88) Kružni tok ekonomske aktivnosti

Nacionalno računovodstvo posmatra privredu kao sistem makroekonomskih aktivnosti koje se

manifestuju u transakcije između različitih privrednih subjekata u toku jedne godine.
Razlikujemo tri osnovne grupe privrednih subjekata, koji su nosioci privredne aktivnosti: preduzeće,
država i stanovništvo.
Najjednostavniji model zatvorene privrede je kada u
tržišnoj privredi, preduzeća prodaju dobra, a domaćinstva
ih kupuju. Prodaja i kupovina se obavljaju posredstvom
novca, pa u privredi postoje 2 toka: tok dobara i tok novca.
Osnovne potrošačke jedinice (domaćinstva) nude faktore
proizvodnje na tržištu i tako formiraju ponudu proizvodnih
faktora. Proizvođači (preduzeća), koji na tržištu pokušavaju
da nabave proizvodne faktore i angažuju ih u procesu
proizvodnje, formiraju tražnju za proizvodnih faktorima.
Delovanjem ponude i tražnje formira se cena proizvodnih
faktora na odgovarajućem tržištu. Potrošači za ustupljene
proizvodne faktore primaju odgovarajuće novčane dohotke,
a zatim tim novčanim dohocima finansiraju izdatke za robu
i usluge koje nabavljaju od proizvođača.
Ukoliko domaćinstva utroše sav dohodak na kupovinu različitih dobara i usluga, a preduzeća troše
sav prihod od prodaje za pokriće troškova proizvodnje, tada ne može biti privrednog napretka.
Ako domaćinstva i preduzeća ne troše celokupni dohodak, već jedan deo štede, taj deo se može
koristiti za investiciju. Proces potrošnje se može podeliti na ličnu potrošnju i investicionu potrošnju.
Štednja je deo dohotka koji potrošači primaju, ali ih ne troše već štede. Na tržištu kapitala se na osnovu
ponude kapitala (štednja) i tražnje za kapitalom (investicije) formira cena upotrebe kapitala – kamata.
Postoji i opšta i državna potrošnja (kupovinu različitih dobara i usluga od strane države), dohodak
koji sektor domaćinstva primi od sektora preduzeća se ne može u celosti upotrebiti za ličnu potrošnju.
Kada se od ukupnog dohotka koji prime domaćinstva odbije neto porez, ostaje raspoloživ dohodak.
On se raspoređuje na ličnu potrošnju i štednju. Kada se uvede i sektor inostranstva, ako je veći izvoz
od uvoza, postoji neto-izvoz, a to znači da je domaća proizvodnja veća od domaće tražnje, ako je
suprotno to je neto-uvoz.

89) Bruto domaći proizvod

BDP meri vrednost roba i usluga proizvedenih u toku jedne godine, upotrebom faktora proizvodnje
lociranih na domaćoj teritoriji, bez obzira na to ko je vlasnik. To znači da kada naša preduzeća
organizuju proizvodnju u inostranstvu, vrednost proizvodnje ne ulazi u obračun BDP-a Srbije, a sa
druge strane kada inostrane firme organizuju proizvodnju na našoj teritoriji, vrednost proizvodnje
ulazi u obračun našeg BDP-a. U postupku izračunavanja BDP-a dolazi do višestrukog zaračunavanja
međufaznih dobara, zato se razlikuju:
• Finalna dobra – kupuju krajnji korisnici;
• Međufazna dobra – prošla određene faze obrade i koja preduzeća dalje prerađuju u finalne proizvode,
BDP ne obuhvata međufazna dobra.
Da bi se izbeglo zaračunavanje međufaznih dobara, koristi se koncept dodatne vrednosti (uvećanje
vrednosti dobara koje je rezultat proizvodnog procesa).
Ekonomska aktivnost privrede izražava se na 3 načina:
• BDP možemo izračunati kao zbir vrednosti svih finalnih proizvoda i usluga,
ekonomska aktivnost meri se sabiranjem dodatnih vrednosti proizvođača,
dodatne vrednosti potrošača su jednake razlici između vrednosti prodaje i vrednosti kupljenih
međufaznih proizvoda od drugih proizvođača;
• BDP možemo izračunati sabiranjem iznosa koje su krajnji potrošači dali na kupovinu proizvoda
i usluga, ukupna potrošnja predstavlja zbir potrošnje domaćinstva, bruto investicija, državnog
trošenja i salda izvoza i uvoza;
• BDP možemo izračunati sabiranjem dohotka domaćinstava primljenih od proizvođača,
dohotka proizvođača i dohotka države, to je dohodovni pristup.
Postoje dve osnovne koncepcije obračuna makroekonomskih agregata:
• Koncepcija materijalne proizvodnje – izvor nacionalnog dohotka proizvodna materijalna
dobara, vodi poreklo od fiziokratizma;
• Šira koncepcija – osim materijalnih dobara kao proizvodnju tretira i nematerijalna dobra, tj
usluge, vodi poreklo od kapitalističke privrede, tvorac je Viljem V u 17. veku.

90) Nominalni, realni i potencijalni BDP

Budući da se ukupna količina dobara i usluga koja se u jednom društvu proizvede u toku jedne godine
izražava različitim jedinicama mere, nemoguće je koristiti naturalne pokazatelje u njenom
izražavanju. Zato se ukupna količina proizvedenih materijalnih dobara i usluga množi sa cenom po jedinici.
Nominalni BDP iskazuje kretanje realnog BDP-a i kretanje cena.
Realni BDP dobija se ako se iz nominalnog BDP-a isključi uticaj kretanja cena, to se postiže
inflacioniranjem ili deflacioniranjem nominalnog BDP-a, postupak kojim se nominalni BDP deli
indeksom cena.
Potencijalni BDP je moguće proizvesti ako su faktori proizvodnje u potpunosti uposleni i cene stabilne,
on se vremenom uvećava uporedo sa povećanjem količine resursa kojima jedno društvo raspolaže.
Stvarni proizvod je vrlo često ispod potencijalnog, što znači pojava neiskorišćenih resursa, ukoliko je
stvarni BDP ispod potencijalnog duže vreme, znači da tržišne snage nisu u stanju da sistem dovedu u
ravnotežu koja odgovara punoj zaposlenosti.

91) Nacionalni dohodak i životni standard

Nacionalni dohodak predstavlja novčani iznos koji je raspoloživ za kupovinu dobara i usluga, nakon
odvajanja dela novca za naknadu utrošenih faktora proizvodnje (BDP – amortizacija).
Na osnovu podataka o nivou BDP-a u različitim godinama moguće je izračunati razne vrste pokazatelja,
poput stopa rasta BDP-a, indeks BDP-a, veličine BDP-a i nacionalnog dohotka po glavi stanovnika
predstavljaju važan indikator nivoa životnog standarda.
Postoje loša dobra (buka, zagađivanje okoline) i za njihovu vrednost treba umanjiti obračune BDP-
a. Sistem obračuna rezultata proizvodnje izostavlja dobar deo ljudske aktivnosti koja ima ekonomske
implikacije, radi se o aktivnostima koje se odvijaju u okviru domaćinstva i koje se mogu okarakterisati
kao proizvodne.
Nivo životnog standarda stanovništva izražava se iznosom BDP-a (realni društveni proizvod podeli sa
brojem stanovnika) i nacionalnog dohotka po glavi stanovnika (deljenje ukupnog dohotka jednog društva
sa ukupnim brojem stanovnika, što je veći, veći je i životni standard).
Moguće je da u jednoj zemlji postoji visok nivo BDP-a i nacionalnog dohotka po glavi stanovnika, ali
da veći deo dohotka pripada relativnom malom broju ljudi, a da većina stanovništva živi u siromaštvu.
U cilju analize ravnomernosti raspodele dohotka u privredi koristi se Lorencova kriva i Gini koeficijent.
 92) Lorencova kriva i Gini koeficijent
Lorencova kriva pokazuje stepen nejednakosti u distribuciji neke varijable, ovu krivu prvi je
upotrebio Maks Lorene. Lorencova kriva je najčešće primenjivana tehnika za prikazivanje i analizu
raspodele dohotka i bogatstva.
Na jednoj osi pokazuje kumulativni procenat stanovništva, a
na drugoj kumulativni procenat dohotka, poređeni od
najnižeg ka najvišem. Potpuna ravnomernost u raspodeli
postoji kada je Lorencova kriva pravac koji prolazi kroz
ishodište i sa koordinatnim osama zatvara ugao od 45 .
Stvarno stanje raspodele pokazuje udubljena kriva, jer u
tržišnim privredama stanovništvo dobija manji procenat
dohotka, a mali procenat stanovništva prisvaja nesrazmerno
veliki procenat dohotka.
Gini koeficijent izračunava se kao odnos između površine
koja se nalazi između Lorencove krive i linije pod uglom od
45 i ukupne površine koja se nalazi ispod linije od 45 .
Vrednost Gini koeficijenta se kreće između 0 i 1, ako ima vrednost 0 onda je dohodak ravnomerno
raspodeljen, a ako iznosi 1, onda jedan pojedinac prima celokupan dohodak (veća nejednakost u
raspodeli). Što je veća udaljenost Lorencove krive od linije pod uglom od 45 stepeni, veća je
nejednakost u raspodeli.
93) Potrošnja i štednja
Svaki proizvod, svaki dohodak, kao i BDP i nacionalni dohodak se mogu upotrebiti na 2 načina: u
štednji ili u ličnoj ili nekoj drugoj finalnoj potrošnji. Potrošnja i štednja su dva namenska dela BDP-
a ili nacionalnog dohotka. Štednja je jednaka razlici izmeću nacionalnog dohotka i potrošnje, a
potrošnja je jednaka razlici između nacionalnog dohotka i štednje.
Domaćinstva koja su u nižim dohodnim kategorijama najveći deo svog raspoloživog dohotka troše na
kupovinu dobara za zadovoljenje osnovnih životnih potreba, kako raspoloživi dohodak raste, rastu i
izdaci domaćinstva za osnovne životne potrebe, ali opada njihovo relativno učešće u dohotku. Kada
dohodak pređe određeni nivo jedan deo dohotka ostaje nepotrošen, domaćinstva počinju da štede.
Raspoloživi dohodak se dobija kada se saberu potrošnja i neto štednja, a neto štednja se dobija kada se
od potrošnje oduzme raspoloživ dohodak.
Kriva potrošnje pokazuje potrošnju domaćinstva pri različitim
nivoima raspoloživog dohotka. (potrošnja dohotka iznad
raspoloživog dohotka => negativnu neto štednju, suprotno =>
pozitivnu neto štednju, a ako su jednake imamo nultu štednju).
Nagib krive potrošnje zavisi od granične sklonosti ka potrošnji,
deo krive gde je nagib strmiji, granična sklonost ka potrošnji je
viša, a gde je nagib blaži, sklonost ka potrošnji je niža.

