УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

Одељење за социологију

ДИПЛОМСКИ РАД
СПЕЦИФИЧНОСТИ УРБАНИЗМА И АРХИТЕКТУРЕ У
СССР У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА

Кандидат: Ментор:
Београд,
октобар 2021.

1
 САДРЖАЈ

1. Увод 3
1. Конструктивизам као уметнички правац 6
2. Друштвено-историјски контекст конструктивизма у СССР-у 9
3. Питање становања у новој држави 11
4. Теоријске претпоставке 11
5. Практични проблеми 14
6. Дилеме у вези са типовима насеља и планирањем 17
7. Два приступа 17
8. Архитектура оригиналног прилагођавања и реконструкције 22
9. Нови моно-градови на Уралу 28
10. Инператив убрзане изградње 28
11. Пример Магњитогорска 30
12. Закључак 33
Литература 36

2
 1. Увод

Знатно пре него што је револуцијау Русији, 1917. године, довела до стварања прве
социјалистичке земље на свету, формирани су обриси „марксистичке уметности“, која, за
разлику од буржоаске, треба да буде прилагођена другачијој производњи живота.
Насупрот буржоаској уметности, која је значајно одређена оним што се у
марксизму назива облицима мистификације,1 и која, какоје то формулисано у Немачкој
идеологији, указује на владајуће идеје – које нису ништа друго до идеје владајуће класе,2
пролетерска уметност треба да прекорачује границе, односно она мора да буде
супротстављена идеолошком карактеру буржоаске уметности.
На тлу Совјетског Савеза, и пре него што су бољшевици освојили власт, деловале
су авангардне уметничке групе, нарочито у књижевности.3 Када је реч о ликовним
уметностима, међутим, Русија је уочи избијања револуције значајно заостајала за
Европом, упркос мноштву талентованих сликара попут Александра Иванова или Иље
Рјепина.4 За разлику од писаца, ликовни уметници су сликали једну „псеудосоцијалну
иконографију“ Русије у руског човека, идеализујући беду и заосталост, односно
профеудалне односе који су у њој владали.5
Октобарска револуција, међутим, отвара простор за мноштво авангардних приступа
ликовном стваралаштву и архитектури. Супротно увреженом мишљењу да је социјализам
у Совјетском Савезу утемељио конструктивизам, односно супрематизам или
кубофутуризам, исправније би, међутим, било рећи да се после слома царситичког
система отворило једно велико подручје за сваковрсне уметничке експерименте,
пружајући, у први мах, уметницима неограничену слободу за истраживање израза.6

1
Јürgen Habermas, Prilog rekonstrukciji istorijskog materijalizma, „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1985, str.44.
2
Karl Marx, F. Engels, Nemačka ideologije I tom, Kultura, Beograd, 1964, str. 47.
3
Познато је да је Лењин високо издисао Чернишевског, као писца који је први у својим делима пропагирао
социјалистичке идеје и приступао критици „кантијанства“, а такође и Салтиков-Шћердина; видети у Lenjin,
O umetnosti, Rad, Beograd, 1963.
4
Lazar Trifunović, Studije, ogledi, kritike IV, priredio D. Bulatović, MSU, Beograd, 1990, str. 78.
5
Ibid, str. 79.
6
Ibid, str. 86.

3
 По свему судећи, ова слобода није извирала из идеје о „стваралачкој пракси“,
односно о произвођењу новог света, већ је највероватније представљала само историјску
прилику, у којој су уметници неко време могли неометано да истражују, јер су титуларни
носиоци власти били заокупљени такозваним „животним темама“.
Ово отворено подручје деловања, односно предео за произвођење сопственог
простора,7 када је у питању архитектура, у одређеном смислу био је спутано недостатком
средстава за велике и грандиозне подухвате, првих година после Октобарске револуције.
Руски уметници били су, у време победе Бољшевика, под утицајем критике
модернистичке уметности, која је долазила са Запада. Ова критика, и сама под утицајем
левичарских идеја које су се брзо шириле Европом, превасходно је била усмерена против
идеје „чисте уметности“, коју је донео модернизам.8 Идеја ангажоване уметности, која
„захвата друштвено биће“, од стране руских уметника после Октобарске револуције, била
је разумевана као императив, који се могао непосредно релизовати при „новом почетку“
грађења друштвених односа.9 То се нарочито односило на архитетуру. Критика
модернизма, и његовог настојања „да се сви облици сведу на апстрактне“ имала је дакле у
Совјетској Русији и своје пртактичне, и своје доктринарне разлоге. У практичком смислу,
модернизам није био подесан да изрази слику новог света, која је морала да буде
упечатљива за посматрача. Доктринарно, модернизам је изражавао буржоаски
индивидуализам, идеју о животу као својини (Лок), из које предузимљивошћу исходе и
њени други облици – власништво над средствима за производњу и способност за
експлоатацију оних који поседују само својих десет прстију.10 Модернизам је остављао
утисак стихијности, а не архитектонског јединства11, он није упућивао на категорички
императив комунистичког поретка да је „слобода појединца услов слободе за све“. 12
Такође, не треба губити из вида да је постоктобарско разумевање архитектуре
подређено сврси да створи град као колективистичку целину, у којој ће се различите

7
Sreten Vujović, „Problem soсijalističkog grada“, Kultura, br. 39, 1977, str. 72-104.
8
Miško Šuvaković, „Umetnost posle socijalističkog realizma“, http://www.republika.co.rs/440-441/20.html
(pristup: 20.11. 2021).
9
Irena Lagator Pejović, Kritika kapitala u savremenoj umetnosti, Univerzitet Singidunum Beograd, Fakultet za
medije i komunikacije, Doktorska disertacija, Beograd, 2021. str. 50. /Irena%20Lagator%20Pejović%20-
%20DDR.pdf (pristup 20. 11. 2021).
10
Džon Lok, Dve rasprave o vladi, Ideje, Beograd, 1978, str. 82.
11
Милан Просен, „О соцреализму у аерхитектури и његовој појави у Србији“, Наслеђе, 2007.
12
Veljko Korać, Marksovo shvatanje čoveka, istorije i društva“, BIGZ, Beograd, 1982.

4
делатности одвијати под јединственом идејом производње новог света. Разлика
архитектонске лепоте и сврхе, у смислу непосредне расположивости за људске
делатности, представља израз буржоаске декаденције, насупрот конструкцији простора у
коме су продуковани нови друштвени односи.13
Отпор према модернизму, као изразу буржоаске индивидуалности, међутим, у
почетку је, у ствари, био недовољно артикулисан, односно представљао је само пуки израз
незадовољства формом буржоаске уметности у целини – а тек поступно обликован као
јасан и заокружен став, који је не само критиковао овај архитектонски правац, него
указивао и на смер развоја социјалистичке архитектуре.
То је сасвим у складу са Лењиновом тезом, да тек пролетерска револуција може да
доведе до културне револуције, односно да не стоји „мењшевичка догма“, да револуција
исходи из одређених културних предуслова. 14 Дакле, револуција се не може
„припремити“, то јест не могу се поступно стварати услови за њено извођење, мада се
организованим деловањем пролетаријата може у знатној мери утицати на њен повољан
исход, односно успостављање пролетерске власти. Да је стварање револуционарног набоја
проистекло из иманентне кризе самог буржоаског система, и да уметност не може бити
разумевана изван епохалног контекста, Маркс је указивао на више места, а можда
најконкретније у Критици политичке економије,15 где између осталог констатује да
уметничка форма неког времена (епохе), може по својој величини и значају надмашити ту
епоху – иако је и даље битно одређена њеним кодовима.
Из овог Лењиновог става, заснованог на Марксовим премисама, исходе две
значајне консеквенце: прво, буржоаска уметност садржи сегменте који могу бити
искоришћени у социјалистичком поретку, и, друго – авангардна уметност, која настаје у
предреволуционарном периоду, сама по себи још није довољно превратничка, то јест њен
револуцинарни смисао може бити одређен тек у контексту диктатуре пролетаријата. Тим
пре што се у том послу, авангарда, и наслеђе буржоаске културе – користе у функцији
борбе против непросвећености огромног броја сељаштва и пролетаријата, у
социјалистичком поретку.16

13
Baburov i dr. The ideal Communist City, George Braziler – New York, p. 15.
14
V.I.Lenjin, O kulturi i vaspitanju, Rad, Beograd, 1952, str. 167.
15
K. Marks, Kritika političke ekonomije, Kultira, Zagreb, 1958, str. 50.
16
V.I.Lenjin, O kulturi i vaspitanju, str. 175.

5
 Када се овај доктринарни став пренесе на архитектуру – то значи да се облици
авангардне уметности, која је настојала да противречи буржоаском стилу, независно од
утицаја марксизма на њен настанак, морају посматрати и као искорак, али и као продукт
духовне производње буржоаског система – односно да се и архитектура, баш као и
уметност уопште, морају усмерити ка циљевима социјалистичког друштва, ка новој и
другачијој производњи живота.
Однос партијске авангарде пролетаријата и архитектонске уметности ишао је тако
у правцу све доследније контроле стваралаштва, често диктирајући услове и сврху
пројектовања. Идеја о јединству стила и функције током година све је више
подразумевала подређење стила функцији, на основу партијски артикулисаног виђења
досега и смера производње живота у социјалистичком поретку.
У овом раду биће указано на специфилности архитектуре у Совјетском Савезу, у
распону од победе Бољшевика, па до педесетих година прошлог века. У том смислу, рад
ће бити фокусиран на покушаје реализације идеје ангажоване уметности, и потоње
изокретање ових интенција ка величању социјалистичке стварности, при чему се, у ствари,
напуштају идеје у којима се корени специфичан спој архитектуре и урбанизма у
постреволуционарном периоду.

1. Конструктивизам као уметнички правац

Конструктивизам као архитектонски стил води порекло из апстрактног

сликарства, које је у неколико праваца развијало у годинама које су претходиле Великом
рату, и непосредно после, дакле у време када је већ остврена победа Бољшевика.
Авангардна уметност у Европи, у поменутом времену, не изражава само засићеност
класичним уметничким изразима, него представља и облик друштвене критике; као
тенденција разарања установљених вредности тадашњег буржоаског друштва, авангардна
уметност је црпела неке теоријске елементе два друштвена покрета који су наглашено
били супротстављени устројству буржоаског света – анархизму и социјализму.
У том смислу, конструктивизам трпи утицаје других уметничких форми тога
времена – пре свега кубизма, који настоји на рационализује слободу интуиције у
модернизму.

