10.07.’19.

Poštovani,
Radio sam kao inženjer 22. godine, kao rukovodilac u tri najveća sistema -"Trepča",
Rudnici i železarnica "Skopje" i "Šar" sa pet fabrika za građevinske materijale i četiri
rudunika. Do 1991. u uslovima mira, a od Od 1991. do 1997. u uslovima rata na Kosovu
i Metohiji, albanizovanom "Kosova".
Još 1973. znao sam i izjavio da će se SFRJ raspasti. Godinu dana pre iskljčee sam iz
SKJ, jer sam posle dva ipo sata moje rasparave na Godnišnjoj konferenciji gde su bili
većina Albanci, a koji su me podržali, no ne i Srbi koji su bili glavni rukovodioci, kada
sam završnu misao igovorio:””Koa šta sam izneo sa podacima o slabim ekonoskim
rezulutatima vi niste komunisti, iako ste članovi Partije”. Vratila me u SKJ 1974.
Statutarna komisija CKS.
Srbi po zanimanju koji su bili imenovani tokom devedesetih godina od strane centrale
stranke S. Miloševića, a tu su bili i Mira i Šešelj, bili su užas i sramota. Zbog čega sam
avgusta 1997. napisao pismo i otišao da bude objavljeno na prvoj starni sa mojom
fotografijom u tada najčitaniji albanski list u Prištini, “Koha Ditore” nalsovljeno: “Molim
oproštašj (imenujući šestoro mojih prijatelja Albanaca iz šest gradova Kosmeta), kao i
svih Albanca za zlo koje im nanosi srpski režim”. Istog dana vratio sam se u Skoplje gde
sam živeo. Otkazno rešenje poslali su mi poštom.
Ubrzo sam počeo da pišem analize (kolumne) za najpoznitije novine na makeddonskom,
albanskom, engleskom, a od 2004 i na srpskom jeziku.
No za svo vreme razmišljao sam kako da se spasi čovensčtvo a da ne ulazi iz jedne u
drugu ekonomsku krizu, iz jednog u druga dva nova rata. Pritom sam počeo da pišem
knjigu nalsovljoljneu “Jevanđelje po istini”, koju sam završio u Beogrdau gde sada živim.
Prvi deo knjige je “Duhovno stanje vremena”. Koje započinjem ovako:

SVETSKA EKONOMSKA, MORALNA KRIZA! A GDE NAM JE BOG?!

Boga nema, no težnja ka višoj, božanskoj svesti neće nikada prestati

Dok sam 2008. godine završavao priču o prvom susretu Josifa i Marije, stigoše crne
slutnje da smo na pragu nove svetske tragedije u kojoj će stradati, kao i uvek, oni za
koje su se Jovan i Isus žrtvovali. Nečasna gospoda koja živi od brojanja tuđih para u
svojim bankama, koje im je država dala da eksploatišu, prevarila je američki narod zbog
čega su porodice izgubile svoje domove i počele da žive pod šatorima.
Sa svih strana stižu povici za spas čovečanstva. Kao da je 21. vek zabasao u tunel u
koji su nas uvukli vampiri, a ne politički lažovi koji su krajem prethodnog veka najavlјivali
mir i razbibrigu širom sveta samo da prihvatimo demokratiju kao njihov idealan sistem.
Oni koji lažu i naveliko kradu, glume da su vernici. Iako ne veruju u Boga, većina od njih
su hrišćani, svi su kršteni a posetili su i Vatikan. Neki su poljubili ruku papi, zahvalni što
Crkva ćuti i ne osuđuje njihovu amoralnost. Znaju da nema ništa od onoga što piše u
Starom zavetu - „Ko se boji Boga, izbaviće se od svega“. Takvi su uvereni da mogu i
samog Boga da kupe. Ne, oni nikada neće znati niti osetiti božansku ljubav, jer se takva
ljubav ne kupuje. Parama se može ublažiti nesigurnost, strah od života, no ne može se
kupiti ljudska duša.
Filozofi, kao i svi oni koji razmišljaju, pitaju se kako dalje: da li umesto kapitalizma treba
tražiti neki drugi sistem? No, nikako da se pritom sete istine - da je prema Isusovom
moralnom načelu kapitalizam đavolska težnja ka imanju što više materijalnog, što je
sasvim suprotno od težnji ka produhovljenju, oboženju. Uоstalom, kapitalizam počiva na
sedam smrtnih grehova, što je suprotno od deset Božjih zapovesti. Jedan od grehova je
pohlepa kao pokretačka sila kapitalizma. A pohlepa je sociopatološka kategorija. A kada
postane opsesija, to je psihijatrijski problem. Evo kako je stručno opisano
stanje..pohlepe: „To je osećaj praznine koju ne možete ničim da popunite, osećaj velikog
nezadovoljstva. Pohlepu možete da doživite i kao osećaj da niste kompletni…

