitalnih dobara u određenom vremenu.

Kupovina kapitalnih dobara svom vlasniku omogućava prisvajanje budućih prinosa po osnovu korišćenja usluga
kapitalnih dobara. Onaj ko je kupio kapitalno dobro mogao je umesto toga da uloži novac u banku i tako
prisvoji prihod u skladu sa važećom kamatnom stopom.
Kapital u tržišnoj privredi uvek može da se preobrazi u svoj novčani oblik. Kada gotov novac ne donosi prinos,
privredni subjekti nastoje da ga što pre pretvore u jedan od dva osnovna pojavna oblika kapitala:
1. Realni kapital. U realnom obliku kapital se javlja u sredstvima za proizvodnju: mašine, oprema, zgraden
i drugi objekti, reprodukcioni materijal, zalihe poluproizvoda i gotovih proizvoda.
2. Finansijski kapital. U finansijskom obliku kapital egzistira u različitim finansijskim instrumentima koji
svome vlasniku donose prihod. Radi se o novčanim kreditima, štednim ulozima, obveznicama,
akcijama, komercijalnim zapisima,...

Ulaganje kapitala može biti:

1. U obliku kupovine finansijskih instrumenata koji donose kamatni ili neki drugi prihod
2. U obliku kupovine sredstava za proizvodnju, radi obavljanja privredne delatnosti posredstvom koje se
stiče profit i time opložuje realni kapital

25. SADAŠNJA VREDNOST KAPITALA

Termin koji je u vezi sa realnim kapitalom jeste investicija. Ako to nije slučaj onda se izričito napominje da se
radi o finansijskim investicijama, odnosno o kupovini finansijskih instrumenata radi sticanja dobiti.

Važnost investicija za privredni i uopšte društveni razvoj proizilazi iz činjenice da se investicijama stvara novi
realni kapital. Investicije u vremenu predstavljaju razliku između sadašnjeg fonda realnog kapitala i fonda
realnog kapitala iz prethodnog perioda – It = Kt - Kt -1

Investiciona i kapitalna dobra su trajna dobra koja pružaju usluge za vremenski period duži od jednog obrta
proizvodnog procesa, što znači da kapitalna dobra, po pravilu, prelaze vreme trajanja svakog pojedinačnog
obta faktora proizvodnje.

Pored prirodnih jedinica mere kao što su količina ili vrednost, neophodno je dodati i jedinicu za merenje
vremena. Zato merenje kapitala obuhvata dve jedinice mere: za količinu ili vrednost i za vreme. Karakteristika
kapitala jeste da se on formira u jednom vremenskom periodu, a da pruža usluge i daje prihode u nizu
vremenskih intervala u budućnosti. Problem kapitala zahteva usvajanje nekog postupka kojim se izdaci i
prihodi kapitala u različitim vremenskim trenucima svode na izdatke i prihode jednog istog – sadašnjeg
vremenskog trenutka. Pošto u ekonomiji vreme danas i vreme sutra ne predstavlja iste veličine, uvodi se
kategorija znava diskontovanje čime se realizuje postupak svođenja kapitalnih prihoda i izdataka na istu
vremensku jedinicu mere.

26. KAMATA

Realni i finansijski kapital su međusobno povezani. Ako bi postojala potpuna mobilnost kapitala, odnosno ako
ne bi postojale prepreke za slobodno seljenje novčanog kapitala i ako ne bi postojale različite vrste rizika
vezane za konkretne oblike plasiranja kapitala, prihodi od realnog i finansijskog kapitala bi morali biti jednaki.

Pošto je tržište zajmovnog kapitala realtivno stabilno, dobro razvijeno i dostupno brojnim subjektima, svaki
vlasnik kapitala uvek ima mogućnost da svoj kapital plasira u neki od oblika bankarskih depozita i time ostvari
odgovarajuću kamatu, što je svakako najsigurniji i nejizvesniji način oplodnje kapitala. Zato se kaže da kamata
igra ulogu oportunitetnog troška kapitala.

Kamara se različito interpretira od strane pojedinih autora i škola. Ipak, svi oni su se složili da društvo može da
zamenjuje sadašnji nivo potrošnje za budući viši nivo, po ceni koju predstavlja kamatna stopa.
Neoklasična ekonomska teorija polazi od različitih vremenskih preferencija svakog pojedinca u raspolaganju
svojim resursima. Kamata bi bila razlika između vrednosti sadašnjih i budućih dobara koja će se tek stvoriti
angažovanjem datih proizvodnih faktora. To znači da je kamata nagrada za štednju, odnosno naknada za
uzdržavanje od potrošnje.

Kejnz je osporio shvatanje da kamatu određuje presek ponude i tražnje; štednja se drži u različitim oblicima a
gotov novac uopšte i nedonosi kamatu. Zato je kamata cena likvidnosti, tj. nagrada za odricanje od likvidnosti:
pojedinci preferiraju da drže gotov novac i svaki prelazak u manje atraktivan oblik mora donositi kamatu.

Marksistička ekonomska teorija kamatu objašnjava kao cenu upotrebne vrednosti kapitala. Na taj način
kamata se pojavljuje kao ekonomski oblik realizacije svojine nad zajmovnim kapitalom. Upotrebna vrednos
zajmovnog kapitala sastoji se u proizvodnji profita kada se on pretvori u proizvodni kapital. Ova cena je
iracionalna, jer ona nije novčani izraz vrednosti kapitala već je cena sui generis za upotrebnu vrednost
pozajmljenog kapitala.

27. PROFIT

Profit i tržišni uspeh preduzeća rezultat su delovanja velikog broja različitih faktora. Nastojanje da se
identifikuju i objasne priroda i izvori profita iniciralo je nastanak nekoliko teorija profita:
1. Kompenzacione ili funkcionalne teorije profita
2. Frikcione ili monopolske teorije profita
3. Inovacione teorije

U okviru kompenzacionih teorija profit se javlja kao nagrada za rizik i neizvesnost. Preduzetnik kao nagradu za
prihvatanje rizika očekuje veći profit. Što je rizik veći i očekivani profit mora biti veći kako bi preduzetnik bio
motivisan da započne neki iposlovni poduhvat.

Preduzeće koje ima monopolski položaj, ostvarivanjem manjeg obima proizvodnje uz više cene, ostvaruje veći
profit od onoga koji bi se ostvario u uslovima potpune konkurencije. Ovde je profit rezultat veštačke retkosti,
odnosno egzistira na nesavršenim tržištima na kojima je obim proizvodnje, iz različitih razloga, manji, a
potrošači lišeni mogućnosti snabdevanja datim dobrom od drugih ponuđača.

Prema inovacionim teorijama profita, izvor profita su nove tehnologije i inovacije, koje utiču na povećanje
prihoda ili na smanjenje troškova. Inovatori su oni koji prvi primenjuju, odnosno komercijalizuju, novu ideju ili
pronalazak. Oni ostvaruju visoke profite zato što su potrošači spremni da plate veću cenu za njihove proizvode
ili usluge.

