“Osnovno znanje” za intervju za telekomunikacioni posao

Sadržaj:
1. Klasifikacija komunikacionih mreža................................................................................................................................... 1
2. OSI referentni model................................................................................................................................................................. 6
3. Hijerarhijska arhitektura Interneta..................................................................................................................................... 7
4. Pasivna mrežna oprema........................................................................................................................................................ 10
5. Aktivna mrežna oprema........................................................................................................................................................ 11
6. Internet Protokol...................................................................................................................................................................... 12
7. Protokoli transportnog sloja (TCP, UDP)........................................................................................................................ 14
8. RTP, RTCP (pročitati SCTP).................................................................................................................................................. 16
9. Karakteristike HTTP saobraćaja........................................................................................................................................ 17
10. Multipleksiranje................................................................................................................................................................... 18
10.1. FDMA – Frequency-division multiple access.......................................................................................................... 18
10.2. TDMA – Time division multiplexing........................................................................................................................... 19
10.3. OFDM/ OFDMA................................................................................................................................................................... 19
10.4. Tehnike prenosa proširenim spektrom (Spread Spectrum) - CDMA............................................................21
11. Regulativa.............................................................................................................................................................................. 23
11.1. Istaknuti standardi............................................................................................................................................................ 23

1. Klasifikacija komunikacionih mreža.

Prema vrsti medijuma prenosa: žične (bakarni vodovi (UTP - unshielded twisted pair i koaksijalni
kablovi) i optička vlakna) i bežične (prenos putem elektromagnetnih talasa). S tim što je žični prenos
pouzdaniji, dok se pomoću bežičnih standarda kao što je 802.11.ac u mobilnoj telefoniji ostvaru brzine do
1,3 Gb/s (dok se kod Ethernet žičnih 802.3 ostvaruju manji protoci (1 Gb/s) možemo zaključiti da se uz
pomoć bežičnog prenosa ostvaruju veći protoci (802.11.ax (High-Efficiency Wireless (HEW) or Wi-fi 6) će
ostvariti protoke i do 9,6 Gb/s).
Prema topologiji: magistrala, prsten (najpouzdaniji posle mesh-a zbog postojanjan redudantnih
linkova), stablo, zvezda, mesh.
Prema tome da li u mrežama ima usmeravanja saobraćaja:
 difuzne u okviru kojih svi uređaji „vide“ iste podatke, a prepoznaju da li su im namenjeni na osnovu
odredišta koje se prenosi u paketu,
 mreže sa komutacijom kola (PSTN - Public switched telephone network i višeprotočna komutacija
(ISDN, Integrated Servces Digital Network)) i paketa (komutacija ramova (Frame Relay) i računarske
mreže) i hibridne. Kod komutacije kola se uspostavlja fiksno kolo između izvora i odredišta, pri čemu
je kolo privremeno dodeljeno sesiji. Kada se sesija završi kolo se raskida i dodeljuje drugim
korisnicima.
 Dok se kod komutracije paketa čvorovi identifikuju pomoću adresa prostirući se optimalnim
putanjama (identifikovane pomoću algoritma rutiranja). Postoji nekonektivni (bez uspostavljanja
logičke veze između izvora i odredišta pre faze razmene informacija (datagrama) zasnivajići se na
 tehnici store and forward i sesija se realizuje po različitim fizičkim vezama) i konektivan prenos
(uspostavlja se logička veza između izvora i odredišta koja se naziva virtuelno kolo).
Tabela 1. Pregled bežičnih tehnologija za PAN, LAN i MAN područja
Frekvencijski Maksimalna Karakteristike PHY i MAC
Klasifikacija mreže Standard Pokrivenost
opseg brzina sloja
HR WPAN – IEEE 802.15.3 3,1-10,6 GHz 1 Gb/s 10m PPM/MB-OFDM
High-rate Wireless Ultra Wide Pulse Position Modulation -
Personal Area Band refers to the physical layer
Network modulation scheme

MR WPAN – IEEE 802.15.1 2,4 GHz (ISM) 3 Mb/s Zavisno od FHSS/TDMA/GMSK

Mid-rate Radio Bluetooth Industrial, klase do Ne zahteva LoS - line of sight
Wireless Personal Scientific, and 100m
Area Network Medical
IEEE 802.15.4 2,4 GHz 250 kb/s 30m DSSS/CSMA-CA/B- i Q-
LR WPAN - ZigBee PSK/GMSK
Low-rate wireless 6LoWPAN
personal area WirelessHART
network ISA 100.1
WiBree novo
RFID/NFC/IR 2,4 GHz/13,56 Od 250 kb/s 10 cm do 10 Čitač i
LR WPAN Radio-frequency MHz/59-66 GHz do 1 Gb/s m primopredajnik/meta i
identification indicator/zahteva LoS
IEEE 802.15.1 HFC (5-50 Od 1 kb/s do Do 10 m Senzori na ljudskom
IEEE 802.15.4 MHz), UWB i 10 Mb/s telu ili u telu
WBAN
IEEE 802.15.6 2,36-2,4 GHz

IEEE 802.11 2,4 GHz 2 Mb/s 100 m DSSS/OFDM

IEEE 802.11a 5 GHz 54 Mb/s 120 m QPSK i 16/64/256 QAM
(Wifi 2)
IEEE 802.11n 2,4 GHz/5 GHz 600 Mb/s, 250 m Ad hoc/infrastrukturne
(Wifi 4) uvođenja MIMO mreže
WLAN multiple-input CSMA-CA (PCF i DCF)
HYPERLAN and multiple-
½ output
IEEE 802.11ac 5 GHz 1.3 Gb/s 5 km
(Wifi 5)
IEEE 802.11ad 60 GHz 7 Gb/s 10 m
WiGi
Wi-Max 2-11 GHz 75 Mb/s 50 km OFDM
IEEE 802.16 (NLoS - Non-line-
Worldwide of-sight
Interoperability propagation)
for Microwave
WMAN Access
IEEE 10-66 GHz (LoS) 15 Mb/s OFDM
802.16e/m
(4G) 100 Mb/s i 1Gb/s 16/64 QAM i QPSK

Klasifikacija mreže Standard Frekvencijski opsezi Protoci Tehnike

multipleksiranja/servisi
WWAN 1G 400-800 MHz 9,6 kb/s FDMA
Analogna prenos glasa i
podataka
 GSM (2G) 800,900,1800,1900 19,2 kb/s FDMA/TDMA
Global System for Mobile MHz SMS, digitalni prenos glasa i
Communications podataka
GPRS (2,5 G) 170 kb/s FDMA/TDMA
General Packet Radio e-mail, mirne i pokretne slike
Service (FTP)
EDGE (2,75 G) (EDGE - Enhanced 384 kb/s TDMA
Data Rates for GSM) MMS, mobilni Internet i TV

UMTS (3 G) 1900-2025 MHz 2 Mb/s WCDMA - Wideband Code

Universal Mobile Division Multiple Access (ds-
Telecommunications Syst cdma)
HSPA (3,5 G) 14 Mb/s mmk servis:VoIP,VoD, IM
HSPA+ (3,75 G) 42 Mb/s
Evolved High Speed
Packet Access

LTE (3,9 G) 2-8 GHz 100 Mb/s CDMA/OFDMA

Long-Term Evolution
LTE-Advanced (4 G) 1 Gb/s Servisi virtuelne realnosti

5 G (New Radio) Tradicionalni opsezi (< 10 Gb/s D2D,M2M komunikacije i IoT

6 GHz)+mm opsezi mreže ( Device-to-device
(D2D) communication and
machine-to-machine)
LPWAN LoRa 433/868/915 MHz 5,5 kb/s Povezivanje uređaja male
Long range snage zarad ostvarivanja
velikih dometa
WRAN IEEE 802.22 54-862 MHz 31 Mb/s kognitivni radio za TV difuziju

Tabela 2. Karakteristike WAN i RAN mreža k lasifikacija mreža prema organizacionom području:
 HSPA - Combination of two protocols: High Speed Downlink Packet Access (HSDPA) and High
Speed Uplink Packet Access (HSUPA)
 6LoWPAN- IPv6 over Low-Power Wireless Personal Area Networks
 WirelessHART – Wireless Highway Addressable Remote Transducer
 WiBree – low power consumption Bluetooth
 ISA 100.1 is a wireless communication protocol that is specifically designed for industrial
automation and control applications
Ž ične Bežične
b.bakmaz@sf.bg.ac.rs

PAN (Personal Area WPAN koristi bežične linkove kratkog dometa. Početno je korišćen IrDA standard koji nema interferenciju sa
drugim uređajima, ima veću sigurnost ali je mala brzina prenosa i potrebna je linija optičke vidljivost) između
Network, P2P tj. veza dva primopredajnika.
računar i periferije) IEEE 802.15.1 Bluetooth čiji uređaji čine primopredajnike male snage, koji funkcionišu u ISM frekvencijskom tj.
(W)BAN (senzorska slobodnom (nelicenciranom opsegu koji ne zahteva dozvolu regulatornih tela za emitovanje signala/podataka)
mreža na ljudskom od 2,4 GHz i ne moraju da budu u liniji optičke vidljivosti zahvaljujući prirodi radio talasa i FHSS tehnici
telu) prenosa. Brzina prenosa (1 Mb/s) je dovoljna za prenos glasa i podataka u realnom vremenu.
IEEE 802.15.4 ZigBee omogućava povezivanje uređaja u bežične senzorske mreže (WSN) u ISM opsegu (868
MHz za Evropu, 915 MHz za SAD i 2,4 GHz u ostatku sveta). Prednosti ove tehnologije su hardverska i softverska
jednostavnost, mala potrošnja energije, ali i mala brzina prenosa podataka (250 kb/s) zadovoljava sve
namenske aplikacije u okviru „inteligentnih“ stanova i kancelarija.
IEEE 802.15.3 UltraWide Band (UWB) podrazumeva prenos ultra kratkih impulsa na malim rastojanjima uz
korišćenje male izlazne snage čime se dobijaju velike brzine prenosa (200 Mb/s) i nema interferencije. Radi u
opsegu od 3,1 GHz do 10,6 GHz.
WiBree standard je dopuna bežičnim tehnologijama malog dometa (1 Mb/s,10m, opseg 2,4 GHz)