6
 Да би се адекватно разумео смисао конструктивизма као облика авангардне
уметности, потребно је претходно указати на особености модернизма, који уметници
авангарде настоје да превазиђу.
Модернизам израста из великог друштвено-историјског преврата, који карактерише
стварање нове друштвене класе – буржоазије, и успостављање новог друштвеног поретка,
демократског уређења, које пре свега јемчи једнакост свих људи по рођењу, и у први план
истиче њихову предузимљивост, а не порекло (лозу).17
За разлику од феудалног света, Модерна, дакле претпоставља напуштање
традиције, односно стално прекорачивање постављених граница. Као што у друштвеном
животу поступно бивају превладаване забране, на пример о улози жене у друштвеном
животу, или о праву на образовање, о надзираној побожности – тако на плану уметности
модернизам подразумева прекорачивање мере, напуштање предметно-приказивачке
уметности превладаног Ancien regime.
У модерној уметности, према томе, идеја сталног усавршавања уметничке форме,
водила је ка све већој самосталности и независности уметничког израза. Уметност више
није производ захтева богатих феудалних мецена, него подручје самозаснованих
вредности, које као такве излазе на уметничко тржиште.
Модернизам тако представља уметничку форму која гради изоловано подручје у
односу на друштвена и политичка питања. Одсуство универзалне хомогенишуће идеје
(какву је у старом претку имао Бог или традиционални ауторитети), сада условљава да се
уметност конципира на основу иманентне сврхе.18 Тако естетско уживање постаје засебна
област, апстрахована од друштвених токова.
Са друге стране, Модерна претпоставља успостављање двају класа – пролетаријата
и буржоазије. Облици политичке организације, државне институције, али и оно што су
марксисти називали духовном надградњом, у том смислу, мање или више, апологизују
класу на власти, односно буржоазију.19 Уметност која нема однос према друштвеним
антагонизмима, која не види патогенезу буржоаског света, у том је смислу на мети

17
Слободан Жуњић, Модерност и филозофија, Плато, Београд, 2009, стр. 90.
18
Jirgen Habermas, „Modernost – jedan necelovit projekat”, Projeka(r)t, Novi Sad, 2001, 11–15, str. 48–54
19
С. Жуњић, стр. 362.

7
авангарде, чији је основни прицип управо настојање да се захвати та друштвена стварност,
коју Модернизам не тематизује.20
Овде је важно указати на једну значајну ограду: авангардизам не противречи идеји
сталног развоја уметничког деловања, превладавања затеченог, односно рушења сваке
новоуспостављене „традиције“. У авангардној уметности се тај модернистички импулс,
заправо јавља у новој форми. Идеја да уметност може да револуционарно преобрази
живот постаје тако основно начело авангарде.21
Иако, дакле, настаје под утицајем других уметничких форми, које такође настоје да
истакну свој критички однос према владајућим начелима уметничког израза, авангардизам
подвлачи ову друштвено-превратничку улогу, у том је смислу, са једне стране, он близак
анархистичком нихилизму, а са друге социјалдемократским идеја Друге интернационале,
која је друштвени преврат доводила у непосредну везу са претходном „културном
припремом“,односно просвећењем.22
На развој руског конструктивизма пресудно је утицао Казимир Северинович
Маљевич, који је утемељио супрематизам, у многоме се ослањајући на родоначелнике
руске апстракције, Михаила Ларионова и Наталију Гончареву. 23
Више у анархистичко-нихилистичком, него у социјалистичком духу, Маљевич у
својим раним делима настоји да уметност ослободи „баласта света ствари“ – што не треба
разумети као бекство од стварности, него као негативан однос према „објективном свету“:
Репродуковати омиљене предмете и кутке природе исто је што и усхићење лопова
због својих окованих ногу.
Само глупи и немоћни уметници скривају своју уметност иза искрености.
Уметности је потребна истина а не искреност
За нову културу уметности, ствари су ишчезле као дим, и уметност иде ка
самоциљу стваралаштва, ка господарењу формама природе.24

20
Cf. Aleksandar Flaker, Poetika osporavanja. Avangarda i književna ljevica, Školska knjiga, Zagreb, 1984, str. 66–
72.
21
Miško Šuvaković, Pojmovnik suvremene umjetnosti, Zagreb–Ghent, Horetzky–Vlees & Beton, 2005, str. 381.
22
Renato Pooli, Teorija avangardne umetnosti, Nolit, Beograd, 1975, str. 43.
23
Pas Garsija Ponse de leon, Kratka istorija slikarstva, Tavernakl – Imprimator, Sremska Mitrovica-Kina, 2009, str.
210.
24
K. Maljevič, „Od kubizma i futurizma ka suprematizmu“ Novi slikarski realizam“, u: Slobodan Mijušković (pr.)
Dokumetni za razumevawe ruske avangarde, Geopoltika, Beograd, 2003. str. 136.

8
 Маљевич у овом тексту не настоји да негира потребу презира према
предметноприказивачкој уметности, која карактерише целокупан пројекат Модерне.
Међутим, за разлику од модерниста, Маљевић инсистира на истини, на суштини, а не на
појави. У контексту руских прилика, сред слика које пасторално величају призоре, не
улазећи у истину која иза њих пребива (сиромаштво и културна заосталост) – Маљевич
подвргава критици актуелну руску ликовну уметност, али се ова критика, такође, може
применити и на модернизам у ширем еворпском концепту, који није заинтересован за
истину, него само за лепоту.
Ове интенције биће присутне и када конструктивизам постане архитектонски стил.
То ће се догодити код младог Маљевичевог следбеника, Владимира Татљина. У подручју
ликовне уметности, Татљин је свој конструктивизам изразио у тродимензионалним
рељефима. Користећи готове материјале, који онемогућују сликара да у композицијама
боја „изражава осећајност“, Татљин настоји да укаже на простор изван самих слика, који
улази у њихове површине, односно својом „истином“ продире у подручје уметничког
израза.
Овај ће концепт бити надграђиван у периоду после револуције. Тако у једном
тексту из 1929. године Татљин говори да свакодневица захтева нове ствари,25 критикујуће
опонашање ситлова намештаја какав постоји на Западу, а две године касније, у тексту
„Уметност у технику“ залаже се за интеракцију разова техника градње и
конструктивистичког принципа, према коме је значајно успоставити интеракцију између
објеката и спољашњег простора, уређеног и произведеног према потребама новог човека.
Ту се Татљин у ствари залаже за избегавање једноличних форми:
Што се тиче архитектуре, увођење закривљености у грађевинске форме као и
форми сложене закривљености (овакве форме стварају се приликом сложеног
кретања праве или криве) још увек је на примитивном нивоу и цела ствар
ограничава се обичним пресеком најпростијих тела; то доводи до једноличности у
смислу конструкционо-техничких решења а уметника такође затвара у уски круг
устаљених грађевинских материјала. Ово се јасно види на пројектима светских
конкурса савремене архитектуре. Што се тиче "малих форми", уски круг
формалних достигнућа из прошлости у потпуности је овладао стваралаштвом
уметника у овој области; елементи беспредметности, који су у суштини изузетно

25
V. Tatlin, „Umetnik – organizator svakodnevice“, u Dokumetni za razumevanje ruske avangarde op.cit. str. 190.

9
 примитивне форме уметничког мишљења, нису се развили нити су довели до
стварања синтетичке животно нужне ствари. 26

Јединство технике и производње новог света код Татљина је дијалектички

посредовано: са једне стране, свакодневни живот не треба да буде задат, већ треба да
представља уметничку форму, што у контексту политичке стварности и постоктобарских
прилика подразумева превладавање класних односа и малограђанског морала; са друге
стране, техника треба да инспирише на нови дизајн – како намештаја и савремених
апарата (попут авиона), тако и архитектонских објеката; примена нових материјала је у
том смислу истовремено и овладавање природом, и изградња новог света на остацима
старог, у смислу једне темељне реконструкције.
Та спрега технике и друштвених тенденција обликовала је прву
конструктивистичку архитектонску структуру, Споменик Трећој интернационали, иако је
ово дело остало само макета, и никада није реализовано.

Слика 1: Споменик Трећој интернационали В. Татљина – макета

Употреба индустријских материјала, дакле продуката техничког напретка,

истовремено указује на пролетаријат који је носилац целокупног развоја друштва. Трећа
интернационала најављује превладавање отуђеног рада“, у коме су пролетери били
експлоатаисани у функцији производње добара које је користила пре свега буржоазија.

26
V. Tatlin, „Umetnost u tehniku“, Dokumetni za razumevanje ruske avangarde op.cit. str. 192

10
 Диктатура пролетаријата у међународним релацијама, према томе, представља спој
технике и продукције новог света; спирала револуције у том смислу доводи до тачке где
почиње права историја, неотуђено и слободно бивствовање људи.

3. Друштвено-историјски контекст конструктивизма у СССР-у

Конструктивизам у СССР-у настаје на основама авангардних интенција, које су, у

специфичним руским приликама, изворно представљале облик отпора према руском
академизму.
Једна од основних идеја авангардне уметности, а то је спрега уметничког израза и
друштвеног контекста представљала је погодно полазиште за развој уметности у
социјализму, на другачијим основама у односу на њен буржоаски, битно класни смисао.
Разуме се, у духу већ поменутог Лењиновог става, да је уметност увек производ
друштвених околности, односно да она сама по себи није услов за корениту промену
друштвених односа, социјалистичка држава се, после учвршћивања совјетске власти,
окренула коришћењу нове уметности у функцији просветљења народних маса, утичући
битно на њене интенције, исправљајући их према основним начелима друштвеног
развитка.
Такав пројекат имао је и свој непосредни друштвени израз у претварању свих
уметника у државне чиновнике. Његово наличје било је у императиву да уметници имају
стварати према диктату партије.27
Први петогодишњи план и његова успешна реализација, убрзана
индустријализација Совјетског Савеза и несумњиви раст стандарда, који додуше
оспоравају многи необјективни критичари совјетске постоктобарске стварности,28
иницирали су да уметност изнова крене утабаним стазама академизма – представљајући
сада нову социјалистичку стварност, радне људе и грађане и плодове њиховог рада,
односно изградњу нове друштвене структуре.
Овај нови заокрет догодило се тридесетих година XX века. Социјалистички
реализам, као профилисани уметнички правац, који ће имати значајне последице и по

27
Boris Groys, The Total Art of Stalinism, Princeton University Press, Princeton, New Jersey, 1992, р. 9.
28
Види у Isac Detcher, Staljin, Globus, Zagreb, 1977, str. 290.