Ove teorije su donekle komplementarne, budući da su neizvesnost, inovacije i monopol faktori koji utiču na
kapacitet preduzećaa za ostvarivanje profita i njegove poslovne odluke.

Poznavanje teorija profita koristi preduzetnicima jer ukazuje na tri važna faktora koja determinišu profit. U
praksi se od preduzeća često može zahtevati da opravdaju profit koji ostvaruju. Profit kao nagrada za rizik,
neizvesnost i inovacije ima opravdanje jer predstavlja nagradu za obavljanje važnih ekonomskih funkcija.
Monopolski profit posmatraju kao rezultat eksploatacije tržišnog položaja i vlade su u tim slučajevima
prinuđene da preduzmu mere za regulisanje monopolskog profita.
Savremena ekonomska teorija profit tretira kao ekonomski višak koji se formira kao privremeni rezultat
prvređivanja u uslovima ekonomske neravnoteže. U uslovima dugog roka, tj. dugoročne ravnoteže nagrade
faltpra proizvodnje se ispoljavaju u sumi njihovih prirodnih dohodaka – najamnine, kamata i rente.

Kada govorimo o dohocima faktora proizvodnje pretpostavili smo da su domaćinstva vlasnici faktora
proizvodnje, koje ustupaju preduzećima. U stvarnosti kao vlasnici kapitala pojavljuju se preduzeća pa su prema
tome ona i prisvajači dohotka od kapitala. Različitim načinima i putevima taj dohodak će se ipak vratiti
domaćinstvima.

28. ZEMLJA I ZEMLJIŠNA RENTA

U svakodnevnom govoru pod pojmom rente podrazumeva se dohodak koji je osvaren mimo rada. U
ekonomskoj nauci renta predstavlja dohodak faktora proizvodnje čija je ponuda savršeno neelastična u dugom
roku i svako plaćanje za upotrebu fiksnih faktora proizvodnje. Zemljišna renta označava naknadu koju zakupac
zemljišta daje vlasniku po osnovu korišćenja zemlje, odnosno dohodak koji zemljovlasnik prisvaja po osnovu
vlasništva nad zemljom.

Teorija rente zasnovana je na opštim principima ponude i tražnje u određivanju cene faktora proizvodnje,
odnosno na graničnim kategorijama i veličinama. Za objašnjenje zemljišne rente treba imati na umu sledeće
činjenice:
1. Zemljišni kapital ima jednu posebnu specifičnost u odnosu na druge oblike kapitala. Naime, svi drugi
oblici kapirala proizvedeni su i stvoreni u prethodnim procesima proizvodnje, i kao tavki mogu se dalje
uvećavati, dok se zemljišni kapital ne može proizvesti. Sa stanovišta društva kao celine zemlja
predstavlja faktor proizvodnje koji je ograničen po obimu. Prema tome ovo je faktor sa neelastičnom
ponudom. Kriva ponude je savršeno vertikalna i neelastična. Kriva tražnje za zemljom je kriva graničnog
prihoda proizvoda sa datog zemljišta. Tačka u kojoj se kriva ponude i tražnje za zemljom seku određuje
ravnotežnu tačku ka kojoj teži zemljišna renta.

2. Zemljišna renta rezultat je tržišnih cena poljoprivrednih proizvoda. S obzirom na to da je ukupna

ponuda zemlje neelastična, one će se uvek koristiti za proizvodnju onih proizvoda koji se na tržištu
traže. Prema tome, vrednost zemlje je potpuno izvedena iz vrednosti proizvoda, a ne obrnuto. Cena
proizvoda koji se proizvede na zemlji određuju zemljišnu rentu umesto da je zemljišna renta trošak koji
ulazi u cenu ostalih dobara, ovo važi ako se renta posmatra sa aspekta privrede kao celine. Ako se
posmatra na nivou pojedinačnih preduzeća onda se renta pojavljuje kao trošak. Budući da se zemljište
može koristiti za različite namene – cena zemljišta i visina zemljišne rente igraju važnu ulogu u
alociranju fiksne ponude zemljišta ka najproduktivnijoj upotrebi.

29. TRŽIŠTE POTPUNE KONKURENCIJE I EKONOMSKA EFIKASNOST

Ekonomska efikasnost podrazumeva upotrebu raspoloživih resursa na nejefikasniji način. Vilfredo Pareto je
definisao uslove koji moraju da budu ispunjeni da bi se ostvarila efikasna alokacija resursa. Po njemu, ako se
pri datoj alokaciji resursa i dobara njihovom realokacijom može popraviti ekonomski položaj nekih učesnika a
da se istovremeno ne pogorša polložaj drugih, prvobitna alokacija je bila neefikasna. Ukoliko nije moguće
realokacijom resursa popraviti položaj nekih pojedinaca a se pri tome drugi ne dovedu u lošiji položaj, onda
govorimo o Paretovom optimumu.

Ekonomska efikasnost podrazumeva efikasnost u proizvodnji i potrošnji. Efikasnost u proizvodnji postoji kada
uz date resurse i tehnologiju proizvodnje nije moguće povećati proizvodnju bilo koje robe, a da se pri tome ne
smanji proizvodnja neke druge robe. Efikasnost u potrošnji podrazumeva da uz raspoložive količine potrošnih
dobara i postojećih želja i ukusa potrošača, nije moguće poboljšati položaj ni jednog potrošača, a da se pritom
ne pogorša položaj nekog drugog potrošača.

U nastojanju da ostvare što veću korisnost pojedinci će učestvovati u razmeni sve dok je njihova individualna
granična korisnost jednaka individualnom graničnom trošku. Individualna granična korisnost predstavlja
priraštaj korisnosti koju pojedinac uživa od dodatne jedinice nekog dobra, i ona opada sa svakom dodatnom
jedinicom tog dobra. Pojedinci su spremni da za određeno dobro plate cenu koja odgovata njihovoj
individualnoj graničnoj korisnosti, jer tako maksimiziraju svoju korisnost.

U nastojanju da maksimiziraju profit preduzeća se opredeljuju za onaj obim proizvodnje za koji su individualni
granični troškovi jednaki tržišnoj ceni. Individualni granični trošak predstavlja priraštaj troškova koji preduzeće
ima da bi pribavilo ili proizvelo dodatnu jedinicu nekog dobra.

U ravnoteži tržišne cene jednake su graničnim troškovima, a oni su jednaki graničnoj korisnosti za potrošača.

Pojedinci na tržištu vode računa o sopstvenoj graničnoj korisnosti. U najvećem broju slučajeva, priraštaj
korisnosti za društvo jednak je priraštaju korisnosti koje uživa pojedinac trošeći određeni proizvod.

Preduzeće se opredeljuje za onaj obim proizvodnje pri kome mu cena pokriva individualne granične troškove.
Međutim, ponekad aktivnosti pojedinačnih preduzeća nameću određene troškove trećim licima. Kada se ti
troškovi dodaju individualnim graničnim troškovima dobija se kategorija društvenih graničnih troškova.
Međutim, tržišna cena obuhvata samo individualne granične troškove, čime šalje pogrešne signale
proizvođačima.