LAN (Local Area WLAN mogu biti konfigurisana kao ad hoc mreže (radne stanice komuniciraju direktno jedna sa drugom) i
Network, IEEE 802.3 infrastrukturne mreže (povezivanje radnih stanica na distribucione sisteme se odvija preko pristupnih tačaka.
Prva verzija WLAN standard IEEE 802.11 je definisina 1997. godine tako što je za bežični Ethernet sisteme
Ethernet standardi) određena radna frekvencija od 2,4 GHz i dve brzine od 1 i 2 Mb/s. Potom su usledili standardi sa inicijalima a
(unapređenje prenosa u nelicenciranom opsegu u SAD-u), b (brži prenosu u ISM-u u Evropi), d (usklađivanje
međunarnonih pravilnika u slobodnom radio spektru), e (razvoj QoS-a za WLAN), g i n (povećanje brzine
prenosa do 54 Mb/s) i najnoviji standard m čija je brzina oko 10 puta veća od n standard tj. u praksi oko 450
Mb/s (a u teoriji 600Mb/s) zahvaljujući MIMO (Multiply Input/Output) tehnologiji sa više prostornih tokova
koji su paralelni, ali bez promene u opsegu. Wi-FI (Wireless-Fidelity) izdaje sertifikate za WLAN uređaje koji
podržane standardima IEEE 802.11. Dok HyperLAN (High Preformance Radio LAN) projekat u okviru BRAN
razvijen od str. ETSI, koji je alternativa IEEE 802.11 standardu. Prvobitno je definisan 1996. godine za podršku
asinhronog prenosa podataka velikim brzinama HyperLAN/1. A potom 2000. godine HyperLAN/2 za podršku
asinhronog prenosa podataka za mmk servise osetljive na vremensko kašnjenje i zahtevne po pitanju QoS-a, a
superiorniji u odnosu na IEEE zbog fiksne dužine jedinice podataka protokola, sigurnosti i podrške za QoS.
802.11.ac 5 GHz i protok od 5 Gb/s i 802.11 ad 60 GHz i isti protok.
MAN (Metropolitan WMAN mreže su prvenstveno namenjene za ruralne oblasti (jer su fleksibilne, skalabilne, ostvaruju velike
brzine prenosa i mali su troškovi izgradnje) jer nije isplativo dovoditi žičnu infrastrukturu zbog manjeg broja
Area Network,
korisnika (CG i Sibir). Međutim gubi na smislu uvođenjem 4G zbog tehničkih poklapanja. IEEE 802.16a razvija
uglavnom optička Wi-Max (Worldwide Interoperability for Microwave Access) tj. mikrotalasni pristup (radi sa milimetarskim
infrastruktura) talasima u opsegu od 10-66 GHz što implicira velike brzine prenosa). Potrebna je linija optičke vidljivosti
između baznih stanica, ali veza između bazne stanice i korisničkog terminal ne zahteva liniju optičke vidljivosti.
Ne podržava mobilnost tj. korisnik se može kretati u zoni posmatrane bazne stanice, ali se ne može kretati iz
područja pokrivanja jedne bazne stanice u podrućje pokrivanja druge bazne stanice, pri čemu standardi sa
inicajlima n i m uvode mobilnost. Kod mobilnih sistema se žična infrastruktura uspostavlja do baznih stanica,
dok kod Wi-Max (koji pokriva ruralne oblasti mreža) do baznih stanica se rešava radio relejnim linkovima.
WAN (Wide Area WWAN (mobilne mreže – 3GPP - 3rd Generation Partnership Project) predstvaljaju infrasturktuirane bežične
mreže koje zahvaljujući velikom broju baznih stanica pokrivaju široka područja, pri čemu IEEE ne daje
Network, optička
standarde već 3GPP od pojave 3G mobilnih sistema. Prva generacija mobilnih sistema se zasnivala na
infrastruktura) analognoj tehnologiji i tržištu je predstavljena 80-ih godina prošlog veka međutim nije ostvarila planiran
uspeh na tržištu jer u period dominacije nije ispunila zahtev komunikacije bilo kada i bilo gde po prihvatljivoj
ceni (cena uređaja 10000 evra, a minuta 15 evra).
Druga generacija se pojavila 10ak godina kasnije promovišući digitalnu obradu signala u radio spektru i
obezbeđujući prenos govora i male količine podataka (SMS,Dial-up). Globalni sistem mobilnih komunikacija
(GSM) je njen najuspešniji predstavnik (pored postojeće komutacije kola uvodi u komutaciju paketa), a
unapređena verzije su omogućile pristup Internetu preko mobilnih uređaja zahvaljujući GPRS (General Packet
Radio Services) i EDGE (Enhanced Data rates for GSM Evolution) servisima. Početkom 2000 dolazi do
uvođenja treće generacije mobilnih sistema projektovane da obezbedi veće kapacitete, mobilnost i brzinu
prenosa podataka, al i nove mmk servise poput video telefonije i paketskog prenosa glasa (VoIP, VoD). UMTS
(Universal Mobile Telecommunication System) obezbeđuje potpunu geografsku pokrivenost. A potom su
usledile HSPA (High-Speed Packet Access), HSPA+ i LTE (Long Term Evolution). Mobilne mreže četvrte
generacije će povezivati sve postojeće multimedijalne bežične mreže preko IPv6 koje omogućuju korisnicima
da upotrebe bilo koji sistem bilo kada, bilo gde uz niske troškove i velike brzine prenosa. Standard četvrte
generacije LTE Advanced do 100 Mb/s i LTE Advanced pro do 200 Mb/s omogućujući servise virtuelne
realnosti. Mobilne mreže pete generacije (5G ili New Radio) koji sa sobom dodnosi gigabitne brzine, širi
propusni opseg, veću pokrivenost (femto ćelije koje su gušće raspoređene), opsluživanje većeg broja korisnika
i kašnjenje reda veličine 1 ms. Pri čemu se govor šalje paketskom komutacijom tako da će mreže druge i treće
generacije da se gase. Pri čemu su bazne stanice formirane po principu cloud-a, odnosno tehnologiji koja se
zove Edge. Ove mreže nemaju štetna jonizujuća zračenja po žive ćelije (koja se javljaju na nekoliko THz). Pola
sata razgovora telefonom zagreva temperature mozga za 2 stepena više zbog zagrevanja procesora, a ne zbog
elektromagnetnih zračenja.

RAN (Regional Area WRAN-IEEE 802.22 (Enabling Broadband Wireless Access Using Cognitive Radio Technology and Spectrum
Sharing in White Spaces) pokriva celu zemlju, frekvencije 100 MHz i male brzine 20-70 Mb/s.
Network)
GAN (Internet – WGAN podrazumeva satelitske komunikacije koje se koriste u oblasti telekomunikacije od 1965. godine kada je
„mreža svih mreža“) lansiran prvi komunikacioni satelit za prenos međunarodnog tk saobraćaja i difuziju radiotelevizijskog
programa. Danas se oko 40% međunarodnog telefonskog saobraćaja odvija preko satelita, a takođe i značajnu
ulogu imaju u prenosu podataka. BSN tehnologija je u razvoju čiji je najistaknutiji predstavnik Inmarsatov
BGAN.
 2. OSI referentni model

OSI referentni model opisuje interakciju uređaja (hardvera), programa, servisa (softvera) i protokola pri
mrežnim komunikacijama.
OSI referentni model se sastoji od sedam različitih nivoa, podeljenih u dve grupe.
Prvu grupu sačinjavaju gornja tri sloja, slojevi aplikacije, prezentacije i sesije. Ona ima za ulogu da opiše
proces interakcije korisnik-računar, rad korisnika sa aplikacijom i proces komunikacije aplikacija
među sobom kao krajnjim tačkama.
Druga grupa je sačinjena od donja četiri sloja koji definišu kako se prenose informacije sa jednog na drugi
kraj (od jednog do drugog korisnika).
Slojevi Jedinice Protokoli
Aplikacija – Mrežni Podatak HTTP (HyperText Transfer Protocol), FTP (File transfer
procesi vezani za protocol), Telnet, DNS (Domain name system),  POP/SMTP (Post Office
aplikaciju Protocol / Simple Mail Transfer Protocol), SMPP(Short Message Peer-to-Peer
protocol)

Prezentacija – Podatak MIME (Multipurpose Internet Mail Extensions), XDR (External Data

kodiranje i enkripcija Representation), TLS (Transport Layer Security), SSL (Secure Socket Layer)
podataka

Sesija – Podatak PAP (Password Authentication Protocol), CHAP (Challenge Handshake

Uspostavljanje sesija Authentication Protocol), SSH (Secure Shell), SAP (Session anouncment
krajnjih korisnika protocol), SIP (Secure Shell)

Transport – Veza, Segment TCP (Transmision control protocol), UDP (User Datagram Protocol), SCTP
pouzdanost, (Stream Control Transmission Protocol), DCCP (Datagram Congestion Control
transport Datagram Protocol)

Mreža – Logičko Paket IP (IPv4, IPv6) (Internet protocol), ICMP (Internet Control Messaging

adresiranje i Protocol), ARP (Address Resolution Protocol), RARP (Reverse Address
rutiranje Resolution Protocol), IPsec (Internet Protocol Security

Sloj veze – Fizičko Frejm Ethernet, IEEE 802.11 wireless LAN - Also known as Wi-Fi protocol, Fiber
adresiranje i pristup (Okvir) Distributed Data Interface (FDDI), Frame Relay , Point-to-Point Protocol
medijumu (PPP), Multiprotocol Label Switching (MPLS), Spanning Tree Protocol, Token
Ring , IEEE 802.1aq - Shortest Path Bridging - (protocol used for building and
managing Ethernet networks), Link Layer Discovery Protocol (LLDP),
Controller Area Network (CAN), I²C (Inter-Integrated Circuit; pronounced as
“eye-squared-C”)
Fizički sloj – Bit SONET/SDH - Synchronous Optical Networking/Synchronous Digital
Transmisija signala Hierarchy, OTN - Optical Transport Network, DSL - Digital Subscriber Line
802.11a/b/g/n PHY - IEEE 802.11a/b/g/n Physical Layer
802.15.x PHY - IEEE 802.15.x Physical Layer (where "x" can be various
specifications for different wireless technologies, such as Zigbee or
Bluetooth), Ethernet - IEEE 802.3 Ethernet, USB - Universal Serial Bus,
Bluetooth - Bluetooth Special Interest Group (SIG)
Firewire (IEEE 1394) - Institute of Electrical and Electronics Engineers (IEEE)
1394, commonly known as Firewire
 Tabela 3. Slojevi OSI modela kao i lista protokola korišćenih po sloju i njihova puna imena
Fizički sloj: Definiše električna i fizička svojstva mrežnih uređaja. Definišu se naponski nivoi, broj pinova
na konektorima (odnosno parica u kablovima), ili debljina opleta koaksijalnog kabla. Mrežne kartice
(integrisane na matičnoj ploči ili samo utaknute u sabirnicu na matičnoj ploči), hub-ovi i repeater-i su
primeri uređaja na fizičkom sloju OSI modela.
Sloj veze: Brine se za razmenu podataka između mrežnih uređaja, i za detekciju/korekciju mogućih
grešaka u fizičkom sloju. Uređaji komuniciraju pomoću „hard-kodiranih“ adresa (MAC adrese kod ethernet
mrežnih uređaja), i komunikacija na ovome nivou je moguća samo unutar lokalnih mreža. Komutatori
(Switchevi) su uređaji koji „rade“ na sloju podataka, jer oni čuvaju u memoriji MAC adrese svih mrežnih
uređaja koji su spojeni na njih, i kad do njih dođe paket, oni pročitaju adresu polaznog i odredišnog uređaja iz
zaglavlja, te ostvaruju električnu vezu između ta dva uređaja.
Mrežni sloj: Ovaj sloj je odgovoran za rutiranje podataka između različitih mreža. On određuje optimalnu
putanju za prenos podataka i osigurava da podaci stignu na željeno odredište.
Transportni sloj: Ovaj sloj vodi računa o paketima koji putuju između dva računara. Primeri protokola na
transportnom sloju su TCP i UDP. Ako se neki paket „izgubi“ na putu, TCP će tražiti da se ponovo pošalje, pa je
stoga pogodan za razmjenu podataka za koje je integritet podatak na višem nivou od brzine prenosa. S druge
UDP nema kontrolu da li se poneki paket zagubio, pa je zgodan za multimedijalne aplikacije, gdje nije toliko
bitno da li se zagubi poneki paket, nego je bitna brzina komunikacije.
Sloj sesije: Bavi se uspostavljanjem veze između krajnjih korisnika, i sinhronizacijom iste. Najlakše ga je
objasniti kod videa preko interneta, gdje ne želimo imati ton bez slike, ili sliku bez tona, ili oboje ali bez
sinhronizacije. Za to se brine ovaj sloj.
Sloj prezentacije: Ovaj sloj je odgovoran za formatiranje podataka tako da ih sloj aplikacije može razumeti.
Osigurava da su podaci u formatu koji aplikacija koja prima može da tumači.
Sloj aplikacije: Na ovom sloju programer koristi API-je kojima ostvaruje mrežnu komunikaciju s
određenom svrhom, a da pritom ne mora voditi računa o nižim slojevima, za koje se brine operativni sistem.

