20.

Radikalna pravna ucenja

Ideal vladavine prava poslednjih godina je ugrozen od strane ne amo komunizma I ucenja o drzavi blagostanja vec I od ucenj na zapadu. Skola kritickih pravnih istrazivanja I feminizam se posebno izdvajaju. U njima se odbacuje ideja da se uobicajenom zakonitoscu moze garantvati pravicnost I nepristrasnost. U skoli kritickih pravnih istrazivanja kaze se da lazna zakontitost stiti preovladjujuci oblik svojine i klasni sistem dok se u feministickoj pravnoj toriji tvrdi da je muska dominacija suptilno maskirana sudskim formama. Skola kritickih pravnih istrazivanja ima svoje korene u amersickoj nauci o pravu,narocito u realistickom ucenju. U realizmu se tvrdi da pravo nije sistem pravila koje se mehanicki primenjuju, vec da ga je stvorilo deliktno sudstvo baveci se teskim slucajevima. Zbog jaza izmedju pravila i odluke sudiji je dopusteno da koristi sociolsku i drugu gradju kako bi doneo presudu i tako doneo novo pravilo. U ovoj skoli se ide dalje tvrdeci da se subjektivnost i neizvesnost pravnih procesa znaci da zakonske odluke nisu proizvod objektivnog zakljucivanja. Mnogi pisci koji pripadaju skoli pravnog istrazivanja tvrde da pravno zakljucivanje moze podupreti obe strane u sporu; Pravo ne diktira resenje koje se ne moze osporiti. U ovakvim teorijama se tvrdi da u teskim slucajevima za koje nije moguce naci lako resenje citavo pravo mora biti masa neizvesnosti, a diskrecija koju obicajno pravo daje sudstvu neminovno promovise i pojacava subjektivizam. Ono sto su primetili konvencionalni filozofi prava ne postoje mehanicki procesi sve pravne odluke sadrze crtu kreativnosti. Odavde se zakljucuje prisnost kriticke skole I pravne ekonomije. Oba pristupa u svom razumevanju prava zavise od pozivanja na izvanpravne principe. Ekonomsti tumace proces terminima delotvornosti i misle da se odluke u teskim slucajevima moraju donesti u skladu sa maksimalizovanjem ukupne korisnosti bez upucivanja na drustvenu pravdu + 10. pitanje.

21. 3. pitanje +
Organska teorija drzave U organskoj teoriji drzave tezi se uspostavljanju legitimnosti upucivanjem na vlast a ne na individualni izbor. Primarni argument je da pojam vlasti mora biti ukorenjen u posebnom istorijskom iskustvu i tradicionalizmu i strukturi pravila. Ona moraju prethoditi individualnosti. Ono sto je iskljuceno jeste kriterijum legitimnosti koji pretenduje na univerzalnost validnosti. Umesto da cini one stvari za koje je ga pojedinci ovlascuju, drzava je prenosnik privatnih zelja koje se odnose na javna dobra, njena vlast prethodi delatnostima njenih cinovnika.Odavde se zakljucuje da drustveni ugovor ne moze biti resenje to jest osnova legitimnosti jer u njemu postoji pokusaj da se vlast izvede iz moralnog vakuuma. 1

Pretpostavka da je legtimnost drustvenih institucija promisljeno izabrana ili nameravana jeste osoben oblik individualnog racionalizma. Priroda politickih institucija jeste da su one sustinski javne i njihova validnost nije funkcija sujektivnog izbora. Rodzer Skruton smatra da su obaveze ljudi odredene posebnim cinjenicama a ne bilokakvim univerzalnim karakterisitkama ljudskog stanja. Poreklo ovog misljenja lezi u Hegelovoj ideji eticke drzave, obliku politicke organizacije koja hirovitost i sklonost subjektivnog ja ujedinjuje sa objektivnim Ja koje je predmet konkretnih obaveza. Stanoviste o politickoj vlasti nije ovde sustinski konzervativno. Politicka filozofija mora biti zainteresovana za istrazivanje oblika zivota i znacenja pravila, institucija, praksa koji su njihov sastavni deo a politika je jednostavno jedan aspekt toga. Jedan od implikacija takvog istrazivanja bila bi da je razlika izmedju prava i drzava varljiva upravo zbog toga sto deli ja na privatno i javno dok se tvrdi da su politicki i drustveni zivot nnuzno javni. Jednostavno niad nije postojao skup privatnih pravila koja postoje nezavisno od nekog javnog ovlascenja i nametanja. Iz organske teorije ne proistice nuzno da je kriticki stav prema politici izkljucen.Istrazivanje znacenja inhrentnih obliku zivota otkrice principe i vrednosti koji su relevantni za procenu pol delatnosti. U nametnju laissez faire ekonomije na tekuci oblik politickog zivota moze biti za osudu. Drustvo slobodnog trzista koje priznaje samo one spone koje su povezane profitom, jednostavno bi reprodukovale ptudjenje koje postojanje drzave tezi da prevazidje. Odbijajuci da razdvoji razlicite aspekte upravljanja na pravne i politicke, organska teorija onesposobljava sebe za kriticku analizu delatnosti drzavnih cinovnika.Dokle god ima smisla opisati drzavu terminima objektivne strukture pravila jasno je da nju cine pojedinici cije se ponasanje moze analizirati pomocu teorije uvecanja koristi liberalno individualisticke politicke ekonomije.Odluke drzavnih Cinovnika su subjektivne. Organska teorija tvrdi da drzave mogu biti kritikovane ako ne reprodukuju ciljeve inherentne politickom obliku zivota.Posto nije napravljena razlika izmedju drzave i prava u ovoj teoriji ne postoji teorijsko ogranicenje drzavne delatnosti. Moderna drzava je opisana kao bojno polje na kojem suparnicke grupe koriste njenu masineriju da insistiraju na sektorskim preimucstvima i cenu javnog interesa koji dele.

22.Svojstva drzave
Zamisao drustvenog zivota bez svojstava drzave. Odsustvo drzave ne znaci i odsustvo pravila iako se hobs nije sa tim slagao. Ako nema drzave ,prekrsaj nekog pravila nije negatvino delovanje na javen interese, vez se odnosi na neku osobu kojoj je naneta steta. Ta osoba ima pravo da predizme odgovarajucu akciju pod pdredjenim pravilima trazi nadoknadu za nanetu stetu. Plemenska drustva nemaju drzavne institucije i nije potrebna policijska sila da stiti javnost od onih koji krse pravila, ali imaju razne metode za trazenje nadoknade a ti metodi su decentralizovani na pojedince i rodjacke grupe. To znaci da su pravila u druztvima bez drzave privatna i uredjuju odnose ljudi koji su povezani zajednickim srodnickim vezama. Ovde nema javnih pravila kojima se zvanicnici 2

ovlascjuju za nametanje sankcija i nema pravila kojima se centralizovani sudski sistem ovlascuje da donosi autoritatvine odluke o spornim pravilima. U plemenskim drustvima zastupljena je krvna osveta,zavade i odmazde. U modernom drustvu sa drzavnom organizacijom akti nasilja su ne samo zlodela protiv pojedinca vec i protiv drustva i javnosti. Drzava je ovde odgovorna da preduzima odgovarajucu akciju protiv prekrsilaca , a funkcija drzave se dodeljuje odredjenim telima koja su joj podredjena ali se ona ne decentralizuju na pojedince i organizacije. Liberalni teoreticari ogranicene drzave smatraju da je uloga drzave da nametne osnovna pravila kojima se zabranjuju akti nasilja a iz tih pravila ce se spontano razviti opsta pravila. Jedno od merila stepena vlasti je opseg prinudnog prava.Primer potpunog uklanjanja drzave je automobilski udes gde dve osobe same resavaju nadoknadu stete i to je njihova privatna stvar. Razvoj drzave je doveo do toga da delatnosti privatnog karaktera sada imaju javnu dimenziju. Prve dve karakteristike drzave su javna priroda njenih pravila i centralizovana vlast. Ovo javno ne znaci da radi u javnom interesu vec znaci da izvesne delatnosti imaju javni aspekt. Drzave se takodje razlikuju po stepenu centralizacije. Drzava poseduje odredjene geografske granice, a zakoni moderne drzave se primenjuju na bilo koga ko se nadje unutar granica njenog geografskog podrucija a ne samo na domace stanovnistvo. Cesto se sugerise da e suverensot nuzna karakterisitika drzave, cak i OUN se sastoji od clanica koje su suverene drzave. Rec suverenost je nejasna,npr SAD suverenost je razdeljenja na Federalne drzave i federalne organe . Suverenost je ovde deskriptyivna. Suverena drzava moze da ima obaveze medjunarodnog prava na primer V. Britanija kada usla u EU 1973 i prihvatila neka pravila Eu,naspram domacih pravila. Neki liberali vide Evropu kao utopiju koja ce da podrije strukturu nezavisnih i suverenih drzava jer stvara opsta pravila ponasanja koja garantuju sve tradicionalne ekonomske i gradjanske slobode akoja ce dokrajciti monopolsku vlast drzava nad gradjanima. Cetiri karakteristike drzave su : geografske integritet, javn prirpda pravila, centralizma i monopol na prinudnu silu. Drzava nije entitet sa svojom voljom i nije superiorna u odnosu na volju svojih gradjana. Drzava nije isto sto i upravljanje,opis reci drzava ne daje odgovor na to sta drzava treba da radi. Drzava daje kplektivno dobro i izrazava individulane sklonosti ,ali ako drzave rade iz koristoljublja onda drzvaa nije opste dobro.

23. samo od 63 do 65.

24. Ekonomska teorija drzave

Ova teorija ili koncepcija drzvae u osnovi je individualisticka u metodoloskom smislu i bavi se samo individualnim vrednostima i ciljevima. Ona smatra da drzava predstavlja izum za proizvodnju javnih dobara koja se koriste samo kada trzisne transakcije ne pruze ono sto pojedinci zele. Pojedinci u ovoj teoriji se predstavljaju kao anonimni 3

maksimizatori koristi . Slobodno trziste razmene izmedju pojedinaca dovodi do alokacie resursa. Pojedinci u toj razmeni teze maksimizaciji licne koristi i sto vecoj dobiti. Mesanje politike i drzave u oblast ekonomije dovodi do pojave crnog trzista. Kriterijum delotvornosti trzisne ekonomije naziva se Paretov kriterijum optimalnosti prema Vilfredu Paretu. Prema ovom kriterijumu situacija je optimalna kada se se polozaji pojedinaca ne mogu poboljsati a da se polozaji drugih ne pogorsaju. Ako nema tog pogorsanja onda je situacija Podoptimalna a dobiti iz trgovine su moguce. Samo slobodna razmena izmedju pojedinaca ce dovesti do delotvorne alokacije. Pareto ne govori o pocetnoj distribuciji bogatsva medju pojedincima. Paretov model nije povezan sa prncipima drustvene jednakosti i pravde. Ovde se javlja razlika izmedju socijalista i liberala. Ekonomista A. Pigu kaze da postoje slucajevi u kojim a trziste neadekvatno odrazava ono sto ljudi zele. Tu se javlja Paretov delotvorni ishod. To se javlja u sferi spoljasnjih nebitnih svostava i u sferi javnih dpbara. Spoljna svojstva se javljaju kada dodje do razlike izmedju granicnih privatnih troskova i granicnih drustvenih triskova neke delatnosti (npr zagadjenje vazduha od strane proizvodjaca). Javna dobra su ekstremni slucajevi eksternalija spoljasnosti. Javno dobro je dobro za potrosnju cija konzumacija od strane jednog potrosaca ne smanjuje njegovu kolicinu koja je potrebna i drugima to jest ono je nekonkurento u potrosnji... Drugo svojstvo javnog dobra je svojstvo neiskljucivosti sto znaci da ako su jednoj osobi dostupna javna dobra onda su i svima ostalima dostupna a nemoguce je zabraniti konzumaciju dobara iako ih nismo platili. U trzisnom sistemu pojedinac ne otkriva svoje sklonosti pa se ne zna sta zahteva kao javno dobro.To je problem slobodnog strelca i to znaci da na slobodnom trzistu gde su oni koji uvecavaju svoju korist dolazi do posledica koje su suprotne interesima sebicnih pojedinaca . Obrazovanje i zdravstvo nisu javna dobra jer nisu nekonkurentna tj oni su konkurentni u potrosnji. U socjalnim drzavama su besplatni i zdravstvo i obrazovanje. Ponekad trziste ne moze da stvori pozitivne eksternalije patu uskace drzava. Ipak nez trzista se ne zna optimalna ponuda tih dobara i usluga. Ekonomisti socijalne srzave kojis u u Pigovoj skoli opravdavaju intervenciju drzave da bi se izvrsila korekcija i poboljsanje trzista ,da bi se bilo blize paretovoj optimalnoj alokaciji. Drzava zbog univerzalnosti svojih pravila i monopola na prinudu moze proizvoditi stvari koje se ne mogu proizvoditi privatno. Javlja se i problem saznanja. Tako da drzava treba da intervenise tamo gde posedovanje nejednakih znanja moze nekima koji sklapaju poslove dati prevlast nad ostalima. Ova skola se zalaze za subvencije da bi se sprecila nedovoljna proizvodnja, za oporezivanje proizvodjaca ili za potpunu nacionalizaciju. Drzava mora da intervenise jer postoji strah da ce trziste iscrpiti prirodne resurse mnogo brze nego sto to pojedinci zele.Ako zagadjivanje predje granice drzave onda ona mora da se povnujje nekim medjunarodnim pravilima. Ova teorija je za ekonomskog liberala normativna i kaze sta drzava mora da cini da bi stvorila javna dobra kada trziste podbaci ali se time ne objasnjava njeno nastajanje ili postojanje. Drzava je nesto spoljasnje na sta se pozivamo u iznenadnim opasnostima. Pravo i drzava zavise od drustvene saradnje a pretpostavke individualisticke liberalne teorije onemogucavaju drustvenu saradnju . Problem pruzanja javnih dobara i usluga iz premisa cistog individualizma je primena poznate dileme zatvorenika iz moderne teorije igara. Ova dilema se ilustruje preko javnih dobara kao sto su zagadjivanje prirodne sredine. Ova dilema podriva razlike izmedju prava i drzave koju su napravili liberali jer 4

sva pravila koja se odnose na zlocin , svojinu zahtevaju zajednicko i javno stvaranje i nametanje koje nijedna racionalna individua ne moze sama da stvori. Hobs se zalagao za jednoglasni sporazum kojim ce se stvoriti apsolutna suverenost. Moderna ekonomska teorija drzave ,drzavu shvata kao ovlascenog posrednika puten ugovora koji proizvodi ona dobra i usluge koje nisu proizvedene slobodnom razmenom.Udilemi zatvorenika koristoljubivi pojedinci otkrivaju svoje sklonoste ka javnim dobrima dok u drzavi se zahvteva procedura glasanja kojom se prenose individualne sklonosti ka javnim dobrima. Medjutim ovde neki glasaci mogu da nametnu svoje izbore drugima a neznatne manjine mogu platiti visoku cenu svoje saglasnosti sa ponudom javnog dobra.Mnogi liberalni ekonomisti zele da pokazu kako do saradnje moze doci i bez drzave i to kroz ponavljanje drustvenih igara, tj. napustanjejavnog dobra pa drzava mora da uskoci i intervenise. Resenje dileme zatvorenika zavisi od doprinosa svake osobe ponudi javnog dobra i zbog toga je ta saradnja racionalna sto ne postoji u velikim anonimnim drustvima. Teskoca ove teorije je razlika izmedju prava i drzave. Pojedinac moze poslovati po opstim pravilima i zadovoljavati svoje individualne interese a drzava stvara ona javna dobra koja se ne proizvode zbog manjka na trzistu.Ako se opsta pravila shvate kao javna dobra koja proizvodi i namece snazna drzava onad je individualizam teorije podriven. Hobs je utvrdio identitet prava i drzave jer bilo koja transakcija zahteva element poverenja, odnosno vervanja da ce uslovi sporazuma biti postovani bez pretnje prinudom. Po Hobsu i najmanja sumnja u neispunjenje pononistava ugovor, pa je svemozcna drzava nuzna za vitalnost komercijalnog drustva.Hobsovo shvatanje nije neminovno jer je u Evropi pravo nastalo pre moderne drzave. Zakon cesto sadrzi pravila i praksu koja su nastala spontano, jer ljudi shvataju da je bolje ispuniti obecanje u suprotnom sa onima koji ne ispunjavaju dogovor se nece poslovati.Sa vremenom se izradjujej element poverenja. Tako se razvilo trgovinsko pravo bez drzave. Ovo ne negira potrebu za drzavom, jer u velikim i anonimnim drzavama nije moguce pronaci i kazniti one koji se ne drze sporazuma.Ovako je i nastalo obicajno pravo da se pomoc ne bi trazila od drzave.Ova teorija cuva tazliku izmedju prava i drzave.Ova teorija se poslednjih godinausredsredila na nesto drugo, jer prvobitna formulacijaje bila da drzava mora da pruzi optimalne alokacije resursa zbog pobacaja trzista i smatrano je da je drzava legitimna ako zadovoljava zahtev za javnim dobrom. Ovaj zahtev ne moze biti poznat p aje moguce da delovanje drzave bude proizvoljno.Politicka ekonomija koja se bavi javnim izborom i vlasnickim pravima daje dva argumrnta : javnicinovnici moraju biti maksimilizatori koristi koji se ponasaju koristoljubivo kao trgovci na trzistu pa je onda pobacaj drzave isti kao pobacaj trzista.Drugo, mora biti vise nacina prevazilzenja problema javnog dobra. Ako ljudi sami hoce da se dogovore onda nije potrebna drzva.Ako se drzava suvise mesa ona smanjuje mogucnost da pojedinci same rese problem zagadjenja vazduha Ako su troskovi transakcije na nuli onda je delotvorna alokacija resursa moguca bez obzira na distribuciju svojinskih prava.Najveca zagadjenja su se javila u onim drustvenim sistemima u kojima je samo drzava odlucivala o proizvodnji i zastiti prirodne okoline jer je ovde doslo do stapanja prava i drzave a drzavni cinovnici nisu podsticani da brinu o okolini. Medjutim troskovi transakcije su retko na nuli a ljudi koji su pogodjeni zagadjenjem vrlo tesko mogu da preduzmu odgovarajucu akciju protiv vlasnika fabrike.Oni koji su bogatimogu sotalima da nametnu svoja pravila.Clanovi skole javnog 5

izbora i vlasnickih prava raspodelu vlasnickih prava shvataju nepovredivom. Kriticari ekonomske teorije drzave tvrde da je obmana tvrditi da je legitimnost drzave da zadovoljava subjektivne prolazne zelje gradjana. Osobe ne mozemo apstrakovati na javne i privatne uloge i mozemo ih razumeti samo kao clanove objektivnog drustvenog i politickog poretka.

25. u okviru 24.

26. Anarhizam
Pitanje je zasto neko mora da se pokorava drzavi samo zato sto je spreman da sledi uputsvta morala kolima se priznaje integritet drugih osoba. Anarhisticke teorije zele da pokazu da je drustvo bez drzave opravdanoi vitalno. Anarhizam se javlja i na levom i na desnom politickom spektru. Postoji razlika izmedju individualistickih teorija (laissez faire ) i kolektivistickih filozofija. Individualisti traze drustvo bez drzave. + 4. pitanje deo sa anarhizmom Komunisticka drustva deluju posredstvom prinudne drzave. Veza izmedju individualisticke teorije anarhizma i laissez faire kapitalizma nije logicka.Kapitalisticki odnos teze da nastanu iz povlacenja monopolske drzave. Individualisticki anarhisti odbacuju drzavu na temelju delotvornosti i morala.To je izvor sustinske nejednakosti politickih odnosa,Robert Nozik u knjizi Anarhija drzava i utopija pokazuje da je minimalna drzava konzistentnna sa stavom da politicka vlast tj drzava ne moze posedovati vise prava od pojedinaca. Nozik natsank drzave objasnjava pomocu procesa nevidljive ruke, na osnovu lokovog prirodnog stanja dge svaki pojedinac ima osnovna prava. Proces nevidljive ruke pojedincima odnosi koristan rezultat u vidu delotvorne alokacije resursa cak i ako to nije bila namera nijednog pojedinca. Drzava prema Noziku nastaje u vise faza. Prva faza je natsank ultraminimalne drzave kada dominantni zastitni cinilac kroz borbu iskljuci druge odbranjive cinioce iz svog podrucija i on pruza zastitu samo onima koji je ne placaju za tu uslugu. Minimalna drzava zabranjuje opasne delatnosti dajuci nadoknadu onima koji bi to pokusali i pruza zastitu po nultoj ceni. Libertarijanci kritikuju nozika i odbijaju tvrdnje da minimalnu drzavu stvara nevidljiva ruka koja ne krsi nicija pravila.Libertarijanci tvrde da ona moze postojati jedino pomocu nametanja svoje volje pojedincima. Kod Nozia je monopol na prinudu koji ima drzava sustinska karakteristika njegove seme, sto navodi libertarijance da tvrde da ne postoji ogranicenja za prelaz sa minimalne drzave na maksimalnu. Nozik tvrdi da je nelegitimno da drzava ide izvan sektora zastite ali anarhokapitalisti tvrde da njegov sistem ne moze to da spreci. U drustvu bez drzave postojao bi pravni kodeks zasnovan na fundamentalnoj premisi da su licna i klasicna prava nepovrediva. Anarhokapitalisti tvrde da se opasnosti uvecavaju kada je pojedinac u milosti i nemilosti monopolisticke drzave. Drustvo bez drzave je potpuno individualisticko i ne postoje 6

kolektivna dobra ili usluge. Ove teorije anarhokapitalista odbacili bi i socijalisti koji traze vecu ulogu drzave u ekonomiji i socijalnom stvaranju ali odbacili bi ih i konzervativni organski filozofi drzave. Anarhokapitalizam je logicna posledica one politicke filozofije koja polazi od fragmentisanog ja individualisticke teorije.

27.Vlast i moc
Vlast je filozofski a moc socioloski pojam. Ako je neko na vlasti onda se postavlja pitanje o pravu te osobe da izdaje naredjenja, proglasava ili donosi odluke u okviru skupa pravila, mada postoje i vrste vlasti koje nisu zasnovane na posebnim pravilima. Jezil koji opisuje vlast je u postpunosti preskriptivan (covek ima valst ako iz njegovog iskaza x da se dogodi sledi da x treba d ase dogodi ) . Da bis e ljudi pokoravali vlasti ona mora da bude legitimna a ne delotvorna. Odnos moci je vezan za kauzalnu teoriju koja pokusava da predvidi koja ce osoba ili grupa prevladtai u donosenju drustvenih odluka. Naucnici zele da saznaju ko ima moc u drustvu. Sociolozi koji empirijski istrazuju dolaze do grupa koje imaju moc. Socioloske teorije o eliti moci postoje teznje da teorija bude nepobitna ali se javljaju sporovi oko pojma i definicija. Ako dokaz o uspehu elite nije dostupan empirijskom posmatranju to ne znaci da on ne postoji. Ovde je moc prisutna ali ne u odlukama. Primena moci moze biti savrseno legitimna. Dok obican gradjanin reaguje na v;last policajaca , kriminalac moze daq se obuzda jedino ako policajac upotrebi svoju moc. Slicno je sa kriminalcima i politicarima. Pljackas banke ima moc koja nije legitmina a premijer ima moc koja je legitimna. I jedan i drugi su u stanju da na ljude deluju na nacin na koji to zele jer i jedan i drugi na raspolaganju imaju prinudu. Uprkos razlikama moci i vlasti ova dva pojma sauzimaju isto mesto u nekim drustvenim i politickim situacijama. Pogrdno znacenje reci moc je kada se moc predstavlja kao valuta politike. Smatra se da je moc za politiku ono sto je novac za ekonomijui a gubi se iz vida da novac merljiv a moc nije,zatim da je novac rezultat saglasnosti a toga u moci nema i na kraju moc je raznovrsna po opsegu i domenu sto novac nije. Ideja da ponasanje aktera ne moze biti ograniceno pravilima potice od Makijavelija koje je uradio ogled o mehanici moci. Savremeni kriticari moci zahtevaju moralno opravdanje za njenu upotrebu zbog toga sto upotreba moci i ta sposobnost da e stvari urade dovodi do odbacivanja intereswa nekih ljudi od strane drugih ljudi. Stiven Luks to kaze ovako: A ima moc nad B kada A utie na B na nacin koji je suprotan interesima B. Narusavanje slobode izbora koja se javlja prilikom primene moci je nepozeljna. Ispravan opis moci mora ukljuciti zamisao o pripisivanju odgovornosto onima koji upotrebljavaju moc sto znaci da ako A ima moc nad B , onda se A smatra odgovornim za ponaanje B. Ovo je moc nad. Postoji i moc za. Moc nad je moralno neprihvatljiv stepen prinude i pretnje. Moc nad nije samo ono vidljivo delovanje vec moze biti i naizvrsavanje onoga sto je trebalo uciniti, tj. kada jedna osoba ili grupa moze da deluje u interesu drugih ali svesno odbija da to ucini. Drustvenu moc imaju osobe ili grupe koje deluju u okvirima drustvenih institucija i struktura moci. Kriticari moc zele da svedu na minimum ili cak da je eliminisu.Oni tvrde da u ispravno uredjenom drustvu ne postoji stvaran sukob interesa i ne postoji potreba da delatnosti nekih ljudi bude determinisana delovanjem drugih ljudi. Klasicni liberal moc vidi kao 7

drzavno ometanje razmene izmedju pojedinaca. Socijalisti nejednaku raspodelu svojine vide kao moc tj sredstvo pomocu kojeg neki ugrozavaju druge. Individualista smatra da su interesi dati, a socijalista interese vidi kao proizvod manipulativnih sila. Sve teorije koje tvrde da je drustvo moguce bez moci jedva zamislive,jer ispunjenje opstih ciljeva koji bi uklonili moc nemoguce i iluzorno, Moc se ne koristi samo onda kada su pretnje ili sankcije njena osnova vec i kada se ljudi podsticu da cine ono sto inace ne bi ucinili. Politicka moc je neizbezna i neprocenjiva. Moc moze biti legitimna i ozakonjena ako se drzi pravnih pravila i ako se uskladi sa opstim verovanjima i potvrdi nekim pristankom. U drustvenim odnosima mora da postoji minimalna saglasnost u vezi sa drustvenim vrednostima i pravilima tako da postoje ispravni nacini obavljanja poslova. Potreba d neko vlada i donosi odluke nastaje zbog toga sto se ne moze saglasiti o svim stvarima ali samo prihvatanje onoga ko vlada pretpostavlja minimalnu saglasnost o drustvenim procedurama ili drustvenim ciljevima. Prilikom revolucija ako mozemo da poredak opstane onda moc vladara mora postati vlast ili barem legitimna. Hjum tvrdi da upravljaci zavise od mnjenja posto je sila uvek na strani masa. Pokazatelj da je v;ast u drustvu srusena je sve veca upotreba moci kako bi se ljudi primorali na pokornost. Vlast opisuje unutrasnje aspekte ponasanja a izstrazivanje moci otkriva sqamo spoljasnje aspekte drustva. Odnos razmene i moci je suprotan . Razmena je dobrovoljan cin izmedju dve ili vise osoba i tu nema moci vec slobodnog izbora i nema pretnje prinudom. Razmena se zasniva na saradnji a moc na sukobu. Terije razmene su opste i ne zavise od drustva do drustva, a terorije moci su partikularne i zavise od posebnih drustvenih i istorijskih okolnosti. Terije moci pripadaju pozitivisticko empirijskoj grani drustvenih nauka i nisu uvek istoricisticke. Termini razmene se cesto koriste da objasne odnose moci. Medutim ovo cesto nailazi na kritike her sustina odnosa moci jeste da oni smanjuju slobodu, sto je kod razmene nezamislivo jer se oona zasniva na slobodi izbora. Vlast i moc su razliciti nacini obezbedjenja pokornosti. Pretnja silom je jedna od najvaznijih osnova moci. Primena nihe isto sto i moc. Upotreba prekomerne sile znaci odsustvo moci i neuspeh da se pretnjama B stavi pod kontroli A. Pretnja silom nije uvek dovoljna da obezbedi pokornost. Hobs je razlikovao moc i silu. Njegovo delo Levijatan je cesto pogresno prihvatano kao da opravdava upotrebu sile. Hobs je razlikovao politicku moc i fizicku moc. Sama prinuda ne stvara moc vec cinjenica da su ljudi uprkos strahu dovoljno motivisani da se dobrovoljno pokore. Time je Hobs izjednacio stecenu suverenost i suverenost na sporazumu. Hobs kaze: ono sto daje pravo vladanja nad pobedjenim nije pobeda vec njegov pristanak. Politicka moc je cirkularni pojam i pretpostavlja interakciju izmedju strana u sukobu. Fizicka moc je primena sile tamo gde ne postoji pokoravanje, jer osoba koja upuca drugu osobu nema moc nad njom ali ima moc nad drugima zbog samog tog cina pucanja. Primena sila omogucuje nekome da dobije onon sto zeli . Pogresno je reci da moc raste sa porastom sile. SAD (vijetnam), i SAD tu nije imalavlast jer nije obezbedila pokornost. Vlast odnosno odnosi zapovesti i pokornosti ne slede nuzno iz posedovanja fizickih stvari. Hobs kaze da ako moc pociva na pristanku ona je isto sto i vlast. Ako osoba iz straha pristane da se pokori ona je zacetnik svih akata suverena. Z Hobsa je pristanak iz straha isto kao i neprinudno obecanje ili sporazum. Ukupna moc je legitimna. Hobs je mislio da je kontinuitet i drustvena kohezija u stvari proizvod politicke moci. Hobs u stvari nije mogao da zamisli prirodnu evoluciju zakona i 8

instisucija i smatra da bez suverena one ne mogu da pruze stabilnost,. Moderna teorija se ne slaze sa Hobsom i ona pravi razliku izmedju moci i vlasti. Pokornost se danas osigurava drugim sredstvima, a ne samo pretnjama,a sama vlast je produkt pravila. Moderna teroija smatra da sama moc ne moze garantovati kontinuitet i stabilnost. Hobs u stvari nije mogao da objasni prenos politicke moci bez upucivanja na pravila koja postoje nezavisno od suverena.