Da bi alokacija resursa bila optimalna u Pareto smislu, neophodno je da postoji jednakost društvenih graničnih
troškova i individualnih graničnih troškova. Iz prethodnih uslova Pareto optimalnost sledi da je društvena
granična korisnost jednaka društvenim granilčnim troškovima.

30. ODSTUPANJE OD OPTIMALNE ALOKACIJE RESURSA

Privredni subjekti učestvuju u razmeni na tržištu sa ciljem da ostvare što veću individualnu korisnost u
razmeni. Prilikom donošenja odluka o razmeni oni porede individualne troškove sa individualnim korisnostima.
Pareto uslovi optimalne alokacije resursa i raspodele dohodaka mogu se postići samo na tržištu potpune
konkurencije, i to samo ako su svi postojeći troškovi i koristi koji su posledica individualnih ekonomskih
aktivnosti uključeni u obračun cena na osnovu kojih se donose ekonomske odluke. Međutim, u određenim
slučajevima privatna i društvena korisnost, odnosno privatni i društveni troškovi, neće se poklopiti. Jednakost
društvene i privatne korisnosti ili društvenih i privatnih troškova narušava se u sledećim slučajevima:
1. Asimetrične informacije
2. Javna dobra
3. Eksterni efekti

Može da se desi da su ispunjeni svi uslovi Pareto optimalnosti, a da se jave situacije koje se mogu smatrati
tržišnim neuspesima. Prva je vezana za raspodelu dohotka. Činjenica da je privreda efikasna u Peretovom
smislu ništa ne govori o raspodeli dohotka. Naime, tržište može da dovede do vrlo nejednake raspodele
dohotka. Tada je jedan od osnovnih zadataka države da odgovarajućim merama izvrši preraspodelu dohotka.
Osim toga, postoje i dobra za koja država smatra da ih potrošači samoinicijativno ne bi trošili u dovoljnoj
količini. Zato država obavezuje pojedince da troše takva dobra koja e nazivaju dobrima višeg reda.
Imajući u vidu da tržište nije uvek u stanju da osigura optimalna rešenja u davanju odgovora na temeljna
ekonomska pitanja: šta, kako i za koga proizvoditi, savremene privrede moraju se temeljiti na simultanom
delovanju tržišnog mehanizma i izvesnog oblika državne intervencije. Naravno, postojanje tržišnih neuspeha
nije dovoljan razlog za državnu intervenciju. Naime, država često nije u stanju da ispravi tržišne neuspehe,
odnosno da privredu dovede u stanje Pareto efikasne upotrebe resursa. Pored toga, neophodno je voditi
računa i o troškovima državne intervencije, koji često prevazilaze očekivane koristi.

31. TRŽIŠTA S ASIMETRIČNIM INFORMACIJAMA

Jedan od uslova koji mora da bude ispunjen da bi konkretno tržište postiglo Pareto optimalnu alokaciju resursa
je da postoji savršena informisanost učesnika na tržištu. Međutim, učesnici na tržištu nemaju potpune
informacije zato što je prikupljanje informacija skupo.

Potpuna informisanost učesnika na tržištu podrazumeva da saki potrošač ima potpune informacije o svim
karakteristikama proizvoda koji kupuje. Međutim, tržišni izbor odvija se u uslovima nepotpune informisanosti
učesnika u razmeni. Problem informisanosti potrošača je zanemarljiv u slučaju dobara koja se svakodnevno
kupuju.

Tržište osiguranja i tržište upotrebljivih dobara na vrlo jednostavan način ilustruju probleme vezane za
asimetrićne informacije. Osoba koja se osigurava ima više informacija o riziku zbog koga se osigurava nego
osiguravajuće društvo.

Ako nezadovoljstvo sadašnjih potrošača može negativno da se odrazi na buduće prodaje, onda preduzeće ima
interes da pruži tačne informacije potrošačima. U ovom slučaju postoji harmonija interesa prodavca i kupca jer
i jedni i drugi imaju korist ako je kupac zadovoljan kupljenim proizvodom. Problemi nastaju kod onih dobara
koja se ne kupuju često i kod kojih je teško oceniti karakteristike i njihov karakter, kao i kod dobara koja mogu
imati štetne efekte koji su običnom čoveku, laiku, nepoznati. U takvim uslovima, može se očekivati da neki
beskrupolozni proizvođači prodaju nekvalitetnu, pa čak i štetnu robu, odnosno da pokušaju da smanje
troškove pogoršavajući kvalitet proizvoda. S obzirom na to da ne mogu da uoče razliku između visoko
kvalitetnih i manje kvalitetnih dobara, potrošači dobijaju manje za iznos novca koji potroše, a budući da
prodavci ne zavise od ponovnih kupovina istih potrošača oni opstaju na tržištu, pa čak i prosperiraju. U
ovakvim slučajevima tržište ne može da da zadovoljavajući rezultat i otvara se prostor za državnu intervenciju.

Pružanje adekvatnih informacija o prodavcima, odnosno o proizvodima koje prodaju, ima karakteristike javnog
dobra u Samuelsonovom smislu. Individualni potrošači nemaju interesa da obezbeđuju ove informacije zato
što je to veoma skupo. S druge strane, pojedinačni prodavci se mogu angažovati u pružanju neophodnih
informacija ali, s obzirom na njihove moguće eksterne efekte, obim tih informacija može biti ispod optimalnog
nivoa. Zato se otvara širok prostor za angažovanje države, pre svega u domenu regulacije zdravstvenih
bezbednosnih standarda i standarda kvaliteta, mada nema garancije da će u svim slučajevima koristi od
državne akcije prevazići njene troškove.

32. MORALNI HAZARD I PRINCIPAL-AGENT PROBLEM

Moralni hazard predstavlja pojavu koja je povezana s asimetričnim informacijama i karakteristična je za tržište
osiguranja. Kada pojedinac koji želi da se osigura od šteta nastalih nastupanjem određenog događaja ima bolje
informacije od osiguravajućeg društva, on može tu svoju prednost iskoristiti. Sve dok je pojedinac u potpunosti
osiguran za slučaj nastupanja odreženog događaja, on gubi motivaciju da o njemu vodi računa.
Osiguravajuća društva angažuju statističare da izračunaju verovatnoću nastupanja određenih događaja.
Statistički proračuni koji se rade za celu populaciju, među kojima ima mnogo onih koji su neosigurani i zato
izbegavaju rizično ponašanje, nisu više pouzdan pokazatelj niti rizikam niti premija osiguranja koje treba da
odrede osiguravajuća društva. Osiguravajuća društva zato često osiguravaju imovinu samo do određenog
procenta njene stvarne vrednosti. Time ona preuzimaju deo rizika, ali istovremeno podstiču pojedince da budu
obazriviji i da svojim ponašanjem ne povećavaju verovatnoću nastupanja neželjenog događaja, jer će u slučaju
da do njega dođe uspeti da naplate samo jedan deo štete. Ukoliko osiguravajuće društvo može da do
određene mere prati ponašanje pojedinca kada je u pitanju osigurani događaj, ono može premije osiguranja
da bazira prema stepenu rizičnosti ponašanja osiguranika. Međutim, problem je što osiguravajuća društva nisu
u stanju da uoče sve relevantne postupke svojih osiguranika. Zato stalno postoji sukob između želje
osiguravajućih društva za smanjenjem rizika i podsticaja za moralni hazard od strane osiguranika.