Još ovo iz prvog dela moje knjige:” Vladari američkog kapitalizma, neko je napisao da ih
je oko hiljadu, bili su ubeđeni da će poznata grupa umova, mirotvoraca svojim
proglasom sa osvrtom na aktuelne probleme da potvrdi da je kapitalizam najbolji sistem.
Filip Noel Baker, prvi predsednik komiteta za razoružanje UN-a i dobitnik Nobelove
nagrade za mir, Eva i Linus Pauling, nosioci Nobelove nagrade za hemiju i mir, Aurelio
Pecei, predsednik Rimskog kluba, i dr Ivan Supek sastali su se u Dubrovniku. Nakon
jednonedeljne diskusije o razoružanju, ekologiji, ljudskim pravima, solidarnosti u privredi
i lokalnim sukobima sastavili su deklaraciju koja je bila prihvaćena na sednici na velikoj
konferenciji 4. jula. 1976. u Filadelfiji, a povodom dvestote godišnjice nezavisnosti SAD.
Na konferenciji su predloženi temelji pokreta Svetskog jedinstva i humanistička načela, a
koji se u celini oslanjaju na Isusove ideje i poruke. Evo kako glase:
I. Očuvati život i uvažavati dosadašnji napredak.
II. Zaštititi prirodu od propasti.
III. Afirmisati ljudsku jednakost i slobodu.
IV. Proširiti empatiju i solidarnost na sve ljude.
V. Tražiti istinu.
VI. Primenjivati istraživanja i usmeriti razvoj prema opštoj blagodeti.
VII. Gajiti lepotu i umetnost.
VIII. Prenositi humanistička načela u legalne norme.
IX. Praktikovati svetski sporazum, saradnju i mir.
X. Biti dobar.
Kada su vladari našim životima dobili usvojeni dokument u kome je pisalo da je najbolji
sistem za ljudski rod Samoupravni sistem, koji je potpisao i njihov ekonomista dr Milton
Fridman, platili su troškove i sakrili ga od javnosti. Ovo sam čuo od dr Supeka, koji je
vodio poslednju sednicu, u intervjuu na HRT-u dve godine pre njegove smrti 2007. No,
nigde ne mogu da nađem pisani dokument..
Visokoobrazovani, novinari-analitičari i velika većina rukovodećih kadrova u
samoupravnim preduzećima reći će vam da je problem bila radnička klasa, da radnici
nisu hteli da rade, da su suviše primitivni za samoupravljanje. A nikako da se zapitaju
kako su to u nekim gradovima Srbije koji važe za sociološki zaostalije sredine, kao što
su Vranje i Pirot, radile najuspešnije, najprofitabilnije fabrike, kao „Simpo“, „Jumko“,
„Koštana“, „Alfa“, „1. maj“ i „Tigar“.
Dokumentarni film snimljen u fabrici „1. maj“ u kome se vide zdravi radni uslovi i
besprekorno čist i uređen radnički restoran, pa prekrasan park sa cvećem, travnjakom,
jezercetom u kome plove labudovi, sa klupama za odmor posle ukusnog obroka,
prikazivan je učenicima u SAD kao primer odličnih uslova za rad i lep život svih
zapošljenih u visokoprofitabilnoj fabrici tekstila.
Radio sam teške fizičke poslove, sa završenom srednjom školom bio sam rukovodilac,
po diplomiranju na Rudarskom fakultetu u Beogradu bio - samostalni inženjer, pa
rukovodilac u tri najveća proizvodna sistema - „Trepči“, Rudnicima i železari „Skopje“ i
najvećem sistemu za proizvodnju građevinskih materijala na Balkanu „Šar“, pa mi je bilo
lako da zaključim, što i danas tvrdim, da su jedini problem u samoupravnom kao u bilo
kom sistemu pre svega rukovodioci u preduzećima, kao i političari koji su imali vlast u
tim opštinama, gradovima, državi. Nikada nisu bili krivi radnici, nisu ni mogli da budu, jer
je vlast uvek jača od radnika bez obzira na samoupravljanje. Tek kada je državna vlast
bila u problemu mogle su da budu izvedene oružane „narodne“ revolucije, u Rusiji tokom
Prvog, a u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata.
Današnju globalizaciju i demokratiju istraživački je najbolje obradila Loreta Napoleoni u
svojoj knjizi „Ološ ekonomija“. Između ostalog, Loreta je zaključila: „Devedesete godine
20. veka obeležila je pandemija globalnog virusa: demokratije. Smrtonosni virus,
nekakav freedom bug, crv slobode, razmnožio se posle pada Sovjetskog Saveza…
Zajedno sa demokratijom širi se i ropstvo. U mnogim delovima planete (čak i u nekim
zemljama zapadne Evrope), gotovo 27 miliona ljudi padaju u ropstvo. Početkom
devedesetih godina, robinje seksa iz zemalja bivšeg istočnog bloka osvajaju zapadno
tržište. One imaju nešto zajedničko: lepe su, jeftine, i očajne. Tržište seksa je tek vrh
ledenog brega… Globalizacija više pogoduje iskorišćavanju robova nego industriji. U
opticaju su ogromne sume, jer nije bilo više robova još od vremena trgovine preko
Atlantika… Robovi su postali sastavni deo globalnog kapitalizma: na plantažama kakaoa
u zapadnoj Africi, u voćnjacima Kalifornije, u ilegalnoj ribarskoj industriji koja cveta u
fabrikama osnovanim pod lažnim nazivom, ili bez naziva.
I to je paradoks.
Demokratija i ropstvo ne samo da koegzistiraju, već ih spaja, kako ekonomisti kažu,
