1

Људска права

1. Појам и природа људских права

Људска права се најчешће дифинишу као она права које људско биће има самим тим што је
људско биће, независно од воље државе. У свакој држави постоји скуп правних правила донетих
од стране државних законодавних органа и такав скуп правила се назива објективно право. За
објективно право у неким језицима постоји посебан израз (нпр у енглеском - law) који га одваја од
субјективних права (rights). Та субјективна права се црпе из објективног поретка а на српском
језику ово разликовање не постоји те се у оба случаја говори о правима, као и у француском,
немачком, руском и многим другим језицима.
Идеја заштите људских права је да она мора сваком човеку бити обезбеђена, без обзира на вољу
државе, без обзира на устав и законе неке земље, та права морају бити гарантована сваком
људском бићу. Људска права нису позитивноправног већ моралног карактера. Она су изворна,
свеопшта и неотуђива. Почивају на моралним претпоставкама савременог човека.
1. Нису сва људска права везана за морал – држава се мора приволети а често и приморати да
их поштује. Појединац има много моралних права према другима али њихово кршење
изазваће грижу савест или другу моралну осуду. Држава неће реаговати ако се не испуни
неко обећање али ће реаговати ако је оно преточно у нпр купопродајни уговор те га једна
од страна крши. Још је активнија улога државе у кривичној сфери – моралним санкцијама
додаје и кривичне како би сваком људском бићу омогућила да брани своје достојанство и
углед (кривично дело увреде)

2. Највећи део људских права усмерен је искључиво према држави – може се захтевати њено
немешање (најтипичнији пример су слободе – мисли, савести, вероисповести, изражавања
итд јер држава не сме чинити ништа како би људима ускратила ове слободе) или њено
конкретно деловање да би се права обезбедила (нпр обезбеђује демонстрације одређеним
бројем полицајаца, финансира неке медије ради обезбеђења права на слободно
изражавање, обезбеђује бар основно школовање које је обавезно и бесплатно)

3. Треће и најважније је да људска права припадају свим људским бићима без икаквог
разлоковања. Заснована су на вредностима које савремено човечанство признаје сваком
мушкарцу и жени без обзира на било коју расну или националну особеност. Мада ово не
значи да су сви у правима исти – јако интелигентни, снажни, вредни, талентовани људи.
Ове вредности притом не задиру у корпус основних људских права.
 2

2. Развој идеје људских права

До успостављања савременог концепта људских права и њиховог међународног нормирања није се
дошло лако, много тврде да се о концепту људских права каквог га данас схватамо пре савременог
добе не може разговарати. У робовласничком систему вредности концепт људских права се није
односи на робове и варваре. Брутална кршења људских права Јермена у Турској или Јевреја у
Немачкој пре Другог светског рата су наишла на благе примедбе и сматрана су проблемима у
унутрашњој надлежности држава.
Пратећи корен људских права можемо се само условно вратити до античке Грчке. Тада се на
робове гледало као на „ствари, оруђе које говори“. Могуће је рећи да су стари Грци признавали
права слободних појединаца у смислу заштите од тираније. Слично су наследили и Римљани, то
нису била људска права у савременом смислу речи већ идеје ослоњене на природно право. Исте су
касније извршиле утицај на филозофска размишљања.
Истински развој се може посматрати у Европи у 17. веку мада нажалост, ни тада она нису била
доступна свим људима. Правни филозофи попут Хуга Гроцијуса и Томаса Хобса износили су
идеје о природним правима људских бића – та резоновања почивала су на идеји природног права.
Тек се Џон Лок може сматрати зачетником поимања људских права. Он је тврдио да сваки човек
има право на живот, слободу и имовину. Његове идеје се могу сматрати покретачима револуција,
додуше формално правно ово је започело још усвајањем енглеске Велике повеље о слободама из
1215, затим Декларацијом о независности САД – а од 1776. па и доношењем Декларације о
правима човека и грађанина 1789. године из француске револуције која је прокламовала
постулате слободе, једнакости и братства. Тиме је иницирана интернационална димензија људских
права (тичу се свих – erga omnes).
Бечки конгрес је 1815. прогласио трговину робљем повредом европског међународног правашто
је резултирало доношењем низа билатералних и мултилатералних конвенција крајем 19. и
почетком 20. века. Такође се убрзо појавио и прблем заштите апатрида и избеглица што је такође
довело до доношења одговарајућих конвенција.
Савремену међународну заштиту индивидуалних људских права донео је талас страхота које је
носио Други светски рат, одмах након њега је усвојена Повеља УН да би Генерална скупштина
УН 1948. усвојила Универзалну декларацију о људским правима као темељ за низ конвенција.
Крај Хладног рата 90 – тих година прошлог века је убрзао ове процесе па се систем људских права
данас посматран веома развијен. Међутим његова имплементација касни и то је задатак ѕа нашу и
будуће генерације.

3. Класификација и појам и врсте извора људских права

Током историјског разовоја људских права, каталог се проширивао прво на унутрашњем па и на
међународном плану. То је био плод увиђања још непризнатих вредности и јачања демократије.
Овај развој није завршен, свуда се чују захтеви за признавањем нових права. Та нова права се
нормирају у међународним инструментима а потом се права озакоњују.
За права која су опште прихваћана се може рећи да су то основна права и сободе. Она се налазе у
Универзалној декларацији и међународним пактовима о људским правима. Постоје и посебна
права и слободе – призната су одређеним потенцијално нарочито угроженим категоријама људи –
припадници мањима, деци, женама, радницима мигрантима.
 3

Поред ове основне, постоји још велики број класификација људских права:
1. У односу на то како је дужност државе формулисана имамо поделу права која се могу
остварити путем тужбе (пред судским или другим државним органом) тј. поделу на
утужива и неутужива права. Нпр многа економска права попут права на рад немогуће је
остварити у судском поступку против државе. Држава има само обавезу да постепено
ствара економски амбијент како би се то право остварило, а ако не успе, економски ће
пропасти али појединац неће остварити то своје право.

2. Делимо их и на грађанска, политичка, економска, социјална и културна. Грађанска и

политичка су историјски најстарија и тићу се односа појединца и државе, заснована су на
начелу слободе познатом још из Француске буржоаске револуције. Остала права су
набројана у МПЕСКП где су државе у обавези да обезбеде појединцима повољне услове за
рад, социјално обезбеђење, правичну надокнаду за њихов рад итд. Ова права није лако
обезбедити јер директно зависе од економске моћи односно немоћи државе.

3. Подела људских права на индивидуална и колективна – оба међународна пакта у првим

члановима гарантују право на саоопредељење које је најтишичније колективно право за
које и неки истичу да је неопходно за остваривање свих индивидуалних права. Носилац
овог права је „народ“ појам који је тешко прецизно дефинисати па то ствара проблеме.
Између ових права имамо и права која подразумевају заједничко уживање која се обично
формулишу као право појединца да у заједници са другима ужива неко право (право на
испољавање верских убеђења, права припадника етичких или језичких мањина)

4. Многи аутори деле права на генерације историјски посматрајући – најпре су настала

грађанска и политичка права па затим економска, социјална и културна као права
друге генерације у 19. и 20. веку. Трећа генерација права је најмлађа и настала је увиђањем
да ће права прве и друге генерације постати бесмислена ако се не заштити човекова
средина или настане општа глад или светски рат па се гарантују права као што су право на
мир, на развој, здраву живоу средину, управљање националним ресурсима. Ова права се
називају колективним правима односно правима солидарности.
Без обзира на класификацију, сматра се да сва људска права чине једну целину те је опасно
тврдити да се нека важнија и преча од осталих.
Код дефинисања формалних извора обично се полази од члана 38 став 1 Статута Међународног
суда правде те су према њему извори следећи:
1. међународне конвенције било опште било посебне
2. међународни обичај као доказ опште праксе прихваћен као право
3. општа правна начела призната од цивилизованих народа (супсидијаран карактер)
4. судске одлуке и учења најпозванијих стручњака мјп разних народа, као помоћно средство
за утврђвање правних правила за разлику од претходних, главних извора међународног
права
Пракса показује да је потребно водити рачуна и о одлукама међународних организација па и у
извесној мери о једностраним актима држава. Што се хијерархије тиче, предност по правилу
припада међународним уговорима који су изнад обичајних правила (ово није исправно у свакој
прилици јер и обичаји као и уговори могу да садрже когентне норме, императивне норме од којих
није допуштено одступање). Затим важи и начело да посебан уговор има предност над општим.
Такође важи и правило да каснији закон укида ранији.
 4

4. Међународни уговори
Међународни уговор је међународним правом регулисана сагласност воља два или више
субјекта међународног права којим се између њих стварају одређена права и обавезе. У
пракси се уговори крију иза разних назива – уговор, споразум, конвенција, пакт, протокол, повеља,
декларација.. Назив најчешће одређује врсту уговора али то не мора бити случај. Закључују их
само субјекти међународног права, у првом реду државе затим међународне организације а у
одређеној мери и други субјекти права.
Могу се поделити на више начина:
1. по форми – на усмене и писмене
2. према броју страна уговорница – на једностране, билатералне и вишестране,
мултилатералне
3. према географском домашају – на опште, универзалне и посебне, регионалне,
партикуларне
4. према функцији уговора – легислативни и контрактуални
5. према предмету – на оне који су у целости посвећени проблематици људских права и оне
који се узгред њоме баве
Иако се данас уговори могу закључити и у усменој форми по правилу се закључују писмено и то
из више разлога: склапају се споразуми између великог броја чланица и имају релативно широк
предмет регулисања што само по себи захтева писмену форму која једина може обезбедити правну
сигурност и извесност (избегавање спорова око садржине договореног).
Двострани се закључују између 2 стране (уговор о заштити националних мањина) и њихова
предност је што се могу у потпуности прилагодити конкретним потребама уговорних страна,
детаљно и прецизно могу регулисати одговарајуће питање. Напротив, вишестрани се закључују
између 3 или више страна, предност је што обухватају велики број чланица те представљају
компромисна решења за различите интересе и схватања. У пракси су значајнија од билатералних
али их не истискују.
Многи најважнији уговори из материја људских права су општи (МПГПП, МПЕСКП, КоЕСОДЖ,
Конвенција УН о правима детета која на дан 1. 2. 2018. има у свом чланству чак 196 држава).
Најважнији регионални су ЕКЉП из 1950, АКЉП из 1969, АППЧН из 1981.
Легислативним (уговор закон) називају се они уговори који слично законима у унутрашњим
порецима држава садрже апстрактна правила која на општи, безличан и трајан начин уређују
међународне односе. Контрактуални (уговор погодба) су временски ограничени и баве се
регулисањем конкретног питања између датих субјеката тако да се садржина исцрпљује
испуњењем циља и предмета уговора, па се могу поредити са приватноправним уговорима
(контрактима) у унутрашњем праву држава. У пракси их је понекад тешко раздвојити а није редак
случај да се у пракси налазе елементи и једних и других (нпр у уговору о миру).
Уговори који су у целости посвећени људским правима имају особеност: уговорнице овде заправо
прихватају само обавезе и то у основи исте, да ће јемчити, поштовати и штитити људска права а
права се уговарају у корист људи (појединаца или група) који нису уговорне стране дакле то су
уговори у корист трећег лица.
Поделе су без значаја за правну снагу уговора јер сви уговори представљају закон за уговорне
стране и морају се поштовати (pacta sunt servanda), они везују државе које су их изричито
прихватиле а то у пракси никада нису све државе света (нпр Конвенцију УН о правима детета нису
ратификовале САД)
 5

Наки уговори садрже факултативне клаузуле односно имају факултативне протоколе што
значи да се највиши стандарди предвиђени датим споразумом и обавезе конкретне државе могу
значајно разликовати.
Државе су у могућности и да путем резерви умањују своје обавезе предвиђене уговором. Резерве
су формалне једностране изваје воље којима се једна страна уговорница ограђује од извесних
одредби уговора, било тако што искључује примену у односу на себе било тако што им даје
одређени смисао (тумачење). Иако ово доводи странке у неравноправни положај ипак је могуће да
се што више држава придобије у чланство. Резерве производе дејство само ако их друге државе
изричито или прећутно прихвате.

5. Обичајна правна правила

Обичајна права су неписани извор права, прва обичајна права у домену дипломатског, уговорног,
ратног и хуманитарног права настала су још у далекој прошлости. Мада је у наше време све
израженија улога међународних уговора, остао је део односа у међународној заједници регулисан
међународним обичајима. Они могу да настани и настају и данас.
Са обзиром на круг субјеката које везују, могу се поделити на општи (универзални који везују све
чланове међународне заједнице) и посебни (регионални који везују само ужи круг држава). У
пракси настајања обичаја могу учествовати и одређене међународне организације поред држава
који су главни њихови творци. По дефиницији обичаји су доказ опште праксе прихваћен као право
(38. члан СМСП) што указује да је обичај само оно правило које је резултат довољно дуготрајног
поштовања од стране свих или већине субјеката међународног права (општа пракса) и да при
томе постоји свест о правној обавезности (прихваћено као право).
Постоје 2 елемента:
1. материјални – објективни (corpus)
2. психички – сујбективни (animus)
често се користи латински изран opinio iuris sive necessitatis
Није довољно да се акт изврши само једном или неколико пута као ни да га изврши једна или
неколико земаља док такође није обаезно да акт понављају све државе на светку како би постао
обичај. У настанку обичаја се може учествовати активно (понављајући акт) и пасивно (не
противећи се тиме) – дакле и кроз чињење и кроз нечињење, уздржавање што је МСП потврдио у
пресуди Lotus из 1927.
Нема посебних правила колико треба да буде дуг период понављања, пре је била пракса 100
година, затим и пар деценија у складу са бржим темпом живота данашњице а све се више говори
и о тзв „инстант“ тренутним обичајима.
Конвенција о спречавању и кажњавању геноцида 1948. је на дан 1 2. 2018. везивала свега 147
држава а уз то тридесетак држава је ограничило њено дејство резервама и декларацијама. То не
значи да државе које нису чланице декларације смеју да врше геноцид јер је инкриминисање
геноцида постало део међународног обичајног права и прерасло у когентну норму.
Међународни обичаји нису вечни, они могу бити укинути или измењени каснијим уговорима а
могу престати и гашењем онд изобичавањем (desuetudo). Даби се угасио неопходно је да престане
један од два елемента потребна за његов настанак.
 6

6. Општа правна начела

1. Општа правна начела просвећених (цивилизованих) народа
су апстрактне норме које настају и примењују се у унутрашњим порецима држава. Према Статуту
МСП и члану 38 спадају у главне формалне изворе међународног права.
Овде спадају:
1. правило да нико не може на другог пренети више права него што сам има
2. начело да нико не може бити судија у свом спору (nemo iudex in causa sua)
3. начело да нико није крив док се не докаже супротно
4. правило да се општепознате и негативне чињенице не доказују
5. начело пресуђене ствари (res iudicata)
6. начело да млађи пропис укида старији, специјални укида општи
7. начела о застарелости, вишој сили, стању нужде, злоупотреби права
Многа од ових начела су процесног карактера и без њих нема поштеног судског поступка.
Приликом утврђивања ових начела мора се бити посебно опрезан због различитих цивилизација и
правних система, нарочито због превелике општости ових начела и њиховог различитог тумачења.
Разлике се могу јавити и због различитих културних наслеђа држава, идеологија итд.(у
шеријатском праву је дозвољена полигинија иако није у остатку света).
МКС Римским статустом из 1998. предвиђа да у недостатку другх наведених извора, МКС
примењује опште правне принципе које је извео из националних закона правних система света.

2. Општа начела међународног права

Овде се ради о општим правилима међународног права а не унутрашњих држава. Она су настала у
међнародној пракси и део су међународног обичајног права, нека су садржана у Повељи УН и
другим документима.
Овде спадају:
1. начело суверене једнакости држава
2. начело мирног решавања спорова
3. начело поштовања територијалног интегритета држава
4. начело неприкосновености дипломатских представника
5. начело о слободи отвореног мора
Таква начела су све бројнија а у материји људских права то су:
1. начело самоопредељења народа
2. начело о забрани геноцида, мучења, дискриминације, ропства
3. начело о исцрпљењу унутрашњих правних лекова
Ради се о когентним нормама (ius cogens) од којих није дозвољено никаково одступање. Као
таква ова начела имају већу правну снагу од општих правних начела цивилизованих народа (иако
су међу главним изворма, имају супсидијарни карактер јер њихова примена долази после уговора
и обичаја).
 7

7. Једнострани акти држава

Једнострани акти државе су једностране изјаве воље држава дате у циљу да се произведе
одређена међународноправна последица.То могу бити материјални акти (одређени поступци)
или правни акти (прописи – Устав, закони, и остали прописи) који се могу приписати одређеној
држави јер потичу од њених надлежних органа (парламент, шеф државе, шеф владе, шеф
иностраних послова).
Нису формални извор међународног права иако су у унутрашњем праву основни и најважнији
извори права. Изузетно они могу изазивати одређене промене у међународном праву и то када се
држава изјавом воље одриче неког свог права, признаје одређена права себи или другима или
уводи одређене правне режиме. Најчеђће државе оваквим изјавама преузимају одређене обавезе
у области људских права. Тако су нпр. након Првог светског рата неке државе својим
декларацијама преузеле на себе обавезу заштите мањина што је био услов за пријем у Друштво
народа.
Римским статутом МКС предвиђено је да у недостатку у том члану наведених извора, МКС
примењује националне законе држава које би иначе имале надлежност над злочином под условом
да то није у колизији са Статутом, међународним правом и међународно признатим нормама и
стандардима. Извор у овим приликама је још увек одредба Статута као међународног инструмента
а примењује се правило садржано у релевантном унутрашњем пропису.

8. Одлуке међународних организација

Одлуке међународних организација су њихови једнострани акти које не доносе државе чланице
већ то чине надлежни органи организације. Могу се поделити на опште (разни правилници,
правила процедуре) и појединачне (одлуке о именовању функционера). Можемо их делити и на
одлуке које се односе на унутрашња питања међународне организације или оне које су упућене
спољном свету. Нису наведене међу изворима права у Статуту МСП у члану 38 а разлог за то је јер
међународне организације у време доношења статута нису ни изблиза биле развијене и утицајне
као данас.
Нема сумње да су одређене појединачне одлуке органа међународних организација правно
обавезне за оне којима су упућене. У ред таквих спадају одлуке Савета безбедности којима се
против држава али и покрета па и појединаца уводе санкције.
Најсложеније је питање да ли опште одлуке МО упућене спољном свету могу бити правно
обавезујуће а тиме и извори међународног права. Пример за то је оснивање аd hoc међународних
кривичних судова за бившу Југославију и Руанду на основу резолуција Савета безбедности којима
су утврђени и статути о прецизирању њиховог рада.
Већина ипак није правно обавезујућа пре свега одлуке Генералне скупштине УН. Иако ове
одлуке имају велику моралну снагу, коначну одлуку да ли ће одлуку поштовати или неће доноси
држава. Велики је значај ових одлука јер оне доприносе настајању међународних обичаја. Пример
је акт Генералне скуптине УН Универзална декларација о људским правима из 1948. Значај ове и
сличних одлука – препорука је да прецизирају постојеће уговоре или обичаје.
Посебан случај су одлуке тзв наднационалних међународних организација као што је Европска
унија чији органи доносе разне обавезујуће одлуке за своје чланице али и друге субјекте на које се
односе и непосредно се примењују. Свакако да је у порасту улога одлука међународних
организација а пракса у овој области врло шаролика.
 8

9. Помоћни извори
То су они формални извори мешународног права који, за разлику од главних, не
садрженепосредно неку обавезну правну норму већ служе само као средство сазнавања правних
правила. У Статуту су наведени као „судске одлуке и учења најпозванијих стручњака
међународног јавног права разних народа, као помоћно средство за утврђивање правних
правила“. Дакле овде спадају судска пракса и доктрина.
Под судском праксом има се у виду ноз пресуда међународог суда или арбитраже, којима се
одређена правна норма тумачи и примењује на исти начин. Међународни судови као ни
унутрашњи немају моћ да стварају правна правила већ је њихов задатак да апстрактне правне
норме примањују на конкретне случајеве. Одлука суда обавезјуе само странке у спору и само у
односу на дати случај (sententia ius facit inter partes). Строго гледано, судска пракса не може бити
формални извор међународног права али се њен значај не сме потценити нарочито код доношења
истоветних пресуда судова које сведоче о постојању неког обичаја
Посебно место припада Међународном суду правде као и разним регионалним судовима
(Европски суд правде) и нарочито специјализованим судовима за људска права – Европски суд
за људска права, Међуамерички суд за људска права и Афрички суд за људска права и права
народа. Судску праксу сазнајемо преко одлука међународних судова и арбитраже које се
објављују у одговарајућим збиркама. Посебан случај су одлуке квазисудских органа као што су
надзорна тела која брину о доследном остваривању међународних уговора. Ова тела се састоје од
експерата и њихове улоге су разне, често доносе „опште коментаре“ или „опште препоруке“
(Комитет за људска права основан МПГПП дао велики број коментара).
У прошлости је доктрина (правна наука) имала велики значај мада су се теоретичари пре сматрали
тумачима норми него њиховим творцима. Разлог смањеног значаја теорије данас лежи пре свега у
чињеници да државе нису спремне да одлучивање о питањима која погађају њихове интересе
повере независним појединицма. Уз то, ставови доктрине обично су недовољно објективни а и
питање је како се одређује „круг најпозванијих стручњака“, ко га формира и по којим
критеријумима?
Могу се узети у обзир ставови који потичу од признатих институција попут Института за
међународно право. Иако доктрина није извор међународног права, ако већина правних писаца
сматра да постоји неко правно правило или га тумачи на исти начин, то се може узети као озбиљан
аргумент у спору пред међународних судом.

10. „Меко“ право

Редовно, правно обавезујуће међународно право понекад се назива и „чврстим правом“ – hard
law.
Постоји и „меко право“ – soft law. То су норме садржане у међународним докуметнима којима се
утврђују одређене обавезе и правила понашања за државе и друге субјекте, али све то без правне
санкције. У најширем смислу, меко право су норме без правне санкције.
Такви су тзв „политички међународни споразуми“ које склапају политички органи
(владе,шефови држава) и који се у потпуности односе на политичка питања (споразуми о
пријатељству, о заједнчкој спољној политици, подели интересних сфера). Они нису међунарони
уговори, не подлежу ратификацији, подлежу политичким а не правни санкцијама итд. Такви су
 9

споразуми постигнути у оквиру ОЕБС – а у Европи, тзв џентлменски споразуми – ствар

међународног морала односно части.
У ову категорију спадају и одлуке разних међународних организација или тела које се обично
називају декларацијама или препорукама. Имају велику моралну снагу али у принципу не стварају
правну обавезу за субјекте на које се односе.
Постоји велики политички притисак да се ове норме ипак поштују, он долази од других држава и
међународних организација (нпр условљавање пријема у чланство доследним поштовањем неког
документа) или домаће јавности, невладиних организација.
У прилог „меког права“ наводи се између осталог да је оно еластично и да се односи на шири
круг субјеката те да га је због простијег и бржег доношења лакше кориговати када се за то јави
потреба. Њиме се такође врло ефикасно попуњавају правне празнине у „чврстом праву“ уз
избегавање компликованих процедура.
У пракси је присутна тенденција јачања меког права као релативно лакшег и брзог за
формулисање и истовремено еластичног нормативног система који може послужити као допуна
чврстог права. Могуће је да и нека норма из меког пређе у чврсто право истискивајући уговор као
најзначајнији извор међунароног права.

