Medjunarodno Javno Pravo - Milenko Kreca (2022 - XIII Izdanje) (NBS)

МИЛЕНКО КРЕЋА
МЕЂУНАРОДНО
ЈАВНО ПРАВО
ТРИНАЕСТО ДОПУЊЕНО ИЗДАЊЕ
БЕОГРАД
2022
УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ – ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ
Библиотека
УЏБЕНИЦИ
Проф. др МИЛЕНКО КРЕЋА
Судија Сталног арбитражног суда у Хагу
ex Судија ad hoc Међународног суда правде
и Европског суда за права човека
ex Члан Венецијанске комисије
МЕЂУНАРОДНО
ЈАВНО ПРАВО
Тринаесто допуњено издање
БЕОГРАД • 2022
Проф. др МИЛЕНКО КРЕЋА
Судија ad hoc Међународног суда правде и Европског суда за права човека,
члан Венецијанске комисије, члан Сталног арбитражног суда
МЕЂУНАРОДНО ЈАВНО ПРАВО
ТРИНАЕСТО ДОПУЊЕНО ИЗДАЊЕ
Издавач
Универзитет у Београду – Правни факултет
Центар за издаваштво
За издавача
Проф. др Зоран Мирковић, декан
Уредник
Проф. др Вук Радовић
© Универзитет у Београду – Правни факултет, 2022.

Сва права задржана. Није дозвољено да било који део ове књиге буде снимљен, емитован
или репродукован на било који начин, укључујући, али не ограничавајући се на фотокопи-
рање, фотографију, магнетни упис или било који други вид записа, без претходне саглас-
ности аутора и издавача.
www.ius.bg.ac.rs
Мојој мами Милици
САДРЖАЈ
Скраћенице. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25
I. ПОЈАМ МЕЂУНАРОДНОГ ЈАВНОГ ПРАВА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27
1. Термин . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27
2. Појам међународног права . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28
3. Фрагментација међународног права . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34
3.1. Појам и облици фрагментације . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34
3.1.1. Фрагментација stricto sensu. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34
3.1.2. Фрагментација lato sensu –
структурално-функционална диверзификација. . . . 40
3.1.2.1. Решавање сукоба правила међународног
права поступком тумачења . . . . . . . . . . . . . . . 42
3.1.2.2. Решавање сукоба правила међународног
права аутоматским дејством
супериорних правила . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46
II. НАСТАНАК И РАЗВОЈ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА . . . . . . . . . . . . . 55
1. Стари источни народи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 56
2. Стара Грчка . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 56
3. Рим . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57
4. Средњи век . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 58
5. Систем међународног јавног права од Вестфалског
мира (1648–1918) – период европског међународног права . . . 59
6. Правна природа класичног међународног права . . . . . . . . . . . . . 63
7. Период после Првог светског рата – конституисање општег
или универзалног међународног права. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 64
7.1. Период између два светска рата. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65
7.2. Период после Другог светског рата. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67
7.3. Развој после 1990. године. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 70
III. ДОКТРИНА МЕЂУНАРОДНОГ ЈАВНОГ ПРАВА . . . . . . . . . . . . . . . 73
1. Претече доктрине међународног јавног права . . . . . . . . . . . . . . . 73
2. Природноправна школа. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 76
3. Позитивистичка школа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 80
3.1. Схватање воље као појединачног вољног акта. . . . . . . . . . . 80
3.2. Схватање воље као опште или колективне воље . . . . . . . . . 81
8 Међународно јавно право
3.3. Интегралистичке теорије воље. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 82