11
 совјетску архитектуру, међутим, биће и теоретски утемељен у теорији одраза, коју је,
радећи у Москви, утемељио бугарски филозоф-марксиста Тодор Павлов.
Теорија одраза у филозофском смислу подразумева пад на предкантовске позиције,
чиме девалвирa превладавање сазнајно-теоретске проблематике и у Марксовом учењу.
Идеја да је сваки ментални садржај у ствари одраз објективног света, изнова тај свет
разуме као апстрактну оностраност,29 а не као производ људске праксе, укључујући и оно
што Маркс у петој тези о Фојербаху назива „практичко-чулном људском делатношћу“30.
Библиотека Лењина, и фонтана у Парку ВДНХ представљају јасне примере
социјалистичког реализма у архитектури. Осим реалистичког приказа, у форми
преобликованог и реформисаног руског академизма, ови и слични објекти својом
величином треба да оставе утисак монументалности, грандиозних успеха социјалистичке
обнове и изградње. Московски метро и зграда Универзитета Ломоносов, као и
пројектовање великих тргова и улица биће последица овог, у теорији одраза утемељеног
уметничког настојања.

Слика 2: Библиотека Лењина и Парк ВДХА

Са друге стране, треба имати у виду да је извесно време соцреализам био у спрези
са конструктивизмом. Наиме, конструктивизам је подразумевао реконструкцију, односно
укључивање објеката насталих у време царизма у контекст измењене друштвене
стварности. То није подразумевало само промену намене, него и одређене захвате у

29
Milan Kangrga, Misao i zbilja, Naprijed, Zagreb, 1989, str. 32 i dalje.
30
„Feuerbach, nezadovoljan apstraktnim mišljenjem apelira na osjetilno opažanje; ali on osjetilnost ne shvata kao
praktičku ljudsko-osjetilnu djelatnost“ Vidi u Karl Marx, F. Engels, Rani radovi, Naprijed, Zagreb, 1976, str. 341.

12
 ентеријеру,31 па и на фасадама, које су представљале дела академизма, или настојања да
се царска Русија приближи неким европским, превасходно француским узорима.
Монументалност ових објеката тако је давала нов смисао постојећим – указујући на снагу
народа, који је присвојио продукте некада отуђеног рада.
Архитектура се тако све доследније окреће функционализму. Инсистирање на
истини, односно на садржају - сада се преобликују у настојање да се архитектонски, са
једне стране, одрази социјалистички рад на делу, а са друге да се употреба интимних
простора, пре свега станова, сведе на најуже могуће подручје: мала квадратура станова, и
упућеност станара да користе просторије за колективни боравак, укључујући кухиње,
трпезарије, купаонице, била је условљена потребом да се што брже „под кров“ стави
нарастајући совјетски пролетаријат,32 али исто тако – да нагласи приватност буржоаског
инсистирања на затворености породице.
Ослоњеност на овакве концепције резултирао је да се, у име функционализације,
није превише размишљало о стилу, који је често занемариван као остатак буржоаске
апстрактне естетизације.33
Идентификовање интереса пролетаријата са смером друштвеног напретка који
одређује партија, односно њено најуже руководство, усмеравање привреде, али и
непривредних делатности, укључујући културу и уметност – према партијском програму,
и постављеним циљевима – на послетку спајање партије и државе, на чијем се челу
налазе исти људи, на плану архитектуре и урбанизма условили су све већа ограничења
стваралачке слободе. За разлику од времена академизма, додуше, наручиоци дела више
нису богате мецене, него партијска врхушка, а конзументи дела сада су припадници
целокупног друштва (а не само одабран аристократски круг), али је сам механизам веома
сличан ономе из времена царизма.
Разуме се, овакво поступање је делом барем било условљено друштвеним и
историјским околностима, сталном опасношћу да СССР буде нападнут споља, од стране
„империјалистичких земаља“ – што се одражавало на настојања да се на плану културе
мобилишу масе за одбрану прве социјалистичке државе на свету. Свеопшта
индоктринација и механизми контроле, који су се преко Коминтерне преносили и на

31
То је вероватно најочигледније на здању Кремља, где су на куле око царског града истакнуте петокраке.
32
S. Vujović, Ibid, str. 82.
33
I. Mac, „Opštenrodna demokratska načela sovjetske arhitekture“, Tehnika (Beograd), br. 4-5 (1946), 119-122.

13
 руководства комунистичких партија које су биле њене чланице, имали су дакле, и своју
објективну условљеност, баш као што је стална опасност оскудице хране у градовима
изнуђивала обрачун са кулацима, и јаке регулационе механизме државе.
Архитектура, као највидљивији облик стваралаштва социјалистичке заједнице,
према томе, била је и објективно и доктринарно условљена, а овај двоструки јарам
предствљао је трагикомичну инверзију њеног настојања да у авангардном духу буде
чинилац промене и друштвеног прогреса.
Другим речима, прва социјалистичка држава на свету је, убрзо пошто су решена
горућа питања у вези са преузимањем власти, и одупирања страним трупама, које су
настојале да „комунизам“ сасеку у корену – оријентисала се на подручје културе са
идејом да авангардне уметничке правце подреди еманципаторском карактеру револуције,
у функцији класног просвећења пролетаријата и сељаштва. И као што авангарда
претпоставља „класичну“ буржоаску уметност – чије форме настоје да релативизују, тако
социјалистичка уметност треба да искористи материјал авангарде, обазирући се, пре
свега, на продукцију другачијег, неексплоататорског живота.

4. Питање становања у новој држави

4.1. Теоријске претпоставке

Модерно доба, између осталог, подразумева и померање тежишта са феудалних
поседа и изолованих манастира у градове, који постају средишта трговине и производње.
У градове, у којима су пре развоја индустријске производње, углавном бити трговци и
занатлије – и где је аристократија обитавала током зимских месеци у луксузним градским
палатама, захваљујући развоју индустрије долазе – пролетери. Присуство масе људи који
раде у фабрикама захтевало је, дакле, и решавање стамбеног питања.34
Подела градова на квартове у којима живе пролетери, и луксузне делове града, за
буржоаску класу – одржало се у великим градовима и много после буржоаских
револуција. Управо овакво стање има у виду Енгелс, који још у свом првом значајном
спису, у коме описујући услове живота пролетаријата – указује и на њихове стамбене

34
Филип Аријес, Жорж Диби, Историја приватног живота, Clio, Београд, 2003, стр. 261.

14
проблеме.35 Између осталог, Енгелс је, објашњавајући беду живота пролетера у великим
градовима, на известан начин – како то тврде многи аутори, утемељио социологију града.36
Брзо концетрисање великог броја људи у градовима условило је, дакле, социјалну
сегрегацију, а исто тако и посебан вид архитектуре за пролетаријат. Такозвана Османова
реформа – осим што је донела промене у уређењу центра града, довела је до измештања
пролетаријата на периферију.37 Пролетери станују у предворју великих фабрика, и
такозваним зградама „треће категорије“, претрпаним, лоше грађеним и нехигијенским
стаништима.38
Руски велики градови такође су били суочени са овим проблемом, иако
пролетаријат није био тако масован у Русији, у односу на развијене земље Западне
Европе. Убрзавање индустријализације, у првим годинама после октобарске револуције,
међутим, баш као и у време првобитне индустријализације на Западу, претпостављало је
такође масован долазак становника из села у градове – отварајући тако стамбени
проблем, који је ваљало решавати другачије од „османизације“, која се из Париза пренела
и на друге индустријске буржоаске градове.
Модерни индустријски град, према томе, почива на подели рада, он претпоставља
оно што Вебер назива „рационализацијом“,39 као особеношћу капитализма. Урбанизација
великих градова, на чијим ободима ничу индустријска постројења, подразумева
планирање, које за разлику од уређења средњовековних градова, захтева промишљање
даљег раста, својеврсну пројекцију будућности.
Основна разлика, када је реч социјалистичкој урбанизацији, захтева да се најпре
јасно разлуче појмови раста и развоја. Наиме, док раст подразумева пре свега
квантитативно увећање, развој означава квалитативну промену.40 Када се то посматра у
склопу категоријалног апарата марксистичке теорије друштва, може се рећи да се раст
односи на увећање производних снага, а развој на усавршавање производних односа. Ове
две категорије у социјалистичком друштву, према томе, треба да буду прожете, за
разлику од капиталистичке оријентације на раст, уз задржавање раног облика

35
F. Engels, Položaj radničke klase u Engleskoj, Dela, tom IV, Beograd, 1972.
36
Sreten Vujović, Grad i društvo, Istraživački centar SSO Srbije, Beograd, 1982, str. 14.
37
Vera Baćković, Grad, arhitektura, društvo, Čigoja štampa, Bepgrad, 2020. str. 24.
38
Аеријас, Диби, стр. 165
39
Maks Veber, Privreda i društvo I, Prosveta, Beograd, 1976.
40
Anri Lefevr, Urbana revolucija, Nolit, Beograd, 1974, str. 190.