11. Појам и рокови имплементације

Спровођење у живот међунанородно приваћеног корпуса људских права представља обавезу
сваке државе, да би ствари корисници ових норми били појединци те државе, она мора предузети
одговарајуће кораке у оквиру своје јурисдикције. Многи међународни уговори о људским правима
дефинишу ову обавезу државе као на пример МПГПП који то чини на врло детаљан начин. Са
друге стране ЕКЉП из 1950. је врло сажето изнела обавезу имплементације следећим речима:
„Високе стране уговорнице обезбедиће свакоме у својој надлежности права и слободе одређене у
делу 1 ове конвенције“.
Различите земље не могу истовремено имплементирати људска права која потврђује данашња
цивилизација јер су неке врло сиромашне а неке неизмерно богате. Из тих разлога се међународни
уговори разликују и по томе да ли се државе уговорнице обавезујуна моменталну
имплементацију од тренутка ступања на снагу уговора или је предвиђена постепеност приликом
имплементације одн уношења у њихове унутрашње законе.
Нека се економска, социјална и културна права у сиромашним земљама не могу истог тренутка
имплементирати јер је за то њима потребно време односно економски развој. Можда постоје и
велике културне разлике па би у тим друштвима моментална имплементација довела до
противљења великог дела становништва.
МПГПП у члану 2 захтева моменталну имплементацију људских права које предвиђа док
МПЕСКП у свом члану 2 предвиђа да уговорнице предузму „кораке до максимума својих
расположивих средстава, како путем властитог напора тако и кроз међународну помоћ и сарадњу“.
Приликом примене ових одредби не сме доћи до злоупотреба и треба се придржавати општих
одредби које важе за савесно извршавање уговора у доброј вери. Може се измерити да ли је
држава довољно економски развијена да нпр својим грађанима обезбеди право на одговарајући
животни стандард. Са друге стране, нека културна права су тешко мерљива.
 10

12. Уношење међународних обавеза у унутрашње право

Да би лица што ефикасније могла да буду прави корисници гарантованих права и слобода из
међународних конвенција она морају да им буду правно доступна унутрашњим правним системом
сваке државе која је обавезе предузела. Мора постојати унутрашња норма која ће упутути на
неки међународно правни извор или норма која ће га прецизније објаснити.
То уношење међународних норми у унутрашње право назива се инкорпорација и налази се у
домену унутрашње надлежности државе. Извори међународог права се овим не баве. Устави
савремених држава имају различит приступ према инкорпорацији међународних норми у
унутрашње право, издвајају се две различите доктрине: монистичка и дуалистичка.
1. Монистичку доктрину најчешће примењују континенталне државе које прописују да све
норме или највећи део њих, непосредно важе у унутрашњим порецима и да су те норме
изнад унутрашњих. Оне се могу непосредно примењивати од стране судова.

2. Према дуалистичкој доктрини, међународно и унутрашње право су два различита правна

система па унутрашњи органи не могу непосредно да примењују међународне норме ако
оне нису постале део унутрашњег правног система.
Ове разлике нису важне ако држава заиста, у доброј вери, жели да примењује међународне норме
о људским правима. То чини тако што прилагоди своје унутрашње право извршавању
међународних уговора. Кораци према инкорпорацији се морају понекад предузети и када
међународна норма не описује ближе неко заштићено право корисника што је случај са правом на
управљање друштвеном заједницом гарантовано МПГПП. Потребан је читав низ унутрашњих
норми које ће прецизирати појам бирача, период у којем се морају одржавати „повремени избори“.
Директно се може позивати на ову одредбу само у случају отворене диктатуре када избори у
држави уопште не постоје.

13. Рокови имплементације

Различите земље не могу истовремено имплементирати људска права која потврђује данашња
цивилизација јер су неке врло сиромашне а неке неизмерно богате. Из тих разлога се међународни
уговори разликују и по томе да ли се државе уговорнице обавезујуна моменталну
имплементацију од тренутка ступања на снагу уговора или је предвиђена постепеност приликом
имплементације одн уношења у њихове унутрашње законе.
Нека се економска, социјална и културна права у сиромашним земљама не могу истог тренутка
имплементирати јер је за то њима потребно време односно економски развој. Можда постоје и
велике културне разлике па би у тим друштвима моментална имплементација довела до
противљења великог дела становништва.
МПГПП у члану 2 захтева моменталну имплементацију људских права које предвиђа док
МПЕСКП у свом члану 2 предвиђа да уговорнице предузму „кораке до максимума својих
расположивих средстава, како путем властитог напора тако и кроз међународну помоћ и сарадњу“.
Приликом примене ових одредби не сме доћи до злоупотреба и треба се придржавати општих
одредби које важе за савесно извршавање уговора у доброј вери. Може се измерити да ли је
држава довољно економски развијена да нпр својим грађанима обезбеди право на одговарајући
животни стандард. Са друге стране, нека културна права су тешко мерљива.
 11

14. Ефективна правна средства за остварење људских права

Правило је у међународном праву да пре него што се неко обрати некој међународној судској
институцији, то лице чија су права повређена мора исцрпети сва правна средства која му стоје на
располагању у држави која је имала дату јурисдикцију. Држави треба омогућити да своју
грешку исправи путем различитих правних лекова те да лицу којем су права повређена пружи
пуну моралну и материјалну сатисфакцију. Ово правило исцрпљења домаћег правног лека не важи
за међународне представке, када се држава жели на законодавну делатност односно праксу
извшних органа тужене државе.
У демократским државама треба да се гради систем правних средстава одн правних лекова којима
ће појединци располагати ради заштите својих права. Ти прави лекови су обично тужбе којима се
појединац обраћа судовима или жалбе када се појединац обраћа неком управном органу. Ти
правни лекови морају бити доступни свима који треба да своја права стварно користе, морају бити
ефективни одн делотворни (effective remedy). то подразумева њихову доступност и ефективност.
МПГПП обавезује државе да обезбеде да надлежна судска, управна и законодавна власт и свака
друга која је надлежна решава о правима лица која уложе жалбу и да развијају могућност судских
правних лекова. Пракса је у овом пољу изградила стандарде. Сматра се да прави лек није доступан
ако је оптерећен високим таксама или ако неком лицу оправано није физички доступан –
избеглицама.
У погледу ефикасности правног лека потребно је испитати праксу јер све може бити уредно
формулисано законом али се у неким случајевима заштићено људско право не може заштити. У
неким државама се пресуде често не извршавају, разлози могу бити разни: корупција, недостатак
адекватне полицијске асистенције или једноставно бахатост неког чиновника који пресуду не
жели да изврши. Политика и политичке странке као и финансијски центри моћи имају често
превелики утицај на државу па и на судове.

15. Култура заштите људских права

За успешну имплементацију међународних норми о људским правима нису довољни само добро
уређени правни системи јер неукост становништва, дуготрајни ратови држава, диктатуре које
су до недавно биле нешто сасвим нормално за већи део света разлози су због којих се мора
прибећи изградњи културе људских права да би се она добро имплементирала у свакој држави.
Под тиме се подразумева стварање држава које су наклоњене цивилизацијски усвојеним
људским правима од стране међународне заједнице. Државе треба да инсистирају на толеранцији
између различитих већинских и мањинских група, равноправност полова, пријатељском односу
према свим расама, нацијама и етничким групама које живе под њеном јурисдикцијом. На
индивидуалном плану, она подразумева да лица познају права која им припадају.
Култура се постиже одвајањем одговарајућих финансијских средстава за пропагирање оваквих
идеја путем образовања и медија. Медијски садржаји морају бити такви да промовишу
толерантност и прихватање различитости док школе морају наставни план који погодује развијању
ове атмосфере. То може бити увођење предмета који се бави људским правима.
Закони и принуда нису довољни ако је друштво оптерећено мржњом и презиром према другом
народу. Иако се често мисли да је ово својствено неразвијеним деловима Африке и Азије, ове
појаве постоје и у најразвијенијим државама света.
 12

16. Начело једнакости и забране дискриминације

Начело једнакости и забране дискиримације представља срж целокупног концепта људских права.
Предвиђено је Универзалном декларацијом где стоји да се „сва људска бића рађају слободна и
једнака у достојанству и правима“. Сличне клаузуле поседују и други међународни
инструменти.
Не смеју се никада допутити различита гледишта која фаворизују људска права само поједницима
припадницима једног дела савременог човечанства као одређени пол, „изабрани народи“, „виша
класа“, „виша раса“ итд. Иако једнакост у неким државама може бити постављена de iure она de
facto не мора бити и резултат. Пример третмана жена кроз историју био би довољан. Зато се тражи
да савремене демократске државе остваре de facto једнакост кроз примену мера у корист
запостављених група. То се назива преференцијални третман (мере афирмативне акције).
Представља мере за превазилажење дубоко укорењених пракси које онемогућавају достизање
суштинске једнакости у друштву. Често се називају и мерама позитивне дискриминацје. Свака од
ових мера је одступање од формалне једнакости која подразумева једнако поступање према свим
људским бићима и фаворизује групна права у односу на индивидуална – право на једнак третман
је индивидуално право а преференијални третман се односи на групна права.
Добар пример је пракса скандинавских држава које су у своје законске норме увели
преференцијални третман жена у разним областима друштвеног живота, од запошљавања па све
до ајвиших функција. Те мере увек морају бити разумне, објективне и пропорцијане
постављеном цињу, такође морају бити привремене – док се не успостави једнакост.
Обично се дискриминација одређује као свако неоправдано прављење разлике или неједнако
поступање, одн пропуштање које се огледа у искључивању, ограничавању или давању првенства у
односу на лице или његову породицу или блиска лица, на отворен или прикривен начин, који се
заснива на стварним или претпостављеним личним својствима. Дакле, дискриминација је:
1. прављење разлике (неједнак третман)
2. које долази од стране физичког или правног лица
3. које се врши према лицу или групи и члановима њихових породица или блиских
лица
4. које се врши са обзиром на њихова стварна или претпостављена својства
5. које је недозвољено
Има много облика, одн. видова:
1. директна, непосредна, отворена – типичан облик, савршено је видљива
2. индиректна, посредна, прикривена – крије се иза привидно једнаког третмана иако је
његов искључив или претежа мотив жеља за дискриминацијом
3. системска дискриминација - последица генералне политике и праксе институција
Особа која је исфеминизирана па неко претпостави да је припадник ЛГБТ популације па је на том
основу дискриминише. У ЕУ донет је велики број директива које се превасходно односе на
забрану дискриминације по основу пола.
 13

17. Начело забране злоупотребе људских права

О овоме се може говорити када се права користе противно њиховој сврси, тако сам титулар
може на различите начине злоупотребити права која му припадају. О посебном виду злоупотребе
говори се када држава, група или лице са позивом на заштиту људских права изврше неке радње
усмерене на поништавање тих права. Универзална декларација уочава опасност да се таквом
злаоупотребом људских права и слобода она укину.
Државе морају поштовати стечена људска права та тако гарантују правну сигурност и извесност.
Не могу се зато одобрити захтеви појединих политичких организација да се једном укинута смртна
казна врати у поједине земље зато што је МПГПП донекле толерише а опасност од међународног
тероризма је таква да налаже њено поновно увођење. Једном стечене привилегије се могу укинути
само ако се утври да су постале дискриминаторне (када преференцијални третман постигне своју
сврху).
Добар пример су тзв. хуманитарне интервеције извршене под окриљем заштите људских права у
појединим земљама иако су то употребе силе без одобрења Савета безбедности УН онд. кршење
начела забране употребе и претње силом у међународном праву.
Забрана злоупотребе може се инвоцирати у случају говора мржње у контексту одрицања од
постојања Холокауста и сличних историјски утврђених чињеница. Ово начело се односи и на
појединца којиподноси представку не ради заштите својих интереса већ из жеље за публицитетом,
може се испољити и када лице износи нетачне чињенице, фалсификоване документе, користи
погрдне или увредљиве речи. У свим овим случајевима, међународно тело пред којим се нашла
представка ће је одбацити као неприхватљиву.

18. Начело посебне заштите угрожених категорија људи

Међународна заштита појединца пре 20. века могла се замислити само када су биле у питању
очигледне патње великих групација људи услед преживљавања неке историјске катастрофе –
ратна страдања, историјски превазиђени облици државног уређења.
Поједине категорије људи и данас се налазе у таквом положају да им основна људска права нису
доступна – жене, особе са инвалидитетом, радници мигранти, разне мањине. Они су у таквој
позицији или зато што су изгубили правну или фактичку везу са државом у којој живе или су
државе једноставно неспособне да данашњи корпус права која су им призната имплементирају на
адекватан начин. Разлози за то могу бити етичке или економске природе.
Међународни инструменти су се нарочито бавили, и данас се баве, овим групацијама људи.
 14

19. Дерогација појединих права и слобода

Зависно о значају и врсти права и слобода можемо говорити о 3 врсте ограничења људских права:
1. стављање ван снаге, дерогација појединих људских права
2. инхерентна (уграђена) ограничења људских права
3. држави стоје на располагању и факултативна ограничења која она може али не мора да
уведе ослањајући се на тзв. рестриктивне, ограничавајуће клаузуле које прате нека од
заштићених права и слобода
Под одређеним околностима се држави допушта да стави ван снаге највећи део зајемчених права и
слобода онда када се стекну ванредне околности као што су рат, унутрашњи неред, побуне већих
сразмера, природне катастрофе. То је могуће учинити само у складу са тачно утврђеном
процедуром и привремено – док се те околности не отклоне. Ове ситуације се у литератури
називају стање опасности морају садржати претњу физичкој егзистенцији становништва државе
било на целој територији или само једном њеном делу. Универзална декларација и МПЕСКП и
Конвенција о правима детета не помињу изричито право државе да дерогира извесна права.
Остали међународни инструменти помињу могућност дерогације где МПГПП дефинише
најближе и стање опасности као јавну опасност која је проглашена званичним путем.
Како ЕКЉП само помиње јавну опасност, Европски суд и раније Европска комисија ближе су
одредили овај стандард, тако да је суспендовање права током „пуковничког режима“ у Грчкој
изнедрило следће елементе неопходне за задовољавање стандарда јавне опасности:
1. опасност мора бити стварна и непосредна
2. њене последице се морају односити на целу нацију
3. мора бити угрожено одвијање организованог живота заједнице
4. криза или опасност морају бити изузетни – уобичајеним мерама се не може одржати
јавна сигурност, здравље и ред
У Грчком случају није утврђено постојање јавне опасности.
Ове мере се могу користити само у „најнужнијој мери коју захтева ситуација“, оне морају бити
у складу са обавезама државе које она има по међународном праву а захтева се и процедурални
услов – државе о овим мерама морају обавестити надлежне органе предвиђене системом контроле
примене уговора о људским правима. МПГПП предвиђа за то Генералног секретара УН док ЕКЉП
Генералног секретара Савета Европе. Морају и нагласити разлоге за предузимање мера а
обавештавају и о престанку мера исте органе.
Перу је упутио чак 84 нотификације Генералном секретару УН док је наша земља то учинила 3
пута и то 19989, 1999 и 2003. године.
 15

20. Апсолутно заштићена права

Нека од основних права и слобода се не могу подврћи никаквим ограничењима (осим ограничења
према коришћењу истих права од стране других) и да се не могу суспендовати без обзира на врсту
ванредних околности.
Најкраћу „листу“ апсолутних права и слобода садржи ЕКЉП на основу које се не могу укинути:
1. право на живот
2. забрана мучења, нечовечног или понижавајућег поступања и кажњавања
3. забрана ропства или ропског положаја
4. забрана ретроактивног кривичног законодавства
5. забрана изрицања смртне казне
6. забрана поновног суђења лицимавећ осуђеним или ослобођеним поводом истог кривичног
дела – начело ne bis in idem
Каснијим документима ова листа је проширена, па тако МПГПП додаје још 2 права
1. забрана затварања због неизвршења неке уговорне обавезе
2. слобода мисли, савести и вероисповести
Америчка конвенција о људским правима листи додаје:
1. право на правну способност
2. право на име
3. права породице
4. права детета
5. право на држављанство
6. право на учешће у власти
7. судске гарантије које би значиле заштиту ових права
Очигледно је ширење листе права која се не могу суспендовати у новијим међународним
инструментима. Међуамерички суд је поставио важно питање: да ли смеју државе током
ванредног стања да дерогирају право на испитивање законитости хапшења? Према саветодавном
мишљњу из 1987. суд је утврдио да ово право мора бити схваћено као апсолутно иако се не налази
на листи апсолутних права.
У Афричкој повељи о људским правима и правима народа уопште не постоји листа апсолутно
заштићених права јер не постоји ни клаузула која предвиђа суспендовање истих. Објективно
гледано, ово решење је нереално и очигледно је настао у време борбе народа за ослобођење од
колонијализма и колонијалне доминације. О томе сведочи и заштита читавог низа права
солидарности одн. права треће генерације. Свакако да се много режими у Африци нису обазирали
на немогућност укидања права и нису трпели последице.
 16

21. Уграђена (инхерентна) ограничења

Називају се још и ограничења per definitionem, права и слободе које су ограничене стално и то
самом формулацијом зајемченог права. Ова ограничења су дефинисана прецизним набрајањем
изузетака када се неко право не може користити, када се на њега не може позивати. Тако на
пример међународни инструменти гарантију слободу и безбедност личности а у саму формулацију
права уграђено је ограничење „по поступку предвиђеном законом“ јер се лице може лишити
слободе само после осуде или неповиновања законитом налогу надлежног суда због основане
сумње да је учичено кривично дело или да би се кривично дело спречило као и бекство нако
извршења; ради спречавања заразних болести, због душевне болести, алкохолизма итд.
Постоје и ограничења права на живот (лишавање живота услед употребе силе која је апсолутно
неопходна у одређеним случајевима), слобода од принудног или присилног рада, правно на
приступ суду и правично суђење, право на имовину. Држава се у том случају овлашћује да
унутрашњим законима детаљно пропише њихово ограничење а то мора бити у складу са
међународним правом.
Тако се пред Европским судом нашло Уједињено Краљевство зато што је на основу Закона о
ванредним ситуацијама из 1978. којим је предвиђено да се неко лице може ухапсити без налога за
хапшење ако се сумња да је терориста – лишило слободе лица које је осумњичено за терористичку
делатност у Северној Ирској. Суд је утврдио кршење ЕКЉП јер сумња није била основана.
У погледу права на поштовање породичног живота и преписке особама које издржавају затворску
казну, ова права су ограничена зато што затворска казна по својој природи представља ограничење
ових права. Слично је и са појединим категоријама лица – психијатријски болесници, војници или
државни службеници.
Важан је слудај Голдер (раније став да је ограничење права на преписку притвореника неопходан
елемент његовог лишења слободе) суд је заузео став да право затвореника на нецензурисану
препису са својим адвокатом или судом не трпи никаква ограничења јер је то главно средство
којим се појединац служи да оствари своја права.

22. Факултативна ограничења

Представљају посебан тип допуштених ограничења којима се држава овлашћује да по различитим
основама, у општем друштвеном интересу, ограничи вршење одређених права и слобода. Власти
могу и не морају применити ова ограничења допуштена тзв. рестриктивним клаузулама које су
најчешће наведене у посебним ставовима. Интервенција државе мора бити „у складу са законом“
одн. „прописана законом“ или је „потребна у демократском друштву“у циљу заштите основних
вредности сваке државе као што су национална безбедност, јавно здравље, морал или слобода и
права других лица.
Држава ова права може да ограничи али не и да их суспендује. За разлику од уграђених
ограничења која су перманентног карактера ова врста ограничења има факултативни карактер па
држава сама одлучује у оквиру допуштеног поља слободне процене хоће ли их или неће
применити. У оба случаја, ограничење мора бити прописано законом или у складу са законом.
Универзална декларација предвиђа могућност факултативних ограничења свих прокламованих
права и слобода док МПГПП и све три регионалне конвенције нису поступиле на овакав начин.
 17

Тако је МПГПП прописао за:

1. слободу кретања
2. слободу мисли, савести и вероисповести
3. слободу изражавања
4. право мирног окупљања
5. право на слободу удруживања
Поред њега и ЕКЉП је систематично приступила регулисању ових ограничења што је значајно
олакшало рад Европском суду за људска права.
Различитост термина „прописан законом“, „предвиђен законом“ или „у складу са законом“ нема
много значаја јер у суштини сви они упућују на одговарајући законски основ, притом се закон не
тумачи само у смислу писаног закона већ обухвата и обичајна правила односно у англосаксонском
правном систему common law; подразумевају се и подзаконски акти – директиве и уредбе. Закони
којима држава ограничава неко право морају бити јасни, предвидљиви и свима доступни.
Није довољно да мере буду само у складу са законом већ се захтева и испуњење стандарда
„неопходне у демократском друштву“ и ту се доводе у везу са неком од заштићеној јавних
вредности попут националне и јавне безбедности, јавно здравље, морал, права и слободе других,
територијални интегритет, спречавање нереда и криминала итд. Потребно је да постоји нужна
друштвена потреба.
Пример је постојање закона у Уједињеном краљевству којим се инкриминише хомосексуално
понашање мушкараца старијих од 21 годину – Европски суд је оценио као неоправдано мешање у
приватни живот појединца. О питању заштите морала и поља слобоне процене – случај забрањене
књиге „Мали црвени уџбеник“ у УК намењене сексуалном образовању младих, издавач је штитио
слободу изражавања. Суд је био става да иако је књига издата у многим европским државама,
остаје широко поље слободне процене сваке поједине државе Савета Европе да процени шта је
морално а шта није за поједину средину.

23. Улога међународних организација у унапређењу и заштити

људских права
Напредак у области људски права не може се замислити без међународних организација међу
којима су најзначајније оне чије су чланице државе – међудржавне, међувладине организације. У
новије време све су важније и невладине организације чији су чланови појединци и разна
удружења. Међународне организације баве се: нормирањем, унапређењем и заштитом људских
права.
1. Нормирање – може се поредити са законодавном делатношћу и представља учешће
организације у стварању међународних правила и стандарда. Органи МО то најчешће
чине тако што доносе одлуке и препоруке (декларације) којима се дефинишу права и
слободе и припремају и усвајају нацрте уговора у људским правима које касније подносе
чланицама на ратификацију и приступање. Тако је нпр. Генерална скупштина прво
изгласала Универзалну декларацију о људским правима 1948. да би на основу ње касније
били израђени нацрти пактова које је Генрална скупштина УН усвојила 1966. а који су
ступили на снагу 1976.
 18

2. Унапређење – делатност међународне организације која је усмерена на ширење идеје о

људским правима. То је прихватање обавеза држава да штите и поштују људска права и
стварају предуслове за уживање истих а ту спадају и сви облици међународне сарадње
ради пружања одговарајуће помоћи. Из УН су тако нпр. потекле утицајне студије о
положају мањина, домородачких народа, животној средини.

3. Заштита – МО доприносе заштити људски права у првом реду тако што њихови органи
или органи створени под њиховим окриљем надзиру поштовање међународних обавеза
држава да штите и поштују људска права.

24. Огранизација УН и људска права

Старање о људским правима један је од основних задатака најважније универзалне међународне
организације УН а током више од 70 година постојања, постојали су успони и падови у овом пољу.
УН не могу ништа да учине ако то не жели већина држава чланица а испоставило се да су многе од
њих дуже или краће, имале владе које нису биле заинтересоване за заштиту људских права. Поред
постојећих органа, пасивних и парализованих, морало се осниватi низ помоћних органа ако би се
идеја људских права пробила и како би се остварио напредак. По Повељу УН, најзначајније
надлежности припадају Генералној скупштини УН и Економском и социјалном савету
(ЕCOSOC).
1. Значај ГС огледа се у томе што је она једини пленарни орган УН у чији састав улазе
представници свих држава чланица ове организације, што јој даје посебан значај и тежину.
Иако првенствену улогу у бављењу људским правима у УН има ЕКОСОК и ГС има важне
надлежности:
 одлучује о нацртима међународних уговора
 резолуцијама указује на стање људских права – најзначајнија је донета непосредно
после Другог светског рата 1948. Универзална декларација о људским правима
 позива државе да се понашају на одређени начин
 ствара помоћне органе за људска права – тако је према реформи из 2006. као
помоћни орган ГС формиран Савет за људска права
 одлучује о буџету
 уговорна тела подносе ГС
 бављење одређеним питањима (специјалне процедуре) поверила је Комитету за
социјална, хуманитарна и културна питања

2. ЕКОСОК је према Повељи снабдевен најширим овлашћењима у области људских права:

 припрема међународне уговоре ради подношења ГС
 прати сва питања и даје препоруке
 сазива међународне конференције
 склађује рад специјализованих установа (нпр МОР или УНЕСКО)
Овај орган је политичко тело састављено од 54 држава чланица УН које бира ГС на период од три
године. Његов помоћни орган је дооснивања Савета за људска права била Комисија за људска
права образована 1946. као најважнији орган УН који се искључиво бавио људским правима.
Нажалост њени чланови нису били независни експерти већ је била политичко тело што је оставило
последице на њен рад.
 19

Још једно важно тело – Комитет за економска, социјална и културна права које надзире
спровођење у живот истоименог међународног пакта. Комитет се састаје 2 пута годишње и има 18
независних експерата који се бирају на период од 4 године. Они разматрају иницијалне – подносе
не најкасније до 2 године од приступања пакту, и периодичне извештаје држава чланица који се
подносе на период до 5 година, редовно.
На дан људских права, 10. 12. 2008. ГС је усвојила Опциони протокол уз МПЕСКП који даје
могућност и појединцима да се обраћају Комитету и траже од њега да размотре њихове наводе.
Комитет такође даје тумачења пакта и тако је донео 24 коментара.