snažan i direktan uzajaman odnos…
Drugi edo moj eknige je “Moguća istina, a dozano sm savim nov eistine, a ne laži koju
pišu u jJevađalja s anamrom da mukatci valdju sebtiom a da pritom pokušavju da
zaodlolej us ebi Sotonu, jer Bog u Crkvi nema ,sovim manji broj oboežnih ljudi.
Znači, zajključiosam mora se obaciti Crkva no ne Bog u Čoveku. Umesro da se potuju
msili Soresne Kigeora, da se poštuje Isus i njgova ideja, no ne Crkva koja je uslsubi
vladara i valsti bilo kakve pa i fačstičke kada je Vtikan bio u službi Muslonija i Hitelera.
Evo još jedan citat iz moje knige:” Pre Isusa je njegov brat Jovan, važnije je što su bili
braća po duši, pozivao ljude na pokajanje, na pročišćenje duše da bi se obožili, da se
okrenu Bogu, a to znači sebi, da budu Dobri ljudi. Navodim jednu od Jovanovih molitvi:
„Oprost greha je tu za čoveka čije oči čekaju na Oca i čija je misao usmerena na život i
čiji um ne odluta od znanja o životu.“
A nastavljač njihove ideje - Božje pravde, apostol Pavle kaže: „Nema tu Jevreja niti
Grka, nema ni roba ni gospodara, nema muškog roda ni ženskog; jer svi ste vi jedno u
Hristu.“ Tako je govorio u „Poslanici Rimljanima“. Ali nijedan papa do sada nije se za to
zalagao. Naprotiv, kao da nisu znali da su se prve zajednice hrišćanskih vernika zvale
hrišćanske opštine, u kojima je svojina bila zadružna. U tim zajednicama uzajamna
ekonomska pomoć i podrška („komunizam iz ljubavi“, kako to naziva A. Harmack) imale
su osobitu ulogu. U početku retko bogati, vremenom češće su hrišćanima pristupali i
imućni ljudi obožene svesti, što je zapisano u Delima apostolskim 4:32-35: „Mnoštvo
onih koji bejahu postali vernici beše jednog srca i jedne duše. Niko ništa ne smatraše
svojim vlasništvom, već sve držahu zajedničkim. Niko među njima ne beše siromašan,
jer oni koji imahu zemlju ili kuće, prodavaše ih, donošahu novce i polagaše ih pred noge
apostolima.“
Sedamnaest vekova je prošlo od izopačenja hrišćanstva, upravo se slavio Milanski edikt
u Nišu (2014), a toliko zla je nanela čovečanstvu religija koju zastupa Crkva. Naravno,
samo zato što je bila uz državu koja po strukturi i opredeljenju je sila koja teroriše, vlada,
a da se za to vreme mnogi najumniji ljudi Isusove svesti žrtvuju protiveći se teroru
države i Crkve. Toliko mnogo je dobrih knjiga napisano sa Božjim porukama, naučnih
dokaza da je davanje sreća, ljubav, da je ljubav Bog, a da je pohlepa patološki problem,
đavo u čoveku. I dalje manjina nastavlja da teroriše većinu u svetu, u kome svake
godine umire od gladi preko deset miliona ljudi, većina dece, dok se istovremeno
pohlepni i preuhranjeni spasavaju lečeći na luksuznim klinikama. A mediji pomažu da
novac izopačuje i ubija, najčešće drogom, i masovno ne dozvoljava mladima da se
razviju u zdrave ljude, već ih vodi u stradanje. Moderne religije nemaju veze sa intimnom
percepcijom univerzuma, već su obično oruđe za dnevnopolitičko-ekonomsko-
nacionalističko podstrekivanje.
„A Bog je tamo gde čovek voli, gde čovek podnosi žrtve radi drugog, gde se čovek
raduje čoveku“. Ovo je izjavio visoki srpski sveštenik. I među njima nađe se obožen
čovek, kao što je bio patrijarh Pavle. Kao što je sadašnji papa Francisko, prvi u istoriji
Vatikana koji poštuje Isusa Hrista. Nije slučajno što je papa Francisko kao i Če Gevara iz
Argentine. Nažalost, pitanje je koliko će dugo da izdrži da ne bude prinuđen da se okane
Boga, i zadovolji Đavolom koji nudi pare preko sotonskih bogataša koji vladaju svetom.
Na papino tajno noćno izlaženje i pomaganje beskućnicima po ulicama Rima, prvo
upozorenje je stiglo od sotona iz SAD koji najviše plaćaju Vatikan da se sveštenici prave
gluvi i slepi na njihova nepočinstva širom sveta: „Neka se papa Francisko drži
uobičajenih pravila Crkve kako su to radili njegovi prethodnici, da nas ne prinudi za
početak da smanjimo svoje priloge Vatikanu.“
Mitologizacijom laži krije se istina, čime se omogućava da bezbožni, zli manipulišu
svešću naivne i uplašene većine.
Na kraju da citiram mudrog partizana u borbi protiv fašizma, akademika Ivana Supeka:
»Dobar čovek nije pasivan pratilac svetskih zbivanja niti se asketski odriče svojih čežnji i
prirodnih nagona... On shvaća ili bar pokušava shvatiti što druge tišti i nastojat će ukloniti
njihov jad koji je često i njegov vlastiti. Zla rastu u planetarni udes, a dobar je čovek
odan čovečanstvu. Nemoguće je čovječnost pomiriti s rasizmom, nacionalizmom i
vjerskim fanatizmom« (Na prekretnici milenija; Prometej, Zagreb, 2001. str. 252).
Što treba shvatiti da je dobar čovek suprotno od idealu uspešnog čoveka, koji propagira
savremena civilizacija, a koji se sastoji u usponu u bogatstvu i moći.”