15
 експлоатације, какав се не може оправдати у процесу сталног усавршавања производње
и све већих профита.
Социјалистички градови, у том смислу, треба да револуционишу две ствари,
наслеђене из капиталистичког система: најпре – потребно је хуманизовати сам рад у
фабрикама, а производне односе, ослобођене експлоатације пренети и на подручје
становања, то јест „сломити препреке и бране, оне које прече пут и одржавају урбано
поље у заслепљујућем-заслепљеном (а посебно у квантитативном расту)“41; са друге
стране, потребно је, у контексту уклањања сегрегације, превазићи вредносне категорије
које исходе из поделе рада, то јест „прекинути одвајања која раздвајају људе и ствари“.42
Подела рада представља излаз из подређености такозваном природном
каузалитету; у том смислу, подела рада је нужност друштвено-историјског напретка.
Међутим, подела рада такође представља извор друштвене неједнакости. 43 Подела рада
резултира успостављањем класних односа. Урбанистичка решења на то адекватно
указују. У корену ове структуре, наиме, пребива подела на село и град, на рурално и
урбано, као што се таква подела у граду заоштрава на дистинкцију физичког и умног
рада. Урбанизација је, у том смислу, израз рационалне поделе на центре и периферију. У
буржоаском друштву, урбана структура представљена је као неминовност, као каузалитет
функционисања друштва, иако је и у капиталистичким земљама било идеја да се велики
градови разбију на мноштво малих настамби, односно на самостална предграђа. Ипак,
између ове идеје и социјалистичког „антиурбанизма“ постоји кључна разлика.44
За разлику од идеје уситњавања градова на настамбе у којима би живела растућа
средња класа, Енгелс у Анти Дирингу указује на могућност концепције напуштања
великих градова, што може ићи само упоредо са равномерним развојем и повезивањем
индустрије на целокупној територији будуће социјалистичке државе.45 Са друге стране,
Енгелс у истом спису, готово на истом месту, подвлачи противречност између буржоаске
организације градског живота, и дислоцирања фабрика и радничких настамби „на село“.
У том смислу једино спајање града и села може да реши проблем загађења. Такође,
Енгелс, имајући у виду могућност допремања сировина у удаљене фабрике предлаже

41
Ibid, str. 200.
42
Ibid.
43
K. Marks, F. Engels, Nemačka ideologija I, str. 30.
44
Miomir Jovanović, „Urbanistički koncepti razvoja gradova: komparativna analiza“, Industrija 3/2004, str. 37-71.
45
F. Engels, Anti-Düring, Dela, 31, Beograd 1974, str. 226.

16
 њихово дислоцирање. Из тога происходи и организација становања која ће пре
наликовати селу него великим градовима, чија је судбина да буду демонтирани:
Цивилизација нам је додуше у великим градовима оставила такво наслеђе, да ће
његово уклањање стати много времена и муке. Али оно мора да буде одстрањено, и
биће одстрањено, ма какав то био и дуготрајан процес. 46

Енгелс такође има у виду и нове индустријске градове, попут Манчестера, где је
урбанизација од почетка била заснована превасходно на расту. У социјалистичкој
држави је, према томе, од пресудне важности управо планирање прожимајућег раста и
развоја, што је далеко остваривије у мањим заједницама рада и становања, него у
мегаполисима, у којима географски и инфраструктурни услови успостављају елементе
сегрегације.
Енгелсовo уверење да треба напустити концепт великих индустријских градова
знатно је утицао на креаторе првих социјалистичких урбаних структура у Совјетском
Савезу. Позитиван елемент је свакако „урбанистички функционализам“, 47 односно
подређеност урбанистичких решења начину живота пролетаријата, док је са друге стране
сама рационализација урбаног простора битно другачије замишљена: уместо
дистанцирања пролетаријата од центара образовања и културе, потребно је, при
креирању радничких насеља, водити рачуна да то буду места активног друштвеног
живота.
Другим речима, изградња социјалистичких градова треба да задовољи неколико
значајних претпоставки: најпре, треба постићи свеобухватно планирање простора,
односно детаљно урбанистичко планирање, што се не односи само на конструкцију
градских четврти, него и на микро-нивоу, на уређење самих стамбених ентеријера, и
укидање строге поделе на центар и периферију. Ово би, између осталог, стварањем
великих зелених површина сред настамба за пролетере, омогућило и микро-развој
пољопривреде, па тако и превладавање супротстављености руралног и урбаног. Такође,
становници насеља треба да сами управљају, и заједнички доносе одлуке о уређењу ових

46
Ibid, str. 227.
47
S. Vujović, „Problem socijalističkog grada“, str. 77.

17
 градских јединица,48 што представља искорак из буржоаског индивидуализма ка
друштвеној организацији урбаног живота.
Из тога происходи да је стварање комуна најбоље могуће решење, које ће
истовремено „децентрализовати“ велике градове, а са друге стране њихове становнике
упутити ка превладавању индивидуалистичких претпоставки становања.
У комуни би, такође, био разрешен и проблем власништва, који су многи
социјалистички теоретичари, попут Прудона, сматрали централним и превасходним.
Према Енгелсу, кључно је обезбедити адекватан стамбени простор, док је сама идеја
власништва заправо остатак буржоаског индивидуализма. Из овог става исходиће
другоразредни значај интимних простора у социјалистичким настамбама у Совјетском
Савезу.

4.2. Практични проблеми

Револуција у Русији и стварање Совјетског Савеза изнедрили су посебан проблем
када је реч о уређењу социјалистичког друштву, већ на основу тога што је до ове
корените друштвене промене дошло у земљи која није била индустријски развијена.
Револуционарна тензија тако није настала из неусклађености раста производних снага и
развоја производних односа, него у једном сложеном процесу у коме су комунисти најпре
помогли да дође до буржоаске револуције, а онда одмах у игру увели огромне народне
масе сељака, и много мање пролетера.
Другим речима, у руским градовима још није била развијена ни примарна
урбанистичка структура какву су већ поседовали Лондон, Париз или велики немачки
индустријски градови, које Енгелс има у виду. Са друге стране, у Совјетском Савезу
после октобарске револуције нису постојали индустријски центри попут Манчестера.
Убрзана индустријализација и долазак у градове све већег броја људи са села,
претворених у пролетаријат, условило је палијативно решавањем стамбеног проблема,
пре него што наступи његова системска реализација.
Прва мера у том процесу била је национализација буржоаских станова, при чему је
више пролетерских породица смештано у велике стамбене јединице. Међутим, како је у
Русији градско становништво обухватало тек нешто више од 17 процената укупног броја

48
S. Vujović, Grad i društvo, str. 35-36.

18
 становника,49 овај стамбени фонд није могао да задовољи потребе убрзане
индустријализације. Зато је годину дана по успостављању совјетске власти, децембра
1918. године, основана је Служба за планирање градова, чији је циљ био да осмисли
основе за равномерни раст и развој руралних средине у места за индустријску
производњу – што значи изградњу фабрике и стамбеног простора за раднике.
Решавање стамбеног питања у социјалном смислу пратило је политику бесплатног
школства (која је укључивала и обавезно описмењавање свих становника, од 7 до 50
година старости), гарантоване висине најниже плате, за раднике са најоскуднијим
квалификацијама, као и бесплатну здравствену заштиту. Са друге стране, укључивање
жена у друштвени живот отворило је пут њиховог масовног запошљава, што се
рефлектовало и на другачије односе у породицама, које су често долазиле из удаљених
руралних области, у којима су владали строги патријархални обичаји.
Упоредо са овим наслеђеним проблемима, и обавезом да се у урбанистичком
смислу пронађу решења која ће задовољити теоретске претпоставке (надилажење
дисбаланса раста и развоја и капиталистичке поделе рада) – јавило се и практично питање
о самом стилу социјалистичке архитектуре, и односу према авангардним уметничким
правцима, који су нудили одређене искораке из наслеђених архитектонских и естетичких
приступа.
Совјетска архитектура се може поделити на три етапе: авангардни период, од 1920.
до 1930. године, када, после Стаљиновог преузимања власти, долази до заокрета ка
неокласицизму, који траје све до 1950. године. Након тога наступа стаљинистички
модернизам, који је виталан све до распада СССР-а.50
Већ смо истакли да је овај авангардни утицај, који је подразумевао потрагу за
јединством стила и функције, у духу марксистичко-лењинистичког приступа проблему
становања, од почетка био окренут и ка макро-плану, пројектовању великих градских
целина са једне, и начина становања са друге стране. Идеја „дијалектизације“, која је у

49
Ibid, str. 55.
50
Olga Yakushenko,“Anatole Kopp’s Town and Revolution as history and a manifesto: a reactualization of Russian
Constructivism in the West in the 1960s“, Journal of Art Historiography Number 14. June 2016,
(https://arthistoriography.wordpress.com/14-jun16/) датум приступа: 16.09. 2021.

19
 визуелним уметностима можда најживље функционисала у Езенштајновим филмовима,51
захтевала је да се сједине уметнички и практички критеријум.
Међутим, како је то Татљин већ имао прилику да искуси, изградња социјалистичке
архитектуре најнепосредније је зависила од саме индустријализације, како због
обезбеђивања одговарајућих материјала, тако и у функцији стварања економске основе за
храбре архитектонске узлете. У том смислу дијалектизација је морала да устукне пред
компромисима стварности, односно проналажења пуке мере између захтева времена и
епохалних конструкција, што се већ може наслутити и на основу наслова дела М.
Гинзбурга, Стил и епоха.52

5. Дилеме у вези са типовима насеља и планирањем

5.1. Два приступа

Конструктивистички приступ нудио је доследан раскид са буржоаском
архитектуром, а пре свега са самом концепцијом мегаполиса. У великим градским
срединама тешко се остварује здружено деловање и избегавају поделе и сегрегација. Из
тог разлога, важно је успоставити нову и другачију организацију живота, која неће
следити урбанистичке стандарде.
Изградњом нових индустријских центара изван великих градова, и организацијом
насеља према новим принципима, утицало би се на просвећивање пролетаријата у
социјалистичком духу, а исто тако, оваква организација живота омогућила би елементе
локалне самоуправе када је реч о микро-проблемима заједнице.53
У овом периоду долази до сучељавања више архитектонских и урбанистичких
схватања, у настојању да се реше проблеми и недоумице, који су били усложњавани
објективним узроцима. Међутим, првих година после Октобарске револуције није
постојала никаква административна арбитража, па су полемике биле слободне, а идеје
супротстављених група налазиле пут до непосредне реализације.
Треба поменути да су ова сучељавања захватала знатно шири теоретски комплекс
од архитектуре, што ће у наредном делу овог рада бити унеколико представљено.

51
Sergej Ezenštajn, „Montaža atrakcija“, u Dušan Stojanović (pr) Teorija filma, Nolit, Beograd, 1078, str. 178-181.
52
С. Вујовић, Град и друпштво, стр. 59.
53
M. Jovanović, Ibid, str. 38.

