Одбрана Београда 1915, критички поглед и једна романтичарска

интерполација

Напад аустроугарских и немачких снага на Београд, престоницу Краљевине Србије,

октобра 1915. године остаје упамћена у колективној свести Срба као слика и пример
ширег наратива Србије у Првом светском рату; да је надбројана и технолошки
инфериорна српска војска кроз очајничку битку до последњег даха пружала отпор
продору непријатеља. Наравно, историјска вредност битке је неоспорива, али остаје у
сећању Срба и шире више у легендарном него у историјском смислу.

Као оличје легенде о Бици за Београд 1915. стоји говор мајора Драгутина
Гавриловића, дат уочи противјуриша на немачке и аустроугарске позиције на Дунавском
кеју1; говор чије речи се данас пропагирају кроз школске уџбенике и многа друга дела
везана за Србију у Првом светском рату. Тај говор, међутим, се први пут спомиње 1931, у
мемоарима Ђорђа С. Роша2, који је служио као водник 1. чете 2. батаљона 10. кадровског
пука током битке и тврди у мемоару да је присуствовао говору. Ово ствара спор јер у
разним описима битке до 1931, заједно са изјавама самог мајора и других сведока и
учесника битке не постоји икакав спомен о говору. Пример одсуства говора у
дотадашњим списима се може наћи у фељтону издатом у Политици 1925, 3 десет година
након напада на Београд. Писац фељтона, Миомир Миленовић, је као ратни извештач у
граду за време битке био добро упознат са њеним током, међутим док описује стање града
и српских јединица у граду уз богату количину споредних детаља уопште не спомиње
нити говор нити јуриш који је мајор Гавриловић предводио. Гавриловић је сам сведочио
да је 6. октобра 1915. водио јуриш и да је у њему тешко рањен. Такође су детаљи самог
говора спорни; питање је, међу др, зашто би Врховна команда избрисала читав пук из
бојног реда док су српске снаге тешко надбројане. Штавише, јуриш доказује да је
јединица још увек била у стању да се бори.

Без обзира на дискрепанције, мемоари Роша су успели да постану део наратива Битке
за Београд 1915, што се примећује белешком Бранислава Нушића из 1934. године који

1
Жика Живуловић, Јунаци одбране Београда 1915, (Београд: 1985), 127.
2
Ђорђе Рош, На Дунавском кеју септембра 1915. године, (Београд: 1931), 22–23.
3
Миомир Миленовић, ,,Агонија Београда“, Политика, 7.11.1925, 1.
сажето представља данас успостављени след догађаја 4. Подршка јавног лица Рошовом
сведочењу је сигурно помогла у ширењу његове веродостојности, што се и десило.

Прича о говору мајора Гавриловића је кроз деценије постала главна асоцијација на

Битку за Београд 1915. Дела која битку спомињу или је имају за тему монографије Рошово
сведочанство у великој већини третирају као историјску чињеницу, мада скорија
литература, као нпр. Митови српске историје Дејана Ристића, почиње да спори тренутну
интерполацију, и труди се да успостави исправан редослед догађаја. Тај подухват,
међутим, је отежан јер велики број чињеница је изгубљен времену и успостављеном
наративу. Питање је да ли ће опвргнуће уопште то и изменити. Доказ да Вук Бранковић
није издао Србе на Косову Пољу је слабо изменило његову перцепцију у очима Срба
данас, те је могуће да проширење истине о говору мајора Гавриловића би имало исти
ефекат. Без обзира служи као доказ да се легенда може пресликати у историју, и супротно.

Младен Ратковић

Број инедкса: IS-2100020

4
Нушић, Бранислав, Реторика, (Београд: 1934), 510.