28.Priroda vlasti
Vlast se vezuje za unutrasnje odnose. Odnosi vlasti ne mogu da obuhvataju samo zapovesti i pokornosti nego pokazuju da obuhvataju i ideje racionalnosti i kritike. Drugi teoreticari misle da vlast ne moze biti u skladu sa racionalnom kritikom,. Maks Veber pravi razliku izmedju: 1. racionalno legalne vlasti (moderna industrijska drustva gde se naredjenja izdaju prema bezlicnim pravilima ) 2. tradicionalna vlast (pojedinci pokoravaju druge na osnovu nepisanih obavezujucih pravila) 3. Harizmatska vlast u kojoj nema pravila vec se vrsi na osnovu nekih licnih kvaliteta koje pojedinac ima . Ova tri tipa vlasti su idealni tipovi a ne precizni opisi stvarnosti. Vecina drustava ispoljava sve tri vrste vlasti. Neki pisci misle da je harizma besmislena izvan skupa pravila koja se ovlascuje pojedinac. Za sta je pogresno tvrditi da pojedinac moze vrsiti vlast smo zahvaljujuci nekoj vrsti licnog magnetizma. Svi primeri harizmatske vlasti su bili uspesni onoliko koliko seu se odnosili na skup tradicinalnih pravila. Veber pravi razliku v;asti de facto i vlasti de jure. Vlast de facto postoji kada neko ostavri ono sto je naumio bez ov;lascenja ali i bez pretnji. Vlast de jure znaci da neko ima pravo da pokorava nekoga zbog toga sto za to ima uporiste u praviluy i pravu. Los primer v;asti de facti je dao Piters kada je opisao primer coveka koji nemajuci pravo na to pri pojavi vatre u bioskopu usmerava ljude da napuste zgradu jer vlast de facto opisuje stalne a ne privremene krize. Npr. Vodja banije sprovodi svoju vlast nad clanovima bande stalno a njegov opstanak zavisi od njihove saglasnosti. Vlast de jure daje pojedincima: sudijama ,policajcima i politickim vodjama da vrse uloge i povlasceni su od strane pravila pravnog sistema da donose odluke. Vlast donosenja novih zakona zavisi od sekundarnih pravila kojima se ljudi ovlascuju da izricu presude i menjaju pravila. Neko moze da poseduje vlast i bez pravila pravnog sistema, vec na osnovu moralnih i religijskih pravila kao sto je slucaj roditelja ili svestenika. Vlast je na neki nacin pretnja autonomiji. Cini se da vlast i pokornost vlasti dovodi do odustajanja od prosudjivanja. Kriticki moral dovodi do rasudjivanja o vlasti. Postojanje pravila sugerise da ce sloboda biti ugrozena. Kada je neko autonoman na njega ne deluju zahtevi spoljasnje vlasti niti pomisao na povoljne posledice. Ono sto je odlucujuce jeste paravo na zapovedanje, a ne razlog za to. Ponekad je vlast vezana za neku kvalifikaciju koja je vazna za pokornost. Pokoravanje naucnom autoritetu je zbog toga sto on poseduje znanje koje opravdava pokornost. Autoritet je vlast za nesto, a izraz posedovati vlast je suprotan autoritetu i znaci nesto sto upucuje na pravilo. Neko je autoritet u naucnoj zajednici ne zbog polozaja u hijerarhiji, vec zbog znanja koje se racionalno proverava. Iskazi autoriteta mogu da se osporavaju, a iskazi 9

onih na vlasti nisu podlozni osporavanju. Politicaru vlast ne daje znanje vec pravila. Cak i kad grese to ih ne diskvalifikuje. Pokoravanje autoritetu je u izvesnoj meri neracionalno. Jedina legitimna pravila su samonametnuta ogranicenja koja bi mogla da ispune dobrovoljna udruzenja. Ali cak i ova dobrovoljna udruzenja vremenom namecu ogranicenja i podrivaju autonomiju. Istinski autonomnu osobu cak ni obecanje ne vezuje strogo, jer izmenjene okolnosti mogu da dovedu do potkopavanja autoriteta prethodnih sporazuma. Cak ni ekstremni utilitaristi ne mogu prihvatiti vlast , jer pravila mogu spreciti produkciju javnih dobara. Umereni utilitaristi prihvataju vlast, jer neke autoritativne procedure imaju dugorocnu drustvenu vrednost. Neki teoreticari tvrde da vlast nije gubitak racionalnosti i nije prosto izdavanje zapovesti, nego je delatnost za koju se mogu pruziti razlozi. Fridrih kaze da vlast ukljucuje rasudjivanje ali ne ono matematicko i logicko, vec ono koje delatnosti stavlja u odnos prema misljenjima i verovanjima, a misljenja i verovanja prema vrednostima. Bilo koji drustveni s istem ukljucuje vezu izmedju vrednosti i verovanja a ove vrednosti i verovanja cine osnovu vlasti. Oni koji prekinu vezu izmedju vlasti i razuma mesaju vlast sa totalitarizmom. Rasudjivanje vlasti nije vezano ni za moral, jer ispravnost odluke koju donosi vlast nije nuzno moralna, vec je rezultat priznanja i internalizovanja skupa pravila od strane dovoljnog broja ljudi. Vlast je legitimna ali ta legitimnost ne mora da bude moralna. Malo ce ljudi prihvatiti da autoritativna pravila obavezuju pojedince. Problemi sa vlascu javljaju se i kada se pojedinci suoce sa uskobom svoje savest i autoritativnih pravila. Iako je vlast suprotno od razuma , ono moze biti i razionalno. Vlast nastaje iz potreba drustva i opovrgava se pomocu njih, narocito u velikim anonimnim drustvima. U velikim anonimnim drustvima se cesce pribegava l;egalnoj vlast nego u manjim i intimnijim zajednicama. Dileme zatvorenika stvaraju potrbu za drzavom i autoritativnim pravilima , posto je oslanjanje na individualno sudjenje pogubno po dugorocne ciljeve i interese samih pojedinaca. Vlast se pre potvrdjuje u praxi nego teoriji. Postojanje autoritativnih pravila omogucuje veci broj projekata i planova, nego sto bi drukcije bilo moguce. Sloboda koja se gubi podredjivanjem autoritativnim pravilima je poseban obli r acionalne slobode. Bezsadrzajna vlast znaci da ce uvek postojjati mogucnost sukoba savetsi i cvrsto uspostavljenih pravila. Drzava i njeni cinovnici imaju pravo da oporezuju , regrutuju i prisiljavaju, ali to nije ispravno delovanje koje je spominjao Fridrih. Karakteristika drzavne vlasti je koriscenje sankcija. Neki teroticari tvrde da je snaga moderne drzave dovela do gubitka autoriteta vlasti sto se vidi u opadanju morlanog autoriteta crkve, roditelja, tako da se pojedinci okrecu svojim sposobnostima bez pomoci tradicionalnih standrada. Primer je i tiransko ponasanje mnogih politickih lidera u 20. veku. Hana Arent tvrdi da vlast ne moze biti u sukobu sa slobodom i liberali grese kada kazu da dobitak vlast znaci gubitak slobode. Liberali iako su protiv vlasti ne osporavaju zavisnost slobode od autoritativnih pravila ponasanja. Autoritarna drzava strogo ogrnicava opseg izbora koje pojedinac ima. Ovde se pojedinac mora prilgoditi nekim diktatima, ali se od njega ne zahteva da pruzi ideolosku podrsku vlastima. Primer su vojni rezimi. Oni cak mogu dooustiti i individulanost u nekim oblastima. Totalitarni rezimi sa druge strane zahtevaju od pojedinaca da se pokore diktatima vlasti i da se preobraze u drugu licnost i da ispunjavaju ideologiju, ciljeve i svrhu drustva.. U autoritarnom drustvu disident ce biti zatvoren, a kazna ce biti stroga,ali u napred poznata i utvrdjena .U totalitarnom rezimu disident se smatra za mentalno poremecenu osobu koju treba obraditi putem degradiranja 10

i ponizavanja, a ne formalno kazniti. Svi totalitarni rezimi (marksisticke totalitarne demokratije) svoj rani ideoloski zar na kraju menjaju sa autoritarnom praxom

29. Poopstivost i eticki pluralizam

Principi su poopstivi. Glavna funkcija etickih iskaza jeste da se njima nesto preporucuje. Oni su uputstva za delovanje. Oni su u logickom odnosu. Ako neko naziva X dobrim, svi slicni slucajevi X moraju se nazvati dobrim, osim ako se ne razlikuju po nekim vaznim aspektima. Poopstivost znaci da slicni slucajevi moraju biti slicno tretirani. Primer poopstivosti (univerzalizacije ) je jedna verzija pravila pravde koja kaze da sa ljudima treba jednako postupati osim ako ne postoji relevantna osnova za drukcije postupanje. Osoba koja je obavezana moralnim principima primenjuje neko pravilo u svim slicnim slucajevima. To znaci da princip morate primeniti na sebe , ako vase delovanje potpada pod njega. Moralna pravila i principi su apstraktni vodici ponasanja za primenu u buducim nepoznatim situacijama. Princip ne bi bio moralan da sadrzi vlastita imena , jer tada ne bi bio poopstiv. Vazan element je element nepristrasnosti, sto znaci da niko ne moze izuzeti sebe od primene principa ako hocemo da princip bude poopstiv. Her laze da je poopstivost logicka odlika moralnog argumenta. Moralni argument usvaja bilo koje principe sve dok se mogu poopstiti, ali nije odlucujuci za sadrzaj principa. Moralni argument je deduktivan po formi, sto znaci da duznost da se drzimo obecanja nije izvedena samo iz cinjenice obecanja, vec je deukovana iz toga i premise da obecanja treba odrzati. Her je protiv svakog etickog naturalizma, gde reci simbolizuju prirodna svojstva sto potkopava preskriptivnu snagu moralnog argumenta. Na primer ako se kaze da je dobro jednako zadovoljstvu. Odluka da se usvoji moralni princip je licna odluka za koju se ne moze dati racionalno opravdanje. Tako se mogu usvojiti i zastrasujuci principi ali Her misli da ljudi nece usvojiti principe koji stete njihovim interesima. Na primer nacista koji veruje da Jevreji moraju biti istrebljeni morao bi logicki porihvatiti da njegova porodica mora biti istrebljena ako se pokaze da imaju Jevrejskog pretka. Her misli da su fanatici krajnje retki i da se zastrasujuci moralni principi ukljanjaju kada vidimo sta se dogadja kada ih poopstimo ( univerzalizujemo). P ravilo pravde koje smo ranije spomenuli, da se sa slicnim slucajevima mora slicno postupati, moze biti saglasno velikoj raznovrsnosti postupanja. Ako je moralno zakljucivanje poopstivo njime se osigurava minimalna pravicnost. Moralni argument dosta pomaze u otklanjanju principa koji se zasnivaju na neznanju i predrasudama. Teza o poopstivosti postavlja stroga ogranicenja koji se principi mogu usvojiti i koje vrste principa. Rols ( Teorija pravde) kaze da razionalno sebicni pojedinci u hipotetickom stanju neznanja, moraju da se saglase oko skupa principa koji ce upravljati njihovim buducim odnosima. Ovi principi su u potpunosti poopstivi. Ovde moramo da zamislimo kako ce princip uticati na nas u izvesnim situacijama. Drugi metod normativnog rasudjivanja je pluralizam. Poopstivost i pluralizam se slazu da nasi kranji moralni i politicki principi ne mogu biti racionalno opravdani. Pluralizam 11

znaci da se u vrednovanju politike mozemo pridrzavati razlicitih principa koje nije moguce opredjati ili razngirati prema jednom vrhovnom principu. Da li je neka politika opravdana ili ne, zavisi od toga kako osoba odmerava ove konkurentske principe. Krajnji izvor ovih principa i njihovog odmeravanja mora biti intuicija. Ser Isaija Berlin u knjizi Dva pojma slobode kaze : Sve je ono sto jeste, sloboda je sloboda a nije jednakost, cestitost , pravda itd.... Gubitak slobode se moze nadoknaditi povecanjem jednakosti , ali mora biti upamcen da je samo jednakost povecana, a ne neka druga sloboda. Brajan Beri u knjizi politicki argument pluralizam objasnjava pomocu analogije sa teorijom krivulje indiferentnostiu mikroekonomiji. Osoba je indiferentna prem akombinacujama slobode jednakosti , na isti nacin na koji je i potrosac indiferentan prema kolicinama grozdja i krompira. Na mapi se pokazuje koliko ce se on odreci slobode u korist povecanja jednakosti a da i dalje ostane podjednako zadovoljan. Sve sto je potrebno za racionalnost jeste da ljudi budi dosledni u svojim izborima. Beri tvrdi da ljudi nisu monisti ( ne podredjuju principe jednoj vrednosti) , vec su spremni da cine ustupak za ustupak. Cilj povecanja jednakostiu u raspodeli prihoda moze biti osiguran samo po cenu gubitka delotvornosti. Politika moze da maksimalizuje ukupno zadovoljenje zelje u zajednici (agregativni principi) ali moze zadovoljenje zelja da rasporedjuje na odredjeni nacin. Beri ovde stavlja politiku u odnos sa ljudskim zeljama. Postoji slucaj kada su nam posebne zelje i potrebe nepoznate. Pluralizam ima nedostatke ako se shvata kao evaluativni postupak jer moze da odmeri krivulje indiferentnosti principa koje ce biti raznovrsne i nece moci od njih da se izabere prava. Ovaj model pokazuje racionalnost individualnih potrosaca ali opravdanje drzavne politike je sasvim druga stvar. Vlada mora neizbezno izdvojiti jedan skup vrednosti. Upotrebom plurtalisticke tehnike zastupnici leve i dese ekonomske politike opravdavaju racionlanost svojih programa. Rols u teoriji pravde nudi skup principa i daje pravilo prioriteta kojim se ti principi rangiraju. Beri smatra da se racionalnost sastoji od doslednog pravila izbora iz datog skupa uz subjektivno pripisane vrednosti. Moral ima pluralisticku prirodu. Ne postoji jedna vrednost koja moze obezbediti univerzalni pristanak i presuditi izmedju dobre i lose koncepcije. Pluralizam je karakteristika liberalnih drustava cija pravila stite ovu raznovrsnost. Liberalizam svoju ubedljivost zasniva na razumu. Berlin kaze da je liberalizam jedno od ucenja u mnostvu konkurentskih ucenja. Herova i Rolsova teorija su metaeticke i ticu se poslednjih osnova ili logickog statusa vrednosnih sudova i odgovori na njih ne povalce neki skup moralnih ili politickih principa. Her se odlucuje za utilitariza, a Rols zeli na svaki nacin da pobije taj utilitarizam.

30.Kontraktualizam
Posto razum nije merodavan za odlucivanje izmedju suparnickih vrednosnih sistema i posto subjektivna priroda vrednos sudova sprecava samu mogucnost politickog filozofiranja, poslednjih godina je doslo do ozivljavanja tradicionalnog metoda politicke 12

filozofije k ojim se priznaje licna priroda moralne odluke, a to je kontraktualizam. Kontraktualizam je metod kojim se pokazuje koja ce pravila, pod odredjenim okolnostima, pojedinci izabrati kako bi unapredili svoje subjektivne interese. Kontraktualizam je korisna veza izmedju pojmovnih problema normativne politike i sadrzinskih ucenja. Kontraktualisticki metod ima dugu istoriju. Kontraktaulizam pretpostavlja da legitimna, moralna pravila nastaju iz sporazuma i da nas ne obavezuju diktati , vez obaveze koje smo dobrovoljno prihvatili. Neke kontraktualisticke teorije tvrde da posebna moralna pravila i ekonomske i politicke institucije nastaju iz posebnih nemoralnih konteksta i to postupkom nagodbe. Druge teorije smatraju da drustveni ugovor predstavlja izum kojim se stiti postojeca moralna struktura. Model politickog i ekonomskog poretka je ideja obecanja prema kojoj oni koji daju obecanja dobrovoljno preuzimaju obavezu a ne neko pozeljno objektivno stanje stvari. Ovim aprstahovanjem se pokusavaju stvoriti pravila o raspodeli bogatstve i prihoda u drustvu . Moderna ekonomija blagostanja koristi kontraktualisticki metod da resi probleme javnog dobra do kojih dolazi zbog toga sto sebicni pojedinci ne stvaraju sami zakone, intistucije i politiku koja je u njihovom dugorocnom interesu. Tek pomocu ugovora ljudi se obavezuju na oblike delovanja koji unapredjuju njihove interese . Kolektivno mora da ogranici individualno delovanje. Kontraktualisticki metod je u metodoloskom smislu sustinski ;iberalan. On je i racionalan jer pojedinciupotrebom svog razuma izgradjuju neke institucije. On je i subjektivisticki. Razlike u ugovorima vode i razlikama u politickim stanovistima. Najpoznatiji kontraktualista je Dzon Rols koji je stvorio model socijaldemokratske drzave sa snaznim redistributivnim elementom, jer je verovao da ljudi koji nisu skloni riziku ne bi sklopili ugovor kojim bi stupili u drustvo koje ukljucuje najmanju mogucnost njihovog dovodjenja u nepovoljan polozaj. Dzejms Bjukenen (Hobsovac) tvrdi da ce pojedinci izabrati skup pravila koja ce zastititi njihovu svojinu i odobravati pruzanje javnih dobara. Nedostaci kontraktualizma jeste subjektivizam i to sto on mora biti legitiman. Rols odredjene vrednosne zakljucke izvodi iz intuicije i onda pokazuje da bi oni nastali iz okvira racionalnog izbora koji opisuje kontraktualizam. Rezultat je izvesna uverljivost sobzirom na vrednosti , ali se rusi navodna neutralnost. Uprkos nedostacima, Kontraktualisticki metod ima jedno preimucstvo jer njime se od nas trazi da na postojecu drustvenu praksu gledamo apstraktno i zanemarimo posebne interese koji nas odvlace od donosenja odluka koje se ticu dugorocnih ciljeva kao racionalnih maksimizatyora koristi. Klasicni liberali smatraju da je kontraktualisticki metod koristan za prevazilazneje dileme zatvorenika do koje dolazi u trzisnom drustvu.

34. problem pravde (167-171)

Pojam pravde nema utvreno znaenje. Ovaj problem postaje jo izraeniji kada se znaaj drutvene pravde uvea. Tada problem pravde postaje vezan za probleme odgovarajue raspodele bogatstva i prihoda. Zagovornici drutvene pravde zainteresovani su da pokau kriterijume kojima se drutvenom pravdom odobrava odreena distributivna politika. Oni koji su bili skeptini prema drutvenoj pravdi obino su pod pravdom podrazumevali skup pravila i procedura koje treda potovati. Radikalni koncept drutvene pravde unosi ideju blagostanja, a ona je povezana sa pravima i dunostima( delovati pravdeno znailo je dati svakom oveku ta mu pripada). 13

Veza izmeu pravde i blagostanja nastala je sa utilitarizmom. Utilitarista, Bentam, smatra da moralni pojam ne moe imati nikakvo znaenje odvojeno od blagostanja. Ovim se u pravdi ide dalje od garantovanja onoga to svakoj osobi pripada. Vrlo esto se pojam jednakosti koristi u istom kontekstu kao i pravda. Meutim, to ne znai da su sve nejednakosti nepravedne. Pravdom se ne odobrava jednako nagraivanje pojedinaca koji pruaju razliite usluge. Tradicionalni liberali smatraju da bi ta nepravda vodila totalitarizmu. Savremeno zanimanje za substantivne teorije pravde pokrenulo je pitanja o: jednakim pravima za manjine, pitanja o nejednakoj raspodeli prihoda, bogatstva i vlasti koje postoje u kapitalistikim i meovitim ekonomijama. Ova pitanja razmatrana su u delu Dona Rolsa Teorija pravde koje predstavlja vezu izmeu apstraktne filozofske teorije i politikih preporuka u oblasti prava i distribucije. Filozofija je zainteresovana za samo znaenje koncepta pravde u drutvenoj i politikoj teoriji. Prema Rolsu pravila pravde imaju obavezujuu snagu koju druge moralne vrline nemaju. Ne samo da je ispravno delovati pravino nego je pogreno delovati nepravino. Iz ovoga se moe uoiti da u Rolsovoj teoriji pravde pravo predhodi dobru. Meutim neki smatraju da je suvie usko da pravda podrazumeva samo pravila, jer postoje jo neki aspekti pravde(konzervativci). Moralni i politiki teoretiari kako bi bolje mogli da uoe karakteristike pravde, razdvajaju pravdu od morala. Teoretiari su prvenstveno zainteresovani za nain na koji se pojedinci nagrauju i kanjavaju u praksi kojom vladaju pravila. Meutim i pravila i politiku moemo procenjivati kao pravedne ili nepravedne: npr. pravila ili politika kojima se diskriminiu obojeni ili ene ili se namee nejednak teret pojeincima ili grupama- ukoliko se ne moe ponuditi dobar razlog za ova pravila i politiku oni su nepravini. To znai da pravdu ne moemo posmatrati kao skup pravila koja treba potovati, jer i ta pravila mogu biti nepravedna.

35. znaenje pravde (171-178)

Uobiajeni opis pravde obino poinje sa odreivanje fundamentalnog pravila koje potie od Aristotela: Pravda znai jednako postupanje sa jednakim i nejednako sa nejednakima, i da nejednako postupanje mora biti u srazmeri sa nejednakou. Meutim ovo pravilo ne obuhvata ni jedan zdravorazumski element pravde, jer se njime ne ukazuje ni na naine na koje se sa ljudima moe postupati drugaije. Ali mogue je da u nekim sluajevima postoji saglasnost ta su relevantne razlike u opravdanju razliitog postupanja( za razlike u rasi, polu, religiji ne misli se da su relevantne za davanje graanskih i politikih prava). Ovaj formalni princip( fundamentalno pravilo) ne sme se meati sa egalitarnim principom pravde kojim se pretpostavlja da sva odstupanja od jednakosti moraju biti moralno opravdana. Ovakvo stanovite je imao i Rols. U Rolsovom sluaju nejednakosti u distribuciji su opravdane, ali sa druge strane Rolsovu tvrdnju je lako osporiti principom da pojedinac ima pravo na ono to proizvede. Ako elimo da teorija pravde bude vie od isto formalnog principa tj. da se pravila moraju dosledno primenjivati, u njenoj osnovi mora postojati neki pojam ljudske jednakosti. Ipak odnos izmeu pravde i jednakosti je distributivna stvar. Neki teoretiari saglasni su da se pravdom zahteva da se sa ljudima postupa kao sa jednakim, ali su odbacili drutveni jednakost. Prema tome potrebno je razlikovati 14

jednakost u jakom i slabom smislu. Konzervativni teoretiari priznaju samo slabu jednakost, tj. ni jedna osoba nema pravo na povlaen poloaj zbog nekog irelevantnog svojstva kao to je bogatstvo, roenje, pol, rasa ili religija. Ovim bi se garantovalo postojanje jednakih ustavnih prava u politikoj sferi, mada treba naglasiti da iz pravde ne sledi privrenost politikoj jednakosti. Minimalni smisao jednakosti najbolje je izraen principom da svi imaju pravo na jednako potovanje(kakve god razlike pojedinaca postojale prema njihovim prirodnim sposobnostima pravo i drava ih moraju ignorsati). Pojam pravde u savremenoj drutvenoj filozofiji ima vie veze sa opravdanjem nejednakosti nego sa jednakou. Bilo bi nepravdeno postupati jednako sa ljudima koji se razlikuju prema zaslugama i potrebama. Za neke politike teoretiare potreba je aspekt principa jednakosti i smatra se da su ljudi jednaki jer imaju iste osnovne potrebe kojima se zahteva delovanje drave, dok drugi tvrde da se ljudi razlikuju po potrebama to opravdava nejednako postupanje. Razlika izmeu potrebe i zasluge: pojam zasluge odnosi se na ona svojstva ovekovih delatnosti sa kojima je vredno posebno postupati. Rei da osoba zasluuje nagradu ili kaznu znai da su delatnosti, nastojanja i rezultati stvari koje su relevantne za nain na koji se sa njima postupa. Rei da je osobi potrebno neto znai da joj nedostaje neto to je od sutinskog znaaja za ostvarenje odreenog nivoa dobrobiti. Zasluga ini pojam pravde ka prolosti okrenutim, jer kada traimo injenice koje su relevantne za odreeno postupanje sa pojedincima, mi ih traimo u njihovim ranijim postupcima. Ovo je uoljivo u restributivnoj teoriji kazne. Kada treba opravdati nagradu pojam zasluge je neto sloeniji: Neki smatraju da je zasluga povezana sa vrednou proizvoda( vrednost proizvoda zavisi od mree drutvenih principa i prakse). Pojedinac moe uz pomo svog talenta i uz malo napora da proizvodi neto to se visoko vrednuje i na osnovu toga da ima pravo na zaslugu. Sa druge strane neki drutveni filozofi nagradu povezuju sa zaslugom uspenog pojedinca, tj. zarade su nagrade za trud i neprijatnost rada. Prema miljenju ovih teoretiara popularni zabavljai, pekulanti trgovinama nemaju prava na visoke zarade jer ih nisu zasluili.
Tradicionalni klasini liberali ovaj problem reavaju razdvajanjem zasluge od

moralne zasluge. Zasluga je odreena u odnosu na vrednost proizvedenog proizvoda. Ovo shvatanje zasluge spreava dravu da izae u susret potrebama ljudi (ljudi nemaju moralne obaveze prema siromanima). Ako se zasluga shvati u moralnom smislu drava ima zadatak da ispravi posledice trinog drutva koje su rezultat sree ili domiljatosti. Ovo shvatanje slui kao opravdanje konfiskatorskog oporezivanja i nasleenog bogatstva i progresivnog poreza na ukupan lini dohodak. Da bi dali odgovore na pitanja o pravdi potrebno je da napravimo razliku izmeu : 1) Proceduralne pravde ( pravda podrazumeva pravila i ona je svojstvo individualnog ponaanja unutar pravila i ne moe biti odlika dritva) 15

2) Socijalne pravde (ona je odlika dritva. Drutvo je pravedno ako se u njemu vri odgovarajue distribucija prihoda i drava ima pravo da upotrebi aparat prinude da bi ostvarila pravdu u drutvu).

36. pravda i zasluga (175-178)

Pojam pravde u savremenoj drutvenoj filozofiji ima vie veze sa opravdanjem nejednakosti nego sa jednakou. Bilo bi nepravdeno postupati jednako sa ljudima koji se razlikuju prema zaslugama i potrebama. Za neke politike teoretiare potreba je aspekt principa jednakosti i smatra se da su ljudi jednaki jer imaju iste osnovne potrebe kojima se zahteva delovanje drave, dok drugi tvrde da se ljudi razlikuju po potrebama to opravdava nejednako postupanje. Razlika izmeu potrebe i zasluge: pojam zasluge odnosi se na ona svojstva ovekovih delatnosti sa kojima je vredno posebno postupati. Rei da osoba zasluuje nagradu ili kaznu znai da su delatnosti, nastojanja i rezultati stvari koje su relevantne za nain na koji se sa njima postupa. Rei da je osobi potrebno neto znai da joj nedostaje neto to je od sutinskog znaaja za ostvarenje odreenog nivoa dobrobiti. Zasluga ini pojam pravde ka prolosti okrenutim, jer kada traimo injenice koje su relevantne za odreeno postupanje sa pojedincima, mi ih traimo u njihovim ranijim postupcima. Ovo je uoljivo u restributivnoj teoriji kazne. Kada treba opravdati nagradu pojam zasluge je neto sloeniji: Neki smatraju da je zasluga povezana sa vrednou proizvoda( vrednost proizvoda zavisi od mree drutvenih principa i prakse). Pojedinac moe uz pomo svog talenta i uz malo napora da proizvodi neto to se visoko vrednuje i na osnovu toga da ima pravo na zaslugu. Sa druge strane neki drutveni filozofi nagradu povezuju sa zaslugom uspenog pojedinca, tj. zarade su nagrade za trud i neprijatnost rada. Prema miljenju ovih teoretiara popularni zabavljai, pekulanti trgovinama nemaju prava na visoke zarade jer ih nisu zasluili.
Tradicionalni klasini liberali ovaj problem reavaju razdvajanjem zasluge od

moralne zasluge. Zasluga je odreena u odnosu na vrednost proizvedenog proizvoda. Ovo shvatanje zasluge spreava dravu da izae u susret potrebama ljudi (ljudi nemaju moralne obaveze prema siromanima). Ako se zasluga shvati u moralnom smislu drava ima zadatak da ispravi posledice trinog drutva koje su rezultat sree ili domiljatosti. Ovo shvatanje slui kao opravdanje konfiskatorskog oporezivanja i nasleenog bogatstva i progresivnog poreza na ukupan lini dohodak. Da bi dali odgovore na pitanja o pravdi potrebno je da napravimo razliku izmeu : 3) Proceduralne pravde ( pravda podrazumeva pravila i ona je svojstvo individualnog ponaanja unutar pravila i ne moe biti odlika dritva)

16

4) Socijalne pravde (ona je odlika dritva. Drutvo je pravedno ako se u njemu vri odgovarajue distribucija prihoda i drava ima pravo da upotrebi aparat prinude da bi ostvarila pravdu u drutvu).

37. proceduralna pravda (178-186)

Prema shvatanjima teorije proceduralne pravde delovanje je pravedno ako je saglasno sa optim pravilima koja tite prava svojine i zabranjuju prevaru ili upotrebu sile u sklapanju ugovora. Ovo uenje je ukorenjeno u tradiciji metodolokog individualizma i odbacuje drutvenu pravdu. Teoretiari proceduralne pravde ne prave razliku izmeu proizvodnje i distribucije (ne postoji distribucija). Oni tvrde da netrisni kriterijum prihoda (kao to su oni zasnovani na zasluzi i potrebi) subjektivni i mogu delovati samo u ugnjetakom, neliberalnom drutvu. Takoe smatraju da je drava odgovorna za one koji na tritu ne mogu zaraivati odgovarajui prihod, ali smatraju da to nema nikakve veze sa pravdom. Najznaajniji teoretiari proceduralne pravde su Hajek i Nozik. Hajek smatra da pravila proceduralne pravde upravljaju sticanjem svojine, njenim prenosom putem pristanka i nepovredivou ugovora. Poto pojedinci manje-vie slobodno upravljaju poslovima, ova pravila mogu spontano nastati. Drava nije odgovorna za sadraj ovih pravila, ve samo za njihovo nametanje. Hajek smarta da postoje dva razloga zbog kojih je termine pravde i nepravde neprikladno pripisati raspodeli prihoda: 1) Trita su nepredvidiva, usluge koje se visoko vrednuju u jednom periodu bie zamenjene drugim uslugama u drugom periodu, tako da je nemogue da drava odredi pravedan prihod, a da pri tome ne nanese tetu tritu.
2) U teorijama socijalne pravde postoji distributer koji moe posedovati znanje o

zaslugama i potrebama i tako doneti merodavne ocene o raspodeli. Meutim za teoretiare proceduralne pravde zasluge i potrebe su subjektivne i odsustvo saglasnosti o njima navelo je Hajeka da socijalnu pravdu proglasi privienjem, jer zasluge i potrebe nemaju nikakvo koherentno znaenje. Sa druge strane kritiari Hajeka tvrde da njegova teorija nije teorija o pravdi ve o pravilima koordinacije. Nema sumnje da su ova pravila u trinom procesu potrebna za obezbeivanje sigurnosti i predvidljivosti, ali teorija pravde nije iscrpljena opisom ovih pravila. Hajek ne daje odgovor o pravednosti polaganja prava na prvobitna svojinska prava. Hajekova teorija o pravdi vie se svodi na opis delotvornosti pravila, ova teorija jo samo daje ubedljivu tvrdnju o tetnosti egalitarne strukture nadnica po alokaciji rada. Ovo je znaajno samo za centralno planiranu ekonomiju. Ovo shvatanje pravde negira znaaj raspodele prihoda i bogatstva za samu pravdu. Ako neko ima pravo na nagradu zbog toga to je to po nekom pravilu, ne mora da znai da je to pravilo pravedno. Pa stoga pravda ne moe znaiti saglasnost sa proceduralnim pravilima. Hajek otklanjanjem zasluge iz pojam pravde ostaje u nemogunosti da napravi moralnu razliku izmeu razliitih postupaka u ekonomskom procesu.