3. Hijerarhijska arhitektura Interneta

Internet predstavlja izuzetno kompleksan i heterogen sistem, koji je podložan permanentnom

proširenju i unapređenju. Njegova kompleksnost se ogleda u velikom broju heterogenih mrežnih
tehnologija. Čvorovi mreža komuniciraju preko linkova uz podršku hijerarhijski organizovanih
protokola. Svaka poruka (koju čine niz 0 i 1) na izvoru deli se u niz manjih jedinica podataka (PDU,
Protocol Data Unit). PDU takođe sadrži niz kontrolnih informacija, koje se odnose na adresiranje,
prosleđivanje, detekciju i korekciju grešaka, i sl. Prosleđivanje svake PDU vrši se nezavisno, dok veličina,
brzina prosleđivanja, kao i vremenske karakteristike zavise od različitih parametara određenih
protokolima. Na slici 3 ilustrovana je hijerarhijska arhitektura Interneta, sa pet slojeva na krajnjim
uređajima (hostovima), kao najšire prihvaćeni model. Detaljnija podela najvišeg, aplikacionog sloja na tri
sloja (aplikacioni, prezentacioni i sloj sesije) odgovara ISO/OSI (International Organization for
Standardization/Open Systems Interconnection) referentnom modelu od sedam slojeva koji je izgrađen
kako bi omogućio interoperabilnost uređaja različitih proizvođača.
 Slika 1. Hijerarhijska arhitektura Interneta
Dva najniža sloja najčešće predstavljaju hardversku realizaciju mrežnog interfejsa i striktno su
određeni respektivnim standardima koje donosi IEEE (Institute of Electrical and Electronics Engineers).
Protokoli mrežnog i transportnog sloja se implementiraju kao deo operativnog sistema, a njihove
specifikacije uglavnom publikuje IETF (Internet Engineering Task Force). U ovom slučaju predviđen je
ograničen stepen slobode pri implementaciji, kako bi se izbeglo narušavanje principa interoperabilnosti
krajnjih sistema.
Na aplikacionom sloju moguća je potpuna individualnost pri kreiranju protokola, do te mere da
specifikacija ne mora biti javno publikovana.
Na fizičkom sloju (koji funkcioniše na nivou bita i zadužen je za predaju bitova po fizičkom medijumu)
definisane su tehnike prenosa signala preko različitih medijuma (bakarni provodnici, optička vlakna,
radio). Ovaj sloj determiniše mehaničke i električne parametre kao što je nivo signala, tehnike kodovanja
i modulacije, karakteristike antena i konektora, itd. Stoga, fizički sloj ima ograničen uticaj na savremene
modele saobraćaja.
Protokoli na sloju veze (linka) određuju način pristupa medijumu za prenos i na ovom sloju se
operiše sa okvirim (frejmovima). Takođe ovaj sloj formira okvire, proverava greške u prenosu (na nivou
zaglavlja), zadužen je za transparentnost u prenosu, obezbeđuje pouzdan prenos informacija po fizičkoj
vezi, vrši sinhronizaciju i kontrolu toka podataka. Ovaj sloj se sastoju od LLC (Logical link control) i MAC
(Medium access control) podsloja (kod koga se prvi put uvodi fenomen adresiranja sa fizičkim (MAC)
adresama čija je dužina 48 bita, pri čemu prvih 24 bita određuje proizvođač. MAC adrese se dele na
univerzalne administratorske adrese (ne mogu se menjati i nalaze se na opremi) i lokalne
administratorske adrese (mrežni administrator ih dodeljuje/uklanja iz sistema).
Kod TCP/IP su fizički sloj i sloj veze objedinjeni u jedan sloj jer se smatra da svi protokoli (standardi)
koji definišu fizički sloj definišu i sloj veze.
Na mrežnom sloju, svakako najzastupljenije rešenje, danas predstavlja Internet Protokol (IP –
Internet Protocol) koji je glavni sa svojim pratećim manjim protokolima. Prosleđivanje saobraćaja između
mrežnih uređaja koji funkcionišu na ovom sloju (rutera) vrši se u vidu paketa, zatim ovaj sloj obezbeđuje
adresiranje i bezbednost (IP Security), upravljanje kvalitetom servisa i mobilnošću, kao i rutiranje paketa
čime se određuje optimalni link za prenos od izvora do odredišta. Takođe ovaj sloj ostvaruje nezavisnost
rada viših nivoa.
Mrežnim slojem upravlja operativni sistem odnosno softver, za razliku od prva dva sloja koja čine
hardver. Procedura prioritizacije, odnosno odstupanje od jednostavnog FIFO (first in, first out) sistema
opsluživanja, dovodi do usložnjavanja saobraćajnih modela. U okviru ovog sloja egzistiraju i pomoćni
protokoli, kao što je ARP (Address Resolution Protocol) koji vrši preslikavanje fizičkih adresa u logičke,
IP adrese, i ICMP (Internet Control Message Protocol), koji obezbeđuje povratne informacije izvornom
hostu o eventualnim problemima prilikom rutiranja paketa.
Transportnim slojem upravlja sotver tj. OS i zadužen je za upravljanje vezom E2E, zadužen je za
fragmentaciju paketa na segmente, zadužen je za upravljanje redosledom toka podataka, obezbeđuje
pouzdan, transparentan prenos i oporavljanje od grešaka, kao i utvrđivanje grešaka (na nivou sadržaja).
Protokoli transportnog sloja predstavljaju E2E (end to end) nivo komunikacije na Internetu. Ističu se TCP
(Transmission Control Protocol) i UDP (User Datagram Protocol), pri čemu je drugi jednostavniji, brži, ali
nepouzdaniji i manje zastupljeni protokol.
TCP -Transfer control protocol three way handshake:
Slično tehnici komutacije kola, TCP sprovodi faze uspostavljanja konekcije tj. procedura trostrukog
rukovanja jer se izvršava u tri koraka (three way handshake), prenosa podataka (uključujući potvrde i
pauze) i raskidanja konekcije (four way close). Ove faze ilustrovane su na slici 4. U prvom koraku klijent
zahteva uspostavu veze tako što server šalje segment SYN sa rednim brojem x (Sequence Number=x, pri
čemu ovo polje označava redni broj prvog bajta podataka koje se prenosi u TCP segmentu). Kada primi taj
segment server šalje potvrdu SYN+ACK i sopstveni redni broj y (Seq=y, Ack=x+1). U trećem koraku,
klijent potvrđuje prijem pomoću potvrde tipa SYN+ACK (Seq=x+1,Ack=y+1). Raskidanje konekcije se vrši
simetrično pomoću procedure četvorostrukog rukovanja, a svaki TCP entitet nezavisno raskida svoj deo
veze. Kada jedna krajnja tačka želi da raskine svoj deo veze šalje segment FIN (Seq=w) na koju druga
strana odgovara potvrdom ACK sa poljem Ack=w+1. Što znači da je u opštem slučaju, za raskid veze
potreban po par FIN i ACK segmenta iz svake krajnje tačke veze.

Slika 4. Uspostavljanje, prenos i raskid veze kod TCP protokola

TCP sprovodi dva adaptivna algoritma za regulaciju saobraćaja (spor početak i izbegavanje zagušenja;
brza retransmisija i brz oporavak). Kontrolom protoka izbegava se nagomilavanje neopsluženih
segmenata, tako što se pošiljalac informiše o raspoloživosti bafera na odredištu. Mehanizmi sporog
početka i izbegavanja zagušenja se zasnivaju na činjenici da je brzina TCP predajnika određena brzinom
primljenih potvrda tj. predajnik šalje segmente samo kada primi ACK. Prijemni prozor definiše koliko
podataka predajnik sme da pošalje bez eksplicitne potvrde. Ideja je da TCP predajnik izvrši procenu
raspoloživih kapaciteta mreže, tako što će postepeno povećavati broj segmenta koje šalje u mrežu.
Nakon uspostavljanja konekcije, TCP eksponencijalno povećava veličinu prozora (faza sporog starta)
do unapred određenog praga (slow start threshold) ili do detektovanja zagušenja. Nakon dostizanja praga,
veličina prozora se povećava linearno za jedan segment (faza izbegavanja zagušenja). U slučaju
detektovanja tri uzastopne ponovljene potvrde (tj. četiri potvrde istog segmenta) vrednost praga se
smanjuje na polovinu trenutne veličine prozora zagušenja, a veličina prozora zagušenja se izjednačava sa
novom vrednošću praga (brza retransmisija i brzi oporavak). Ovim se obezbeđuje rana detekcija gubitaka
i oporavak od greške pre isteka retransmisionog vremena, bez rapidne redukcije protoka. Nakon brzog
oporavka nastavlja se faza izbegavanja zagušenja. Gubitak manifestovan izostankom potvrde (time-out)
ukazuje, sa velikom verovatnoćom, na mogućnost zagušenja. U ovom slučaju TCP reaguje drastičnije
smanjivanjem prozora zagušenja na polaznu vrednost i ponavljanjem faze sporog starta, pri čemu je prag
redukovan na polovinu vrednosti veličine prozora zagušenja. Predstavljeni mehanizmi kontrole zagušenja
ilustrovani su na slici 5. Zbog jednostavnosti, veličina prozora zagušenja iskazuje se preko broja
segmenata, dok se vreme interpretira preko konstantne vrednosti RTT (Round Trip Time), od
uspostavljanja konekcije.
Slika 5. TCP kontrola zagušenja

Kontrola zagušenja bazirana na ovim mehanizmima podržana je u većini konvencionalnih TCP varijanti
kao što su Reno, New-Reno, SACK (Selective Acknowledgement), itd. Aplikacioni sloj (kod OSI modela se
sastoji od tri sloja) obuhvata široki skup protokola (sloj sa najviše protokola) koji se uglavnom zasnivaju
na modelu komunikacije klijent-server. U odnosu na niže slojeve, ovde termin protokol podrazumeva širu
interpretaciju, pošto se u obzir moraju uzeti transformacija i reprezentacija podataka. Saobraćajne
karakteristike ovih protokola su određene na osnovu ponašanja izvorne aplikacije.
Hijararhijski model ima pet slojeva, TCP/IP četiri sloja (jer nema sloj veze) i OSI sedam. Nivo sesije
obezbeđuje vođenje dijaloga i sinhronizaciono upravljanje na nivou aplikacionih celina (uspostavlja,
održava i raskida vezu npr. SIP protocol).
Sloj prezentacije je zadužen za prenos sintaksnih odgovora i transformacije koje se tiču prezentacije
podataka, obezbeđuje nezavisnost aplikacionih procesa. Svaka aplikacija zahteva određeni svoj protokol
za neku transakciju koju obavlja! Neki od primera protokola na aplikacionom sloju su za e- mail (POP3,
SMTP), na transportnom sloju za razmenu velike količine podataka (FTP) i za veb na aplikacionom sloju
(HTTP).