Granična sklonost ka potrošnji je deo dodatne jedinice dohotka koju

primalac usmerava u potrošnju, pokazuje za koliko će se povećati
potrošnja ako se dohodak poveća za jedinicu.
Granična sklonost ka štednji je deo dodatne jedinice dohotka koju
primalac dohotka usmerava u štednju i pokazuje nam za koliko će se
povećati štednja ako se dohodak poveća za jedinicu. Izračunava
se tako što se od broja 1 oduzme granična sklonost ka potrošnji.
 94) Pojam i vrste investicija
Investicije predstavljaju komponentu agregatne tražnje. Jednakost štednje i investicija kao ex post
veličina uvek mora da se ostvari po samoj definiciji štednje (deo BDP-a koji nije utrošen). Ravnoteža
u privredi postoji tek kada se poklope nameravane i stvarne veličine (štednja odgovara investiciji).
Ekonomisti pod investicijama podrazumevaju stvaranje kapitalnih dobara, koja se upotrebljavaju u
proizvodnji drugih dobara i usluga. Razlikujemo bruto (sva proizvedena kapitalna dobra tokom godine,
investicije u građ obj, oprema, stambena izgradnja i zalihe) i neto investicije (neto prirast kapitala u nekoj
privredi, u periodu kriza mogu biti i negativne). Investicije su bitan deo agregatne tražnje, zato što:
• su podložne oscilacijama, što može da dovede do privrednih nestabilnosti;
• preko agregatne tražnje utiču na proizvodnju kratkom roku, a preko agregatne ponude u dugom roku.

95) Determinante i granična efikasnost investicija

Obim investicija zavisi od:
• Troškova investicija – određeni visinom kamatne stope (veća kamatna stopa = veći troškovi);
• Očekivanih prinosa od investicija – preduzeće se odlučuje za investiranje samo ukoliko na tržištu
postoji mogućnost plasmana proizvoda i ako očekuje da će realizacija tih proizvoda doneti profit;
• Oportunitetnog troška investicija – investiranjem sredstava u određeni investicioni projekat smo
propustili mogućnost da ta sredstva uložimo u druge alternative;
• Ekonomske politike države – država često koristi kamatnu stopu kao instrument kojim utiče na
nivo investicija u pojedinim sektorima.
Tražnja za investicijama može da se sagleda i preko granične efikasnosti
investicija. Povećanjem obima investicija smanjuje se njihova efikasnost pa
kriva granične efikasnosti investicija ima negativan nagib. Poređenjem
tržišne kamatne stope i marginalne efikasnosti kapitala daje kriterijume za
investicije, uz datu kamatnu stopu preduzeće investira do tačne u kojoj je stopa
prinosa od investicija jednaka kamatnoj stopi, jer tada maksimizira dobit.
Granična stopa investicija određuje se kao visina kamatne stope pri kojoj bi
sadašnja vrednost prinosa od investicionog projekta bila jednaka njegovim
troškovima. Ako je granična efikasnost investicija veća od kamatne stope
projekat je profitabilan, a ako je manja projekat je neisplativ.

96) Princip akceleratora

Promene u nivou potrošnje dohotka u privredi imaju akceleratorski efekat na investicije. Hipoteza da
određeno povećanje potrošnje/proizvodnje, indukuje srazmerno veći rast investicija zove se princip
akceleracije. Ukoliko se odnos između kapitala i proizvodnje ne menja, tada će (prema teoriji akceleratora)
povećanje proizvodnje uzrokovano rastom agregatne tražnje, rezultirati rastom neto investicija.
Akcelerator nam pokazuje odnos između neto investicija u privredi i stope rasta bruto domaćeg
proizvoda. Da bi nove investicije rasle, neophodno je da potrošnja stalno raste. Ukoliko bi prodaja u
tekućoj godini ostala na nivou prethodne, neto investicije bi pale na nulu (ostaju samo bruto
investicije). Budući da akceleratori deluju u oba smera , pad tražnje vremenom bi uzrokovao pad
bruto investicija, a preduzeće bi ušlo u dezinvestiranje prodajući deo svojih mašina. Nivo investicija
zavisi od dinamike potrošnje, pa kriza može nastupiti dođe do pada potrošnje, ako potrošnja prestane
da raste i ako je ostala ista kao prethodne godine. Model akceleracije ima određena ograničenja.
• Prvo ograničenje se odnosi na preduzeća koja imaju neiskorišćene kapacitete, pa ne moraju da
investiraju da bi zadovoljila novonastalu tražnju.
• Drugo, promene u tehnologiji će uticati na promenu koeficijenta akceleracije.
• Treće, uska grla u proizvodnji kapitalne opreme mogu da ograniče neto investicije.
 97) Određivanje ravnotežnog BDP-a u dvosektorskom modelu privrede
Postoje dva osnovna načina za izražavanje ravnoteže na tržištu dobara:
• Izjednačavanjem proizvodnje i potrošnje;
• Izjednačavanje investicija i štednje.
Potrošnja predstavlja nivo planirane potrošnje domaćinstva pri
različitim nivoima raspoloživog dohotka, kada se doda iznos
planiranih investicija dobijamo ukupnu potrošnju (tražnju).
Brza prodaja robe i pojava nestašica uticaće na trgovce da povećaju
svoje narudžbine od proizvođača, koji će morati da povećaju obim
proizvodnje sve dok se ne izjednači sa ravnotežnim. Ako je suma
koju domaćinstva i preduzeća žele da troše ispod obima proizvodnje
koji proizvođači žele da proizvode, doći će do gomilanja neprodate
robe, proizvođači će morati da smanje obim proizvodnje i BDP će se
smanjivati sve dok se ne poklopi sa ravnotežnim.
Štednja je predstavljena linijom gde svaka tačka prestavlja iznos željene štednje pri datom nivou
raspoloživog dohotka, a investicije tretiramo kao egzogeno određenu varijablu.
Ako je BDP veći od ravnotežnog, onda će ukupan obim štednje
domaćinstva biti veći od nivoa koji preduzeće želi da investira.
Preduzeća sa suočavaju nagomilavanjem zaliha neprodate robe, pa
će biti prinuđena da smanje obim proizvodnje i otpuste određeni
broj radnika. BDP će se postepeno smanjivati sve dok ne dođe do
ravnotežnog nivoa, i obrnuto.
Ako je BDP manji od ravnotežnog, onda je ukupan obim štednje
domaćinstva ispod nivoa koji preduzeće želi da investira, dolazi do
nestašice robe i preduzeća će biti stimulisana da povećaju obim
proizvodnje, BDP će početi polako da se povećava i kreće udesno
dok ne dostigne ravnotežni obim.

