Professional Documents
Culture Documents
Fizika 1
Fizika 1
Радиоактивност је спонтани процес у којем се атомско језгро, емитујући једну или више
честица или кваната електромагнетног зрачења, преображава у друго језгро.
Првобитно није била позната природа зрачења него се збирно говорило о радијацији па је
ова појава „распада“ језгра названа радиоактивност, а језгра која емитују честице или
зрачење радиоактивна језгра или, исправније радиоактивни изотопи. Распадом почетног
језгра, које се назива и језгро родитеља, настаје ново језгро, потомак, које може да има
редни број Z и/или масени број A различит од језгра родитеља. Радиоактивни распад
карактерише се врстом и енергијом емитоване радијације и временом полураспада. У
природи се јављају алфа-распад, бета--распад, гама-распад и спонтана фисија. При алфа-
распаду радиоактивна језгра емитују језгра хелијумових атома 4He++. Код бета--распада,
из језгра се емитују електрон и антинеутрино, а код гама-распада језгро зрачи
електромагнетне таласе (фотоне) велике енергије. У лабораторији могу да се добију и
језгра која се распадају на бројне начине (видети таблицу доле), на пример, емитујући
позитроне и неутрина (бета+-распад) или код којих долази до К-захвата.
Радиоактивни распад претвара једно језгро у друго ако ново језгро има већу енергију
везања по нуклеону него што је имало почетно језгро. Разлика у енергији везања (пре и
после распада) одређује који се распади могу енергијски догађати, а који не. Вишак ће
енергије везања излазити у облику кинетичке енергије или масе честица у распаду.
Polarizacija svetlosti
Поларизована светлост је она врста светлости код које електромагнетни таласи осцилују
само у једној равни. Та раван је нормална на смер ширења зрачења. Поларизацијом
светлости показује се таласна природа светлости и то да је светлост трансверзални талас. У
природи светлост је неполаризирана. Када дође до лома односно рефлексије светла,
настаје поларизована светлост.
Fotonska vrteška
Тачан разлог због кога се вртешка радиометра окреће мучило је људе још од 1873., када је
справицу сасвим случајно открио хемичар ser William Crookes (1832–1919). Он лично је био
убеђен да је у питању притисак светлости [3], који због нечега јаче гура црну страну
лопатица него светлу. Сер Вилијам, који је био паметан момак (пронашао је талијум, али је
имао и великог учешћа и у откривању основних својстава катодних зрака), ипак је био у
заблуди што се тиче ефекта притиска светлости, али је покренуо научна истраживања која
још увек трају. Чак и данас у многим енциклопедијама могу да се прочитају популарна,
али доказано погрешна објашњења функционисања Круксовог радиометра.