4. Pasivna mrežna oprema

Pre svega oprema se deli na aktivnu i pasivnu pomoću dva pristupa koja se zasnivaju na uticaj opreme
na preformanse mreže i na egzistenciji sopstvenog napajanja, pri čemu je prvi pristup bolji. Pasivna
oprema je oprema koja ne utiče na preformanse saobraćaja i nema svoj izvor napajanja. U pasivnu
opremu ubrajamo:

*Utičnice koje mogu biti: RJ11 (za priključenje telefona kod kojih se dovode dve parice (četiri žice) od
čega se koriste samo dve žice), RJ45 (Ethernet utičnice kod kojih se dovode četiri parice (osam žica) pri
čemu se koriste četiri žice (dve za predaju i dve za prijem)), RF utičnice (koje služe za koaksijalne kablove
(TV)) i optičke utičnice.

*Patch paneli ili paneli za prespajanje su metalni ormani u kojima se smešta mrežna oprema radi
njihove bolje organizacije, manipulacije kablovima i prespajanje.
 *Rack orman su metalni ormanu u koje se smešta oprema koji zahtevaju izvor napajanja radi hlađenja,
a ne da bi uticali na preformanse saobraćaja već da bi vršili rashlađivanje opreme koja se smešta u njih.

*Kablovi (koji predstavljuju najjeftinije mrežne elemente, ali je teže otkriti gde je nastao kvar) mogu
biti:

1) Bakarni provodnici koji se koriste za prenos telefonskih signala(dele se na: UTP ili neoklopljeni koji
su manje otporni na elektromagnetska zračenja i STP ili oklopljeni sa kojima je teže manipulisati (kruti
su i teško se savijaju), pri čemu su najčešće korišćene kategorije 5e (< 1 Gb/s) i 6e (> 1 Gb/s)). Ukoliko
dva mrežna uređaja povezujemo ovim kablom njihova distance ne sme biti veća od 100m (u praksi od
90m) zbog npr. refleksije.

2) Koaksijalni kablovi koji se sastoje od provodnika koji je obavijen PVC zaštitom, pa potom
pancirni provodnik koji okružuje tu zaštitu i kao četvrti sloj sledi PVC omotač.
3) Optički kablovi. Karakteristike kablova su binarni protok, pouzdanost, maksimalna dužina između
čvorova,podužno slabljenje, tolerancija na otežane uslove rada i zaštita od elementarnih smetnji.

5. Aktivna mrežna oprema

Pre svega oprema se deli na aktivnu i pasivnu pomoću dva pristupa koja se zasnivaju na uticaj opreme
na preformanse mreže i na egzistenciji sopstvenog napajanja, pri čemu je prvi pristup bolji. Aktivna
mrežna oprema utiče na preformanse saobraćaj i ima svoj izvor napajanja. U aktivnu opremu ubrajamo:
*Ripiter koji je najprimitivniji mrežni uređaj, koji se isključivo hardverski realizuje sa dva porta tj.
RJ45 utičnice (pri čemu je jedan ulazni, a jedan izlazni) i radi na fizičkom sloju (tj. operišu sa bitima).
Rade na principu primanja signala na kome izvršavaju 3R funkcionalnost (Reamplify tj. obnavljaju
amplitudu signala), Reshape tj. obnavljaju oblik signala i Retime tj. obnavljaju vremenske reference
signala) te obnovljen signal prosleđuju dalje. Ne koriste se u novim mrežama jer pored toga što
pojačavaju koristan signal i nekoristan signal (šum). Jeftini su za ugradnju i njihova funkcija je da
produže rastojanje između dva čvora.

*Hub je mrežni uređaj koji se isključivo hardverski realizuje i operiše na fizičkom sloju. Osnovna
funkcija huba je da više segmenta mreže poveže u jedan jedinstveni segment. Kod huba nisu svi portovi
jednaki već se jedan naziva uplink i služi za povezivanje sa drugim hubovima radi povećanja kapaciteta.
Jedan port na prijemu može da razgranjuje više portova na izlazu. Hub je po funkcionalnosti ripiter sa
više portova (2,4,8,16,24), dok je switch zapravo bridge sa više portova.

*Bridge je uređaj koji se isključivo hardverski realizuje sa dva porta i funkcioniše na sloju veze. Služi za
povezivanje udaljenih mrežnih segmenta (LAN-ova). Oni su tipovi uređaja sačuvaj i prosledi. Njihova
glavna funkcija je da „premoste“ podmreže tako što vrši komutaciju okvira na osnovu MAC adresa izvora i
odredišta (koje se nalaze u njegovoj tabeli formirane zahvaljujući svojstvu self-learning).

*Switch je uređaj koji se realizuje isključivo hardverski, ima više portova od bridge-a i operiše na
drugom sloju OSI modela. Služi za povezivanje udaljenih mrežnih segmenata u jedinstven administrativni
(kolizioni) domen. L2 svičevi sa funkcionalnošću bridževa, pored veće brzine rada omogućavaju dve
tehnike procesiranja okvira, a to su „sačuvaj i prosledi“ i „odsecanje“ (ispitivanje adreser odredišta u
zaglavlju, pre donošenja odluke o filtriranju ili prosleđivanju okvira). U poslednjih par godina se javljaju
L3 svičevi koji preuzimaju funkcije trećeg (mrežnog) sloja te su ekvivalenti ruterima jer podržava funkcije
rutiranja. Funkcionišu po principu MAC adresa i detektuju koji saobraćaj kom čvoru prosleđuju. Soft
switch se realizuje softverski što predstavlja izuzetak.

*Ruter je mrežni uređaj koji se realizuje isključivo hardverski i operiše na trećem sloju OSI modela
čija je glavna uloga da usmerava (rutira) saobraćaj preko IP adresa. U ruteru postoji softver i procesor
koji skeniraju zaglavlje paketa radi čitanja adrese odredišta i na osnovu te adrese vrše rutiranje pomoću
različitih algoritama rutiranja i metrika. Tačnije ruter traži najbolju (ređe najkraću) putanju na osnovu
neke metrike (QoS, kašnjenje, gubici paketa..). Postoje dva tipa rutiranja, a to su statičko (tabele rutiranja
su definisane od strane administratora mreže i unapred su određene) i dinamičko (svaki ruter
proračunava ponovo najbolju putanju te se tabele menjaju dinamično u zavisnosti od stanja mreže).
Najkorišćeniji algoritmi su Dijksrin algoritam (algoritam najkraće putanje) i Bellman-Fordov
algoritam. Ukoliko je mreža stabilna i zahteva se brzo prosleđivanje paketa koristimo statičko rutiranje
(jer dinamičko izaziva kašnjenje). A ukoliko je mreža podložna ispadima ili nepouzdanim linkovima
koristimo dinamičko.

*Gateway je mrežni uređaj koji može biti realizovan hardverski i/ili softverski i funkcioniše između
transportnog i aplikacionog sloja (kod TCP/IP modela), a kod OSI modela između sloja sesije i
prezentacionog sloja. Uloga mu je da povezuje dve različita mrežna okruženja tj. tipa mreže (mobilna i
fiksna, PSTN (fiksna) i VoIP (računarska), kao prevodilac SS7 protokola u SIP, mobilnu i Internet mrežu,
privatnu (sf) i javnu (Internet)) i da bude „prevodilac“ protokola. Ruter u kući ima i funkcije gateway-a
jer prevodi n lokalnih IP adresa u jednu javnu IP adresu.

*Firewall je mrežni uređaj koji se realizuje strogo hardverski i/ili softverski. Funkcije su mu da štiti
podatke lokalne mreže od napada tj. spoljnih neovlašćenih pristupa iz javne mreže (te se najćešće smešta
između privatne i javne mreže gde funkcioniše u oba smera), kontroliše autentifikaciju (prijavu na server) i
autorizaciju (dozvola korišćenja drugih resursa mreže), može ukine neke servise korisnicima mreže, beleži
sumnjive događaje, upozorava administratora na pokušaje napada i kompromitovanja bezbednosne politike
(sumnjiva logovanja više puta) i može da beleži statistiku korišćenja (što je retko u praksi).
*Proxy je mrežni servis tj. softver u okviru mreže, koji omogućava formiranje niza podmreže. Ima
funkciju bezbednosti tj. propušta korisnika s tim što prati njegovo ponašanje na mreži i ograničava dalji
pristup ako se prekrše pravila, može ukine neke servise korisnicima mreže i sadrži keš memoriju koja
pamti identične zahteve i na taj način smanjuje vreme odziva na takve zahteve (takva memorija nije
velika te radi na principu obriši najranije korišćen zahtev).