17

Nozik je u delu Anarhija, drava i utopija predstavio svoju teoriju pravde koja je zapravo dopuna Hajekove teorije jer sadri moralnu osnovu. Nozik je uoio razliku u vrstama principa pravde: 1) Istorijski princip pravde (ranije okolnosti ili delovanja ljudi mogu stvoriti razliita ovlaenja ili zasluge u odnosu na stvari)
2) Principi krajnjeg stanja (prema njima postoje pojedinani ciljevi kojima se

distribucija mora prilagoditi- za ovaj princip se zalau utilitarizam i teorija socijalne pravde). Po Noziku postoji jo jedna podela principa pravde: princip pravde kao obrazac (distribucija se procenjuje u skladu sa nekom prirodnom dimnezijom, npr. ljude treba nagraivati prema njihovim potrebama) i princip pravde bez obrasca. Nozikova teorija pravde je istorijska teorija bez obrasca. To je teorija ovlaenja u kojoj je distribucija individualnih nekretnina pravedna ako je posledica pravinog sticanja ili prenosa. Jedini drugi aspekt pravde jeste REKTIFIKACIJA- princip kojim se doputa da ranije nepravde budu ispravljene. Glavna svrha teorije jeste da se njome pokae da pojedinci imaju pravo na vlasnitvo nad imovinom i da ne postoji moralno opravdanje irenja bogatstva u drutvu. Nozik takoe negira razliku izmeu proizvodnje i distribucije- smatra da se dobra ne mogu stvarati ni od kuda, da su ona nastala zahvaljujui vlasnitvu nad imovinom. Jedino ogranienje koje Nozik stavlja pravinom sticanju jeste da se njime ne sme pogorati poloaj drugih. Meutim i ovo ogranienje je usko i jedino moe nastati kada neko ima potpuni monopol nad neim to je od sutinske vanosti za ivot: npr. ukoliko neko poseduje jedini izvor vode u pustinji i naplauje njegovo korienje po volji. Ali Nozik smatra da za nekog ko je otkrio lek protiv smrtonosne bolesti i prodaje ga po visokoj ceni ne postoji ogranienje jer on ne stavlja druge u gori poloaj nego to je onaj u kome se ve nalaze. Nozik ispunjava prazninu koju je Hajek ostavio i objanjava sticanje vlasnikih prava.Stvaralac nove vrednosti ima pravo na njeno posedovanje. ak i u naprednoj kapitalistikoj ekonomiji ne postoji prilika za stvaranje vrednosti u Lokovom smislu (?), meanjem rada sa neposedovanim objekata uvek stvori novu vrednost. Princip rektifikacije podrazumeva da je u Nozikovoj teoriji neka vrsta preraspodele opravdana. Mi neto moemo pravedno posedovati samo ukoliko je to neto pravedno steeno. Vrlo verovatno je da najvei deo dananje imovine nekada ranije je nepravedno steen. Smatra se da se zbog ovog nepravednog sticanja u prolosti, neke osobe u sadanjosti nalaze u nepovoljnom poloaju pa one moraju dobiti nadoknadu.

38. Hajekovo shvatanje pravde (179-182)

Hajek smatra da pravila proceduralne pravde upravljaju sticanjem svojine, njenim prenosom putem pristanka i nepovredivou ugovora. Poto pojedinci manje-vie slobodno upravljaju poslovima, ova pravila mogu spontano nastati. Drava nije odgovorna za sadraj ovih pravila, ve samo za njihovo nametanje. Hajek smarta da postoje dva razloga zbog kojih je termine pravde i nepravde neprikladno pripisati raspodeli prihoda:

18

1) Trita su nepredvidiva, usluge koje se visoko vrednuju u jednom periodu bie zamenjene drugim uslugama u drugom periodu, tako da je nemogue da drava odredi pravedan prihod, a da pri tome ne nanese tetu tritu.
2) U teorijama socijalne pravde postoji distributer koji moe posedovati znanje o

zaslugama i potrebama i tako doneti merodavne ocene o raspodeli. Meutim za teoretiare proceduralne pravde zasluge i potrebe su subjektivne i odsustvo saglasnosti o njima navelo je Hajeka da socijalnu pravdu proglasi privienjem, jer zasluge i potrebe nemaju nikakvo koherentno znaenje. Sa druge strane kritiari Hajeka tvrde da njegova teorija nije teorija o pravdi ve o pravilima koordinacije. Nema sumnje da su ova pravila u trinom procesu potrebna za obezbeivanje sigurnosti i predvidljivosti, ali teorija pravde nije iscrpljena opisom ovih pravila. Hajek ne daje odgovor o pravednosti polaganja prava na prvobitna svojinska prava. Hajekova teorija o pravdi vie se svodi na opis delotvornosti pravila, ova teorija jo samo daje ubedljivu tvrdnju o tetnosti egalitarne strukture nadnica po alokaciji rada. Ovo je znaajno samo za centralno planiranu ekonomiju. Ovo shvatanje pravde negira znaaj raspodele prihoda i bogatstva za samu pravdu. Ako neko ima pravo na nagradu zbog toga to je to po nekom pravilu, ne mora da znai da je to pravilo pravedno. Pa stoga pravda ne moe znaiti saglasnost sa proceduralnim pravilima. Hajek otklanjanjem zasluge iz pojam pravde ostaje u nemogunosti da napravi moralnu razliku izmeu razliitih postupaka u ekonomskom procesu.

39.Nozikova koncepcija pravde-pravda kao ovlaenje(182-186)

Nozik je u delu Anarhija, drava i utopija predstavio svoju teoriju pravde koja je zapravo dopuna Hajekove teorije jer sadri moralnu osnovu. Nozik je uoio razliku u vrstama principa pravde: 3) Istorijski princip pravde (ranije okolnosti ili delovanja ljudi mogu stvoriti razliita ovlaenja ili zasluge u odnosu na stvari)
4) Principi krajnjeg stanja (prema njima postoje pojedinani ciljevi kojima se

distribucija mora prilagoditi- za ovaj princip se zalau utilitarizam i teorija socijalne pravde). Po Noziku postoji jo jedna podela principa pravde: princip pravde kao obrazac (distribucija se procenjuje u skladu sa nekom prirodnom dimnezijom, npr. ljude treba nagraivati prema njihovim potrebama) i princip pravde bez obrasca. Nozikova teorija pravde je istorijska teorija bez obrasca. To je teorija ovlaenja u kojoj je distribucija individualnih nekretnina pravedna ako je posledica pravinog sticanja ili prenosa. Jedini drugi aspekt pravde jeste REKTIFIKACIJA- princip kojim se doputa da ranije nepravde budu ispravljene. Glavna svrha teorije jeste da se njome pokae da pojedinci imaju pravo na vlasnitvo nad imovinom i da ne postoji moralno opravdanje irenja bogatstva u drutvu. Nozik takoe negira razliku izmeu proizvodnje i distribucije- smatra da se dobra ne mogu stvarati ni od kuda, da su ona nastala zahvaljujui vlasnitvu nad imovinom. 19

Jedino ogranienje koje Nozik stavlja pravinom sticanju jeste da se njime ne sme pogorati poloaj drugih. Meutim i ovo ogranienje je usko i jedino moe nastati kada neko ima potpuni monopol nad neim to je od sutinske vanosti za ivot: npr. ukoliko neko poseduje jedini izvor vode u pustinji i naplauje njegovo korienje po volji. Ali Nozik smatra da za nekog ko je otkrio lek protiv smrtonosne bolesti i prodaje ga po visokoj ceni ne postoji ogranienje jer on ne stavlja druge u gori poloaj nego to je onaj u kome se ve nalaze. Nozik ispunjava prazninu koju je Hajek ostavio i objanjava sticanje vlasnikih prava.Stvaralac nove vrednosti ima pravo na njeno posedovanje. ak i u naprednoj kapitalistikoj ekonomiji ne postoji prilika za stvaranje vrednosti u Lokovom smislu (?), meanjem rada sa neposedovanim objekata uvek stvori novu vrednost. Princip rektifikacije podrazumeva da je u Nozikovoj teoriji neka vrsta preraspodele opravdana. Mi neto moemo pravedno posedovati samo ukoliko je to neto pravedno steeno. Vrlo verovatno je da najvei deo dananje imovine nekada ranije je nepravedno steen. Smatra se da se zbog ovog nepravednog sticanja u prolosti, neke osobe u sadanjosti nalaze u nepovoljnom poloaju pa one moraju dobiti nadoknadu.

40. Socijalna pravda (187-192)

Sve teorije socijalne pravde su teorije konanog stanja (postoje pojedinani ciljevi prema kojima se distribucija mora prilagoditi) ili obrazac teorije. Drutvenom pravdom se zahteva da se drutvo kao celina procenjuje prema njegovoj pravdi ili nepravdi. Veina teorija socijalne pravde je egalitarna, ali postoje i izuzeci (neke verzije konzervativizma, komunitarijanizma i socijalnih filozofija zasnovanih na religiji- pravedno drutvo mora biti utemeljeno na jedinstvu, poretku i hijerarhiji). U socijalnim teorijama ne postoje nikakva opta pravila prema kojima ljudi mogu iveti pravedno, nezavisno od svojih potreba i elja, zapravo zadovoljenje potreba i elja predstavlja kriterijum pravednosti. Drutvo je pravedno ako se zadovoljenje elja u njemu rasporeuje na odreen nain. Potreba (varljiv pojam u socijalnim teorijama): potrebama se pridodaje objektivnost koja ih razlikuje od elja koje su isto subjektivne. Moderne liberalne teorije smatraju da trini sistem moe da zadovolji elje. One odbacuju postojenje nekog distributera (planera) koji odluuje ta ljudi treba da konzumiraju, i koja dobra i usluge shodno tome treba proizvoditi, on zapravo odreuje objektivne potrebe i preko njih se omoguava opravdanje drave. Meutim teoretiari trita ne prave razliku izmeu potreba i elja (potrebe za hranom, odeom su samo preruene elje). Ali postoji opravdanje za objektivnost potreba. Osoba moe imati potrebu za neim, a da toga nije ni svesna, dok bi osoba uvek bila svesna elje jer ona zavisi od subjektivnih preferencija. Npr. nekome moe biti potrebna hitna medicinska pomo, a da on o svom stanju nita ne zna. Naravno neko moe biti svestan svojih potreba, ali to nisu njegove subjektivne preferencije ve ih i posmatra moe uvideti. Nezadovoljenje potrebe moe biti jednako nanoenju tete nekoj osobi iako nije postojala namera o nanoenju tete. Ako se potrebe tumae na ovaj nain one su element zahteva za strogu pravdu, i njihovo zadovoljenje bi bila dunost drave. Rejmond Plant iznosi slino shvatanje pravde u svojoj kritici Hajeka koji je smatrao da ne moe postojati osoba koju moemo okriviti za uzrokovanje bede koja je rezultat nepredvidljive ekonomske pojave: 1) Promene mogu biti predvidljive, tako da se u drutvu mogu praviti planovi. 20

2) To to nijedna osoba nije odgovorna za nesreu, ne znai da ne treba da reagujemo na nju. Treba znati da je Hajek pravio razliku izmeu pravde i blagostanja i smatrao je da se u drutvu moraju obezbediti neke potrebe zarad blagostanja. Naravno, on se nije zalagao za dravu blagostanja. Komunitarne teorije pravde opravdane zahteve smetaju u posebne drutvene vrednosne strukture. Predstavnik komunitarne teorije pravde je Majkl Volzer. Volzer smatra da se na pitanje o pravdi moe odgovoriti jedino istraivanjem zajednikih znaenja. Takoe se razliite ljudske delatnosti moraju odvojiti u okviru razliitih principa pravde. Npr. zdravstvena nega mora biti mora biti pruena na osnovu kriterijuma potrebe, dok druga dobra i usluge moraju biti alocirani prema drugim kriterijumima. Ono to Volzer kritikuje u kapitalistikom drutvu nije nejednakost prihoda, ve injenica da se nekim pojedincima doputaju preimustva u oblastima u kojima ja novac potpuno neumesan. Postavlja se pitanje koliko su zajednika znaenja objektivna? Npr. ako uzmemo primer zdravstvene zatite koja je besplatna. Neki pojedinci mogu izabrati nezdrave stilove ivota..... Zbog toga pozivanje na zajednike vrednosti daje ovlaenje zajednici da postavi uslove i ogranii izbor- drutvo ima neku vrstu vlasti nad pojedincima. To znai da postojanje zajednikih znaenja ne zatvara raspravu, jer mnogo truda mora biti uloeno u njihovo istraivanje- Volcerova pravda je relativna u odnosu na pojedinane delatnosti. Ovaj relativizam ne doputa ni meukulturna poreenja drutvenih ureenja i pravde, jer su one razliite u zavisnosti od kulture. Treba naglasiti da zajednike ciljeve koji postoje u kastijskim i klasinim drutvima Volcer smatra obmanjujuim jer ne podrazumevaju interese najniih klasa ili kasta.

41. Rolsova teorija pravde (192-204)

Rolsova teorija pravde je vrsta proceduralne teorije, ali se u nekoliko aspekata razlikuje od ostalih. Rols smatra da e racionalni subjekti pod paljivo odreenim uslovima izabrati skup principa koji su konsistentni sa naim intuitivnim idejama distributivne pravde i posledice sleenja ovih pravila su uvek moralno prihvatljive. Rols daje doprinos i teorijama socijalne pravde, jer naglaava da sva odstupanja od jednakosti moraju biti opravdana ( razlikuje proizvodnju i distribuciju, trini kriterijumi uvek moraju biti kontrolisani principima socijalne pravde). Da bi se razumela Rolsova teorija pravde mora se razmotriti njegov metod pristupanja moralnim problemima. Postoje dva sutinska dela programa ( dva dela pravde kao nepristrasnosti): 1) Opis uslova pod kojima racionalni preduzetnici razmisljaju (pojedinci apstrahovani iz drutvenih i ekonomskih okolnosti)
2) Sadraj principa koje bi izabrali (rekonstruisanje pravila, principa i institucija)

Rolsova ideja metodologije je ideja refleksivne ravnotee- zakljuke naeg moralnog rasuivanja moramo stalno proveravati prema intuitivnim moralnim pojmovima. Okvir u kome se pojedinci nalaze tj. prvobitni poloaj- nije neutralan ve je ispunjen moralnim sadrajem. 21

Prvobitni poloaj: Rols stavlja ljude iza vela neznanja. To je hipotetika situacija gde su ljudi lieni znanja o svojim eljama, interesima, vetinama, sposobnostima.....(da li su beli ili crni nema veze jer ne znaju koji obrasci diskriminacije deluju u drutvu). Ali oni e imati osnovno znanje o ekonomiji i psihologiju i oseaj za pravdu. Rols pojedince stavlja pod veo neznanja koji podrazumeva i neka moralna ogranienja, a ti pojedinci za Rolsa su koristoljubivi (tee da ostvare svoje interese, ali ne kre moralna ogranienja), ali nisu egoisti (ostvaruju svoje ciljeve bez obzira na moralna ogranienja). Nepoeljne elje su automatski eliminisane postojanjem moralnih ogranienja. Za razliku od utilitarizma Rolsovi pojedinci imaju elje ne zavisno od toga da li e te elje biti drutveno korisne. Za Rolsa su pojedinci autonomni akteri koji ne smeju biti upotrebljavani kao sredstva za ciljeve drugih. Rols iznosi dve pretpostavke o koristoljubivim racionalnim pojedincima: 1) Oni nisu zavidni- zainteresovani su samo za maksimizaciju svojih vlastitih primarnih dobara, a poloaj drugih ih ne zanima.
2) Imaju konzervativno miljenje o riziku- u bilo kojem izboru birae najmanje

nepovoljan ishod. Pod ovim okolnostima Rols postavlja dva principa pravde: 1) Svaka osoba treba da ima jednako pravo na najiri ukupni sistem jednakih osnovnih sloboda koji je u skladu sa slinim sistemom slobode za sve
2) Drutvene i ekonomske jednakosti treba da budu tako ureene da su: a) Od najvee dobiti onima u najnepovoljnijem poloaju (princip razlike)

b) Da se odnose na slube i poloaje koji su otvoreni za sve pod uslovom objektivno jednakih mogunosti. Principi su poreani prema leksikom redosledu, prema pravilu prioriteta gde 1. princip prethodi 2. principu, a unutar drugog 2B prethodi 2A. 1prethodi 2- Rols kae da na datom nivou ekonomskog razvoja ne bi bilo racionalno zameniti jednaku slobodu za ekonomsko preimustvo. Rols najvie panje posveuje 2A principu (princip razlike)- odstupanje od jednakosti moe biti opravdano samo ukoliko svi imju dobit, ali ovo znai da korist moraju imati oni koji su u najnepovoljnijem poloaju. Kako ovo Rols dokazuje: on se slae da je Pareto princip kriterijum za optimalnu alokaciju resursa u drutvi. Delotvorna alokacija koja se postie Pareto principom je konsistentna sa bilo kojom poetnom distribucijom imovine. Meutim poto Rols smatra da je poetna distribucija negde u prolosti bila rezultat nepravde onda Pareto princip ne moe biti zadovoljavajui kriterijum pravde. Pa se doputa da se socijalnom politikom ublae razlike koje nastaju posle alikacije resursa. to se tie prirodnih talenata koji ljudima osiguravaju visoke dobiti, posledica ove prirodne lutrije moraju biti ublaene. Oni sa prirodnim talentima imaju pravo na visoka primanja samo ako su takve nejednakosti u korist onih koji se nalaze u najnepovoljnijem poloaju (Rols kae da ljudi nemaju pravo na talente, pa stoga mora slediti raspodela). 22

Rols treba da dokae zato e pojedinci usvojiti njegov skup principa i pravilo prioriteta, tj. Zbog ega e oni usvojiti maximin strategiju. Pojedinci e izabrati principe koji maksimilizuju stanja onih koji su u najnepovoljnijem poloaju, poto oni nemaju znanje o svom poloaju, i ne znaju da li e oni biti u najnepovoljnijem poloaju. Rolsova teorija je zbog ovoga u sukobu sa utilitarizmom, jer utilitarizam maksimizuje ukupnu korist bez obzira na njenu raspodelu. Oni takoe zameraju Rolsu to ne doputa velike dobiti prirodno talentovanih. Rols svoj sistem smatra sistemom iste proceduralne pravde, jer oko principa postoji jednoduna saglasnost, pa je onda bilo koja distribucija izvrena prema principima pravedna. Rolsovo pravilo prioriteta je kritikovano zbog toga to su neki teoretiari bili ubeeni da postoje sluajevi u kojima bi bilo racionalno razmeniti jednakost za ekonomsko preimustvo. Neki liberali su mu zamerali to to je njegova teorija isuvie egalitarna i da ostupa od proceduralnih teorija jer se moe smatrati teorijom krajnjih stanja (pravedna je ona distribucija koja ide u korist najugroenijima). Oni zameraju to prirodni talenti kod Rolsa ine zajedniki fond. Odavde sledi kritika Rolsove teorije linosti. Rols pravi razliku izmeu linosti i prirodnih talenata, ali onda se postavlja pitanje ta ostaje od linosti tj. ta je karakterie kada njene talente odvojimo od nje i stavimo ih u zajedniki font. U svom kasnijem radu Rols znaajno odstupa od univerzalizma koji je predstavljen u Teoriji pravde. U Teoriji pravde subjektima upravljaju principi racionalnog izbora, a ne pojam dobra. Zbog ovoga se smatra da je ovakvo uenje politiki nerealno, ali izvoenjem tog uenja iz racionalnog izbora otklanja nedostatke ovog uenja (otklanjanje ovih nedostataka izvreno je u Rolsovom deli Politiki liberalizam. izdavanje. akumulisanja sredstava koja su neophodna za nezavisno 42. Princip jednakosti Kada je R.H. Toni objavio svoju uvenu knjigu Jednakost, alio se na ono to je nazivao religijom nejednakosti u britanskom drutvu. Problem za njega, kao strogog egalitaristu, nije bio samo to to su postojale krajnosti prihoda i bogatstva i to je sistem socijalne stratifikacije ouvao staromodne klasne razlike, nego to su ih odobravali i prihvatili kao neizbene oni koji su najvie dobijali njiihovim uklanjanjem-radnika klasa. Ljudi su prihvatili drutvene i ekonomske nejednakosti na isti nain na koji primitivni ljudi prihvataju ritual u plemenskom drutvu. Prema Toniju, nije postojalo racionalno objanjenje za nejednakost; njen opstanak je bio stvar predrasude. Ne bi bilo netano sugerisati da je danas situacija gotovo obrnuta. Skoro sve socijalne reforme u dravi smiljene su kako bi se promovisao oblik jednakosti koji ne bi nastao putem privatnih transakcija. Ipak, teko je rei koliko je potovanje principa jednakosti proelo itavo drutvo. Tempo kojim se napredak ka jednakosti odvija, razlikuje se od jedne do druge zapadne zemlje, kao i vrsta jednakosti kojoj se stremi. U SAD-u , na primer vie je zastupljena zakonodavna i sudska delatnost u promovisanju drutvene jednakosti radi otklanjanja nejednakosti za manjinske grupe i rase, nego ekonomskoj jednakosti. Mnoge Tonijeve otre kritike upuene britanskoj radnikoj klasi zbog preputanja sudbini uprkos ekonomskoj i drutvenoj jednaksti, mogu danas vaiti i za SAD.

23

Poslednjih godina je dolo do ponovnog oivljavanja antiegalitarne misli. Veita rasprava izmedju politikih filozofa tie se odnosa jednakosti i slobode i u drugoj tradiciji smatra se da upotreba dravne vlasti u ostvarivanju jednakosti koja ne nastaje spontano, nuno ukljuuje smanjenje line slobode. Sve teorije proceduralnih pravila pravde sadre slab smisao jednakosti koji znai da svi ljudi, bez obzira na razlike, a na osnovu svoje humanosti, imaju pravo da s njima, prema pravilima drutvne prakse, postupa jednako. Ovo svakako nije egalitarno i sasvim je u skladu s velikom druvenom i ekonomskom nejednakou. Istina je da svako moe da usvoji ovaj moralni princip, a da ne prihvati stanovite da sve nejednakosti moraju biti opravdane. Pa tako, u veini teorija pravde tvrdi se da se pravda odnosi upravo na opravdanje odstupanja od jednakosti (to je Rolsov postupak). Klasini liberali tvrde da bi kretanje ka jdnakosti bilo neopravdano, poto bi za posledicu iamlo davanje istog prihoda pojedincima koji razliito doprinose ekonomskoj proizvodnji. Jednakost se, dakle moe sukobiti s principima pravde, ak iako je agalitarizam osnovna komponenta socijalne pravde. Politika i ustavna prava, kao to je jednako pravo glasa u demokratiji, primeri su primene jednakosti, kao to su to zakoni koji zabranjuju rasnu i polnu diskriminaciju. Ljudi se mogu razlono ne slagati kada je re o tome koliko daleko treba insistirati na jednakosti, ali rei da je egalitarne politike mogue svesti na politike kojima se uklanjaju proizvoljne privilegije znai pogreno razumeti znaenje principa. Naglasak na jednakosti kao sutinskoj karakteristici socijalne pravde znai da egalitaristi ne moraju da se pozivaju na pojam moralne zasluge da bi opravdali pojedine raspodele prihoda i u ovome imaju neto zajedniko sa laissez-faire liberalima. Egalitarista koji zadrava veru u vanost slobode mora biti krajje skeptian u pogledu centralizovanih insistucija koje odredjuju vrednost linosti koja je podlona jedino politikim kontrolama. Proble potrebe je sloeniji, poto je zadovoljenje potreba sutinski element socijalnog programa. Ipak, postoje ozbiljni problemi u ustanovljavanju potreba i njihovom povezanou s jednakou. Premda je istina da su ljudima potrebni hrana, odea, sklonite itd. Oito je da im nije potreban jednak udeo u njima. Najurgentniji sluajevi socijalne pravde odnose se na opravdanost zadovoljenja sasvim razliitih potreba. 43. Jedanakost i pravda (ponavlja se prethodno pitanje) Re pravda je deo grupe pojmova koji su vrsto povezani. Pojam koji se najee upotrebljava u istom kontekstu kao pravda jeste jednakost, a veza izmedju ove dve ideje je sloena. Kada postoje situacije u kojima se pod upotrebom prvde podrazumeva jednakost, govorimo o jednakosti pred zakonom i esto izvesne oblike nejednakosti smatramo proizvoljnim i nepravednim. Na primer, pravdom se ne odobrava jednako nagradjivanje pojedinaca koji pruaju razliite usluge. Klasini liberali dovodjeni su u vezu sa stanovitem da je pokuaj nametanja materijalne jednakosti nejednakim ljudima poguban po vladavinu zakona i da nuno vodi totalitarizmu i , samim tim nepravdi prema pojedincima. Savremeno zanimanje za samostalne teorije pravde nije sluajno i za to postoje dobri filozofski i politiki razlozi. to se tie politikih razloga, znaajna je najvanija knjiga o politikoj filozofiji do II svetskog rata, Rolsova Teorija pravde. Njeno pojavljivanje podudaralo se sa kulminacijom pokreta kojima su se traila jednaka prava za manjine i drugim oblicima politikog nezadovoljstva. Povrh toga, ma kako ljudi bili saglasni da 24

kapitalistika i meovita ekonomija pruaju dobra i usluge delotvornije nego drugi sistemi proizvodnje i razmene, postojale su stalne pritube da ona to ini po cenu neprihvatljivih nejednakosti prihoda, bogatstva i vlasti. Za pravila pravde, ma ta bila, misli se da imaju obavezujuu snagu koje druge moralne vrline nemaju. Ne samo da je ispravno delovati pravino, nego je naroito pogreno delovati nepravino. Druga moralna postupanja, kao to je davanje velikih delova prihoda u dobrotvorne svrhe, sigurno bi bila smatrana dobrim i vrednim hvale, ali ne i obavezujuim i ne bi bilo pogreno ne ispunjavati ih. Izgleda da postoji snana veza izmedju ispravnosti i pravde Rols ubedljivo tvrdi da u moralnoj i drutvenoj filozofiji pravo prethodi dobru. Kada kozervativci u drutvenoj filozofiji danas sugeriu da, pored pravde, postoje i druge stvari koje bi drutvo trebalo da promovie, na umu imaju radikalni koncept. Zato moralni i politiki teoretiari razlikuju pravdu od morala uopte, kako bi razjasnili njene karakteristike. Pravda je distributivni pojam. To znai da su teoretiari, kada je o njemu re, prvenstveno zainteresovani za nain na koji se pojedinci nagradjuju i kanjavaju u praksi kojom vladaju pravila i njegova bliska veza s pravinou ukazuje na to. Na primer, moemo kritikovati odredjenu drutvenu praksu kao to je brak izmedju dece ili poligamija kao nemoralne, ali verovatno neemo rei da je ona neprvina. Posebno pravilo ili politiku opisujemo kao nepravinu kada se njima diskriminiu grupe kao to su obojeni ili ene. Bilo bi obmanjujue sugerisati da se pravda odnosi samo na pravinu primenu pravila. Neka pravila, premda pravino primenjena, mogu proizvesti rezultate koji su odbojni za nae intuitivne pojmove pravde. Naravno, postoje pravila koja bismo, premda se njima ne vri diskriminacija, oklevali da opiemo kao pravina. Na primer: Ako bi vladar hteo da ispri svoje podanike na ulju i zatim sam skoi u njega, to bi bila nepravda, ali ne bi postojala nejednakost postupanja (Franken). Pravilima pravde, ipak, moe se dati neki sadraj koji pojam ne vezuje za moral uopte i uva njegovu vezu distribucijom nagrade i kazne, pravima, dunostima i slobodama. Za Aristotela pravda znai jednako postupanje s jednakima i nejednako postupanje s nejednakima i da nejednako postupanje mora biti u srazmeri s nejednakou. Ovo je ispravno opisano kao formalno pravilo ili princip racionalnosti kojim se smatra da se za razliito postupanje uvek mora dati neki razlog. Njime se ne pretostavlja neka fundamentalna jednakost ljudi jer je to isto formalno pravilo. Formalni princip koji nam nalae da s jednakima postupamo jednako ne smemo meati sa sutinski egalitarnim principom pravde kojim se pretpostavlja da sva odstupanja od jednakosti moraju biti opravdana. Ova pretpostavka u korist jednakosti moe se nai u Rolsovoj tvrdnji: Sve drutvene vrednosti-sloboda, mogunosti, prihod i bogatstvo i osnova samopotovanja-moraju biti jednako distribuirane, osim ako nejednaka distribucija billo koje vrednosti nije u korist svih. U Rolsovom sluaju, nejednakosti u distribuciji opravdane su samo kada su od koristi onima koji su u najnepovoljnijem poloaju. Ovu pretpostavku u korist jednakosti lako je osporiti podjednako validnim moralnim principom da pojedinac ima pravo na ono to proizvede. Ako elimo da teorija pravde bude vie od isto formalnog principa da se pravila moraju dosledno primenjivati, u njenoj osnovi mora postojati neki pojam ljudske jednakosti. Ipak, odnos izmedju pravde i jednakosti veoma je diskutabilna stvar. Neki drutveni 25

teoretiari saglasili bi se da se pravdom zahteva da se s ljudima postupa kao s jednakim, ali bi odbacili ideju da samostalna drutvena jednakost po sebi poeljna. Zato je vano razlikovati jednakost u jakom i slabom smislu. Konzervativniji teoreiari pravde priznaju samo slab smisao, jer tvrde da svaki drugi smisao ukljuuje pretnju slobodi, pravilima i drutvenoj stabilnosti. Slabim smislom jednakosti koji je sadran u pojmu pravde sugerie se da bi s pojedincima, zbog izvesnih ciljeva, trebalo postupati kao da su jednaki. To znai da, to se tie prava, nijedna osoba nema pravo na povlaen poloaj zbog nekog irelevantnog svojstva, kao to je bogatstvo, rodjeje, pol, rasa, religija. U politikoj sferi, to bi garantovalo jednaka ustavna prava, tako da niko ne bi mogao da poseduje prvenstvo na poloaj u odnosu na bilo kog drgog. Ovde, ipak, treba uvesti ogranienje da iz pravde ne sledi privrenost politikoj jednakosti. Pravina pravila se mogu nepristrasno sprvoditi u reimima u kojima je doputena neznatna politika participacija, a u demokratijama u kojima postoji vladavina veine s pojedincima i manjinama moe se samovoljno postupati. Moda je ranije opisani minimalni smisao jednakosti najbolje izraen principom kojim se odredjuje da svi ljudi imaju pravo na jednako potovanje. To znai da ma kakve razlike pojedinci ispoljavali u svojim prirodnim sposobnostima, pravo i drava ih, zbog odredjenih ciljeva, moraju ignorisati. Slina ideja izraena jeu Kantovom poznatom nalogu da se s ljudima uve postupa kao s ciljevima po sebi, a nikada samo kao sa sredstvima. Pojam pravde u savremenoj drutvenoj filozofiji ima vie veze sa opravdanjem nejednakosti neg s jednakou. Poznati pojmovi koji pripadaju porodici pojma pravde jesu ZASLUGA i POTREBA. Bilo bi nepravedno postupati jednako s ljudima koji se razlikuju prema zaslugama i potrebama. Vano je napraviti analitiku razliku izmedju zasluge i potrebe. Rei da osoba zasluuje nagradu ili kaznu znai da su delatnosti, nastojanja i rezultati stvari koje su relevantne za nain na koji se s njom postupa. Ipak, rei da je osobi neto potrebno znai da joj nedostaju izvesne stvari-novac, hrana, odea-za koje se misli da su sutinske za ostvarenje odredjenog nivoa dobrobiti. Osobi mogu biti potrbne izvesne stvari premda ih ne zasluuje svojim delovanjem, nastojanjima ili rezultatima. Pruanje dobara blagostanja-stanovanja, zdravstvene nege itd., u potpunosti je opravdano u smislu potreba. Postoje, ipak, pokuaji da se potrebe inte griu sa idejom zasluge. Tvrdi se da ako osoba koja iskusi nevolju ali ne svojom krivicom, pre zasluuje blagostanje nego ona kojoj je ono samo potrebno. Sve teorije proceduralnih pravila pravde sadre slab smisao jednakosti koji znai da svi ljudi, bez obzira na razlike, a na osnovu svoje humanosti, imaju pravo da s njima, prema pravilima drutvne prakse, postupa jednako. Ovo svakako nije egalitarno i sasvim je u skladu s velikom druvenom i ekonomskom nejednakou. Istina je da svako moe da usvoji ovaj moralni princip, a da ne prihvati stanovite da sve nejednakosti moraju biti opravdane. Pa tako, u veini teorija pravde tvrdi se da se pravda odnosi upravo na opravdanje odstupanja od jednakosti (to je Rolsov postupak). Klasini liberali tvrde da bi kretanje ka jdnakosti bilo neopravdano, poto bi za posledicu iamlo davanje istog prihoda pojedincima koji razliito doprinose ekonomskoj proizvodnji. Jednakost se, dakle moe sukobiti s principima pravde, ak iako je agalitarizam osnovna komponenta socijalne pravde. Politika i ustavna prava, kao to je jednako pravo glasa u demokratiji, primeri su primene jednakosti, kao to su to zakoni koji zabranjuju rasnu i 26