3.4. Ограничења аутономије воље у позитивизму . . . . . . . . . . . 83
4. Социопсихолошке теорије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 85
5. Постпозитивистичка учења . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86
IV. ОДНОС УНУТРАШЊЕГ И МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА. . . . . . . . . . 91
1. Однос унутрашњег и међународног права
на теоријском нивоу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 92
1.1. Дуалистичка теорија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 92
1.2. Монистичка теорија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93
1.3. Компромисне теорије (теорије о координацији) . . . . . . . . . 94
2. Однос унутрашњег и међународног права у светлости
праксе (унутрашње и међународне). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95
2.1. Однос унутрашњег и међународног права са становишта
праксе међународних судова. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95
2.2. Примена међународног права у унутрашњем праву . . . . . 96
2.3. Техника повезивања унутрашњег и међународног
права . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100
2.4. Осврт на унутрашње право држава . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101
3. Синтетички осврт . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 102
V. ФОРМАЛНИ ИЗВОРИ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА . . . . . . . . . . . . . 105
1. Међународни уговори . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107
2. Обичајна правна правила . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109
2.1. Појам . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109
2.2. Основ обавезности обичајноправног правила. . . . . . . . . . . 111
2.3. Елементи обичајноправног правила . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113
2.4. Подела обичаја . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 116
2.5. Приговор или протест . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 116
3. Општа правна начела призната од стране просвећених
народа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117
4. Судска пракса . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121
5. Теорија – учења најпозванијих стручњака . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 124
6. Начело правичности (ex aequo et bono) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 125
7. Једнострани правни акти државе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 127
8. Акти међународних организација . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 131
9. Меко право („Soft law“) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133
10. Хијерархија формалних извора . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135
11. Кодификација обичајног права . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 137
VI. СУБЈЕКТИ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 141
1. Појам субјективитета у међународном јавном праву . . . . . . . . . 142
2. Облици испољавања субјективитета у међународном праву . . . 144
Садржај 9
3. Подела субјеката међународног права. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 144

3.1. Изворни (оригинерни) и деривативни (изведени)
субјекти. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 144
3.2. Потпуни субјекти (или субјекти stricto sensu)
и крњи или абнормални субјекти . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145
3.3. Активни и пасивни субјекти. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145
3.4. Апстрактни и конкретни субјекти . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145
3.5. Трајни и пролазни субјекти. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 146
4. Субјекти у позитивном међународном праву . . . . . . . . . . . . . . . . 147
5. Положај индивидуе у међународном праву. . . . . . . . . . . . . . . . . . 151
VII. ДРЖАВА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 156
1. Појам државе у међународном праву . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 157
2. Врсте држава . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 160
3. Сложене државе. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161
3.1. Персонална унија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161
3.2. Реална унија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161
3.3. Конфедерација . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 162
3.4. Федерација . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163
4. Настанак нових држава . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 164
5. Настанак нових држава на простору СФРЈ . . . . . . . . . . . . . . . . . . 168
5.1. Покушај стварања државе Косово . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 169
6. Кондоминијум . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 172
7. Територијални ентитети и државе под
међународном контролом. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 173
7.1. Сарска област . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 173
7.2. Слободни град Данциг . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 174
7.3. Слободни град Јерусалим. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 174
7.4. Мандатне територије и територије под
старатељством . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175
7.5. Слободна територија Трст . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 176
7.6. Босна и Херцеговина . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 176
7.7. Прелазна управа УН за Источну Славонију, Барању
и Западни Срем. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 177
7.8. Косово и Метохија – део територије Србије
под међународном контолом . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 178
8. Нетериторијални ентитети са елементима субјективитета –
– постојећи или у фази настајања (in statu nascendi) . . . . . . . . . . 181
8.1. Устаници и зараћене стране . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 181
8.2. Народноослободилачки покрети . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183
8.3. Мултинационалне компаније (МНК) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 184
8.4. Међувладине компаније (МВК) и међувладина