6. Internet Protokol

Zadatak mrežnog sloja je da podatke kroz mrežu prenese od izvorišta do odredišta (čije su funkcije
enkapsulacija, rutiranje i dekapsulacija). Podaci se segmentiraju i prenose u paketima, pa se takav prenos
podataka naziva paketni prenos. Na mrežnom se sloju svakom segmentu dodaje zaglavlje mrežnog sloja s
podacima potrebnim za prenos. Kako bi mrežni sloj znao proslediti pakete do cilja, paketi moraju imati
odredišnu adresu, a da bi se podaci mogli vratiti, potrebno je znati i izvorišnu adresu. Adrese mrežnog
sloja zovu se IP adrese i nalaze se u zaglavlju paketa. Uređaji koji odlučuju kojim putem poslati paket
prema cilju zovu se ruteri. Oni prihvataju paket, pročitaju odredišnu adresu, nađu najbolji put prema
odredištu i prosljeđuju paket prema cilju. Taj se proces zove usmeravanje paketa prema cilju na temelju
odredišne (IP) adrese.
IP je mrežni protokol koji obezbeđuje nekonektivan prenos (ne uspostavlja vezu prije slanja paketa i
ne brine o pouzdanosti) kroz više mreža sa paketskom komutacijom. Svaki uređaj zahteva jedinstvenu IP
adresu na osnovu koje protokol obezbeđuje transfer paketa do odredišta. Ovaj protokol počinje da se
razvija 70ih godina prošlog veka u okviru projekta ARPANet pod okriljem IETF organizacije. Verzije
protokola 1,2,3 su bile namenjene za testiranje, dok je prvi javno upotrebljeni IPv4 koji je opšte prihvaćen
protokol za komunikaciju između računara. IPv4 se odnosi na proces adresiranja i fragmentacije
datagrama i nekonektivan prenos podataka, dok dodatne funkcije kao što je informacija o prijemu i
gubitku paketa obezbeđuje TCP na transportnom sloju. Ovaj protokol obezbeđuje 232 mogućih adresa, jer
je dužina IPv4 adrese 32 bita.
 Slika 6. Zaglavlje IPv4 paketa
Širina IPv4 zaglavlja je 32 bita, dužina obaveznog zaglavlja je 5 redova po 32 bita što je jednako 160
bita (160/8 = 20 bajtova). Prvo polje (4 bita) se naziva verzija i označava verziju IP protokola, a vrednost
mu je 4. Drugo polje označava vrednost dužine zaglavlja u redovima. Minimalna vrednost je pet, a ukoliko
se koriste opciona polja maksimalna vrednost može biti 15. Polje vrste servisa čine tri manja polja koja
označavaju prvenstvo opsluge na mreži, osnovnu vrstu servisa i neiskorišćeno polje čija je vrednost 0.
Potom sledi polje ukupne dužine koje reprezentuje ukupnu dužinu datagrama u oktetima (kreće se od
20 do 65 596). Polje identifikacije nosi redni broj fragmenta (jer na odredištu paketi stižu u drugačijem
redosledu u odnosu na izvorni redosled, te je neophodno ovo polje kako bi se reorganizovao redosled na
prijemu). F polje označava poslednji fragment ukoliko se paketi podrvgnu fragmentaciji. Otklon
fragmentacije prikazuje redni broj fragmenta tj. poziciju fragmenta u nefragmentisanom paketu i
obezbeđuje uspešnu defragmentaciju. Polje preostalog vremena je brojač skokova koji treba da spreči
beskonačno dugo kretanje paketa po Internteu. Početna vrednost ovog polja je 32 ili 64, da bi se prolasko
kroz svaki ruter smanjio za 1. Ako vrednost postane 0, paket se odbacuje, a iz tog rutera se šalje ICMP
(Internet Control Message Protocol) poruka pošiljaocu o gubitku paketa (a samim tim i
potreba da se ponovo generiše isit paket). Polje protokola određuje koji je protokol sa višeg,
transportnog sloja, zadužen za dati paket. Kontrola zaglavlja služi da se na prijemu utvrdi da li je prenos
SAMO
zaglavlja izvršen bez greške, dok se na transportnom sloju proverava da li su preneti podaci ispravni.
Poslednja dva polja obaveznog dela zaglavlja su polje izvorne adrese (32 bita) i polje odredišne adrese
(32 bita).

Slika 7. Zaglavlje IPv6 paketa.

Promovisanjem IPv6 uveden je novi format paketskog zaglavlja kod kojih su ukinuta neka polja, ali nije
smanjena funkcionalnost zaglavlja, čak je i poboljšana i neke funkcije su prenete na sledeći tj. transportni
sloj. Zaglavlje se sastoji od dva reda od po 32 bita i 2 reda od po 128 bita što je ukupno četiri reda i 320
bita tj. 40 bajta dužine zaglavlja. Stim što mu je širina ostala ista i iznosi 32 bita. Možemo zaključiti da je
kod IPv6 duplo veće zaglavlje nego kod IPv4. Zaglavlje IPv6 paketa čine prvo polje koje identifikuje
verziju mrežnog protokola i vrednost mu je 6. Potom sledi polje prioriteta koje je izuzetno korisno za
kontrolu zagušenja i definiše klasu saobraćaja (slično polju TOS kod IPv4). Što je veća vrednost polja, to
paket ima veći prioritet. Potom sledi polje tok podatka koje identifikuje pakete koji pripadaju istom toku
(što znači da dva paketa pripadaju istom toku ukoliko imaju istu izvorišnu i odredišnu adresu, kao i
odredišni broj porta) i takvi tokovi zahtevaju poseban kvalitet servisa ili servise u realnom vremenu. Polje
dužina korisnih informacija definiše navedenu dužinu u oktetima. Polje sledeće zaglavlje nosi oznaku
zaglavlja sledećeg paketa. Polje brojač skokova sprečava beskonačno dugo kretanje paketa po Internetu.
Početna vrednost ovog polja je 32 ili 64, da bi se prolaskom kroz svaki ruter smanjio za 1. Ako vrednost
postane 0, paket se odbacuje, a iz tog rutera se šalje ICMP (Internet Control Message Protocol) poruka
pošiljaocu o gubitku paketa (a samim tim i potreba da se ponovo generiše isit paket). Poslednja polja su
izvoriša i odredišna adresa čija je dužina 128 bita (tj četiri reda od po 32 bita) te zaključujemo da ovaj
protokol pruža 2128 adresa (zrna peska u sahari). Iako je ovaj protokol razvijen zbog brzog pohranjivanja
adresa usled pojave senzorskih mreža, njegova implementacija je tamo ograničena iz razloga što nije
praktično za malu količinu podataka, koju generišu senzori, da imamo veliko zaglavlje (razviće micro IP iz
tog razloga).

7. Protokoli transportnog sloja (TCP, UDP)

Ono što svaku vezu (konekciju) određuje na transportnom sloju su izvorišna i odredišna IP adresa, kao
i izvorišni i odredišni broj porta. Ovde se može postaviti gruba analogija sa telefonskom vezom
ostvarenom između dva lokalna priključka kućnih centrala. Veza je u potpunosti određena ako se znaju
telefonski brojevi pozivajuće i pozvane kućne centrale i brojevi lokalnih priključaka ovih centrala. Postoje
dve grupe portova iz opsega od 1 do 5000. Prvu grupu portova od 1-1024 čine stalni brojevi portova, koji
su unapred definisani za servere i to su: DNS (Domain Name System) – 53; FTP (File Transfer Protocol)-
20,21; SMTP (Simple Mail Transfer Protocol) server – 25, itd. A u drugu grupu portova od 1024-5000
spadaju privremeni brojevi portova koji zavise isključivo od aplikacije kojoj su dodeljeni. Zaključujemo da
ono što je IP adresa na mrežnom sloju, to je broj porta na transportnom sloju. TCP generiše 80%
saobraćaja, dok UDP oko 17-18% što nam govori da su to najpopularniji protokoli transportnog sloja. TCP
i UDP su formirani od strane IETF-a. Zaglavlje TCP je širine 32 bita, a dužine 5 redova po 32 bita što je
ukupno 160 bita ili 20 okteta (kao i kod IPv4).

Dvooktetni broj izvorišnog porta pokazuje u kojem se protokolu primene stvorio sadržaj ovog TCP
segmenta. Broj odredišnog porta, takođe dva okteta pokazuje kojem je protokolu primene namenjen
sadržaj TCP segmenta. Za redni broj prvog okteta (bajta) koji se prenosi predviđena su četiri okteta i on
određuje koje mesto u nizu okteta TCP veze zauzima prvi oktet sadržaja TCP segmenta. Potvrda rednog
broja (acknowledgement number, četiri okteta) je redni broj prvog bajta sadržaja sledećeg TCP segmenta
koji se očekuje na strani koja šalje ovu potvrdu. Ovo polje se, međutim, uzima u razmatranje samo ako je
bit ACK=1. Te poslednja dva spomenuta polja definišu veličinu TCP segmenta. Sam dvosmerni
mehanizam numerisanja segmenata i potvrđivanja prijema je, u načelu, isti kao i mehanizam korišćen pri
razmeni signalnih jedinica signalizacije CCS7 (FSN, BSN, FIB, BIB). Takođe se može videti sličnost ovih
brojeva sa rednim brojevima poslatih i primljenih poruka korisničke signalizacije ISDN. Dužina zaglavlja
(dz) se mora naznačiti zbog mogućnosti postojanja dodatnog polja zaglavlja. Uobičajena dužina je 20
bajta a može biti i do 60. Šest neiskorišćenih, rezervnih bitova (za testiranje i ispitivanje), r, slede polje
dužine zaglavlja. Šest vrlo značajnih, jednobitskih, polja čije su vrednosti potpuno nezavisne jedna od
druge, imaju sledeća značenja. URG - polje koje ukazuje na podatke koji su ugrentni po horizontali (tj.
između rutera tj. čvorova); ACK - potvrda prijema ; PSH - polje koje ukazuje na podatke koji su urgentni
po vertikali (po slojevima tj. između transportnog i aplikacionog sloja); RST - reset TCP veze; SYN -
početak TCP veze; FIN - kraj TCP veze (FIN=1 kraj veze i FIN=0 TCP konekcija idalje egzistira). Za razliku
od polja ToS u IP zaglavlju, kod ove grupe bitova mogu više njih da imaju vrednost 1 u istom zaglavlju.
Veličina prozora (Window Size, dva okteta) određuje koliko se najviše segmenata može poslati bez
primljene potvrde. Naime, ako broj poslatih, a nepotvrđenih poruka u toku TCP veze u jednom smeru
dostigne vrednost koju nosi polje veličina prozora, slanje se prekida dok se ne dobije neka potvrda tj.
smanji broj poslatih, a nepotvrđenih poruka. Optimalna veličina prozora se dinamički menja u zavisnosti
od pouzadnosti (manja veličina prozora) i brzine prenosa (veća veličina prozora). Polje za proveru TCP
segmenta (TCP checksum, dva okteta) se odnosi na proveru ispravnosti celog segmenta duž cele TCP
veze, za razliku od sličnog polja na nižem sloju kojim se proverava samo ispravnost prenosa zaglavlja.
TCP je protokol za pouzdani prenos informacija. Pouzdani prenos uključuje rad sa potvrdama i
retransmisijom. Retransmisija se vrši za svaku TCP poruku za koju nije stigla potvrda po isteku
vremenskog intervala čekanja potvrde. Urgentni pokazivač (Urgent Pointer) određuje koliko okteta (bajta)
u TCP vezi je urgentno (počinjući od prvog bajta). Naime, u toku TCP veze pojavljuje se deo podataka za
koje je potrebno obezbediti posebnu uslugu. To se prijemnoj strani označava bitom URG=1 i vrednošću
urgentnog pokazivača koji određuje broj posebnih okteta, računajući da je broj prvog smešten u polju
redni broj prvog okteta. Postupak uspostavljanja veze se naziva "trostrukim rukovanjem" (three-way
handshake) tj. sastoji se od tri poruke. Inicijator veze (strana A) šalje strani B poruku koja u TCP zaglavlju
sadrži bit SYN=1. Ta poruka zahteva od strane B da uskladi (sinhroniše) potvrdu rednog broja, prb, sa
primljenim rednim brojem (prvog) okteta, rbo, poruke koju je prethodno primio. Kao što je poznato,
algoritam potvrđivanja je sledeći: prb(B→A) = rbo(A→B) + (dužina sadržaja)+1. Poruka koju strana B šalje
klijentu takođe sadrži SYN=1 ali sada i ACK=1. Preostaje još da strana A potvrdi prijem potvrde sa ACK=1.