polnu diskriminaciju. Ljudi se mogu razlono ne slagati kada je re o tome koliko daleko treba insistirati na jednakosti, ali rei da je egalitarne politike mogue svesti na politike kojima se uklanjaju proizvoljne privilegije znai pogreno razumeti znaenje principa. Naglasak na jednakosti kao sutinskoj karakteristici socijalne pravde znai da egalitaristi ne moraju da se pozivaju na pojam moralne zasluge da bi opravdali pojedine raspodele prihoda i u ovome imaju neto zajedniko sa laissez-faire liberalima. Egalitarista koji zadrava veru u vanost slobode mora biti krajje skeptian u pogledu centralizovanih insistucija koje odredjuju vrednost linosti koja je podlona jedino politikim kontrolama. Proble potrebe je sloeniji, poto je zadovoljenje potreba sutinski element socijalnog programa. Ipak, postoje ozbiljni problemi u ustanovljavanju potreba i njihovom povezanou s jednakou. Premda je istina da su ljudima potrebni hrana, odea, sklonite itd. Oito je da im nije potreban jednak udeo u njima. Najurgentniji sluajevi socijalne pravde odnose se na opravdanost zadovoljenja sasvim razliitih potreba. 44. Ljudska priroda i jednakost Savremeni egalitaristi u prezntaciji svog uenja unapred iznose dve vrste ogranienja: 1. Oni osporavaju da zahtev za jednakou znai zahtev za apsolutnu jednakost. U stvari, ovo je retko zahtevao bilo koji mislilac u istoriji egalitarne misli. Prema tome, oni misle da ravnopravnije drutvo ne bi bilo okarakterisano istou, nego odredjenim stepenom raznolikosti. Tvrdi se samo da bi uklanjanje velikog broja postojeih ekonomskih i drugih nejednakosti predstavljalo drutveno poboljanje. 2. Argument u korist vee jednakosti obino se ne opravdava ukazivanjem na navodnu prirodnu jednakost ljudi tj da su svi ljudi stvoreni jednaki. Ne bi bilo mudro za egalitariste da svoje argumente zasnivaju na ljudskoj prirodi. Egalitarista moe ri da bi s ljudima trebalo postupati jednako tamo gde su oni jednaki. Verzija principa jednakosti uopte ne zavisi od prirodne jednakosti. Neki tvrde da su princip jednakosti pred zakonom i zahtev da pravila u pravnom sistemu moraju biti opta i nediskriminatorska samo procedure koje mogu da garantuju da fundamentalno nejednaki ljudi mogu voditi svoje ivote s razumnom predvidljivou i sigurnou. Nejednakost ljudskih bia ne mogu biti razlog da vlada i zakoni prema njima postupaju razliito. U ovom kontekstu malo je razlikeizmedju jednakosti i slobode: zakon titi oboje. Ideal jednake slobode pred zakonom, koju uivaju pojedinci i koji nisu podjednako obdareni, mora dovesti do toga da neki prolaze bolje od drugih. Ipak, nastanak supstancijalnije (glavne) jednakosti mora ukljuiti razliito postupanje s njima, to je suprotno formalnoj jednakosti. Najoigledniji primer je prihod: ako hoemo da ujednaimo prihode, moramo s ljudima, pomou pravila poreskog sistema, postupati rzliito. Ovde nastaje problem slobode, jer se poreskim pravilom ujedniavanja neki moraju spreiti da potroe svoj prihod onako kako ele. Sugestija da sam moral podrazumeva element nepristrasnosti nije prazna. Iz toga moemo izvesti ideju o optoj ovenosti- taj minimalni, ali osnovni pojam jednakosti koji ujedinjuje sve ljude u jednu referentnu grupu za potrebe moralnog argumenta. Iako se ljudi u mnogim vanim aspektima razlikuju jedni od drugih, slini su u poredjenju s 27

drugim vrstama. Dakle, s ljudima postupam jednako, na nain na koji ne bi postupali jednako sa osobama i psima, ali istovremeno priznajemo razlike izmedju osoba. Ljudi su barem jednaki u smislu da nijedan izbor osobe nema apriori pravo na superiornost u odnosu na druge izbore. Ipak, u nau referentnu grupu ne bismo ukljuili mentalno defektne i decu, tano zbog toga to izgleda da moral iskljuuje one koji uopte nisu u stanju ili jo nisu u stanju da prave racionalne izbore. To ne zai rei da nemamo vrlo snane moralne obaveze prema mentalno poremeenim i ostalim koje ne zovemo racionalnim biraima. Uprkos nekim herojskim pokuajima filozofa, nije mogue supstantivne egalitarne zakljuke izvesti iz jednog prava na slobodu koja sadri pojam opte ovenosti. Argumenti u vezi s jednakou mogunosti i odgovarajuom raspodelom prihoda je da svako ljudsko bie ima pravo na dostojanstvo i samopotovanje. Antiegalitaristi esto tvrde da nemetanje socijalistikih egalitarnih mera podriva dostojanstvo i samopotovanje, a paternalizam koji esto ide s takvim merama negira ideju osoba kao racionalnih biraa.

45. Jednakost mogunosti (ansi, prilika) Iako je istina da egalitaristi nisu saglasni kada je re o poeljnom nivou jednakosti u kvantitavnom smislu, postoji skoro jednoduna saglasnost o poeljnosti kvalitativne vrednosti jednakosti mogunosti. To je vrednost koju ak i neki neegalitaristi smatraju privlanom. Ipak, teko je videti ta jednakost mogunosti uopte ima zajedniko s jednakou. Kada bi, kao to je esto ukazivano, ona bila strogo primenjena, mogla bi da dovede do stanja stvari u kojem postoji mnogo vei stepen ekonomske i drutvene stratifikacije od onog koji danas postoji u veini zapadnih demokratija. To je strogo meritokratsko uenje. U Platonovoj Dravi ukorenjeni su svi inioci kojima se proizvoljno davala prednost jednoj osobi u odnosu na druge, ukljuujui i porodicu, tako da je drutveni poloaj na kojem su se nalazili mukarci i ene bio u potpunoti rezultat njihovih sposobnosti i nastojanja. Ovaj princip moe da se protumai i kao primer maksimilizacije jednake slobode. Prema ovom stanovitu, zahtevati jednakost mogunosti znai zahtevati uklanjanje prepreka ili smetnji koje stoje na putu pojedincu da ostvari svoje potencijale. Ovo je u uenju zahtevlo uklanjanje zakonskih i drugih neopravdanih privilegija za klase, rase ili pojedini pol. Ipak, moderni pristalica uenja eli da uradi vie od ovoga; on, takodje, eli da ukloni one druge inioce kojima se daje prednost, ali koji su rezultat sree a ne zakonskih privilegija, kao to je biti rodjen kao erka uspenog preduzetnika. Takodje, ukljuuje i ukidanje izvesnih sloboda, kao to je pravo na ostavljanje nesledstva. Intelektualni predak modernog misljenja o jednakosti mogunosti nesumnjivo je Ruso. On je nemoral evropskog drutva u 18. Veku hteo da objasni nejednakou koja je jednog oveka inila zavisnim od drugog. U osnovi Rusoovog egalitarizma lei navodna razlika izmedju prirode i konvencije. Prirodne nejednakosti u fizikoj snazi, intelektu, lepoti itd. su prihvatljive; drutvene nejednakosti, budui da su rezultat iste konvencije-nisu. Razlika izmedju prirode i konvencije zavisi od pretpostavke da su konvencijalne nejednakosti promenjive, dok prirodne nisu.

28

Znaaj ovoga za egalitaristu, jeste u tome to se predloenom razlikom izmedju prirode i kkonvencije ne prua nepobitan kriterijum za odredjivanje vrsta promena. Postojanje drave i potreba za nametanjem optih pravila znai da e nuno postojati izvesna politika nejednakost koja se, pogreno, moe smatrati neprirodnom. Moe se rei da su razlike izmedju pojedinaca s obzirom na prihod i bogatstvo konvencionalne i proizvoljne, poto poivaju na vetakim pravilima koja su po volji promenjiva. U delu Uspon meritokratije Majkl Jang je pokazao da bi meritokratsko drutvo proizvelo mnogo rigidniji i mraniji sistem drutvene stratifikacije nego to je danas sluaj sa zapadnim demokratijama. Verovatno je da bi takav sistem ogorio ljude i bio uzrok nesklada, upravo zbog toga to je izrazito meritokratski. Ljudi koji zavre na dnu ak nemaju ni utehu da budu s pravom povredjeni zbog svoje sudbine, jer tu i zasluuju da budu. Postoji, isto tako, problem koji se odnosi na to da se neke prirodne nejednakosti mogu pokazati promenljivim s napretkom medicinske nauke. Genetiki inenjering moe uskoro omoguiti uklanjanje naslednih razlika tako da istinski jednako polazite u ivotu moe biti utemeljeno za svakoga. Najneuspeniji nee vie morati da se ale na nepravdu prirode zbog tako nepravine raspodele talenata. 46. Jednakost, trite i resursi Gotovo svi politiki teoretiari uzimaju neku koncepciju jednakosti kao glavnu. Izgleda da postoje konkurentske koncepcije koje imaju drugaije posledice po socijalnu politiku. Dok neki ak smatraju da one uopte i ne postoji. Ekonomista koji zastupa slobodno trite moe tvrditi da se sistem razmene savreno uklapa u princip jednakosti. Sa svakim ko sklapa posao postupa se kao sa apstraktnim subjektom, koji se ne identifikuje s nevanim karakteristikama kao to su pol ili rasa i on je slobodan da vri razmenu s kime god to eli. Svaka zabrana takve razmene bila bi krenje prncipa jednakosti. Ekonomisti koji zastupaju trite tvrde da nejednakost ne izvire iz trita, ve iz drave; najbolji prime su junoamerike drave i Juna Afrika. Nije delotvorno vriti diskrminaciju na osnovu rase ili pola. Svakako, slobodno trite nece ukloniti ukupnu diskriminaciju, ali ideja trita sigurno nije uperena protiv pojma jednakosti. Neki teoretiari trita idu dalje i dugeriu da konkuretsko trite moe ispuniti neke zahteve supstantivnije koncepcije jednakosti-tj. One u kojoj postoji elja da se smanje razlike u prihodima, ali ne do nivoa kojim bi se uticalo na produktivnost. U ovoj koncepciji prihvatile bi se racionalne nejednakosti , ali bi se smatralo da se nejednakosti u potojeim kapitalistikim drutvima zasnivaju na vlasti koja se ne odnosi na ekonomske potrebe. Znai, u savreno konkurentskoj trinoj ekonomiji, svaki inilac proizvodnje dovoljno je plaen da bude podstaknut na maksimalnu produktivnost. Ma koliko da je teorija trita privlana egalitaristima, moralno je manjkava u njihovim oima. Glavni nedostatak je to ljudi stupaju na trite s nejednakim resursima, ne samo u smislu fizike aktive (imovine) koju poseduju na poetku, ve i u smislu razlika u prirodnim talentima koji im stalno omoguavaju vee prihode nego onima koji nisu tako obdareni. Rols je eleo da naglasi proizvoljnost prirode u nejednakom dodeljivanju talenata tako da je sasvim uklonio zaslugu iz socijalne pravde. Ipak nije napravio potpunu razliku izmedju

29

prirodne nadarenosti i uloenog truda, tako da je ostala izvesna distanca izmedju njegove teorije i moralnog jezika. U savremenom egalitarizmu za cilja se na dovrenje Rolsovog nedovrenog programa. U odgovoru na pitanje Jednakost ega?, kae se da drutvene okolnosti moraju biti uredjene tako da polazita u ivotu ne budu takva da neki imaju nepravina preimustva nad drugima. Istie se da surova srea, bilo u materijalnoj aktivi ili prirodnim talentima i genetskoj zloj kobi, mora biti ublaena. Trite nikako nije iskljueno, jer se smatra da bi smiljanje ishoda koje nije rezultat slobodnog izbora bilo krenje osnovnog leberalnog principa, tj. Niija koncepcija dobra ne sme imati priortet nad drugim koncepcijama. Dvorkinovo hipotetiko egalitarno drutvo strukturisano je oko razlike izmedju nejednakosti koje se odnose na nadarenost i onih koje se odnose na ambicije. Prve nastaju iz preimustva koja neki stiu iz proizvoljne raspodele resursa i ne odnose se na izbore, delovanja i dostignua osoba, dok druge nisu nikako sluajne, poto nastaju iz delovanja osobe koje dovodi do njenog uspeha. Pravei ovu razliku on obnavlja ideju zasluge. Razlika izmedju zasluga i ovlaenja, koja je karakteristika proceduralne pravde, naputena je zbog toga to u dvorkinovoj emi ne postoje nepravedns ovlaenja. Ovaj argument predstavlja razvijanje njegove ranije tvrdnje da svaka osoba zasluuje jednaku panju i potovanje. Dvorkin zamilja da se u nekoj isto hipotetikoj emi ljudi nadmetati za raspoloive resurse na aukciji. Resursi-zemlja, materijal itd.-nisu podjednako rasporedjeni, poto e ljudi eleti da rade razliite stvari, tako da e ono to jedna osoba eli da uradi s neim razlikovati od onoga to eli druga osoba. Umesto toga, ljudima su date podjednake koliine bonova (koljki) kojima se vri licitacija za resurse. Krajnja raspodela resursa odravae subjektivne izbore ljudi i biti oslobodjena zavisti u smislu da niko nee preferirati neije resurse u odnose na svoje. Ono to ljudi rade sa svojim resursima potpuno zavisi od njih i oni su odgovorni za svoje delovanje. Postoji, ipak, i drugi deo procesa u kojem imamo posla sa nejednakom raspodelom prirodnih talenata. U skladu s teorijom, nejednakosti koje nastaju iz njihove loe raspodele isto toliko nisu izabrane koliko i proizvoljna raspodela fizikih resursa. Ne moe biti prigovora na nain na koji ljudi koriste svoje talente, ali drutvo dobija kada se oni koriste na najproduktivnije naine,ali kao i Rols, Dvorkin protestuje zbog nasumine poetne alokacije. Postoji, isto tako pitanje nesrenih ljudi koji zapravo ne poseduju talente. Dvorkin predlae trite osiguranja na kojem ljudi mogu da kupe pemije koje ih, u izvesnoj meri, tite od nestalnosti prirode. Ljudi rodjeni s talentima morae iznova da ih kupe preko trita osiguranja. Dakle, neko ko je obdaren sposobnostima koje e mu doneti visok prihod, kao advokatu, inenjeru, doktoru, morae da plati za njih. Ovaj pristup je u velikoj suprotnosti s Nozikovim modelom samovlasnitva. Iako ovo izgleda nerealno, ima dosta veze sa realnim svetom. Pa tako danas vei porezi koje plaaju boljeplaei mogu se tumaiti kao cea koju moraju da plateza svoje sposobnosti. Iz druge perspektiv, posedovanja talenta moe predstavljati tekou. Cene premija odravae vrednosti koje drutvo polae na odredjene talente. Vrlo nadareni ljudi morae iznova da kupe svoje sposobnosti po prilinoj ceni. Ako neko ne eli da upotrebi svoje talente na naine koje drutvo nagradjuje, i dalje e morati da radi da bi platio za premije. Ovo bi ozbiljno izvrnulo smisao izbora koje ljudi prave izmedju rada i dokolice. Neko ko

30

ne eli da upotrebi svoje matematike sposobnosti na drutveno korisan nain, jer moda vie voli usamljeniki ivot, i dalje e morati da plati visoku cenu za taj talenat. Prigovor se upuuje Dvorinu zato to je izloio delovanje kvazitrita, a ne stvarnog trita. Stvarno trite karakterie neizvesnost i nepredvidljivost, ukusi s stalno menjaju i nove proizvodne tehnologije javljaju se na potpuno neplaniran nain. ak i ako neko prihvati pretpostavku da ljudi moraju da ponu sa jednakom kupovnom moi u odnosu na fizike resurse, vrlo je verovatno da e se vrednosti tih resursa brzo promeniti, tako da e ubrzo doi do novih nejednakosti. Slian problem postoji u vezi s prirodnim talentima. Premija koja se zahteva za njih proizvoljna je i konkurentsko trite e vrlo brzo uspostaviti nove vrednosti. U takvim okolnostima bie vrlo teko uspostaviti razliku izmedju nejednakosti koje su rezultat delovanja i onih koje su rezultat nepravine obdarenosti sposobnostima. Moe se rei da se u Dvorkinovoj emi sugerie da postoji neka vrsta objektivnog merila sposobnosti, tako da se irenje nejednakosti u drutvu moe moralno proceniti pomou toga da li nastaje iz sluaja ili iz istinskog truda. Posedpvanje resursa moe biti neodgovarajue merilo za jednakost. Razliite stvari imae razliita znaenja za ljude, tako da njihovo izjednaavanje ne doprinosi jednakoj maksimilizaciji jednakog blagostanja, poto to moe imati velike posledice. ta ako neije blagostanje zavisi od negovanja skupog ukusa? Tenja ka jednakosti moe iamti uticaj na druge principe, naroito slobodu, sa kojom nije uvek nuno u sukobu. Pitanje koje se odnosi na jednakost uvek je: Jednakost ega? Poto se odgovori na pitanje stalno sukobljavaju, moda je bolje postaviti drugaije pitanje koje e imati veze sa uslovima koji ivote ljudi ine smislenijim i vrednijim. To znai da cilj socijalne politike ne sme biti uspostavljanje supstantivne jednakosti, nego izmena okolonsti tako da neki ljudi nisu osudjeni na nizak nivo dobrobiti. Eto egalitaristi i suvie spremno pretpostavljaju da se to moe postii jedino ekonomskom preraspodelom i oduzimanjem od uspenih. 47. Dvorkinova teorija jednakosti i resursa (ponavlja se iz prethodnog pitanja) Dvorkinovo hipotetiko egalitarno drutvo strukturisano je oko razlike izmedju nejednakosti koje se odnose na nadarenost i onih koje se odnose na ambicije. Prve nastaju iz preimustva koja neki stiu iz proizvoljne raspodele resursa i ne odnose se na izbore, delovanja i dostignua osoba, dok druge nisu nikako sluajne, poto nastaju iz delovanja osobe koje dovodi do njenog uspeha. Pravei ovu razliku on obnavlja ideju zasluge. Razlika izmedju zasluga i ovlaenja, koja je karakteristika proceduralne pravde, naputena je zbog toga to u dvorkinovoj emi ne postoje nepravedns ovlaenja. Ovaj argument predstavlja razvijanje njegove ranije tvrdnje da svaka osoba zasluuje jednaku panju i potovanje. Dvorkin zamilja da se u nekoj isto hipotetikoj emi ljudi nadmetati za raspoloive resurse na aukciji. Resursi-zemlja, materijal itd.-nisu podjednako rasporedjeni, poto e ljudi eleti da rade razliite stvari, tako da e ono to jedna osoba eli da uradi s neim razlikovati od onoga to eli druga osoba. Umesto toga, ljudima su date podjednake koliine bonova (koljki) kojima se vri licitacija za resurse. Krajnja raspodela resursa odravae subjektivne izbore ljudi i biti oslobodjena zavisti u smislu da niko nee

31

preferirati neije resurse u odnose na svoje. Ono to ljudi rade sa svojim resursima potpuno zavisi od njih i oni su odgovorni za svoje delovanje. Postoji, ipak, i drugi deo procesa u kojem imamo posla sa nejednakom raspodelom prirodnih talenata. U skladu s teorijom, nejednakosti koje nastaju iz njihove loe raspodele isto toliko nisu izabrane koliko i proizvoljna raspodela fizikih resursa. Ne moe biti prigovora na nain na koji ljudi koriste svoje talente, ali drutvo dobija kada se oni koriste na najproduktivnije naine,ali kao i Rols, Dvorkin protestuje zbog nasumine poetne alokacije. Postoji, isto tako pitanje nesrenih ljudi koji zapravo ne poseduju talente. Dvorkin predlae trite osiguranja na kojem ljudi mogu da kupe pemije koje ih, u izvesnoj meri, tite od nestalnosti prirode. Ljudi rodjeni s talentima morae iznova da ih kupe preko trita osiguranja. Dakle, neko ko je obdaren sposobnostima koje e mu doneti visok prihod, kao advokatu, inenjeru, doktoru, morae da plati za njih. Ovaj pristup je u velikoj suprotnosti s Nozikovim modelom samovlasnitva. Iako ovo izgleda nerealno, ima dosta veze sa realnim svetom. Pa tako danas vei porezi koje plaaju boljeplaei mogu se tumaiti kao cea koju moraju da plateza svoje sposobnosti. Iz druge perspektiv, posedovanja talenta moe predstavljati tekou. Cene premija odravae vrednosti koje drutvo polae na odredjene talente. Vrlo nadareni ljudi morae iznova da kupe svoje sposobnosti po prilinoj ceni. Ako neko ne eli da upotrebi svoje talente na naine koje drutvo nagradjuje, i dalje e morati da radi da bi platio za premije. Ovo bi ozbiljno izvrnulo smisao izbora koje ljudi prave izmedju rada i dokolice. Neko ko ne eli da upotrebi svoje matematike sposobnosti na drutveno korisan nain, jer moda vie voli usamljeniki ivot, i dalje e morati da plati visoku cenu za taj talenat. Prigovor se upuuje Dvorinu zato to je izloio delovanje kvazitrita, a ne stvarnog trita. Stvarno trite karakterie neizvesnost i nepredvidljivost, ukusi s stalno menjaju i nove proizvodne tehnologije javljaju se na potpuno neplaniran nain. ak i ako neko prihvati pretpostavku da ljudi moraju da ponu sa jednakom kupovnom moi u odnosu na fizike resurse, vrlo je verovatno da e se vrednosti tih resursa brzo promeniti, tako da e ubrzo doi do novih nejednakosti. Slian problem postoji u vezi s prirodnim talentima. Premija koja se zahteva za njih proizvoljna je i konkurentsko trite e vrlo brzo uspostaviti nove vrednosti. U takvim okolnostima bie vrlo teko uspostaviti razliku izmedju nejednakosti koje su rezultat delovanja i onih koje su rezultat nepravine obdarenosti sposobnostima. Moe se rei da se u Dvorkinovoj emi sugerie da postoji neka vrsta objektivnog merila sposobnosti, tako da se irenje nejednakosti u drutvu moe moralno proceniti pomou toga da li nastaje iz sluaja ili iz istinskog truda. Posedpvanje resursa moe biti neodgovarajue merilo za jednakost. Razliite stvari imae razliita znaenja za ljude, tako da njihovo izjednaavanje ne doprinosi jednakoj maksimilizaciji jednakog blagostanja, poto to moe imati velike posledice. ta ako neije blagostanje zavisi od negovanja skupog ukusa? Tenja ka jednakosti moe iamti uticaj na druge principe, naroito slobodu, sa kojom nije uvek nuno u sukobu. Pitanje koje se odnosi na jednakost uvek je: Jednakost ega? Poto se odgovori na pitanje stalno sukobljavaju, moda je bolje postaviti drugaije pitanje koje e imati veze sa uslovima koji ivote ljudi ine smislenijim i vrednijim. To znai da cilj socijalne politike ne sme biti uspostavljanje supstantivne jednakosti, nego izmena okolonsti tako da 32

neki ljudi nisu osudjeni na nizak nivo dobrobiti. Eto egalitaristi i suvie spremno pretpostavljaju da se to moe postii jedino ekonomskom preraspodelom i oduzimanjem od uspenih. 48. Princip slobode Od svih politikih pojmova najtee je, moda, razjasniti pojam slobode. Najvie zato to je njegova upotreba proeta emocijama. Svega nekolicina politikih filozofa u istoriji oduprla se njihovom uticaju. Nagoveteno je, jo kod Dvorkina, da se problem slobode rezreava onda kada odredimo uslove pod kojima se mogu procenjivati zakoni i institucije. U njegovom liberalizmu ne postoji zasebno pravo na slobodu, nego je podvedeno pod pravom svake osobe na jednako uivanje. Poto e svako drutvo imati itav opseg savreno opravdanih ogranienja slobode, mogu postojati samo pojedinani argumenti o pojedinim slobodama- politikoj, umetnikoj, seksualnoj itd. Ovi sporovi mogu se reiti jedino razmatranjem toga kako predloeno ogranienje utie na pravo svake osobe na jednaku brigu i potovanje (saobraajni propisi ne utiu, pravila zasnovana na rasi utiu). Kao posledica se javlja lakoa izbora slobode koju bi trebalo zatiti. Na primer, egalitarni liberalni filozofi ne vrednuju ekonomske slobode, dok line da. Neki savremeni politiki filozofi koji ostaju pri slobodi kao nezavisnom pojmu, pokuali su da ree raspravu neutralnom definicijom. Tj. Uprkos razliitim vrednostima koje su prihvatili oni koji koriste taj pojam, tvrde da moe biti indiferentan prema konkurentskim nainima ivota, moralnim kodeksima... Pitanje znaenja slobode treba otro razlikovati od njegove vrednosti i svrhe. U nekim granam drutvene teorije sloboda se i dalje koristi na manje ili vie neutralan nain. U mikroekonomiji, na primer, s potroaem se postupa kao s racionalnim subjektom koji tei maksimalizaciji svoje koristi, kao to se pokazuje u njegovim slobodnim izborima razliitih dobara i usluga i ne postavljaju se pitanja porekla ovih izbora ili njihove vrednosti izvan injenice da ih on pravi. Zavisnik od droge, za ije se delatnosti moe uverljivo misliti da su, u izvesnom smislu neslobodne, jeste isto toliko racionalan bira kao i svaki drugi potroa. Krajnji rezultat ovog pristupa moe biti uklanjanje slobode. U ekonomiji nikada nije dotignuto ovo stanje i mnogi posmatrai su saglasni da se i ne moe dostii, ba zato to se bavi ljudskim delovanjem, a ne uslovljenim ponaanjem. Ona je najprikladnije shvaena kao nauka u kojoj se istrauju posledice izbora, a ne kao metod predvidjanja izbora. Glavna tekoa je u tome da li postoji jedna definicija slobode ili raznovrsnost znaenja koja svakako zavise od teorijskih pretpostavki. U delu o slobodi o kojem se najvie raspravljalo, Dva pojma slobode Isalije Berlina, autor tvrdi da se svakim od dva pojma iznosi na videlo posebna politika teorija i koncepcija sopstva, dok ih drugi autori osporavaju kao nemogue. Empirijsko shvatanje slobode odnosi se na odsustvo ogranienja. Medjutim tekoe u ovoj definiciji postoje i odnose se na prirodu ogranienja za koja se kae da smanjuju slobodu i opis ljudskog subjekta koji je predmet slobode. 49. Znaenje slobode 33