U tesnoj vezi sa asimetričnim informacijama je i principal-agent problem. Ovaj problem postoji uvek kada
blagostanje jednog ekonomskog aktera zavisi od ponašanja drugog agent je ekonomski akter koji obavlja rad, a
principal je strana na koju taj rad utiče. Ako principal nije u stanju da u potpunosti nadzire agentovo
ponašanje, agent je sklon da ulaže mnogo manje napora nego što prinicpal smatra poželjnim. Problem je u
tome što interesi agenta ne moraju biti identični interesima principala. Kada postoji problem asimetrične
informisanosti, principalu je teško da nadzire agenta, odnosno da proverava da li agent radi u njegovom
najboljem interesu.

Kada bi nadziranje svih zaposlenih bilo relativno lako, vlasnici preduzeća mogli bi da osiguraju da njihovi
radnici i menadžeri rade efikasno. Međutim, u praksi to nije slučaj. Postojhanje principal-agent problema znači
da će menadžeri i zaposleni težiti ispunjenju svojih ciljeva, što može uzrokovati niži profit za vlasnika. Rešenje
principal-agent problema sastoji se u tome da principal pronađe adekvatan način kojim će obezbediti da agent
radi u njegovom interesu.

33. JAVNA DOBRA

Najveći broj dobara i usluga koja predstavljaju predmet razmene na tržištu jesu privatna dobra. Privatno dobro
određuju dva atributa: iscrpivost i isključivost. Iscrpivost označava činjenicu da potrošač koristi privatno dobro
individualno. To znači da potrošnja jednog potrošača onemogućava drugom potrošaču potrošnju tog dobra i
istovremeno smanjuje količinu tog dobra dostupnu drugim potrošačima. Isključivost znači da svako ko nije
platio neko dobro može biti isključen iz njegovog korišćenja.

Javna dobra karakteriše meiscrpivost i neisključivost. Takva dobra troše se zajednički, a njihova potrošnja neće
smanjiti raspoloživu ponudu, kao što je slučaj kod drugih dobara. Kod ovih dobara nemoguće je isključiti one
potrošače koji ne plaćaju, ili bar nije moguće isključiti ih uz razumne troškove. S obzirom na to da se u slučaju
javnih dobara individualna granična korisnost i društvena granična korisnost ne poklapajum tržište neće
obezbediti društveno optimalni obim proizvodnje.

Priroda javnih dobra je takva da pojedinac ima malo izbora u pogledu potrošnje, odnosno mora prihvatiti datu
količinu i kvalitet javnog dobra koji se nudi. Naknada za korišćenje ovih dobara nije u direktoj vezi sa obimom
njihovog korišćenja. Umesto na tržištu, odluka o tome kolika će biti ponuda nekog javnog dobra, koliko će
svaki pojedinac da plaća za njegovo korišćenje i hoće li neke kategorije potrošača imati popust, donose se u
političkoj sferi.

Problem obezbeđivanja javnih dobara postaje sve složeniji kako raste broj ovih dobara, naročito u poslednje
vreme. Najpre, sami pojedinci svojim ponašanjem utiču na to da neka dobra koja su bila privatna postanu
javna dobra. Neka dobra menjaju svoj karakter sa protekom vremena.
Jedna od karakteristika javnih dobara je da produkuju pozitivne eksterne efekte. Onaj ko ne plati ne može ni
da koristi tj. troši određeni proizvod ili uslugu, a sve dok potrošači traže i plaćaju dobra na tržištu proizvođači
imaju interesa da povećavaju ponudu.

Još jedan uzrok nedovoljne ponude javnih dobara su rastući prinosi. Ako bi se javnaa dobra obezbeđivala
putem tržišta svako bi imao interes da postane „slobodni korisnik“ – onaj ko koristi dobro, a ne plaća.
Razlog je u tome što se javna dobra troše zajednički, i jednom kada pojedinac dobije pristup javnom dobru,
pristup je slobodan i svim drugim potencijalnim potrošačima. Ako svaki pojedinac pođe od togada je njgovo
pojedinačni doprinos za pokrivanje troškova potrošnje mali, onda je svejedno da li će platiti ili ne dokle god svi
ostali plaćaju. Ali, ako mnogi učesnici tako misle, onda ne može da se formira dovoljna platežna tražnja za
javnim dobrima i njega će biti manje nego što je društveno potrebno. Zbog ovakvih karakteristika javnih
dobara koje ih čine neatraktivnim za privatne investicije, država mora da obezbedi njihovu proizvodnju i
potrošnju. Njihova proizvodnja finansira se iz državnog budžeta, a oporezivanje je zamena za tržišnu cenu.

U slučaju javnih dobara postiže se neoptimalna ravnoteža, pa tržište ne može biti isključivi instrument efikasne
alokacije, već su potrebna netržišna rešenja. Neophodna je državna intervencija kako bi se odgovarajući
resursi alocirali na proizvodnju javnih dobara. Država može na dva načina rešiti ovaj problem i to:
1. Direktnom proizvodnjom javnih dobara
2. Ugovaranjem proizvodnje s privatnim preduzećima, uz odgovarajuću naknadu.
U oba slučaja svi potrošači krou poreze plaćaju javna dobra, bez obzira na to da li koriste ili ne.

34. EKSTERNE ŠTETE

Proizvodnja i potrošnja određenih dobara može dovesti do pojave eksternih šteta koje tržište neće
registrovati. Ovi efekti javljaju se onda kada aktivnosti pojedinaca ili grupa ljudi utiču na blagostanje drugih.
Eksterni efekti sastoje se od troškova ili koristi koji se nagomilavaju, ne onome ko ih stvara, već drugim
pojedincima ili društvu kao celini, i predstavljaju primer sukoba individualnog i društvenog interesa, odnosno
odstupanja od društveno optimalne alokacije resursa u Paretovom smislu.

Eksterni efekti mogu biti pozitivni i negativni tj. postoje eksterne koristi i eksterne štete. Kada postoje eksterni
efekti, tržišne cene ne šalju pravilne signale proizvođačima i potrošačima. Svakodnevni život obiluje primerima
negativnih eksternih efekata, tj. eksternih šteta.

Sa stanovišta ekonomske efikasnosti, neku aktivnost trebalo bi započeti samo ako koristi od te aktivnosti
prevazilaze troškove koje ta aktivnost nameće čitavom društvu. Pod društvenim troškovima podrazumevamo:
1. Individualne troškove koje preduzeće ima u obavljanju svoje aktivnosti
2. Troškove koji pogađaju druge subjekte koji ne učestvuju u toj aktivnosti

Šta može država da uradi kada postoje negativni eksterni efekti? U nekim slučajevima je dovoljno samo janije
definisati svojinska prava i striktnije ih štititi. Ali, to nije moguće uvek učiniti, naročito u slučaju vazduha i
vodenih resursa. Država može određivati i maksimalnu količinu štetnih materija koju preduzeće sme da ispusti.