98) Multiplikator agregatne tražnje

Do promena u investicionoj potrošnji može doći usled promena u
kamatnoj stopi, do promena u ličnoj potrošnji može doći usled promene
u ukupnom bogatstvu.
Kada dolazi do pomeranja krive ukupnih izdataka govorimo o
autonomnim promenama u planiranim ukupnim izdacima (promene
nivoa željene potrošnje od strane preduzeća, domaćinstva i države pri svakom
datom nivou BDP). Rast investicione potrošnje rezultira rastom
proizvodnje i dohotka, a to podstiče dalji rast tražnje.
Multiplikator nam pokazuje koliko će se promeniti proizvodnja u
privredi ukoliko dođe do promene u agregatnoj tražnji. Rast BDP-a
dovodi do rasta raspoloživog dohotka, lične potrošnje, proizvodnje i
agregatne tražnje. S druge strane, autonomno smanjivanje ukupnih planiranih izdataka lančano dovodi
do smanjena realnog BDP-a i lične potrošnje. Kada je ukupan rast proizvodnje veći od inicijalnog rasta
agregatne tražnje, taj efekat nazivamo multiplikatorom agregatne tražnje.
Veličina multiplikatora zavisi od granične sklonosti ka potrošnji (deo dohotka koji odvajamo za dodatnu
potrošnju). Što je granična sklonost ka potrošnji veća, veći je i multiplikator, s druge strane kada granična
sklonost štednje raste, multiplikator opada.
 99) Paradoks štednje
U situaciji pune zaposlenosti, ukoliko je veći deo dohotka namenjen tekućoj potrošnji, manji deo
ostaje za formiranje kapitala (neto investicije).
U periodima prosperiteta, ako pojedinci štede, manje troše, manja potrošnja vodi većim investicijama.
U stanju nepotpune zaposlenosti (relativna neiskorišćenost resursa, niska potrošnja i investicije),
primena tradicionalne doktrine štedljivosti može biti štetna.
Kada pojedinci više štede oni na taj način smanjuju svoju
potrošnju i efektivnu tražnju, što će uticati na smanjenje
prodaje proizvoda. Smanjena mogućnost realizacije robe
primorava preduzeća da smanje proizvodnju i otpuste deo
zaposlenih. Odluke pojedinačnih preduzeća na nivou čitave
privrede rezultiraju rastom nezaposlenosti, smanjenjem
BDP-a i nacionalnog dohotka.
U takvoj situaciji, povećanje potrošnje uticaće na povećanje
prodaje dobara i stimulisati investicije, a povećanje štednje
vodi još dubljoj depresiji, smanjujući deo investicija.

100) Državna potrošnja i određivanje ravnotežnog bruto domaćeg

proizvoda u trosektorskom modelu privrede (C+I+G)
U državnu potrošnju ubrajamo kupovinu dobara i usluga od strane države, plate državnih i vojnih
činovnika, izdatke za kupovinu vojne opreme, izgradnju i održavanje infrastrukture. Država takođe
troši novac na transferna plaćanja: penzija, naknada za slučaj nezaposlenosti, subvencija preduzećima.
Transferna plaćanja su plaćanja države pojedincima, koja se ne vrše u zamenu za dobra ili usluge, radi
se o preraspodeli BDP-a, tako što se putem poreza oduzima deo dohotka jedim subjektima i preko
raznih vrsta transfera preraspodeljuje drugim subjektima.
Postoje dve vrste državnih prihoda: direktni porezi (različiti oblici dohotka, zarade, profiti, rente,
kamate) i indirektni porezi (porezi na potrošnju, pdv, akcije, carine). Država iz sredstva prikupljenih
oporezivanjem može da finansira razna transferna davanja, zato se iznos sredstava prikupljenih
porezima mora umanjiti za izvor transfera.
Porezi izvlače jedan deo dohotka kružnog toka ekonomske
aktivnosti i time smanjuje agregatnu tražnju, a državni izdaci
vraćaju deo agregatne tražnje u kružni tok robe i novca.
Porezi imaju identičnu ulogu kao štednja, a državna potrošnja
kao investicije.
Neto porezi se izračunavaju kao razlika između plaćenih poreza
domaćinstava i primljenih transfera plaćanja. Oni smanjuju
raspoloživ dohodak i privatnu potrošnju domaćinstva (C), pa
kriva agregatne tražnje rotira naniže zbog smanjenja granične
sklonosti ka potrošnji.
Javna potrošnja (G) pomera krivu agregatne tražnje naviše i
uzrokuje porast BDP-a na nivo Y 2 .
Smanjenje agregatne tražnje prouzrokovano rastom kamatnih stopa kao posledice rasta javne
potrošnje, podržane fiskalnom ekspanzijom, naziva se efekat istiskivanja.
Ravnotežni BDP u trosektorskom modelu privrede odgovara tački preseka linije od 45 i krive AD,
koja je jednaka (C-NT)+I+G. Pri tom nivou BDP-a, ukupan obim planiranih izdataka jednak je
planiranom obimu proizvodnje.
 101) Tokovi dobara: izvoz, uvoz, neto-izvoz
Nijedna zemlja ne utroši u potpunosti sve što je proizvela, već jedan deo izvozi u druge zemlje. Jedan
deo domaće potrošnje otići će na dobra proizvedena u inostranstvu (uvoz), s druge strane, jedan deo
domaće proizvodnje biće prodat u inostranstvu (izvoz).
Razlika između ukupne domaće proizvodnje i domaće potrošnje jednaka je razlici između uvoza i
izvoza, odnosno neto-izvoz. Kada izvoz premaši uvoz, to je spoljnotrgovinski suficit, a kada uvoz
premašuje izvoz, to je spoljnotrgovinski deficit.
Ako zemlja ima spoljnotrgovinski deficit, ona mora da pokrije taj deficit pa se za taj iznos smanjuje
agregatna tražnja za domaćim proizvodima. Ukupna agregatna tražnja u modelu otvorene privrede
sastoji se od lične potrošnje, investicija, državne potrošnje i salda uvoza i izvoza.
Izvoz dobara i usluga, lična, investiciona i državna potrošnja je sastavni deo finalne potrošnje, što
znači da izvoz utiče na povećanje domaće proizvodnje, dohotka i zaposlenosti. Autonomno povećanje
izvoza povećava nacionalni dohodak. Na veličinu uvoza ili izvoza utiču brojni faktori. Odluka
potrošača o tome da li će kupiti domaću ili inostranu robu zavisiće od relativnih cena domaćih i
inostranih proizvoda.
Obim uvoza zavisi od odnosa relativnih cena, nivoa domaćih cena i deviznog kursa. Povećanje BDP-
a utiče na povećanje uvoza. Obim izvoza zavisi od BDP-a zemlje uvoznice, relativnih cena proizvoda
zemlje izvoznice i konkurentskih proizvoda u zemljama uvoznica i deviznog kursa.

102) Određivanje ravnotežnog BDP-a u

modelu otvorene privrede
Ravnotežni BDP određen je jednakošću agregatne
tražnje otvorene privrede i BDP-a (ukupne proizvodnje).
Kriva tražnje u otvorenoj privredi ima nešto blaži nagib
od krive tražnje u zatvorenoj privredi. Blaži nagib potiče
od toga da jedan deo svakog potrošenog dinara ide na
kupovinu uvozne robe.
Deo dodatnog dinara BDP-a koji ide na povećanje uvoza
robe naziva se granična sklonost ka uvozu.