UPD je transportni protokol koji je u Internetu korišćen manje od TCP, ali je u paketskoj telefonskog
tehnici (IP telefoniji jednako značajan jer se za prenos govora koristi UDP,a za prenos signalizacije TCP
jer zahteva pouzdanost) i multimedijalnim servisima za real time video streaming (jer brže prosleđuje
pakete od TCP u vremenski kritičnim aplikacijam). UDP je brži, jednostavnniji (manje polja i redova), ali i
manje pouzdaniji protokol od TCP-a. Brži je jer ne vrši proveru korisničkog sadržaja i zato je ujedno
manje pouzdan. On je tipični paketski nekonektivni (nema uspostavljanja virtuelne veze) protokol koji
radi sa komutacijom datagrama.

Polja u UDP zaglavlju imaju sledeća značenja. Broj izvorišnog porta određuje izvorišni protokol
primene u kome je nastao sadržaj UDP datagrama. Broj odredišnog porta određuje odredišni protokol
primene kome se šalje sadržaj UDP datagrama. Ukoliko se nekom serveru može pristupiti i TCP-om i
UDP-om tada broj odredišnog porta ima istu vrednost i u TCP i u UDP zaglavlju. Dužina UDP datagrama
pokazuje ukupnu dužinu datagrama (zaglavlje + podaci) u bajtima. Najmanja vrednost ovog polja je 8.
Suma za proveru (ispravnosti primljenog) UDP datagrama nije obavezna, za razliku od transportnog
protokola TCP. Naime, izostavljanjem provere ispravnosti ubrzava se prenos govornih paketa što je
mnogo važnije. Postoji sličnost između UDP-a i signalizacionog postupka SCCP (CCS7) u jednokratnim
prenosom uz napomenu da namena ova dva postupka u potpunosti različita. UDP datagram nikada ne
sadrži podatke od dva različita korisnika niti deli poruku od jednog korisnika na više datagrama. Kada je o
telefonskoj tehnici reč, u jednom UDP datagramu ne mogu biti delovi dva ili više govornih signala. UDP
 datagrami nemaju proceduru slanja podataka, već se šalju nasumično. Paketizovani odsečak telefonskog
govornog signala se ne može deliti na više datagrama. Primeri korisničkih protokola koji koriste UDP
transportni protokol su SNMP (Simple Network Management Protocol) i NFS (Network File System).
Glavne razlike između TCP-a i UDP-a su:
Pouzdanost: TCP je pouzdan protokol, dok je UDP nepouzdan. TCP osigurava da prijemnik primi sve
pakete podataka, a ako se bilo koji paket izgubi ili ošteti tokom prenosa, ponovo se prenosi dok se uspešno ne
isporuči. UDP, s druge strane, ne garantuje da će prijemnik primiti sve pakete i ne postoji mehanizam za
ponovno slanje izgubljenih paketa.
Konektivnost i nekonektivnost: TCP je konektivan protokol, što znači da se veza uspostavlja između
pošiljaoca i primaoca pre nego što se bilo koji podatak prenese. Ovo osigurava da se podaci prenose
ispravnim redosledom i da se ne izgube ili dupliraju. UDP je nekonektivan protoko, što znači da se podaci
prenose bez prethodnog uspostavljanja veze. Ovo čini UDP bržim i efikasnijim za određene vrste aplikacija,
kao što su striming medija.
Veličina podataka: TCP ima maksimalnu veličinu segmenta od 65.535 bajtova, dok UDP ima maksimalnu
veličinu datagrama od 65.507 bajtova.
Veličina zaglavlja: TCP ima veću veličinu zaglavlja od UDP-a, što znači da je više zaduženja uključeno u
prenos podataka pomoću TCP-a.
Aplikacije: TCP se obično koristi za aplikacije koje zahtevaju pouzdan prenos podataka, kao što su e-pošta,
prenos datoteka i pregledanje veba. UDP se obično koristi za aplikacije koje zahtevaju brz i efikasan prenos
podataka, kao što su onlajn igre, video konferencije i striming medija.

8. RTP, RTCP (pročitati SCTP)

RTP (Real-time Transport Protocol) se koristi za multimedijski prenos korisničkih podataka (glasa i
slike) u realnom vremenu. Ovaj protokol se može smatrati korisničkim tj. pripada sloju primene. Osnovna
svojstva ovog protokola su sledeća. - RTP za transport koristi UDP datagrame. - Sam RTP prenosi
korisničke podatke u realnom vremenu ali ima i svoj kontrolni protokol RTCP (RTP Control Protocol) koji
vrši nadgledanje svih parametara prenosa koji čine da prenos ima svojstva prenosa u realnom vremenu
(kašnjenje datagrama, razlika u kašnjenju datagrama i gubitak datagrama). Veza po kojoj se vrši prenos
RTP paketa je, kao što je to uvek slučaj u Internetu, određena četvorkom (izvorišna IP adresa, izvorišni
port, odredišna IP adresa, odredišni port). Ukoliko se vrši multimedijski prenos (na primer: prenosi se i
slika i glas), ostvaruje se između izvora i odredišta više veza koje se razlikuju po različitim brojevima
portova. Zbog potreba prenosa u realnom vremenu RTP ne omogućava potpuno pouzdanu isporuku
poruka i ne garantuje da je redosled isporučenih poruka jednak redosledu slanja. Međutim, RTP u svojem
zaglavlju nosi podatke koji omogućavaju da se utvrdi koje su i koliko poruka izgubljene u prenosu i da se
redosled slanja obnovi na prijemnoj strani. RTP u zaglavlju nosi i oznaku vremena (timestamp) nastanka
poruke koja omogućava da se utvrdi kašnjenje poruke kao i obnavljanje izvorišnog vremenskog odnosa
nastanka poruka na prijemnoj strani. To se u IP telefonskoj tehnici radi u izglađivačkom baferu.

Polja imaju sledeća značenja. Verzija protokola (V, 2 bita) određuje verziju po RFC 1889 ili RFC 3550.
Bit dopune (padding, P). Ako je vrednost P=1 tada u korisničkoj informaciji postoji dopuna do
celobrojnog umnoška 32 - bitskog sadržaja. Proširenje (X) zaglavlja ako je X=1. Broj identifikatora ostalih
izvora (CC) u multimedijalnom prenosu, (4 bita). Oznaka M (marker) govori o porukama sa posebnim
sadržajem.
Vrsta korisničkog sadržaja (Payload Type, 7 bita) uvek sadrži jednu vrednost tj. u jednoj poruci se
nalazi sadržaj samo jedne vrste (govorni signal, slika). Redni broj (sequence number, 16 bita) RTP poruke,
počinje od slučajne vrednosti i povećava se za 1 za svaki sledeći paket. Vreme nastanka (timestamp, 32
bita) pokazuje vreme nastanka prvog bajta korisničkog sadržaja. Uzastopne RTP poruke mogu imati istu
vrednost vremena nastanka ukoliko je sadržaj koji nose nastao u istom postupku (na primer: delovi iste
slike tj. video rama). Vrednosti vremena nastanka u uzastopnim RTP porukama ne moraju činiti monotoni
niz na predaji, a redni brojevi moraju. Identifikator izvora (synchronization source identifier, 32 bita)
omogućava da se u jednoj multimedijskoj vezi prepoznaju svi izvori. RTP zaglavlje je dosta jednostavno:
ne postoji polje za proveru ispravnosti, ne postoji oznaka dužine poruke. Uobičajeno je da se jedna RTP
poruka (koja sadrži podatke izvora stvorene za nekoliko desetica ms, na primer 20-30ms) smešta u jedan
UDP datagram radi bržeg slanja. Dakle, sve je učinjeno da bi ovaj protokol radio u stvarno realnom
vremenu. RTCP je protokol za nadgledanje i ima drugorazrednu ulogu pa su njegove poruke tzv. izveštaji
(report) znatno duže i nisu vezane za prenos u realnom vremenu.

9. Karakteristike HTTP saobraćaja

Sa povećanjem dostupnosti i funkcionalnosti web servisa raste i njihova kompleksnost. Tradicionalni

protokoli, poput TCP (Transport Control Protocol) i HTTP (HyperText Transfer Protocol) nisu u
mogućnosti da odgovore na sve kompleksnije zahteve korisnika. Inicijalne verzije ovog protokola
pokazale su se kao neadekvatno rešenje za savremene web aplikacije, sa aspekta iskorišćenosti resursa
TCP konekcije i problematike izraženog blokiranja zahteva. Aktuelna verzija (HTTP/2) delimično
prevazilazi pomenuta ograničenja, međutim i dalje ispoljava degradirane performanse, naročito u
mrežnim okruženjima sa izraženim kašnjenjem i gubicima paketa. HTTP predstavlja najdominantniji
aplikativni protokol i ujedno jedan od primarnih izvora (generatora) Internet saobraćaja. Inicijalni HTTP
koncipiran je kao prilično jednostavan i direktan protokol, koji je vremenom evoluirao preko više
aspekata. Prva verzija ovog protokola uvedena u upotrebu pre više od dvadeset godina, zahtevala je
posebnu TCP konekciju za svaki objekat web stranice, što je neminovno prouzrokovalo veliko kašnjenje i
gubitke. HTTP/1.1 je opsežniji ASCII protokol, sa više opcija dostupnih za nadogradnju. Na slici 1.
prikazan je princip funkcionisanja HTTP/1.1, pri čemu klijent i server uspostavljaju TCP konekciju na
osnovu GET zahteva. Svaki pojedinačan zahtev korespondira isključivo sa jednim web resursom. Server na
zahteve odgovara sekvencijalno, tj. novi zahtev se šalje tek nakon odgovora na prethodni zahtev. U ovom
slučaju vreme odziva web resursa ekvivalentno je proizvodu broja zahteva i kašnjenja.

Kao potencijalno rešenje problema nametnula se pipelining procedura, pri kojoj klijent šalje više
sukcesivnih zahteva bez čekanja na odziv servera. Međutim, u ovoj proceduri do izražaja dolazi fenomen
HoL (Head of Line) blokiranja zahteva, gde prvi zahtev u nizu utiče na kašnjenje svih ostalih zahteva.
 Jedan od jednostavnijih mehanizama za izbegavanje blokiranja podrazumeva uspostavljanje više
istovremenih TCP konekcija. Kao perspektivnije rešenje prihvaćena je nova verzija protokola, HTTP/2.
HTTP/2 uvodi nekoliko značajnih funkcija, ujedno zadržavajući semantiku izvornog protokola. Sa ovom
verzijom HTTP postaje binarni protokol u cilju pojednostavljenja formiranja okvira. Takođe, uvedena je
kompresija zaglavlja primenom HPACK algoritma, koji se oslanja na Huffman-ovo kodovanje. Sa ciljem
otklanjanja problema blokiranja zahteva, HTTP/2 sprovodi tehniku multipleksiranja zahteva. Svaki zahtev
dodeljuje se posebnom toku, a tokovi se multipleksiraju preko zajedničke TCP konekcije. U ovom slučaju
zahtevi nemaju međusobni uticaj, dok server simultano odgovara na njih. Pored rešavanja problema
blokiranja zahteva, redukovan je broj TCP konekcija.