25. Савет за људска права

Године 2005. УН су славиле 60 година од оснивања што је покренуло питање реформе ове
организације јер се током година показало да неки органи и помоћна тела не испуњавају задатке
због којих су основани. Тако је Комисија за људска права замењена Саветом за људска права који
је са радом почео 2006. речима Генералног секретара Кофи Анана да ово тело представља нову
шансу за УН и човечанство да оживе борбу за људска права. Савет је основан резолуцијом ГС као
помоћни орган ГС са седиштем у Женеви. Савет има 47 чланова који су представници држава а не
независни експерти, бирају се на 3 године и то тајним гласањем апсолутне већине чланова ГС.
Држава која сама не поштује људска права не може седети у Савету. Његово помоћно тело је
саветодавни комитет који се фокусира на истраживање и студије. Састаје се максимано два пута
годишње у трајању до 10 радних дана.
Савет се састаје редовно, најмање 3 пута годишње а та заседања не смеју трајати краће од укупно
10 недеља. Савет може да одржава и специјална заседања ако за то има подршку најмање трећине
чланова Савета.
Основни принципи на којима базира свој рад су:
1. универзалност
2. непристрасност
3. објективност
4. конструктивни дијалог и сарадња
Савет треба да укаже на ситуације кршењеа људских права и да о томе доноси препоруке. Овај
орган служи и као форум за дијалог код тематских питања за људска права. Има више механизама
који му стоје на располагању ради надзора:
1. специјалне процедуре
2. жалбена процедура
3. универзални периодични преглед
Специјалне процедуре могу бити индивидуалне или радне групе које се најчешће састоје од 5
чланова. Жалбена процедура подразумева испитивање кршења људских права укључујући и
систематске и озбиљне повреде. Најважнији механизам надзора представља универзални
периодични преглед који се остварује испитивањем 3 основна документа:
1. извештаји држава
2. извештај Канцеларије високог комесара за људска права
3. извештај заснован на информацијама невладиних организација и осталих заинтересованих
субјеката
 20

26. Уговорна тела УН

Посебан положај у систему УН имају уговрна тела, то су комитети основани посебним уговорима
о људским правима основани ради надзора над њиховом имплементацијом. Њихове чланове
који су независни, делују у личном својству не бирају органи УН већ само државе које су
ратификовале одговарајући уговор. Тако су уговорна тела аутономни органи ван хијерархије УН
али су повезни са системом УН јер сносе њихове трошкове, Секретаријат УН им пружа
административне услуге а комитети су дужни да подносе извештаје ГС преко ЕКОСОК –а.
Комитети пре свега испитују и оцењују периодичне извештаје а одлуке које доносе нису пресуде
али својом моралном снагом снажно утичу на државе па се ретко не извршавају. Следећа су важна
уговорна тела, настала по истоименим конвенцијама:
1. Комитет за људска права – МПГПП
2. Комитет за укидање расне дискриминације
3. Комитет за укидање свих обила дискриминације жена
4. Комитет против мучења
5. Комитет за права детета
6. Комитет за права радника – миграната
7. Комитет за права особа са инвалидитетом
8. Комитет за присилне нестанке
Најширу надлежност има Комитет за људска права који је са радом почео 1978. Комитет има 18
чланова и они свој четворогодишњи мандат обављају у личном својству, као експерти. Основни
задатак Комитета је да разматра извештаје држава које су све дужне да подносе – иницијални у
року до годину дана, периодични до 4 године. Комитет доноси опште коментаре којима се тумаче
значења разних одредби Пакта, они личе на саветодавна мишљења.
Овај комитет је до сада био врло активан, састаје се релативно често (три пута годишње по три
недеље), осим разматрања извештаја донео је и велики број извештаја, неколико стотина одлука. И
поред тога могућа је реформа због поражавајућих података да више од половине држава касни са
универзалним периодичним извештавањем а чак трећина држава касни већ са подношењем
иницијалног извештаја. Такође повећава се број уговорних тела па им се и надлежности
преклапају, чланови нису професионално везани за њих већ имају своје професије и каријере.

27. Остали органи и агенције УН од значаја за људска права

1. Канцеларија Високог комесара за људска права – основана је одлуком ГС 1993. и на
њеном челу се налази Високи комесар чији је задатак да координише активности везане за
људска права у оквиру система УН и надгледа рад Савета за људска права. Он за свој рад
одговара ГС. Задатак канцеларије је:
 промовисање људских права
 истиче њихов значај на међународном и националном нивоу
 унапређује међународну сарадњу
 промовише ратификацију међународних инструмената
 асистира у развоју нових норми
 подржава уговорна тела УН
 одговара на озбиљна кршења људских права
 21

2. Високи комесаријат УН за избеглице – UNHCR

Основан 1950. као агенција чији је мандат да заштити и пружи подршку избеглицама и
помаже у њиховом добровољном повратку, интеграцији или одласку у трећу државу. Бави
се дакле заштитом избеглица – лица која се налазе изван своје земље у коју не могу да се
врате због основаног страха од прогона на основу вере, националности, расе, политичког
или другог опредељења и слично. Поред избеглица, заштиту пружа и другим категоријама
лица: азиланти, апатриди и интеро расељена лица.
За разлик од избеглица интерно расељена лица су приморана да побегну из својих домова
али нису прешла међународну границу, процењује се да постоји преко 40 милиона таквих
лица у свету.

3. Дечији фонд УН – УНИЦЕФ

Основан 1946. Резолуцијом 57 ГС УН као Фонд УН за хитну помоћ деци за првобитним
задатком да пружи храну, одећу и здравствену заштиту деци у земљама које су опустошене
након Другог светског рата. Назив му је промењен до данас али се скраћеница одомаћила.
Основни задатак му је да се брине о деци и њиховим потребама, мандат му је заснован на
Декларацији о правима деце из 1959. Фонд се финансира добровољним донацијама и
хуманитарним акцијама (продаја новогодишњих честитки са цртежима деце). Његово
седиште је у Њујорку али има канцеларије у готово свим државама света. Данас делује на
основу Конвенције о правима детета из 1989. УНИЦЕФ је добио Нобелову награду за
мир 1965. године.

28. Специјализоване агенције УН и људска права

Представљају различите међувладине организације повезане са УН –ом, иако имају своје статуте и
субјекти су међународног права, имају посебан институционални однос са УН и сарађују са њима.
Главни орган УН за сарадњу са специјализованим агенцијама је ЕКОСОК према Повељи. Постоје
две агенције са врло развијеним системом унапређења и заштите људских права су:
1. Међународна организација рада
На енглеском ILO, има дугу историју везану за положај радника и самим тим и различита
економска и социјална права радника у свету. Основана је на предлог посебне комисије Мировне
конференције у Паризу 1919. године као део Версајског мировног споразума. На конференцији у
Филаделфији преиспитани су циљеви ове организације и дефинисани су у засебној Декларацији
која је придодата статуту МОР. Захваљујући њој, државе су прихватиле велики број конвенција –
преко 160 и препорука – преко 170 које се односе на положај радника по радном односу
укључујући: услове рада, заштиту на раду, забрану прнудног рада, забрану дискриминације на
рада, разлику запошљавања, право на правичну накнаду итд.
Једна од првих активности МОР –а односи се на забрану принудног рада – Конвенција о ропству
из 1926. закључена под окриљен Друштва народа одредила је да принудни рад не сме довести до
односа сличних ропству те да се такав рад може захтевати само у јавне сврхе.
Поред главног органа МОР –а Међународне конференције рада, постоје и Административни
савет и Међународни биро рада (сви су засновани на трипартитном систему од председника влада,
држава чланица и представника послодавачких и радничких организација). Развили су се и
посебни поступци за заштиту појединих права а најзначајнија је процедура за заштиту
синдикалних слобода, поступак који се примењује и на државе које нису ратификовале конвенцију
МОР –а о синдикалној слободи и заштити синдикалних права.
 22

2. Огранизација за просвету, науку и културу

УНЕСКО основан је одмах након Другог светског рата и за основни циљ има очување мира и
безбедности у свету и унапређење тих вредности кроз образовање, научну и културну сарадњу
међу народима. Основни циљеви и начела уграђени су у Преамбулу и члан 1 Устава организације.
Представља нераздвојни део система УН.
У тренутку оснивања је имао свега 20 чланова да би се данас број његових чланова повећао на
преко 160 чланова. Своје циљеве остварује кроз организовану помоћ земљама на сузбијању
неписмености, размени научних и културних вредности. Под његовим окриљем су закључене
бројне конвенције – Конвенција о борби против дискриминације у области просвете, Конвенција о
заштити светског културног и природног наслеђа.
Главни органи ове организације су:
1. Генерална конференција – заступљене су све државе чланице
2. Извршни одбор – састављен од 45 чланова кога бира генрална конференција
3. Секретаријат
Запажена је и сарадња УНЕСКО са другим међународним организацијама где УНЕСКО нема
формално нареднодавну улогу али уколико нека организација жели да са њим сарађује, мора да
прихвати све услове које УНЕСКО поставља.

29. Савет Европе

Савет Европе је регионална међународна организација настала након Другог светског рата 1949.
када је неколико држава инспирисаних веиким идејама о уједињењу Европе, решило да створи
организацију као европско јединство. Истакнута је и воља чланова оснивача да у њу приступе све
европске земље што је много касније и постигнуто почтеком 2018. осим Белорусије. Наша држава
је чланица Савета Европе од 2003. године.
Убрзо по оснивању донет је нацрт Конвенције за заштиту људских права и основних слобода
касније популарно назване ЕКЉП коју је у Риму потписало 13 држава 1950. У многоме је као узор
при стварању конвенције послужила Универзална декларација УН. Све земље чланице СЕ су
ратификовале ЕКЉП уз коју је касније усвојено још 14 протокола од којих је најзначајнији 11.
којим се као једини орган надзора уводи Европски суд за људска права – орган надзора над
поштовањем обавеза преузетих ЕКЉП и налази се у Стразбуру у Француској, ради као стални
орган. Установљен је 1959. а прва два случаја су се нашла пре судом 1961. Састоји се одонолико
судија колико има потписница Конвенције – 47 судија а дозвољено је да судије не буду
држављани држава које су их предложиле што често користе мале државе попут Андоре и Монака.
Судије морају имати високи морални интегритет и углед и поседивати потребне квалификације
одн. бити признати стручњаци. Они суде у личном својству а током свог мандата не могу
обављати другу професионалну делатност – инкомпатибилитет. Свака држава има право да
предложи 3 кандидата а коначан избор врши Парламентарна скупштина Савета Европе. Мандат
износи 9 година, судије уживају привилегије и имунитете како би се заштитили од политичких
утицаја.
Поступак пред Судом могу покренути државе – међународне представке и појединци –
индивидуалне представке. Постоји могућност апстрактне представке – држава их подноси Суду
када се закони односне државе не слажу са Конвенције, без потребе навођења кршења од стране
 23

неке конкретне особе. Појединци не могу поднети апстрактну представку. Ово у пракси није
често, поднето је свега 20 –ак представки а Суд је одлучивао у пар случајева.
За разлику од међународних представки индивидуалне су масовне и данас чак доводе до
загушења рада Суда. Појединац може поднети представку против сваке државе чланице
Конвенције, недостатак пословне способности не утиче на право физичког лица да поднесе
представку. Појединац не може подносити actio popularis нити апстрактну представку. Подносилац
мора бити директна или индиректна жртва али то може бити и родбина жртве који се пред Судом
појављују ако је жртва мртва. Они то могу учинити у року од 6 месеци од доношења
правноснажне одуке пред домаћим органом у конкретном сучају.
Суд расправља спорове из своје надлежности у:
1. одборима – 3 судије
2. Већу – 7 судија
3. Великом већу – 17 судија
Пре поступка пред већима, у одборима се одлучује да ли представке испуњују неопходне услове а
ако установе да је представке неприхватљива, поступак ће се обуставити. Службени језици суда
су француски и енглески а омогућује се и превоење уколико сведок, вештак или друго лице не
говори енглески.
Суд одлуке доноси већином гласова присутних судија, ако су они подељени приступа се новом
гласању а уколико се стуација понови, одлучује глас председника. Овај механизам заштите
људских права предвиђа и систем надзора над спровођењем одлуке Суда, то чини Комитет
министара који одржава неколико састанака годишње на којима разматра које су и у којој мери
пресуде извршене.

30. Организација за безбедност и сарадњу

Рад на заштити људских права у оквиру Конференције а касније ОЕБС –а започет је усвајањем
Завршног акта Хелсиншке конференције 1975. године, 35 држава Европе и Канада, САД
потписале су овај акт, Албанија није учествовала. Овај акт није имао уговорну снагу али је и поред
тога био основа за доношење великог броја важних међународних инструмената, деловао је као
„меко право“. Од посебнох значаја за питања људских права је тзв трећа корпа Завршног акта коју
је наметну запад под изговором да је то слаба тачка свих источноевропских режима.
Конференција у Бечу 1986. представљала је прекретницу у погледу одустајања од доктрине да се
људска права налазе у унутрашњој надлежности држава – „Људска димензија КЕБС“. Овај
механизам се сатојао од 4 фазе: прва је била размена информација и одговор на захтев друге
државе, друга је одржавање билатералних састанака и давању предога за решење, трећа фаза је
било скретање паже других чланица КЕБС на случај или ситуацију и четврта је била изношење
питања на конференцију у оквиру КЕБС –а.
Следили су састанци о људској димензији КЕБС у Паризу 1989. и Копенхагену 1990. где је тај у
Копенхагену уследио након распада Источног блока а атмосфера у Европи за прихватање нових
обавеза на пољу људских права је била одлична. Овај документ је привукао пажњу из више
разлога: истиче се значај владавине права и стварања демократских друштава, обрађује и питање
националних мањина, набраја се дугачка листа посебних права националних мањина, последњи
одељак уводи посматрачку процедуру као кљичну иновацију Бечког завршног документа.
 24

Уследио је састанак на врху шефова држава и влада у Паризу на којем је усвојена Повеља за нову
Европу 1990. Овом повељом процес КЕБС је институционализован, формирали су се посеби
органи: Савет КЕБС –а који се састоји од министара спољних послова земаља чланица. Формира
је и Кабинет старијих службеника састављен од експерата који има задатак да припрема
састанке Савета и разматра текућа питања. Успостављени су и Центар за превенцију конфликата у
Бечу и Канцеларија за слободне изборе са седиштем у Варшави.
Усвојен је Берлински механизам којим се све државе могу позбати да сарађују приликом
ванредних прилика где се крше начела Хелсиншког акта. 1991. усвојен је Московски документ о
људској димензији КЕБС којим се предвиђа слање мисија за истраживање чињеница у земљу која
је оптужења за кршење, на захтев 6 одн 10 држава, без пристанка државе у питању.
1995. процес КЕБС је и званично претворен у МО која је названа Међународна организација за
европску сарадњу и безбедност – ОЕБС. Данас се у области људских права ОЕБС углавном
фокусира на питања слободе кретања, слободе реигије, спречавања тортуре и трговине људима.
Надгледа извештаје о стању људских права у 56 држава. Пружа тренинге и образовање за јавне
службенике, судије и тужиоце, активисте и студенте.

31. Европска унија

Европска унија од уговора у Мастрихту 1992. а пре тога Европска заједница, је европска
међународна организација са елементима наднационалности и сачињава је 28 држава. Она је пре
свега економска унија али својим документима штити и основна људска права. Ове одредбе се ичу
забране сваког вида дискриминације са обзиром на држављанство, указивања на социјална,
економска права у погледу заштите радника. Непомињање низа грађанских и политичких права
изазвало је захтеве да ЕУ постане једна од уговорница ЕКЉП што је омогућено ступањем на снагу
14. протокола уз конвенцију. До тога није дошло али уместо тога, органи ЕУ нарочито Европски
суд правде у својим пресудама поштовали су одредбе ЕКЉП. Свропски суд правде има своје
седиште у Луксембургу.
Пример из праксе – у случају Нолд против Комисије који се водио ради оспоравања мера
Комисије приликом куповине угља, Суд је прихватио став тужиоца да се тим мерама ограничава
правосвојине и слободно предузетништво.
На основу Европског јединственог акта донета је Повеља о основним социјалним правима
радника, она није правно обавезујућа и набраја између осталог слободу кретања, запослења и
награђивања, обезбеђење повољних радних и животих услова итд. Европски парламент је 1989.
усвојио Декларацију о основним правима и слободама која садржи велик број основних
грађанскиг, политичких и социјалних права али коју Европски суд није дужан да примеђује.
Коначно, ЕУ је у Ници 2000. свечано прогласила текст Повеље о основним правима у ЕУ, тиме је
показано да ЕУ поред свог примарног циља, економског развоја својих чланова, брине и о
проблематици људских права. Права су у овој повељи подељена у 6 делова:
1. достојанство
2. слободе
3. једнакост
4. солидарност
5. права грађана
6. правда
У пракси се Европски суд често позива на ЕСЉП што је први пут учинио 1996. Текст повеље је
инкорпорисан у Лисабонски споразум 2009. и тада стиче правну обавезност.
 25

32. Амерички систем

Амерички „међуамерички“ систем се ослања на два стуба, један упућује на Повељу Организација
америчких држава а други на Америчку конвенцију за људска права. Систем заснован на
повељи се примењује у свих 35 држава чланица ОАД док систем установљен Америчком
конвенцијом обавезује само стране уговорнице – њих 25. Ова два колосека се преклапају и често
функционишу као један.
Повеља ОАД је усвојена 1948. и гарантује основна права појединцима без разлике у расу, полу,
националности или вероисповести али без њиховог прецизнијег дефинисања. Само неколико дана
касније је усвојена Америчка декларација о правима која их набраја. Иако је у питању
Декларација, она представља релевантан нормативни документ. У оквиру ОАД је 1959. формирана
и Међуамеричка комисија за људска права која је добила задатак да контролише да ли чланице
поштују основна људска права. Она има задатак да развија свест о људским правима међу
државама Америке, даје препоруке владама држава чланица.
Поред система установљеног Повељом ОАД 1969. је усвојена Америчка конвенција о људским
правима која је ступила на снагу 1978. и данас обавезује 25 држава – међутим САД као
најснажнија и најразвијенија држава западне хемисфере није ратификовала ову конвенцију. Онаје
израђена под снажним утицјем ЕКЉП али је обимнија (права детета, право на име, право на
пословну способност, обавезе држава да предузимају све потребне мере за постепени развој).
Пошто Америчка конвенција садржи само један члан о економским, социјалним и културним
правима, „Протоколом из Сан Салвадора“ гарантују се још нека економска, социјална и културна
права.
Међуамеричка комисија за људска права има 7 чланова високих моралних квалитета и
компетенције у области људских права који се бирају у личном својству од стране Генералне
скупштине ОАД на мандат од 4 године. Комисији се може обратити свако лице, група лица или
било која невладина установа, Комисија може да сачини извештај и да га изнесе пре
Међуамерички суд за људска права. Коначно, 1990. усвојен је и протокол на Америчку конвенцију
о укидању смртне казне .
Међуамерички суд за људска права основан је 1978. и има 7 чланова који се бирају међу
најпризнатијим правницима и имају мандат од 6 година. Надлежност суда је факултативна и
потребна је посебна изјава државе да прихвата обавезну надлежност суда. Седиште суда је у Сан
Хозеу у Костарици а суд се може састајати у било којој држави чланици ОАД ако се са тим
сагласи односна држава. Суду се могу обраћати само државе уговорнице Америчке конвенције и
Међуамеричка комисија а он може давати и саветодавна мишљења. Његове пресуде су коначне,
обавезне за странке и не могу се оспоравати а није предвиђен ни орган који би надзирао њихово
извршење (за разлику од Европске конвенције). То је озбиљан недостатак.
До сада су у оквиру америчког система донете важне конвенције:
1. Конвенција о превенцији и кажњавању мучења
2. Конвенција о присилним нестанцима
3. Конвенција о превенцији, кажњавању и искорењавању насиља над женама
4. Конвенција о елиминисању свих обика дискриминације према лицима са инвалидитетом
 26

33. Афрички систем

Организација афричког јединства – ОАЈ која је настала 1963. показала је највише напора на
пољу људских права а 1999. прешла је у Афричку унију и данас броји 53 државе чланице.
Озбиљну сметњу људским правима представљали су: политика апартхејда, сиромаштво
становништва посебно јужно од Сахаре, диктаторски режими као што су били они „цара“ Бокасе у
Централноафричкој републици или Иди Амина у Уганди. Ипак је на 18. редовној скупштини
шефова држава и влада ОАЈ усвојена Афричка повеља о људским правима и правима народа,
овај документ је познат под називот Банџулска повеља јер је усвојена у главном граду Гамбије.
Она је донета 1981. године а ступила је на снагу 1986.
У материјалном погледу треба издвојити неколико карактеристика повеље: она више подсећа на
међународне пакте о људским правима него на међународне инструменте у овој области. Она
поред прве и друге генерације садржи трећу генерацију људских права бавећи се подробно
правима народа – право на мир, на развој и на здраву животну средину. Друга посебност афричке
повеље је то да установљава и обавезе појединца у односу на породицу, друштвену и државну
заједницу такође он треба да штити позитивне афричке културне вредности и афричко јединство.
Иако су унете у повељу, ове одредбе се тешко могу сматрати остваривим нарочито у Африци,
више су израз испољене снажне афричке воље за самоопредељењем и независношћу након
колонијалне прошлости овог континента.
Афричком повељом основана је и Афричка комисија за људска права која није показала велике
резултате. Сам надзорни механизам је слабији од европског ии америчког, предвиђена је
могућност обраћања Комисији „саопштењима“ појединаца или држава, Комисија о томе може
„скренути пажњу“ скупштини шефовима држава и влада. Један од услова прихватљивости
саопштења је да не буде писан увредљивим ии омаловажавајућим језиком против дотичне државе,
њених установа или против АУ.
Становници Африке се радије обраћају ефикаснијим међународним телимапопут Комитета за
људска права. Зато је 1998. протоколом установљен Афрички суд за људска права али је његову
надлежност до почетка 2018. прихватило свега 8 држава. Суд је конституисан и 11 судија је
изабрано 2006. и њихов мандат траје 6 година. Седиште суда се налази у Аруши – Танзанија, где је
и седиште међународног трибунала за Руанду. Прву одлуку суд је донео 2009. када је прогласио
неприхватљивом представку против Сенегала. Одлучивао је у само 43 предмета што га поставља
далеко иза другим регионалних судова.

34. Невладине организације и људска права

У савременом свету велику улогу у надзору над спровођењем људских права имају невладине
организације НВО. Жртве кршења права често су најсиромашнији и најнеобразованији део
становништва те су веома слабо упознате са механизмима заштите који им стоје на располагању.
Такође државе се често труде да прикрију и релативизују кршење људских права. Из тих разлога,
појединици су се почели удруживати на националном и међународном нивоу како би помагали
онима којима су повређена људска права. Ове организације не смеју бити под икаквим утицајем
држава и владиних организација већ су независна а њихови активисти су људи са високим
моралним квалитетима и изђрађеном културом људских права. Велики их је број, има на хиљаде
НВО а неке су познате и утицајне на међународном плану – Међународни комитет црвеног крста,
Међународна амнестија, Међународна комисија правника, жсветска федерација друштава за
људска права итд. Неке ограничавају своје деловање на одређене области – Блиски исток, Балкан,
Африка, Азија.
 27

Методе које користе НВО разикују се и зависе од различитих фактора – средстава организација,
категорија људи коју претежно штите. Неке само састављају извештаје док неке и покрећу
механизме заштите пред међународним телима путем правних средстава која им стоје на
располагању. НВО су и ангажоване у раду владиних организација а неке имају саветодавни статус
у УН, Савету Европе, УНЕСКО итд. Имају важну улогу у помагању и припремању жалби и тужби
од стране оштећених појединаца – пред Европским судом за људска права, Међуамеричким судом,
Комитетом УН за људска права итд а то чешће раде националне НВО. Међународне угледне НВО
су развиле и праксу посматрача на суђењима или пред ad hoc трибуналима.
НВО доприносе демократском развоју друштава и спровођењу разних правних, економских и
друштвених норми. Њихове активности су врло разноврсне: организовање летњих школа,
радионица, семинара и конференција (конференције обично служе као форум за размену
мишљења између разних актера, указивање на стања људских права и предлагање мера), стално
публиковање приручника, брошура и информатора ради упознавања шире јавноси, анализе и
пресеци стања. Задатак НВО је и да подстичу државу да врши неопходне реформе и унапређење
стања људских права а то чине писањем тзв „алтернативних извештаја“ – shadow reports,
извештаји из сенке које упућују уговорним телима, задатак ових извештаја је да пружи праву
слику о стању у држави, пише их по правилу коалиција НВО.