(agregatna tražnja = lična potrošnja + investicije + državna potrošnja + neto izvoz (AD = C + I + G + X))

103) Priroda novca i njegova uloga u kružnom toku ekonomske aktivnosti

Novac je vrlo specifičan oblik ekonomskog dobra, njegova osnovna funkcija je da predstavlja sredstvo
razmene u privredi, čime pojednostavljuje ekonomske transakcije. Novac ima i funkciju obračunske
jedinice (mere vrednosti), platežnog sredstva i sredstva za očuvanje vrednosti.
Tokovi novca predstavljaju krvotok privrede, novcem se meri ekonomska vrednost dobra, a loša
monetarna politika dovodi do ozbiljnijih privrednih poremećaja.
Zadatak monetarne analize je da objasni međuzavisnost između pojedinih makroekonomskih
varijabli realnog i monetarnog karaktera.
Najčešća definicija novca je da je novac sve što služi kao opšteprihvaćeno sredstvo razmene ili
sredstvo plaćanja. Savremeni papirni novac predstavlja ispravu o dugu države i banaka koje su
pravnim propisima proglašene za zakonsko sredstvo plaćanja u jednoj zemlji.
U osnovi novac je društvena stabilna konvencija koje se pojedinci pridržavaju, uprkos povremenim
iskušenjima. U uslovima velikih političkih i ekonomskih poremećaja, kada dolazi do povećanja
količina novca u opticaju , vrlo često se dešava da novac postane samo bezvredno parče papira.
 104) Evolucija novca
Istorijat novca predstavlja kretanje od trampe i robnog novca do papirnog novca. Osnovni razlog razvoja
novca jesu transakcioni troškovi (troškovi razmene i potreba da se oni snize radi olakšanja razmene).
Trampa jednog dobra za drugo predstavljala je značajno poboljšanje u poređenju sa onim stanjem kada
je svako domaćinstvo proizvodilo sve što mu je potrebno i gde je svaki pojedinac morao da poznaje sve
zanate. Vremenom su iz ukupne mase robe počele da se izdvajaju pojedine robe koje su vršile funkciju
opšteg ekvivalenta, za koje se u razmeni mogla dobiti bilo koja druga roba (robni novac).
Naprednija društva, koja su bila u mogućnosti da proizvedu retke metale (zlato i srebro), uvidela su
da ti metali poseduju niz preimućstva u odnosu na ostale robe koje su vršile funkciju opšteg ekvivalenta,
i ona su vezana za osobine zlata: jednorodnost, postojanost, deljivost i prenosivost. Zlato je u početku
obavljalo funkciju sredstva prometa u svom opštem obliku, ali kako su zemlje napredovale u
korišćenju novca, tako su počele da izdaju metalni novac (zlatnici, srebrnjaci).
Papirni novac pojavio se polovinom 17. veka, njegov početak vezuje se za izdavanje priznanica za
primljen robni novac. U početku se težilo za tim da za količinu izdatih novčanica banke u svojim
trezorima imaju zlatno pokriće, te da se u svakom trenutku papirni novac može zameniti za
odgovarajuću količinu zlata koju predstavlja.
Bankari su vremenom počeli da daju na kredit jedan deo zlatnika u svom trezoru ili su na konto njih
izdavali nove bankarske menice, i one nisu imale potpuno pokriće u zlatu. U savremenim novčanim
sistemima novac nema nikakvu materijalnu vrednost, ali kao i svaka druga roba ima svoju cenu.
Kupovna moć novca menja se sa promenom cena, sa povećanjem stope inflacije dolazi do pada
kupovne moći novca. Monetarna funkcija novca mu daje značaj i moć u razmeni, a ne njegova unutrašnja
vrednost. Za klasičnu ekonomsku misao novac je:
• Nastao spontano, kao proizvod podele rada i razmene;
• Objektivna kategorija vrednosti, tek pretvaranjem novca se roba potvrđuje kao deo društvenog fonda;
• Obavlja funkciju opšteg ekvivalenta, jer i sam ima vrednost

105) Funkcije novca

Osnovna funkcija novca je da bude posrednik u razmeni, tj. da bude opšte prihvaćeno sredstvo razmene.
Pojedinci mogu prodati svoje proizvode za novac i da koriste taj novac pri kupovini drugih proizvoda
i usluga u budućnosti, tako da novac omogućava specijalizaciju (pretpostavka svake efikasne privrede
koja omogućava pojedincima da kupuju većinu proizvoda umesto da ih sami proizvode).
Novac predstavlja i obračunsku jedinicu (izražava vrednost dobara i usluga). Ova funkcija novca
pojednostavljuje ekonomsku transakciju.
Novac u funkciji obračunskog sredstva omogućava smanjene transakcionih troškova razmene. Bez
novca kao obračunskog sredstva, poređenje tržišne vrednosti različitih roba bilo bi prilično otežano.
Kako bismo, na primer, uporedili da li je košulja koja košta 30 jabuka u jednoj radnji jeftinija od iste
košulje koja košta 10 boca vina u drugoj radnji. Vršenjem ove funkcije, novac omogućava da sve robe
izraze svoju tržišnu vrednost preko jedinstvene zajedničke mere.
Novac je najlikvidniji oblik imovine u kojem ljudi drže deo svog bogatstva, a kredit je kupovna moć
koja je pozajmljena i data na raspolaganju zajmotražiocu.
Novac kao sredstvo za očuvanje vrednosti, ova funkcija se vrši štednjom, jer je štednja osnova za
finansiranje investicija i uslov je privrednog razvoja, ali je neophodna relativna stabilnost vrednosti
novca.
 106) Određivanje vrednosti novca (varijante kvantitativne teorije novca)
Osnovni zaključak kvantitativne teorije novca je da su promene cena gotovo uvek posledica promena
nominalne količine novca.
Najuopštenija postavka klasične ekonomske teorije na kojoj se zasnivaju sve varijante klasične
kvantitativne teorije o novcu je Sejov zakon (ponuda robe automatski stvara odgovarajuću tražnju,
nema neravnoteže između ponude i tražnje, već je privreda stalno u stanju ravnoteže).
Obim proizvodnje određen je faktorima proizvodnje (rada i kapitala), koji su u uslovima slobodnog
delovanja tržišta u potpunosti iskorišćeni. Može doći do privremene neravnoteže na pojedinim tržištima,
ali opšta neravnoteža je nemoguća, promene količine novca ne mogu da utiču na realna kretanja
(određena faktorima proizvodnje i delovanjem kamatne stope ).
Transakciona verzija Irvinga Fišera: M * V = P * T (novčana masa * brzina opticaja novca u određenom
periodu = indeks cena * obim novčanih transakcija).
Klasičari su pošli od 2 pretpostavke, iz kojih proizilazi:
• Brzina u opticaju novca je stabilna;
• Privreda se uvek nalazi u stanju pune zaposlenosti faktora proizvodnje.
Budući da su T i V konstante, novčana masa M i nivo cena P su proporcijalne. Ukoliko jednačinu
proširimo dodavanjem depozita po viđenju M’ i brzinom opticaja depozitnog novca V’, dobijamo
modifikovanu transakcionu verziju Fišerove kvantitativne teorije novca: 𝐌𝐌 ∗ 𝐕𝐕 + 𝐌𝐌 ′ + 𝐕𝐕 ′ = 𝐏𝐏 ∗ 𝐓𝐓,
𝐌𝐌∗𝐕𝐕+𝐌𝐌′ ∗𝐕𝐕 ′
odakle sledi da je 𝐏𝐏 = .
𝐓𝐓
Dohodna varijanta kvantitativne teorije o novcu predstavlja prilagođavanje složenijim privrednim
odnosima na početku 20. veka, ima oblik: M * V = P * y, gde je y realni nacionalni dohodak koji
dobijamo deljenjem Y(nominalni nacionalni dohodak) i P(indeks cena).
Suština kembridžke kvantitativne teorije o novcu je u postavci da je tražnja novca zavisi od iznosa
dohotka po tekućim cenama (Y) i koeficijenta (k), koji izražava deo dohotka koji pojedine ekonomske
jedinice hoće da drže u obliku novca. Ravnoteža postoji kada je postojeća količina novca (M) jednaka
tražnji novca (Mt), koja je jednaka: Mt = k * Y
Prema kejnzijanskoj monetarnoj teoriji, kamatna stopa deluje na obim investicija, a ne na obim štednje.
Jer je štednja određena funkcijom potrošnje gde je dohodak osnovna varijabla, a ne kamatna stopa.
𝐌𝐌𝐌𝐌 𝐌𝐌𝐌𝐌
Ako tražnju za novcem označimo kao , onda je = 𝐟𝐟(𝐢𝐢𝐢𝐢), što znači da je realna tražnja određena
𝐏𝐏 𝐏𝐏
visinom kamatne stope (i) i godišnjim dohotkom (Y)
Osnovni zaključci koji proističu iz preformulisane kvantitativne teorije o novcu je da privreda ima
ugrađene mehanizme uravnotežavanja koji obezbeđuju optimalne rezultate u dugom roku.