удружења произвођача (МВУП). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 186
9. Случајеви sui generis . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 187
9.1. Света столица (Ватикан) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 187
9.2. Тајван (Формоза) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189
9.3. Придружене државе и заједнице држава. . . . . . . . . . . . . . . . 189
9.4. Малтешки витешки ред . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 190
VIII. ПРИЗНАЊЕ ДРЖАВА И ВЛАДА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 192
1. Признање држава . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 192
1.1. Појам и правна природа признања држава. . . . . . . . . . . . . . 192
1.2. Пракса држава. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 195
1.3. Врсте признања нових држава . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 198
1.3.1. Признање de jure и признање de facto. . . . . . . . . . . . . . 198
1.3.2. Условно и безусловно признање . . . . . . . . . . . . . . . . . . 199
1.3.3. Изричито и прећутно признање . . . . . . . . . . . . . . . . . . 200
1.3.4. Индивидуално и колективно признање . . . . . . . . . . . 201
1.4. Потреба ревизије установе признања држава . . . . . . . . . . . 202
2. Признање влада . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 202
IX. ОСНОВНА ПРАВА И ОБАВЕЗЕ ДРЖАВА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205
1. Обавеза држава да се уздрже од претње или употребе силе
у међусобним односима. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 207
2. Обавеза решавања међународних спорова
мирним средствима . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 209
3. Право на самоодбрану . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 211
4. Забрана интервенције у унутрашње и спољне послове . . . . . . . 214
4.1. Хуманитарна интервенција . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 220
4.2. Одговорност за заштиту (Responsibility to Protect). . . . . . . . 223
4.3. Однос између хуманитарне интервенције и
одговорности за заштиту . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 225
5. Обавеза држава да сарађују у складу са Повељом УН . . . . . . . . 226
6. Обавеза савесног испуњавања обавеза . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 229
X. НАДЛЕЖНОСТ ДРЖАВЕ У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ . . . . . . . 231
1. Основни међународноправни принципи
за одређивање надлежности. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 232
2. Облици надлежности државе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 234
2.1. Територијална надлежност . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 234
2.2. Екстратериторијална надлежност државе. . . . . . . . . . . . . . . 236
2.3. Строго унутрашња надлежност државе
и међународна надлежност . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 237
3. Имунитет страних држава . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 239
Садржај 11
XI. ОДГОВОРНОСТ ДРЖАВА И МЕЂУНАРОДНИХ

ОРГАНИЗАЦИЈА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 243
1. Општи појам међународноправне одговорности државе . . . . . 244
2. Врсте међународноправне одговорности држава. . . . . . . . . . . . . 246
3. Основ грађанске одговорности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 248
4. Услови за грађанску одговорност државе. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 252
5. Облици одговорности државе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 256
5.1. Директна одговорност државе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 256
5.2. Одговорност државе за акт приватних лица
(тзв. викарна или намесничка одговорност) . . . . . . . . . . . . 258
5.3. Одговорност државе за штету коју проузрокују
побуњеници и устанички покрети . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 259
5.4. Одговорност државе за акте других држава и
међународних организација . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 260
6. Одговорност међународних организација . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 262
7. Природа и обим накнаде за кршење међународне обавезе . . . . 266
XII. СУКЦЕСИЈА ДРЖАВА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 269
1. Појам сукцесије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 270
2. Сукцесија и међународноправни континуитет. . . . . . . . . . . . . . . 271
3. Правна природа сукцесије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 273
4. Правила о сукцесији држава . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 276
4.1. Државна имовина. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 276
4.2. Међународни уговори. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 278
4.2.1. Сукцесија која се односи на део територије . . . . . . . 279
4.2.2. Сукцесија која се односи на државе
које су стекле независност . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 279
4.2.3. Уједињење и отцепљење држава. . . . . . . . . . . . . . . . . . 281
4.3. Чланство у међународним организацијама . . . . . . . . . . . . . 284
4.4. Државни дугови . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 285
4.4.1. Пренос дела територије једне државе . . . . . . . . . . . . . 286
4.4.2. Нова независна држава . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 287
4.4.3. Уједињење држава. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 288
4.4.4. Отцепљење дела или делова територије
једне државе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 288
4.4.5. Распад једне државе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 290
4.4.6. Критеријуми расподеле државног дуга. . . . . . . . . . . . 290
4.5. Државне архиве . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 291
4.6. Држављанство становника . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 293
4.7. Сукцесија права власништва и друга имовинска права
и интереси странаца (тзв. стечена права) . . . . . . . . . . . . . . . 294
XIII. ОРГАНИ ЗА ОДРЖАВАЊЕ МЕЂУНАРОДНИХ ОДНОСА. . . . . 296