35. Услови прихватљивости индивидуалних представки

Да би међународни орган (најчешће међународно уговорно тело) могао да узме у разматрање
индивидуалну представку оштећене странке – тужбу, жалбу или апликацију, ова мора да задовољи
одређене услове.
1. Легитимни интерес
Подносилац мора да покаже да за то има легитимни интерес као могућа жртва повреде неког
права, у пракси се допушта да то буде адвокат или члан породице ако жртва не може да се обрати
органу јер је нпр. ликвидирана од стране државних власти. Није допуштена тужба у општем
интересу actio popularis – у име свих потенцијално угрожених а од међународних органа се не
може тражити ни да испитају ваљаност појединих закона in abstracto. Прихватају се и представке
посредних жртава – сродини који трпе због поступака према њиховим најближима. Анонимне
представке се не могу узети у обзир јер апликација по правиу садржи личне податке подносиоца.
Идентитет подносиоца се може крити само у оправданим случајевима као што је страх од прогона
због упућивања представке.
2. Исцрпљени су сви домаћи правни лекови
Постоји дакле захтев за исцрпљње унутрашњег правног пута, ово је правило у међународном
праву јер се држави мора дати прилика да исправи евентуалну грешку, кршење људског права
појединца. Лице мора да искористи сва правна средства која су му доступна, делотворна и
довољно правна – могу му обезбедити накнаду у вези са наводном повредом.
 28

3. Заснованост на одредби уговора

Захтев мора да буде заснован на одредби уговора за чије је спровођење надлежан међународни
орган (мора бити компатибилан са међународним инструментом). Захтев је компатибилан ratione
materiae ако је право наводно прекршено зајемчено уговором у питању. Сагласност ratione
personae постоји када језалилац у надежности државе чијим поступцима приговара јер се не може
жалити на поступке државе која није уговорница конвенције (на повреду ЕКЉП се може позивати
Јапанац када се нађе под српском јурисдикцијом). Компатибилност ratione temporis односи се на
временско важење уговора – нам жалбе на догађаје који су се десили пре ступања на снагу
конвенције за дотичну државу. ЕКЉП и АКЉП прихватају рок од 6 месеци од дана доношења
правноснажне одлуке пред домаћим органом у конкретном случају.
4. Забрана злоупотребе права
Захтев не сме да представља злоупотребу права на обраћање међународним органима, тела се
овако бране од поступака који се покрећу не ради заштите права већ ради постизања других
циљева попут личног задовољства, публицитета и шиканирања других. Комитет за људска права је
ово користио само једном када је дански држављанин (представку због погрешно разрезаног
пореза Комитет је веч одбацио) поново вратио без даваља нових података и уз изручиту напомену
да нема намеру да користи данске националне правне лекове које није исцрпео.
5. Петиција не сме бити очигледно неоснована
Услов сличан претходном, познаје га само ЕКЉП и по овом основу Европски суд за људска права
одбацио је велики број представки, значајно је растерећење суда од тривијалних захтева. Даје се и
широко овлашћење органу да одбацује захтеве без образложења или са кратким образложењем
због чега се ово решење криикује.
6. Забрана литиспенденције
Суштински истоветан захтев се не може истовремено упутити разним телима нпр. Комитету за
људска права и Европском суду за људска права. Пред неке органе се ипак може изаћи са захтевом
који је раније коначно размотрило неко друго тело. ЕКЉП то допушта када захтев садржи нове
чињенице, много је држава ставило резерву на норму да Комитет за људска права може да
разматра представке које се односе на случајеве које су већ размотрили други органи.
7. Захтев да постоји значајније оштећење – significant disadventage
Један од нових услова је да је подносилац представке претрпео значајније оштећење,
недефинисан и донекле непрецизан стандард па је потребно да судска пракса утврди мерила која
ће га ближе одредити. Прва одлука по овом основу је из 2010. у предмету против Румуније –
подносилац је тражио надокнаду од 90е од аутобуске компаније јер није користио купљену карту
на релацији Букурешт – Мадрид. Суд је испитао износ губитка и утврдио да би тај износ био
значајан за сиромашну особу аи да то није био случај in concreto.
Ако представка не испуњава ове услове орган ће је одбацити решењем, а ако их испуњава
упустиће се у суштину ствари како би донео одлуку чија је суштина да утврди да ли постоји
повреда права или не постоји.
 29

36. Правна природа одлука међународних органа

Ако је суд орган којим се наводна жртва повреде права обраћа као нпр. Европски суд за људска
права, онда ће његова одлука којом се утврђује повреда – пресуда да обавезује државе које су
прихватиле његову надлежност и на њиховој територији представља извршни наслов.
Органи који ниси у правом смислу судски као што су уговорна тела, комитети (Комитет за људска
права, Комитет против мучења) доносе одлуке о меритуму које се не називају пресудама већ имају
друге називе – мишљења и констатације. То показује да нису у пуној мери обавезне за државе а
нису ни извршни наслови као што је сличај са пресудама суда. Најбогатију праксу у том погледу
има Комитет за људска права који поступа на основу првог факултативног протокола уз МПГПП.
Он може да доноси решења која се тичу процедуралних питања и констатације које се тичу
одлучивања у меритуму. Однос држава према констатацијама је различит, неке се строго
придржавају мењајући својезаконодавство тако да им буде усклађено док друге ни не оглашавају о
њима.
Ако је реч о повреди неког права, Комитет то констатује и позива државу да повреду исправи,
типичан закључак једне констатације „Комитет сматра да је држава уговорница обавезна да
предузме ефикасне мере да се исправи повреда коју је претрпео...“. Некада се Комитет упушта и у
начин исправљања исправања повреде када тражи да жалиоца пусти на слободу и материјално га
обештети.

37. Поступак међународног надзора који покрећу државе

Ако држава прекрши право неког појединца у својој надлежности, одговорна је према свим
државама којима се обавезала међународним уговром о поштовању тог права. На основу обавезе
поштовања међународних уговора – pacta sunt servanda, свака би сауговорница могла да позове
државу прекршиоца на одговорност због неиспуњења међународне обавезе. За то није потребан
посебан споразум. У складу са начелом мирног решавања спорова, државе би пре изласка пред
суд морале да покушају да спор реше дипломатским путем а тек ако то не успе, обраћела би се
међународном суду или арбитражи. Како би се све ово избегло, међународни суд се снабдева
надлежношћу, у слкаду са традиционалним схватањем државе и њене суверености, ова норма
унета је још у Статут МОР –а, давне 1919. године. Она је ушла и у ЕКЉП. Комитет за људска
права не може да доноси одлуке о повредама права овде већ може да отпочне врло сожену
процедуру која се састоји у томе што он ставља на располагање своје добре услуге ради постизања
„пријатељског решења“. Ако то не успе, Комитет у каснијој фази образује Комисију за мирење.
Искуство је показао да се државе веома устежу да покрећу овакав поступак због пре свега
економских и политичких разлога – заоштравање односа. Владе покрећу питања људских права у
другим земљама само ако су и иначе са тим земљама у лошим односима, немају привредног
интереса нити у њима виде важне савезнике. Комитету за људска права се до сада није обратила
ниједна држава. Пред европским органима то су учиние скандинавске земље, Холандија и
Француска против Грчке у време пуковничког режима и против Турске у доба диктатуре.
 30

38. Реаговање међународних организација на систематско и

масовно кршење људских права
Од самог свог настанка УН примају огроман број дописа од појединаца, група и организација из
целог света у којима се указује на тешке повреде људских права. Органи УН су дуго одбијали да
се позабаве овим проблемом, сматрајући да у Повељи УН нема основа за разматрање
индивидуалних жалби против чланица УН или других држава. Међутим, светско мњење се
гнушало неких масовних повреда да су и УН томе постепено морале да се прилагоде.
1. Процедура по Резолуцији 1235
Бивша комисија за људска права је 1967. одлучила да овласти своју Поткомисију за спречавање
дискриминације и за заштиту мањина да се позабави обавештењима која на тај начин притичу у
организацију и извести о томе друге органе. Комисија може по потреби да затражи да ситуацију
проуче радне групе и да на основу тих извештаја јавно расправља и о својим закључцима извести
ЕКОСОК. Ова процедура је била заснована на одржавању годишње јавне дебате о озбиљним
повредама људских права од стране једна државе. Уколико се ситуација не би поправила у тој
земљи, могао се захтевати од ЕКОСОК –а да донесе резолуцију којом осуђује власти те државе
због кршења људских права.
2. Процедура по Резолуцији 1503
После настојања држава да процедуру сузе што више у име суверности, ЕКОСОК је резолуцијом
1503 из 1970. успоставио још један поступак који, за разлику од претходног, није био само у
рукама делегата држава већ је укључивао и експерте из Поткомисије. Радна група би састављала
поверљив списак држава где је постојала вероватноћа да је реч о „систематским и поуздано
потврђеним масовним повредама људских права и слобода“ и подносила га Поткомисији која га је
мога упутити Комисији. Ова процедура би била поверљива како се не би повредила осетљивост
влада због мешања у њихове унутрашње послове без уговорног основа. Међутим, поступак је од
тајног могао постати јаван преласком на процедуру 1235.
Ови поступци нису били претерано ефикасни оре свега зато што су се налазили у рукама 2
политичка органа – Комисије и ЕКОСОК –а, састављена од представника држава а не од
независних експерата. Приступ масовним повредама људских права називао се „тематским
механизмом“ – теме којима су се УН бавиле биле су „нестајање“, верска нетрпељивост, продаја
деце, расизам, ксенофобија итд. Државама лакше пада када се помену у таквом контексту заједно
са другим државама .
3. Нова процедура по Резолуцији 5/1 Савета за људска права
2007. успостављена је процедура по притужби, циљ ове процедуре је да укаже на упорну праксу
озбиљних повреда људских права које се дешавају било где у свету али је она тајна и заснована на
сарадњи са државом која крши људска права. Могу је покренути појединци, групе појединаца и
организације. Формиране су 2 групе: Радна група за комуникацију и Радна група за ситуације.
Радна група за комуникацију се састоји од 5 независних експерата који представљају 5
различитих региона. Експерти одлучују о томе која притужба заслужује истрагу. Ако утврде да је
потребна, случај прослеђују Радној групи за ситуације која такође броји 5 експерата који се бирају
на годину дана. Састаје се 2 пута годишње на 5 дана да размотри све случајеве које им је упутина
Радна група за комуникацију, након разматрања упућује се препорука Савету.
Савет је формирао и „специјалне процедуре“ које су наставак активности које је вршила
Комисија за људска права – мониторинг кршења људских права. По овим процедурама делују или
експерти или групе од по 5 чланова. Деле се на тематске мандате и мандате држава. Ангежована
лица не примају надокнаду за свој рад чиме се тежи очувању њиховог независног статуса.
 31

Имамо и универзални периодичан преглед као процедуру испитивања стања људских права у
државама, испитује стање у 193 државе чланице УН периодично, на 4 године, годишње се испита
48 држава. Свака држава има прилику да се изјасни о активностима које предузима ради
унапређења људских права и ради извршења обавеза по прихваћеним уговорима. Подаци се
прикупљају из различитих извора – првенствено од референтних НВО и на основу пристиглих
извештаја као и трочасовног разговора са представницима владе.

39. Разматрање периодичних извештаја влада

Државе које су ратификовале међународне инструменте попут паката од људским правима
обавезне су да телу које надзире извршавање преузетих обавеза, периодично подносе извештаје о
мерама које предузимају. Надлежно тело разматра извештај и на основу њега и других својих
сазнања доноси одговарајуће закључке. Ову обавезу уговорнице не могу избећи. Перидично
испитивање извештаја има ту ману да не може да реагује на појединачне повреде људских права у
некој земљи али је предност да се тако боље сагледава целокупно стање у држави. То је једини
начин реаговања код неутуживих права и права која државе треба постепено да уводе. Праксу
испитивања извештаја прва је увела МОР.
Широка обавеза извештавања нужна је зато што имплементација људских права не може да се
сведе само на законодавну делатност већ представља шири, друштвени процес и на њега утичу
разне тешкоће попут економског стања у држави, постигнуте политичке културе, развијености
институција грађанског друштва а препреке могу бити и традиција и предрасуде које иду на
штету жена, иновераца или припадника мањина.
Државе су дужне да први иницијални извештај поднесу у року од годину дана од ратификације а
касније у периодима које надлежно тело одреди, обично 4 или 5 година. Извештај мора поднети
свака држава уговорница и то чини преко Генералног секретара УН а затим се заказује јавно
разматрање. Челници владе могу да присуствују али то није обавезно, разматрање извештаја пред
телом заишљено је као дијалог али су се владе углавном „браниле“ пред телом, конфротирајућа
природа се временом изгубила. Чланови тела проверавају да ли је извештај поднет правовремено и
да ли је формално исправан, утврђују и да ли одговара стварности што је врло тежак и осетљив
посао и одговори се траже у стручној литератури, медијским извештајима. Богат извор
представљају и алтернативни извештаји националних НВО – дуго су наилазили на отпор јер их
чине противници власти али им је значај неоспоран.
 32

40. Оцена извештаја и стања у земљи

Поједине државе и њихови држављани противили су се изјашњавању надзорних тела о проученим
извештајима и изношењем онога што је закључено на основу расправе. Томе је у прилог ишла
нејасна формулација МПГПП где пише да Комитет за људска прва проучава ивештаје и упућује
државама сопствене извештаје као и „опште коментаре које сматра умесним“. Тврдило се да
проучавање извештаја не обухвата и оцењивање и да „општи коментари“ не могу да се односе на
једну земљу. Зато се дуго није могло знати шта о извештајима мисли надзорно тело као целина. У
новије време надзорна тела уобичајила су да на крају испитивања извештаја дају своје закључке у
којима указују на предности и установљене недостатке. Да би ауторитет ових коментара био већи,
они се усвајају консензусом – усаглашавањем, иако се одлуке иначе доносе већином гласова.
Овакви закључци називају се коментари и типичан коментар састоји се из 4 одељка:
1. чиниоци и тешкоће
2. позитивни аспекти
3. главни разози за забринутост
4. сугестије и коментари
Пример Комитета против мучења – коментар поводом извештаја РС од 2008. указао је на низ
позитивних новина у нашем законодавству, усвајање Устава, формирање Већа за ратне злочине,
увођење мучења као кривичног дела, усвајање закона о азилу. Комитет је изразио и забринутост
јер се дефиниција мучења не поклапа у потпуности са оном датом у Конвенцији против мучења.
Коментари су важан путоказ у којем правцу треба спроводити реформе до подношења наредног
извештаја. Како је тај период кратак од државе се очекује да брзо реагује и без одлагања започне
реформе. Притисак на државу обично врше домаће НВО организовањем семинара, конференција,
едукација, разних тренинга.

41. „Општи коментари“ и „опште препоруке“

Из расправа о овлашћењима која надзорна тела имају поводом оцене извештаја као компромисно
решење настало је усвајање општих коментара који се не односе на одређену државу већ на
искуства надзорног тела у разматрању свих извештаја. У терминологији Конвенције о расној
дискриминацији и Конвенцији о дискриминацији жена, реч је о општим препорукама како би се
избегао утисак да тело критикује поједине државе и пажња се давала глобалним проблемима. То
су коментари појединих одредби уговора или питања на која се наилази при тумачењу тих
уговора. Иако они нису обавезивали државе чланице неки од њих имају велики значај и утицај.
Код општих препорука коментаторска природа је мање наглашена.
Комитет за људска права је до почетка 2018. донео 35 општих коментара углавном о члановима
МПГПП као и кометаре о правима странаца, дискриминацији и резервама уз уговоре. Комитет за
економска, социјална и културна права усвојио је 24 општа коментара. „Опште препоруке“
Комитета за укидање расне дискриминације и Комитета за укидање дискриманације према женама
позивају на поштовање одређених одредби. Комитет за права детета донео је 22 општа коментара
пре свега о праву детета да његово мишљење буде узето у обзир, право на образовање ради
остварења пуних капацитета детата, права деце са инвалидитетом, заштита од телесног
кажњавања. Најмање коментара донео је Комитет за права радника миграната – 4 и Комитет за
особе са инвалидитетом – 4 док Комитет за присилне нестанке није донео ниједан али се то може
очекивати у будућности. Важни су за ближе тумачење одредби разних конвенција.
 33

42. Право на живот

У групу права везана за заштиту физичког интегритета личности спадају: право на живот, забрана
мучења и нечовечних или понижавајућих поступања и казни, забрана ропства и сличних облика
порицања слободе и принудног рада, слобода и безбедност личности, слобода кретања и право нна
азил. Без икакве сумње, право на живот је основно право без чије заштите нема остварења других
права, сва остала права условљена су правом на живот. Из тог разлога оно је гарантованом свим
универзалним и регионалним инструменутима. Право на живот је апсолутно право јер се не може
укинути нити ограничити чак ни по проглашењу ванредног стања или стања опште опасности.
Међутим, оно је апсолутно само у смислу самовољног и арбитрартног лишења нечијег живота.
У неким ситуацијама лишење живота је дозвољено.
Приликом тумачења, од изузетне вредности је тумачење израза „самовољно“, тако се лишење
живота не сматра самовољним у следећим случајевима:
1. ради одбране неког лица од незаконитог насиља
2. да би се извршило законито хапшење или спречило бекство лица законито лишеног
слободе
3. приликом законитих мера које се предузимају у циљу сузбијања нереда или побуне
Сила која се у овим случајевима може употребити мора бити „апсолутно неопходна“ што значи да
постоји пропорционалност између силе која је употребљена и силе која прети. На примеру
предмета Начова против Бугарске из 2005. Европски суд је сматрао да употреба смртоносног
ватреног оружја ради хапшења лица које није осумњичено за насилно кривично дело не може бити
апсолутно нужно чак и по цену његовог бекства. У случају Огур против Турске из 1999. снаге
државне безбедности су извеле оружану операцију на месту које припада рударској компанији,
том приликом је убијен ноћни чувар а држава је тврдила да је убијен пуцњем упозорења. Европски
суд је приметио да ти пуцњи иду у ваздух те утврдио кршење Конвенције, сила није била
сразмерна ни апсолутно нужна.
Такође, истрага у случају смрти мора бити делотворна и резултирати идентификовањем учиниоца
и њиховим извођењем пред лице правде. Због фундаменталног значаја овог права, члан 2 ЕКЉП
примењује се екстериторијално, што значи да штити све појединце од протеривања или
екстрадиције у државу у којој је озбиљно угрожен живот том лицу. Члан 6 МПГПП одређјеј да
„Свако људско биће има урођено право на живот“ те се оно претпоставља, инхерентно је
сваком људском бићу. Данас постоје расправе када живот почиње, генерално се за моменат
почетка живота узима рођење док Америчка конвенција узима моменат зачећа што може бити
врло спорно код питања абортуса и еутаназије.

43. Абортус и еутаназија

Абортус је намерни прекид трудноће уз жртвовање фетуса, проблеми везани за абортус везани
су са многим моралним, верским, здравственим и правним дилемама, овде се коси право жене да
располаже својим телом и право фетуса на живот ако је признато. Иако је данас абортус главни
метод контроле рађања, забрањен је у муслиманским земљама, у Латинској Америци, у Африци и
неким католичким земљама Европе. Нема историјских података када је абортус почео да се
примењује, у најстаријим људским заједницама контрола рађања вршена је или излагањем деце
неповољним климатским условима или се јавља у виду чедоморства, свакако је абортус хуманији.
Годишње се изврши око 46 милиона абортуса у свету.
 34

Европски суд за људска права није дао јединствен и јасан стан. У случају против Ирске из 1992.
компанијама је било забрањено да пружају информацију женама где могу да изврше абортус јер је
у Ирској био забрањен – Суд није одлучивао о питању абортуса већ слободи давања и примања
информација. У другом случају је пољска држављанка која је трећи пут остала трудна а којој су
лекари установили да ће значајно изгубити вид уколико роди дете, није јој дозвољен абортус.
Последица тога била је ограничење вида на свега 1,5 метара – овакво поступање пољских органа је
повредило њено право на приватни живот и проузроковало озбиљан бол и стрес.
Еутаназија је убиство из милосрђа, лишавање живота неизлечивог болесника на његов захтев
од стране лекара или неког другог лица – вештачко прекидање живота неизлечивих болесника а
сама реч потиче из грчког језика од речи еу (добро, лако) и танатос (смрт). Потпуно је различито
регулисано у националним законодавствима, углавном се прави разлика између активне
еутаназије када једно лице лишава живота друго и пасивне када постоји пропуштање обавезе
лечења како би се смрт убрзала. Издваја се и посебни облик асистирано самоубиство када једно
лице помаже другом да изврши самоубиство. Мали је број држава озаконио еутаназију – Албанија,
Холандија, Белгија, Луксембург и Немачка.
Бројни су разлози за и против; предности легализовања еутаназије су да се особама које пате од
несносног бола призна право на самоубиство, људи се не могу натерати да остану у животу ако
имају јаке разлоге да желе да га заврше. Противници истичу да би се њена примена проширила и
на болеснике који немају здрваствено осигурање, као и да би се вршили притисци и да би некад
била принудна. Такође би за њих то значило одрицање од важности живота као основне
вредности.
Важан је случај Прити против УК – крајње необичан и пун емоција, подносилац је жена која пати
од прогресивне болести која је захватила њено мишићно ткиво, била је непокретна од врата
наниже, како је њена болест била мучна и недостојанствена тражила је обећање државног тужиоца
да њен муж неће бити кривично гоњен ако јој помогне са самоубиством. Одбијен јој је захтев.

44. Смртна казна

Смртна казна се и данас примењује у великом броју држава иако постоји јасна тенденција опадања
броја држава које је прознају и примењују. Данас се већима држава сматра аболиционистичким
али више од 60% светског становништва живиу земљама које познају смртну казну јер она постоји
у 4 најмногољудније државе света – Кина, Индија, САД и Индонезија. Половином 2017. 101
државе је било аболиционстичко, 8 држава је задржало смртну казну за обична дела, 35 држава
није је изрекло у последњих 10 година – de facto аболиционистичке. 58 држава ју је задржало.
Релативност заштите живота видимо 6. члану МПГПП који дозвољава задржавање смртне казне
али зато намеће низ обавеза које државе морају поштовати:
1. смртна казна може бити изречена само за најтежа кривична дела – стандард који треба
протумачити, за прељубу се каменује до смрти у Ирану, у питању су само умишљајни
злочини са смртним или крајње тешким последицама
2. смртна казна мора бити изречена у складу са законом који је важио у моменту када је
кривично дело извршено – забрана ретроактивности
3. не може бити изречена а да се тиме повреди неко друго право заштићено МПГПП или
Конвенцијом о геноциду
4. забрањено изрицање смртне казне лицу које је у моменту извршења кривичног дела имало
мање од 18 година
 35

5. смртна казна се не може извршити над трудном женом – може се само изрећи трудници
6. сваки осуђеник на смртну казну има право да тражи помиловање и замену казне па се
мора оставити одређено време за укидање или смањење казне од стране надлежног органа
Генерална скупштина УН је другим протоколом јасно указала на укидање смртне казне, све у
сврху заштите права на живот. Јасно се наводе да нико ко је у надлежности држава уговорница не
може бити погубљен а да ће државе уговорнице предузети све мере како би укинуле смртну казну.
Остављена је могућност стављања резерве која би омогућила изрицање смртне казне у време рата
за најтежа кривична дела војне природе. Овај протокол је ратификовала 81 држава.
У Европи су питања смртне казне углавном решена – она је забрањена, једина држава која ју је
задржала је Белорусија. Иако је ЕКЉП у основном тексу не забрањује мора се узети у обзир да је
она донета пре скоро 70 година. Шести протокол на ЕКЉП укинуо ју је изузев за дела извршена у
доба рата или непосредне ратне опасности. У слкаду са овом тенденцијом, донет је 2002. 13.
протокол који каже да се смртна казна укида и да ниједна одредба овог протокола не може бити
укинута ни стављена ван снаге. И ЕУ је усвојила Водич за политику ЕУ према трећим земљама
када је реч о смртној казни где се противи њеном постојању и примени. Забранила је и Повеља о
фундаменталним правима која је ступањем на снагу Лисабонског уговора 2009. добила правни
ефекат.