107) Motivi držanja gotovine i funkcija tražnje za novcem

Gotov novac predstavlja jedan oblik u kome privredni subjekti mogu da čuvaju svoju aktivu. Tražnja
za novcem predstavlja iznos koji ljudi žele da drže u obliku gotovine ili čekovnih depozita, pri
različitim nivoima kamatne stope.
Osnovni motiv je transakcioni motiv, želja ljudi da imaju dovoljno novca za svakodnevne transakcije.
Pojedincima i preduzećima potreban je novac kako bi ga upotrebili, za kupovinu potrošnih dobara ili
repromaterijala, te potrebe određuju transakcionu tražnju za novcem. Količina novca za transakcije koju
će pojedinci potraživati nalazi se u određenoj proporciji sa njihovim dohotkom, ako njihov dohodak
raste, raste i vrednost koju kupuju.
Neizvesnost primorava privredne subjekte da jedan deo svoje aktive čuvaju u obliku gotovog novca
u cilju obezbeđivanja likvidnosti, to je motiv predostrožnosti.
Špekulativna tražnja za novcem posledica je funkcije novca kao sredstvo za očuvanje vrednosti
(neizvesnost budućih privrednih kretanja).
Tražnja za novcem predstavlja, tražnju za realnim, a ne nominalnim sredstvom. Realna količina
novca u privredi određena je nominalnom količinom novca i nivoom tržišnih cena.
Ukoliko se nominalna količina novca i nivo cena menjaju u istoj srazmeri, onda se realna količina
novca u privredi ne menja. Obim transakcija zavisi od obima BDP-a.
Nominalna kamatna stopa je važna determinanta tražnje za novcem zbog oportunitetnog troška
držanja bogatstva u obliku gotovine. Gotov novac ne donosi nikakve prihode, što znači da ukoliko
držimo bogatstvo u obliku gotovine odreći ćemo se prihoda koji se ostvaruje po osnovu nominalne
kamatne stope na bankarske depozite.
Nominalna tražnja za novcem je proporcionalna nivou cena. Troškovi držanja gotovine mere se
kamatnom stopom, ako je kamatna stopa veća, pojedinci neće biti motivisani da drže gotovinu i obrnuto.

108) Ponuda novca – uloga centralne banke i poslovnih banaka

Ponuda novca definiše se kao iznos efektivnog novca (kovanog i papirnog) i depozitnog novca (depozita
po viđenju), koji u određenom trenutku postoji u nekoj privredi.
Stanovništvo i preduzeća ulažu gotov novac u poslovne banke na tekuće račune i pretvaraju ga u
depozitni novac. Oni takođe prodaju poslovnim bankama vrednosne papire i na osnovu toga od banaka
dobijaju kredite koje kao i depozitni novac koriste za kupovinu dobara i usluga i plaćanje dugova.
Savremeni bankarski sistem sastoji se od centralne banke i niza poslovnih banaka.
Centralna banka je javna institucija sa eksplicitnim i ekskluzivnim pravom kontrole novčanih i
kreditnih poslova. Osnovna funkcija centralne banke je izdavanje gotovog novca.
Suma gotovine i rezervi poslovnih banaka poznata je pod imenom primarni novac. Preko obaveznih
rezervi stvara se veza između depozita po viđenju i bankarskih rezervi.
Centralna banka kupuje vrednosne papire od poslovnih banaka i države, daje kredite poslovnim
bankama i državi, određuje kamatnu stopu, propisuje obavezne rezerve poslovnim bankama,
reguliše količinu novca i kredita u privredi. Poslovne banke primaju od preduzeća i stanovništva
gotov novac, koji pretvaraju u depozitni novac, kupuju HOV, kreditiraju privredu...
Banke se prilikom kreiranja depozitnog novca pridržavaju osnovnog pravila, obim kredita ne prelazi
iznos depozita koje uzimaju od preduzeća i stanovništva, ostvaruju ga tako što višak iznad rezervi
pozajmljuju preduzećima i stanovništvu.

109) Kreiranje novca i novčani multiplikator

Funkcija kreiranja novca je karakteristika po kojoj se poslovne banke razlikuju od drugih
finansijskih posrednika, zato što nijedna druga institucija nema pravo da kreira novac.
Sve poslovne banke, određeni deo svojih depozita drže u vidu obaveznih rezervi iz 2 razloga:
• Banke moraju da imaju dovoljno sredstava za servisiranje svakodnevne tražnje svojih klijenta;
• Banke imaju zakonsku obavezu da deo depozita čuvaju u obliku rezervi na račun centralne banke.
Obavezne rezerve formiraju se kao ukupna proporcija ukupne vrednosti depozita, ova proporcija je
poznata pod nazivom stopa obaveznih rezervi banaka. Banke mogu držati rezerve iznad propisanog iznosa,
pa se taj višak obično svodi na minimum zbog oportunitetnog troška (nerealizovanog plasmana novca).
Multiplikator novca nam pokazuje za koliko će se promeniti ponuda novca ako se monetarna baza
promeni za 1 dinar. Veličina multiplikatora novca jednaka je recipročnoj vrednosti stope obaveznih
rezervi banke.
 110) Inflacija – pojam, merenje i vrste
Inflacija je posledica postojanja određenih neravnoteža u privredi, a manifestuje se rastom opšteg
nivoa cena i padom vrednosti novca. Stopa inflacije se izračunava kada se nivo cena u godini oduzme
od nivoa cena u prethodnoj godini, pa se ova razlika podeli sa nivoom cena u prethodnoj godini.
Inflacija se može meriti različitim indeksima cena: indeksom proizvođačkih cena, indeksom
potrošačkih cena i deflatorom BDP-a.
Najčešće se meri prema indeksu potrošačkih cena, koji obuhvata fiksnu korpu dobra i usluga i
uključuje hranu, odeću, stanovanje, prevoz i razonodu. Indeksi proizvođačkih cena mere cene robe
u različitim fazama proizvodnje, a dele se na indekse gotovih proizvoda, poluproizvoda i sirovina.
Deflator se upotrebljava da bi se eliminisao uticaj inflacije na BDP, a predstavlja prosečne cenovne
promene svih dobara koja su uključena u BDP.
Postoji više vrsta inflacije u zavisnosti od kriterijuma podele. Tako prema intenzitetu inflacije razlikujemo:
• Puzajuća ili blaga inflacija – godišnja stopa inflacije ne prelazi 5%;
• Umerena inflacija – od 5-15%;
• Galopirajuća inflacija – preko 15%.
Prema uzroku rasta inflacije razlikujemo:
• inflacija tražnje – uslovljena viškom agregatne tražnje nad agregatnom ponudom);
• inflacija troškova/ponude – uslovljena je rastom neke komponente troškova u strukturi cena;
• strukturna inflacija – nedovoljna sektorska usklađenost ponude i tražnje.
Prema dužini trajanja inflacije razlikujemo:
• Latentnu inflaciju – kontinuirani blagi rast cena;
• Jednokratnu inflaciju – jednokratna promena opšteg nivoa cena;
• Hroničnu inflaciju – stopa inflacije u mesečnom periodu veća od 5%.
Prema geografskom poreklu inflacije razlikujemo:
• Uvozna inflacija – posledica međuzavisnosti između zemalja učesnika u međunarodnoj razmeni;
• Domaća inflacija – nastala je u domaćoj zemlji.
Stagflacija je stanje u privredi kada postoji inflacija a ne postoji višak agregatne tražnje.
Incesija je istovremeno postojanje recesije i inflacije u privredi.

111) Inflacija i nezaposlenost – Filipsova kriva

Alban Filips 1958. je objavio članak u kome je analizirao odnos između
inflacije , nadnica i nezaposlenosti. On je došao do zaključka da niska
nezaposlenost rezultira visokom inflacijom, a stabilnost cena i niska
inflacija uzrokovaće visoku nezaposlenost.
Kratkoročna Filipsova kriva ima opadajući oblik i pokazuje inverzni odnos
između inflacije i nezaposlenosti na kratak rok. Dok dugoročno gledano,
kada se privreda prilagodi šoku koji je nastao na strani tražnje, kratkoročna Filipsova kriva gubi
naučnu relevanciju. Svako kretanje udesno dovodi do porasta nezaposlenosti i smanjenja stope inflacije.
Prema Filipsovoj krivi postoji trade off inflacije i nezaposlenosti, privreda
može obezbediti niži nivo nezaposlenosti ali po cenu više stope inflacije.
Dugoročna Filipsova kriva nastaje spajanjem tačaka serije kratkoročnih
Filipsovih kriva. Na grafiku jasno vidimo da država merama ekonomske
politike ne može da utiče na inflaciju i nezaposlenost na dugi rok, zato što
se obim proizvodnje i stopa nezaposlenosti nakon kratkog perioda
novčane iluzije, uvek vraćaju prirodnoj stopi nezaposlenosti.
 112) Alternativni pristupi u analizi međunarodne razmene
Tvorac teorije apsolutnih prednosti je Adam Smit koji je u svom delu „Bogatstvo naroda“ posebnu
pažnju posvetio međunarodnoj trgovini. Prirodni uslovi privređivanja, stečena znanja i veštine
određuju privrednu strukturu svake zemlje.
Tvorac teorije komparativnih vrednosti je David Rikardo koji je 1817. formulisao ovu teoriju, prema
kojoj će jedna zemlja trgovati sa drugom i ako ima apsolutne prednosti u proizvodnji bilo kog dobra
u odnosu na drugu zemlju.
Teorija zavisnosti, u prirodi kapitalističkog razvoja je da produkuje nerazvijenost zemalja, tzv. periferije.
Kapitalizam se razvio u globalni sistem metropola i satelita, tj. u sistem koji razvijene i nerazvijene zemlje
integriše u celinu na štetu ovih drugih, jer ih u potpunosti čini zavisnim i podložnim eksploataciji.
Teoriju nejednake razmene razvio je Argiri, prema kojoj se pogoršanje odnosa razmene za proizvode
nerazvijenih zemalja odvija čak i u uslovima savršene konkurencije.