1. Унутрашњи органи за одржавање међународних односа . . . . . 297
1.1. Шеф државе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 297
1.2. Положај шефа државе у иностранству. . . . . . . . . . . . . . . . . . 300
1.3. Влада и шеф владе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 302
1.4. Министар иностраних послова . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 302
1.5. Остала министарства . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 304
1.6. Представничко тело. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 304
1.7. Ванредни унутрашњи органи представљања државе. . . . . 305
1.7.1. Војни команданти . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 305
1.7.2. Представници држава у поступцима пред
међународним судовима и арбитражама . . . . . . . . . . 305
2. Спољашњи органи за одржавање међународних односа . . . . . . 306
2.1. Дипломатски представници . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 306
2.1.1. Успостављање дипломатских односа. . . . . . . . . . . . . . 307
2.1.2. Састав дипломатске мисије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 308
2.1.3. Функције дипломатских представника. . . . . . . . . . . . 314
2.1.4. Просторије дипломатске мисије . . . . . . . . . . . . . . . . . . 316
2.1.5. Архива и документи дипломатске мисије . . . . . . . . . 318
2.1.6. Олакшице у раду мисије, слобода кретања и
комуникација . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 319
2.1.7. Слобода општења . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 320
2.1.8. Личне привилегије и имунитети дипломатских
представника . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 320
2.1.8.1. Неприкосновеност дипломатских
представника . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 320
2.1.8.2. Имунитети дипломатских представника. . . 322
2.1.8.3. Привилегије дипломатских
представника . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 324
2.1.9. Правни основ имунитета и привилегија
дипломатских представника . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 325
2.1.10. Престанак функције дипломатског представника. . . 326
2.2. Дипломатска представништва Европске уније . . . . . . . . . . 328
2.3. Специјалне мисије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 330
2.3.1. Генеза специјалних мисија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 330
2.3.2. Појам специјалне мисије. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 331
2.3.3. Правни положај специјалне мисије . . . . . . . . . . . . . . . 331
3. Конзули . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 334
3.1. Успостављање конзуларних односа. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 335
3.2. Стицање конзуларног статуса. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 336
Садржај 13
3.3. Привилегије и имунитети . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 336

3.3.1. Основ привилегија и имунитета конзуларних
представника . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 336
3.3.2. Олакшице, привилегије и имунитети који се
односе на конзулат . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 337
3.4. Функције конзула . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 339
3.5. Олакшице, привилегије и имунитети конзула . . . . . . . . . . . 341
3.5.1. Лична неповредивост . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 341
3.5.2. Имунитети и привилегије конзула. . . . . . . . . . . . . . . . 341
3.6. Престанак функције конзула . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 343
XIV. МУЛТИЛАТЕРАЛНА ДИПЛОМАТИЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 344
1. Појам и карактеристике. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 344
2. Сталне мисије при међународним организацијама . . . . . . . . . . . 347
3. Функције сталне мисије. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 348
4. Делегације при органима међународне организације
и на конференцијама . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 349
5. Посматрачи при органима УН и на конференцијама . . . . . . . . . 351
XV. ГРАНИЦЕ У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 353
1. Општи појам границе у међународном праву. . . . . . . . . . . . . . . . 353
2. Државне границе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 355
2.1. Појам и врсте државних граница. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 355
2.2. Правни основ државних и недржавних граница. . . . . . . . . 357
2.3. Повлачење државних граница . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 357
2.4. Принцип uti possidetis . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 360
XVI. НАЧИНИ СТИЦАЊА И ГУБИТКА ДРЖАВНЕ ТЕРИТОРИЈЕ . . . 364
1. Цесија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 368
2. Ефективна мирна окупација . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 370
3. Судске одлуке . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 373
4. Одлуке међународних организација или
других међународних тела . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 373
5. Прираштај (accessio) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 374
6. Сукцесија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 374
7. Одрицање (derilictio) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 375
8. Стицање поморске територије. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 375
XVII. МЕЂУНАРОДНЕ СЛУЖБЕНОСТИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 377
1. Појам међународних службености. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 377
2. Подела међународних службености. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 379
3. Престанак службености . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 380
XVIII. МЕЂУНАРОДНЕ РЕКЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 381