45. Забрана мучења и нечовечних или понижавајућих

поступања и казни у универзалним инструментима
Мучење је потпуно одсуство поштовања људског достојанства, најчешће се користи као метод
застрашивања или сламања отпора жртве, напада се суштински физички и психички интегритет
личности. Забрана мучења прокламована је у Универзалној декларацији „нико не сме бити
подвргнут мучењу или свирепом, нечовечном или понижавајућем поступању или казни“ а
двадесетак година касније исто је интегрисано и у МПГПП који иде корак даље додајући
„медицинском или научном експерименту без њиховог слободног притиска“. Ово је обавеза
апсолутног карактера те не може бити дерогирана чак ни у случају ванредног стања. Комитет
овде посебно набраја: каменовање и шибање, 30 до 40 година строгог затвора, телесно кажњавање,
држање у самници.
Најважнији специјализовани документ на универзалном плану је Конвенција УН против мучења
и других сурових, нехуманих или понижавајућих поступања или казни, донета је консензусом
1984. на дан Права човека – 10. децембар. Предвиђа низ законских, правних и других мера које се
тичу превенције, истраге и извођења пред лице правде оних који не поштују одрдбе о забрани
мучења као и обезбеђење одштете жртвама. Све уговорнице сматрају мучење кривичним делом а
обавезале су се и на пружање најшире правне помоћи у кривичном поступку. Такође су дужне да
стандарде које се односе на забрану мучења примењују и укључе у обуке цивилног или војног
особља које примењује закон, медицинског особља, агената јавних служби. Лицима која тврде да
су жртве мучења треба омогућити подношење жалбе надлежним властима која ће без одлагања
приступити испитивању навода и пружити им заштиту. Одштета мора бити адекватна и праведна,
мора укључити средства за што потпунију рехабилитацију.
2002. донет је Опциони протокол уз Конвенцију УН против мучења, предвиђа оснивање
Поткомитета за превенцију са циљем редовних посета местима на којима се налазе лица лишена
слободе, Поткомитет се првобитно састојао од 10 а данас се састоји од 25 експерата који се бирају
на мандат од 4 године.
 36

Државе су о обавези да: приме Поткомитет на своју територију и омогуће им приступ свим
местимана којима се налазе лица лишена слободе, пруже све информације, одржавају контакт
између Поткомитета и националних превентивних механизама и испитају препоруке Поткомитета
и остваре дијалог по питању мера које је потребно предузети. Поткомитет ће објавити извештај
заједно са коментарима државе кад год га на то овласти држава уговорница а годишње објављује
извештај о својим активностима. До сада су објављена 3 извештаја.

46. Забрана мучења и нечовечних или понижавајућих

поступања и казни у регионалним инструментима
Мучење и други облици злостављања забрањени су и општим регионалним инструментима за
заштиту људских права – то чине ЕКЉП и Европска конвенција о спречавању мучења и
нечовечних поступања или кажњавања донета 1987. у оквир Савета Европе. Држава је дужна
да омогући спровођење посета особама које су јавне власти лишиле слободе. Европски комитет
није судски орган који може да покрене истрагу и донесе одлуку на поднету жалбу нити се бави
индивидуалним случајевима већ утврђује опште услове који прате одређене повреде – материјалне
или социјални затворски услови, процедуралне гарантије или обука стручног особља. Ово тело
може да посећује сва места где се налазе особе лишене слободе – затвор, полицијска станица,
психијатријске установе, транзитне зоне на аеродрому, војни логори као и уставнове за
малолетнике. До почетка 2018. Комитет је донео укупно 26 општа извештаја у којима се налазе
стандарди који се могу класификовати по разним областима – полицијски притвор, затвор, обука
особља за спровођење закона, приступ адвоката, самице. Посебно се издваја заштита одређених
категорија лица а то су жене, малолетници, страни држављани и ирегуларни мигранти лишени
слободе.
Амерички систем заснива се на 2 правна извора – Повеља ОАД и Америчка декларација о
правима и дужностима човека из 1948. док још један, много значајнији извор представља
Америчка конвенција о људским правима а ако је реч о специјализованим актима то је Америчка
конвенција за заштиту и кажњавање мучења. Овај регионални уговор захтева да за акте мучења
буду предвиђене строге казне. Најмлађи регионални инструмент – Афричка повеља о људским
правима и правима народа из 1981. базира се на забрану свих облика експоатације и
омаловажавања човека а посебно ропства и мучења.
Из дефиниције мучења у Конвенцији УН против мучења могу се извући 3 суштинска елемента:
1. наношење тешког душевног или физичког бола
2. од стране или уз пристанак и одобравање власти
3. са одређеним циљем попут прикупљања информација, кажњавања или застрашивања
Према пракси ЕСЉП, да би акт злостављања могао да се подведе под мучење он мора да достигне
„минималан степен суровости“ питање које зависи од околности случаја и узимају се у обзир:
трајање поступка, физички и психички елементи поступка и пол, старост и здравље жртве.
Према чувеном Грчком случају због пуковничког режима 1967. извршено је степеновање
забрањеног поступања:
1. мучење је нечовечно поступање са одређеним циљем
2. нечовечно поступање или кажњавање је поступање које намерно изазива тешке патње и
које је неоправдано
3. понижавајуће поступање или кажњавање је поступање које грубо понижава особу пред
другима или је приморава да се понаша против своје воље
 37

У случају Ирска против УК Суд је уместо на циљ због којег је акт примењен, акценат ставио на
јачину проузроковане патње:
1. мучење проузрокује врло озбиљну и сурову физичку или психичку патњу
2. нечовечно поступање или кажњавање је изазивање јаких физичких или психичких патњи
3. понижавајуће поступање или кажњавање унижава особу, недостатак поштовања према
њој, умањује јој осећај достојанства или изазива страх, довољно озбиљна патња
Ова забрана је апсолутна и није дозвољено никакво ограничење па ни у случају рата или
непосредне ратне опасности, како је Суд утврдио не може се ограничити ни у најтежим
околностима као што су борба против организованог криминала и тероризма.

47. Забрана протеривања

Држава није одговорна само уколико њене власти врше мучење већ и уколико са своје територије
протера лице у земљу у којој му прети опасност од рђавог поступања, овај принцип постао је врло
актуелан у данашње време због повећаног броја избеглица које траже уточиште у другим
државама. Тако је Конвенција о статусу избеглица из 1951. предвиђа да ниједна држава неће
протерати или вратити силом избеглицу са границе територије где би његов живот или слобода
били угрожени због његове расе, вере, држављанства, припадности некој социјалној групи или
политичког мишљења. Примена ове одредбе не зависи од постојања дозволе боравка избеглице на
територији одређене државе. Сличну одредбу садржи и АКЉП, иако текстови ЕКЉП и МПГПП не
садрже ову норму, Комитет за људска права и ЕСЉП је у својим одлукама примењују.
Важан је случај Соеринг против УК који се тицао одлуке да УК изручи немачког држављана
САД где му је претило изрицање смртне казне за пошто је учествовао у убисту родитеља своје
девојке у држави Вирџинији – феномен ходника смрти. Суд је утврдио повреду ЕКЉП, чињеница
је била и да је он имао 18 година, да му је нарушено ментално здравље и да може бити изручен
Немачкој где му не прети смртна казна. Истакнуто је да се овај принцип односи на депортацију и
екстрадицију – сматра се да вишестрани уговор о људским правима који чини ordre public
међународне заједнице има јачу снагу од билатералног уговора о екстрадицији.
У случају Бајсаков против Уркајине из 2010. 4 припадника политичке опозиције у Казахстану
тврдила су да би екстрадицијом у ову земљу била изложена тортури, Суд је дошао до
документоване праксе широко распрострањене тортуре према припадницима опозиције у
Казахстану.
Одговорност државе да не изручи лице не постоји само када представници државних органа
подвргну лице мучењу већ и ако то чине приватна лица а држава не учини ништа да лице заштити.
То је уочену о случају колумбијског трговца дрогом који је упутио поднесак против налога
Француске за депортацију Колумбији. Тврдио је да ће у Колумбији бити изложен освети и да ће
бити мучен или убијен, мора да се докаже реалан ризик и да држава није у могућности да тај ризик
отклони пружањем заштите.
 38

48. Забрана ропства

Прва међународна конвенција о забрани ропства донета је тек 1926. под окриљем Друштва
народа, ропство је дефинисано као „стање или погодбу једна индивидуе над којом се врше неки
или сви атрибути права својине“ дакле роб је људско биће над којем се врши у потпуности или
делимично право својине. Трговина робљем је сваки акт хапшења, задобијања или уступања неке
индивидуе у циљу продаје или размене, сваки акт задобијања једног роба у циљу продаје или
размене. Другим речима, трговина робљем обухвата стицање роба силом или куповином, његову
продају и превожење, овом конвенцијом државе су се обавезале да предупреде и спрече трговину
робљем, да укину ропство и да пруже једна другој узајамну помоћ како би сузбиле ову појаву.
Тачно 30 година касније, 1956. донета је Допунска конвенција о укидању ропства, трговине
робљем и институција и праксе сличних ропству – под таквом праксом се сматра се ропство без
дуга, кметство, пракса да се жена без права да одлучује обећава или уступа уз накнаду, пракса да
неко наслеђује жену након смрти мужа као и пракса да се дете уступа ради експлоатације а ова
пракса је позната у неким деловима света нарочито у Азији и Африци. ЕКЉП наглашава да „нико
не сме бити држан у ропству или ропском положају“. Тешко је направити разлику између ропства
које је власништво једог лица над другим лицем док је ропски положај мање ограничење слободе.
Ропство је само „посебно озбиљан“ облик порицања слободе.
Према подацима УН негде између 10 и 20 милиона људи изложено је дужничком ропству,
посебно у Индији, Боливији, Преуу, Бразилу и на Филипинима а овај проблем је посебно значајан
међу децом, женама и мигрантима те су ови модерни облик ропства посебно забрањени. Нико се
не сме лишити слободе само зато што није у стању да испуни своју уговорну обавезу. Дужничко
ропство значи право дужника лиши слободе одлуком државних органа а у случају да он није у
стању да плати дуг, односи се само на уговорне а не на законске обавезе. Дужничко ропство
настало је давно када су људи на тај начин отплаћивали свој зајам, раде у тешким условима за
новац који често није сразмеран уложеном раду. На југу САД након грађанског рата, сиромашни
бели фармери и црнци били су често приморани да купују намирнице и семе од власника замље и
да му то отплаћују летином. Постоји проблем и са децом која се користе ради прошења на улици а
која раде и по 15 сати дневно за малу или никакву накнаду за свој рад.
Трговина људима укључује 2 основна елемента: регрутовање/транспорт и принудни рад сличан
ропству где постоји повреда слободе кретања и достојанства жртве. Треба је разликовати од
кријумчарења људи где постоји организована помоћ илегалним имигрантима да пређу
међународну границу ради остваривања економске користи. Случај смрти 20 –годишње Рускиње
која је пребачена на Кипар ради сексуалне експлоатације у једном кабареу, обе државе су сносиле
одговорност.

49. Принудни рад

МОР донела је 1930. Конвенцију број 29 о принудном раду којом су се државе уговорнице
обавезале да ће укинути принудни раду у најкраћем могућем времену. Ова конвенција допуњена је
још једном конвенцијом о укидању принудног рада из 1957. Према првој принудни рад дефинисан
је као сваки рад или услуга који се изискује од неког без његовог пристанка или под претњом
казне. Ово се не односи на земље у којима се казна принудног рада може изрећи за неке злочине.
 39

ЕКЉП наводи који се то рад не сматра принудним:

1. рад уобичајен у склопу лишења слободе или током условог отпуста
2. служба војне природе или служба која се захтева уместо војне службе у земљама у којима
се признаје приговор савести
3. рад неопходан у случају кризе или несреће која прети опстанку заједнице
4. рад или служба која чини саставни део уобичајених грађанских околности
Забрана ропства и принудног рада је апсолутна али је забрана принудног и присилног рада
подвргнута ограничењима, док су прва два изузетка опште природе, друга два не можемо
поставити под дефиницију принудног рада. Сва 4 изузетка заснована су на идеји општег интереса,
социјалне солидарности, редовне околности.
Случај испитивања норвешког закона по којем зубар може провести до 2 године у забаченом делу
земље. Није оцењено као принудни рад јер такав мора бити остварен противно вољи лица а
дужност мора бити неправдена. Други случај – у питању је адвокат из Антверпена који је по
службеној дужности бранио клијента из Гамбије, касније се испоставило да клијент није имао
новца да услугу адвоката плати па он није мога да наплати свој хонорар. Такође нема принудног
рада, услуга је допринела професионалној обуци адвоката и у складу је са pro bono праксом,
друштвена солидарност.

50. Слобода и безбедност личности

Члан 9 Универзане декларације забрањује производно хапшење, птитварање и протеривање лица
док ЕКЉП гарантује сваком право на слободу и безбедност личности, да лична слобода
представља основ за уживање осталих права говори и чињеница да је јпш чувени енглески Habeas
corpus act оз 1679. гарантовао њену неповредивост. Слобода и безбедност се посматрају заједно и
искључиво у контексту физичке слободеа до повреде долази у случају лишења слободе када је оно
незаконито и није спроведено од стране овлашћеног лица. Европска конвенција о људским
правима таксативно набраја ситуације када ће лишење слободе бит дозвољено, има их 6:
1. лишење слободе на основу пресуде надлежног и независног суда
2. други изузетак се односи на 2 ситуације – прва дозвољава лишење слободе због
неизвршења законите судске одлуке док друга то чини ради обезбеђења испуњења неке
обавезе која је прописана законом
3. трећи изузетак односи се на оправдано хапшење ако за циљ има привођење поједина пред
надлежне судске органе
 због оправдане сумње да је извршио кривично дело
 када је то оправдано потребно ради спречаваа извршења кривичног дела
 да би се спречило бекство лица по извршењу кривичног дела
4. изузетак се односи на лишење слободе малолетних лица у две ситуације
 на основу законите одлуке ради васпитног надзора
 ради привођења малолетника надлежном органу
У случају притварања малолетника мора се водити рачуна о заштитним мерама
његовог психичког и интелектуалног стања, мора остварити контакт са породицом
или бити смештен у просторије одвојене од пунолетних лица.
5. до лишења слободе може доћи ради:
 спречавања ширења заразних болести
 лишавање слободе душевно поремећених лица, алкохоличара, уживалаца дроге
 40

6. ради спречавања неовлашћеног уласка у земљу или у случају депортације и екстрадицијеа

ови случајеви захтевају хитност поступања и забрањују превару
Свако лишење слободе мора бити законито, имати основ у домаћем закону али мора бити и
усклађено са европским стандардима, захтев да постоји законски основ лишења слободе односи се
на цео период трајања притвора, у једном случају против Немачке лице је држано у притвору 12
сати и 40 минута иако је домаћи закон дозвољавао притвор до 12 сати ради утврђивања
идентитета. Лишење слободе не сме бити арбитрарно. Притвор представља једну процесну меру
чији је задатак да обезбеди правилно функционисање процеса доказивања у кривичног поступка.
Хапшење мора учинити службено лице или приватно лице које то овлашћење има на основу
закона, тако је ЕСЉП сматрао да је дошло до лишења слободе онда када су чланови породице
задржали у хотелу лица која су припадала верској секти Јеховини сведоци и уз помоћ психијатра
покушали да га поврате у „нормално стање“. Такође до лишења слободе може доћи само уколико
постоји „разумна сумња“. ЕСЉП набројао је разлоге за продужење притвора до суђења: ризик од
бекства, ризик од ометања правосуђа, потреба да се спречи злочин и потреба да се сачува јавни
ред.

51. Права лица лишених слободе

У случају да дође до лишења слободе неког лица морају бити испуњене одређене претпоставке
како би се смањила могућности злоупотребе овлашћења службеника па тако ЕКЉП предивађа да
свако лице лишено слободе има следећа права:
1. да одмах и на језику који разуме буде обавештен о разлозима за хапшење и о свакој
уптужби против њега
2. да буде без одлагања изведен пред судију и да му се суди у разумном року или да буде
ослобођен од суђења
3. да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе
4. да има утуживо право на накнаду штете уколико је незаконито лишен слободе
Појединац се не може одрећи ових права, обавештење мора бити формулисано свакодневним
језиком и разумљиво за конкретно лице и не мора имаји одређену форму, мора бити дато без
одлагања (према пракси ЕСЉП у року од пар сати по хапшењу) а овај интервал изузетно може
бити и дужи уколико постоји проблем са обезбеђењем преводилаца. Мора бити обавештено и о
праву на помоћ адвоката по свом избору као и о праву да се не изјашњава док ову помоћ не
обезбеди, ако лице није у могућности да обезбеди адвоката, та помоћ ће му бити додељена.
Појединац такође мора бити изведен пред суд без одлагања јер има право на суђење у разумном
року. Обавештење о разлозима хапшења даје судија или „службано лице законом одређено да
обавља судску функцију“ што изазива извесне сумње и недоумице – то су у пракси тужиоци само
онда када нису ангажовани на кривичном гоњењу конкретног појединца. Орган који обавља
правосудну функцију мора бити независтан и непристрастан а извођење појединца пред судију без
одлагања значи извођење у року од дан или два дана. Уколико прође више времена као у случају
Сакик против Турске – 12 до 14 дана притвора без правосудног надзорасматра се
неприхватљивим. Ако је ухапшено лице странац, мора бити обавештено о праву на комуникацију
са амбасадором или конзулатом своје земље.
Лице има право на периодичну ревизију када ће суд одлучивати о томе да ли је продужење
притвора оправдано – нпр. у случају притварања душевно поремећених лица мора се омогућити
покретање поступка како би се утврдио да ли је даљи притвор неопходан.
 41

Надзор врши суд у усменој расправи у којој учествују обе стране, лица која су незаконито хапшена
или држана у притвору имају утуживо право на накнаду штете која је новчана у највећем броју
случајева.

52. Слобода кретања

Слобода кретања чини камен темељац слободе сваке личности и значи право појединца на
слободу кретања и избор становања у границама једне државе а о значају овог права говоро
још Магна карта либертатум из 1215. која је предвиђала право лица да напусти краљевство и да се
у њега врати; данас већина држава гарантује ову слободу. Ово право се пре свега односи на
странце који законито бораве на територији једне државе. У случају једне немачке
држављанке која је члан Европског парламента, тврдила је има правно на слободу кретања јер је
законито ушла у Француску полинезију. Међутим она се придружила демонстрацијама и осуди
нуклаерних проба због чега је издат налог за њено протеривање. ЕСЉП утврдио је да је она могла
слободно да се креће до уручивања налога за протеривање јер њен боравак у Фанцуској
полинезији од тог тренутнка више није легалан.
Слобода кретања значи и право појединца да одређену земљу напусти, макар и своју властиту и да
се у ту земљу врати, гарантовано је да никоме неће бити забрањено да се врати у државу чији је
држављанин. Случај који је покренуо син Умберта другог, последњег краља Италије јер је његова
породица била приморана да напусти Италију после проглашења Републике Италије, Уставом му
је било забрањено да уђе на територију Италије и да на њој борави па је случај окончан изменом
Устава 2003. Одузимање докумената првенствено пасоша је ограничење слободе кретања које
може бити оправдано само у ретким ситацијама. Без права да се напусти место или земља
појединац може бити лишен права на брак или породицу, права на образовање, права на рад.
Најдрастичнији видови кршења слободе кретања су видљиви у доба феудализма када је постојало
кметство али и новија историја познаје сличне појаве – обавезна обрада земље у Данској,
земљорадничке задруге у Русији а данас постоји у Албанији и Саудијској Арабији. Ни у систему
апартхејда црнци нису улазили у поједина места резервисана само за белце, забрана у Ирској да
жена путује у иностранство како би обавила абортус.
Сви међународни инструменти који се баве заштитом људских права предвиђају извесна
ограничења праву на слободу кретања, она може бити ограничена законом када је то неопходно
да би се заштитила национална безбедност, јавни поредак, јавни ред, морал, здравље и права и
интереси других, ради заштите јавне сигурности и спречавања криминала, ограничења морају бити
у складу са законом и неопходна у демократском друштву. Слобода кретања важи за свако лице а
посебно је важна радницима мигрантима, избеглице, интерно расељена лица и лица која траже
азил. Избеглице често немају могућности да се врате у земљу порекла или држављанства због
основаног страха, држава је обавезна да пронађе одговарајуће кампове и прихватилишта за
избеглице. Расељена лица не прелазе међународну границу па су и даље под заштитом своје
државе. Радници мигранти су категорија лица призната у новије време, они напуштају своју
земљу из потребе за бољим економским стандардом, зато неке државе уводе рестрикције у
погледу права на напуштање земље како би се спречио тзв одлив мозгова.
Директива од 2004. односи се на држављане ЕУ и чланове његове породице да се крећу и
слободно бораве на територији ЕУ, ако бораве дуже од 3 месеца на територији државе она може
захтевати регистрацију боравка. Ако је у питању студент или незапослено лице оно мора имати
здравствено осигурање и поднети доказе да располаже са довољно финансијских средстава како не
би био на терету државе домаћина, ако лице легално и континуирано борави више од 5 година
 42

стиче право на стални боравак који може бити одузет ако се ван територије проведе период дужи
од 2 године. Ниједан држављанин ЕУ не може бити проглашен за persona non grata нити му може
бити трајно забрањен улазак у неку државу. Државе су у обавези да не протерују лица у државе у
којима им прети опасност од смртне казне или тортуре. Мора постојати одређена заштита у
поступку протеривања странаца те они имају одређена права:
1. право на изношење разлога којима се оспорава протеривање
2. право судског испитивања
3. право заступања
4. одлука мора бити у складу са законом

53. Екстрадиција
Изручење представља формалну процедуру у којој се лице осумњичено да је учинило кривично
дело предаје власти друге земље ради суђења, или лице осуђено за кривично дело предаје ради
извршења затворске казне. Највећи број држава на овом пољу закључује билатералне споразуме
којима се конкретизују услови за екстрадицију, ти услови су углавном следећи:
1. дело мора бити довољно „озбиљно“
2. дело мора бити кривично дело у оба правна система
3. морају постојати јасни докази о кривици лица
4. изручено лице мора имати правично суђење у земљи којој се изручује
5. казна мора бити пропорционална делу које је учињено
Неке државе попут Француске, Немачке, Јапана и Кине законом забрањују изручење сопствених
држављана. Занимљив је случај познатог режисера Романа Поланског који је 1977. побегао из
САД у Француску да би избегао суђење за силовање малолетне 13 –годишњакиње. Као француски
држављанин он није могао бити изручен САД али је француска влада нагласила да њему може
бити суђено у Француској на захтев америчке владе.
ЕКЉП дозвољава законито хапшење или лишење слободе лица „да би се спречио његов
неовлашћени улазак у земљу или лица против кога се предузимају мере у циљу депортације или
екстрадиције“, хапшење и притвор морају бити законити. Гарантије биле су грубо прекршене у
случају отмице лица са територија једне државе ради његовог извођења пред органе друге и ови
случајеви доводе до заоштравања дипломатских односа – познати случајеви отмице су Мортом
Собел из Мексика, Мартин Мубанг из Замбије итд.
Данас се примењује и изручење предајом коју примењује САД према осумњиченим терористима
који се шаљу у друге земље рди затварања и испитивања. Ова мера је потпуно супротна
стандардима заштите људских права јер САД то чине како би избегле правично суђење и да би
лица подвргла мучењу или нехуманом третману.
 43

54. Право на азил

У средњем веку црква је пружала уточиште лицима осумњиченим или осуђеним за неко кривично
дело, лице које је тражило азил било је обавезно да призна своје грехе и одложи оружје а налазило
се под надзором врховног поглавара цркве. У року од 40 дана оно је морало да изабере да ли ће се
предати световним властима или ће напустити краљевство. Данас се право на азил не пружа
лицима која су учинила кривично дел већ лицима која се прогоне у земљу порекла и која траже
заштиту од стране неке друге државе која је вољна да то уточиште пружи. Први међународни
документ који ово право признаје је Универзална декларација која у члану 14 предвиђа да
„свако има право да тражи и ужива у другим земљама азил од прогањања“. Дакле гарантовано је
право да се тражи азил а не право лица да ту заштиту добије. ЕКЉП не садржи одредбу која се
тиче азил, значајни су документи Конвенција о статусу избеглица из 1951. и Декларација УН о
територијалном азилу из 1967. у чијој се преамбули наглашава да је пружање азила мирољубив и
хуман чин и да се не може сматрати као мепријатељски од стране било које државе.
Комитет министара Савета Европе усвојио је Препоруку о усклађивању националних
поступака о азилу, тежећи већем јединству међу државама чланицама, државам се препоручује да
објективно и неутрално разматрају захтеве о додели азилаа одлуке доносе искључиво централни
органи власти као и да се обезбеди право на жалбу. Такође мора им се пружити материјална
помоћ, не смеју бити дискриминисани, мора им се гарантовати право на поштовање приватности,
породично јединство и мора им се пружити адекватна медицинска помоћ. Са друге стране ова
лица морају да сарађују у потпуности са властима дате земље и морају поштовати њене законе.
Данас главни правни инструменти у области заштите права на азил су:
1. Директива о привременој заштити – у случају очекиваног масовног прилива избеглица
2. Директива о условима пријема – минимални стандарди за пријем тражиоца азила
3. Уредба Еуродак и Уредба Даблин II – која је држава надлежна да одлучује о захтеву
4. Уредба о квалификацији
5. Директива о поступцима азила
Поменуте директиве су 2013. замењене новим у другој фази изградње заједничког европског
система азила – Директива о поступцима азила такође је Даблин 2 замењен Уредбом Даблин 3
који се односи на све државе чланице ЕУ осим Данске. 2015. у време велике избегличке кризе,
Немачка и Чешка одлучиле су да суспендију овај режим. ЕСЉП је у једном случају утврдио
одговорност Белгије јер је тражиоце азила вратила у Грчку иако су постојала поуздана сведочења
да Грчка поступа противно међународним стандардима у области азила. Велики број држава
одбија приступ прцедурама за добијање азила примањујући концепт „сигурне треће земље“ –
процедурални механизам за слање тражиоца азила у земљу у земљу која има примарну
одговорност да о захтеву за азил одлучује.