Najznačajnije poboljšanje koje donosi HTTP/2 ogleda se u server push funkciji. Ukoliko klijent zahteva
određeni resurs, server može predvideti prateće resurse i proslediti ih klijentu bez prethodnih zahteva.
Ova funkcija uvodi značajnu kompleksnost u procedure podešavanja i održavanja, međutim značajno
smanjuje vreme odziva (učitavanja stranice). Povećani zahtevi za bezbednošću rezultovali su uvođenjem
HTTPS, tj. HTTP preko TLS (Transport Layer Security) i u ranijim verzijama protokola. Integracija
bezbednosnih funkcija neminovno dovodi do povećanja kašnjenja, kao i redukovanja efikasnosti keširanja
u mreži (in-network caching) i drugih pratećih servisa. HTTP/2 komunikacija se uglavnom odvija preko
TLS ekstenzije, što kao posledicu ima degradaciju performansi, kao i u slučaju primene HTTPS. Pored
bezbednosti, energetska efikasnost takođe predstavlja jedan od bitnih aspekata savremenih
komunikacionih mreža te je kriptovanja na transportnom sloju prouzrokuje veću potrošnju energije nego
što čini sam HTTP/1.1. Takođe, HTTP/2 prezentuje slične performanse kao prethodna verzija protokola za
male vrednosti RTT (Round Trip Time), dok se za veće vrednosti ovog parametra može smatrati
energetski efikasnijim protokolom. Na serverskoj strani je slična situacija i do uštede energije dolazi time
što server ostvaruje samo jednu TCP konekciju. Ukoliko se koristi server push funkcija, može se ostvariti
ušteda energije i do 17%. Pored pomenutih unapređenja, radi se i na uvođenju nove verzije HTTP, čiji je
razvoj započeo u okviru Chromium projekta QUIC (Quick UDP Internet Connections), a koja predviđa
primenu UDP umesto TCP na transportnom sloju. Poboljšanja koja donosi QUIC, uglavnom se odnose na
smanjeno vreme uspostavljanja veze, unapređenu kontrolu zagušenja, korekciju grešaka, multipleksiranje
bez mogućnosti HoL blokiranja, itd. Pošto je enkapsuliran u okviru UDP, QUIC izbegava zavisnost od
proizvođača mrežne opreme i operatora, čime se otvaraju mogućnosti za bržu implementaciju preko
izmena u samoj aplikaciji. Obezbeđujući pouzdanost na nivou toka i kontrolu zagušenja na nivou
konekcije, QUIC može značajno da unapredi performanse HTTP saobraćaja.

10. Multipleksiranje

10.1. FDMA – Frequency-division multiple access

FDMA (Frequency-Division Multiple Access) je metoda pristupa kanalu koja se koristi u komunikacionim
protokolima. Omogućava višestrukim korisnicima da šalju podatke kroz jedan kanal tako što deli propusni
opseg kanala na zasebne podkanale frekvencije i dodeljuje svaki podkanal korisniku. FDMA se koristi u
satelitskim komunikacionim sistemima i telefonskim linijama.
 FDMA ima neke prednosti, kao što je to što nije podložan vremenskim problemima kao što je TDMA
(višestruki pristup sa vremenskom podelom) i podržava dodeljivanje zahteva za kontinuirani pristup radio
spektru. Međutim, on takođe ima neke nedostatke, kao što su potencijal za smetnje među frekvencijama i
potreba za filterima visokih performansi u radio hardveru.
FDMA se razlikuje od drugih metoda kao što su FDD (Frequency Division Duplexing) i FDM (Frekuenci-
Division Multiplexing). FDD se odnosi na to kako se radio kanal deli između uplink i dovnlink, dok je FDM
tehnika fizičkog sloja koja kombinuje kanale niskog propusnog opsega u kanal visokog propusnog opsega.
FDMA je, s druge strane, metoda pristupa u sloju veze podataka.
10. 2. TDM – Time division multiplexing

Kod impuslnih modulacija, u svakoj periodi odabiranja u njenom aktivnom delu postoji po jedan impuls.
Preostali pasivni deo svake periode ostaje neiskorišćen. Kako je trajanje ovog dela mnogo duže od trajanja
aktivnog intervala, on može da se iskoristi za postavljanje niza novih odbiraka od kojih svaki pripada jednom
drugom izvoru, iz niza izvora različitih i nezavisnih signala. Osnovni princip rada ovakvih sistema je da se ceo
sistem prenosa u određenim vremenskim intervalima stavlja na raspolaganje samo jednom kanalu.
Određenim taktom, svaki od kanala dolazi na svoj red. Znači nikad nije moguće, bar u principu, da signal iz
dva ili više kanala budu istovremeno prisutni u sistemu za prenos. Ovakvi sistemi zahtevaju vrlo širok
propusni opseg učestanosti te se danas grade za male kapacitete (12,24,36,60 telefonskih kanala). Takođe je
potrebno da linearna amplitudska i fazna izobličenja budu mala, jer u protivnom dolazi do preslušavanja.
TDMA (Time Division Multiple Access) je bežična komunikaciona tehnologija bazirana na TDM koja
omogućava više korisnika da dele isti frekventni opseg deljenjem dostupnog propusnog opsega na vremenske
slotove. Svakom korisniku je dodeljen određeni vremenski slot tokom kojeg može da prenosi i prima podatke.
Ovo omogućava da više korisnika istovremeno prenosi i prima podatke bez međusobnog ometanja.
TDMA funkcioniše tako što deli vreme na intervale fiksne dužine koji se nazivaju vremenskim slotovima.
Svaki vremenski slot je dodeljen drugom korisniku i samo tom korisniku je dozvoljeno da prenosi i prima
podatke tokom tog vremenskog intervala. Kada se vremenski interval završi, sledećem korisniku se dodeljuje
vremenski slot i proces se ponavlja. Korišćenjem vremenskih slotova, TDMA omogućava više korisnika da
dele isti frekventni opseg bez međusobnog ometanja.
10. 3. OFDM/ OFDMA
OFDM (orthogonal frequency division multiplexing)
OFDM predstavlja ujedno i modulacioni postupak (MCM - multicarrier modulation) i tehniku
multipleskiranja (višestrukog pristupa).
 OFDM je specijalan slučaj FDM, pri čemu su svi podnosioci međusobno ortogonalni.
OFDM je specijalan slučaj modulacije sa više nosilaca, kod koga se jedan signal velikog protoka deli na više
(N) signala podataka manjeg protoka (1/N) u odnosu na izvorni, koji se zatim paralelno prenose zasebnim
podnosiocima.

Nosioci u OFDM modulaciji su postavljeni tako da se spektri susednih nosilaca preklapaju ortogonalno, tj.
spektar svakog nosioca ima nule na centralnim frekvencijama svih drugih nosilaca Na taj način je
dozvoljeno spektralno preklapanje među nosiocima, jer će ortogonalnost obezbediti da prijemnik bude u
mogućnosti da razdvoji OFDM podnosioce  sprečava se interferencija među susednim nosiocima i nema
potrebe da se za prenos koristi veći frekvencijski opseg od minimalno potrebnog (kao kod drugih modulacija
sa više nosilaca)  bolje iskorišćenje frekvencijskog opsega, nosioci mogu da se rasporede jako blizu čime se
povećava spektralna efikasnost
U OFDM sistemu generisanje simbola započinje mapiranjem niza informacionih bita u niz simbola, a na
osnovu vrste izabrane modulacije u osnovnom opsegu. Trajanje simbola se produžava N puta, (toliko
podnosilaca imamo u sistemu). Svakim od simbola produženog trajanja moduliše se po jedan podnosilac.
Modulacija i demodulacija podnosilaca vrši se korišćenjem diskretne Furijeove transformacije, (DFT –
Discrete Fourier Transform). Za modulisanje N podnosilaca na predaji koristi se inverzna DFT (IDFT), dok se
u prijemu za demodulaciju koristi DFT.
Nakon izvršene modulacije podnosilaca imamo OFDM simbol koji je predstavljen sa N odbiraka. Kako bi se
sprečila ISI (usled višestruke propagacije signala) , uvodi se zaštitni interval, koji sadrži ciklični prefiks, koji se
sastoji od poslednjih L simbola OFDM okvira. Dužina tog zaštitnog intervala (L) mora biti veća ili jednaka
maksimalnom relativnom kašnjenju u kanalu;
Na prijemu se najpre obavlja uklanjanje CP-a, čime se uklanja i dejstvo intersimbolske interferencije
nastale usled višestruke propagacije signala. Uz pomoć DFT (FFT) vrši se demodulacija svakog podnosioca
ponaosob, a nakon smanjenja njihovog trajanja N puta, nad pojedinačnim simbolima vrši se demapiranje u
skladu sa izabranim tipom modulacije.
Prednosti i nedostaci OFDM
 prednosti:
– visoka spektralna efikasnost (u poređenju sa drugim modulacionim postupcima) jer
dozvoljava preklapanje spektra
– podelom kanala na uskopojasne podkanale sa ravnim fedingom, OFDM je otporniji na
frekvencijski selektivan feding od sistema sa jednim nosiocem
– robusnost na ISI i feding usled prostiranja po višestrukim putanjama;
– kod kanala čije se osobine relativno sporo menjaju, moguće je prilagođavati brzinu
prenosa po pojedinom nosiocu u zavisnosti od uslova prenosa na toj frekvenciji;
– robusnost na delovanje uskopojasnih smetnji, jer takve smetnje utiču samo na određeni
 procenat (broj) podnosilaca.
– jednu od glavnih prednosti OFDM sistema je mogućnost primene u NLoS (Non Line Of
Sight) sistemima tj. radio sistemima koji rade bez linije optičke vidljivosti.
– korišćenjem adekvatnog kodiranja kanala i interleaving-a može se izvršiti detekcija
simbola koji su izgubljeni zbog frekvencijske selektivnosti kanala
• problemi:
– osetljivost na neusklađenost frekvencija i fazni šum;
– relativno veliki odnos maksimalne (vršne) i srednje snage, što predstavlja teškoću pri
realizaciji RF pojačavača.
OFDMA (Orthogonal Frequency Division Multiple Access)
OFDMA - tehnika višestrukog pristupa/ multipleksiranja na bazi frekvencijske raspodele sa međusobno
ortogonalnim nosiocima.
OFDMA se ostvaruje dodelom strukture (grupe) vremensko-frekvencijskih slotova (resursa) svakom
korisniku (dinamički, u zavisnosti od brzine prenosa podataka). U vremenskom domenu resursi odgovaraju
OFDM simbolima, a u frekvencijskom domenu OFDM podnosiocima.
Rezultat proizašao iz ovakvog načina razmišljanja doveo je do pojave sistema sa proširenim spektrom.
10.4. Tehnike prenosa proširenim spektrom (Spread Spectrum) - CDMA