Državna intervencija zahteva osnivanje regulatorne agencije i trošenje ograničenih ekonomskih resursa. Zato,
kada su negativni eksterni efekti neznatni najbolje rešenje je ne činiti ništa, jer će troškovi državne intervencije
u cilju otklanjanja negativnih eksternih efekata verovatno prevazići realizovne koristi.

35. EKSTERNE KORISTI

Ponekad aktivnosti pojedinaca ili preduzeća proizvode eksterne koristi za one koji ne učestvuju u datoj
aktivnosti. U slučaju eksternih koristi dolazi do nepodudaranja individualne granične korisnosti i društvene
granične korisnosti, što rezultira obimom proizvodnje koji je ispod društveno optimalnog.

U slučaju eksternih koristi ukupna društvena korisnost je iznad nivoa korisnosti koju ostvaruje pojedinac ili
privredni subjekt. Međutim, aktuelna kriva tražnje na tržištu neće odražavati ukupnu društvenu korisnost,
odnono neće biti obuhvaćena korist koju ostvaruju ostali subjekti po osnovu uživanja pozitivnih eksternih
efekata.

S obzirom na to da negativni eksterni efekti rezultiraju ponudom koja je iznad društveno optimalne a pozitivni
eksterni efekti ponudom koja je ispod društveno optimalne, postojanje eksternih efekata ističe se kao razlog
za angažovanje države u cilju otklanjanja negativnih i korišćenja pozitivnih eksternih efekata. Pri tome, treba
imati u vidu da ponedak troškovi državne intervencije mogu biti veći od realizovanih koristi, Zato bi pre bilo
kakvog pokušaja angažovanja države trebalo uporediti troškove i moguće efekte državne intervencije.

36. NEJEDNAKOSTI U RASPODELI DOHODAKA

Prema teoriji granične produktivnosti faktora proizvodnje, ukupan proizvod je funkcija angažovanih faktora
proizvodnje: rada, kapitala i zemlje. Proizvodna funkcija pokazuje maksimalni proizvod koji se može dobiti
različitim kombinovanjem proizvodnih faktora. Budući da svaki faktor proizvodnje učestvuje u stvaranju bruto
domaćeg proizvoda, to svakom faktoru pripada dohodak srazmeran njegovoj graničnoj produktivnost,
odnosno doprinosu stvorenom bruto domaćem proizvodu, i to: radu – najamnina kapitalu – profit, zemlji –
zemljišna renta.

Ukoliko je tržište faktora proizvodnjue savršeno konkurentno, vlasnik prima stvarnu vrednost graničnog
proizvoda konkretnog faktora proizvodnje. Rezultirajuća raspodela dohodaka je „pravična“, zato što vlasnik
faktora proizvodnje prisvaja dohodak koji je jednak doprinosu datog faktora ukupnom bruto domaćem
proizvodu. Ovakav način raspodele koji je zasnovan na graničnoj produktivnosti podstiče vlasnike faktora
proizvodnje da preduzimaju mere usmerene na poboljšanje produktivnosti tih faktora. Ukoliko bi država
intervenisala u sferi raspodele, smanjio bi se podsticaj za povećanje produktivnosti faktora, bilo bi manje
investicija u ljudski kapital i obim društvene proizvodnje bio bi manji. Ukoliko postojeći društveno-ekonomski
sistem obezbeđuje pravičnu raspodelu, nameće se zaključak da su siromašniji slojevi stanovništva samo krivi za
svoj neuspeh u tako savršenom sistemu.

Kada je reč o raspodeli prema doprinosu faktora proizvodnje u stvaranju bruto domaćeg proizvoda nije sasvim
jasno da li treba uvažiti lični trud i napore, ili treba poći od rezultata. Tržište se očigledno različito postavlja
prema tom merilu, jer se jednom kod ostvarivanja dohodaka uvaćava napor, a drugi put ne. Osim toga, na
graničnu produktivnost utiču i investicije u ljudski kapital, a opšte je poznato da nemaju svi podjednak pristup
obrazovanju. Kod učešća faktora proizvodnje u raspodeli kao vrlo važan činilac javlja se i relativna oskudnost
faktora. Dalje, pravo na nasledstvo dovodi do prisvajanja dohodaka bez rada.

Učinakje teško definisati a tržišni rezultat često se razlikuje od onoga što se može smatrati nagradom prema
učinku, Čak i kada bi se tržišno nagrađivanje zasnivalo striktno na učinkum i dalje bi postojala nepodudarnost
između potreba i mogućnosti njihovog zadovoljavanja. Individualna sposobnost pojedinca se razlikuje, tako da
ni savršeni tržišni mehanizam ne može da obezbedi svakom pojedincu život dostojan čoveka.

Nedavne studije Svetske banke pokazale su da veoma visoki nivoi nejednakosti u raspodeli dohodaka mogu
negativno uticati na privredni rast. Empirijska istraživanja na primer Istočne Azije potvrđuju da zemlje sa
ravnomernijom raspodelom dohodaka imaju veće stope privrednog rasta. U svakoj istočnoazijskoj privredi
koja je ostvarila solidne stope privrednog rasta u periodu 1965-90 smanjena je nejednakost u raspodeli
dohodaka. Pošto produktivnost rada, koja je veoma bitna za privredni rast, zavisi od radnikovog znanja,
veština, motivacije i zdravlja smanjenje ekstremnog siromaštva, održavanje ljudskog kapitala i njegovo
prilagođavanje potrebama tržišnog sistema predstavlja podršku rastu.

I pored eventualnog pristupa altruističkih motiva kod ljudi, dohodak pojedincca nije moguće promeniti putem
preraspodele na dobrovoljnoj osnovi. Razlog je u tome što raspodela ima značaj javnog dobra, zbog čega se ne
može očekivati da će privatne mere preraspodele biti efikasne. Doprinos bilo kog pojedinca, izolovano
posmatrano, ima zanemarljiv uticaj na ukupno siromaštvo. Spremnost pojedinca da učestvuju u transferima
siromašnima zavisi od toga učestvuju li u tome i drugi. Kako doprinosi pojedinaca u finansiranju mera
preraspodele imaju zanemarljiv uticaj sa stanovišta preraspodele, javlja se dobro poznati problem „slobodnog
korisnika“. Zato je jedino država u poziciji da značajnije utiče na raspodelu dohodaka u društvu. Smanjenje
nejednakosti u raspodeli dohodaka je normativno pitanje koje ekonomska nauka ne može da razreši. Zadatak
ekonomske analize sastoji se u tome da objasni izvore nejednakosti u raspodeli dohodaka, kao i da ustanovi
efekte različitih sistema preraspodele na ekonomsku efikasnost.

37. SIROMAŠTVO (KONCEPT APSOLUTNOG I RELATIVNOG SIROMAŠTVA)

Siromaštvo se smatra društvenim problemom za koji bi se moralo pronaći rešenje. Prvi korak u pronalaženju
rešenja je ustanovljavanje problema, a za to je potrebna definicija siromaštva: Međutim, svaka definicija
siromaštva nužno uključuje i vrednosne sudove.