U svakodnevnom govoru, pod slobodom podrazumevamo odsustvo ogranienja ili prepeka. Osoba je slobodna u stepenu u kojem njeno delovanje i izbori nisu ometani delovanjem drugih. Iako veina liberalnih mislilaca tvrdi da je smiljeno delovanje drugih ono sto sputava slobodu pojedinca, to nuno nije tako. Ukazano je da sloboda linosti moe biti sluajno ograniena delovanjem drugih, kao kada neko nepanjom zatvori drugu osobu; rtva je sigurno neslobodna, mada to nije rezultat niijeg plana. Takvi sluajevi nisu od interesa za drutvenog i politikog teoretiara, poto je on zainteresovan za opravdanja ogranienja slobode, gde je ukljuena namera. Sluajevi neslobode koji najjasnije islustruju ovaj pojam jesu utamnienje, ropstvo, stoga ogranienja izbora potroaa dobara i bilo koje delovanje zapreeno zakonskim sankcijama. O slobodi mislimo u kontekstu pojedinanih ogranienja koja se javljaju u drutvenim odnosima. Iako je ponekad smisleno govoriri o fizikim ogranienjima koja naruavaju linu slobodu, to uopte nije od pomoi. U velikomo broju sluajeva ono to nam nedostaje je mo. Za individualnu slobodu kaemo da je ograniena kada pojedinano ogranienje moe da se ukloni. Ako izvesne karakteristike drutvenog ivota mogu da se promene, sloboda se moe uveati. Ali vrlo je sporno ta moe ili ta ne moe da se promeni, naroito u ekonomskoj sferi. Ono to se postavlja kao pitanje je ta treba podrazumevati pod ogranienjem. Da li se primeri uticaja, u sluaju, moda reklamiranja, raunaju kao oblici slobode? Isto tako, mada veina teoretiara slobode kae da se postojanjem prava sugerie odsustvo slobode, nesumnjivo je da ima smisla rei da ljudi slobodno biraju da kre zakon. Kada se sloboda shavati kao dobrovoljno, neprisilno delovanje tu postoji uska veza izmedju slobode i odgovornosti. Bilo bi besmisleno hvaliti ili kuditi delovanja koja nisu dobrovoljna. Rei da j postupak osobe rezultat izbora znai rei da je ona mogla delovati drugaije i da se time akterima pripisuje racionalnost i odgovornost. Svi teoretiari slobode iskljuuju izvesne kategorije linosti kao to su deca i mentalno oteeni. Najvanija karakteristika slobode kao odsustva ogranienja jeste da se njome razlikuju slobodni i ispravni moralni postupci. Za razliku od nekih pozitivistikih teorija slobode, u kojima se sugerie da je jedino prava sloboda kada inimo ispravnu stvar, u uobiajnoj upotrebi koncepcije slobode nismo zainteresovani za sadraj delovanja, nego jedino da li je ono spreeno ili ne. Osoba koja troi svoju slobodu na bezvredne delatnosti slobodna je koliko i osoba koja se maksimalno trudi da razvije svoje potencijale. Problem je u tome to slobode mogu doi u sukob, da sloboda jedne osobe da pie, objavljuje i izlae odredjenu vrstu literature moe doi u sukob sa slobodom druge osobe da zabrani ove stvari. Odnos izmedju prava i slobode jeste jedan od najsloenijih i najdelikatnijih problema za liberalne teoretiare. Istina je da slobodno drutvo sadri razna ogranienja slobode. Vlasnik moe zabraniti drugima da koriste njegovu svojinu, i inei to, bie zatien zakonom. U slobodnom drutvu se, u izvesnom smislu doputa ljudima da akumuliraju svojinu i tako iskljue druge iz njene upotree, ali ovim se samo ukazuje da se pojam slobode upotrebljava u moralnom smislu. U svetu oskudice postoji neko pravilo kojim se raspodeljuje pravo na upotrebu svojine, javne ili privatne, i njegova primena mora nekima umanjiti slobodu. Ne postoji dokaz da prenos vlasnitva s privatnog na javno uveava slobodu, njime se samo prouzrukuju priline redukcije slobode. Postojanje privatne svojine nikako nije dovoljan uslov line 34

slobode. Postoje mnogi autoritarni reimi u kojima je ona doputena, dok su drugi oblici slobodnog izraavanja zabranjeni. Ipak, iskustvo sugerie da je privatno vlasnitvo nuan uslov slobode i nezavisnosti. Ovim pristupom sloboda se oistoveuje sa odsustvom prepreka zadovoljenju elja. Prema ovom stanovitu, osoba je slobodna kada moe da uini ono to eli da uini. Ovim se sloboda poistoveuje sa zadovoljenjem elja. To je, medjutim obmanjujue jer se time sugerie da je osoba slobodna ak i ako postoje prepreke koje je spreavaju da uradi ono to ne eli da uradi. Iz ovoga bi sledilo da je rob bio slobodan jednostavno zato to su sve njegove elje zadovoljene i nije imao elju da se optereuje vrstom izbora koje slobodna osoba mora da napravi. Vana stvar u vezi sa slobodom kao odsustvom ogranienja jeste da se ona prilagodjava mogunosti zadovoljenja elje. Slobodno drutvo nije ono u kojem se pojedincima doputa da zadovolje svoje elje, nego ono u kojem se, redukovanjem zakonske prinude na minimum, pojedincima doputa irenje obima izbora. Iz toga razloga, ponekad se kae da sloboda ne mora uvek biti prijatna. Razlika se, mada je veina politikih teoretiara ne prihvata, obino pravi izmedju toga da se bude slobodan da se neto uradi i da se bude u stanju da se neto uradi. Biti slobodan da se neto uradi znei ne biti ogranien, dok biti u stanju znai imati sposobnost, finansijsku ili neku drugu, da se neto uini. ( Slobodan sam da idem u Francusku ako tamo ne postoji zakonkoji me spreava da putujem, ali nisam u stanju da iskoristim ovu slobodu ako nemam sredstva za to putovanje.) Liberali koji podravaju ovo razlikovanje ele da pojasne pojmovnu razliku izmedju slobode i uslove koju slobodu ine vrednom. Postoje i oni koji ova dva pojma izjednaavaju, ali ima i onih koji tome prigovaraju. Istie se da je jedna od slabosti ovog izjednaavanja unitenje posebnog znaaja slobode. Kako objasniti situaciju u kojoj se bogatoj obojenoj osobi zabranjuje ulazak u restoran u zemlji u kojoj postoji rasna diskriminacija, ako sloboda znai posedovanje odredjene sposobnosti? Sloboda je usko povezana sa pravima koja mogu biti i protiv drave i protiv pojedinca. Vano je ispitai vezu izmedju slobode i politike slobode. Mnogi pisci ne razlikuju ova dva pojma, ali sigurno je da se mnoge znaajne slobode mogu postii bez politike slobode. Politiku slobodu obino povezujemo s demokratskim reimima i ona ukljuuje pravo glasanja, uestvovanje u politici i uticanje na vladu. Iako bi bilo neobino rei za drutvo u kojem se ne garantuje politika sloboda da je slobodno, istina je da se u mnogim demokratijama, koje karakterie participacija i odgovornost, mogu uguiti mnoge individualne slobode. Ali isto tako i u demokratskim drutvima sa slabim reimom, gde su gradjani ostavljeni neometani, moe doi do haosa. Pod slobodom podrazumevamo odsustvo prinude. Delovanje slobodnih osoba je ono koje nije smiljno od strane drugih osoba. Jedan od najjasnijih sluajeva neslobode je kada osobu u njenom ponaanju ograniava postojanje zakona sa sankcijama. Zato se esto za zakon i slobodu smatra da su antietiki. Kaemo da neko nije slobodan da uradi neto ako to nije dozvoljeno zakonom, ali ako sloboda znai odsustvo ogranienja onda su ta dva pojma paradoksalna. Neko moe izabrati da prekri zakon i bilo bi neobino rei da kriminalna dela nisu slobodna. Neki zakoni teko da uopte ograniavaju slobodu koliko su im kazne male, na primer kazna za nedozvoljeno parkiranje. Slini problemi se javljaju i kada se neko pokorava zakonu zato to su kazne za njegovo nepotovanje krajnje bolne. U takvoj situaciji osoba bira da se pokori, iako moeda postupi drugaije. U tom smislu zar ona nije slobodna? Iz ovoga 35

sledi da ako sloboda znai odsustvo ogranieja koje drugi nameu neijem delovanju i izborima, jedini pravi sluaj neslobode bio bi kada je osoba utamniena ili, preciznije, vezana lancima. Vana stvar u vezi s odnosom slobode i pretnji jeste da postojanje pretnj smanjuje slobodu ini odredjene vrste delovanja nedostupnim bez plaanja visoke cene. Iako je istina da smo slobodni da se ne pokoravamo, na primer zapovestima naoruanog pljakaka, ne mogu uraditi to i ostati iv. Ako je to razmena dobara, odriem se jednog artikla zarad neega to mi se vie svidja i tako je moja sloboda ouvana. Ipak, pokoravajui se pretnjama, na izbor odredjuje sila. Zato bi moda bolje bilo definistai slobodu kao neograniavanje izbora. Sloboda nije samo biranje ve i donoenje odluke o nainu delovanja u kontekstu proirenih mogunosti. Oigledno je da, kako bi se sloboda uivala, mora postojati pravni okvir unutar kojeg se delovanje moe odvijati. Postojanje pravnog sistema znai da sloboda jedne osobe predstavlja ogranienje druge osobe. Bentam je verovao da su zakon i sloboda antietini, da je svaki zakon krenje slobode i mislio da se nuna ravnotea izmedju slobode i ogranienja moe postii ukazivanjem na drutvenu korisnost. Pravno ogranienje, zato, moe biti opravdano samo ako dovodi do uveavanja korisnosti za zajednicu kao celinu. Postoji i drugaije liberalno shvatanje, po kojem zakon i sloboda nisu antietini. Ova tradicija potie od Loka koji je, u uvenoj fazi, rekao da cilj zakona nije da ukine ili ogranii slobodu, nego da je sauva i uvea. to znai da nije svaki zakon zlo i pravni okvir je logika nunost slobode, poto je slobodno delovanje jedino mogue unutar okvira poznatih pravila. Zapravo, najvei problem za zdravorazumsko shvatanje slobode jeste problem unutranjih prinuda. Ponekad kaemo da slobodu pojedinca ograniava prisustvo psiholokih prinuda i iracionalnih elja, ak i ako ne postoje spoljanje prinudne sile koje prisiljavaju na delovanje. esto se kao primer za to navode narkomani, alokoliari, kleptomani gde se individualna sloboda zapravo moe objasnti vrsta neslobode. Iako sve pristalice zdravog rauma, empirijskog pojma slobode, ele da naprave razliku izmedju ideje slobode i racionalne slobode, doputanjem minimlistikog pojma racionalnosti ugroava se empiristiki pojam slobode. Slobodno delovanje moe se tumaiti kao delovanje kojim se doprinosi subjektivno odredjenim ciljevima osobe, postignutim posle racionalnog razmiljanja, za razliku od pukog impulsivnog ponaanja. Iz svega ovoga sedi da e konherentan opis slobode poivati na teoretiatevoj oncepciji linosti i posebnog drutvenog, ekonomskog i politikog naina ivota iz kojeg se ljudsko delovanje razumeva. 50. Pozitivna i negativna sloboda Isalija Berlin, u svom delu Dva pojma slobode pravi razliku izmedju negativne i pozitivne koncepcije. Negativan smisao sadran je u tome da subjekt jeste ili bi trebalo da bude ostavljen da radi, ili da bude ono to je u stanju da bude, bez uplitanja drugih osoba. Pozitivan smisao tie se odgovra na pitanje: sta je i ko je izvor kontrole koje nekoga moe naterati da radi i deluje na odredjeni nain?. Negativna koncepcija je karakteristina za snanu antimetafiziku utilitaristiku tradiciju u engleskoj politikoj misli i istaknuto je obeleje spisa Derami Bentama, Dejmsa Mila, Dona Stjuarta Mila. Ona je bujala u vreme kada su se pojedinci borili da budu slobodni od nepotrebnih ogranienja samovoljne vladavine i kada se individualnim 36

izborom odredjivala alokacija resursa. Ono je, prema tome, ukljuivalo minimalistiko gledite prema sopstvu. Sutinsko za ovo uenje bila je svetost ugovora. Svi ugovori morajiu se titi zakonom, poto bi se nesprovodjenjem podrazumevalo da drava zna ta je dobro za pojedinca. Sloboda linosti bila je funkcija one oblasti u kojoj je ona bila preputena sebi, a ne dovodjena u odnos s kvalitetom delovanja. Premda se negativna sloboda esto osudjuje kao sloboda gledovanja, to je pomalo obmanjujue. Njom se nuno ne zabranjuje intervencija drave, nego se smatra da ona ne moe biti opravdana na osnovu toga to uveava slobodu. Istorijska veza izmedju negativne slobode i ekonomije laissez-faire ne moe se osporiti i veina njenih zastupnika sklona je u minimalnoj dravi. Pozitivnom slobodom, s druge strane, sloboda se ne tumai kao biti preputen sebi, nego kao imati vlast nas sobom. Teorija sadri posebnu teoriju sopstva-linost je podeljena na vie i nie ja i osoba je slobodna u meri u kojoj njeno vie ja, izvor njenih istinski racionalnih ciljeva, zapoveda niem ja, u kojem lee njene iracionalne elje. Osoba moe biti slobodna u smislu da nije sputana spoljanjim silama, ali ostaje rob iracionalnih pouda. Glavna karakteristika ovog pojma jeste njegova evolutivna priroda; njegova upotreba specifino je vezana za naine ivota koji se smatraju poeljnim. Od mnogih politikih teoretiara koji su se drali ovog uenja istie se Ruso. On je tvrdio da je istinska sloboda pokoravanje moralnom zakonu koji sebi nameemo. Slobodnim nas ne ini maksimalizacija sebinih interesa, ve promovisanje onih interesa koje delimo s drugima. Rusoov argument zavisi od demokratskih institucija koje su tako smiljene da nas podstiu da sebi nametnemo zakone kojima se unapredjuju opti interesi. Jedan od sutinskih uslova je znatna mera socijalne i ekonomske jednakosti. Ruso priznaje da se pojedinac, ak i kada uestvuje u demokratskoj skuptini, nalazi u sporu s optom voljom. Pojedinac moe biti primoran da bude slobodan prinudnim zakonima. Grin je u englesku politiku misao uveo ideju pozitivne slobode. On odbacuje negativni pojam slobode i tvrdi da dravna intervencija proiruje pozitivnu slobodu. To je zato to je Grin pozitivnu slobodu izjednaio s ciljevima koji su vredni truda. Ovaj pristup je imao veliki uticaj na filozofiju socijalne drave. Dravnom intervencijom se uveavaju prilike ljudi, a samim tim i njihove slobode. Posebno uticajna moderna verzija Berlinove pozitivne slobode nalazi se u filozofiji neomarksiste Herberta Markuzea. On tvrdi da su zapadne kapitalistike demokratije, iako su uklonile tradicionalna ogranienja slobode, uspela da prigue slobodu i racionalnost novim oblicima represije i dominacije. Mase ne uivaju istinsku slobodu poto se njihovim ukusima i eljama manipulie novim tehnikama modernog kapitalizma. Istinsku slobodu ne ini pravljenje izbora, ve tenja racionalnim ciljevima. Mada je tano da mnoge potroake navike pojedinaca u liberalnim drutvima mogu da budu nepoeljne, to ilustruje sutinsko svojstvo slobode. Ona ukljuuje pravljenje izbora, od kojih se mnogi mogu pokazati kao pogreni. Markuze izjednaava slobodu sa delatnostima kojima se tei, a koje smatra poeljnim. Berlin navodi opasnosti koje postoje u nekim argumentima u prilog pozitivnoj slobodi. Ona zavisi od posebnog tumaenja sopstva; u njoj se ne pretpostavlja samo da postoji podruje delovanja ka kojem bi pojedinac trebalo da stremi, nego i da je on slobodan kada je usmeren ka njemu. Prema Berlinu, vera u pozitivnu slobodu povlai za sobom monistiku drutvenu filozofiju, ideju da su sve druge vrednosti-jednakost, prava, pravda 37

itd.-podrdjene vrhovnoj vrednosti vie slobode. Dalja posledica pozitivne slobode koju je izloio Berlin jeste argument da se sloboda uveava kada je suverenost u pravim rukama (demokratska vlada i drava). Za Rusoa i Marksa sloboda postoji jedino vladavinom proletarijata. Berlin kae da dva termina polaze od logike distance. Razlika je u tome to se teorije izgradjene na njima razvijaju u razliitim pravcima i otkrivaju razliite ideje u odnosu na drutveni i politiki ivot. Vana kritika negativne slobode jeste da veina teoretiara, u pokuaju da istakne pojam moralnosti, zanemaruje neke vane odlike slobode. Moramo uzeti u obzir vrednosti pojedinanih sloboda koje su nam dostupne. arls Tejlor ukazuje da je iz perspektive negativne slobode, komunistika Albanija, u stvari, slobodnija nego zapadne liberalne demokratije. Razlog za to je zato to je u njemu postojao neznatan broj ogranienja ljudskog ponaanja u odnosu na zapad. Ma ta bila istina o Tejlorovim komentarima o Albaniji, njegova poenta ima neki teorijski znaaj. Ali izgleda da je ona primenjiva na uzak pojam negativne slobode. Veina teoretiara pravi razlike izmedju raznolikih sloboda i procenjuje ih u skladu s tim koliko unapredjuju ljudsku dobrobit. Ono to je Tejlor pokazao jeste da smisleni opisi slobode ne mogu biti neutralni prema razliitim nainima ivota. 51. Sloboda kao autonomija Kritika negativne slobode usredsredjena je na to da se opisivanjem slobode kao odsustva ogranienja ne kae nita o tome ta osoba moe da uini. Negativna sloboda je vana samo onoliko koliko doprinosi neemu to je vredno i omiljeni predmet kritiara je autonomija. Sloboda kao autonomija je mnogo vie od odsustva ogranienja jer se njome ukazuje na obim izbora koji stoje pred osobom i na uslove koji su nuni za postizanje ciljeva. Prema Donu Greju negativna sloboda predstavlja samo opis onoga to je vredno u ivotu. Slobodom kao autonomijom zahteva se da institucije prue irok obim mogunosti kojima se apstraktni izbori pretvaraju u stvarne mogunosti. Grej ide stopama Dozefa Raza koji je napao negativnu slobodu uglavnom na osnovu toga to se prioritetom prava nad dobrim, izobliio moral slobode sugerisanjem da su prava jedini vaan preduslov slobode. Tenja ka vrednosti po sebi je nuan aspekt slobode, a ona se moe ograniiti na subjektivnu elju. U delu Greja ta je mrtvo, a ta ivo u liberlizmu ini se da on preferira oblik ljudskog napredovanja koji se niakako ne moe svesti na zadovoljenje subjektivne elje. On tvrdi da, za razliku od javnih dobara klasine subjektivistike liberalne ekonomske teorije, postoje kolektivna dobra koja imaju INTRISTINU VREDNOST- poseduje vrednost ak i u odsustvu bilo koga ko izraavaelju za njima. Raz je otvorenije naklonjen ideji da osobe mogu ispoljiti slobodu i moralnost samo kao lanovi pojedinanh drutvenih grupa koje otelovljuju ideju dobrog. On sugerie da bi po dravu bilo tetno da ne obezbedi uslove za autonomiju i da bi to nekim ljudima smanjilo slobodu. Grej i Raz-njihove koncepcije slobode prihvataju pluralizam u meri u kojoj se sloboda poistoveuje s autonomijom kao sposobnou da se napravi izbor izmedju razliitih ciljeva. Grej priznaje da trite ohrabruje slobodu kao autonomiju. Ono to je injenica jeste da u slobodnom drutvu postoji mogunost da pojedinci budu kreatori svojih delatnosti ima vrednost i jedina vana moralna stvar jeste da li njihove delatnosti naruavaju slobode drugih. 38

Slobodno drutvo, sa ivom ekonomijom i predvidljivim pravnim poretkom, jedino je drutveno uredjenje u kojem ljudi mogu da se prilagode svom neznanju; nedostatak informacija ne ukazuje samo na ekonomsko znanje ve i na neije planove. Neko ne moe znati ta znai autonoman akter dok nema iskustvo slobodnog biranja izmedju alternativa. Ovim se zahteva da svaki pojedinac mora imati sferu koja je imuna na uplitanje prinudnog zakona. Nije re u tome da se autonomijom definie sloboda, nego da se mora biti slobodan pre nego to se moe biti autonoman. Moe se i osporiti vanost same autonomije. Mnogi ljudi vode ivote ne razmisljajui, sledei tradicionalna pravila i praksu i prave trivijalne izbore. Kao i sve drugo to je vredno i autonomija ima svoju cenu, vreme i drugi resursi koji su potrebni da se zadobije, mogu biti potroeni na neto drugo. Promovisanje drave podrazumeva njenu pojaanu ulogu, ne samo u cilju preraspodele prihoda, nego i pruanjavrdnih dobara koja uopte ne bi bila proizvedena da su elje bili jedini kriterijum. To znai da drava ima obavezu da stvori sredinu u kojoj se pojedincima prua odgovarajue mogunosti za njihovo iskoriavanje. Oigledna injenica je, kako tumae Raz i Grej, neodredjen moralni ideal. Iako Raz tvrdi da autonomni ivot ukljuuje izbor izmedju alternativnih projekata, podjednako je uveren da individualistiko drutvo zasnovano na tritu nije u stanju da ispuni ovaj zahtev u potpunosti zato to zasnovan na subjektivnom izboru, nee uspeti da prui objektivno i intristino vredna dobra; naroito da ouva opte oblike ivota. 52. Don Stjuart Mil i vrednost slobode Ogled O slobodi je hvaljen kao najbolji izraz libertarijanskog pristupa moralu i drutvu. I dan danas se i dalje navodi u argumentima u prilog individualnoj slobodi. Milove ideje bile su jako uticajne tokom 60-ih godina 19. Veka o odnosu prava i moarala, dok je na drugoj strani dominirao Marksov uticaj. Mil je esto optuivan za stav da svako slobodno delovanje, bez obzira koliko je nemoralno, ima neku vrednost poto je slobodno. Smatrao je da je sloboda uvek dobra stvar, a da je ogranienje kao ogranienje loe. On je jednostavno smatrao da postoji pretpostavka u prilog slobodi i da teret oparavdanja lei na onima koji ele da ogranie slobodu. Mil se esto navodi kao teoretiar negativne slobode jer je bio manje zainteresovan za tradicionalna ogranienja slobode koja nameu despotske vlasti, a vie za nova u obliku pritiska javnog mnjenja i drutvene konvencije. To je opasno zapretilo individualnosti. Pod individualnou, Mil je podrazumevao svojstvo ljudskih bia koje je nainio delatnim, a ne pasivnim i kritinim u odnosu na naine ljudskog ponaanja, tako da odbacuju da prihvate konvencije koje prethodno nisu podvrgnute proveri razuma. Sloboda nije jednostavno odsustvo ogranienja, ve promiljeno negovanje izvesnih poeljnih stavova. Zbog toga je ukazano da Mil ima racionalistiki pogled na slobodu. Smatran je za elitistu jer je u vie prilika rekao da je samo manjina u stanju da uiva slobodu kao individualnost. Njegova koncepcija je ipak, utemeljena na pojmu izbora. On je podrazumevao da je sloboda osporavanje usvojenih pravila. Pravila mogu biti nuni uslovi slobode i postoje argumenti da negovanj osobina linosti kojima je Mil bio naklonjen ne doprinosi poretku slobodnog drutva. Praktino poistoveivanje individualnosti i slobode navelo je Mila da ukae da veliki deo stanovnitva nije u stanju da uvai slobodu jer su mase neslobodne zato to robuju obiaju. 39

Princip koji on koristi da odredi granicu izmedju pojedinca i drutva je princip nanoenja stete. Jedini razlog za ometanje pojedinca jeste da sprei nanoenje tete drugima; pojedinac jesuveren kada je re o delatnostima koje se tiu samo njega. Ovim se iskljuuje ideja da zakon i drutvo mogu intervenisati u cilju promovisanja onoga to se smatra najboljim intresima osobe. Mil je verovao da se njegovim principom ne podrazumeva moralna ravnodunost prema samoljubljivom ponasanju drugih i da je doputeno koristiti ubedjivanje, ali ne i prinuda, da se obeshrabri neije nemoralno ponaanje. Njegov princip je tumaen na brojne naine. Ukazano j da je Mil mislio da je intervencija legitimna samo kada delovanje pojeinca utie na interese drugih. U modernim verzijama Milovog uenja pravi se razlika izmedju nanoenja uvrede i nanoenja tete. Uinak individualne slobode moe biti nanoenje uvreda, naroito ljudima koji imaju snana moralna uverenja o odgovarajuim oblicima drutvenog ponaanja, ali ono to je najvanije je da svako ima pravo na zatitu svoje linosti i svojine. Zato nemoralnim postupcima kojima se ne nanosi teta ne moe nikada biti razlog za zabranu takvih postupaka. Mil je utemeljio moderno liberalno stanovite po kojem se sloboda pojedinca ne moe rtvovati zbog interesa posebne politike, ve samo zbog nekog drugog prava. Veoma je vana Milova podrka potpunoj slobodi miljenja, rasprave i izraavanja. On je verovao da e brojna sporna uenja biti odbaena i da se to moe dogoditi jedino slobodnim intelektualnim raspravama. Tvrdio je da guenje miljenja moe unistiti istinu i da drutvo ima koristi ak i od slobodnog izraavanja pogrenih uenja jer je istina mnogostrana i nastaje sukobljavanjem. Glavni problemi slobodnog izraavanja javljaju se u vezi s propagiranjem ideja koje mogu imati opasne posledice u kojima se s izvesnim grupama postupa na uvredljiv i poniavajui nain. Oit primer je rasna propaganda. Mnogi povodom toga smatraju da tu problem zaista i ne postoji jer upotreba rei koje su svesno smiljene da podstaknu ljude na akte nasilja bie zabranjene. Istina je da liberalno drutvo moe preduzeti korake da se zatiti od grupa ije bi ideje unitile liberalni poredak, ali postoji opasnost da, inei to, izgubi svoje liberalne kvalitete. Glavni princip koji liberali istiu jeste da osoba mora biti kanjena za svoje postupke jedino ako prekri prava drugih, a ne zbog miljenja koje ima. Ovaj problem je naroito izraen s pravom na slobodu okupljanja i udruivanja. Da li vlasti imaju pravo da zabrane skupove iji su ciljevi suprotni ideji otvorenog i tolerantnog drutva? Opasnost je to vlasti mogu zabraniti javne skupove na kojima se izraavaju stanovita koja ne odobravaju; ako je libertarijanski princip o nanoenju tete i povrede privatnih prava i javnog poretka moraju uticati na odluku. Mil je bio i suvie optimistian kada je mislio da sva ogranienja slobodne rasprave mogu biti uklonjena zbog toga to e istina nastati iz slobodne konkurencije ideja jer, u utilitaristikom smislu, mnogo vea teta moe biti naneta irenjem opasnih uenja pre nego to istina izadje na videlo. Danas se sloboda izraavanja moda i vie vrednuje od ekonomske slobode; veza izmedju ekonomske slobode i drugih gradjanskih sloboda retko se uvaava. Trina ekonomija je jedini ovekov izum kojim se spajaju sloboda, u smislu linog izbora, i delotvornost. Argument koji se esto upotrebljava da se prekine veza izmedju ekonomske i line slobode jeste da ogranienja, na primer prava na ugovor, ne utiu na moralna prava.

40

Ono to je ovde vano jeste da je ekonomska sloboda sredstvo za dostizanje odredjene nezavisnosti. Ako naa ekonomska dobrobit zavisi jedino od drave, onda e, bez obzira na delotvornost, grdjani u izvesnoj meri svoju autonomiju staviti na kocku kako bi stekli pravo na nivo dobrobiti. U stvari, ekonomske i poznate line slobode naraskidivo su povezane, jer bi, davanje prava na slobodno izraavanje bilo smisleno ako ne postoji ekonomska sloboda akumulisanja sredstava koja su neophodna za nezavisno izdavanje 53. PRAVO, MORAL I PATERNALIZAM Pitanja koja je Mil postavio u vezi sa odbranom indiviualne slobode ponovo se javljaju u raspravi o pojavi popustljivog drutva. Poslednjih trideset godina u mnogim zapadnim demokratijama zakoni koji upravljaju linim ponaanjem znatno su ublaeni, tako da pojedinci uivaju vie slobode u seksualnim navikama, izboru zanimanja, stilu ivota... Raspravom o popustljivosti ilustruje se tvrdnja da je veza izmedju line slobode i demokratije sluajna, a ne nuna (pr. Irska ima besprekorne demokratske kvalitete, ali do skoro, imala je neliberalne zakone). Libertarijanski principi kojima se odredjivao odnos izmedju slobode i prava izloeni su u Vulfendenovom izvetaju, u kome se istie neophodnost postojanja sfere linog ponaanja koja mora biti izuzeta od zakona. Aludirajui na razliku izmedju javne i privatne sfere u izvetaju se tvrdilo da krivino pravo mora da se odnosi samo na zatitu javnosti od vidljivog ispoljavanja nemorala i spreavanja korupcije i eksploatacije. Libertarijanska pozicija u pogledu prava i morala jeste da tamo gde nije naneta teta i gde sve strane pristaju na delatnost ne treba da dodje do uplitanja zakona. Primena principa nanoenja uvrede tako je ograniena da iskljuuje uvredu koju moe da iskusi posmatra sa strane koji se moe oseati moralno ugroenim. Medjutim ovo stanovite je esto kritikovano, pa je Stiven u svojoj knjizi Sloboda, jednakost i bratstvo izneo stav da su izvesne vrste nemoralnih postupaka tako poniavajue da drutvo mora izraziti svoje gadjenje i zgraavanje, kanjavajui poinioce nezavisno od toga da li je postajao pristanak i da se nikome nije nanela teta. Kanjavanje je neophodno kako bi se osudili odredjeni zloini zbog izopaenosti. Ovo strogo stanovite ubedljivo je kada se odnosi na zloine koji ukljuuju rtve i nanoenje zla. Savremeni zastupnik Stivenovog stanovita je lord Devlin, koji veruje da je u interesu drutva da sprei privatni nemoral i ne moe se napraviti razlika izmedju privatnog i javnog. Devlin tvrdi da je drutvo objedinjeno verom u moralne principe i odstupanja od tih standarda dovee do opteg preziranja, a zatim do sloma drutva. Dobar deo njegovog argumenta odnosi se na to da neke vrste krivinih prestupa mogu biti objanjene jedino uz pomo moralnog principa. Hart je izneo svoju kritiku Devlinovog stava tako to je izneo modernu verziju Milovog pokuaja da teorijski odredi granice zakona u linom moralu i pobije argument da neki postupak moe biti kanjen zato to je nemoralan. Oni sluajevi u kojima se zakonski zabranjuje postupak, ak i kada je pristanak ukljuen, mogu se objasniti na drugim osnovama osim nametanjem morala, njegov argument bio je da jednostavni paternalizam moe opravdati krivini zakon kojim se zabranjuje osobi da poini samoubistvo ili trguje tekim drogama. Mada paternalizam moe biti poguban po individualnost kao i Devlinov legalni moralizam, u oba opravdanja zahteva se drava da odlui o tome ta je najbolje za osobu iji postupci nikome ne nanose tetu. Hart, takodje pravi razliku izmedju nemorala i nepristojnosti. Zakonom se moe intervenisati kada neiji postupci dovode do javnog prestupa, tako da je ono za ta 41

se trai sankcija javno izlaganje postupka, a ne njegova nemoralnost. Prema Devlinovom kriterijumu, ako neto treba zabraniti zato to je nemoralno, onda je to nemoralno uvek, bez obzira da li se izvodi javno ili privatno. Liberali se slau sa stavom da postojanje drutva zavisi od saglasnosti sa moralnim principima, ali insistiraju na tome da se ta saglasnost podudara sa pluralizmom moralnih ideala. Devlin je kritikovan zbog toga to je dopustio da se nerazumnom predrasudom odredjuje stepen zakonskog uplitanja u linu slobodu, umesto razumnim moralnim argumentom. 54. PRAVA U POLITIKOJ TEORIJI U nekim sistemima politike filozofije ne upotrebljavaju se ljudska prava, nego se otvoreno odbacuju, ona se istiu u svim rasparavama koje se odnose na pojedinca i dravu. U savremenoj zapadnoj politikoj teoriji spor se vie tie sadraja razliitih iskaza o pravima nego smisaonosti samog pojma prava, ilustruje se razlikama izmedju dve vrste normativnog liberalizma. Ekstremni individualistiki liberal (libertarijanac) veruje da pojedinci imaju prava bez obzira da li su priznata pravnim sistemom ili nisu, koja politike vlasti ne smeju da kre i upotrebljava argument prirodnih prava da strogo ogranii ulogu drave. Nasuprot tome liberal koji se zalae za aktivnu ulogu drave u drutvu i ekonomiji esto to opravdava ukazivanjem na revidiranu i opseniju koncepciju ljudskih prava. Dzon Lok je povezao prava sa prirodnim zakonom i poznati politiki proglasi o pravima oveka u XVIII veku bili su vrsto ukorenjeni u ovoj tradiciji. Tek sa sekularizacijom prirodnog prava dolazi do pojave potencijalno revolucionarnog uenja o pravima oveka. Moderni moralni argumenti o pravima oveka mogu se predstaviti nezavisno od argumenata na osnovu prirodnog zakona tradicionalne vrste. Konzervativci zameraju prirodnim pravima to to se njihovim navodnim posedovanjem pretpostavlja da identitet pojedinaca moe biti uspostavljen apstraktnim pojmovima. U liberalnom individualizmu je sadrana ideja da apstraktni razum uvek moe osporiti delovanje propisno konstituisane legitimne politike vlasti, ali za konzervativca ovim se ne samo podrivaju osnove politikog poretka, ve i ideja poiva na pogrenom shvatanju da identitet osoba moe biti uspostavljen izvan pojedinane zajednice. Kritika uprena protiv prirodnih prava dola je i od strane logikih pozitivista, njihov otvoreno normativni karakter inio ih je ranjivim na optubu da su besmisleni i prema tome nezanimljivi za analitikog filozofa. U tradicionalnom uenju, prava su uvek potvrdjivana defanzivno u odnosu na neko narauavanje privatnih interesa pojedinaca. U teorijama ograniene vladavine koje su redovno pratile uenje o prirodnom pravu, dravi je bilo moralno zabranjeno da predje granice koje su oko pojedinca uspostavljene ovim pravima, u Lokovoj teoriji drava nije stvarala prava, ve je bila ograniena na sprovodjenje onih prethodnih prava koja su bila neotudjiva. Sutinski negativna priroda tradicionalnih prava znaila je da su se ona od radikalno antidravnih pretvorila u konzervativne ideje koje su upotrebljavane da se sprei delatnija uloga drave u ekonomskom i drutvenom ivotu. Prava se sada ne potvrdjuju samo defanzivno u odnosu na delovanje drave, ve se tumae kao legitimni zahtevi dravi da se zadovolje ljudske potrebe. Univerzalna deklaracija o ljudksim pravima koju su 1948. donele Ujedinjene nacije sastojala se od poznatih negativnih prava i novih ekonomskih i socijalnih prava. Osim to se sadraj prava promenio, menja se i opseg entiteta koji se smatraju nosiocima prava (prava ivotinja). 55. ANALIZA PRAVA