113) Protekcionizam i slobodna trgovina

Slobodna trgovina omogućava veći izbor za potrošače, utiče na smanjenje cena i podstiče efikasniju
upotrebu resursa. Osnovni smisao izvoza je da obezbedi sredstva za finansiranje uvoza, a ne da
povećava moć države. Argumenti zagovornika slobodne trgovine su:
• Povećava konkurenciju na domaćem tržištu, utiče na pad cena, povećava raznovrsnost ponude i
efikasnost upotrebe resursa;
• Povećava nacionalno i globalno bogatstvo – omogućava zemljama da se specijalizuju i da izvoze ona dobra
i usluge za koje poseduju komparativne prednosti;
• Podstiče difuziju tehnologije čime podstiče rast produktivnosti i dohotka u manje razvijenim zemljama.
Za zagovornike protekcionizma, slobodna međunarodna trgovina dovodi do najefikasnije upotrebe
oskudnih resursa i maksimizacije blagostanja u svetu, samo ukoliko u svakoj zemlji na svetskom tržištu
postoji tržište potpune konkurencije. Da bi se optimalna alokacija resursa ostvarila, neophodno je
merama ekonomske politike delovati na domaće ili međunarodno tržište.

114) Pojam i značaj platnog bilansa

Platni bilans jedne zemlje predstavlja sistemski pregled svih transakcija koje jedna zemlja u toku jedne
godine obavi sa inostranstvom. Takođe predstavlja opštu meru tokova, dobara, usluga i kapitala između
jedne zemlje i ostatka sveta. Platni bilans vodi se po knjigovodstvenom principu ima dugovnu stranu
(transakcije koje rezultiraju odlivom novca) i potražnu stranu (stavke koje za posledicu imaju priliv
novca). Platni bilans mora imati saldo jednak 0. U slučaju suficita u tekućem bilansu zemlja akumulira
neto devizne rezerve, a deficit se pokriva iz deviznih rezervi ili pozajmicama iz inostranstva
Transakcije koje su obuhvaćene platnim bilansom mogu se grupisati na sledeći način:
• Tekuće transakcije – obuhvataju tokove dobara, usluga i transfernih plaćanja između zemlje i
inostranstva, a čine ga robni račun, račun usluga i transfernih plaćanja. Bilans tekućih transakcija
nam pokazuje da li je zemlja neto-dužnik ili neto-poverilac. Ako je zbir vrednosti izvoza roba i
usluga, dohotka od investicija u inostranstvu i transfernih plaćanja iz inostranstva manja/veća od
zbira vrednosti uvoza roba i usluga, odliva dohotka inostranih investicija u domaćoj privredi i
transfernih plaćanja u inostranstvu, zemlja ima deficit/suficit bilansa tekućih transakcija.
• Kapitalne transakcije – dele se na dugoročne (kupovina i prodaja imovina sa periodom otplate dužim
od jedne godine) i kratkoročne (kupovina i prodaja imovina sa periodom otplate kraćim od jedne
godine i transakcije na bankovnim računima). Neto odliv kapitala predstavlja razliku između
kupovine inostrane imovine koju obavlja domaće stanovništvo i kupovine domaće imovine koju
obavlja stranac..
 115) Pojam, determinante i funkcije deviznog kursa
Cena po kojoj se dve valute razmenjuju nazivamo devizni kurs. On nam pokazuje koliko jedinica
domaće valute treba izdvojiti da bi se kupila jedinica strane valute.
Ako se devizni kurs promeni tako da je danas potrebno manje dinara za kupovinu jednog eura, onda
kažemo da je došlo do apresijacije dinara (smanjenje cene inostrane valute izražene u jedinicama domaće
valute), ako je suprotno onda je došlo do depresijacije dinara (rast cene inostrane valute iskazano u
jedinicama domaće valute).
Kada dolazi do smanjenja deviznog kursa dinara, svaki dinar uložen u kupovinu deviza donosi veću
korisnost i zato dolazi do rasta tražnje za devizama (domaća dobra su jeftinija od inostranih , rast izvoza i
pad uvoza), a rast deviznog kursa dinara znači da svaki dinar uložen u devize donosi manje koristi, pa se
smanjuje tražnja za devizama (domaća dobra su skuplja od inostranih, smanjenje izvoza, povećanje uvoza).
Devizni kurs se formira na deviznom tržištu, tražnja za devizama odgovara dugovnim stavkama u
platnom bilansu, a ponuda deviza na deviznom tržištu odgovara potražnim stavkama u platnom bilansu.
Na devizni kurs utiču subjektivni faktori: tržišna očekivanja u pogledu terminskih kurseva, špekulativna
kretanja kapitala, monetarne i fiskalne mere usmerene na kontrolu deviznog kursa...
Postoje 2 sistema deviznih kurseva a to su:
• Fiksni – država određuje vrednost svoje valute ili vezuje njenu vrednost za neku referentnu meru
vrednosti, poput zlata;
• Fluktuirajući – kurs između valuta pojedinih zemalja se određuje ponudom i tražnjom na deviznom tržištu.
Kada centralna banka ne održava željeni kurs kupovinom i prodajom stranih valuta, govori se o
čistom plivajućem kursu, a kada su prisutne ograničene kupovine i prodaje deviza radi održavanja
kursa u zadatim granicama, govori se o upravljanom plivajućem kursu.

116) Nominalni i realni devizni kurs

Nominalni devizni kurs predstavlja stopu po kojoj se valuta jedne zemlje može zameniti za valutu druge.
Realni devizni kurs je stopa po kojoj se dobra i usluge jedne zemlje mogu
zameniti za dobra i usluge druge. On predstavlja odnos između domaćih i
inostranih cena jedne iste robe:
Realni devizni kurs zavisi od nominalnog deviznog kursa i cena domaćih i inostranih dobara,
predstavlja ključnu determinantu obima uvoza i izvoza jedne zemlje. Ekonomisti RDK izračunavaju
indeksom cena, ali kao i nominalni, RDK može da apresira i depresira.
Ukoliko dođe do depresijacije realnog deviznog kursa, onda domaća dobra postaju jeftinija od
uvoznih i tako raste neto izvoz. Uz nepromenjeno dejstvo ostalih faktora, rast realnog deviznog kursa
negativno utiče na neto izvoz, dok realna depresijacija vodi ka rastu neto izvoza.

117) Pojam privrednog rasta i razvoja

Privredni rast predstavlja uvećanje potencijalnog proizvoda jedne privrede,
odnosno pomeranje udesno njene krive proizvodnih mogućnosti. Može se
kvantifikovati, izračunavanjem stope rasta BDP-a, nacionalnim dohotkom po
glavi stanovništva...
To je dinamični proces koji obuhvata rast BDP-a, strukturne promene u privredi i promene u
raspodeli dohotka, koje doprinose porastu životnog standarda većine stanovništva. Strukturne
promene ogledaju se u promenama proizvodne strukture kroz podizanje stepena razvijenosti podele
rada i širenje proizvodnje od primarnih ka sekundarnim i tercijarnim delatnostima.
Značaj privrednog rasta je u doprinosu opštem prosperitetu zajednice, povećanje potrošnje privatnih
dobara i usluga i povećanje količine i kvaliteta javnih dobara i usluga.
 118) Izvori privrednog rasta
Proizvodni potencijal privrede može se povećati na 3 načina:
• Povećanjem količine raspoloživih resursa kroz:
∼ povećanje količine prirodnih resursa (obradivo zemljište, sirovine);
∼ povećanje količine (rast broja ljudi koji aktivno traže posao) i kvaliteta rada (bolje obrazovanje);
∼ povećanje količine i kvaliteta kapitala kroz njegovo širenje i produbljivanje (povećanje investicija).
• Rastom produktivnosti – ključni faktor koji utiče na kapital-output odnos. Produktivnost odražava
efikasnost investicija u podsticanju proizvodnje;
• Tehnički progres – tehnološki napredak na osnovu investiranja u istraživanje u razvoj, dovodi do
uvođenja novih proizvodnih tehnika, metoda, procesa i sistema.
Preostali rast je posledica inovacija, obrazovanja, ekonomije obima, tehničkih dostignuća i drugih
faktora. Zemlje koje više štede, investiraju i više ulažu u obrazovanje i obučavanje radnika, stvaraju
preduslove za brži rast produktivnosti u budućnosti.