Merenje apsolutnog siromaštva zasniva se na pojmu sredstava nužnih za život, odnonso na poređenju dohotka
pojedinca ili domaćinstva sa troškovima kupovine utvrđene količine dobara i usluga. Apsolutno siromaštvo
obično se meri tako što se određuje granica siromaštva na osnovu vrednosti sredstava neophodnih za život, a
kao siromašni definišu se oni čiji prihod ne dostiže tu cenu. Apsolutno siromaštvo često se naziva i siromašvom
na rubu opstanka, što znači da se merenje siromaštva ograničava na raspolaganje materijalnim dobrima.

Pojam apsolutnog siromaštva doživeo je ozbiljnu kritiku jer počiva na pretpostavci da postoje minimalne
osnovne potrebe za sve ljudem u svim društvima. Tp je argument koji je teško braniti, čak i kada se radi o
siromaštvu na rubu opstanka, koje se meri u kategorijama hrane, odeće i stanovanja. Slična se kritika može
uputiti i pokušajima da se odrede apsolutni standardi stanovanja. Pojam apsolutnog siromaštva još je teže
braniti kad se proširi tako da uključuje i osnovne kulturne potrebe.

Koncept relativnog siromaštva zasniva se na poređenju dohotka pojedinaca ili domaćinstava sa dohotkom
drugih. Sa stanovišta dohotka, pojedinac je relativno siromašan ako pripada donjoj dohodnoj grupi. Linija
siromaštva može se odrediti i kao procenat prosečnog dohotka. Mesto na kome će biti podvučena crta koja
siromašne deli od ostalih razlikovaće se zavisno od bogatstva datog društva. Kada je u pitanju linija siromaštva
javlja se jedan problem, naime zvaničnametodologija merenja siromaštva uključuje klasifikaciju sa dve
alternative: siromašan i nije siromašan.

Neki autori smatraju da se siromaštvo ne može definisati isključivo u materijalnom smislu već da tu definiciju
treba proširiti. Siromaštvo je višedimenzionalni fenomen, koji mora da se sagledava preko skupa različitih
pokazatelja. Naime, siromaštvo ne uključuje samo materijalnu depriviranost već predstavlja oblik višestruke
depriviranosti koja može imati mnogo obeležja.
Siromaštvo se može izmeriti sa stanovišta ukupnog broja siromašnih, sa stanovišta razlike između aktuelnog
dohotka pojedinca i zajhedničke linije siromaštva i sa stanovišta dužine trajanja siromaštva tj. da li je
siromaštvo prolazno ili je trajnog karaktera.

Ukupna stopa siromaštva izračunava se kao procenat porodica koje su ispod linije siromaštva u datoj godini.

38. MEHANIZMI PRERASPODELE I GRANICE PRERASPODELE DOHODAKA

Država na više načina može da vrši preraspodelu dohodaka u društvu. Preraspodela dohodaka može da bude
eksplicitne i skrivena.

Eksplicitna preraspodela dohodaka vezana je za transferna plaćanja. Socijalni transferi su javni rashodi koji
doprinose formiranju sredstava za pojedine socijalne kategorije stanovništva. Sredstva za njihovu isplatu
obezbeđuju se preko poreza i doprinosa. Transferna plaćanja vrše preraspodelu prava na potrošnju dobara.
Transferna plaćanja utiču na način raspodele ukupnog dohotka na članove društva, ali ne utiču na ukupnu
količinu privatnih dobara koja stoje na raspolaganju društvu.

Država može da utiče na raspodelu dohodaka, ne samo direktno putem transfera, već i indirektno, preko
poreza, subvencija i određenih kategorija državnih izdataka.

Budući da su razlike u visini dohotka odgovorne za veće ili kvalitetnije radne učinke, ujednačavanje dohodaka
znači da će se izgubiti ili smanjiti podsticaj za takve učinke. U tom slučaju, učinci preraspodele suprotni su
onima koji su se prvobitno želeli postići. Visoke poreske stope mogu smanjiti sklonost ka investiranju i udeo
štednje u dohotku. Ukoliko se ekstraprofit od pionirskih poduhvata optereti visokim poreskim stopama,
preduzetnici neće biti spremni da se upuštaju u rizične aktivnosti. U ekstremnim slučajevima, preraspodela
može uzrokovati čak i tako negativne posledice na bruto domaći proizvod, da se nakon preraspodele u
nepovoljnijem položaju nego pre nađu, ne samo oni subjekti čiji je položaj trebalo popraviti preraspodelom,
nego i svi ostali. U takvim uslovima, dostižu se granice preraspodele.

Granice preraspodele mogu se odrediti i na osnovu troškova preraspodele. U tom slučaju, granice
preraspodele dostignute su kada:
1. Porezi neophodni za finansiranje mera politike preraspodele postanu tako visoki da postaju
destimulativni. U takvim uslovima dolazi do pada proizvodnje, čime se smanjuje sadašnja i buduća
potrošnja.
2. Poreski obveznici ilegalnim radnjama izbegavaju poresko opterećenje.
3. Kada su transferi koje daje država tako visoki da podstiču zloupotrebu.

Ukupni efekti preraspodele mnogo su manji nego što se može pretpostaviti na osnovu obima sredstava
upotrebljenih u svrhu preraspodele. Kada je reč o veličini sredstava koje država ulaže u okviru politike
preraspodele, onda možemo da zaključimo da je državna politika preraspodele prešla onu gornju granicu, te
da su dostignute „granice socijalne države“. S druge strane, stepen nejednakosti u raspodeli dohodaka i dalje
je previsok, što znači da su postignuti učinci na planu preraspodele dohodaka skromni.

39. PRAVEDNOST I EFIKASNOST

Proizvodna efikasnost, pod kojom podrazumevamooptimalnu upotrebu raspoloživih proizvodnih resursa,

postiže se kada svaki proizvodni faktor dobija zaradu jednaku njegovoj graničnoj produktivnosti.
Govoreći o nevidljivoj ruci, ponašanju pojedinaca i maksimiranju društvenog blagostanja, ni Adam Smit ništa
nije rakao o tome koliko javni interes obezbeđuje pravednu raspodelu. Smit to nije dokazao, ističu ugledni
ekonomski teoretičari, niti je to učinio neki drugi ekonomista od 1776, godine do danas. Artur Okun je po tom
pitanju nedvosmislen: „Ne možemo uživati u kolaču tržišne efikasnosti podelimo li ga na jednake delove“.
Razlog tome je činjenica da je društveni dohodak neravnomerno raspoređen između pojedinih ekonomskih
učesnika, a tržišni mehanizam radi svoj posao – daje dobra u ruke onih koji imaju novčane glasove. Jedino „ako
bi raspodele inicijalnog bogatstva, sposobnosti i mogućnosti bila etički optimalna i ako ne b ibilo spoljnih
uticaja imonopolske nesavršenosti tehnologije i tržišta, onda bi savršena konkurencija mogla da dovede do
najboljeg rešenja šta, kako i za koga proizvoditi“.