42

 iako postoje brojne vrste prava, bilo koja analiza mora poeti razlikovanjem zakonskih i moralnih prava. Postojanje zakonskih prava moe se vrlo lako uspostaviti ukazivanjem na sistem prava. Moralna prava se ne mogu uspostaviti ukazivanjem na postojei pravni sistem, nego njihova valjanost zavisi od konsistentnosti sa raznim vrstama drutvene i moralne prakse i njihovom moralnom opravdanou. Paradigmatian sluaj stvaranja prava i dunosti jeste obeanje. Obeanja daju racionalni moralni akteri koji su u stanju da biraju i njima se daju takva ovlaenje osobama da one imaju pravo da ogranie slobodu druge strane, dakle prekriti obeanje znai liiti osobu njenih prava i potkopati njen status autonomnog moralnog aktera. Ljudska i prirodna prava su vrste moralnog prava u smislu da kada je re o njihovoj validnosti, ne zavise od sprovodjenja pomou pravnog sistema, ve su posebna vrsta moralnog prava u smislu da ne nastaju iz dogovora ili obeanja, ve pripadaju svim osobama. Politiki i pravni teoretiari zainteresovani su za razliit smisao koji re pravo ima: 1) Hohfeld razlikuje 4 vrste prava ( slobode, zahtevanja, nepovredivosti i moi). Pravo na slobodu je pravo kojim se nikome ne nameu specifine dunosti. Postojanje prava zahtevanja zavisi od postojanja dunosti nekog drugog. Nepovredivost(imunitet) je specifian izuzetak od zakona koji se daje osobama, kao to je diplomatski imunitet. Prava moi su ona prava koja imaju politike institucije u cilju odredjivanja prava drugih. Imati pravo u smislu slobode znai da neko nema obavezu da ne uini izvesno delo i postojanje ovog prava ne zavisi od izvrenja dunosti od strane drugih. Tamo gde su prava shvaena kao slobode, posedovanje prava od strane jedne osobe nema za nunu posledicu ogranienje slobode druge osobe. 2) Hobs pravo prirode, u prirodnom stanju koje karakterie odsustvo zakona i vladavine, svaka osoba ima pravo da uini bilo ta to doprinosi njegovom opstanku, ali ovo stanje ipak iziskuje postojanje apsolutnog suverena koji predstavlja izvor sveobuhvatnog pozitivnog prava. Sve teorije o pravima ispunjavaju pojam prava opisom uslova u kojima pravo jedne osobe ima za nunu posledicu dunost druge. Prava-zahtevi ovaluju onoga ko ih poseduje da ogranii slobodu druge osobe. Treba praviti razliku izmedju injenja ispravne stvari i posedovanja prava, poto ove dve upotrebe opisuju razliite moralne situacije. Prenoenje prava na pojedince ne znai rei da su oni verovatni predmet neije dunosti, nego da imaju izvesnu suverenost na svojom linou, to je ono to iskazima o pravima daje posebnu snagu. 3) Hart pravi razliku izmedju posebnih i optih prava. Posebnim pravima, koja nastaju specifinim preuzimanjem i sporazumom izmedju pojedinaca, pretpostavlja se postojanje optih prava zbog toga to je potrebno posebno pravo ili zahtev da bi se opravdalo ogranienje slobode druge osobe. Medju politikim teoretiarima postoje razlike koje se tiu sadraja prava i njihove apsolutne prirode, pojam ljudskih prava je proiren, pa ukljuuje i ekonomska i socijalna prava, ipak tradicionalne liste nisu semnogo promenile, prava na ivot, slobodu, vlasnitvo, slobodno izraavanje, kretanje i pravino sudjenje i dalje imaju istaknuto mesto, ona zahtevaju pozitivno delovanje drave. Politike vlasti ne stavraju pravo, ve su i one ograniene na sprovodjenje ve postojeih prava. Kritika koja se upuuje tradicionalnim listama odnosi se na na to da su prava sa liste u sukobu i da u odsustvu nekog principa poretka ili pravila predstavljaju hostian skup zahteva. Savremeni Lokovi zastupnici tvrde da prava ne moraju biti specifikovana ili nabrojena, nego da se sva osnovna prava mogu izvesti iz jednakog prava na slobodu, tamo gde je ona protumana tako da svaki pojedinac ima neotudjivo pravo na linost i svojinu. Kolektivisti tvrde da ovo shvatanje prava prua samo opravdanje postojeeg skupa vlasnikih prava, to je sasvim proizvoljno sa 43

moralnog stanovita. Prema radikalnom kolktivistikom stanovitu, istinska ljudska prava moraju ukljuiti element blagostanja. Druga tekoa koja se odnosi na pitanje da li su prava apsolutna u smislu da li ih treba potovati bez izuzetaka. Za ljudska prava se smatra da su neotudjiva, od njih se ne moe odustati niti se mogu ustupiti. Tvrditi da su prirodna prava neotudjiva znai tvrditi da se takvim ugovorima ne oduzima pravo, osoba moe poeleti da odustane od kontrole svoje budunosti, ali to ne znai da se liila prava na nain na koji se neko moe odrei odredjenih prava. Sloen problem koji se odnosi na navodnu neotudjivost prava jeste problem eutanazije. Postoje mnogi sluajevi koji ukljuuju neizleive i bolne bolesti u kojima zakonska nemogunost pacijenta da okona svoj ivot po sebi ini ukidanje njegovih prava. Ali zabranjivanje eutanazije i nepotrebno produavanje agonije izgleda da odraava dominaciju posebnog moralnog kodeksa nad nepovredivou individualne autonomije i prava koja idu sa njom. 56. KRITIARI PRAVA uenje o prirodnim pravima nikada nije bilo bez svojih kritiara i ono je odbacivano i na filozofskoj i na politikoj osnovi. Ukazivano je da su iskazi o pravima neizleivo metafiziki i da se drutveni i politiki ciljevi teoretiara prava mogu formulisati uglednijim pojmovima. Osnovna ideja kolektivistike kritike ljudskih prava jeste da ona smatraju iskljuivo individualistikim i neistorijskim. Bentamov prigovor prirodnim pravima je filozofski i politiki, pripisati nekome pravo znai rei da on ima korist kada neko drugi izvri svoju dunost. Iskazi o pravima, dunostima i obavezama mogu biti redukovani na iskaze o injenicama sistema prava. Politiki prigovor prirodnim pravima bio je da su ona, u stvari, reakcionarna i da njihovo navodno postojanje spreava primenu nauke u drutvenoj reformi. Utilitarizam ne uspeva da obezbedi objektivni moral, jer ako se sud o kolektivnom blagostanju moe izvesti iz individualnih preferencija, to znai da se korisnost moe meriti i da zakonodavac moe praviti medjuljudska poredjenja korisnosti. Poto se ove stvari ne mogu uraditi... iskazi o korisnosti logiki se ne razlikuju od iskaza o prirodnim pravima u smislu da poivaju na oseanju, intuiciji i subjektivnoj proceni. U utilitarizmu se zanemaruju prava koja nastaju iz prethodnog delovanja pojedinaca i prava koja nastaju nezavisno od drutvene korisnosti iz sporazuma koje oni prave. Rei da neko ima pravo na neto podrazumeva sasvim drugaije opravdanje od onoga koje je dato u utilitarizmu. Savremeni marksisti i kolektivisti imaju podvojen stav prema ljudskim pravima, s jedne strane oni su spremni da vode revolucionarnu borbu protiv kolonijalizma u ime prava oveka, a s druge strane krajnje su kritini prema individualizmu tradicionalne teorije o pravima, naroito prema njenoj predanosti linoj svojini. Marks je razvoj ljudskih prava shvatio u istorijskom kontekstu, oslobodjenje oveka od ugnjetake i ograniavajue feudalne ekonomske i drutvene strukture bilo je ogromno dostignue kojim su ostvareni glavni ciljevi mislilaca prirodnog prava. Odan istorijskom materijalizmu Marks je odbacio univerzalizam liberalnih teoretiara prava, emancipacija oveka zahteva prevazilaenje svih ugnjetavakih drutevenih i ekonomskih institucija. Za marksiste prava su antidrutvena, indivdualistika i podrivaju jedinstvo. Trradicionalisti, poevi od Berka, smatraju neodrivim pripisivanje prava kao neega to pojedinci koji su apstrahovani iz pojedinih zajednica, poseduju. Ako hoemo da prava imaju smisao, ona moraju izvirati iz izvesnih vrsta odnosa koji postoje pre pojma pojedinaca kao apstraktnog biraa. Konzervativni politiki filozofi ne prigovaraju samo politikim uincima teorije o prirodnim pravima, nego i samom pojmu, neki smatraju da imati pravo znai posedovati svojevrsnu suverenost nad svojim telom. U 44

liberalnoj koncepciji prava, pojam nije izveden samo iz istog izbora, ve se u obzir uzima i opis ookolnosti u kojima se prave izbori. Najei savremeni kritiari teorije prava jesu komunitarijanci, njihova kritika je uglavnom politika, ali delom i filozofska. Prigovaraju liberalnom individualizmu da se u njemu osobe apstrahuju iz drutvenih okolnosti i nelegitimno pretpostavlja da se njihova politika ubedjenja mogu tako rekonstruisati da se mogu ostvariti njihove preferencije. Za njih dobro prethodi pravu, jedino prethodno postojei drutveni oblici mogu dati smisao ivotima ljudi, dodeliti im apstraktna prava znai zanemariti njihove zajednike vrednosti i shvatanja. Dvorkin je jedan od predstavnika komunitarijanaca i on tvrdi da se u izvesnim vanrednim situacijama moe zanemariti pravo. Jedan od argumenata komunitarijanaca jeste da govor o pravima remeti one politike mehanizme koji su sutinski za odravanje sklada. 57. EKONOMSKA I SOCIJALANA PRAVA 58. KRITIKE EKONOMSKIH I SOCIJALNIH PRAVA Od Drugog svetskog rata postoji ekspanzija ljudkih prava, uoava se razlika izmedju prava i onoga to se naziva negativno pravo, prava nasuprot dravi, kojima se zahteva malo u smislu javnog, kolektivnog delovanja izvan uspostavljenog zakonskog poretka kojim se garantuju sloboda i sigurnost, ta prava se nazivaju ekonomska i socijalna prava, prava blagostanja ili prava na dobrobit. Deklaracijom Ujedinjenih nacija o pravima iz 1948. dat je veliki podsticaj ovoj irokoj grupi prava. itav koncept ovih prava blagostanja sporan je iz politikih i filozofskih razloga. Politiki razlog potie iz injenice da su prava blagostanja uneta u Deklaraciju UN-a pod pritiskom Sovjetskog saveza, pa su se neki zapadni autori pobunili da se tako kre neka osnovna prava. Filozofska zamerka je ta da ekonomska prava nisu zaista ljudska prava i da bi drugaiji moralni jezik bio prikladniji za ciljeve blagostanja. Teoretiari prava blagostanja ele da ukau na specijalnu obaveznost pojma prava tako da prinuda postaje legitimna kako bi se ispunili zahtevi o dobrobiti. Kranston tvrdi da su jedina autentina univerzalna ljudska prava tradicionalna negativna prava i da se unoenjem ekonomskih prava u Deklaraciju UN ini kategorijalna greka, prema ovom stanovitu ekonomska prava pripadaju kategoriji ideala, a ne univerzalno ostvarljivim ljudskim pravima. Apsurdno je sugerisati da svi gradjani imaju ekonomska i socijalana prava, poto u veini zemalja sveta ekonomski uslovi onemoguavaju njihovo ostvarenje. Negativna prava su istinski univerzalna za oveka, dok su ekonomska ideali koji se mogu ostvariti samo u pojedinim drutvima. Za negativna prava se jos kae da su uskladiva, znai moe se dovesti do nepostojanja sukoba izmedju prava, dok ekonomska prava nameu obavezu da se zadovolje. Problem o kojem Kranston ne raspravlja jeste ak i ako se u drutvima mogu ostvariti ekonomska prava, to moe imati nepredvidive posledice po druga prava. Libertarijanci tvrde da su ovakva razmatranja ostvarenja prava blagostanja ukidaju prava drugih zbog uveanja moi i vlasti kao nune posledice uperene protiv irenja ovih prava. Zastupnici prava blagostanja osporavaju Kranstonovu kritiku, oni kau da ak i ostvarenje negativnih prava zahteva neku vrstu pozitivnog delovanja drave. Postoje razlozi kojima se ukazuje zato ne postoji tana simetrija izmedju negativnih prava i prava blagostanja, a razlozi su sledei: neodredjenost, presudjivanje i odgovornost. Neodredjenost predstavlja probelem zato to se u teorijama blagostanja iznose potencijalno sueljene ideje, da je pozitivno pravo na dobrobit vie od prava na zahtevani minimum zbog pukog opstanka i da su potrebe na kojima je ono zasnovano objektivne. Problem neodredjenosti neposredno dovodi do pitanja presudjivanja, filozofi blagostanja trae ustavnu zatiti svojih pravajer 45

nema sumnje da su slaba politika pravila veinskih demokratija i diskreciona prava data zvaninicima prouzrokovala neuspeh posleratnih socijalnih politika koje su imale za cilj jednakost i ublaivanje oskudice. Poslednja razlika izmedju negativnih i pozitivnih prava usredsredjuje se na pitanje line odgovornosti za delovanje. Praktina primena savremenih socijalnih politika ogleda se u tome da ohrabruju ljude da prilagode svoje ponaanje tako da obezbede dobijanje pomoi. Komunitarijanac bi tvrdio da uz sama negativna prava idu drutvene dunosti koje su logiki ekvivalentne onim dunostima koje se odnose na ekonomska i socijalna prava. lanstvo u zajednici i uivanje kolektivnih dobara koje ona prua namee izvesne dunosti pojedincima koji prevazilaze uzdravanje od delovanja kojim se naruavaju negativna prava. Zauzimanje za prava blagostanja jeste zauzimanje za priznanje nekog interesa kojim se moe baratati u redovnom politikom procesu i premda je istina da pretendenti na prava imaju interese, nije istina da svi zahtevi koji se tiu interesa jesu prava. 59. POREKLO I RAZVOJ TEORIJE BLAGOSTANJA u XX veku dolo je do dramatinog porasta uloge drave na drutvenom polju. Uprkos Marksovoj tvrdnji da drava moe delovati samo u interesima buroazije, ona je proirila svoje delovanje na polja socijalne sigurnosti, pomoi u sluaju nezaposlenosti, penzija za stare ljude, zdravlja, obrazovanja i mnogim drugim poljima koja su do sada bila ostavljena samim pojedincima ili posrednikim institucijama. Karakteristika ranijih uredjenja socijalne pomoi je ta da su bili dobrovoljni, dok su delatnosti drave tipino prinudne. Raznni principi opravdavaju postojanje drave blagostanja, od otvorenog konsekvencijalizma do egalitarizma i prirodnih prava. Poeci socijalne pomoi javljaju se jo u XVIII veku kada su tadanja uenja bila manje ili vie uniformno utilitaristika, ideja je izvedena iz ekonomskog progresa tog vremena. Nakon revolucije u Engleskoj 1688. godine mislioci postaju sve vie zainteresovani za individualnu i socijalnu dobrobit i uslove koji su neophodni da bi se ostvarilo blagostanje. Presudan napredak u teoriji blagostanja je otkrie da ljudska dobrobit, ma kako odredjena, nije funkcija promiljenog politikog delovanja nego posledica uravnoteenih svojstava slobodnih trita, medjunarodne trgovine, podele rada i svih drugih socijalnih institucija koje uzrokuju delovanje Smitiove nevidljive ruke. Na poetku teorije blagostanja sam fenomen nije bio sloen, jednostavno je znaio dobrobit i zadovoljstvo i smatralo se da nije odgovornost drave da do njega dovede, ali kasnije je teorija drutvenog blagostanja bila povezana sa kritikom kapitalizma. Blagostanje je postalo povezano sa preraspodelom. Ljudi su poeli da razmiljaju o obliku socijalnog ili javnog blagostanja koji se nije mogao svesti na zbir linih iskustava. Postojao je takodje razvijen oblik socijalne pomoi i izvan sistema razmene i drave, izvan trita. Crkve, lokalne grupe, dobrotvorne organizacije, obavljale su vredne funkcije nezavisno od dva suprnika drutvena mehanizma, kapitalitma i drave blagostanja. Otkrie moralnog rizika vezuje se za utilitariste, a podrazumeva da pomo onima koji su u nepovoljnom poloaju pospeuje njihov broj. Ono to danas zovemo institucionlizovana drava blagostanja nastalo je postupno i ovaj sistem je na kraju u socijalno osiguranje ukljuio sve gradjane i nije ciljao samo na siromane. Razlog za socijalno osiguranje moe biti opravdan problemom negativne selekcije, to znai da e samo oni koji iskuse nesreu biti osigurani od nje. Primeri dobrovoljne socijalne pomoi pokazuju da drutva ne smemo analizirati iskljuivo u smislu automatizovanih pojedinaca koji nemaki socijalne dunosti prema drugima osim onima sa kojima su sklopili ugovore. Do vane promene u znaenju 46

socijalne pomoi dolo je kada je drava postala vie povezana sa inicijativama socijalne politike. To je socijalna pomo shvaena kao ista preraspodela od bogatih siromanima. 60. SAVREMENI ARGUMENTI U PRILOG BLAGOSTANJU Postoje razliita shvatanja pojma blagostanja. Prvo shvatanje ini blagostanje isto subjektivnim fenomenom, onim kojim se dobrovoljne trine razmene pretvaraju u merilo zadovoljstva. Prilikom trinog izbora mora postojati obavetenost tako da onaj koji pravi izbor bude potpuno svestan posledica svog izbora. Argument u korist dravne prinude u institucionalizovanoj dravi blagostanja je naprosto paternalizam, nijedna vlada nije spremna da gleda kako gradjani plaaju za negativne posledice ak i kod onih izbora o kojima su dobro obaveteni. Argumenti protiv subjektivnosti u blagostanju toliko su poboljani da se danas tvrdi da su izvesne potrebe objektivne. Dobra blagostanja su prvenstveno ove vrste, zahtevi za zadravlje, obrazovanje, penziiju... zasnivanje institucionalne drave blagostanja poiva na uverenju da nije re samo o nedostatku finansija zbog kojeg ljudi imaju potrebu za odredjenim vrstama dravne pomoi, nego da uobiajni socijalni poloaji koje zauzimaju daju ljudima pravo na takvu pomo. U ovoj koncepciji blagostanja dobrobit osobe nije samo funkcija osnovnog prihoda, nego merila koje je povezano sa nagradama koje idu sa opaljivim socijalnim poloajima, to je osnova kolektivnog blagostanja. To je koncepcija blagostanja koja izvire iz socijalnih filozofija koje su dominirale kopnenom Engleskom. Ona je egalitarna u meri u kojoj se u njoj pretpostavlja jednako pravo svih na odredjena dobra blagostanja. Drugo shvatanje blagostanja ini klasina liberalna koncepcija slobodnog drutva, postoji vea zainteresovanost ua stvaranje jednakih sloboda nego za maksimalizaciju izbora. U takvoj institucionalizovanoj dravi blagostanja ne postoji briga za negativnu slobodu. Smanjenje izbora do kojeg dovodi nacionalizovana socijalna pomo oito smanjuje linu slobodu, ali komunitarijanistiki teoretiari blagostanja tvrdili bi da je to suvie povrno, poto pruanje funkcionalno neophodnih dobara i usluga socijalne pomoi poveava slobodu bez razlike. Osoba ne moe biti potpuno autonomna ako nije u stanju da zbog nedostatka resursa donosi odluke kojjima se reflektuju njene dugorone vrednosti i ciljevi. Izbori koji su napravljeni u odsustvu sigurnosti koje prua institucionalna socijalna pomo postaju odgovori na neposredne dogadjaje, kao to je kobna opasnost, umesto da doprinesu racionalnom ivotnom planu. Trite osiguranja je oit mehanizam i premda moe postojati problem negativne selekcije, ovde su destimulansi i suvie preuveliani. 61. TRITE I BLAGOSTANJE 62. BLAGOSTANJE KAO JAVNO DOBRO Iako ekonomski ili klasini liberali daju prednost privatnom osiguranju, oni nisu ravnoduni prema siromanima, veina klasinih liberala veruje da je neka dravna pomo opravdana. Ekonomski liberali tvrde da je javno pribavljanje za sluaj oskudice mogue bez remeenja trinog procesa alokacije resursa, mada su veoma svesni problema moralnog rizika koji stvara preterano dareljivo uredjenje za davanje socijalne pomoi. Klasina liberalna teorija se odnosi na jedan oblik velferizma, prinudnu institucionalnu dravu blagostanja kojoj se svi individualisti suprostavljaju. Ali ako u zajednici postoje altruistika oseanja mogue je ostvariti vrstu socijalne pomoi koja ne sadri ni preraspodelu ni stvaranje vie ili manje monoplskih usluga socijalnog staranja. Pruanje socijalnih usluga predstavlja vrstu javnog dobra, kao to je ist vauduh ili nacionalna odbrana, njihova prinudna priroda je odgovor na nedostatke trita. Ipak bolje objanjenje dobronamernosti jeste da ljudi takvo delovanje pre smatraju ispunjenjem 47

moralne dunosti, nego ostvarenjem javnog dobra. U Fridmanovoj teoriji postoji predvidjanje, poto nije vano ko doprinosi ublaavanju siromatva, time se podrazumeva da bi ljudi, kada bi znali da prihod milosrdja opada, vie doprinosili kako se njihov prihod poveava, pod uslovom da potronja njohovih linih dobara ostane ista. Medjutim, malo je verovatno da postoje dovoljni altruistiki motivi da generiu minimalni nivo prihoda koji bi Fridman bio spreman da dopusti, stvar je u tome to se s obzirom na javnu politiku, zahtevi za blagostanjem sukobljavaju sa zahtevima za slobodom i ne postoji vii princip kojim se moe presuditi izmedju ova dva konkurentska moralna imperativa, Fridman je ubedjen da princip slobode mora imati prvenstvo. To je razlog zbog kog on odbacuje sve karakteristike institucionalne draveblagostanja, on je protiv svakog oblika paternalizma tako da ak i onima koji primaju socijalnu pomo mora biti doputeno da je potroe kako oni to ele. Njegov stav je da problem siromatva ini nedostatak gotovog novca, a ne nesposobnost ljudi da svoj lini prihod mudro potroe. Ne slede svi klasini liberali Fridmena. arls Mari iako dosledan klasinom liberalizmu, napisao je otru studiju o amerikoj dravi blagostanja u kojoj ukazuje da lako dobijena socijalna pomo dovodi do ozbiljnog socijalnog disfunkcionisanja. Mari veruje da bi veina problema socijalne pomoi bila reena kada bi drava blagostanja, u svom sadanjem obliku, nestala. On na deterministiki nain smatra da bi dobro ponaanje proizvelo strukture ispravnog podsticanja. Lorens Mid tvrdi da veliina drave blagostanja nije glavni problem, potekoe izviru iz skoro stalne promene ideja koji proizvodi preovladjujui oblik socijalne pomoi. Ovaj pristup pozitivno odzvanja kod konzervativaca koji mogu govoriti o opadanju drutvenog standarda koji je prouzrokovan sisitemom socijalne pomoi kojim se malo zahteva u smislu reciprociteta, primaoci socijalne pomoi gotovo automatski su u iskuenju da se disfunkcionalno ponaaju. To je razlog zbog koga Mid favorizuje socijalnu pomo uz obavezan rad, sistem kojim se zahteva da primaoci socijalne pomoi obavljaju neku neku uslugu. Konzervativniji kritiari drave blagostanja tvrde da ma koji oblik da dobije ona istinski, dobrovoljno i lokalno delovanje koje je usmereno na ublaavanje siromatva zamenjuje ogromnim birokratskim i bezlinim administracijama. Uredjenja koja se oslanjaju na etnike i religijske grupe i druge nedravne organizacije za pruanje socijalne pomoi su zaista komunitarijarna. Njima je lake da spree pojavu moralnog rizika, imaju lokalno i preutno znanje da prave razliku izmedju onih kojima je stvarno potrebna socijalna pomo i onih kojima nije potrebna. 63. JEDNAKOST I DRAVA BLAGOSTANJA 64. SLOBODA I DRAVA BLAGOSTANJA Ideja blagostanja potie iz ekonomije, naroito one koja je povezana sa razvojem trinog drutva u XVIII veku i prvobitno opravdanje socijalne pomoi potpuno poiva na utilitarizmu , ono to je vano jeste da je stvaranje drave blagostanja u potpunosti posledica nae normalne, koristoljubive motivacije, to je prirodan i neplaniran ishod trita. Medjutim do kraja XX veka blagostanje je postalo povezano sa pravdom i jednakou , a osim toga drava blagostanje je shvaena kao konzistentna sa slobodom. Gubitak negativne slobode moe biti nadoknadjen drugim principom ili grupom principa. Gubitak slobode moe se tolerisati ako dovodi do ukupnog porasta blagostanja ili ako je neizbena posledica nastojanja da se maksimalizuju principi pravinog drutva. Socijalisti danas stavljaju naglasak na promovisanje socijalne pravde, jednakosti i vrline putem drave blagostanja. Prvobitni zastupnici drave blagostanja pretpostavljali su da bi 48

uspostavljanje drutva blagostanja prouzrokovalo promenu ljudske prirode, da bi sebinost uesnika na tristu bila zamenjena ovekoljubivim i manje individualnim gradjanima, ako imaju udela u optem dobru i uslugama. Oni su se protivili privatizaciji programa socijalne pomoi upravo zbog toga to su strahovali da e prodiranje komercijalne etike u drutvo podriti naa altruistika i komunitarijarna oseanja. Istraivanjima otkriveno je da srednje klase eksploatiu dravu blagostanja, za standardne usluge koje ova drava prua, podrazumevaju podjednako korienje, srednje klase ih disproporcionalno koriste. Postoji sve vei spor oko svojstava delotvornosti drave blagostanja, u smislu njihove sposobnosti da politikim mehanizmom stvore ono to ljudi stvarno ele. Nacionalizovani sistemi socijalne pomoi pate zbog injenice to politiki mehanizam nije tako dobar kao trini u prenoenju potreba ljudi za takvim stvarima kao to je zdravstvena zatita. Prvobitni cilj jednake potronje nije postignut ne samo zbog znaaja platenih mogunosti nego i zbog injenice to su imuniji u stanju da manipuliu sistemom u svoju korist. Najozbiljniji problem koji eka zrele drave blagostanja jeste problem penzija koji je zaotren padom nataliteta i unapredjenjima u medicini kojima je ljudima omogueno da ive mnogo due. U nacionalizovanim penzijskim programima problemi nastaju oko medjugeneracijske nepravde do koje dolazi zbog toga to ponekad jedna generacija mora da plati penzijske trokove prethodne generacije. Prvobitno opravdanje za dravno staranje o penzijama izvedeno je iz paternalizma, vlade nisu imale poverenja u pojedince da e utedeti za budunost i da bi izbegle suoavanje sa katastrofalnim raunima za socijalno staranje koji bi im poruili ostareli, ljudi su bili primorani da tede tokom radnog veka, to je sprovodjeno razliitim vrstama socijalnog osiguranja. Neke vlade su svoje penzione fondove finansirali pomou metoda isplate penzija iz tekueg rada, penzije starima plaaju oni koji rade. Poto penzioni programi nisu finansirani na pravi nain, jedna generacija e morati da plati za penzije postojeih penzionera, bez garancija da e oni biti tako nagradjeni kada se penzioniu. 65. PRAVDA I BLAGOSTANJE - upotreba termina drutvena pravda u savremenoj misli eksplicitno unosi ideju blagostanja u pojam koji je tradicionalno povezivan sa pravima i dunostima, delovati pravedno znailo je dati svakom oveku ono to mu pripada. Veza izmedju pravde i blagostanja nastala je sa utilitarizmom, naroito sa Bentamom. U njegovom delu, moralni pojam ne moe da ima nikakvo znaenje odvojeno od ukupne dobrobiti ili blagostanja. Moda se prvi put u politikoj misli zahtevalo da pravilo pravde ima dodatno opravdanje kojim se ide dalje od grantovanja onoga to svakoj osobi pripada. Utilitarizam je monistiko uenje u kojem su individualni zahtevi ua pravdu nuno ukljueni u drtveni raun. Re pravda je deo grupe pojmova koji se najee upotrebljava u istom kontekstu sa jednakou, a veza izmedju ova dva pojma je sloena. Tradicionalni liberali dovodjeni su u vezu sa stanovitem da je pokuaj nametanja materijalne jednakosti nejednakim ljudima poguban po vladavinu zakona i da nuno vodi totalitarizmu i nepravdi prema pojedincima. Znaajno je da najvanija knjiga o politikoj filozofiji, Rolsova Teorija pravde,objavljena u vreme kuliminacije pokreta kojim su se traila jednaka prava za manjine. Ne postoji razlog zasnovan na pravdi zato se neke udne raspodele prihoda na Zapadu moraju smatrati legitimnim. Filozofska zainteresovanost za pravdu odnosi se na posebno znaenje samog koncepta pravde u drutvenoj i politikoj teoriji. Pravila pravde, ma kakva ona bila, imaju obavezujuu snagu koju druge moralne vrline nemaju. Moralna 49

postupanja kao to je davanje velikih delova prihoda u dobrotvorne svrhe, sigurno su smatrana dobrim, ali ne i obavezujuim i nije pogreno neispunjavati ih. Drutveni zakoni i ekonomska politika mogu proizvesti optu dobronamernost, ali u isto vreme dopustiti velike nejednakosti u prihodu i bogatstvu i nepravino odredjivanje gradjanskih prava, ovo je tradicionalna zamerka utilitarizmu.