1. Употреба међународних река у пловидбене сврхе . . . . . . . . . . . . 382
1.1. Режим пловидбе на Дунаву . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 384
1.2. Важећи режим пловидбе – Конвенција о режиму
пловидбе на Дунаву (1948) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 387
2. Ванпловидбено коришћење међународних
водних токова. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 389
XIX. ПОМОРСКА ОБЛАСТ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 394
1. Извори права мора . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 395
2. Полазна или базна линија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 396
3. Унутрашње морске воде . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 396
4. Архипелашко море . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 400
5. Територијално море . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 402
6. Спољни морски појас. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 406
7. Епиконтинентални појас . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 407
8. Искључива економска зона. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 410
9. Међународна зона (заједничка баштина човечанства) . . . . . . . . 413
10. Отворено море . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 417
11. Морско разбојство или пиратерија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 420
12. Затворена или полузатворена мора . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 421
13. Необалне државе и државе у неповољном
географском положају . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 422
14. Научно истраживање мора . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 425
15. Мореузи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 428
15.1. Појам и режим мореуза . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 428
15.2. Мореузи чији је режим утврђен међународним
уговорима . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 429
15.2.1. Босфор и Дарданели . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 429
15.2.2. Гибралтарски мореуз . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 432
15.2.3. Мореуз Хормуз (Ормуз) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 433
15.2.4. Отрантски мореуз . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 434
16. Морски канали . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 435
16.1. Режим канала . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 435
16.2. Суецки канал . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 436
16.3. Панамски канал . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 438
16.4. Килски канал . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 440
XX. ВАЗДУШНА ОБЛАСТ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 441
1. Теорија међународног права . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 441
2. Правни режим међународне ваздушне пловидбе . . . . . . . . . . . . 442
3. Положај ваздухоплова . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 448
Садржај 15
XXI. ПОЛАРНЕ ОБЛАСТИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 449

XXII. КОСМИЧКО ПРОСТРАНСТВО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 452
1. Појам космичког пространства. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 452
2. Правни режим космоса . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 454
XXIII. ПРАВИЛА МЕЂУНАРОДНОГ УГОВОРНОГ ПРАВА . . . . . . . . . 461
1. Облици и називи међународних уговора . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 462
1.1. Облици . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 462
1.2. Назив . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 463
1.3. Саставни делови уговора . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 465
1.4. Језик уговора . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 466
2. Уговорне стране. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 466
2.1. О уговорном капацитету уопште. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 466
2.2. Државе. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 467
2.3. Међународне организације . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 469
2.4. Света столица . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 471
3. Процес закључивања међународних уговора . . . . . . . . . . . . . . . . 471
3.1. Преговори . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 471
3.2. Усвајање (адопција) текста уговора. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 473
3.3. Аутентификација текста уговора . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 474
4. Начини изражавања пристанка на обавезивање уговором. . . . 476
4.1. Уопште о начинима изражавања пристанка . . . . . . . . . . . . . 476
4.2. Потпис. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 477
4.3. Ратификација. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 478
4.4. Прихватање или одобравање уговора . . . . . . . . . . . . . . . . . . 480
4.5. Приступање (адхезија) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 481
4.6. Размена инструмената који сачињавају уговор . . . . . . . . . . 482
5. Регистровање и депоновање уговора. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 483
5.1. Историјски корени. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 483
5.2. Регистрација по Пакту Друштва народа . . . . . . . . . . . . . . . . 483
5.3. Регистрација по Повељи УН . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 484
5.4. Депоновање уговора – дужности депозитара. . . . . . . . . . . . 486
6. Примена међународних уговора . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 487
6.1. Садржинска примена уговора – резерве
уз међународне уговоре . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 487
6.1.1. Појам и природа резерви . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 487
6.1.2. Еволуција правила о резервама . . . . . . . . . . . . . . . . . . 488
6.2. Временска примена међународних уговора . . . . . . . . . . . . . 490
6.3. Интертемпорално право . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 494
6.4. Територијална примена уговора . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 495