20
 Основно неслагање када је реч о планирању становања било је на релацији
дезурбаниста и урбаниста. Ова полемика одвијала се путем јавних дискусија, предавања
и радова објављиваних у брошурама монографијама и часописима.
Удружење савремених архитеката (ОСА), основано 1925. године, ипак, било је под
све већим утицајем дезурбаниста, што треба повезати са неуспехом урбанистичких
решења у планирању и реализацији идеја становања. Треба поменути и Удружење нових
архитеката (АСНОВА), и Савез пролетерских архитеката (ВОПРА) – из двадесетих година
прошлог века.
Дезурбанистички концепт није био заснован ни на каквој обавезујућој
архитектонској доктрини, па су приступу појединих архитеката на терену у овом периоду
резултирали разноликим решењима.54
Окитович, и други дезурбанисти, били су уверени не само да је подела на село и
град превазиђена у совјетском друштву, него и да треба напустити идеју о постојању села
и градова, односно свих организованих, и самим тим централизованих, заједница
становања.
Као што су се на плану генералног просторног планирања на нивоу Совјетског
савеза залагали за дисперзију индустрије, на целокупној територији, њихова
антиурбанистичка идеја подразумевала је дисперзију самих насеља, односно њихово
разређивање. Ова идеја дисперзије, на крају, разарала је и саму статичност стамбених
објекта. Уместо позиционираних кућа и зграда, дезурбанисти се залажу за лаке и
преносиве монтажне куће; могућност њиховог померања и селидбе становника из једног у
други део земље, поткопавало је сваку статичност и утемељење – елементе буржоаске
урбанистичке архитектонике. Из тог се разлога може рећи да је код дезурбаниста реч не
само о анти-урбанизму, него о анти-архитектури, то јест о рапсодичној и
нецентрализоцваној визији становања. У ствари, ова визија полази од становишта да у
социјалистичком друштву „појединац има стварне и једнаке могућности за слободан и
складан развој властитих способности креативним радом“55 – па се самим тим
комунистички систем мора фокусирати на појединца и његов индивидуални развој.

54
S. Vujović, „Problem socijalističkog grada“, str. 84.
55
Alex Gutnov & others, The ideal Communist City, George Braziller, Inc. New York, 1972. p. 26.

21
 Са друге стране, у овом периоду, у одсуству обавезујуће архитектонске доктрине,
формира се и други правац, који настоји да на урбанистичким принципима приступи
изградњи социјалистичких градова. Урбанисти су се слагали са дезурбанистима, да у
социјалистичкој заједници треба деконструисати велике градове. Међутим, код урбаниста
ова деконструкција не води у дисперзију, односно поништење сваке урбане структуре
засноване на плану.
Урбанисти се усредсређују на проблем изградње нових градова и начине
реконструисања постојећих мегаполиса – попут идеја о граду-башти (граду-парку) и
зеленом граду, о чему ће касније бити више речи.
И урбанисти, чланови Удружења савремених архитеката заступали су принцип,
који је подразумевао да архитекти не треба да буду пуки извршиоци „пројектних захтева“
који долазе од неке надређене инстанце, него да је њихов задатак и да буду
просветитељи, односно да образују и обликују будуће становнике насеља која ће
осмислити.56
У пракси, то се највише односило на превладавање буржоаског индивидуализма, па
су пројектоване зграде које су садржавале минимум интимног простора, онемогућујући
затварање у породичне оквире, и излажући врeме ван рада друштвеним интеракцијама.
Измештање кухиња из станова имало је своје оправдање у женској еманципацији, односно
њеном ослобађању од ропског кућног рада. Са друге стране, заједничко обедовање у
друштвеним трпезаријама отклањало је мини-социјалне разлике.57
Оваква решења делимично су била оправданa недостатком средстава за изградњу
класичних породичних станова. Међутим, на крилима авангарде, потребно је било
пронаћи нова решења, која ће, као употреба расположивих материјала о којој говори
Татљин – бити у функцији преображаја друштвеног бића. Другим речима, као што је
класични уметник обликовао материју, социјалистички стваралац морао је да обликује и
своју публику.
Успех дезурбанизације подразумевао је равномерни развој енергетских постројења,
и убрзану електрификацију огромне совјетске земље, што свакако није било изводиво
током прве петолетке. Развојем електрификације требало је да буде омогућено да сваки

56
S. Vujović, Grad i društvo, str 68.
57
S. Vujović, „Problem socijalističkog grada“, str. 82.

22
становник у демонтажном објекту може слободно да се креће диљем територије
Совјетског савеза. Стамбене јединице биле би, дакле, распоређене без унапред дате
структуре, односно изван сваког технократског планирања.58
Насупрот томе, урбанисти су конципирали комуне. Уверење да индивудуална
слобода треба да буде замењена друштвеном праксом, представља својеврсну
преформулацију Марксове сентенце да „слобода појединца услов слободе за све“ у
концепт да се интереси свакога морају подударати са интересима свих.59 Oва синтагма
изведена је из Лењиновог уверења да у дефинисању интереса народа не може одлучивати
сам народ. У том духу, процес еманципације и претварања индивидуа у чланове
социјалистичке заједнице, захтева обликовање, које се односи и на организацију
становања.
У том је смислу дезурбанистичка концепција наишла на оптужбе да је остатак
буржоаског индивидуализма; појединци, апстраховани од друштвеног планирања, у том
смислу нису слободни, јер само друштво, развојем производних снага, тек треба да
досегне гарантовање слободе свих. Мобилизација и концентрација пролетаријата на
одређеним чворним местима обнове и изградње у том смислу постаје услов ослобађања од
подређености каузалностима капиталистичког друштва.
Ова критика имала је двоје друштвено-економско оправдање. Јури Ларин,
социјалистички економиста, сматрао је да се стамбена политика мора ускладити са
интенцијама етапа у развоју друштву. Будући да је тада била на снази реализација прве
петолетке, и сам начин живота морао је да буде програмиран, односно максимално
колективизован, јер су само тако могли да буду остварени амбициозни резултати коју су
зацртани.60
Примат друштвеног интереса у решавању стамбеног питања подразумевао је
минимализовање индивидуалног простора, на 5-6 квадратних метара, који би био
коришћен за спавање, док би преосталих осам сати радног дана (под условом да нема
ударничких „пребачаја“) становници кућа-комуна проводили у друштвеним
активностима, заједничкој забави, учењу или уметничким секцијама.

58
M. Jovanović, Ibid, str. 40.
59
L. Kolakovski, Glavni tokovi marksizma II, BIGZ, Beograd, 1983, str.571.
60
Ibid, str. 80.

23
 У овом духу је и идеја о „социјалним кондензаторима“, у којима треба да буде
остварена синтеза стана и „радничког клуба“, који је представљао место за активан одмор
радних људи. То није укључивало само приредбе и друге видове колективне забаве, него и
могућност ликовног или књижевног стваралаштва, облике подучавања и критике, а све то
у функцији превладавања поделе на произвођаче материјалних добара и учене
професионалне уметнике или теоретичаре.
Принцип комуна подразумевао је „комунизацију“ породица, објеката у којима
станује на хиљаде људи, и на крају самих насеља, која треба да буду децентрализована
тако што ће бити подељена у различите мање комуне.
Комунизација породице била је први корак у њеном потпуном укидању. Слободна
љубав, за коју се најрадикалније залагала Александра Колонтај,61 подразумевала је
брисање породичних табуа са једне, и препуштање бриге о деци друштвеној заједници –
иако ови планови заправо никада нису заживели. 62 Међутим, током првих
постреволуционарних година критика породице, односно барем њеног буржоаског
обличја, биле су саставни део спектра идеја о којима се тако живо расправљало, не само
међу партијским интелектуалцима, него и у радничким клубовима.
Међутим, упоредо са развојем кућа-комуна, грађени су и комплекси зграда са
класичним становима, који би чинили једну велику стамбену заједницу. Тако се код
Мојсија Гинзбурга у његовом делу Стил и епоха може наићи на концепцију зграде која
садржи библиотеку, клуб и просторије за окупљање, али задржава и део интимног
породичног простора.63 То је био уступак приликама, односно потреби да се убрзано граде
станови према типским пројектима за нарастајући пролетаријат.
Са друге стране, настојање да се превлада подела на урбане и руралне зоне, као и
сегрегација унутар самих градова, изнедрило је концепцију о малим насељима, са највише
педесетак хиљада становника, у којима би боравили како индустријски радници, тако и
пољопривредници. Ове урбане структуре биле би састављене од великих кућа комуна, у
којима би живело више хиљада људи, а индустријске, пољопривредне и стамбене зоне
биле би строго раздвојене, али на такав начин да изостане класична одвојеност центра и
периферије.

61
Wilhelm Reich, Spolna revolucija, Naprijed, Zagreb, 1986, str. 54.
62
Srećko Horvat, Radiklanost ljubavi, Laguna, Beograd, 2016, str. 49.
63
Mousei Ginyburg, Stzle and Epoch, MIT Press, Cambridge, Massachusetts and London, England, 1982, p.82.

24
 5.2. Архитектура и проблем прилагођавања условима на терену
Само током прве петолетке планирана је изградња 17 градова у којима би живело
између 50.000 и 200.000 људи. Ови градови требало је да окруже индустријске центре,
изграђене на местима експлоатације ресурса. Убрзана индустријализација захтевала је
планирање, и руковођење из једног центра, а потреба брзе модернизације совјетске
привреде није остављала много могућности за урбанистичке експеримене.
Први разлог који је битно утицао на проблем територијалног распореда фабрика је
удаљеност извора ресурса. Није било рентабилно градити далеко од извора сировина, пре
свега из разлога што за разлику од Енглеске или Немачке, Совјетски Савез није имао ни
приближно развијену саобраћајну мрежу. И други велики проблем – унутрашња структура
градова, морао је да се прилагођава логици индустријске производње. Груписање више
фабрика на једном месту, односно стварање индустријских области, имало је своје
технолошко оправдање, а то је отварало проблем изградње великих насеља.
Урбанисти су на известан начин били „на линији“ примата друштвених интереса.
Међутим, далеко од тога да су се архитекти, окренути новим формама, мирили са
налозима проистеклим из планова, чија је реализација мало помало доводила у питање
стратегију социјалистичког становања.
Иако су дезурбанисти знатно смелије и отвореније указивали на немарксистички
карактер подређивања индивидуа одлукама пролетерске авангарде, то свакако није било
блиско и допадљиво ни њиховим противницима. Па ипак, идеја партијског планирања се
лакше доводила у везу са урбанистичким концептима градова.
Последњих година живота, Лењин ће све мање бити склон експериментима.
Уместо „цветања хиљаду цветова“, опстанак прве социјалистичке државе, показало се,
превасходно зависи од примене типично буржоаских знања, како на подручју економије,
тако и када је реч о култури.64 Временом, постаје све очитије да ће бити очуване и неке од
урбаних структура великих градова, као што ће и нови индустријски градови бити грађени
на много флексибилнијем концепту него што су то заједнице-комуне.