119) Privredni rast i društveno – ekonomsko okruženje

Svojinska prava odnose se na mogućnosti ljudi da raspolažu resursima koje poseduju. Jasno
definisana i zakonom zaštićena svojinska prava predstavljaju važnu determinantu privrednog rasta.
Privredni subjekti neće biti spremni da investiraju ukoliko nisu sigurni da će u budućnosti moći da
prisvajaju efekte svojih investicija i oni smanjuju obim svojih transakcija ukoliko su nesigurni da će
druga ugovorna strana na vreme ispuniti svoje obaveze.
Pored jasno definisanih svojinskih prava, aktivnost države i poreski sistem treba trajno da se podrede
ciljevima stabilnosti. Česte promene vlade mogu da izazovu promene u poreskoj politici i politici
javne potrošnje, što odvlači investitore u ulaganje u dugoročne projekte. Takođe visoka i promenljiva
stopa inflacije remeti alokativnu funkciju cena i smanjuje privrednu efikasnost.
Otvorenost na tržištu dobra daje mogućnost potrošačima i proizvođačima da biraju između domaćih
i inostranih dobara, a otvorenost na tržištu faktora proizvodnje daje mogućnost preduzećima da
izaberu gde će locirati svoju proizvodnju. Postoji veza između privrednog rasta i otvorene privrede,
zemlje koje su otvorenije za međunarodnu razmenu imaju veće stope rasta
BDP-a. Veza između demokratije i privrednog rasta predstavlja jednu od
kontroverznijih tema u ekonomskoj teoriji. Prema teoriji modernizacije,
privredni rast i razvoj su pretpostavka demokratije.
Kuznjecova kriva pokazuje da na nižim nivoima ekonomske razvijenosti
brži rast vodi ka povećanju stepena nejednakosti, dok sa povećanjem
stepena razvijenosti dolazi do smanjenja nejednakosti u raspodeli dohotka.

120) Nezaposlenost
Nezaposlenost predstavlja onaj deo radne snage koji je bez posla, koji je registrovan kao nezaposlen i
nalazi se u potrazi za poslom. Stopu nezaposlenosti dobijamo kada ukupan broj nezaposlenih stavimo
u odnos sa ukupnom radnom snagom. Visoka stopa nezaposlenosti je konzistentna sa dva veoma
različita tržišta rada: visoko aktivno tržište rada (mnogi radnici prolaze kroz nezaposlenost na putu ka
drugom boljem poslu) ili sklerotično tržište rada (nezaposlenost ustajala bara gde nezaposleni imaju vrlo
male šanse da brzo dođu do posla). U zavisnosti od uzroka postoje nekoliko vrsta nezaposlenosti:
• Frikciona nezaposlenost – deo ukupne nezaposlenosti koji je uzrokovan promenom posla;
• Strukturna nezaposlenost – nastaje kada pod uticajem promena u strukturi tražnje započnu promene
u privrednoj strukturi, dolazi do seljenja kapitala iz stragnirajućih grana u nove grane;
• Ciklična nezaposlenost – posledica smanjenja agregatne tražnje i nivoa privredne aktivnosti u
recesionoj i depresionoj fazi ciklusa.
 121) Prirodna stopa nezaposlenosti
Nezaposlenosti možemo uporediti sa morem u koje se stalno ulivaju
nove reke nezaposlenosti, a istovremeno jedan deo nezaposlenih stalno
otiče iz tog mora jer u međuvremenu nalaze posao.
U recesionoj fazi ciklusa dolazi do pada proizvodnje i rasta
nezaposlenosti, u tom periodu se vrlo teško dolazi do posla, pa mnogi
odustaju od daljeg traganja za poslom i ne registruju se kao nezaposleni.
Vremenom kako privreda prelazi u uzlaznu fazu ciklusa, realne zarade
počinju da rastu, zaposlenost se postepeno povećava a oni koji su odustali od traganja za poslom
ponovo se registruju kao nezaposleni i kreću u potragu za poslom.
Na promenu prirodne stope nezaposlenosti utiču demografske i strukturne promene u privredi.

122) BDP i nezaposlenost – Okunov zakon

Čuveni ekonomista Okun istraživao je međuzavisnost promena realnog BDP-a i fluktuacije nivoa
nezaposlenosti u SAD-u, i došao je do zaključka da postoji inverzna korelacija nezaposlenosti i
privrednog rasta. Okunov zakon povezuje fluktuacije realnog BDP-a oko svoje dugoročne stope
rasta, sa fluktuacijama stope nezaposlenosti oko svoje ravnotežne tačke.

Na svakih 2% pada realnog BDP-a u odnosu na potencijalni BDP,

stopa nezaposlenosti se povećava za 1% (godišnji BDP najmanje
3%). Tek ako je porast BDP-a veći od 3% možemo očekivati pad
nezaposlenosti. Povećanje stope rasta BDP-a u odnosu na
normalnu stopu rasta od 2% smanjuje nezaposlenost za 1%.
Oblik Okunove krive pokazuje da visoke stope nezaposlenosti
podrazumevaju pad BDP-a, odnosno smanjenje stope privrednog
rasta.

123) Agregatna tražnja

Agregatna tražnja pokazuje količinu svih proizvoda i usluga koja
će u privredi biti kupljena pri različitim nivoima cena. To znači
da će pad opšteg nivoa cena u privredi dovesti samo do povećanja
tržišne količine dobara i usluga.

Agregatna tražnja sastoji se iz:

• Lične potrošnje – oblik potrošnje gde pojedinac, samostalno ili u okviru domaćinstva, troši finalna
dobra i usluge radi zadovoljenja ličnih potreba, određena je raspoloživim dohotkom;
• Investicione potrošnje – sastoji se od investicija u građevinske objekte, opreme, stambene
izgradnje i zaliha. Potrošnja zavisi od tražnje za finalnim proizvodima, kamatne stope, poreza i
očekivanja vezanih za buduća privredna kretanja;
• Državne potrošnje – kupovina različitih dobara i usluga od strane države;
• Salda izvoza i uvoza – vrednost izvoza umanjen za vrednost uvoza. Uvoz je određen domaćim
dohotkom i proizvodom, domaćih i inostranih cena i deviznim kursom.
 124) Uticaj monetarne politike na agregatnu tražnju
Monetarna politika ima zadatak da spreči sam novac da bude izvor poremećaja u privredi, Institucija
koja je nadležna za vođenje monetarne politike je centralna banka.
Primarni cilj centralne banke je stabilnost cena. Na dugi rok stopa inflacije zavisi od odnosa realne
tražnje za novcem i nominalne ponude novca. Realnu tražnju za novcem određuje nebankarski
sektor, a nominalna ponuda novca je u nadležnosti centralne banke.
Centralna banka treba da upravlja ponudom novca tako da se ona poklopi sa željenim dugoročnim
uticajem na inflaciju. Kako centralna banka nije u stanju da direktno kontroliše stopu inflacije,
oslanja se na targete i instrumente.
Targeti su ekonomske varijable koje povezuju instrumente i ciljeve monetarne politike (stopa rasta
monetarnih agregata, devizni kurs, kamatna stopa, stopa inflacije), a najvažniji instrumenti monetarne
politike su: operacije na otvorenom tržištu, diskontne stope i stopa obaveznih rezervi.
Diskontna stopa reguliše obim kredita u privredi. To je kamatna stopa po kojoj centralna banka
reeskontuje HOV poslovnih banaka ili naplaćuje kamate na odobrene kredite poslovnim bankama.
Centralna banka može da menja stopu obaveznih rezervi i da na taj način utiče na ponudu kredita.
U slučaju recesije, ekspanzivna monetarna politika, preko smanjenja kamatnih stopa i povećanja mase
odobrenih kredita treba da omogući oživljavanje i ekspanziju privrede. U slučaju rasta inflacije,
restriktivna monetarna politika, preko povećanje kamatne stope i smanjenja mase odobrenih kredita ,
treba da utiče na smanjenje inflatornih kretanja u privredi.