55. Право на правично суђење

Поштовање права на правично суђење је од суштинкске важности за функционисање једног
демократског друштва, у супротном цели правни систем губи кредибилитет јер је према многим
подацима управо ово право најчешће кршено у свим деловима света. Ово право је гарантовано
многим међународним инструментима а у МПГПП предвиђено је да „свако има право да његова
ствар буде правично и јавно саслушана од стране надлежног, независног и непристасног
суда који је установљен законом“, ово право је апсолутно право и није подложно дерогацији ни
у време рата или непоседне ратне опасности, признаје се у грађанским и кривичним парницама.
 44

У основна начела правичног и законитог суђења спадају:

1. Једнакост странака
Наглашено је да су сви једнаки пред судовима и трибуналима, свака особа мора имати присуп суду
без обзира на њену расу, националност и осталим основима дискриминације која је забрањена,
регионални документи не садрже ову одредбу али на то пристају општом забраном
дискриминације. Приступ суду значи да је за решавање одређеног питања надлежан орган са
атрибутима суда и са капацитетом за доношење обавезујућих одлука – пресуда. Тако је у предмету
Креуз против Пољске право на приступ суду повређено наметањем великих износа судских
такси. Једнакост значи да је забрањено успостављање посебних судова за разне групе људи на
основу њихове расе, пола, уверења и осталих недозвољених основа. Могуће је успостављање
одређених типова суда попут војних и то је врло спорно питање, Комитет за људска права сматра
да су они допуштени док год поштују процедуралне гарантије и док суде искључиво војним
лицима због недостатка лигитимитета за суђење цивилима.
2. Независност и непристрасност суда
Суђење мроа бити спроведено од стране надлежног, независног и непристрасног суда који је
образован на основу закона, предпоставља поделу власти на законодавну, извршну и судску
која је заштићена од утицаја претходне две. Судије морају имати одговарајуће стручне
квалификације, гарантује им се сталност судијске функције и адекватна накнада за рад као и
ефикасан и правичан дисциплински поступак у случају неког прекршаја. Војни судови углавном
нису у слкаду са овим начелом јер су војне судије припадници војске која наређења добија од
извршне власти. Непристрасност суда може бити испитана ако је судија већ био ангажован на
случају у другом капацитету – као адвокат, ако је повезан са странкама – родбински односи или
када има лични интерес у датом случају, као и када је судија показао одређене предрасуде у току
поступка. Познат је случај Саламан против УК из 2000. када се лице жалило у поступку за
поништај тестамента масона којим га је разбаштинио, пресуђивао је судија који је такође масон.
Уколико постоји оправдан разлог за сумњу да судија није непристрасан, он се мора повући са
случаја.
3. Претпоставка невиности
Свако ко је оптужен за кривично дело има право да се сматра невиним све док се његова кривица
на основу закона не докаже, то значи да је терет доказивања у кривичном поступку на страни
тужиоца. За стандард доказивања нечије кривице узима се стандард „изван разумне сумње“ чиме
се пружа највећа могућа заштита претпоставци невоности, она мора бити остварена и у кривичном
и у преткривичном поступку. Са овим правом је повезано и право оптуженог да не буде приморан
да сведочи против себе или да призна своју кривицу. Уколико се пак употреби принуда и
изнуди признање, општи став је да се такав доказ не може користи на суду, такође ћутање
оптуженог не може бити тумачено као његово признање кривице нити сме трпети друге последице
због свог става. Претпоставка престаје да се примењује када је кривица лица утврђена осим у
случају доношења ослобађајуће пресуда.
4. Начело јавности суђења
Гарантује сваком лицу право на јавну расправу приликом утврђивања његових права и обавеза или
приликом утврђивања његове кривице, јавни карактер суђења штити стране у спору од дељења
правде у тајности, без јавне контроле. Уједно је и механизам успостављања и одржавања поверења
у судове. Постоје одступања – новинари и јавност се могу искључити са целог или са дела суђења
онда када је то у интересу морала, јавног реда и националне безбедности (морал – одлучивање
о сексуалним деликтима, јавни ред – када јавност опструира рад у судници, јавна безбедност –
случај се тиче неке војне тајне), до искључења може доћи и када је то у инетресу малолетника
или како би се заштитила приватност странака. Јавност се односи на расправу и на доношење
 45

пресуде. У изузетним случајевима, лице се може одрећи права на јавну расправу али тада је
одрицање неопозиво и не сме бити у супротности са неким важним јавним интересом.

56. Остала права одбране

1. Право појединца да буде обавештен о природи и разлозима оптужбе
Сваки појединац који је оптужен за неко кривично дело мора бити у најкраћем могућем року,
подробно и на језику који разуме бити обавештен о природи и разлозима за оптужбу пратив њега.
Дело за које је лице оптужено мора бити исто дело за које је лице осуђено, оправдање лежи у
потреби да се оптуженом омогући адеквано спремање за одбрану. Не постоји јединствено решење
за стандард „у најкраћем могућем року“, то је или одмах по подизању оптужнице или
непосредно након тога, мора бити саопштено на језику који разуме а ако то није његов матерњи
језик мора се обезбедити преводилац – случај у којем је окривљени био Немац који је јасно
ставио до знања да не зна италијански језик, италијанске власти су морале да му обезбеде превод
што нису учиниле те је постојала повреда.
2. Право оптуженог на одгоарајуће време за припрему одбране
Судија овде треба да постигне равнотежу између овог захтева и обавезе да осигура завршетак
суђења у разумном року. Ово право се односи и на адвоката одбране који мора бити постављен
благовремено. Фактори који се узимају у обзир су сложеност сулчаја, приступ туженог доказима,
рокови за предузимање одговарајућих активности. Важан је и приступ оптуженог и његовог
адвоката информацијама, архивима и документима који су неопходни за припрему одбране.
3. Право на браниоца
Оптужени има право да се брани сам или уз помоћ браниоца којег сам изабере, ово право није
апсолутно. Ако он нема средстава да плати браниоца, мора добити бесплатну прану помоћ када то
интереси правде захтевају, ако он то може, суд му не сме наметати браниоца. Бранилац по
службеној дужности мора да обавља свој посао ефикасно и одговорно у супротном власти су
дужне да га замене или да га натерају да посао обавља професионално. Интереси правде – пред
суд се поставља сложено питање а оптужени не поседује познавање права које поседује само
искусан правник, води се рачуна о сложености случаја и тежини предвиђене санкције.
4. Право да се испитају сведоци
Свако лице оптужено да је учинилонеко кривично дело мора имати могућности да испитује
сведоке који сведоче против њега или да постигне да се они испитају, ово право значи и
обезбеђење присуства и саслушања сведока који било сведоче у његову корист било против њега.
Процедура мора бити иста за оптужбу и одбрану. Право може бити ускраћено само када сведок
осећа оправдани страх од освете за своје сведочење, сведочење анонимсних сведока се сматра
недопуштеним. Случај Саиди против Француске – лице је осуђено за трговину дрогом на основу
сведочења 3 анонимна сведока, ЕСЉП нашао да то није оправдано јер је лице осуђено искључиво
на основу тих изјава.
5. Право на бесплатну помоћ преводиоца
Уколико не разуме или не говори јазик који се употребљава оптужени на суду мора имати ово
право, односи се на усмену фазу поступка а према бројним теоретичарима односи се и на
превођење писаних докумената. Односи се једнако на домаће држављане и странце али се не може
захтевати када је особа добар познавалац језика суда. Бесплатно је и у случају осуде оптуженог.
 46

6. Право на суђење у разумном року

Суђење без одуговлачења при доношењу коначне одлуке и изрицању санкције. Узима се да рок
тече од покретања поступка одн. подизања оптужнице и престаје да тече онда када одлука постане
правноснажна или када је поступак окончан пред највишом судском инстанцом. Сложеност
случаја се узима у обзир – природа чињеница које се морају утврдити, број оптужених лица, број
сведока, постојање елемента иностраности. Држава је одговорна за сва кашњења која су
проузроковали њени органи, посебно брзину захтевају судови када се решава о питањима
старатељства над децом, радним споровима, случајевима у вези са одштетом за тешке физичке
повреде. Случај против Француске када је лице заражено хивом током трансфузије крви захтевало
одштету од државе, ЕСЉП сматрао је да је период од 2 године трајања поступка неразумно дуг.
7. Право на правни лек
Основни је принцип да „свако ко је оглашен кривим за неко кривично дело има право да
његову кривицу и осуду размотри виши суд у складу са законом“, право на жалбу значи да се
још једном размотри случај, од стране вишег суда,поступак такође мора бити завршен у разумном
року. Ово се право односи на сва лица, небитно које је тежине учињено дело или казна изречена у
првом степену. Односи се на кривична дела онако како су прописана међународним а не домаћим
правом.
8. Ne bis in idem
Забрана поновног суђења и осуде за исто кривично дело – „нико не може бити кривично
одговоран или кажњен због дела за које је већ био ослобођен или осуђен коначном
пресудом“. Могуће је једино уколико дође до поновног отварања поступка због постојања доказа
о новим или новооткривеним чињеницама или уколико је у ранијем поступку дошло до битне
повреде која је могла да утиче на коначни исход. Правило се односи на суђење у оквиру
надлежности једне државе, али не и у оквиру надлежности 2 или више држава. Америчка
конвенција одступа те примењује овај принсип само када је лице проглашено невиним, такође не
забрањује се само поновно суђење за исти злочин већ оно које се базира на истом основу.
9. Право на накнаду штете
Ако је неко лице правноснажно осуђено због кривичног дела и ако је касније његова пресуда
укинута или је лице помиловано због постојања судске грешке, оно има право на накнаду у
складу са законом или праксом дате државе. Накнада штете ће изостата ако се докаже да је то лице
одговорно што непозната чињеница није благовремено откривена. Може се захтевати без обзира
на дужину казне.

57. Забрана ретроактивног кривичног законодавства

Представља есенцијалну заштиту појединца од самовоље власти, она значи да се нико неће
сматрати кривим за дела или пропуштања која нису представљала кривично дело у моменту
извршења, у међународном или домаћем праву. Забрањено је и изрећи тежу казну од оне која се
примењује у моменту извршења – Nullum crimen, nulla poena sine lege. Ова забрана не може бити
дерогирана у време рата или непоседне ратне опасности, предвиђена је универзалним и
регионалним инструментима за заштиту људских права, повезана је са принципом законитости и
предуслов је за остварење свих права на правично суђење. Захтева од власти да дефинише
кривична дела као апстрактне правне норме како би појединци могли да предвиде последице
својих дела, морају знати која их понашања чине кривично одговорним – јасан и доступан пропис.
 47

Ипак то не значи да мора постојати апсолутна сигурност која не дозвољава извесну флексибилност
у тумачењу прописа па се користи стандард „разумне предвидљивости“ – тумачење кривичних
норми од стране суда је уобичајена активност али тумачење не сме мењати суштину прекршаја.
Забрањује се изрицање строжије казне од оне која је била прописана и важила у моменту
извршења дела али је дозвољено да се примени лакша казна по учиниоца ако је у међувремену
смањена њена друштвена опасност. Одступање постоји и када домаћи прописи не предвиђају неко
понашање за кажњивоа оно се сматра кривичним делом према општим правним начелима које
признаје међународна заједница – међународно обичајно и уговорно право дакле када су у питању
тешке повреде људских права: геноцид, мучење, ратни злочини. Тако је ЕСЉП 2006. осудио
двојицу мушкараца за депортацију цивила из Естоније у удаљене делове Совјетског савеза 1949. и
то није кршење овог принципа иако су злочини против човечности настали касније.

58. Права приватности

Људска права и слободе штите се да би људском бићу било обезбеђено урођено достојанство,
развој науке и технике створио је неслућене могућности за нове нападе на духовни и морални
интегритет човека, разни режими своје поданике подвргавају највећем степену контроле и мешају
се у најинтимније сфере њихових живота као што су брак, породица па и ум. Зато међународни
инструменти штите интимне сфере човека које се односе на његов персоналитет, име, приватност,
част и углед.
 Право на поштовање приватности – права приватности
Збирни назив за неколико права – поштовање приватног живота, поштовање породичног живота,
неповредивост стана и неповредивост преписке као и части и угледа појединца, у већини
инструмената заштита регулисана је у једном члану. Рекло би се да јавна власт мора заузети
пасивну улогу у односу на право на приватност – „нико не сме бити изложен произвољном и
незаконитом мешању“ али постоји и обавеза државе да активно учествује у обезбеђивању права на
приватност (неадекватно понашање државе или пропуштање спречавања појединца да крши туа
права).
1. Право на приватни живот
Универзална декларација и МПГПП користе термин приватност док ЕКЉП користи термин
приватни живот, изрази нису важни као садржина овог права, приватан живот је приватна сфера,
право човека да живи како жели заштићен од јавности, сфера живота у којој се појединац
слободно развија и остварује као личност. Односи се и на развијање односа са другима и
одржавање везе са спољним светом. Предмет Пек против УК у коме је на локалној телевизији
дошло до обелодањивања тв снимка особе непоседно после покушаја самоубиства – ЕСЉП
пронашао је повреду јер лице није било јавна личност те идентитет лица није био заштићен. Дакле
сваки појединац па макар и јавна личност, мора имати „оправдано очекивање“ да ће његов
приватан и породични живот бити поштовани. Такође, инкриминисање хомосексуалног
понашања мушкараца старијег од 21 годину ЕСЉП означио је као неоправдано мешање у
приватни живот, такав закон „није потребан у демократском друштву“.
2. Право на поштовање породичног живота
Породица као основна ћелија друштва такође је заштићена, у тесној је вези са правом на склапање
брака и заштиту мајке и детета. Значење „породица“ или „породични живот“ тешко је прецизно
одредити а ЕСЉП дао је критеријуме – степен сродства и постојање стварног породичног
живота.
 48

Заједнички живот није неопходан услов постојања породичног живота јер он може постојати и
међу члановима продице који живе одвојено. Без обзира на законске везе које настају крвљу ли
браком, под заштитом су и ванбрачни односи јер се ту о прододичном животу ради de facto а не
и de iure па се заштита пружа и невенчаном пару који живи са њиховим малолетним дететом.
Предност се даје вертикалним односима (деда, отац, дете) пре него хоризонталним односима
(браћа, сестре). Лишење слободе неког лица не прекида породични живот већ захтева мере од
стране државе да се омогући редован контакт са члановима породице.
3. Право на поштовање дома
Стан сваког човека и породице је неповредив, дозвољена су факултативна ограничења као што
је и случај са осталим правима приватности. Уобичајено је да се за „дом“ сматра место где лице
живи, где се настанило а викендица се може сматрати другим домом као привремени смештај.
Узима се у обзир фактичка ситуација, постојање постојећег дома а не пожељног или
намераваног. Право на дом не ужива само власник стана већ и закупац, суд је проширио значење
дома и на неке пословне просторије у контексту њиховог претреса. Занимљиве су и пресуде
ЕСЉП у којима суд изражава став да је и ромски караван дом, налази се на одређеној локацији
неко одређено време и представља интегрални део етничког идентитета рома који рефлектује дугу
традицију путујућег живота ове мањине.
4. Право на поштовање преписке
Реч преписка се првенствено односи на комуникацију писањем, израз се може односити и на
телефонске разговоре, као и на пренос информација другим путем. Преписка сваког појединца је
начелно заштићена, писма које он пише нико сем адресата не сме отварати ни читати. Постоје неке
околности (боравак у затвору) које су пред Европском комисијом и ЕСЉП изазвале подељена
мишљења па се у почетку мислило да ово спада у групу права са инхерентним ограничењима али
је Суд прекинуо са овом праксом Комисије. Суд је сматрао да затворениково право на
нецензурисану преписку са адвокатом или судом не трпи никаква ограничења јер је то главно
средство којим се појединац може служити ради заштите својих права. Ометање преписке може
бити оправдано само уколико се испуни троделни тест установљен у предмету из 2000.
1. Мора постојати правна контрола ометања и стопирања преписке
2. До ометања може доћи само ради заштите националне безбедности и ради превенције од
нереда и криминала
3. Мера мора бити неопходна, постоје чињенице које објективном посматрачу указују
постојање злоупотребе привилегованих канала комуникације

59. Право на склапање брака и заснивање породице

Ниједан међународни инструмент не садржи дефиницију брака и породице нити се предвиђа
минималан узраст за заснивање брака већ се само користе изрази „пунолетни мушкарци и жене“
или „мушкарци и жене зреле за брак“ – дакле нема инструмента који гарантују право на брак
хомосексуалцима што је потврдио и ЕСЉП када је хомосексуални пар из Аустрије желео да
склопи брак иако Аустрија од 2010. признаје регистровано партнерство (институт први пут
признат у Данској 1989. а данас је признат у многим земљама) али не и брачну заједницу за ове
парове, суд је заузео став да државе имају широка овлашћења у овој области али да ЕКЉП не
гарантује брак хомосексуалним паровима. Универзална декларација гарантује пунолетном
мушкарцу и жени право на склапање брака и оснивања породице „без икаквих ограничења у
погледу расе, држављанства или вероисповести“. До склапања брака може доћи само уз слободан
 49

и потпуни пристанак лица која ступају у брак чиме се присилни брак забрањује иако постоји у
делоима света. О правима и дужностима у браку, планирању породице и минималном узрасту за
брак бави се Конвенција УН о укидању свих облика дискриминације према женама која наводи да
склапање брака са странцем не значи и аутоматски за последицу и промену држављанства жене.
Суд је одбио да призна право на брак транссексуалцима јер се брак односи на традицијалне
облике односа између мушкарца и жене.
Разни међународним инструменти предвиђају равноправан третман лица приликом склапања
брака, за време његовог трајања и приликом његовог развода, посебно важно – право на склапање
брака, слободан избор брачног партнера, склапање брака по слободној вољи и уз пуну сагласност,
једнака родитељска права и обавезе, старатељство, управљање имовином и усвајање деце. Право
на брак подразумева и дискриминацију по полној основи међутим у великом браоју држава жене
и даље приликом ступања у брак не могу поседовати имовину, отежан им је поступак за добијање
развода и кажњавају се за брачно неверство (Израел, Иран). Суд дозвољава државама да праве
разлику између мајки и очева у циљу утврђивања очинства – мајкама признају шира права.
Конвенција о заштити права радника миграната и чланова њихових породица из 1990.
донета под окриљем УН, предвиђа да су државе у обавези да омогуће сједињење породице и да
дозволе једнак третман овим лицима у огледу приступа образовању, социјалној и здравственој
служби и учешће у културном животу исто као и сопственим држављанима.

60. Право на слободу мисли и савести

Почива на концепцији да сваки појединац има право да верује и мисли шта год жели а да због тога
не могу изложен било каквом облику злостављања, слобода мисли је темељ слободног друштва и
основ за очување осталих људских права. Ово право се не поштује у многим демократским
државама када државе путем образовања и медија доводе поједина у такво стање свести да он
више не мисли својом главом већ само усваја сервиране информације, то се чини разним
средствима манипулације, пропагандом и индокринацијом. Током Хладног рата су развијани
програми манипулације људског ума употребом специјалних дрога или применом психијатријског
третмана. Совјетски савез је предњачио у овим радњама о чему сведоче бројни извештаји о
великом броју оболелих од шизофреније. И данас се психијатрија и људска права прилично
сукобљавају јер се широка овлашћења психијатрима често односе и на избор и примену
„неопходног“ третмана некад и без пристанка пацијента.
Мишљење можемо посматрати као „интелектуалну способност разумевања, схватања предмета и
њихових међусобних односа“ и оно представља интиму лица све док није на неки начин
саопштено спољном свету када бива заштићено правом на слободно изражавање. Оно за разлику
од слободе изражавања, не може бити ограничено дакле у питању је апсолутно право.
Члан 9 ЕКЉП гарантује слободу мисли али и слободу савести која значи право појединца да се
понаша у складу са својим мислима и убеђењима. С тим у вези је и институт приговор савести –
право лица да одбија извршење неке обавезе коју му право намеће уколико су његова уверења у
супротности са том обавезом. Најчешће се повезује са правом на одбијање дужности служења у
војсци због обавезе ношења оружја које се у већини земаља замењује цивилним суђењем. На њега
се могу позивати и медицински радници када се противе извршењу абортуса или еутаназије, као
супротних њиховом схватању права на живот. Први инструмент који се бави приговором савести
је Резолуција Парламентарне скупштине Савета Европе из 1967. а Комитет за људска права је ово
право признао тек 1993. да би се 1995. на заседању Комисије за људска права нагласило да „свако
 50

има право да одбије војну обавезу у складу са признатим правом на слободу мисли, савести и
вероисповести“.
Данас је овај институт добио место у бројним домаћим законодавствима а решења варирају, тако
је у Грчкој цивилна служба два пута дужа од војне. У једном случају против Грчке из 2000.
Војни су Грчке је прогласио припадника Јеховиних сведока кривим за непослушност држави јер је
из верских разлога одбио да служи војни рок – суд је сматрао да није постојало објективно и
разумно оправдање да се према њему поступи као према лицима која су осуђена за тешка
кривична дела. Ово је потврђено и када је нађена повреда у случају против Турске када је један
Турчин осуђен на 4 године затвора због позивања на приговор савести.

61. Слобода вероисповести

Религијске слободе се налазе у основи узајамног разумевања и одржавања мира у свету, актуелна
дешавања у свету показују дубоке антагонизме између хришћанске заједнице и Муслимана као и
прогноне према припадницима различитих верских секти. Слобода вероисповести данас се
штитисвим релевантним међународним инструментима али се у њима не дефинише појам вере
зато је Комитет за људска права појам ближе одредио – штити се теистичка, нетеистичка и
атеистичка уверења исто као и право да се не исповеда ниједна вера или уверење. Изрази
вера и уверење морају бити широко тумачени. Забрањена је дискриминација одређене религије ћак
и када је новооснована или када представља верску мањину. Проповед подразумева слободу
избора верских веродостојника и право на испољавање те вере, сам или заједно са другим лицима,
јавно или приватно молитвом, проповеди, обичајима или обредом. Важно је позвати се на
Декларацију о елиминисању свих облика дискриминације засноване на религији или
уверењу из 1981. – необавезујућ инструмет са важним одредбама које се поштују. Посебно је
значајан члан 6 који набраја шта спада у право на слободу мисли, савести, религије и уверења:
1. право на обављање обреда или удруживање у вези са религијом
2. успостављање добротворних или хуманитарних институција
3. стварање чланака и материјала који се односе на обред или обичаје
4. писање публикација
5. извођење религијске наставе
6. примање добровољних финансијских и других прилога
7. именовање и постављање лидера
8. прославу празника и церемонија
Ова листа није коначна али је значајна јер наглашава која права религијских заједниц морају бити
поштована. У предмету Кокинакис против Грчке суд је истакао да ово право значи и право лица
да покуша да убеди комшију у своје уверење путем „учења“ на шта се односи и слобода промене
вере или уверења. Када се религијско учење преноси путем огласа, прави се разлика између
информативног огласа и комерцијалног. Суд је такође сматрао да је уписивање религијског
опредељења у личне карте крчење члана 9 ЕКЉП – случај против Турске из 2010. Суд је нашао
да је постојање распећа у италијанским државним школама кршење права на образовање у
складу са чланом 9. Као и кршење истог у случају дечака из Пољске који је одбио да иде на
часове религије јер су и он и његови родитељи агностици, њему нису били понуђени алтернативни
часови попут часова из етике већ је време проводио сам и постао предмет подсмеха.
 51

Домаћи случај – Миловановић против Србије из 2010. ЕСЉП пронашао је да током истраге
честих физичких напада на припадника Хари кришне у Србији полиција није узела верску
припадност подносиоца представке за мотив напада, суд је нашао да се овај случај верски
мотивисаног напада и обична кафанска туча никако не смеју посматрати на исти начин и утврдио
одговорност државе.