Tehnike prenosa proširenim spektrom baziraju se na značajnom proširenju opsega učestanosti u kojem se
vrši prenos signala. Širina opsega Bss značajno je veća od minimalno potrebne širine za prenos originalnog
signala poruke (B)
Sistemi sa proširenim spektrom su sistemi kod kojih je ispunjeno da je proizvod BssT>>1, gde je
Bss (širina zauzetog opsega), T – trajanje signalizacionog intervala
SS tehnika omogućava realizaciju tehnike višestrukog pristupa/multipleksiranja na bazi kodne raspodele
kanala CDMA (Code Division Multiple Access). Kod CDMA tehnike svakom korisniku omogućava se da u
svakom vremenskom trenutku koristi sve raspoložive frekvencije u datom sistemu. Svi korisnički signali
međusobno se preklapaju u vremenu i po frekvencijama, a njihovo razdvajanje se vrši na bazi posebnog
(pseudoslučajnog) koda koji se dodeljuje svakom korisniku, na bazi kojeg se vrši širenje spektra.
 U frekvencijskom domenu, nakon množenja spreading kodom, signal ima prošireni spektar.
Na prijemu, korišćenjem istog spreading koda, tj. primenom de-spreadinga, širina spektra signala se
ponovo vraća na originalnu veličinu (kompresija spektra).
CDMA tehnike
sa direktnom sekvencom (DS, Direct Sequence)
sa frekvencisjkim skakanjem (FH, Frequency Hopping)
DS-CDMA (Direct Sequence CDMA)
Kod ove tehnike spektar signala se širi množenjem sa sekvencom dodeljenog ortogonalnog koda. Svakom
korisniku dodeljuje se jedinstveni pseudoslučajni kod (PSS) određene dužine (sastavljen od određenog broja
bita)
 Kada se prenosi binarna “1”, tada se emituje jedinstven kod
 Kada se prenosi binarna “0”, emituje se inverzni kod.
 Bite nakon kodovanja nazivamo čipovi (chip)
 Dužina emitovane sekvence bita – broj čipova koji se emituje umesto jednog bita odgovara faktoru
širenja (SF, spreading factor), tako da je protok čipova SF puta veći od bitskog protoka informacionog
sadržaja.
 Prednost: Veliki kapaciteti pri prenosu, skalabilnost, i otpornost na uskopojasne interferencije.
 Nedostatak: Velika kompleksnost sistema.
FH-CDMA (Frequency Hopping CDMA)
Koncept prenosa proširenim spektrom sa frekvencijskim skakanjem podrazumeva promenu frekvencije
nosioca prema pseudo-slučajnoj šemi (hopping sekvenca).
FH-CDMA može se posmatrati kao kombinacija FDMA i TDMA.
U svakoj od ćelija koristi se niz radio frekvencija koje korisnici i bazna stanica koriste u određenim
vremenskim slotovima.
Odmah po isteku vremenskog slota, bazna stanica ili korisnik menja učestanost na kojoj emituje signal.
Tako se ostvaruje sistem u kome korisnici i bazne stanice menjaju učestanost emitovanja po unapred
definisanim redosledima određenim pseudoslučajnim sekvencama (kodom).
Jedna od najvažnijih prednosti tehnike frekvencijskog skakanja jeste relativna imunost na feding.
Takođe, s obzirom na kompleksnost FH-CDMA sistema, problem (zaštite) tajnosti prenošenog sadržaja i
ometanja (namernog ili nenamernog) je manje značajan, s obzirom na to da bi bio potreban složen sistem
kojim bi se ometao rad ovakvog sistema.
Tehnika slučajnog frekvencijskog skakanja (Frequency Hopping – FH) često se koristi za povećanje
kapaciteta celularnih sistema sa TDMA pristupom.
Prednosti CDMA u poređenju sa FDMA i TDMA
 Otpornost na uskopojasne interferencije
 Otpornost na multipath propagaciju
 Tajnost prenosa
 Kapacitet sistema zavisi od nivoa prihvatljive interferencije (nije hardverski limitiran)
 Tehnike prenosa proširenim spektrom – prednosti:
 potiskivanje uskopojasne interferencije
  kodni multipleks, CDMA
 otpornost na višestruku propagaciju,
 mala verovatnoća presretanja,
 lako je sakriti ovakav signal ali ga je teško detektovati...
 Tehnike prenosa proširenim spektrom – nedostaci:
 Spektar je skup i ograničen resurs, pa je nepoželjno koristiti široke opsege učestanosti
 Prenos u širokom spektru ima veliki uticaj na kompleksnost predajnika i prijemnika (potrebna je
složenija, uobičajeno i skuplja oprema)
 Pojava izobličenja signala usled vremenske disperzije radio kanala (u radiokomunikacijama
posledica je višestruke propagacije, tj. činjenice da signali dolaze do prijemnika sa različitim
kašnjenima u vremenu). U frekvencijskom domenu, ova pojava odgovara tome da frekvencijski
odziv kanala nije konstantan → kanal je frekvencijski selektivan, odnosno kanal ne utiče na isti
način na sve frekvencijske komponente signala (frekvencijska selektivnost dovodi do izobličenja
signala, odnosno povećanja BER za dati odnos S/N). Uticaj frekvencijske selektivnosti je veći
(izraženiji) što god je širina kanala veća.

11. Regulativa

Regulativa o telekomunikacijama odnosi se na zakone i politike koje regulišu korišćenje i pružanje

komunikacionih usluga. Ovi propisi su uspostavljeni kako bi se osiguralo da se telekomunikacione usluge
pružaju na pošten, efikasan i efikasan način. Uredba pokriva širok spektar pitanja, uključujući konkurenciju,
dodelu spektra, licenciranje i bezbednost mreže.
Alokacija spektra: Elektromagnetni spektar je ograničen resurs i dodeljuje se različitim telekomunikacionim
uslugama kako bi se sprečile smetnje. Alokacija spektra je proces dodeljivanja delova spektra različitim
uslugama.
Mrežna neutralnost: Neutralnost mreže je princip da sav internet saobraćaj treba da se tretira jednako. To
znači da provajderi internet usluga ne bi trebalo da blokiraju ili usporavaju saobraćaj na osnovu njegovog
izvora ili odredišta.
Univerzalna usluga: Univerzalni servis se odnosi na princip da svako treba da ima pristup osnovnim
komunikacionim uslugama, bez obzira na lokaciju ili prihod. Ovaj princip se često podržava kroz vladine
subvencije i druge programe.
ISO, ITUT i IEEE: ISO (Međunarodna organizacija za standardizaciju), ITUT (Međunarodna unija za
telekomunikacije – Sektor za standardizaciju telekomunikacija) i IEEE (Institut inženjera elektrotehnike i
elektronike) su međunarodne organizacije koje razvijaju standarde za različite industrije, uključujući
telekomunikacije.
11.1. Istaknuti standardi
ITU-T E.164: je standard za međunarodne planove telefonske numeracije. On pruža smernice za
dodeljivanje i formatiranje telefonskih brojeva kako bi se osiguralo da se oni mogu pravilno birati.
ITU-T G.709 je standard za optičke transportne mreže (OTN). On definiše interfejse i protokole za prenos
podataka preko optičkih vlakana.
ITU-T G.711 je standard za impulsno kodnu modulaciju (PCM) glasovnih frekvencija. Koristi se za prenos
analognih govornih signala preko digitalnih mreža.
ITU-T G.722 je standard za audio kodiranje u okviru 64 kbit/s. Koristi se za prenos visokokvalitetnih
audio signala preko digitalnih mreža.
ITU-T G.723 je standard za dvobrzinsko kodiranje govora za multimedijalne komunikacije. Koristi se za
prenos govornih signala pri 5,3 i 6,3 kbit/s.
 ITU-T G.729 je standard za kodiranje govora brzinom od 8 kbit/s korišćenjem linearnog predviđanja
pobuđenog algebarskog koda konjugatne strukture (CS-ACELP). Koristi se za prenos govornih signala preko
digitalnih mreža.
ITU-T H.248 je standard za protokol kontrole mrežnog prolaza. On obezbeđuje okvir za kontrolu
medijskih prolaza u mrežama zasnovanim na paketima.
ITU-T H.323 je standard za paketno zasnovane multimedijalne komunikacione sisteme. On pruža
smernice za postavljanje i upravljanje multimedijalnim konferencijama preko mreža zasnovanih na paketima.
ISO/IEC 27001 je standard za sisteme upravljanja bezbednošću informacija (ISMS). On pruža smernice za
uspostavljanje, implementaciju i održavanje sistema upravljanja bezbednošću informacija.
ISO/IEC 27002 je kodeks prakse za kontrolu bezbednosti informacija. On pruža okvir za implementaciju i
održavanje kontrola bezbednosti informacija.
ISO/IEC 12207 je standard za procese životnog ciklusa softvera. On pruža smernice za upravljanje
životnim ciklusom softvera, od planiranja do održavanja.
ISO/IEC 15288 je standard za procese životnog ciklusa sistema. On daje smernice za upravljanje životnim
ciklusom sistema, od koncepta do odlaganja.
ISO/IEC 20000 je standard za upravljanje IT uslugama. On pruža smernice za uspostavljanje,
implementaciju i održavanje sistema upravljanja IT uslugama.
ISO/IEC 9001 je standard za sisteme upravljanja kvalitetom. On daje smernice za uspostavljanje, primenu
i održavanje sistema upravljanja kvalitetom.
3GPP TS 36.101 je standard za radio prenos i prijem korisničke opreme (UE) u razvijenom univerzalnom
zemaljskom radio pristupu (E-UTRA). On pruža smernice za vazdušni interfejs za LTE.
3GPP TS 36.104 je standard za radio prenos i prijem baznih stanica (BS) u razvijenom univerzalnom
zemaljskom radio pristupu (E-UTRA). On pruža smernice za vazdušni interfejs za LTE.
3GPP TS 36.133 je standard za zahteve za podršku upravljanja radio resursima u razvijenom
univerzalnom zemaljskom radio pristupu (E-UTRA). On pruža smernice za upravljanje radio resursima u LTE-
u.
3GPP TS 24.301 je standard za non-access-stratum (NAS) protokol za partnerski projekat treće
generacije (3GPP) razvijeni paketni sistem (EPS). On pruža smernice za upravljanje signalizacijom između UE
i osnovne mreže u LTE-u.
3GPP TS 32.403 je standard za upravljanje performansama (PM) u razvijenom jezgru paketa (EPC) LTE-a.
On pruža smernice za merenje i upravljanje performansama EPC-a.
3GPP TS 23.401 je standard za opšta poboljšanja paketnih radio usluga (GPRS) za pristup razvijenoj
univerzalnoj zemaljskoj radio pristupnoj mreži (E-UTRAN). On pruža smernice za upravljanje signalizacijom
između UE i E-UTRAN.