66. Javni interes (323-334)

Pojam javnog interesa moe biti tumaen kao savrena verzija pojmova opta volja i opte dobro. Ovi pojmovi se danas smatraju zastarelim jer postoje entiteti kao to su zajednica, drutno i grupa koji simbolizuju vie vrednosti od vrednosti pojedinaca. Neki teoretiari tvrde da su upravo ideje o ovim entitetima dovele do nasilja nad manjinama i pojedincima tokom 20.v. Individualisti i neindividualisti (utilitaristi) imaju drugaiji pristup javnom interesu. Individualisti (klasicni liberalni individualisti) usredsreuju se na smiljanje institucija i procedura kojima se ljudi ohrabruju na maksimilizaciju svojih optih interesa. Utilitaristi smatraju da utilitaristiki zakonodavac ili idealni posmatra treba da tei maksimilizaciji optih interesa. Engleski utilitaristi su bili svesni problema koji su vezani za javni interes (to je javni interes u sukobu sa privatnim) i pokuali da ih ree utilitaristikim raunom. Bentam je tvrdio da je zajednica zamiljeno telo sastavljeno od osoba za koje se smatra da su njeni lanovi i prema tome interes zajednice je zbir interesa njenih lanova. Utilitaristi su pretpostavili da postoji irok opseg javnih politika ije je sprovoenje spreilo postojanje optih interesa tj. interesi ariskokratije i neprosveenih. Meutim, aristokratska klasa je kontrolisala politiki sistem Britanije u 19. v. i spreila je unapreenje zajednice (zakon o kukuruzu- spreen uvoz). Tako da ova utilitaristika koncepcija nije mogla osigurati maksimilizaciju javnih interesa jer su opaki interesi postojali i dolo je do njihove maksimilizacije. Problem kod utilitarista jeste to ne postoji objektivno merilo korisnosti pa je onda bilo koji rezultat utilitaristikog rauna subjektivan. Tako e individualni interesi biti u sukobu, i onda je i utilitaristika definicija javnog interesa kao zbira interesa nekoherentna (javni interes je uvek u sukobu sa privatnim interesom). Jedini primeri javnih interesa mogu biti opti pravni sistemi, odbrana od spoljnje agresije i javna dobra. Nain da se zaobie problem prepoznavanja javnog interesa moe biti postavljanje drugaijeg pitanja: da li je neki poseban predlog protiv javnog interesa? Npr. u britanskom pravu o preuzimanju vlasnitva, inicijator sticanja imovine ne mora da pokae da e to svima koristiti, nego samo da nee negativno uticati na javnost npr. stvaranjem monopola.... Komunitarijanci meutim govore da se ovakvim pristupom zajednike vrednosti pojedinih grupa podreuju motivu profita. Pluralisti nisu uspeli da izau na kraj sa sukobom javnih i privatnih interesa to ih je navelo da kau da ne postoji nikakva stvar kao to je javni interes izvan minimalnog konsenzusa o osnovnim vrednostima koje svako stabilno drutvo mora imati. Pluralisti su politiku opisali kao proces sukoba izmeu grupa, i za njih je ona proces donoenja odluka. Smatraju da je ovakva politika garant za sigurnost, stabilnost..... Oni isto tako smatraju da ne postoji javni interes ve grupni. Meutim, kritiari naglaavaju da delovanje grupe za pritisak moe proizvesti rezultate koji su od koristi za lanove grupe, ali ne i za drutvo kao celinu. Primer: protekcionizam

50

(slobodna trgovina svima koristi ili bolje rei nikome ne teti, dok bi protekcionizam (zatita tarifama) jedne grupe, doveo do tete ostalim grupama). Javni interes i prirodni resursi Postoji jo jedan problem koji je povezan sa javnim interesom, to je problem brzog iscrpljivanja prirodnih resursa. Iako svaki pojedinac ima interes kao pripadnik javnosti da ouva prirodne resurse, on kao privatni graanin nema podsticaj jer je njegov uinak zanemarljiv. Postoje dva predloga za reenje: 1) Intervencionistiki argument- potrebno je centralno dravno planiranje kako bi dolo do maksimizacije javnog interesa
2) Klasino liberalno stanovite- smatra da je potrebna ira upotreba mehanizama

cena i redefinisanja vlasnikih prava. Ukoliko su cene resursa visoke dovee do racionalizacije upotrebe tog resursa, meutim sam mehanizam cena nije dovoljan ve sistem vlasnikih prava treba da ukljui pravo iskljuenja ljudi iz upotrebe resursa. Postoje tri vrste prava: komunalna, dravna i privatna. Komunalno pravo na korienje resursa podrazumeva da svako u zajednici ima pravo da neogranieno koristi taj resurs. To e dovesti do preterane upotrebe tj. tragedije zajednikog vlasnitva. Ovaj problem se moe izbei jedino pravom na ogranienu upotrebu vlasnitva tj. pravom na iskljuenje. Odavde se moe zakljuiti da ljudi imaju zajedniki interes jedino u odnosu na neka pravila. Iskljuena je ideja da dravama treba dopustiti da promoviu javni interes izvan njihove tradicionalne funkcije nametanja optih pravila. Drugi autori zauzimaju optimistinije stanovite o dravi, jer u modernim drutvima je teko organizovati ostvarenje zajednikih interesa u odnosu na privatne interese i zato se smatra da ga jedino drava moe ostvariti. Iz ovoga se moe uoiti razlika izmeu uske i proirene verzije javnog interesa. Uska verzija (klasini liberalni individualisti)- iskazi o javnom interesu moraju se svesti na subjektivne izbore pojedinaca. Opravdana politika jeste ona koju su ljudi izabrali. Openhajm daje kritiku uske verzije. On tvrdi da ukoliko hoemo da politika bude u javnom interesu onda moramo promovisati blagostanje drave kao celine, a ne linu dobrobit svakog ili bilo kog njenog lana. Za njega bi javni ineres nastao kada bi ljudi postupali dobronamerno, racionalno i nesebino.... On je zastupnik proirene verzije. Proirena verzija- neto moe biti u javnom interesu i ako ne nastaje iz procedure kolektivnog izbora. Zamerke:- Smatra se da ovakvo stanovite izjednaava javni interes sa subjektivnim izborom onih koji upravljaju. -Druga zamerka je klasina zamerka utilitaristima: ne postoji obejektivno merilo korisnosti pa su individualne korisnosti nesamerljive. Ove dve verzije se sukobljavaju i oko tumaenja demokratije. Uska verzija- demokratske institucije promoviu grupne interese pod maskom javnog interesa. Pa klasini liberali preporuuju ogranienu vladavinu veine kako bi individualna prava zatitili od tetnik kolektivnih odlika. Proirena verzija- partijska konkurencija sa procedurom vladavine veine ini vladu odgovornom i predstavlja sredstvo za unapreenje mera janog blagostanja.

67.Kritika javnog interesa (323-324)

51

Sam pojam javnog interesa moe biti protumaen kao savremena verzija pojmova opte dobro, opta volja. Ovi pojmovi su danas zastarli jer postoje entiteti kao to su grupa, zajednica, drutvo koji simbolizuju vie vrednosti od vrednosti pojedinaca.Meutim mnogi autori tvrde da su uticaju ovih ideja bili odgovorni za ugnjetavanje pojedinaca i manjina od strane kolektivnih organizacija 20.v. Neki politiki teoretiari tvrde da pojam javni interes nema operativno znaenje tj. oni kau da ne postoji stvar kao to je javnost za koju se moe rei da ima interes. Oni smatraju da se ovaj pojam koristi da bi se obezbedilo potovanje politika koje se koriste individualnim ili privatnim grupnim interesima. Ovaj pojam ima veliki znaaj u okviru moderne demokratije gde postoje strateki postavljene grupe koje stalno pokuavaju da ozakone svoje sektake zahteve terminima javnog interesa.

68. Proceduralna demokratija (334-346)

Re demokratija se upotrebljava u razliitim kontekstima . Danas postoje liberalna, sovcijalna, totalitarna...demokratija. Upravo zbog ovoga re demokratija danas ima deskriptivan sadraj. Meutim, u 19.v. demokratija je imala precizno znaenje i njome su se opisivali reimi koji bi se danas nazivali liberalna demokratija. Danas pridevi oznaavaju vrstu demokratije o kojoj se govori. Tako da liberalna demokratija oznaava politiki sistem u kojem je individualnim pravima data posebna ustavna zatita, a socijalnom demokratijom se oznaava politiki sistem u kojem pored uobiajenih liberalnih prava podrazumeva se i stvaranje socijalne i ekonomske jednakosti. Mnotvo razliitih teorija i definicija demokratije moe biti redukovano na dve glavne teorije: 1) Klasina- demokratiju vidi kao idealan oblik samoupravljanja koji karakterie aktivno uee graana u donoenju odluka.
2) Elitistika- demokratija je sistem konkurentskih elita u kojem javnost retkim

izborima samo potvruje pravo posebne mannjine da vlada. Postoji i druga podela teorija demokratije, a to je podela na: 1) Racionalistike teorije- ideje o demokratiji izvode iz apstraktnih ideala nezavisno od politikog iskustva (primer racionalistike teorije je demokratska teorija izvedena iz ideala Francuske revolucije). Demokratski autoritet se izvodi iz saglasnosti naroda sa idealima.
2) Empirijske teorije- vode poreklo iz Britanije. Demokratski autoritet izvire iz

zakonskih pravila i prakse. Da bi se izvrila potpuna analiza demokratije mora se shvatiti da ona ne oznaava samo dobro. Kada jednom budemo mogli da priznamo da je legitimno rei da se do odluke X dolo demokratski, ali da njemo ostvarenje ukljuuje naruavanje individualnog prava, bie mogue razviti kritiku teoriju demokratije. Takoe za potpunu analizu potrebno je napraviti razliku izmeu: Demokratije kao odreene vrste procedure- da bi uopte mogla biti poreena sa razliitim oblicima vladavine kao to su monarhija, oligarhija... 52

Demokratije kao posebnog oblika drutva- ona podrazumeva iroku participaciju i socijalnu i ekonomsku jednakost.

Kada govorimo o demokratiji kao odreenoj vrsti procedure onda podrazumevamo da postoje odreene procedure za donoenje odluka i zakona, a te procedure razlikuju demokratsku dravu od monarhije ili autoritarne drave. U poetku je demokratija znaila vladavinu demosa (siromanih i brojnih), ali u moderno vreme ona oznaava vladavinu itavog naroda i ona je jedini oblik vladavine u kome se mogu unaprediti interesi svih lanova, mada se mnogi teiretiari ne bi sloili sa tim. Demokratija shvaena kao vladavina naroda samo je ideal i ona je mogua samo u manjim drutvima. Da bi vladavina naroda bila mogua pod njom treba podrazumevati da ni jedna klasa ili grupa ljudi ne moe biti samovoljno liena prava glasa. Ako se demokratija shvati kao vladavina veine to predstavlja ozbiljne probleme jer se smatra da e princip veine u tom sluaju dovesti do uvrivanja poloaja dominantne sekte ili rase. U svim demokratijama nameu se neka ogranienja za uestvovanje, ali ne postoji saglasnost o tome kakva ta ogranienja moraju biti. Svi se slau da maloletnici i mentalno poremeeni ne mogu glasati, ali sa druge strane sistemi u kojima ene nisu imale pravo glasa nazivani su demokratskim. Na deskriptivnom nivou tvrdi se da de principom veine ne moe napraviti razlika izmeu demokratskih i nedemokratskih reima. Npr. u Velikoj Britaniji vlade retko zadovoljavaju princip veine jer to to su vlade pobedile na osnovu broja osvojenih mesta ne znai da su imale vie glasova od opozicione stranke. Tako da se smatra da veinsko pravilo nije kljuna odlika demokratije. Meutim, princip veine iako nije savren ispunjava zahteve politike jednakosti. Tako gde se donose kolektivne odluke veu vanost ima kvantitativni sud, nego kvalitativni sud. Upravo se po ovome razlikuje demokratija od meritokratije. Mnogi drutveni teoretiari tvrde da je bilo koja vrsta demokratije nemogua zbog neizbeosti vladavine elita. Ova tvrdnja nije zasnovana samo na prostom argumentu da upravljanje mora biti u rukama manjine ve se podrazumeva da je vladavina elite nuno neodgovorna (elite nisu odgovorne narodu i ne postoji izbor izmeu alternativa). Ovakvi teoretiari smatraju da je demokratija samo mit tj. ona je privid da mase mogu imati bilo kakv uticaj na upravljanje. Meu ovim teoretiarima izdvajaju se Pareto, Moska, Mikels i umpeter. Paretovo izlaganje o neizbenosti vlada vine elite zasnovano je na psiholokoj premisi o fundamentalnoj nejednakosti ljudi. Ljudi da bi upravljali moraju posedovati odreene psiholoke atribute (koje Pareto naziva zaostacima), a najvaniji od njih jesu hrabrost i lukavstvo. Metaforiki reeno elite bi se sastijale ili od lavova ili od lisica. Paretovo uenje nije istorijsko, ve neistorijsko jer je istoriju opisao kao kruenje elita (smenu lavova i lisica). Za njega je demokratija samo slogan. Moska pod elitama podrazumeva grupe ljudi koje su organizovane (za razliku od neorganizovanih masa) i jedinstvene, a to e garantovati njihov opstanak nezavisno od demokratskih izbornih procesa. Kvaliteti koji su potpora eliti razlikovae se od jednog istorijskog perioda do drugog (u modernom industrijskom drutvu ti kvaliteti su bogatstvo, znanje i birokratske vetine). Elita se sastoji od dva sloja: vieg sloja voakoji kontroliu dravnu maineriju i drugog sloja obuenih administratora i 53

tehnokrata (treba znati da druga grupa nije manje vanija od prve jer je od sutinskog znaaja za opstanak drave). Za njega je demokratija mit. Mikels istraivajui nemaku socijaldemokratsku partiju (ona je demokratski organizovana) tvrdio je da je otkrio gvozdeni zakon oligarhije. Pod njim se podrazumeva da e u bilo kojoj formalnoj organizaciji, bez obzira na ureenje njene strukture, malobrojna manjina biti na poloaju. Ipak ono to moe vaiti za birokratiju demokratske partije ne mora nuno vaiti i za demokratiju. umpeter je uspeo da izradi teoriju demokratije koja je bila kompatibilna sa izvesnom vrstom elitizma. On je smatrao da su tradicionalne teorije demokratije podlone elitistikoj kritici zbog toga to su sebi postavile nedostine ciljeve (vladavina mora odraavati volju naroda). On je postavio demokratiji mnogo nii cilj. U njoj konkurentske stranke birakom telu nude alternativne programe pri emu glasai imaju malo uticaja na sadraj takvih programa.Njegov opis demokratije je proceduralan. Kritiari umpeterove teorije kau ako su ljudi nekompetentni da donose odluke o politikim pitanjima postavlja se pitanje da li su sposobni i za minimalan zadatak izbora voe. Ne postoji pokuaj da se demokratija povee sa javnim interesom koji je za umpetera samo drugi emotivni slogan. Njegovo odbijanje da u izgradnji demokratskog sistema razmotri i injenice kao to su drutvena i ekonomska nejednakost, dovelo ga je do neke vrste pasivnog prihvatanja postojeih liberalnih demokratskih oblika. Postoji izvesna sumnja da on samo opisule liberalnu demokratiju, a ekonomska teorija se temelji na umpeterovim premisama.

69. Elitistike demokratske teorije (335, 340-346)

Mnotvo razliitih teorija i definicija demokratije moe biti redukovano na dve glavne teorije: 1) Klasina- demokratiju vidi kao idealan oblik samoupravljanja koji karakterie aktivno uee graana u donoenju odluka.
2) Elitistika- demokratija je sistem konkurentskih elita u kojem javnost retkim

izborima samo potvruje pravo posebne mannjine da vlada. Mnogi drutveni teoretiari tvrde da je bilo koja vrsta demokratije nemogua zbog neizbeosti vladavine elita. Ova tvrdnja nije zasnovana samo na prostom argumentu da upravljanje mora biti u rukama manjine ve se podrazumeva da je vladavina elite nuno neodgovorna (elite nisu odgovorne narodu i ne postoji izbor izmeu alternativa). Ovakvi teoretiari smatraju da je demokratija samo mit tj. ona je privid da mase mogu imati bilo kakv uticaj na upravljanje. Meu ovim teoretiarima izdvajaju se Pareto, Moska, Mikels i umpeter. Paretovo izlaganje o neizbenosti vlada vine elite zasnovano je na psiholokoj premisi o fundamentalnoj nejednakosti ljudi. Ljudi da bi upravljali moraju posedovati odreene psiholoke atribute (koje Pareto naziva zaostacima), a najvaniji od njih jesu hrabrost i lukavstvo. Metaforiki reeno elite bi se sastijale ili od lavova ili od lisica. Paretovo uenje nije istorijsko, ve neistorijsko jer je istoriju opisao kao kruenje elita (smenu lavova i lisica). Za njega je demokratija samo slogan. Moska pod elitama podrazumeva grupe ljudi koje su organizovane (za razliku od neorganizovanih masa) i jedinstvene, a to e garantovati njihov opstanak nezavisno od demokratskih izbornih procesa. Kvaliteti koji su potpora eliti razlikovae se od jednog 54

istorijskog perioda do drugog (u modernom industrijskom drutvu ti kvaliteti su bogatstvo, znanje i birokratske vetine). Elita se sastoji od dva sloja: vieg sloja voakoji kontroliu dravnu maineriju i drugog sloja obuenih administratora i tehnokrata (treba znati da druga grupa nije manje vanija od prve jer je od sutinskog znaaja za opstanak drave). Za njega je demokratija mit. Mikels istraivajui nemaku socijaldemokratsku partiju (ona je demokratski organizovana) tvrdio je da je otkrio gvozdeni zakon oligarhije. Pod njim se podrazumeva da e u bilo kojoj formalnoj organizaciji, bez obzira na ureenje njene strukture, malobrojna manjina biti na poloaju. Ipak ono to moe vaiti za birokratiju demokratske partije ne mora nuno vaiti i za demokratiju. umpeter je uspeo da izradi teoriju demokratije koja je bila kompatibilna sa izvesnom vrstom elitizma. On je smatrao da su tradicionalne teorije demokratije podlone elitistikoj kritici zbog toga to su sebi postavile nedostine ciljeve (vladavina mora odraavati volju naroda). On je postavio demokratiji mnogo nii cilj. U njoj konkurentske stranke birakom telu nude alternativne programe pri emu glasai imaju malo uticaja na sadraj takvih programa.Njegov opis demokratije je proceduralan. Kritiari umpeterove teorije kau ako su ljudi nekompetentni da donose odluke o politikim pitanjima postavlja se pitanje da li su sposobni i za minimalan zadatak izbora voe. Ne postoji pokuaj da se demokratija povee sa javnim interesom koji je za umpetera samo drugi emotivni slogan. Njegovo odbijanje da u izgradnji demokratskog sistema razmotri i injenice kao to su drutvena i ekonomska nejednakost, dovelo ga je do neke vrste pasivnog prihvatanja postojeih liberalnih demokratskih oblika. Postoji izvesna sumnja da on samo opisule liberalnu demokratiju, a ekonomska teorija se temelji na umpeterovim premisama.

70. Proceduralna demokratija i javni interes (346-359)

Jedno od vanih ptanja koje je vezano za proceduralnu demokratiju jeste: da li proceduralna demokratija moe da ostvari javni interes? Prvi pokuaj da se dokae da proceduralna demokratija moe ostvariti javni interes uinili su utilitaristi Deremi Bentam i Dejms Mil (Ogledi o vladi). Mil smatra da pojedince motivie sebini interes tj. elja za maksimilizacijom zadovoljstva i minimizacijom bola. Pa iz ovoga sledi da je vlast (iako neohodna za sprovoenje ugovora i za obezbeivanje ekonomske delatnosti) tei da eksploatie ljude, osim ako nije ograniena. Mil smatra da vlast ne moe biti ogrniena podelom vlasti, jer e svaka vlast teiti akumulaciji moi. Pa prema tome jedini nain da se ljudima vlada u njihovom interesu je da oni sami sobom upravljaju. Poto je neposredna demokratija nemogua onda je Mil predloio predstavniku demokratiju koja podrazumeva univerzalno pravo glasa, davanje mandata predstavnicima, odredbe za njihov opoziv i godinji parlament. Kritiari Dejmsa Mila smatraju da e njegov predlog dovesti do tiranije veine. Treba znati da je Mil bio svestan da radnika klasa moe glasati protiv svojih dugoronih interesa, ali je mislio da se to obrazovanjem moe spreiti. Ono to nije predvideo jeste da moe doi do koalicije privatnih interesa. Savremeni ekonomski teoretiari demokratije prhvatili su Milovu metodologiju, ali kritikuju njegove zakljuke. Njihova glavna briga jeste da pronau odgovarajue institucionalno ureenje kojim moe biti ptevazieno jednako pravo glasa i osigurano maksimalizacija javnih interesa. Meutim, i oni se susreu sa Arouovim problemom.

55

Kenet Arou je predstavio problem pod kojim se podrazumeva da u odreenim uslovima ustavne procedure za donoenje kolektivnih odluka su u nemogunosti da reprodukuju iste logike odluke koje ima individualna odluka. Ako je procedura kolektivnog izbora racionalna, mora imati ista svosjtva kao i racionalni izbor pojedinca. Najvanije od svojstava jeste tranzitivnost (ako pojedinac preferira X u odnosu na Y; Y u odnosu na Z; onda preferira X u odnosu na Z). Ako se proceduri kolektivnog izbora nametnu relativno blagi uslovi moemo pokazati da se kolektivni poredak preferencija ne moe izvesti iz svih moguih individualnih poredaka tamo gde postoje vie od dve preferncije. Nametnuti uslovi su: 1) Kolektivna racionalnost- drutveni izbor mora ispoljavati istu logiku kao i izbor pojedinaca.
2) Pareto princip- ako pojedinac preferira X u odnosu na Y onda X zauzima mesto

iznad Y
3) Nezavisnost irelevantnih alternativa- drutveni izbor ne sme biti pod uticajem

alternativa koje nisu unutar mogueg skupa.

4) Nediktatura- ne postoji ni jedan pojedinac ije preferencije uvek imaju prvenstvo

nad preferencijama drugih pojedinaca. Nemogunost demokratije: imamo tri osobe X,Y i Z ije su preferencije tranzitivno ureene izmeu tri alternative A, B i C. X: A-B i B-C; Y: B-C i C-A; Z: C-A i A-B veina preferira A u odnosu na B, B u odnosu na C i C u odnosu na A ne postoji konano reenje. Iako su alternative tranzitivno povezane, veina nema za ishod jasnu odluku ve cikline veine . Da bi se uopte dolo do ishoda, mora se nametnuti diktator to je pogubno za demokratiju, a to ima za posledicu krenje jednog od Arouovih uslova. Meutim politiki teoretiari nisu uznemireni Arouovim problemom jer se obino zahteva izbor izmeu dve stranke, ali i gde se zahteva izbor izmeu tri stranke (Britanija) glasai ne reaju svoje preferencije ve glasaju za jednog od tri. Arou problem se moe izbei ako se poreci preferencija pojedinaca ogranie na one koji imaju jednu najviu taku. Pretpostavlja se da su politike stranke potpuno obavetene o preferencijama glasaa. Paradoks se na izborima u Britaniji moe izbei ukoliko glasai tree stranke pomere svoje glasanje u drugom krugu (pa glasaju za dve preostale stranke)- to e dovesti do rezultata koji se naziva Kondorseov pobednik. Entoni Dauns u delu Ekonomska teorija demokratije pretpostavlja da preferencije glasaa imaju jednu najviu taku i predstavljaju miljenje koje se iri u kontinuumu s leva na desno, a ekstremi se nalaze na oba kraja, a umereni u sredini. U pomenutoj borbi pobedie stranka ija je platforma najblia poretku preferencija srednjeg glasaa (glasaa koji je tano u sredini kontinuuma). Tako da konkurencija prilikom glasanja dovodi do konvergencije stranaka oko sredita. Pod ovakvim uslovima u demokratskoj politici postoji nevidljiva ruka koja dovodi do poklapanja politike vlade i mnjenja birakog tela. Naravno ne postoji garancija da e politika vlade predstavljati javni 56

interes, a da li e biti tako ili ne zavisi od mnjenja srednjeg glasaa, a u odsustvu ustavnih ogranienja veina e biti u prilici da tlai manjinu. Zastupnici kompatitivne stranake demokratije smatraju da ukoliko postoji stabilan kontinuum od levice do desnice kompetitivna demokratija funkcionie dobro, barem u stvaranju umerenosti. Tamo gde je zajednica duboko poljuljana (Severna Irska) oito je da e stranako nadmetanje dovesti do politike koja odraava interese dominantne sekte. Radikalni ekonomski teoretiari demokratije ozbiljno su doveli u pitanje da kompetitivna stranaka demokratija uvek deluje u korist javnosti. Postoji pitanje da li uopte postoji najvii izbor ili ne, jer glasai svoje preferencije ne ureuju na dosledan nain. Onda ne postoji platforma koja e pobediti sve druge platforme i opseg pobednikih veina bie mogu. Iz ovoga sledi da pobednika platforma nee nuno predstavljati preferencije srednjeg glasaa. Odsustvo jedne najvie take izbora znai da e ishod demokratskih izbora biti proizvoljan. Sugerie se da bi jedini nain da se mnjenje srednjeg glasaa odri u ishodu demokratskog glasanja bilo da se o svakom pitanju pojedinano donese odluka pod pretpostavkom da maksimilizacija broja glasova u stranakoj demokratiji dovodi do iskrivljenja. Takoe je od velikog znaaja da stranke nee biti potpuno informisane o preferencijama glasaa, pa e morati da se oslone na organizovane grupe kako bi dobile ti informaciju, a interesne grupe mogu vriti pritisak na politiku vlade to ne mora ii u korist cele zajednice (za stranku u mnogim demokratijama, veina nije bitna, oni mogu satavljati koalicije). Politiko trite sastoji se od stranaka (preduzetnika) i glasaa (potroaa). Politiki preduzetnici e radije sastaviti programe koji e biti u interesu jedne privatne grupe, a ne itave javnosti jer e takva politika imati mnogo vie efekta. Npr. u javnom interesu nije da javni izdaci na usluge budu visoki, a stranako nadmetanje tei da uvea te izdatke, jer se vie glasova moe dobiti takvom politikom nego politikom ograniavanja. Vlada moe teiti politici kupovanja glasova preko budetskog deficita koji moe finansirati inflaciju, poto plaanje prekomernih dravnih usluga znai gubljenje glasova. Sa druge strane politike neinflacije i uravnoteenih budeta predstavljaju javna dobra koja ne podstiu birae na glasanje.Treba znati da vlade ne mogu dugo voditi inflatornu politiku, jer e doi do sloma valute i bie ograniene od meunarodnih inilaca. Moe se pomisliti da racionalnost (usmislu tradicionalnih demokratskih teoretiara) moe spreiti posledice procesa maksimilizacije broja glasova, ali racionalnost u ekonomskom smislu predstavlja suprotan sluaj. Jer ni jedan pojedinac niti grupa nee imati podsticaj da promoviu javni interes u demokratiji poto ne mogu biti sigurni da e to i drugi uiniti. Ova tvrdnja predstavlja tekou ekonomskim teoretiarima da objasne zbog ega ljudi uope glasaju kada su svesni male vrednosti njihovog glasa. Mislilo se da ova ekonomska teorija demokratije ima potpunu primenu u Velikoj Brizaniji jer britanski politiki sistem ne namee ustavna ogranienja i ima izborni sistem u kojem prvi dobija sve, a pri tome ne mora obezbediti veinu biraa u svakoj izbornoj jedinici. Naglaene su dve povezane stvari: 1) Naputeno je konvencionalno pravilo gde vlade treba da uravnotee budete 2) Uklonjena su tradicionalna ogranienja monopolu vlade u tampanju novca npr. standar u zlatu. 57

Ekonomski teoretiari tvrde da bi kompetitivna stranaka demokratija mogla da funkcionie samo ako je ponaanje politikih inilaca podlono strogim pravilima. Radikalni individualisti sumnjaju da jednostavna procedura veinskog kolektivnog donoenja odluka moe biti u skladu sa slobodom, ak iako kompetitivna stranaka demokratija funkcionie pod idealnim uslovima.Oni smatraju da panju ne treba usmeravati na smiljanje procedure kojom se individualne preferencije mogu prevesti u kolektivne izbore, nego treba osmisliti institucije kojima se tite dobrovoljne individualne razmene. Odnosno Arou problem e se izbei smanjenjem opsega kolektivnih izbora. Ovakav pristup su zagovarali Dejms Bjukenon i Gordon Tulok u njihovom delu Raun pristanka. Oni tvrede da e pod vladavinom veine javni trokovi uvek biti vei od iznosa koji bi pojedinci platili kada bi delatnost finansirali dobrovoljnim razmenama. Oni smatraju da ukoliko bi postojao sporazum o poetnoj raspodeli interesa svakog, pojedinci bi bili unapreeni u sistemu gde se zahteva neto priblino jednoglasnom sporazumu u vezi sa bilo kojim kolektivnim trokovima. Bjukenon i Tulok svode javne interese na mali broj pitanja o kojima se moe postii irok sporazum. Meutim i jednoglasnost e ohrabriti pogaanje i praksu usluga za uslugu izmeu politikih aktera (manjina naspram veine sprovodi svoje snane preferencije). Stroga primena vladavine jednakosti podie cenu pogaanja, neznatne manjine e uvek postaviti visoke cene za svoju saglasnost. Zbog toga su Bjukenon i Tulok spremni da modifikuju jednoglasnost u cilju smanjenja trokova pogaanja. Oni predlau pretenu veinu- dvotreinsku, neto izmeu otvorene vladavine veine (koja namee spoljanje trokove manjini) i jednoglasnosti (koja podrezumeva visoke trokove pogaanja). Zakljuak: njihova teorija se zalae za ogranienje kolektivnog izbora i bili su svesni da neograniena politika vlast uvek e biti upotrebljena u korist onih koji su na vlasti.Meutim, i njihova teorija je osporavana to je mogue staviti veto u ruke onih koji su u privilegovanom poloaju. Dodatna primedba razliitim modelima ograniene vlasti jeste da e se u njima javni interes zanemariti (gde javni interes znai neto vie od saglasnosti sa pravilima). U relativno homogenoj zajednici gde ne postoji dominacija jedne partije, i iroki i amorfni interesi se mogu unaprediti pre pomou demokratije u kojoj postoji vladavina veine nego procesom pogaanja. Ipak veinska demokratija zahteva veu prinudu budui da je retko da osobe deluju za javnu korist.Meutim, ovakve vlade treba da unaprede irok opseg javnih interesa to se kosi sa shvatanjem psiholoke prirode oveka radaikalnih individualista, jer oni smatraju da oni koji su na javnom poloaju ne tee maksimilizaciju javnog interesa ve privatnog. kola javnog izbora politike ekonomije- oni smatraju da politike voe reaguju na preferencije glasaa, ali problem je to jednostavne procedure vladavine veine iskrivljuju preferencije pojedinaca kada je re o javnim uslugama. Tvrdi se da prisustvo dileme zatvorenika u drutvu nagoni pojedince da glasaju za politike koje nisu u njihovom interesu kao dela javnosti, niti u interesima numerike veine. Vrste demokratije koju ekonomisti javnog izbora predlau jeste ustavna demokratija restiktivnije vrste od one koja danas postoji u zapadnim demokratijama. Meutim, paradoksalno je to su ekonomisti javnog izbora podravali ekonomiju koja je 1979. god. ustanovljena u Britaniji, a ona je bila ustanovljena na ustavnom sistemu koji su ekonomisti javnog izbora kritikovali (ovaj sistem je spreio inflaciju i visoke javne trokove). 58

Meutim nije lako shvatiti kako e se ustavnim ogranienjima dobiti manja vlada za koju su se zalagali ekonomisti javnog izbora. Oni su smatrali da je za to dovoljno da glasai budu racionalni, ali upravo e racionalnost omoguiti glasaima da vide da je uticaj odluke jednog biraa na ishod mala. Iako i birai ele manju vladu nije verovatno da e do toga doi jada politiki program odreuju partijski aktivisti, voe i birokrate. Teoriju javnog izbora dalje su razvili Defri Bernan i Loren Lomeski. Oni naglaavaju ekspresivnu ulogu glasanja. Za njih je glasanje zadovoljstvo. Glasai e glasati ukoliko smatraju da e njihov izbor imati veze sa rezultatima, ali ukoliko su rezultati delimino predvidljivi to e imati za posledicu smanjenje broja biraa. Bernan se u neku ruku zalagao za otvoreno glasanje (iako je uoavao koristi od tajnog glasanja), jer je mislio da e se tako ukloniti zlobne preferencije poto e svako morati da objasni svoje preferencije. Ovo drugaije shvatanje teorije javnog izbora koje podrazumeva da se preferencije stvaraju, ne da su date, predstavlja korak ka deliberativnoj demokratiji u kojoj se zahteva otvorena rasprava i ohrabruju promene preferncija.