62. Право на слободу изражавања

Сваки демократски политички процес и развој сваког људског бића захтева остварење слободе
изражавања, са једне стране посебно право, са друге значајна компонента осталих права попут
права на удруживање и политичких права. Оно може бити у конфликту са другим правима – право
на поштовање породичниг живота, слобода савести и вероисповести. Слобода говора штити се
свим међународним инструментима а први пут је прокламована у Универзалној декларацији
„Свако има право на слободу мишљења и изражавања, што обухвата и право да не буде
узнемираван због свој мишљења као и право да тражи, прима и шири обавештења и идеје
било којим средствима и без обзира на границе“. Подразумева се немешање јавне власти –
важна компонента демократског друштва. Гарантована је и физичким и правним лицима, штити се
усмено и писмено изражавање као и изражавање у уметничком облику, без обзира на садржај и од
стране кога је упућено.
Ова слобода се не може штитити онда када води ограничењу или повреди осталих људских
права и слобода када се ограничење поруке односи на „говор мржње“ одн, ширење идеја које
промовишу расизам и дискриминацију. Прави се разлика у врстама изражавања, начину и публици
којој је упућена порука. Гарантовање слободе политичког изражавања посебно је важно због
очувања плурализма мишљења у једном друштву, право да се критикује власт односи се
првенствено на право медија да саопштава јавности информације и право јавности да их прими без
мешања власти. Комерцијални говор је такође гарантован у погледу информисања о економским
питањима.
Дозвољена ограничења – постоје листе по којима ово право може бити подвргнуто
ограничењима и условима који морају бити у складу са законом и морају служити остварењу
легитимног циља, морају бити „неопходна у демократком друштву“. Она дакле морају бити
прописана законом и неопходна у интересу јавне безбедности, ради спречавања нереда и
криминала, заштите здравља и морала, заштите угледа или права других те очувања ауторитета и
непристрасности судства. Срећу се различите казне за изражене ставове – кривична казна,
накнада штете, забрана публикације, конфискација публикације, одбијање давања фреквенције,
наредба да се добије извор информације. Најопаснија мера је претходна или превентивна
цензура где се ништа не може објавити без одобрења. Затворска казна за аутора који је осуђен за
изношење својих ставова може бити посеба облик аутоцензуре јер се тај аутор (али и остали
уплашени његовим примером) у будућности одбити да чини сличне критике. Исто је са накнадом
штете ако је она неразумно велика. Случај предузећа које је власник и издавач часописа Време у
Аустрији, објавио је низ чланака о серији писама – бомби које су слате политичарима и изазвале
озбиљне повреде. Објављена је слика лица које је осумњичено за ова дела уз коментар да је он
учинилац, домаћи суд је изрекао меру забране објављивања слике у контексту кривичног поступка
који се води против њега. Суд је нашао да повреда не постоји јер постоји оправдани интерес суда
за ово ограничење слободе изражавања у часопису.
 52

63. „Говор мржње“

„Говор мржње“ је говор чији је циљ да понизи, застраши или подстакне насиље или
активности пуне предрасуда према одређеној групи по основу вере, етничког порекла,
националности, религије, сексуалне орјентације или инвалидитета. Односи се на усмену и
писану комуникацију али је најопаснији када се нађе у рукама масовних медија који позивају на
геноцид или подстичу расно мотивисане нападе. МПГПП изричито забрањује сваку пропаганду у
корист рата која мора бити забрањена законом који мора бранити и заговарање националне, расне
или верске мржње која представља подстицање на дискриминацију, насиље и непријатељство.
Комитет за људска права је подвукао да су државе дужне да инкриминишу ово дело а бавио се и
питањима говора мржње и у неким појединачном представкама.
1. Промовисање политике путем снимљених порука које су се могле чути позивом на
одговарајући телефонски број а која је упозоравала да Јеврејски финансијски моћноци
изазивају ратове, незапосленост, инфлацију и колапс друштвених вредности. Комитет је
сматрао да је ово поступање ширење расне и религијске мржње, која је забрањена.
2. Случај Ле Пена, председника француске партије, суд је сматрао за одговорним јер су
његови коментари уперени против Муслимана изазвали осећај непријатељства. Он је у
својим говорима упозоравао а увећање броја муслиманске заједнице која је већ тада била
латентна опасност за дигнитет и безбедност француског народа.
Међународна конвенција о укидању свих обика расне дискриминације из 1965. садржи
најширу забрану говора мржње, иако ограничен искључиво на расни основ. Такође се мора одрећи
свих теорија о супериорности једне расе над другом, од држава се тражи да се боре против расних
доктрина. ЕКЉП не садржи одредбу која се тиче директно говора мржње али предвиђа да слобода
изражавања са собом повлачи дужности и одговорности. ЕСЉП је говор мржње у својој богатој
јуриспруденцији дефинисао као „сваки облик изражавања који шири, подстиче, оправдава или
промовише мржњу која је заснована на нетолеранцији“.

64. Право на слободу мирног окупљања и слободу удруживања

Слобода мирног окупљања – Шта подразумева стандард мирног окупљања? Људи се
свакодневно срећу на различитим догађајима у отвореном или затвореном простору, на спортским,
културним или другим сусретима и манифестацијама, јасно је да се у овом случају не треба
тражити дозвола за одржавање скупа. Када су у питању политичке или синдикалне манифестације,
демонстрације или скупови ситуација је другачија јер тада интерес јавног реда налаже претходно
обавештење или чак одобрење надлежних органа. Намера државе не сме бити да осујети мирна
окупљања. Исто тако, још је строжији режим приликом „удруживања“ у политичке или
синдикалне организације. Сви међународни инструменти садрже право на мирно окупљање а
Америчка конвенција на то додаје и „без оружја“ тако да придев мирно ограничава право на
окупљање. Амбасадор бившег СССР –а отворено је тврдио да слобода окупљања не укључује
право на демонстрације. МПГПП не гарантује свакоме ово право већ га само признаје што је
рестриктивнија формулација као компромис у време Хладног рата и тензија. Ово право се може
ограничити у складу са законом и када је то неопходно у демократском друштву, у интересу
националне безбедности, спречавања нереда и криминала итд али се ова факултативна
ограничења не смеју злоупотребљавати. Тако је нпр Европска комисија за људска права по
питању забране демонстрација у Грчкој за време „пуковничког режима“ установила да грчки
закони дају веома широка овлашћења властима и да је поље слободне процене у конкрентом
случају које власти имају прекорачено.
 53

Када организатори демонстрација имају насилне намере окупљање је изван оквира ЕКЉП и не
ужива њену заштиту. Ако не постоји насилна намера, обавеза је државе да дозволи окупљање и
заштити учеснике од демонстрација у мери која је разумна према околностима случаја дакле не
подразумева се само пасивни однос државе јер се може десити да право изражавања једне групе не
одговара или је неприхватљиво другим групацијама људи и тада држава мора да пружи
одговарајућу заштиту окупљенима – питања легализације абортуса, ЛГБТ популације и „параде
поноса“. ЕКЉП не гарантује ни право одржавање скупа на јавном месту које је у приватном
поседу без дозволе власника.
Слобода удруживања – Појединац ће своја права најбоље моћи да оставри и одбрани удружен са
другима. Да би постојала стварна демократија мора се омогућити појединцима да се удружују у
политичке странке а радници да стварају синдикате, различите врсте здружења продиру у
економски, религијски, научни и образовни живот. Универзална декларација гарантује свакоме
слободу удруживања а са друге стране предвиђа на нико не сме бити приморан да припада неком
удружењу. Исто право гарантује и ЕКЉП и суд сматра да увек треба узети у обзир 3 критеријума
за утвривање да ли је удружење у питању: порекло, циљ и средства организације. Оно се може
ограничити из разлога јавне безбедности, спречавања нереда и криминала итд ако је то неопходно
у демократском друштву – факултативна ограничења. Ова слобода је од посебног значаја за
националне мањине као средство за очување и одржавање мањинских права.
Посебно треба истаћи право на образовање синдиката, ово право садржи и негативан аспект а то
је право појединца да се не удружује у неки синдикат. Ово је посебно значајно у погледу праксе
обавезног чланства у синдикату тзв. „closed shop“ или затворене радње. Познат је случај Јанг,
Џејмс и Вебстер против УК и питању обавезног чланства када се опрезно огласио и ЕСЉП –
предмет се тицао отпуштања радника са посла јер су одбили да се придруже синдикату, нађена је
повреда права. Право на формирање синдиката значи и право радника да доносе сопствена
правила, да управљају сопственим пословима и оснивају синдикалне савезе.

65. Право на управљање друштвеном заједницом

Политичка права се хронолошки везују за прву генерацију људских права заједно са грађанских
правима и слободама, њима се остварује једно од основних људских права – право на учешћеу
управљању заједницом. На овај начин, грађанима се оставља конкретна могућност да утичу на
власт својим гласањем и избором. Политичка права су најдетаљније регулисана МПГПП који
набраја следећа права:
1. Право на учешће у јавним пословима
Право на политичку партиципацију јасно указује да је свако искључење или фаворизовање
неког лица у погледу вођења јавних послова, кршење људских права – то значи да су људска права
повезана са демократијом и народним суверенитетом као јединим могућим обликом власти у
којем се људска права могу оставрити. „Свако има право да учествује у управљању јавним
пословима своје земље, непосредно или преко слободно изабраних представника“, Роберт Дал је
нагласио да су потребне 4 институције везане за изборе
 бирање функционера
 слободни и поштени избори
 опште право гласа
 право кандидовања за функционера
 54

Гласање међутим није омогућено свима – у неким земљама жене још увек нису равноправне са
мушкарцима у политичком животу, женама у Кувајту је тек законом из 2005. дато право да бирају
и да буду биране. Занимљив је и пример САД где државе забрањују гласање лицима која су
осуђена за неко кривично дело док чак 14 држава забрањује гласање бившим осуђеницима, оваква
пракса није у сагласности са савременим стандардима.
2. Активно и пасивно бирачко право
Најочигледније политичко право, активно бирачко право подразумева право грађана да одлучују
о избору представника и тела која ће у одређеном временском проку вршити државну власт као
њихови представници, у њихово име и у њиховом интересу. Пасивно бирачко право је право
грађанина да буде биран у представничка тела под једнаким могућностима и условима.
Минималне претпоставке за стицање активног бирачког права су: одређена старост,
држављанство, пословна способност и пребивалиште. Неке државе предвиђају исту старосну
границу и за активно и за пасивно али неке предвиђају вишу за пасивно – у Италији кандидат за
сенатора мора имати најмање 40 година, у Француској је услов да кандидат има одслужен војни
рок. Већина држава прописује слободу бирања док је само у некима излазак на изборе обавезан –
Белгија. Избори морају бити периодични, слободни, остварени уз тајно гласање и мора се
обезбедити ствари избор.
 Поштени избори
 Периодични избори
 Засновани на општем и равноправном праву гласа
 Тајност избора

3. Једнак приступ свим службама

Подразумева се обављање послова у име државе од стране лица која власт именује, без обзир
на то да ли они врше власт – тако јавни службеник може бити запослен у установама које образује
и одржава држава као што су школе, универзитети, пошта. Дефиниција је доста широка, ЕКЉП не
познаје ово право за разлику од осталих међународних инструмената. Не сме бити
дискриминаторних услова што се у сваком конкретном случају процењује.

66. Право на поштовање имовине

„Право на имовину“ је скраћен назив за право сваког физичког и правног лица на заштиту од
аката којима се укидају или ометају имаочева права на коришћење и располагање, штити се
право на постојећу имовину а не право да се имовина прибави правним пословима inter vivos или
mortis causa. Не штити се ни право на одређени животни стандард – ово је заправо право на мирно
уживање у својој имовини. Предмет заштите су сва стварна права пре свега право својине над
покретним и непокретним стварима а укључена су и друга апсолутна права као што су ауторско
право и права индустријске својине, обухвата и релативна (облигациона) права попут права из
уговора о закупу. Укратко, сва права која се могу новчано изразити. Око овог права водиле су се
бројне расправе, предмет тих дебата била је приватна својина – још у Француској револуцији
проглашена за неприкосновено и свето право човека. Приватна својина нашла се на удару
неразвијених земаља уз процес деколонизације. Универзална декларација предвиђа „Свако има
право да поседује својину, сам и у заједници са другима“ и „нико не сме бити лишен своје
имовине“. Оригинални текст ЕКЉП не садржи одредбу о праву на имовину.
 55

Оно је са закашњењем регулисано у Првом протоколу уз ЕКЉП из 1952. Лишење имовине се

прецизно одобрава када је у јавном интересу и под условима. Најчувенији случај у овој области
био је случај против Шведске – власник земљишта у централном делу Стокхолма од 1860. када
је шведска влада 1956. дала дозволу за експропријацију у намеру да гради објете у тој зони. Иако
експропријација никада није формално извршена, низом ограничења која су им непрекидно
наметале градске власти кршило се њихово право на мирно уживање у својој имовини јер је
коришћење имовине драстично смањено. Други је случај Џејмс и други против УК где су
подносиоци представке оспоравали исправност закона којим се дозвољава дугогодишњим
закупцима неких стамбених објеката да откупе удео власника некретнина, у неким случајевима и
по цени нижој од тржишне. Суд је утврдио да овде право на имовину није било повређено јер је
појам јавног интереса нужно широк. Трећи случај је из Немачке 2004. када је дошло до
експропијације земљишта без накнаде и Суд је пронашао повреду права на имовину и поред
постојања ванредних околности у виду уједињења Немачке – нико се не може лишити имовине без
правичне накнаде чак и када се штити снажни јавни интерес.

67. Остала економска права

Економска, социјална и културна права спадају у другу генерацију људских права која се развила
током 19. и 20. века а свој основ налазе у начелу солидарности, ова права имају за циљ остварење
људског достојанства кроз обезбеђење економске независноти појединца. Углавном су позитивна
јер захтевају активно учешће државе у њиховом остварењу и скупа су јер држава мора да одваја
део средстава како би свим појединцима омогућила одговарајући животни стандард. НАјвећи број
њих је набројан у МПЕСКП из 1966. који је и најважнији извор права, поред њега треба
споменути и друге – конвенције МОР –а, Конвенција о правима детета, , радницима мигрантима и
члановима њихових породица, о елиминацији свих облика расне дискриминације и
дискриминације према женама.
Први пут прокламована су Универзалном декларацијом из 1948. али су занемарена у ЕКЉП јер
се смартало да су политичка и грађанска права далеко озбиљнија. Треба узети у обзир даје у то
време на земљи живело 2,5 милијарде људи док ће до 2050. према проценама тај број бити
четвороструко већи – проблем пренасељености повлачи дуг низ проблема. Универзална
декларација намеће моралну обавезу државама да раде на остварењу економских и социјалних
права. Важни су у овом домену Лимбуршки принципи настали од стране експерата у Мастрихту
1986. документ који није правно обавезан али је најбољи водич за разумевање обавеза држава које
проистичу из МПЕСКП. Ова права су веома скупа јер од државе захтевају повећање јавне
потрошње али и да спречи појаву превара и монопола на тржишту. Следећа су економска права:
1. Право на рад
Рад има двоструку функцију – значајан извор прихода и издржавања и тиме доводи до економске
независности појединца, са друге стране право на рад је извор достојанства и самореализације
сваког лица. Право на рад је „право сваког да добије могућност да обезбеди себи средства за
живот слободно изабраним или прихваћеним радом“ – сваки је облик принудног и присилног
рада забрањен као и сваки облик експлоатације. Држава има обавезу да предузима мере ради
смањења стопе незапослености. Ово право подразумева и слободан избор занимања, избор рада и
места где ће се рад обављати, као и право на остваривање прихода од свог рада. Држава такође
штити одређене категорије лица као што су деца, жене, особе са инвалидитетом.
 56

2. Право на правичне и повољне услове рада

Право које је у најужој вези са правом на рад, укључује право на правичну накнаду за рад, право
на безбедне и хигијенске услове рада, право на одмор и слободно време. Плата не само да мора
бити правична и да мора обезбедити пристојан живот појединцу и члановима његове породице већ
мора бити и сразмерна раду односно једнака у у случају рада једнаке вредности – жене зарађују
мање од мушкараца за једнако обављене послове исте тежине. Подразумева и подједнаку
могућност напредовања на послу.
3. Право на синдикално удруживање
Право свакога да са другима образује синдикате и да у њих ступа по сопственом избору према
правилима која је утврдила организација у конкретном случају. Појединци се синдикално
удружују ради заштите и унапређења својих економских и социјалних интереса, подразумва и
право лица да се учлањује у национална и међународна удружења синдиката, они такође могу
своје незадовољство изразити путем организовања штрајка (штрајк се организује у складу са
националним законодавствима сваке земље а може бити ограничено за поједине категорије лица
попут припадника оружаних снага полиције или припадници државне управе). Пакт иде и корак
даље па предвиђа право радника на колективно преговарање.

68. Социјална права

1. Право на социјално осигурање
Међународно право признаје 3 основа за обезбеђење одговарајућег стандарда живота: имовину,
рад и социјално обезбеђење. Право ан социјално обезбеђење у ајширем смислу подразумева право
на социјално осигурање и право на социјалну помоћ. Социјално осигурање подразумева
издвајање одређених средстава радника како би они и њихови чланови породице имали право на
одреену накнаду у случају болести, повреда насталих на раду или у случају пензионисања.
Социјална помоћ су новчана издвајања из државних фондова по основу пореза или из других
извора, за урожене категорије лица – особе са инвалидитетом или незапослена лица. Главни
инструмент је Конвенција МОР –а број 102 која прописује минималне стандарде у области
здравствене заштите, накнаде за незапослене, издвајања за старост, накнаде за повреде на раду,
породична давања. У Европи је 1964. донет Европски кодекс о социјалном обезбеђењу као и
Европска конвенција о социјалној и медицинској помоћи. Америчка конвенција има само
генералну клаузулу о економским, социјалним и културним правима где се државе позивају на
прогресивну реализацију. Афричка повеља не садржи норме о социјалном обезбеђењу.
2. Право на адекватан животни стандард
Први пује је уведено у Универзалну декларацију где пише да свако има право на стандард
живота који обезбеђује здравље и благостање личности и његове породице, укључујући
храну, одећу, стан и лекарску негу. Ово право значи задовољење основинх потреба појединца уз
очување његовог достојансва (без излагања проституцији, просјачењу) – ово би значило живот
изнад линије сиромаштва у сваком конкретом друштву. Ова граница је врло различита од земље до
земље те свакако да није иста у Србији и Норвешкој али неки минимални стандард на глобалном
нивоу мора постојати. Дужност сваке државе је да идентификује угрожене групе – интерно
расељене, избеглице, лица лишена слободе итд па да потом предузме одговарајуће мере.
 57

3. Право на одговарајућу исхрану

Подразумева да појединац мора имати приступ храни која може задовољити његове основне
потребе по свом саставу, количини и квалитету. Храна мора бити и сигурна што значи да није
отрована ни загађена а мора бити и културно прихватљива – врста хране и начин припреме
одговарају култури једне средине нпр забрана употребе крављег меса у Индији. Државе су
обавезне да укажу на мере које сматрају неопходним у борби против глади и оставривању права на
одговарајућу исхрану угрожених категорија становништва.
4. Право на одговарајуће становање
У пракси је тешко применљиво и данас постоје процене од стране УН да је преко 100 милиона
људи без дома док преко милијарду људи нема адекватан смештај. Ово право не сме бити
рестриктивно тумачено у смислу само крова над главом већ мора бити схваћено као безбедност
дома, живот у миру и достојанству – постојање одређеног стпена приватности, простора,
осветљења и вентилације, основне инфраструктуре, струја, питка вода, грејање, канализација.
Свака држава мора обезбедити заштиту од евикције – насилног избацивања из стана, и
узмемиравања.
5. Право на здравље
Свако има право на стандард живота који обезбеђује здравље и благостање сваког појединца и
његове породице – право лица да ужива најбоље стање физичког и друштвеног здравља које се
може постићи. Држава предузима мере – смањење броја мртворођених, омогућава здрав развој
детета, побољшава индустријску хигијену, лечења заразних и других обољења, борба против сиде
и других вируса. Ово право зависи од исхране, чисте воде и услова само становања а посебна
заштита се пружа трудницама, деци и старијим особама.
6. Адекватно старање
Старање о посебно угроженим лицима – деца, старије особе и труднице, особе са инвалидитетом,
најдрастичнији пример је Јужна Африка у доба апартхејда, питање Косова и Хрватске где су још
актуелна питања повратка расељених лица и избеглица у сове домове као и изградња порушених
кућа.

69. Културна права

Често се квалификују као неразвијена права у односу на политична, грађанска, економска и
социјална права а на то указује чињеница да су последња наведена у МПЕСКП, захтевају даља
тумачења, класификацију и имплементацију. Посвећена им је најмања пажња, главни разлог је
јер се она могу посматрати као индивидуална и као колективна права па се државе плаше да ће
признање права на различите културне идентитете довести до сецесионистичких тежњи у
друштву. У последњој деценији прошлог века, ова права долазе у жижу интересовања
међународне заједнице јер је уочено да се ова питања налазе у основи највећег броја сукоба –
национализам, ксенофобија, расизам. Нема усаглашене листе културних права али можемо истаћи
најзначајнија:
 58

1. Право на образовање
Појединачно право али и предуслов за остваривање свих осталих права, доживљава се као
„инструмент који омогућава пуни процват људске личности и осећање њеног достојанства“ уз
јачање поштовања свих права и слобода. Основно образовање мора бити обавезно и бесплатно те
доступно свима и без изузетка. Средње образовање мора бити доступно свакоме и опште, више
образовање не мора бити опште али мора бити доступно лицима према њиховим способностима а
предвиђа се и постепено увођење бесплатне наставе. Држава мора радити на успостављању
система стипендирања и сталног побољшања услова наставног особља. Истиче се „право
родитеља да обезбеде образовање и наставу у складу са њиховим верским и филозифским
уверењима“, важбе норме Конвенције о забрани дискриминације у образовању и Конвенције о
правима детета. Образовање деце мора бити у духу мира, толеранције, разумевања, једнакости
полова, пријатељства међу различитим групама људи.

2. Право на културни идентитет

Мањине не могу бити лишене права да имају, у заједници са другим припадницима своје
групе, свој сопствени културни живот, имају право да буду различити и да буду поштовани као
такви. Културни идентитет обухвата језик, религију и традицију. Нико не може бити изложен
присилној асимилацији.

3. Право на учешће у културном животу

Поменуто је у готово свим универзалним и регионалним инструментима који обухватају културна
права, право појединца да учествује у друштвеном животу једне заједнице. Држава мора
поштовати право појединца на изражавање и развијање своје културе.

4. Право на уживање благодети научног процеса

Резултати остварени у свим наукама морају користити целокупном друштву а држава сваком лицу
мора омогућити приступ информацијама које се тичу резултата научнг напретка – Препорука
УНЕСКО о статусу научних истраживача.

5. Право на културно наслеђе

Односи се на заштиту од уништења и нелегалног присвајања културног наслеђа на националном и
на међународном нивоу – Конвенција о зашити културних добара у случају оружаних сукоба из
1954. – одредбе о заштити покретне и непокретне имовине која је од непроцењиве вредности као и
обавеза њеног очувања која је на обе ратујуће стране.

6. Ауторско право
„Свако има право на заштиту моралних и материјалних интереса која проистичу од сваког
научног, књижевног или уметничког дела чији је он творац“ – Универзална декларација

7. Академске слободе – слобода научног истраживања и стварања

 59

70. Право народа на самоопредељење

Прате га контраверзе пре свега везане за природу самог права, па ко је носилац овог права па и
дефинисање „народа“, највећи проблем је што уколико се схвати погрешно, ово право се може
наћи у потпуној супротности са начелом територијалног интегритета сваке државе. Неспорно је да
је ово колективно право и да припада народима, управо је и 20. век истакао ово право као идеју
која ће допринети остварењу свих индивидуалних народа. Велики поборник овог начела био је
амерички председник Вудру Вилсон ипак ово начело добило је правне контуре средином прошлог
века, коначно потврђује га Повеља УН дајући му епитет једног од основних циљева УН. Праћено
је борбом против колонијализма у свету донета је и значајна резолуција УН о давању независности
тадашњим колонијама нарочито у Африци и Азији. „Сви имају право на самоопредељење. На
основу овог права они слободно одређују свој политички положај и слободно спроводе свој
привредни, друштвени и културни развој“.
Реч народ се тумачи као становништво одређене територије на којој оно живи а не као
становништво које је национално опредељено – демократска дефиниција. И данас се политизује
питање носиоца овог права – албанци на Косову и Метохији, оправдање оцепљивања бивших
југословенских земаља. Често се ово право погрешно проглашава правом на стварање својих
држава што је само спољни вид самоопредељења, оно постоји да омогући такав статус народу који
би био израз његове слободне воље. У међународном праву се морају изградити прецизнија
правила о томе које су то околности под којима ово право може бити конзумирано, било у виду
различитих степена аутономије и самоуправе било увиду стварања нове државе. То се не треба
препустити политичкој сили великих јер то неминовно води оружаним сукобима.