Ako niko od vas nema strpljenje da pročita ovo što vam šaljem, onda budite
sigurni da vi nemate nameru da nešto menjate osim da mislite da radite na tome
baš onako kako ste vi zamislili. Težak boslnik se ne može spasiti palijativnim
načinom lečenja, već samo kauzalnim lečenjem. A svi vi znate kako je Alen
Badju dojagnostocirao stanje: “Kapitalizam je bolest šovečanstva”.

A ja ću produžti mojim načinom borbe. Pa kada čujete da me sotone, kako su

govorili Jovan i Isus, u svetovnoj i svetoj vlasti proganjaju, da ne bude zabune,
na korici moje knjige stoji moj pseudonym - Miloš J. Kosovac.

U najtežim trenicima setim se ovih misli: Čika Jova Zmaj najveći dečji
pesnik na svetu zato što je znao, živeo i rekao i ovo: "Mnogo je lepši
pogreb kad ideali sahranjuju svog čoveka nego kad čovek sahranjuje
svoje ideale."
 
Talmud: "Onaj ko govori šta hoće, mora da sluša ono što neće."
 
"Ako ideš u pravcu u kome tvoj strah raste na dobrom si putu". Pavić
 
 
 Martin Hajdeger kada kaže: "Nije pravo pitanje da li postoji život
posle naše fizičke smrti, nego je pravo pitanje da li postoji život pre
naše smrti."

Veliki danski filozof egzistencije Søren Aabye Kierkegaard napisao je da

bi volio da mu na grobu piše: “Bio je individua.” Kad je, recimo, pao na
ulici pa su potrčali da ga pridignu i ponesu u bolnicu, kazao je:
“Ostavite me, stvar za koju se borim zahteva moju smrt.” Tako je
završio, imao je samo 41 godinu kad je umro. Voleo je Isusa, a nije voleo
Crkvu.

 
Alber Kami: „Čovek ne može da se stavi na stranu onih što stvaraju
istoriju, već u službu onih što zbog nje trpe.“