71.kolektivni izbor (348-359)

Jeden od teoretiara koji je predloio alternativu kolektivnog izbora bio je Dejms Mil. On je ljude posmatrao kao sebine maksimilizatore koristi, pa bi oni bili skloni da zloupotrebe vlast zarad ispunjenja individualnih interesa. Jedini nain da se demokratijom postigne javni interes jte predstavnika demokratija, koja podrazumeva univerzalno pravo glasa, davanje mandata predstavnicima, odredbe za njihov opoziv i godinji parlament. Kritiari Dejmsa Mila smatraju da e njegov predlog dovesti do tiranije veine. Treba znati da je Mil bio svestan da radnika klasa moe glasati protiv svojih dugoronih interesa, ali je mislio da se to obrazovanjem moe spreiti. Ono to nije predvideo jeste da moe doi do koalicije privatnih interesa. Savremeni ekonomski teoretiari demokratije prhvatili su Milovu metodologiju, ali kritikuju njegove zakljuke. Njihova glavna briga jeste da pronau odgovarajue institucionalno ureenje kojim moe biti ptevazieno jednako pravo glasa i osigurano maksimalizacija javnih interesa. Meutim, i oni se susreu sa Arouovim problemom. Kenet Arou je predstavio problem pod kojim se podrazumeva da u odreenim uslovima ustavne procedure za donoenje kolektivnih odluka su u nemogunosti da reprodukuju iste logike odluke koje ima individualna odluka. Ako je procedura kolektivnog izbora racionalna, mora imati ista svosjtva kao i racionalni izbor pojedinca. Najvanije od svojstava jeste tranzitivnost (ako pojedinac preferira X u odnosu na Y; Y u odnosu na Z; onda preferira X u odnosu na Z). Ako se proceduri kolektivnog izbora nametnu relativno blagi uslovi moemo pokazati da se kolektivni poredak preferencija ne moe izvesti iz svih moguih individualnih poredaka tamo gde postoje vie od dve preferncije. Nametnuti uslovi su: 5) Kolektivna racionalnost- drutveni izbor mora ispoljavati istu logiku kao i izbor pojedinaca.
6) Pareto princip- ako pojedinac preferira X u odnosu na Y onda X zauzima mesto

iznad Y

59

7) Nezavisnost irelevantnih alternativa- drutveni izbor ne sme biti pod uticajem

alternativa koje nisu unutar mogueg skupa.

8) Nediktatura- ne postoji ni jedan pojedinac ije preferencije uvek imaju prvenstvo

nad preferencijama drugih pojedinaca. Nemogunost demokratije: imamo tri osobe X,Y i Z ije su preferencije tranzitivno ureene izmeu tri alternative A, B i C. X: A-B i B-C; Y: B-C i C-A; Z: C-A i A-B veina preferira A u odnosu na B, B u odnosu na C i C u odnosu na A ne postoji konano reenje. Iako su alternative tranzitivno povezane, veina nema za ishod jasnu odluku ve cikline veine . Da bi se uopte dolo do ishoda, mora se nametnuti diktator to je pogubno za demokratiju, a to ima za posledicu krenje jednog od Arouovih uslova. Meutim politiki teoretiari nisu uznemireni Arouovim problemom jer se obino zahteva izbor izmeu dve stranke, ali i gde se zahteva izbor izmeu tri stranke (Britanija) glasai ne reaju svoje preferencije ve glasaju za jednog od tri. Arou problem se moe izbei ako se poreci preferencija pojedinaca ogranie na one koji imaju jednu najviu taku. Pretpostavlja se da su politike stranke potpuno obavetene o preferencijama glasaa. Paradoks se na izborima u Britaniji moe izbei ukoliko glasai tree stranke pomere svoje glasanje u drugom krugu (pa glasaju za dve preostale stranke)- to e dovesti do rezultata koji se naziva Kondorseov pobednik. Entoni Dauns u delu Ekonomska teorija demokratije pretpostavlja da preferencije glasaa imaju jednu najviu taku i predstavljaju miljenje koje se iri u kontinuumu s leva na desno, a ekstremi se nalaze na oba kraja, a umereni u sredini. U pomenutoj borbi pobedie stranka ija je platforma najblia poretku preferencija srednjeg glasaa (glasaa koji je tano u sredini kontinuuma). Tako da konkurencija prilikom glasanja dovodi do konvergencije stranaka oko sredita. Pod ovakvim uslovima u demokratskoj politici postoji nevidljiva ruka koja dovodi do poklapanja politike vlade i mnjenja birakog tela. Naravno ne postoji garancija da e politika vlade predstavljati javni interes, a da li e biti tako ili ne zavisi od mnjenja srednjeg glasaa, a u odsustvu ustavnih ogranienja veina e biti u prilici da tlai manjinu. Zastupnici kompatitivne stranake demokratije smatraju da ukoliko postoji stabilan kontinuum od levice do desnice kompetitivna demokratija funkcionie dobro, barem u stvaranju umerenosti. Tamo gde je zajednica duboko poljuljana (Severna Irska) oito je da e stranako nadmetanje dovesti do politike koja odraava interese dominantne sekte. Radikalni ekonomski teoretiari demokratije ozbiljno su doveli u pitanje da kompetitivna stranaka demokratija uvek deluje u korist javnosti. Postoji pitanje da li uopte postoji najvii izbor ili ne, jer glasai svoje preferencije ne ureuju na dosledan nain. Onda ne postoji platforma koja e pobediti sve druge platforme i opseg pobednikih veina bie mogu. Iz ovoga sledi da pobednika platforma nee nuno predstavljati preferencije srednjeg glasaa. Odsustvo jedne najvie take izbora znai da e ishod demokratskih izbora biti proizvoljan. Sugerie se da bi jedini nain da se mnjenje srednjeg glasaa odri u ishodu demokratskog glasanja bilo da se o svakom pitanju pojedinano donese odluka pod

60

pretpostavkom da maksimilizacija broja glasova u stranakoj demokratiji dovodi do iskrivljenja. Takoe je od velikog znaaja da stranke nee biti potpuno informisane o preferencijama glasaa, pa e morati da se oslone na organizovane grupe kako bi dobile ti informaciju, a interesne grupe mogu vriti pritisak na politiku vlade to ne mora ii u korist cele zajednice (za stranku u mnogim demokratijama, veina nije bitna, oni mogu satavljati koalicije). Politiko trite sastoji se od stranaka (preduzetnika) i glasaa (potroaa). Politiki preduzetnici e radije sastaviti programe koji e biti u interesu jedne privatne grupe, a ne itave javnosti jer e takva politika imati mnogo vie efekta. Npr. u javnom interesu nije da javni izdaci na usluge budu visoki, a stranako nadmetanje tei da uvea te izdatke, jer se vie glasova moe dobiti takvom politikom nego politikom ograniavanja. Vlada moe teiti politici kupovanja glasova preko budetskog deficita koji moe finansirati inflaciju, poto plaanje prekomernih dravnih usluga znai gubljenje glasova. Sa druge strane politike neinflacije i uravnoteenih budeta predstavljaju javna dobra koja ne podstiu birae na glasanje.Treba znati da vlade ne mogu dugo voditi inflatornu politiku, jer e doi do sloma valute i bie ograniene od meunarodnih inilaca. Moe se pomisliti da racionalnost (usmislu tradicionalnih demokratskih teoretiara) moe spreiti posledice procesa maksimilizacije broja glasova, ali racionalnost u ekonomskom smislu predstavlja suprotan sluaj. Jer ni jedan pojedinac niti grupa nee imati podsticaj da promoviu javni interes u demokratiji poto ne mogu biti sigurni da e to i drugi uiniti. Ova tvrdnja predstavlja tekou ekonomskim teoretiarima da objasne zbog ega ljudi uope glasaju kada su svesni male vrednosti njihovog glasa. Mislilo se da ova ekonomska teorija demokratije ima potpunu primenu u Velikoj Brizaniji jer britanski politiki sistem ne namee ustavna ogranienja i ima izborni sistem u kojem prvi dobija sve, a pri tome ne mora obezbediti veinu biraa u svakoj izbornoj jedinici. Naglaene su dve povezane stvari: 3) Naputeno je konvencionalno pravilo gde vlade treba da uravnotee budete 4) Uklonjena su tradicionalna ogranienja monopolu vlade u tampanju novca npr. standar u zlatu. Ekonomski teoretiari tvrde da bi kompetitivna stranaka demokratija mogla da funkcionie samo ako je ponaanje politikih inilaca podlono strogim pravilima. Radikalni individualisti sumnjaju da jednostavna procedura veinskog kolektivnog donoenja odluka moe biti u skladu sa slobodom ak iako kompetitivna stranaka demokratija funkcionie pod idealnim uslovima.Oni smatraju da panju ne treba usmeravati na smiljanje procedure kojom se individualne preferencije mogu prevesti u kolektivne izbore, nego treba osmisliti institucije kojima se tite dobrovoljne individualne razmene. Odnosno Arou problem e se izbei smanjenjem opsega kolektivnih izbora. Ovakav pristup su zagovarali Dejms Bjukenon i Gordon Tulok u njihovom delu Raun pristanka. Oni tvrede da e pod vladavinom veine javni trokovi uvek biti vei od iznosa koji bi pojedinci platili kada bi delatnost finansirali dobrovoljnim razmenama. Oni smatraju da ukoliko bi postojao sporazum o poetnoj raspodeli interesa svakog, pojedinci bi bili unapreeni u sistemu gde se zahteva neto priblino jednoglasnom sporazumu u vezi sa bilo kojim kolektivnim trokovima. Bjukenon i Tulok svode javne interese na mali broj pitanja o kojima se moe postii irok sporazum. Meutim i jednoglasnost e 61

ohrabriti pogaanje i praksu usluga za uslugu izmeu politikih aktera (manjina naspram veine sprovodi svoje snane preferencije). Stroga primena vladavine jednakosti podie cenu pogaanja, neznatne manjine e uvek postaviti visoke cene za svoju saglasnost. Zbog toga su Bjukenon i Tulok spremni da modifikuju jednoglasnost u cilju smanjenja trokova pogaanja. Oni predlau pretenu veinu- dvotreinsku, neto izmeu otvorene vladavine veine (koja namee spoljanje trokove manjini) i jednoglasnosti (koja podrezumeva visoke trokove pogaanja). Zakljuak: njihova teorija se zalae za ogranienje kolektivnog izbora i bili su svesni da neograniena politika vlast uvek e biti upotrebljena u korist onih koji su na vlasti.Meutim, i njihova teorija je osporavana to je mogue staviti veto u ruke onih koji su u privilegovanom poloaju. Dodatna primedba razliitim modelima ograniene vlasti jeste da e se u njima javni interes zanemariti (gde javni interes znai neto vie od saglasnosti sa pravilima). U relativno homogenoj zajednici gde ne postoji dominacija jedne partije, i iroki i amorfni interesi se mogu unaprediti pre pomou demokratije u kojoj postoji vladavina veine nego procesom pogaanja. Ipak veinska demokratija zahteva veu prinudu budui da je retko da osobe deluju za javnu korist.Meutim, ovakve vlade treba da unaprede irok opseg javnih interesa to se kosi sa shvatanjem psiholoke prirode oveka radaikalnih individualista, jer oni smatraju da oni koji su na javnom poloaju ne tee maksimilizaciju javnog interesa ve privatnog. kola javnog izbora politike ekonomije- oni smatraju da politike voe reaguju na preferencije glasaa, ali problem je to jednostavne procedure vladavine veine iskrivljuju preferencije pojedinaca kada je re o javnim uslugama. Tvrdi se da prisustvo dileme zatvorenika u drutvu nagoni pojedince da glasaju za politike koje nisu u njihovom interesu kao dela javnosti, niti u interesima numerike veine. Vrste demokratije koju ekonomisti javnog izbora predlau jeste ustavna demokratija restiktivnije vrste od one koja danas postoji u zapadnim demokratijama. Meutim, paradoksalno je to su ekonomisti javnog izbora podravali ekonomiju koja je 1979. god. ustanovljena u Britaniji, a ona je bila ustanovljena na ustavnom sistemu koji su ekonomisti javnog izbora kritikovali (ovaj sistem je spreio inflaciju i visoke javne trokove). Meutim nije lako shvatiti kako e se ustavnim ogranienjima dobiti manja vlada za koju su se zalagali ekonomisti javnog izbora. Oni su smatrali da je za to dovoljno da glasai budu racionalni, ali upravo e racionalnost omoguiti glasaima da vide da je uticaj odluke jednog biraa na ishod mala. Iako i birai ele manju vladu nije verovatno da e do toga doi jada politiki program odreuju partijski aktivisti, voe i birokrate. Teoriju javnog izbora dalje su razvili Defri Bernan i Loren Lomeski. Oni naglaavaju ekspresivnu ulogu glasanja. Za njih je glasanje zadovoljstvo. Glasai e glasati ukoliko smatraju da e njihov izbor imati veze sa rezultatima, ali ukoliko su rezultati delimino predvidljivi to e imati za posledicu smanjenje broja biraa. Bernan se u neku ruku zalagao za otvoreno glasanje (iako je uoavao koristi od tajnog glasanja), jer je mislio da e se tako ukloniti zlobne preferencije poto e svako morati da objasni svoje preferencije. Ovo drugaije shvatanje teorije javnog izbora koje podrazumeva da se preferencije stvaraju, ne da su date, predstavlja korak ka deliberativnoj demokratiji u kojoj se zahteva otvorena rasprava i ohrabruju promene preferncija. P.S. iz ovog pitanja izvucite sve to ima veze sa bilo kakvim glasanjem i to priajte... 62

72.ekonomska teorija demokratije (348-355)

Savremeni ekonomski teoretiari demokratije prhvatili su Milovu metodologiju, ali kritikuju njegove zakljuke. Njihova glavna briga jeste da pronau odgovarajue institucionalno ureenje kojim moe biti ptevazieno jednako pravo glasa i osigurano maksimalizacija javnih interesa. Entoni Dauns u delu Ekonomska teorija demokratije pretpostavlja da preferencije glasaa imaju jednu najviu taku i predstavljaju miljenje koje se iri u kontinuumu s leva na desno, a ekstremi se nalaze na oba kraja, a umereni u sredini. U pomenutoj borbi pobedie stranka ija je platforma najblia poretku preferencija srednjeg glasaa (glasaa koji je tano u sredini kontinuuma). Tako da konkurencija prilikom glasanja dovodi do konvergencije stranaka oko sredita. Pod ovakvim uslovima u demokratskoj politici postoji nevidljiva ruka koja dovodi do poklapanja politike vlade i mnjenja birakog tela. Naravno ne postoji garancija da e politika vlade predstavljati javni interes, a da li e biti tako ili ne zavisi od mnjenja srednjeg glasaa, a u odsustvu ustavnih ogranienja veina e biti u prilici da tlai manjinu. Zastupnici kompatitivne stranake demokratije smatraju da ukoliko postoji stabilan kontinuum od levice do desnice kompetitivna demokratija funkcionie dobro, barem u stvaranju umerenosti. Tamo gde je zajednica duboko poljuljana (Severna Irska) oito je da e stranako nadmetanje dovesti do politike koja odraava interese dominantne sekte. Radikalni ekonomski teoretiari demokratije ozbiljno su doveli u pitanje da kompetitivna stranaka demokratija uvek deluje u korist javnosti. Postoji pitanje da li uopte postoji najvii izbor ili ne, jer glasai svoje preferencije ne ureuju na dosledan nain. Onda ne postoji platforma koja e pobediti sve druge platforme i opseg pobednikih veina bie mogu. Iz ovoga sledi da pobednika platforma nee nuno predstavljati preferencije srednjeg glasaa. Odsustvo jedne najvie take izbora znai da e ishod demokratskih izbora biti proizvoljan. Sugerie se da bi jedini nain da se mnjenje srednjeg glasaa odri u ishodu demokratskog glasanja bilo da se o svakom pitanju pojedinano donese odluka pod pretpostavkom da maksimilizacija broja glasova u stranakoj demokratiji dovodi do iskrivljenja. Takoe je od velikog znaaja da stranke nee biti potpuno informisane o preferencijama glasaa, pa e morati da se oslone na organizovane grupe kako bi dobile ti informaciju, a interesne grupe mogu vriti pritisak na politiku vlade to ne mora ii u korist cele zajednice (za stranku u mnogim demokratijama, veina nije bitna, oni mogu satavljati koalicije). Politiko trite sastoji se od stranaka (preduzetnika) i glasaa (potroaa). Politiki preduzetnici e radije sastaviti programe koji e biti u interesu jedne privatne grupe, a ne itave javnosti jer e takva politika imati mnogo vie efekta. Npr. u javnom interesu nije da javni izdaci na usluge budu visoki, a stranako nadmetanje tei da uvea te izdatke, jer se vie glasova moe dobiti takvom politikom nego politikom ograniavanja. Vlada moe teiti politici kupovanja glasova preko budetskog deficita koji moe finansirati inflaciju, poto plaanje prekomernih dravnih usluga znai gubljenje glasova. Sa druge strane politike neinflacije i uravnoteenih budeta predstavljaju javna dobra koja ne podstiu birae na glasanje.Treba znati da vlade ne mogu dugo voditi inflatornu politiku, jer e doi do sloma valute i bie ograniene od meunarodnih inilaca.

63

Moe se pomisliti da racionalnost (usmislu tradicionalnih demokratskih teoretiara) moe spreiti posledice procesa maksimilizacije broja glasova, ali racionalnost u ekonomskom smislu predstavlja suprotan sluaj. Jer ni jedan pojedinac niti grupa nee imati podsticaj da promoviu javni interes u demokratiji poto ne mogu biti sigurni da e to i drugi uiniti. Ova tvrdnja predstavlja tekou ekonomskim teoretiarima da objasne zbog ega ljudi uope glasaju kada su svesni male vrednosti njihovog glasa. Mislilo se da ova ekonomska teorija demokratije ima potpunu primenu u Velikoj Brizaniji jer britanski politiki sistem ne namee ustavna ogranienja i ima izborni sistem u kojem prvi dobija sve, a pri tome ne mora obezbediti veinu biraa u svakoj izbornoj jedinici. Naglaene su dve povezane stvari: 1) Naputeno je konvencionalno pravilo gde vlade treba da uravnotee budete 2) Uklonjena su tradicionalna ogranienja monopolu vlade u tampanju novca npr. standar u zlatu. Ekonomski teoretiari tvrde da bi kompetitivna stranaka demokratija mogla da funkcionie samo ako je ponaanje politikih inilaca podlono strogim pravilima. Radikalni individualisti sumnjaju da jednostavna procedura veinskog kolektivnog donoenja odluka moe biti u skladu sa slobodom, ak iako kompetitivna stranaka demokratija funkcionie pod idealnim uslovima.Oni smatraju da panju ne treba usmeravati na smiljanje procedure kojom se individualne preferencije mogu prevesti u kolektivne izbore, nego treba osmisliti institucije kojima se tite dobrovoljne individualne razmene. Odnosno Arou problem e se izbei smanjenjem opsega kolektivnih izbora. Ovakav pristup su zagovarali Dejms Bjukenon i Gordon Tulok u njihovom delu Raun pristanka. Oni tvrede da e pod vladavinom veine javni trokovi uvek biti vei od iznosa koji bi pojedinci platili kada bi delatnost finansirali dobrovoljnim razmenama. Oni smatraju da ukoliko bi postojao sporazum o poetnoj raspodeli interesa svakog, pojedinci bi bili unapreeni u sistemu gde se zahteva neto priblino jednoglasnom sporazumu u vezi sa bilo kojim kolektivnim trokovima. Bjukenon i Tulok svode javne interese na mali broj pitanja o kojima se moe postii irok sporazum. Meutim i jednoglasnost e ohrabriti pogaanje i praksu usluga za uslugu izmeu politikih aktera (manjina naspram veine sprovodi svoje snane preferencije). Stroga primena vladavine jednakosti podie cenu pogaanja, neznatne manjine e uvek postaviti visoke cene za svoju saglasnost. Zbog toga su Bjukenon i Tulok spremni da modifikuju jednoglasnost u cilju smanjenja trokova pogaanja. Oni predlau pretenu veinu- dvotreinsku, neto izmeu otvorene vladavine veine (koja namee spoljanje trokove manjini) i jednoglasnosti (koja podrezumeva visoke trokove pogaanja). Zakljuak: njihova teorija se zalae za ogranienje kolektivnog izbora i bili su svesni da neograniena politika vlast uvek e biti upotrebljena u korist onih koji su na vlasti.Meutim, i njihova teorija je osporavana to je mogue staviti veto u ruke onih koji su u privilegovanom poloaju.

73.paradoks glasanja-arou problem (349-350)

Kenet Arou je predstavio problem pod kojim se podrazumeva da u odreenim uslovima ustavne procedure za donoenje kolektivnih odluka su u nemogunosti da reprodukuju iste logike odluke koje ima individualna odluka.

64

Ako je procedura kolektivnog izbora racionalna, mora imati ista svosjtva kao i racionalni izbor pojedinca. Najvanije od svojstava jeste tranzitivnost (ako pojedinac preferira X u odnosu na Y; Y u odnosu na Z; onda preferira X u odnosu na Z). Ako se proceduri kolektivnog izbora nametnu relativno blagi uslovi moemo pokazati da se kolektivni poredak preferencija ne moe izvesti iz svih moguih individualnih poredaka tamo gde postoje vie od dve preferncije. Nametnuti uslovi su: 1) Kolektivna racionalnost- drutveni izbor mora ispoljavati istu logiku kao i izbor pojedinaca.
2) Pareto princip- ako pojedinac preferira X u odnosu na Y onda X zauzima mesto

iznad Y
3) Nezavisnost irelevantnih alternativa- drutveni izbor ne sme biti pod uticajem

alternativa koje nisu unutar mogueg skupa.

4) Nediktatura- ne postoji ni jedan pojedinac ije preferencije uvek imaju prvenstvo

nad preferencijama drugih pojedinaca. Nemogunost demokratije: imamo tri osobe X,Y i Z ije su preferencije tranzitivno ureene izmeu tri alternative A, B i C. X: A-B i B-C; Y: B-C i C-A; Z: C-A i A-B veina preferira A u odnosu na B, B u odnosu na C i C u odnosu na A ne postoji konano reenje. Iako su alternative tranzitivno povezane, veina nema za ishod jasnu odluku ve cikline veine . Da bi se uopte dolo do ishoda, mora se nametnuti diktator to je pogubno za demokratiju, a to ima za posledicu krenje jednog od Arouovih uslova. Meutim politiki teoretiari nisu uznemireni Arouovim problemom jer se obino zahteva izbor izmeu dve stranke, ali i gde se zahteva izbor izmeu tri stranke (Britanija) glasai ne reaju svoje preferencije ve glasaju za jednog od tri. Arou problem se moe izbei ako se poreci preferencija pojedinaca ogranie na one koji imaju jednu najviu taku. Pretpostavlja se da su politike stranke potpuno obavetene o preferencijama glasaa. Paradoks se na izborima u Britaniji moe izbei ukoliko glasai tree stranke pomere svoje glasanje u drugom krugu (pa glasaju za dve preostale stranke)- to e dovesti do rezultata koji se naziva Kondorseov pobednik.

74. Radikalna kritika liberalne demokratije (359-366)

Liberalna demokratija podrazumeva da su individualna prava zatiena ustavom. Mnogi autori na demokratski sistem gledaju kao na etiki sistem prava i dunosti pa se njegova uspenost ne moe meriti pomou zadovoljavanja individualnih potreba. Zastupajui ovo shvtanje Rols smatra da ni idealno delotvorna kompetitivna stranaka demokratija ne moe da stvori pravedno zakonodavstvo. Po Rolsu zakonodavci moraju biti proeti oseajem pravde. Drugi kritiki pristupi maksimilizacije korisnosti kritikuju primenu metodologije mikroekonomije u politikoj sferi i smatraju da demokratija mora da stvori vrednodti kao to su saradnja i bretstvo (a one ne postoje u sebinom svetu). Najznaajniju kritiku liberalne demokratije dao je Makferson. On je uoio dva elementa u zapadnim demokratijama: 65

1) Maksimilizacija moi (ovo je etiki koncept kojim se ovek tumai kao

delotvorno bie i stvaralac, a ne kao puki potroa)

2) Maksimilizacija korisnosti (model demokratije kao maksimilizacija korisnosti

etiki je manjkav jer postoji nejednak pristup tritu, pa onda dolazi do nejednakog transfera moi). Istinsko demokratsko drutvo e pre promovisati moi stvaralatva i saradnju, nego to e maksimilizovati ukupno zadovoljstvo. Makferson priznaje da su liberalne demokratije delotvornije sauvale graanske i politike slobode nego postojei socijalistiki reimi, ali tvrdi da se postojei socijalistiki reimi mogu prilagoditi zatiti graanskih i politikih sloboda, a po svojoj prirodi mogu spreiti transfer moi. Makferson smatra sa da to to u liberalnom drutvu postoji univerzalno pravo glas, izbor izmeu politikih stranaka i graanske slobode ne daje za pravo da se takva drutva nazivaju demokratskim.Meutim, Makfersonu se zamera to je liberalnu demokratiju kritikovao ukazujui na idealnu verziju demokratije, a ne poredei postojeu liberalnu demokratiju sa postojeim socijalistickim reimom. Radikalni kritiari uvek predlau kolektivistika reenja problema moderne demokratije. Oni uvek zahtevaju veu participaciju i smatraju da pretnju jednakosti i politikoj slobodi predstavljaju velike vlade i birokratija. Oni kao reenje predlau decentralizovanje vlade na manje jedinice (regionalne i lokalne), a ne povlaenje vlade iz odreenih oblasti. Zagovornici participacije tvrde da je politika jednakost osporena u kompetitivnim stranakim demokratijama poto je delovanje graana ogranieno samo na periodini izbor njegovih politikih voa. Oni smatraju da politika mora biti stalna delatnost. Smatraju takoe da ukoliko manje grupe, a ne birokratska drava, donose zakone takvi zakoni e se odnositi na njihove potrebe i interese. Pa stoga se zalau za sva sredstva kojima se uspostavlja bliska veza izmeu vlade i naroda (kao npr. referendum). Ruso kao zagovornik participativne demokratije smatra da se ljudi neposredno mogu ukljuiti u donoenje zakona. Ali da bi se ostvario javni interes pojedinci moraju biti proeti oseanjem javnog duha i moraju biti priblino jednaki. Savremeni teoretiari participacije smatraju da je ljudska priroda moralizovana. Participativna demokratija izraava neke slinosti sa neposrednom demokratijom. Mada iako pojedinci izraavaju svoje privatno miljenje, i mada uvek odluci moe prethoditi rasprava i informisanje to ipak nije neposredna demokratija, jer e pojedinci i dalje ispoljavati sebini interes. Jedan od problema u neindividualistikim teorijama demokratije jeste to se u njima poklanja relativno malo panje tradicionalnoj meinetiji ustavne demokratije (podeli vlasti, vladavini prava, sudskoj reviziji zakonodavstva...). Ako je neogranienoj kolektivnoj volji stvarno doputeno da donosi sve politike odluke, to za rezultat moe imati ne liberalne politike koje nisu u skladu sa vrednostima teoretiara participacije. U veini savremenih teorija demokratije, u cilju unapreenja sloboda, insistira se na prvenstvu politike i omalovaavanja ekonomije. Dejvid Held smatra da je individualna autonomija mogua jedino u javnoj sferi, u kojoj je iroko, participativno delovanje najbolji mehanizam, ya pomirenje razliitih i potencijalno sukobljenih vrednosti. U modifikovanju tradicionalne ideje graanskog drutva, u kojoj su udruenja shvaena 66

izvan politike i vlasti drave, on predlae neku vrstu demokratizacije ekonomije graanskog drutva kojom bi se posebno ograniila mo privatnog kapitala i ekonomskih korporacija. Za Helda ovakva ekonomska mo, poto je izvor nezavisnosti, podrina graanstvo. Held priznaje potrebu za privatnom sferom, ali bi ta sfera u njegovoj koncepciji demokratske autonomije bila politizovana (pravo na sopstveni ivot je vano, ali se moe postaviti pitanje kakva vrsta privatnosti moe biti zastiena u savremenim demokratijama, jer logika demokratske politike znai da politiki akteri retko imaju za cilj istinski javni interes, ve uvek grupni interes). Razlike u demokratskim teorijama mogu se objasniti razliitim shvatanjima ljudske prirode. Oni koji sa optimizmom gledaju na politikog oveka (ovek je sposoban za moralno delovanje) tee da se oslobode tradicionalnih ogranienja da e iz pozitivnog politikog delovanja nastati bolje drutvo. Sa druge strane, pesimistiniji liberali na politikog oveka gledaju kao na maksimilizatora koristi, pa se zbog toga zalau za ogranienu vladu i ogranienje politike. 75.participativna demokratija(362-364) Zagovornici participacije tvrde da je politika jednakost osporena u kompetitivnim stranakim demokratijama poto je delovanje graana ogranieno samo na periodini izbor njegovih politikih voa. Oni smatraju da politika mora biti stalna delatnost. Smatraju takoe da ukoliko manje grupe, a ne birokratska drava, donose zakone takvi zakoni e se odnositi na njihove potrebe i interese. Pa stoga se zalau za sva sredstva kojima se uspostavlja bliska veza izmeu vlade i naroda (kao npr. referendum). Ruso kao zagovornik participativne demokratije smatra da se ljudi neposredno mogu ukljuiti u donoenje zakona. Ali da bi se ostvario javni interes pojedinci moraju biti proeti oseanjem javnog duha i moraju biti priblino jednaki. Savremeni teoretiari participacije smatraju da je ljudska priroda moralizovana. Participativna demokratija izraava neke slinosti sa neposrednom demokratijom. Mada iako pojedinci izraavaju svoje privatno miljenje, i mada uvek odluci moe prethoditi rasprava i informisanje to ipak nije neposredna demokratija, jer e pojedinci i dalje ispoljavati sebini interes. Jedan od problema u neindividualistikim teorijama demokratije jeste to se u njima poklanja relativno malo panje tradicionalnoj meinetiji ustavne demokratije (podeli vlasti, vladavini prava, sudskoj reviziji zakonodavstva...). Ako je neogranienoj kolektivnoj volji stvarno doputeno da donosi sve politike odluke, to za rezultat moe imati ne liberalne politike koje nisu u skladu sa vrednostima teoretiara participacije. U veini savremenih teorija demokratije, u cilju unapreenja sloboda, insistira se na prvenstvu politike i omalovaavanja ekonomije. Dejvid Held smatra da je individualna autonomija mogua jedino u javnoj sferi, u kojoj je iroko, participativno delovanje najbolji mehanizam, ya pomirenje razliitih i potencijalno sukobljenih vrednosti. U modifikovanju tradicionalne ideje graanskog drutva, u kojoj su udruenja shvaena izvan politike i vlasti drave, on predlae neku vrstu demokratizacije ekonomije graanskog drutva kojom bi se posebno ograniila mo privatnog kapitala i ekonomskih korporacija. Za Helda ovakva ekonomska mo, poto je izvor nezavisnosti, podrina graanstvo. Held priznaje potrebu za privatnom sferom, ali bi ta sfera u njegovoj koncepciji demokratske autonomije bila politizovana (pravo na sopstveni ivot je vano, ali se moe postaviti pitanje kakva vrsta privatnosti moe biti zastiena u savremenim

67

demokratijama, jer logika demokratske politike znai da politiki akteri retko imaju za cilj istinski javni interes, ve uvek grupni interes). Razlike u demokratskim teorijama mogu se objasniti razliitim shvatanjima ljudske prirode. Oni koji sa optimizmom gledaju na politikog oveka (ovek je sposoban za moralno delovanje) tee da se oslobode tradicionalnih ogranienja da e iz pozitivnog politikog delovanja nastati bolje drutvo. Sa druge strane, pesimistiniji liberali na politikog oveka gledaju kao na maksimilizatora koristi, pa se zbog toga zalau za ogranienu vladu i ogranienje politike.

68