71. Права солидарности

Овај термин је најређе заступљен у литератури и много чешће се корити термин права треће
генерације али то треба избегавати јер је та подела само хронолошка. Сликовито објашњена
њихова природа – аналогија са начелима француске револуције, права прве генерације повезујемо
са начелом либерте, права друге генерације са начелом егалите и права солидарности са начелом
фратерните. Многи замерају прокламовању ових права јер су она у основи вредности и жеља,
неки сматрају чак да се њиховим признањем девалвира концепт људских права – ово све није
довољно да им се оспори значај. Ова права су касније институционализована пре свега у Афричкој
повељи о људским правима и правима народа из 1981. Спадају у права која се не могу ефикасно
вршити али то није довољно за тврдњу да није реч о људским правима.
1. Право на мир и међународну безбедности
Основна је забрана рата и употребе насилних средстава у решавању међународних спорова, на
овом премиси заснован је целокупни систем колективне безбедности УН. Право на мир се не
помиње изричито у Универзалној декларацији али је јасно да се друга права не могу остварити ако
нема мира. Прокламовано је и као право појединца и као право народа, афирмише се и као
природно право човека – државе су дужне да законом забране сваку пропаганду у корист рата и
свако заговарање мржње. Ово право треба гледати у складу са међународним кривичним правом
где је гоњење за злочине против мира добило своју афирмацију суђењем у Нирнбергу.
 60

2. Право на здраву животну средину

У последње време је много добило на значају због све веће загађености планете изазваном
неконтролисаним технолошким развојем, еколошке катастрофе су потресале човечанство и
поакзале да без здраве животне средине нема уживања одталих права пре свега право на живот и
здравље. У Афричкој повељи „Сви народи имају право на опште повољно стање средине, које
погодује њиховом развоју“, унутар УН усвојена је декларација УН о човековој средини у
Стокхолму 1972. а двадесет година касније донета је Декларација из Рија 1992. која прокламује
да људска бића имају централни интерес за одрживим развојем и имају право на здрав и
продуктиван живот у складу са природом. Ово право садржи:
 слободу од загађења, еколошке деградације
 заштиту и очување тла, ваздуха, воде, мора, флоре и фауне
 највиши стандард здравља
 сигурну и здраву храну, воду и радну средину
 опстанак јединствених врста

3. Право на развој
Појединац се само посредно може сматрати титуларем, јаз између неразвијених држава југа и
високо развијених држава севера све је већи. Комисија за људска права је 1981. основала једну
радну групу са задатком да направи нацрт Декларације о праву на развој, прогрес је био спор а
декларација је усвојена 5 година касније – „неотуђиво људско право на основу којег је свако
људско биће овлашћено да учествује, доприноси и ужива економски, социјални, културни и
политички развој“. Државе треба да предузму кораке за елиминисање масовних кршења права као
што су настала у време апартхејда, расизма, колонијализма, агресије, претње ратом и одбијање
признања права народа на самоопредељење. За сада има само политички значај. Треба спречити
акумулирање друштвеног богатства у рукама малог броја људи, све у лажно име развоја
целокупног становништва.
4. Право на управљање националним ресурсима
Ово право се посматра као саставни део права народа на самоопредељење односно као његов
„економски вид“. Оба пакта о људским правима гарантују свим народима слободно располагање
њиховим природним богатствима и изворима. Народима који су прошли кроз колонизацију, ово
право је неопходно како би поред политичке стекли и економску самосталност и независност и
тако се развији у модерне државе.
За права треће генерације се каже да припадају сваком народу за разлику од права прве и друге
генерације која припадају свакоме, појединцима. Ова права су колективна и потребна је сарадња
свих актера за њихово остварење. Потребно је да постоји свест о планетарним проблемима – мир,
развој, заштита животне средине. Ова права ће тек доживети развој.
 61

72. Апатриди, избеглице и интерно насељена лица

Апатрид је реч настала од грчких речи а – не и патриа – домовина, широко прихваћени назив за
лице без држављанства односно лице које ниједна држава по свом закону не сматра својим
држављаном. Држављанство је однос државе и појединца, однос јавноправног карактера на основу
којег се лицу пружају сва права које држава гарантује и од њега се захтева извршење појединих
законом предвиђених обавеза – плаћање пореза, служење војне обавезе. Лице које нема
држављанство ниједне земље иако је ослобођено обавеза према држави, оно је лишено великог
броја права – нема личне документе (пасош, лична карта), не може да се школује, да се запосли, да
закључује правне послове, да путује, учествује у управљању друштвеном заједницом. За апатрида
је свака држава иностранство.
Постојање апатрида је правна аномалија и државе се труде да превазиђу ту појаву и смање њихов
број, најважнија је Конвенција о правном положају лица без држављанства. Универзална
декларација предвиђа да свако има право на држављансто. И поред тога Високи комесар УН иа
избеглице констатује да је на свету око 10 милиона људи без држављанства, тај број је сигурно
много већи јер је само у Обали слоноваче живи 700.000 апатрида. Чице може бити апатрид јер је
држављанство изгубило током живота а није стекло ново или га није стекло по рођењу. Положај
апатрида је по многоме сличан положају избеглица.
Избеглице су лица која пребегну на територију стране државе нејчешће из оправданог страха по
личну безбедност. Разлози који су их на то натерали могу бити разни – прогон због уверења,
грађански рат, сличне неприлике. Положај избеглице је врло неповољан јер су то лица принуђена
да побегну у другу земљу, остављају своју имовину, дом, пријатеље и рођаке, посао. Проблем
избеглица постоји увек а њихов број се нарочито увећава у ратним годинама а проналазила су се
бројна привремена решења попут Нансеновог пасоша – национална путна исправа коју су
издавале надлежне власти државе начијој се територији налазе избеглице. Сасвим нова ситуација
настала је након Другог светског рата који је само Европи донео 11 милиона избеглица и
расељених лица. УН су 1951. именовале Високог комесара за избеглице – УНХЦР, организација
која делује и данас, пружила је помоћ 50 милиона избеглица и добила 2 Нобелове награде за мир.
Конвенција о статусу избеглица 1951. Једно од најважнијих права избеглице је забрана враћања
избеглице противно њеној вољи у земљу из које је избегао, не смеју се кажњавати због бесправног
уласка или боравка а могу се протерати само из разлога националне безбедности и јавног реда. У
свети има око 22,5 милиона избеглица, 5 милиона из Палестине.
Заштита избеглица се може поделити у 3 фазе:
1. пружање помоћи приликом напуштања
2. помоћ за време привременог боравка у иностранству
3. помоћ код повратка у земљу
Интерно расељена лица – је назив за лица која су остајући на територији државе у којој живе из
разних разлога принуђена да, против своје воље, промене место свог пребивања. Разлози су често
слични онима из којих избеглице напуштају своје државе. То могу бити и природне катастрофе – у
Индији 2004. разорни цунами однео је преко 228.000 живота а око 5 милиона људи је интерно
расељено. Сматра се да их постоји око 40 милиона.
 62

73. Заштита деце

Децу треба заштити не само јер су будућност човечанства већ им је и због незавршеног менталног
и физичког развоја неопходна заштита, циљ је да се дете развије у сваком погледу у здраву,
образовану и социјално прилагодљиву одраслу особу. И поред тога, према подацима УНИЦЕФ –а
сваких 5 секунди једно дете у свету умре од глади, једно од 12 не доживи пет година, 500 милиона
нема најосновније хигијенске услове, 200 милиона ради разне послове од којих су многи опасни по
живот, милиони су жртве трговине људима, разлих облика насиља и дискриминације. Неопходна
је заштита већ од тренутка рођења, посебна медицинска нега, образовање, заштита од насиља и
сексуалне експоатације, посебна заштита деце без родитеља, деце са инвалидитетом, припадника
мањинских група. Важан документ је Декларација о правима детета 1959. а важна је и
Конвенција УН о правима детета из 1989. – најважнији међународни извор у овој области која
дефинише дете као „људско биће које није навршило 18 година ако се на основу закона који се
односи на дете, пунолетство не стиче раније“. У свим активностима које се тичу деце од
примарног значаја су интереси детета и држава то мора заштитити, такође родитељи треба да
детету обезбеде такву заштиту и бригу која је неопходна за његову добробит. Државе уговорнице
су преузеле обавезу да предузимају све одговарајуће законске, административне, социјалне и
образовне мере ради заштите детета. Ради разматрања постигнутог напретка држава у извршењу
тих обавеза из Конвенције, основан је Комитет за права детета, састављен од 10 експерата
високих моралних квалитета и признате стручности.
Заштитом деце и омладине бави се читав низ међународних органа, установа и тела, међу којима
нарочито УН и МОР, бројне регионалне организације као и многе невладине организације.
Посебан значај међу свим телима има УНИЦЕФ који је основан 1946. резолуцијом 57 ГС УН као
привремено тело са задатком да обезбеди хитну помоћ деци у земљама опустошеним ратом у
складу са чиме је и назван Фондом УН за хитну помоћ деци, иако се фонду касније променило име
али је скраћеница остала, одомаћена. Основи циљеви су ставрање сталних извора ради коришћења
за здравље и благостање угрожене деце широм света, нарочито путем сталне помоћи у лековима,
храни, опреми. Финансира се добровољним донацијама држава и хуманитарним акцијама. У свакој
земљи постоје канцеларије УНИЦЕФ –а а седиште се налази у Њујорку. Организација је 1965.
године добила Нобелову награду.

74. Заштита жена

Жена је у многим деловима света била и још увек је дискриминисана у односу на мушкарца у
погледу политичких права, радних услова и награђивања за једнако квалитетан и истоврсан рад,
могућности стицања образовања, напредовања у служби. Жена је и подложнија разним ризицима
попут трговине белим робљем, удаја против своје воље, сексуална злостављања. Општа забрана
дискриминације према женама зајемчена је многим међународним докумантима ако што су
Повеља, МПЕСКП, МПГПП. Посебна је и заштита мајки која је установљена посеним актом МОР
–а а ту спадају и Конвенција о сузбијању трговине живим бићима и искоришћавању проституције
других, Конвенција о једнакости награђивања мушке и женске радне снаге за рад једнаке
вредности, Конвенција о држављанству удате жене, Декларација УН о укидању дискриминације
жена. Уз то постоји и низ регионалних докумената који штите права и положај жена. Њиховим
положајем бави се велики број међународних организација – МОР, УНЕСКО, УНИЦЕФ, Комисија
за укидање дискриминације према женама, Светска здравствена организација. Ипак се недовољно
одмакло по овом питању.
 63

Први је Нови Зеланад дао бирачко право женама 1893. а убрзо потом су то учиниле скандинавске
земље а прва жена градоначелник постала је 1887. једна Американка у Канзасу, прва жена
амбасадор 1924. Посебна заштита мајки предмет је правног регулисања на универзалном нивоу
још од 1919. када је у оквиру МОР –а усвојена Конвенција 3 о заштити материнства. Посебан
значај има заштита мајки не само што је то један од облика постизања недискриминације према
женама али и доводи до заштите породице и детета као врховних вредности сваког друштва. Она
је зајемчена и МПЕСКП. Ревидирана европска повеља 1996. у делу који носи назив „Право
запослених жена на заштиту материнства“ предвиђено је:
1. плаћено одсуство пре и после рођења детета у укупној дужини од најмање 14 недеља
2. незаконито је да послодавац да отказ жени од тренутка када га је обавестила о трудноћи па
до краја њеног породиљског одсуства
3. регулишу запошљавање на ноћим пословима за трудне жене
4. забране запошљавања трудих жена, жена које су недавно родиле или оних које негују своју
децу на пословима који су опасни, нздрави или сувише напорни

75. Заштита особа са инвалидитетом

Лице са инвалидитетом је уобичајен за лице ко је услед урођене или стечене телесне мане услед
болести, повреде, рањивања, делимично или потпуно онеспособљено за рад, а у неким случајевима
и за старање о самом себи. Ту спадају лица без једног или више екстремитета, слабовиди, слепи,
глуви, непокретни, лица са менталним оштећењима. Деле се на ратне, инвалиде рада итд. Према
подацима Светске здравствене организације чак 10% светског становништва чине особе са
неким обликом инвалидитета – 700 милиона људи. У развијеним земљама удео лица са
инвалидитетом је већи, на подручју ЕУ чине 14,5% становништва. Овим лицима припадају сва
основна права и слободе као и свим другим људима, због своји потреба они имају и додатна права
– мере афирмативне акције, преференцијални третман, нема фаворизовања већ је то нужан
услов да би им се обезбедила стварна равноправност са другим људима. Посебна права лица са
инвалидитетом предвиђена су на универзалном плану Конвенцијом МОР –а о професионалној
рехабилитацији и запошљавању инвалида, Конвенцијом УН о правима детета.
Ипак, најважнији међународни универзални уговор је Конвенција о правима особа са
инвалидитетом која је основана од стране ГС УН и ступила на снагу 2007. Конвенција јамчи пуно
и једнако уживање свих људских права и основних слобода од стране особа са инвалидитетом и
промовише поштовање њиховог урођеног достојанства. Државе уговорнице су се обавезале да ће
усвојити потребне законодавне, административне и друге мере ради обезбеђења равноправности о
недискриминације. Конвенција регулише и конкретна питања – осигуран приступ информацијама,
комуникацијама, зградама, путевима, школама, медицинским објектима, радним местима.
Конвенција уређује и питања слободе и личног интегритета, заштита од мучења, право на
образовање, заштита од насиља, злоупотреба и експлоатације, право на рад. Основан је и Комитет
ѕа права лица са инвалидитетом који је састављен од независних експерата. Поред држава,
Конвенцију могу да потпишу и међународне организације – то је учинила ЕУ.
 64

76. Положај радника миграната

Радник мигрант је скупни назив за радника у миграцији тј. оног који тражи посао и ради у неком
месту више или мање удаљеном од места његовог порекла, изворног становања. Радници
мигранти се јављају и унутар граница једне државе али су посебо занимљиви радници који зарад
побољшања економског стандарда напуштају своју државу, ако дуже остају на раду по правилу са
њима одлазе и чланови породице. Положај радника миграата је уређен низом докумената,
међународних и регионалних – Конвенција МОР –а 19 о једнаком поступању према страним и
домаћим радницима, Препорука МОР –а 100 заштита у недовољно развијеним државама, Европска
социјална повеља, Европска конвенција о статусу радника миграната. Најважнији међународни
документ је Међународна конвенција о заштити права радника мигранатаи чланова
њихових породица коју је прихватило свега 51 држава. Она дефинише:
1. радника мигранта као лице које треба да буде ангажовано, које је ангажовано или ће бити
ангажовано у плаћеној делатности у држави чије то лице није држављанин.
2. погранични радник је радник мигрант који задржи своје стално пребивалиште у суседној
држави у коју се враћа сваки дан или најмање једном недељно
3. сезонски радник је лице чији рад по свом карактеру зависи од сезонских прилика и који се
обавља само током дела године
4. поморац обухвата и рибара, радник мигрант који је запослен на броду регистрованом у
другој држави
5. радник на приобалним постројењима
6. путујући радник
7. радник који обавља самосталну делатност
Конвенција дефинише и чланове породице као лица која су у браку са радницима мигрантима, или
су са њима у односу који је законом изједначен са браком, као и њихова деца и друга зависна лица
која су призната као чланови породице. Сви они имају право на недискриминацију у погледу
својих права, на основна људска права док имају и одређена посебна права. За потрбе примањиваа
Конвенције основан је Комитет за заштиту права свих радника миграната и чланова њихових
породица, састављен од 14 експерата високог моралног квалитета, угледа, непристрасности и
признатих способности у овој области. Снатра се да на свету постоји око 200 милиона
међународних радинка миграната.

77. УН и заштита мањина

У послератним годинама али и у каснијем периоду у УН питање заштите етничких мањина није
стављано на дневни ред или то бар није чињено на прави начин. Тежиште је пребачно на
унапређење положаја појединца јер се веровало да ће тако бити поправљен и положај оних лица
који припадају некој од националних (етничких) и других мањина. У складу са тим Повеља из
1945. се не бави заштитом мањина а тим се није проблемом није бавила ни Универзална
декларација о људским правима из 1948. Уместо тога, и то истог дана када је и Декларација
донета је посебна резолуција ГС УН „О судбини мањина“ која је суштински значила врло мало,
њој је само указано да УН нису равнодушне према судбини мањина али је истакла да се ради о
сложеном и деликатном питању. Касније су се УН и разне регионалне организације и
специјализоване агенције на разне начине дотицале овог питања. Велики напредак је учињен 1966.
када је донет МПГПП који забрањује дискриминацију на основу језика, вероисповести,
националног порекла. Ова одбредба је много значила иако има низ слабости – утврује само
негативне обавезе државе, своди права мањина на 3 димензије – култура, вера, језик.
 65

Ова одредба остала је најважнији међународноправно обавезујући документ на универзалном

нивоу све до данашњице – више од 50 година. Посебно је важна Декларација УН о правима
припадника етничких или националних, верских, језичких мањина из 1992. Документ је усвојен
након 15 година припре, али је нажалост само делимично задовољила очекивања. Доста је
скромног обима – има само 9 чланова, не даје дефиницију мањина, користи исувише опширне
формулације уз све то, није обавезујућа већ је нека врста препоруке. У најновије време УН се све
више ангажују на пољу заштите права мањина и посебно важну улогу имају ГС и Економско
социјални савет, постоји и остали „механизми засновани на повељи“.

78. Заштита мањина на европском нивоу

С обзиром на практични значај проблема (мањине броје преко 100 милиона људи или око 13%
европске популације) најдуже традиције у решавању ових питања и највећи домашај остварени на
европском тлу су од стране Савета Европе и ОЕБС –а.
У оквиру Савета Европе је усвојено више докумената од значаја за положај мањина, ЕКЉП не
садржи никакве посебне одредбе о правима мањина. Важна је Европска повеља о регионалним
или мањинским језицима која је упркос називу, чист међународни уговор са циљем да заштити
регионалне и мањинске језике. Свега 3 године након повеље, потписан је најважнији регионални
споразум о заштити мањина – Оквирна конвенција за заштиту националних мањина, њен
значај је историјски. У целости је посвећена мањинама без крутог нормирања, формулације су
програмског типа, принципи које су државе дужне да поштују ради обезбеђења заштита мањина.
Потписнице Оквирне конвенције могу бити само чланице Савета Европе, ратификовало ју је 39
држава, 4 су је потписале али без ратификације и 4 је нису потписале – Турска, Француска, Андора
и Монако.
Посебни помаци су остварени и у оквиру ОЕБС –а, први пут су мањине поменуе већ у завршном
акти конференсије у Хелсинкију 1975. али оне нису много значиле суштински. У годинама које су
уследиле, КЕБС па ОЕБС након трансформације извршене 1994. године посвећује овом проблему
далеко већу пажњу, нарочито важан документ је онај из Копенхагена из 1990. којим је на
свеобухватни начин уређена садржина мањинских права која представља битан фактор мира,
правде, стабилности и демократије у државама. Делатност ОЕБС је посебно обележила активност
2 органа – Канцеларије за демократкске институције и људска права (главна институција
људске димензије организације) и нарочито, Високи комесар за националне мањине – спречава
сукобе реаговањем у најранијој могућој фази на конкретне мањинске ситуације које би (по његовој
процени) могле да прерасту у сукоб, тако утиче на мир и стабилност у односима држава.
У новије време, одређене документе у вези са мањинама доносе и органи ЕУ мада је њена улога у
овом погледу још увек другоразредна и махом се своди на утврђивање стандарда којима се
онемогућавају разни видови дискриминације. Може се очекивати да ће са даљим јачањем
интеграције и питање заштите мањина добијати на значају
 66

79. Мањинска права

Суштина мањинске заштите се своди на обезбеђење мањинама и њиховим припадницима таквих
услова у којима могу несметано, у миру и без икаквих притисака, да опстану, живе и развијају се
као јединке и одговарајући колективитети, са свим својим особеностима. Права која се признају
мањинама можемо поделити на:
1. Општа људска права
У општа права која се признају свакоме (свим становницима одређене територије, поред
држављана, и апатридима и странцима) спада велики број разноликих права – право на живот,
право на слободу и безбедност личности, забрана ропства и трговине робљем, забрана мучења,
слобода од дискриминације, право на једнакост пред законом, слобода од дискриминације,
слобода вероисповести, слобода удруживања. Ова су права уређена низом докумената. Другу
групу општих права чине она која су зајемчена само домаћим држављанима – право на
држављанство, право на учествовање у јавним пословима, активно и пасивно бирачко право, право
на дипломатску заштиту своје земље у иностранству. Она су од посебне важноси за припаднике
мањина јер обезбеђују пуну равноправност са другим држављанима државе.
2. Посебна мањинска права – каталог заштићених мањинских права
Дати иста права групама које се суштински не налазе у једнаком положају често значи озакоњену
неједнакост. Како би се једнакост обезбедила потребно је групу која се налази у лошијем положају
додатно заштитити – мере афирмативне акције, преференцијални третман. Ниједна листа
мањинских права није потпуна већ се оне стално допуњују, ипак могу се истаћи основна мањинска
права:
 право на опстанак
 право на идентитет
 право на једнакост и недискриминацију
 право на употребу матерњег језика
 посебна права у домену школства
 право на неговање сопствене културе и традиције
 право на међународне контакте и сарадњу
Нека се орава могу суспендовати ако је то неопходно у демократском друштву и ако је законом
прописано док су нека права апсолутна – није могућа дерогација ни у случају рата или непосредне
ратне опасности. Постоје и ограничења која представљају обевазе припаднка мањина, конкретно
да уживајући призната им права:
1. поштују домаће законодавство
2. поштују права других, посебно припадника већине и других националних мањина
3. да се уздржавају од предузимања делатности или вршења дела супротних основним
начелима међународног права, нарочито територијалном интегритету држава
Када би се ипак све обавезе припадника мањина свеле на једну, многе државе тражиле би да то
буде обавеза лојалности према држави у којој живе. У новијој литератури се углавом одустаје од
обавеза јер се сматра да за припаднике мањина треба да важе исте обавезе као и за држављане
односне државе, већинског становништва.
Право на самоопредељење као колективно право не припада мањинама него народима који треба
сами да одлучују о својој судбини и начину унутрашње организације, не сме им то бити
наметнуто.
 67

80. Домородачки народи

Домородачки народи су појава која је настала продорима колонијалних сила у друге делове света,
освајачи су безобзирно заузимали нове просторе без обраћања пажње на народе – урођенике који
су тамо живели. Оним припадницима домородачких народа који нису истребљени, наметали су
своју културу, језик, веру, обичаје под оправдањем да се заправо чини „просвећивање заосталих
урођеника“. Сматра се да у свету има око 5000 оваквих народа који живе у преко 70 земаља света
у групама, обично су мањине које живе у изолацији било зато што су сами тако одабрали било јер
им је то наметнуто. Њихова укупна бројност се процењује на око 6% светске популације и живе
на разним локацијама – најпознатији Индијанци, Абориџини, Маори, Бушмани. У Европи су
најпознатији Лапонци који живе на северу скандинавских држава и северу Русије. Најчешће се
називају домородачким народима али и урођеничко становништво, домородци, аутохтоно
становништво, Четврти свет.
Постоји више дефиниција домородачких народа али ниједна није општеприхваћена. Вероватно је
најпознатија дефиниција из првог члана Конвенције МОР –а број 169 којаправи разлику између
домородачких народа и племнских народа.
1. Племенски народи су народи у независним земљама који се по својим социјалним,
економских и културним условима разликују од других делова националне зајендице –
друштва, и чији је статус регулисан њиховим обичајима и традицијом
2. Домородачки народи су народи у независним земљама који потичу од становника који су
дато подручје насељавали у доба освајања и колонизације а задржали су неке своје
институције, свесни су свог посебног идентитета и вољни да га очувају
У прошлости се свака држава односила према домородцима према свом нахођењу а одрђена брига
за ову категорију људи показана је тек после Првог светског рата од стране Друштва народа.
Након Другог светског рата – Повеља УН, касније је именован специјални известила који је
израдио посебну студију за укидање дискриминације према домородачком становништву 1970.
Најзначајнији међународни документ настао је након 20 година рада, ГС УН усвојила је 2007.
Декларацију УН о правима домородачких народа, она је усвојена великом већином гласова али
је и једногласно као што је био случај са неким сличним документима ГС. Она им гарантује
уживање свих људских права и слобода из Повеље, Универзалне декларације. Она строго узев није
правно обавезна за државе али као део „меког права“ ствара снажну моралну и политичку
обавезу.
Пре свега имају право да без икакве дискирминације уживају основна права и слободе у истој
мери и на исти начин као и остало становништво у државама у којима живе, мора им се
обезбедити могућност да очувају њихове установе, законе, вредности, обичаје, језик, веру.
Истовремено су ова права дефинисана и као индивидуална и као колективна. Њима се ипак не
признаје право на самоопредељење