125) Fiskalna politika i agregatna tražnja

Fiskalna politika predstavlja upotrebu fiskalnih instrumenata javnih prihoda i javnih rashoda radi
ostvarivanja ciljeva ekonomske politike. Na dugi rok fiskalna politika utiče na štednju, investicije i
privredni rast, a na kratak rok osnovni efekat delovanja fiskalne politike je na agregatnu tražnju za
dobrima i usluga.
Prema području delovanja, fiskalna politika sastoji se od politike javnih rashoda i javnih prihoda.
U zavisnosti od toga šta se želi postići merama fiskalne politike, odnosno da li je cilj podsticanje
privredne aktivnosti ili suzbijanje inflacionih kretanja govorimo o ekspanzivnoj i restriktivnoj politici.
Zadatak ekspanzivne politike je pomeranje krive agregatne tražnje udesno (podsticanje agregatne
tražnje), dok je zadatak restriktivne politike pomeranje krive agregatne tražnje ulevo (smanjenje
agregatne tražnje). Upotreba mera fiskalne politike povlači za sobom promene u državnom budžetu,
uključujući i mogućnost pojave deficita.
Finansiranje budžetskog deficita prikupljanjem slobodnih novčanih sredstava na finansijskom tržištu
vodi ka rastu kamatnih stopa, koji rezultira istiskivanjem privatnih investicija sa tržišta. Država
budžetski deficit delom finansira i preko emisione dobiti (glavni izvor profita centralne banke,
predstavlja razliku između nominalne vrednosti novoizdatog novca i troškova njegovog izdavanja).

126) Agregatna ponuda

Agregatna ponuda predstavlja ukupnu količinu dobara i usluga koju su
preduzeća spremna da proizvode pri različitim nivoima cena, uz ostale
nepromenjene uslove. Rast cena uzrokuje kretanje duž krive agregatne
ponude. Veće cene znače da će preduzeća moći da povećavaju obim
proizvodnje i pokriju svoje troškove, tako da kriva ponude ima pozitivan
nagib. Kriva agregatne ponude u kratkom roku ima uzlazan nagib, a u
dugom roku je vertikalna i poklapa se sa potencijalnim proizvodom.
 Osetljivost agregatne ponude na promenu nivoa cena varira u zavisnosti
od stepena iskorišćenosti kapaciteta. Na nižem nivou korišćenja
kapaciteta, kada su radnici nedovoljno uposleni i sredstva za rad
nedovoljno iskorišćena, agregatna ponuda je cenovno elastična. Dok sa
povećanjem stepena iskorišćenosti kapaciteta, stepen elastičnosti ponude
se smanjuje, sve do tačke kada proizvodnja dostigne nivo potencijalnog
proizvoda i agregatna ponuda postaje cenovno neelastična.

127) Makroekonomska ravnoteža u kratkom roku

AS-AD model kombinuje kratkoročnu krivu agregatne ponude i krivu agregatne tražnje. Njihova
tačka preseka E SR predstavlja tačku kratkoročne makroekonomske ravnoteže, gde se izjednačuje
količina tražene i količina ponuđene robe na nivou čitave privrede, ovoj tački odgovara ravnotežni
opšti nivo cena (P E ) i ravnotežni BDP (Y E )
Uticaj negativnog šoka na strani ponude, koji pomera kratkoročnu krivu agregatne ponude ulevo
(SRAS 1 =>SRAS 2 ), dovodi do pada BDP-a (Y 1 =>Y 2 ) i rasta opšteg nivoa cena (P 1 =>P 2 ).
Uticaj pozitivnog šoka na stani ponude pomera krivu agregatne ponude udesno (SRAS 1 =>SRAS 3 ),
ovo pomeranje krive rezultira većim BDP-om (Y 1 =>Y 3 ) i opadanjem opšteg nivoa cena (P 1 =>P 3 ).
Šokovi na strani tražnje uzrokuju kretanja opšteg nivoa cena i BDP-a u istom smeru. Negativan šok
na strani tražnje pomera krivu agregatne tražnje ulevo (AD 1 =>AD 2 ), smanjuje opšti nivo cena
(P 1 =>P 2 ) i BDP (Y 1 =>Y 2 ). Pozitivan šok na strani tražnje pomera krivu agregatne tražnje udesno
(AD 1 =>AD 3 ), povećava opšti nivo cena (P 1 =>P 3 ) i BDP (Y 1 =>Y 3 ).

128) Različiti pristupi makroekonomskoj stabilizaciji

Postoje neslaganja ekonomista po pitanju toga da li država treba da koristi mere monetarne i fiskalne
politike u cilju stabilizacije privrede.
Sa jedne strane, polazimo od pretpostavke da su zarade i cene relativno rigidne, što znači da kriva
ponude nije vertikalna, već ima pozitivan nagib. Rigidnost cena i zarada remeti delovanje
samouravnotežavajućih mehanizama tržišta, pa efektivna tražnja postaje faktor kojim se može
uticati na nivo proizvodnje i zaposlenosti.
Sa druge strane, ekonomisti smatraju da privredu treba ostaviti uravnotežavajućem mehanizmu
tržišta. Ukupni BDP koji se nudi pri datim cenama, kapacitetima, troškovima i drugim uslovima,
jednak je potencijalnom proizvodu koji odgovara stanju pune zaposlenosti.
U primeni mera ekonomske politike javljaju se tri vrste vremenskog zaostajanja:
• zaostajanje u dijagnozi;
• administrativno zaostajanje;
• operativno zaostajanje.
 129) Makroekonomska ravnoteža u dugom roku
Privreda je u stanju dugoročne makroekonomske ravnoteže kada se tačke kratkoročne makroekonomske
ravnoteže nađe na dugoročnoj krivi agregatne ponude.

Kriva AD seče SRAS u tački, koja se istovremeno nalazi i

na LRAS. Tačka dugoročne ravnoteže, nalazi se na preseku
tri krive: SRAS, LRAS i AD. Znači da je kratkoročni
ravnotežni BDP jednak potencijalnom proizvodu.
Šokovi na strani agregatne tražnje utiču na nivo BDP-a u
kratkom roku, ali ne i u dugom roku.

130) Privredni ciklus pojam i faze

Potencijalni proizvod predstavlja onu količinu dobara i usluga koju jedno društvo može proizvesti uz
stabilne cene i prirodnu stopu nezaposlenosti. Uporedno sa uvećanjem proizvodnih mogućnosti u
privredi potencijalni proizvod se povećava. Izvori njegovog uvećanja su: povećanje radne snage,
kapitala i tehnološki napredak.
Dugoročno posmatrano, potencijalni proizvod može se predstaviti linijom koja postepeno raste. Na dugi
rok se kratkoročne fluktuacije međusobno potiru, a te fluktuacije nazivamo privredim ciklusima.
Privreda u svom cikličnom kretanju prolazi kroz 4 faze:
• Faza krize – gomilanje zaliha neprodate robe;
• Faza depresije – zaustavljanje negativnih trendova ispoljenih u vreme
krize, pada prodajnih cena, a nerealizovana roba se nudi na kredit;
• Faza oživljavanja – privredna aktivnost se odvija na novoj tehnološko-
tehničkoj osnovi;
• Faza prosperiteta – nastavlja se rast investicija, otvaraju se novi
kapaciteti, povećava se zaposlenost i počinje blagi rast cena.

131) Teorija privrednih ciklusa

U zavisnosti od faktora kojima se privredni ciklus objašnjava imamo dve grupe teorija:
• Teorije koje polaze od eksternih faktora (ratovi, revolucije) – privreda je stabilna i nalazi se u stanju
punih kapaciteta, gde je rast proizvodnje rezultat faktora na strani ponude. Povremene fluktuacije
su rezultat egzogenih šokova (tehnološke promene). Snažne uravnotežavajuće snage sistema, brzo
vraćaju privredu u normalno stanje, a to je ravnoteža pune zaposlenosti.
• Teorije koje polaze od mehanizama unutar samog ekonomskom sistema – privreda je potencijalno
nestabilna, a ravnoteža u uslovima pune zaposlenosti je poseban slučaj ne opšte pravilo. Fluktuacije
ekonomske aktivnosti rezultat su inherentnih endogenih procesa koji se odvijaju tokom faza
ekspanzije. Prema ovom pristupu svaka ekspanzija izaziva recesiju i kontrakciju, a svaka kontrakcija
izaziva oživljavanje i ekspanziju u lancu koji se stalno ponavlja.
Klasičari u ekonomskoj analizi polaze od postojanja samoregulišućih snaga tržišnog mehanizma, i u
tom smislu govore o inherentnoj stabilnosti kapitalističkih privreda.
Između 1850. i 1930. razvile su se 4 teorije ciklusa:
• Monetarne teorije (objašnjavaju cikluse ekspanzijom i kontrakcijom novca i investiranja);
• Teorije preteranog investiranja;
• Teorije nedovoljne potrošnje;
• Teorija inovacija.