64
„U njegovim djelima i govorima sve više zauzima mjesta pitanje kulture tj. Tehničke i administrativne vještine,
neophodne za upravljanje industrijom i državom. Sa sve većim naglašavanjem insistira se na tome da se komunisti
moraju osloboditi svoje hvalisavosti, priznati neukost, i usvajati sve vrste tehničko-administrativnih vještina koje je
stvorila buržoazija.“ L. Kolakovski, Glavni tokovi marksizma II, str. 579.

25
 Идеја огромних кућа-комуна показаће се виталнијом од концепта разбијања
урбаних структура на мање заједнице-комуне. Облакодер универзитета Ломоносова,
пројектован и реализован у време стаљинистичког класицизма, вероватно је најпознатији
пример огромне зграде која задовољава индивидуалне и колективне друштвене потребе
својих станара.
Императив брзог развоја индустрије условиће да се идеје о становању у
социјалистичкој заједници све више прилагођавају затеченим ресурсима, односно да се
уметно револуционарног приступа проблему становања пређе на реконструкцију
постојећег.65 Тако долази до прилагођавања великих градова социјалистичким идејама,
док се нови индустријски центри стварају на бази компромиса између техничких услова и
идејних концепција, заснованих на модификованим идејама урбаниста.
Пет великих градова, а у првом реду Москва и Лењинград, предвиђени су за
реализацију концепције „баштенских градова“, односно „градова-паркова“. Наиме, како су
после Великог рата и револуције остале многе празне површине у тадашњим градском
језгрима, а пре свега у Москви, постојала је идеја да се те површине претворе у велике
паркове и баште, који ће практично децентрализовати велике градске структуре, и
избрисати разлику између центра и периферије.66
У потоњој реализацији, међутим, уместо „баштенских градова“ ишло се ка
стварању „зелених градова“, у којима су зелене површине окруживале пре свега
производне објекте, али и друге објекте од друштвеног значаја, или стамбене четврти.
Основна идеја је да се индустријске зоне хуманизују, односно да оне, као и други
сегменти градског живота (становање, друштвени живот) лише „подређености“
административном центру. Зелене површине у сваком делу града треба да постану мали
центри, чиме се избегава класична урбанистичка подела. Међутим, за разлику од
баштенских градова, у зеленим градовима се ово окруживање зеленилом није односило на
објекте од симболичког значаја – велике споменике, или тргове, који тако ипак постају
нови центри:
Превладала је идеја друштвеног инжењеринга, која укључује не само писце, већ и
урбанисте да постану "инжењери људских душа". Негирано је историјско сећање
на прошлост (са изузетком таквих светих места као што су Црвени трг и Кремљ), а

65
S, Vujović, Grad i društvo, str. 74.
66
Tatjana Budanstvena, Avan-Garde Between Eaast and West, 2007, pp. 32.

26
 локалноисторијске знаменитости постале су прва жртва овог заокрета (Смидович,
1930; Ликхацев, 1982). Идеолошке смернице бољшевичке партије биле су јасне:
изградња државе урбаног развоја, његова крајња рационализација и мобилизација
ресурса. Ови принципи базирани су на резолуцији Централног комитета
комунистичке партије бољшевика, "О Генералном плану Москве" (1935). Потрага
за моделом "града будућности" тиме је сматрана завршеном. Међутим, сама идеја о
„баштенском граду“, трансформисана у концепт „зеленог града“, постала је водећи
принцип у изградњи нових индустријских центара (Магнитогорск, Чељабинск и
Стаљинград).67

Приближавање човека природи, и деконструкција једног центра града

подразумевала је и успостављање нове урбанистичке структуре. У првој фази, постојеће
центре требало је отворити и приближити га свим грађанима – тако што ће он бити не
само административно средиште, него и место на коме ће се налазити културне
институције, отворене за све становнике, а не само за буржоаску елиту. 68 Када је реч о
Москви, планирани су и омладински паркови, као и паркови у којима су се налазиле
зграде за заједничко коришћење, поред спортских објекта, библиотека и музеја. Тако ће,
већ у првој фази, градом доминирати нова хуманизована средишта, док постојећи велики
тргови, а пре свега Црвени трг, добија симболички значај, који ће, после 1930. године бити
уклопљен у нове, неокласицистичке визије. Друга фаза је предвиђала да се нове
институције граде на ободима Москве. Овај план ће надживети прву фазу развоја хуманог
урбанизма, изградњом седам облакодера на периферији Москве, који образују нова
средишта, односно нове мале центре.
Базирајући своје идеје на марксистичкој доктрини, према којој је ослобађање од
отуђења подразумевало и активно стваралачку улогу сваког појединца, односно његово
учешће у јавном животу, Иван Иљич Леонидов успео је да пренебрегне недостатке
дезурбаниста и урбаниста.69 Основна идеја, да људи који живе у великим градовима не
треба да буду сведени на пуке становнике, који следе испостављени надређени урбани
ритам, захтева, сматрао је Леонидов, образовање нових центара, у којима ће у средишту
бити не више административни, него културни и спортски објекти. Са друге стране,

67
Oleg Yanitsky, Olga Usachevа, „History of the "Green City" in Russia“, Journal of History Culture and Art
Research, 6(6), 125-131. doi:http://dx.doi.org/10.7596/taksad.v6i6.1330, р. 127.
68
Alla Vronskaya, „The Utopia of Peronality: Moisei Ginzburgʾs Project for the Moscow Parc of Culture and
Leisure“, Quaestio Rossica, 2015, № 4, p. 40–56.
69
S. Vujović, „Problem socijalističkog grada“, Kultura, br 39, 1977, str. 93.

27
следећи Енгелсове примедбе да се дехуманизација становника у великим градова
испољава као живот у прљавом и загађеном окружењу, Леонидов је предвидео мноштво
зелених површина, паркова и башти, који би заузимали велике слободне парцеле – чиме
би се постигла децентрализација великог града, и створени мали центри – који би имали
неке особености комуна о којима су говорили урбанисти.
Проширивање великих градова, али пре свега – изградња нових, сходно
просторном размештању индустрије на подручју СССР-а, треба да следи такозвани
линеарни модел. Пројекат Магњитогорска подразумева стварање блокова зграда,
повезаних у целину, у којој доминирају велике куле, чији би лифтови и степениште били
смештени тако да гледају на спољашњу страну.

Слика 3: Леонидов – скица високе зграде са лифтом

Ови велики блокови, осмишљени према урбанистичкој идеји комуна,

подразумевају синтезу места рада, становања, лечења, одмора и задовољавања културних
потреба. Насупрот постојећим индустријским градовима у капиталистичким земљама, у
центру ових блокова, а не на периферији, налазили би се стамбени квартови, док би
административне и културне институције биле у појасу око стамбене четврти, коју би
окруживала природа. У том природном окружењу налазила би се индустријска зона.

28
 И када је реч о условима становања, Леонидов је, на трагу неких решења
урбаниста, дошао до оригиналног решења. Станови би пружали простор за породичну
интиму, али би зато сваки стамбени објекат био снабдевен друштвеним просторијама,
зимским вртом и заједничком кухињом.70
Са друге стране, Леонидов је од дезурбаниста преузео идеју о техничким
иновацијама, које би олакшавале кретање у градским блоковима, па је посебна пажња
поклоњена не само путевима који омогућују „брз саобраћај“, него и бројним техничким
помагалима, попут лифтова или покретних степеништа.
Други значајан аутор, који синтетизује тековине дезурбанизма у урбанизма,
превладавајући истовремено њихове недостатке, је Николај Миљутин, који је своје идеје
развио у теоретским радовима, чији је утицај био видан и у периоду после 1930. године,
дакле у време стаљинистичког неокласицизма, односно соцреализма.
Миљутинове идеје могле би се једноставно изразити као настојање да се на бази
затеченог, а у оквирима постојећих могућности, остваре социјалистичке замисли. 71 Као
некадашњи министар финансија, Миљутин је свакако био упућен у финансијске и
привредне могућности, односно он је реалистично могао да процени које идеје имају
изгледа на успех:
... проблем изградње социјалистичких насеља данас се првенствено своди, у
суштини, на нову рационализацију изградње односно реконструкције нашег начина
живота на основу оних материјалних средстава која нам тренутно стоје на
располагању. Међутим, то ни у ком смислу не значи да се морамо помирити са
нехуманим облицима становања, у који се гура највећи део радничке класе остатка
света и значајан део радника СССР -а. Свако такво тумачење наших тренутних
проблема мора се побијати с истинском одлучношћу, какву бисмо употребили и за
одбацивање било којих других реакционарних ставова.72

Реконструкција великих градова, према томе, не подразумева прилагођавање

начина живота затеченим облицима становања, него управо прилагођавање постојеће
градске структуре потребама социјалистичког човека, који се, опет, не може посматрати

70
Ibid, str. 94.
71
S. Vujović, Grad i društvo, str. 75.
72
Nikolai Milkutinʾs Sociogorod:The Problem of Building Socialists Cities (1930), MIT Press, Cambridge, MA,
1974, str 32.

29
изоловано од социјалистичке заједнице. У том смислу, град је социјални кондензатор, у
коме се индивидуалне потребе артикулишу као друштвене интеракције.
Суштина Миљутиновог урбанистичког решења подразумева успостављање
линеарних градова, са јасно издељеним зонама. На овај начин, комбиновањем природе и
урбаних структура, била би превазиђена подела на село и град, а сама структура града
била би у функцији друштвеног преображаја, односно изградње „социјалистичког
човека“.
Миљутинове зоне обухватају – (1) зону железничке саобраћајнице, (2) зону
производних погона и складишта, научних институција и комуналних предузећа, (3)
заштитну зeлeну зону са главном саобраћајницом, (4) стамбену зону која обухвата не само
друштвене станове, неко и кантине и радничке клубове, као појас установа за децу, (5)
зону парка, у којој би се налазиле и установе за рекреацију, односно игралишта и
пливалишта, као и (6) зону за пољопривредну производњу, колхозе и софхозе.73
Миљутинове идеје биле су утицајне и у потоњим етапама развоја совјетске
архитектуре, па тако неке од његових урбанистичких идеја можемо препознати у
градовима насталим после 1950. године, а један од познатих примера је град Припрјат,
изграђен у близини Нуклеарне електране „Лењин“ у Чернобиљској области.