Pravednost se često smatra preduslovom kohezije i stabilnosti jednog društva. Imajući u vidu da je teško
obezbediti punu zaposlenost svih faktora proizvodnjem, kao i da raspodela inicijalnog bogatstva ni u jednoj
savremenoj privredi nije etički optimalna, savremena tržišna privreda može obezbediti određeni stepen
ekonomske efikasnosti u upotrebi ograničenih resursa i socijalnu pravdu samo uz odgovarajuću intervenciju
države.

Pravednost i efikasnost često se postižu jedno na račun drugoga, tako da se javlja fundamentalni trade-off
između pravednosti i efikasnosti. Izbor između pravičnosti i efikasnosti predstavlja predmet brojnih rasprava.
To je, ističe Artur Okun, naš najveći socijalno-ekonomski kompromis i on nm se nameće u mnoštvu
socioekonomskih dimenzija ekonomske politike.

Država ima na rapolaganju niz mera kojima može da ublaži nejednakost u raspodeli dohodaka i bogatstva.
Progresivnim porezima na dohodak smanjuje se razlika u raspoloživim dohocima, Iz sredstava prikupljenih
porezima vrše se transferi onima koji nemaju dovoljno sredstava za život. Značajan deo javnih rashoda
namenjen je upravo preraspodeli dohodaka.

Nemaju sve zemlje isti stav po pitanju izbora između jednakosti i efikasnosit.

Koncept Pareto-efikasnosti nam ukazuje na moguća poboljšanja, odnosno situacije gde su resursi nedovoljno
iskorišćeni i gde je moguće poboljšati položaj nekih učesnika, a da se istovremeno ne pogorša položaj drugih.
Međutim, postoji više tačaka koji ispunjavaju Pareto uslove optimalnosti pri čemu svakoj odgovara različita
raspodela blagostanja. Prema tome, ovaj koncept nam ne omogućuje rangiranje ovih tačaka i izbor
najpovoljnije.

Ekonomska nauka ne može imati poslednju reč u tim sportnim pirtanjuna. U osnovi ovih problema nalaze se
normativni stavovi i vrednosni sudovi o tome šta je dobro, ispravno i pravedno. Ekonomska nauka može jedino
analizirati troškove i koristi od različitih sistema raspodele, te pomoći kreiranju efikasnih programa za
ublažavanje nejednakosti.

Samo slobodno društvo ima osnovne pretpostavke da odgovori na pitanje kolika je spremnost da se plati veća
jednakost na račun efikasnosti, i obrnuto.

Društveno prihvatljiva preraspodela nacionalnog dohotka u uslovima privatne svojine pojavljuje se kao jedna
od ključnih determinanti makroekonomske efikasnosti tržišne privrede.

Moderno društvo mora biti takvo da se naslanja na parametar „sloboda“ koji je osnova „bočnih“ parametara
efikasnosti i pravičnosti. Samo slobodno demokratsko društvo ima najbolju osnovu da odgovori na pitanje
koliko je spremno da plati veću jednakost na račun ekonomske efikasnosti, i obrnuto.
Društva u traniziciji imaju dobru pouku iz bliže prošlosti. Imaju pred sobom i praksu razvijenih trđišnih
privreda, ali i svoju sadašnjost koja je bremenita nekontrolisanim raslojavanjem društva na mali broj bogatih i
izuzetno veliki broj siromašnih zbog čega problemu pravde i efikasnosti moraju posvetiti posebnu pažnju.

40. OBLICI DRŽAVNE INTERVENCIJE – PRAVNI PROPISI I REGULATIVA

Vrlo važna uloga države u privredi odnosi se na ustanovljavanje pravila tj. zakonskog okvira unutaar kojeg
pojedinci i preduzeća ostvaruju ekonomske transakcije. Zakoni snižavaju transakcione troškove time što
neutrališu i otklanjaju prepreke koje stoje na putu razmene svojinskih prava. Transakcioni troškovi su opšti
pojam za sve prepreke u postupku ugovaranja i izvršenja ugovorene razmene svojinskih prava. Te prepreke
deluju u svim ekonomskim sistemima, ali mogu biti manje ili veće efikasnosti. Zakon smanjuje transakcione
prepreke tako štp minimizira nesporazume koji nastaju iz divergentnih interesa, a koji podižu troškove
ugovaranja i izvršenja ugovora.

Zakoni i drugi propisi koji regulišu ekonomske odnose, određujui raspored prava, odnosno određuju ko snosi
troškove a ko zahteva koristi od ekonomske aktivnosti. Propisi o svojini određuju dozvoljene oblike svojine nad
resursima i kapitalom, obim vlasničkih ovlašćenja, sticanje, prenos, gubitak i zaštitu svojinskih prava. Tim
propisima svojina se konstituiše kao fundamentalna institucija ekonomskog sistema. Bez propisa koji štite
svojinska prava, samo bi upotreba sile mogla da odvrati pojedince od krađe tuđe imovine. Bez mogućnosti da
zaštite svoju imovinu, pojedinci ne bi imali interesa da akumuliraju i investiraju svoja sredstva. Broj
ekonomskih transakcija bi se u takvima uslovima drastično smanjio.

Pravni sistem mora da obezbedi i poštovanje ugovora. Tržišne transakcije nisu ništa drugo nego zaključivanje i
ispunjavanje ugovora, posebno ugovora o kupovini i prodaji stvari. Propisi o vrstama ugovora, načinu
zaključivanja, ispunjavanja i prestanka ugovora obezbeđuju pravni okvir u kome se ostvaruje autonomija volje
ugovornih strana.

Postoje i propisi kojima se reguliše odvijanje određene privredne aktivnosti. Propisi iz oblasti radnog
zakonodavstva određuju opšte uslove pod kojima funkcioniše tržište radne snage. Svaki poslodavac koji želi da
uposli nove radnike mora sa njima da zaključi ugovor o radu koji će biti u skladu sa opštim i posebnim
kolektivnim ugovorom.

Ekonomisti često koriste izraz pravna država za funkcionisanje stabilnog i predvidljivog pravnog sistema,
Vladavina prava podrazumeva ograničavanje delovanja i pojedinaca i države: ograničavanje pojedinaca u
međusobnim odnosima, kako ne bi jedan drugome narušavali slobodu i kako bi se štitila svojina i ugovori; i
ograničavanje same države, kako ne bi sužavala polje slobode pojedinaca.

Zadatak pravne regulative je da stvori uslove za efikasno privređivanje. Treba imati u vidu da pravna regulativa
nije besplatna, već podrazumeva određene troškove koji mogu biti direktni ili indirektni. Direktni troškovi su
troškovi državne aktivnosti u vezi sa donošenjem i primenom pravnih propisa. Indirektni troškovi ogledaju se u
mogućem gubitku alokativne efikasnosti ukoliko pravna regulativa ne poštuje ekonomsku logiku.

