УВОД

Антички Грци били су велики ствараоци ев- ропских

митова. Они су нам чак дали име којим ми данас називамо
чудесне приче испричане о бо- говима, херојима, људима и
животињама. Атин- ски филозоф Платон је око 400. године
пре н. е. сковао реч митологиЈа, како би направио разлику
између маштовитих објашњења божанских дела и
чињеничних описа догађаја, натприродних или другачијих.
Иако је живео у време које је по изгле- ду било све више
научно и није више нагињало веровању у детаљ повезан са
боговима и богиња- ма, Платон је препознао моћ која лежи
у миту, и упозорио је своје следбенике да се чувају његовог
заводљивог шарма.
Снага грчке митологије, као и свих живих традиција,
лежи у њеној колективној природи. За разлику од приче
коју је саставио појединачни ау- тор, мит је одувек стајао
сам за себе, са заплетом и поставом ликова које спремно
разумеју слушао ди народног певача или драматурга који
се послуж <о

5
том причом. Када су, на пример, Атињани гледали велики
циклус драма о убиству Агамемнона које је Ехил поставио
на сцену, они су већ били упозна- ти са главним ликовима
и њиховим поступцима Публика је знала да је кући Атреј,
Агамемноно- вог оца, било суђено да претрпи ужасан
период домаћег, породичног раздора. Не само да је Атре- ја
и његовог брата Тијеста проклео њихов рође- ни отац
Пелоп, због убиства његовог мезимца, а њиховог полубрата
Крисипа, већ је породичној трагедији морала да се дода и
њихова међусобна крвава свађа. Расправа због наслеђивања
Пело- повог трона у Микени, навела је Атреја да убије
тројицу Тијестових синова, иако су они пронаш- ли
уточиште у храму посвећеном Зевсу, врховном богу. Да
ситуација буде још гора, убица је затим тела својих нећака
послужио свом брату на гозби, после које се дрзнуо да
Тијесту покаже њихова стопала и шаке. Атреј је за овај
нечувен злочин платио животом од руку Тијестовог
преживелог сина Егиста, који је касније постао љубавник
Ага- мемнонове жене Клитемнестре, током његовог од-
суства због Тројанског рата.
Све ово било је познато Атињанима пре него што је
Ехилова обрада мита почела Агамемноно- вим повратком
из Тројанског рата кући. Неки из публике несумњиво су
памтили још старију клет-

6
ву КОЈОМ Је Пелопа проклео Хермес, божански гла- сник.
Пелоп Је испровоцирао бога одбивши обећа- ни
поклонЈедном од његових синова. Ништа што Је Ехил
унео у своје комаде није било неочекивано- Ореот, ш „ „то
су ()рссга „рог1|11д), зато што Је пролио мајчину крв. Оно што би

фас- цинирало публику, био је драматуршки приХуп овим

замршеним догађајима и његово виђење мо- тива, кривице
и испаштања. Из тог разлога, дру- ги драматург је био у
могућности да се касније у Атини, током 5. века пре н. е.,
ухвати у коштац са истом причом. Важно је запамтити да
је таква дра- ма у себи задржала велики део античке
религије. Ми данас не можемо очекивати да разумемо
пуно значење ових представа, али смо срећни што има- мо
сирове материјале од којих су оне направљене - саме
митове. Митови задржавају много од своје снаге, чак и
када су дати у сажетку, као што су у овој енциклопедији.
Пошто су грчки митови били обликовани и разобличавани
током много генера- ција, захтевали су своју суштинску
форму, облик који је био колективно препознат одавно,
дуже него што се ико може сетити. Чак и сада, ми наста-
вљамо да будемо фасцинирани причама о Едипу, човеку
који је убио свог оца и оженио се својом мајком; о
атинском хероју Тезеју, убици чудног

7
човека са главом бика, Минотаура; о велик путнику Јасону. који јс
пловио преко Црног мом до удаљене Колхиде како би донео
златно руно о Агамемнону, вођи грчке војске против Тројанаца
осуђеном на пропаст; о лукавом Одисеју, једном од најхрабријих
Грка и изумитељу дрвеног коња средства помоћу кога је заузета
Троја; о несрећ- ном Пентеју, жртви Дионисових екстатичних
следбеника, међу којима је била и његова мајка; о непобедивом
поглавару, ратнику Ахилу; о делима Херакла, рођеног Зевсовог
сина и јединог јунака коме је дата бесмртност; и о многим другим.
Као што су Грци који су живели пре и после Платона
разумели, митови су били измишљене приче које су илустровале
истину.
Римљани нису били ништа мање импреси- онирани дометом
и интересовањима грчке мито- логије. Заправо, присвојили су
њихову трговину на велико, а многа од својих италских божанстава
идентификовали су са онима из грчког пантео- на, чак су усвојили
и она божанства за која нису имали стварни еквивалент. Непокорни
Дионис за- дао је Риму приличне невоље. Овај бог растиња вина и
екстазе ни на који начин није био пријатно божанство за Грке, али
су Римљани били дубље узнемирени његовим оргијастичним
обредима Римски Сенат је 186. године пре н. е. донео оштре