6. Нови моно-градови на Уралу

6.1. Императив убрзане изградње

Изградња нових градова у Уралској области представља добар пример
прилагођавања захтева социјалистичког урбанизма ситуацији на терену, односно
непосредним условима и императиву брзе индустријализације.
Први петогодишњи план подразумевао је, између осталог, обнављање старих
индустријских потенцијала у Уралској области. На Уралу постоје ресурси сировина, а пре
свега руде гвожђа, бакра, и угља – тако да је стара руска индустрија била концентрисана у
овој области. Разуме се, производни погодни који су остали из периода царевине били су
више него оскудни и застарели. Потреба за брзом ревитализацијом и надградњом тешке

73
Ibid, str. 76.

30
индустрије, међутим, није дозвољавала да се изградња нових фабрика подреди
децентралистичком моделу, него да се око постојећих капацитета подигну нови. Са друге
стране, то је подразумевало и изградњу нових индустријских градова на Уралу – што је
представљало посебан изазов за нове урбанисте.
Њихова архитектонско-планска структура уређена је према новим принципима:
функционално зонирање територије, повећање група стамбених зграда, увођење
система културно-корисничког сервиса у њих, и постављање паркова и јавних
вртова у центру и на периферији.74

Приликом изградње тих нових градова на Уралу, недостатак путне инфраструктуре

са једне, и потреба да се брзо обезбеде услови за прихват великог броја радника,
допуштала је да буду примењене технике које су биле на располагању, односно да се
материјализују неке идеје које раније никада нису коришћене. Тако је, између осталог,
дошло и до производње монтажних објеката.75 Додуше, овде се, доминантно, радило о
монтажи готових елемената статичних зграда, а мање о породичним монтажно-
демонтажним домовима, али је примењена техника водила порекло из радова
дезурбаниста.
Посебан проблем представљала је раштрканост индустријских центара на Уралу, и
немогућност њиховог брзог повезивања, што је захтевало да се нови градови планирају
око већ постојећих производних ресурса. То је на известан начин отежавало планирање,
јер је конфигурација терена често била неповољна за реализацију концепата линеарних
насеља. Уместо на периферији, индустријски центри су остајали у средишту будућих
насеља, али је основна идеја о подели на зоне ипак испоштована.
Са друге стране, проблем организације насеља испољавао се не само када је реч о
градовима, него целокупној области, концентрисаној око великих рудника. Тако су око
сваког великог рудног ресурса планиране настамбе које је окружују у неправилном кругу,
а у свакој од њих налазило би се неко индустријско постројење. Свака од ових
раштрканих насеобина подразумевала је избегавање класичног успостављања односа
центар-периферија.
Између индустријских постројења и насеља у уралској области остајале су многе
празне површине, углавном нетакнуте природе, а на некима од њих предвиђене су
74
Avant-garde Betwwen East and West, p. 83.
75
Ibid, p. 86.

31
колхозне заједнице, сличне индустријским градовима, такође осмишљаване према
линеарном принципу. Сателитски градови, које је од индустријских постројења делила
нетакнута природа, у том су смислу погодовали зонској структури насеља. 76

6.2. Пример Магњитогорска

Овај пример показује тешкоће са којима су се руски урбанисти сусретали на

терену, проблеме у вези са реализацијом, као и посебне тешкоће које су биле условљене
уплитањем политичких планера, који нису имали много разумевања за урбанистичке
иновације.
Са друге стране, пројектовање Магњитогорска утицало је на изградњу других
градова на Уралу, будући да је конфигурација терена била слична.
Магњиторска област обухватала је велике рудне ресурсе, у чијој близини је требало
изградити индустријска постројења, односно мања сателитска насеља. Будући да су рудна
богатства била врло разноврсна, односно да су на релативно малом простору постојала
налазишта злата, сребра, бакра, волфрама, хрома, цинка и мангана), генерални план је
подразумевао изградњу такозваних подрегија, са фабричким постројењима за обраду
различитих рудних ресурса. Планови су предвиђали и оживљавање пољопривреде у
близини фабрика.
У Великој Магњиторска области планирана је изградња пет различитих типова
сателитских насеља, индустријских, аграрно-индустријских, аграрних, аграрно-
рекреативних, а уз то и радничка летовалишта.77 Најпре је била предвиђена изградња
такозваном Малог Магњиторска, дакле једног од насеља, у коме би били заступљени сви
елементи хуманог насеља – од производних погона, административних установа, преко
културних и спортских садржаја, све до стамбених области.
Планове за изградњу овог индустријског града проналазимо још у сачуваним
документима ОСА. У дезурбанистичком духу, предлог је подразумевао изградњу
монтажно-демонтажних „стамбених ћелија“. Овакви станови пружали су могућност
смањивања или повећања стамбеног простора, зависно од величине породице.

76
Ibid, p. 90.
77
Ibid, p. 92.

32
 У урбанистичком смислу, дезурбанисти су предлагали такозвану ацентричну зону
прелазног типа, која је подразумевала одвојене зоне за становање, између којих би биле
распоређене кантине, док би културне и спортске установе и објекти за боравак деце били
смештени у посебне зоне. Ове зоне би, од индустријске зоне, биле одељене зеленим
појасом, кроз који би пролазила главна саобраћајница.78
Основа идеја била је да се створи својеврсни природни тампон између
индустријских постројења и других делова града, односно да се омогући, размештањем у
близини главног пута, релативно подједнака удаљеност места становања од зоне рада, и
релативно једнака близина зоне са културним и спортским садржајима.79
Са друге стране, Леониодов и његови сарадници, сматрали су да Магњитогорск
представља добру прилику да се реализује идеја „социограда“. У урбанистички пројекат
унети су елементи линеарног града, са зоном дугом 25 километара у којој би се налазили
хемијски и металуршки капацитети, природним тампоном (шумом) одељени до Солхоза, у
коме би се вршила пољопривредна производња. Стамбене зоне налазиле би се са обе
стране овог простора. Сваки од ових комплекса био би изграђен за око 250 људи, а сваки
од њих био би подељен на осам јединице, које би садржавале 32 собе. Леонидов је
планирао да се високе зграде смењују са блоковима нижих зграда, а ове би целине, према
систему шаховске табле, биле груписане у паровима. Између стамбених подручја биле би
зелене зоне, са објектима за децу. Иза ових подручја, са обе стране, требало је да буду
распоређене зграде јавне управе и културне установе.80
Миљутин је, са друге стране, у свом предлогу остао доследан својој идеји
линеарног планирања, које, међутим, није одговарало ни технолошким захтевима
производње, ни метеоролошким условима. Наиме, као и у случају плана који је понудила
ОСА, северозападни ветрови омогућавали су локацију насеља само са једне стране
индустријског комплекса, на левој или десној обали језера, мада је Леонидов пројекат, по
коме је град био лоциран на левој обали, био прилагодљивији овим условима.
Са друге стране, лоцирање на левој обали (план ОСА) омогућавао је бољи приступ
резервоару воде, као и коришћењу железничким комуникацијама. Међутим, када је

78
S. Vujović, Grad i društvo, str. 72.
79
Avant-garde Betwwen East and West, p. 92.
80
Ibid, p. 93.

33
надлежна комисија предложила као дефинитивно решење локацију града на десној обали,
он се већ стихијски почео формирати на левој – па су многи радници живели десно од
језера у шаторским насељима.81

Слика 4: Миљутинов план Магњитогорска

Коначан облик Магњиитогорск је добио на основу комбинације модела града на

левој и десној обали. Градски центар је, према овом пројекту, смештен између
индустријске зоне и зоне становања, а стамбене зоне уређене су полукружно, око парка
који се налазио у средишту. Градска територија имала је облик неправилног полигона, а
зона шуме која је окруживала град са севера, запада и југа, штитила је насеља од ветрова
који су доносили загађење из индустријског подручја.82
Искуство изградње Магњитогорска показало је да се други градови на Уралу
морају пројектовати уз уважавање локалних специфичности, близине неопходних
индустријских ресурса са једне, и ресурса битних за функционисање насеља, са друге
стране. Орск, Оренбург, а потом и други градови, такође су били издељени у зоне – где се

81
Ibid. p. 95.
82
Ibid. p. 98.

34
индустријски комплекс природним тампонима одвајао од зона становања, али је место
лоцирања центара са културним и спортским институцијама и постављање
административних зграда на периферији, често замењивао стандардну линеарну
структуру. Овакво пројектовање захтевало је прецизно планирање даљег развоја града,
али и ограничавало његову крајњу величину, у складу са идејом о мањим настамбама (до
200.000 људи), у којима је могуће избегнути негативне ефекте какве прати живот у
мегаполисима.
Имајући у виду све недостатке у реализацији, моно-градови на Уралу показали су
да је могуће осмислити и уделовити функционална урбана насеља која неће бити
заснована на премисама капиталистичког индустријског града. Организација друштвеног
живота са једне, и природно окружење које на известан начин „маскира“ сивило
индустријских погона, засигурно је хуманизовало живот у индустријским местима,
нарочито у поређењу са Манчестером, или великим индустријским градовима у САД, који
су се углавном сводили на насеља у сенци погона, без природног тампона и културних
институција, незаштићена од загађења тешке индустрије.

7. Закључак

Овај рад фокусиран је на прву деценију совјетског урбанизма, које је представљало

динамично раздобље у коме су се сучељавали различити архитектонски приступи,
базирани на оригиналном проучавању марксистичке теорије друштва. Овај плодоносан
период ће већ почетком тридесетих година прошлог века бити замењен настојањем да се у
класицистичком духу, монументалним здањима, искаже снага социјализма.
Стаљин није потпуно одбацио марксистичке идеје о урбанизму из прве деценије
совјетске државе, али их је надградио уводећи поново елементе који су у поменутој етапи
били протерани, због своје несагласности са марксистичким тезама о становању. Најпре,
Стаљин је, као прагматиста, вратио класичне видове становања, а у новим стамбеним
блоковима су се повећавале квадратуре интимних простора. Идеја „свако према
могућности, свакоме према потребама“ – у основи је подразумевала повратак
индивидуализму, који, међутим, захтева друштвене оквире социјалистичког друштва. О
индивидуалним потребама треба да се стара држава, која је једина у стању да их

35
задовољи, а да појединци не буду изнова изложени суровим односима на тржишту, као у
буржоаским државама.83
Монументална здања поцртавају ову снагу државе, односно додатно утичу на
поверење према државном апарату. Индивидуе нису у стању да опстану независно oд
државног оквира, чије одржање постаје значајније он неких индивидуалних потреба. Тако
је социјална сигурност разумевана као већа вредност од одређених облика комфора:
Тридесетих година прошлог века дошло је до све веће централизације владе.
Већина проблема решавана је на савезном нивоу. То се лако остварило, јер ни
уставна решења, ни веровања и навике људи нису пружали основу за побуну
против контроле из једног центра. Чак и тамо где је доношење одређених одлука
законом било јасно резервисано за републичке и локалне владе, они су се понашали
више као теренске канцеларије јединствене бирократије него као аутономна
седишта власти. 84

Непрецизност закона, са друге стране, остављала је могућност да лични укус

највиших функционера постане својеврстан императив, и да се наметне као владајући стил
и када је реч о урбанизму.