41. OBLICI DRŽAVNE INTERVENCIJE – PROIZVODNJA I KUPOVINA DOBARA I USLUGA

Najpre su proizvodnja duvana, šibica i alkoholnih pića potpali pod državno vlasništvo. Zatim je država
postepeno počela da se širi i na one grane za koji privatni kapital nije bio zainteresovan, ili je bio nedovoljno
centralizovan. Tako je u mnogim zemljama država nacionalizovala železnicu, poštu, proizvodnju i distribuciju
električne energije, gasa, vode,... Povećanje državnog sektora prvenstveno je ostvareno putem nacionalizacije
i konfiskacije, ali je država pribegavala i osnivanju sopstvenih preduzeća ili povećanju svog finansijskog učešća
u privatnim preduzećima.

Vremenom je došlo do širenja državnog vlasništva i na druge privredne grane. Uspeh ili neuspeh u razvijanju
tih grana odražavao se i na razvoj ostalih grana nacionalne privrede. Ove grane zahvatio je posleratni talas
nacionalizacije, bilo zato što su te grane s tačke gledišta privatnog kapitala postale nerentabilne, ili zato što bi
privatno-kapitalisttički nalin upavljanja krio u sebi opasnost po razvoj nacionalne privrede. Pored toga,
zaostajanje u razvoju ovih grana moglo je znatno da umanji konkurentnost domaćih preduzeća na svetskom
tržištu. Privatni kapital, koji je zainteresovan za sigurne i rentabilne investicije, pokazao se potpuno
nesposobnim da reši zadatak radikalne modernizacije pojedinih privrednih grana u skladu sa potrebama
privrede kao celine. Poslovanje mnogih velikih preduzeća, koja raspolažu značajnim kapitalom i velikim brojem
uposlenih, nije moglo da bude ostavljeno na milost i nemilost tržištu.

Preko nacionalizacije i širenja javnog sektora, država je stekla mogućnost da neposredno utiče na nivo
zaposlenosti, na nivo investicija, alokaciju resursa i ritam razvoja nacionalne privrede. Vremenom su državna
preduzeća nagomilala znatne gubitke, a u životu su opstajali zahvaljujući državnim subvencijama i povoljnim
kreditima. Podržavanje neefikasnosti državnih preduzeća „mekim“ budžetskim ograničenjem doprinelo je
crowding out efektu odnosno istiskivanju privatnih investicija sa tržišta u uslovima raastućih javnih dugova i
kamatnih stopa na tržištima kapitala.

Pod državnim kupovinama podrazumevamo iznos novca potrošen na dobra i usluge dostupne stanovništvu.
Kupovinom proizvoda i usluga država formira platežnu tražnju za tim proizvodima i motiviše preduzeća da ih
proizvode.

Država takođe ima značajan uticaj na proizvodnju dobara preko poreza, subvencija i regulacije, kojima utiče na
ponašanje privatnih preduzeća.

42. OBLICI DRŽAVNE INTERVENCIJE – POREZI I SUBVENCIJE

Porezi predstavljaju instrument fiskalne politike putem kojeg država uzima jedan deo dohotka od fizčkih i
pravnih lica, bez neposredne protivčinidbe. Pored toga što služe prikupljanju prihoda za finansiranje rashoda
države, porezi su značajan instrument fiskalne politike kojim se može uticati na alokaciju resursa, raspodelu
dohodaka, stabilizaciju privrednih tokova,...

Veoma je važno da se upotrebom poreza ne stvaraju nikakvi dodatni poremećaji u privredi. Kada pre uvođenja
poreza nije postojala Pareto-optimalna alokacija, tada je poželjno uvesti poseban porez. Ako se porez uvodi na
neki proizvod, pri čemu taj porez deluje upravo na monopolske elemente ponude tog proizvoda, tada se na taj
način može neutralisati poremećaj relativnih cena nastao zbog monopola. Štetno delovanje sa alokativnog
aspekta ne javlja se ni u slučaju eksternalija, koje zahtevaju korekciju relativnih cena kako bi cene bile odraz
društvenih graničnih troškova.

Jedan od instrumenata putem koga država može da utiče na privredne tokove jesu subvencije. Iako je visinu
subvencija teško precizno izmeriti činjenica je da one predstavljaju značajan deo bruto domaćeg proizvoda.

U užem smislu, subvencija predstavlja novč-ani iznos kojim država pokriva razliku između cene koju plaća
potrošač i troška proizvođača. U najširem smisu subvencije predstavljaju drćavnu pomoć proizvođačima ili
potrošačima za koju država ne prima nikakvu protivnaknadu, a koja je uslovljena posebnom vrstom delatnosti
ili ponašanja primaoca. Subvencije mogu biti eksplicitne ukoliko predstavljaju neposredan novčani izdatak, ili
implicitne ako neposredni novčani izdatak nije prisutan.

Osnovna svrha subvencija je da se njihovom primenom podstaknu promene u privrednoj aktivnosti u skladu sa
ciljevima ekonomske politike. Proizvođačke subvencije su eksplicitno ili implicitno plaćanje države
preduzećima ili čitavim granama čiji se razvoj želi podstaknuti. Proizvođačke subvencije deluju tako da se
proizvodni resursi sele u subvencionarne sektore, na štetu sektora koji ne primaju subvencije. Ovakvo kretanje
resura ima posledice na ukupnu efikasnost privrede. Kada država daje subvencije ona menja tržišne signale i
veštački podiže profitabilnost izabranih privrednih aktivnosti. Krajnji rezultat je da se resursi sele u
subvencionirane grane, ali ti isti resursi daće manji obim proizvodnje od onog koji bi proizveli da su
upotrebljeni u drugim granama. Pored toga, subvencije smanjuju podsticaj za povećanje produktivnosti i
rentabilnosti proizvodnje. U takvim uslovima smanjuje se ukuopna efikasnost privrede.

43. OBLICI DRŽAVNE INTERVENCIJE – REGULACIJA TRŽIŠTA

Regulacija tržišta predstavlja skup državnih mera kojima se direktno ograničavaju ili kontrolišu odluke
pojedinih preduzeća ne bi li se tako zaštitio društveni interes. U zavisnosti od toga da li su mere regulacije
usmerene na ograničavanje tržišne moći regulisanih preduzeća ili im je glavni cilj zaštita i sigurnost radnika i
potrošača, govorimo o ekonomskoj ili socijalnoj regulaciji.

Ekonomska regulacija predstavlja skup mera kojima se određuju cene i količine proizvoda i usluga, i određuju
pravila ulaska novih preduzeća i izlaska postojećih preduzeća s tržišta. Osnovni razlog ekonomske regulacije je
postojanje monopola. Najčešći oblik ekonomske regulacije je određivanje cena.

Socijalnom regulacijom država propisuje kvalitet proizvoda i usluga određuje pravila zaštite i sigurnosti radnika
i potrošača. Na taj način se propisuje nužan nivo kvaliteta proizvoda i usluga kao što su prehrambeni proizvodi,
kozmetila ili lekovi. Takođe se donose mere neophodne za zaštitu čovekove okoline i zaštitu radnika na radu.

Regulacija često gubi svoju početnu svrhu, pa umesto da služi zaštiti potrošača, počinje da služi regulisanim
preduzećima. Ova preduzeća mogu svoju ekonomsku moć iskoristiti da preko političkog procesa utiču na
aktivnost države u sferi regulacije.