Слика 5: Зграда универзитета у Екатаринбургу

83
Zigurds I. Zile, „Programs and Problems of City Planing in the Soviet Union,
:https://openscholarship.wustl.edu/law_lawreview (pristup: 17.09. 2021),p. 33.
84
Ibid, str. 32.

36
 Уздизање државе, које се поклапа са изневереним очекивањима да ће у
капиталистичким земљама Запада уследити низ револуционарних промена, и промоција
идеје о могућности изградње социјализма у једној земљи,85 захтевало је напуштање
културе „хиљаду цветова“ – па тако и свођење урбанизма у монолитне форме. Као што
сви соцреалистички споменици или државна здања, упркос другачијим формама, ипак
личе једни на друге, то се догодило и са стамбеним блоковима.
Уметност и архитектура, односно најшире подручје културе, у годинама после
револуције, следили су првобитно одушевљење великом историјском променом.
Социјализам је разумеван као истинско прибежиште слободе, у коме су, примерено томе,
могући слободни узлети духа, сучељавање идеја, експерименти и неодсутпност уметничке
продукције.
Ова слобода била је међутим производ околности. Најпре, авангарда партије није
била у прилици да се посвети „духовној надградњи“, а осим тога, није било много
упућених партијских кадрова, који су о томе могли да донесу одговарајући суд.
Императив изградње земље оставио је многе планове нереализованим, пре него
што су партијски органи почели да се активније баве културом и уметношћу. Са друге
стране, урбанизам је био суочен са ограниченим техничким могућностима, а исто тако
неподупрт додатним истраживањима, како у подручју геолошких предуслова, тако и када
је реч о грађевинским техникама.
Копова истраживања, захваљујући којима данас можемо да створимо слику о
интензитету, свежини и оригиналности урбаниста и архитеката, од 1918. о 1930, године, у
том смислу, показују, и политичку наивност главних актера ових догађаја, односно ону
веру у социјализам која ће убрзо бити изневерена етатизацијом совјeтског друштва.
Треба међутим имати у виду да су историјске прилике на известан начин диктирале
и ригидан однос власти према уметничким експериментима. Стаљину је било јасно да је
уметност подручје у коме се могу промовисати одређени симболи, чије декодирање може
постати отворена унутрашња критика прве социјалистичке земље у свету. Изостанак низа
револуционарних промена, очекиваних у контексту светске револуције, одредио је да
Совјетски Савез, као једина социјалистичка држава, развија снажан бирократски систем, и
јаку контролу у свим областима јавног живота. Званична уметност допуштала је известан

85
Isac Deuttscher, Staljin, Globus, Zagreb, 1977. str. 340.

37
степен слободе аутора, али само у постављеним оквирима, што је са своје стране
резултирало монолитношћу уметничких приступа, и одустајањем од оног духа полемике и
експеримената, који је одредио прву деценију развија уметности у социјализму.

38
 ЛИТЕРАТУРА

1. Baburov i dr. The ideal Communist City, George Braziler – New York.
2. Backović, Vera, Grad, arhitektura, društvo, Čigoja štampa, Bepgrad, 2020.
3. Budanstvena, Tatjana, Avan-Garde Between Eaast and West, 2007.
4. Detcher, Isac, Staljin, Globus, Zagreb, 1977.
5. Engels, F. Anti-Düring, Dela, 31, Beograd 1974.
6. Engels, F. Položaj radničke klase u Engleskoj, Dela, tom IV, Beograd, 1972.
7. Ezenštajn, Sergej, „Montaža atrakcija“, u Dušan Stojanović (pr) Teorija filma, Nolit,
Beograd, 1078, str. 178-181.
8. Flaker, Cf. Aleksandar, Poetika osporavanja. Avangarda i književna ljevica, , Školska
knjiga, Zagreb, 1984, str. 66–72.
9. Gentile Michael, „Urbanism and Disurbanism in the Soviet Union”, Issue 4/2000
10. Ginyburg, Mosei, Stzle and Epoch, MIT Press, Cambridge, Massachusetts and London,
England, 1982.
11. Groys, Boris, The Total Art of Stalinism Princeton University Press, Princeton, New
Jersey, 1992.
12. Gutnov, Alex & others, The ideal Communist City, George Braziller, Inc. New York,
1972.
13. Habermas, Jirgen, „Modernost – jedan necelovit projekat”, Projeka(r)t, Novi Sad, 2001,
11–15, str. 48–54.
14. Habermas, Јürgen, Prilog rekonstrukciji istorijskog materijalizma, „Veselin Masleša“,
Sarajevo, 1985.
15. Horvat, Srećko, Radiklanost ljubavi, Laguna, Beograd, 2016.
16. Jovanović, Miomir, „Urbanistički koncepti razvoja gradova: komparativna analiza“,
Industrija 3/2004, str. 37-71.
17. Kangrga, Milan, Misao i zbilja, Naprijed, Zagreb, 1989.
18. Kolakovski, L, Glavni tokovi marksizma II, BIGZ, Beograd, 1983.
19. Kopp А. Town and revolution, George Braziller, Kopp А. 1970.
20. Korać, Veljko, Marksovo shvatanje čoveka, istorije i društva“, BIGZ, Beograd, 1982.

39
21. Lagator Pejović, Irena, Kritika kapitala u savremenoj umetnosti, Univerzitet Singidunum
Beograd, Fakultet za medije i komunikacije, Doktorska disertacija, Beograd, 2021. str.
50. /Irena%20Lagator%20Pejović%20-%20DDR.pdf (pristup 20. 11. 2021).
22. Lefevr, Anri, Urbana revolucija, Nolit, Beograd, 1974.
23. Lenjin, V.I, O kulturi i vaspitanju, Rad, Beograd, 1952.
24. Lenjin, V.I, O umetnosti, Rad, Beograd, 1963.
25. Lok Džon, Dve rasprave o vladi, Ideje, Beograd, 1978, str. 82.
26. Mac, I, „Opštenrodna demokratska načela sovjetske arhitekture“, Tehnika (Beograd), br.
4-5 (1946), 119-122.
27. Maljevič, K. „Od kubizma i futurizma ka suprematizmu“ Novi slikarski realizam“
u„Slobodan Mijušković (pr.) Dokumetni za razumevawe ruske avangarde, Geopoltika,
Beograd, 2003.
28. Marks, K, Kritika političke ekonomije, Kultira, Zagreb, 1958.
29. Marx, Karl, F. Engels, Nemačka ideologije I tom, Kultura, Beograd, 1964.
30. Marx, Karl, F. Engels, Rani radovi, Naprijed, Zagreb, 1976.
31. Nikolai Millutinʾs Sociogorod:The Problem of Building Socialists Cities (1930), MIT
Press, Cambridge, MA, 1974.
32. Ponse de leon, Pas Garsija, Kratka istorija slikarstva, Tavernakl – Imprimator, Sremska
Mitrovica-Kina, 2009.
33. Pooli, Renato, Teorija avangardne umetnosti, Nolit, Beograd, 1975.
34. Reich, Wilhelm, Spolna revolucija, Naprijed, Zagreb, 1986.
35. Šuvaković, Miško, Pojmovnik suvremene umjetnosti, Zagreb–Ghent, Horetzky–Vlees &
Beton, 2005.
36. Šuvaković, Miško, „Umetnost posle socijalističkog realizma“,
http://www.republika.co.rs/440-441/20.html (pristup: 20.11. 2021).
37. Tatlin, V, „Umetnik – organizator svakodnevice“, u Dokumetni za razumevanje ruske
avangarde Geopoltika, Beograd, 2003.
38. Tatlin, V, „Umetnost u tehniku“, Dokumetni za razumevanje ruske avangarde
Dokumetni za razumevanje ruske avangarde Geopoltika, Beograd, 2003.
39. Trifunović, Lazar, Studije, ogledi, kritike IV, priredio D. Bulatović, MSU, Beograd,
1990.

40
40. Veber, Maks, Privreda i društvo I, Prosveta, Beograd, 1976.
41. Vronskaya, Alla, „The Utopia of Peronality: Moisei Ginzburgʾs Project for the Moscow
Parc of Culture and Leisure“, Quaestio Rossica ・2015 ・ № 4, p. 40–56.
42. Vujović, Sreten „Problem soсijalističkog grada“, Kultura, br 39, 1977, str. 72-104.
43. Vujović, Sreten, Grad i društvo, Istraživački centar SSO Srbije, Beograd, 1982.
44. Yakushenko, Olga, “Anatole Kopp’s Town and Revolution as history and a manifesto: a
reactualization of Russian Constructivism in the West in the 1960s“, Journal of Art
Historiography Number 14. June 2016, (https://arthistoriography.wordpress.com/14-
jun16/) датум приступа: 16.09. 2021.
45. Yanitsky, Oleg, Olga Usachevа, „History of the "Green City" in Russia“, Journal of
History Culture and Art Research, 6(6), 125-131.
doi:http://dx.doi.org/10.7596/taksad.v6i6.1330 pristup: 17.09. 2021).
46. Zile, Zigurds I. „Programs and Problems of City Planing in the Soviet Union,
:https://openscholarship.wustl.edu/law_lawreview (pristup: 17.09. 2021),p. 33.
47. Аријес, Филип, Жорж Диби, Историја приватног живота, Clio, Београд, 2003.
48. Жуњић, Слободан, Модерност и филозофија, Плато, Београд, 2009.
49. Просен, Милан, „О соцреализму у аерхитектури и његовој појави у Србији“,
Наслеђе, 1-1988.

41