6.5. Примена сукцесивних уговора који се односе на
исти предмет . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 497
7. Обавезна снага међународних уговора – pacta sunt servanda . . . 500
8. Дејство уговора у односу на треће . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 502
8.1. Општа правила . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 502
8.2. Изузеци од принципа релативног дејства уговора . . . . . . . 503
9. Тумачење међународних уговора . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 504
9.1. Појам и циљ тумачења . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 504
9.2. Субјекти тумачења. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 506
9.3. Средства или методе тумачења . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 508
10. Поништај уговора . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 513
10.1. Појам . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 513
10.2. Основи релативне ништавости уговора . . . . . . . . . . . . . . . . 515
10.2.1. Прописи унутрашњег права о надлежности
за закључење уговора . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 515
10.2.2. Посебна ограничења овлашћења да се изрази
пристанак државе на обавезивање уговором . . . . . 516
10.2.3. Заблуда . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 517
10.2.4. Превара . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 518
10.2.5. Подмићивање (корупција) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 519
10.3. Основи апсолутне ништавости уговора . . . . . . . . . . . . . . . . 519
10.3.1. Принуда над представником државе . . . . . . . . . . . . . 519
10.3.2. Принуда над државом као колективитетом . . . . . . . 520
10.3.3. Сукоб са перемпторном нормом општег
међународног права (jus cogens) . . . . . . . . . . . . . . . . . 522
10.4. Поступак поништења и последице
ништавости уговора . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 525
11. Престанак дејства и суспензија уговора . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 526
11.1. Уопште о престанку дејства уговора. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 526
11.2. Суспензија или привремена обустава дејства уговора . . . 528
11.3. Основи престанка дејства уговора . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 529
11.3.1. Престанак уговора или повлачење из уговора
на основу одредби уговора или по пристанку
страна уговорница . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 529
11.3.2. Отказ уговора који не садржи одредбе
у вези са престанком, повлачењем из уговора
или обуставом уговора . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 530
11.3.3. Престанак или обустава уговора услед
накнадног закључења новог уговора . . . . . . . . . . . . . 531
11.3.4. Престанак уговора услед кршења . . . . . . . . . . . . . . . . 532
Садржај 17
11.3.5. Суштинска промена околности

(rebus sic stantibus) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 533
Елементи позитивно-правног решења . . . . . . . . . . . 534
а) Фундаментални карактер промене околности. . . 534
б) Промена околности није била предвиђена
од странака (изванредни карактер промене) . . . 535
в) Суштински основ пристанка . . . . . . . . . . . . . . . . . 535
г) Коренита измена обима обавеза које још
треба извршити на основу уговора. . . . . . . . . . . . 536
д) Изузеци од примене правила rebus sic
stantibus . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 536
11.3.6. Накнадна немогућност извршења . . . . . . . . . . . . . . . 536
11.3.7. Настанак нове перемпторне норме општег
међународног права (jus cogens superveniens) . . . . . 537
11.4. Остали основи престанка уговора . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 538
11.5. Амандмани и модификације уговора . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 541
11.5.1. Амандмани и модификација уговора. . . . . . . . . . . . . 541
11.5.1.1. Амандмани. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 543
11.5.1.2. Модификација уговора. . . . . . . . . . . . . . . . . . 544
XXIV. МЕЂУНАРОДНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 545
Појам . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 545
XXV. УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 548
1. Настанак и основне карактеристике . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 548
2. Чланство у Организацији уједињених нација . . . . . . . . . . . . . . . . 551
2.1. Пријем у чланство . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 553
2.2. Суспензија чланства . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 556
2.3. Престанак чланства. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 558
3. Организациона структура УН. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 560
3.1. Генерална скупштина . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 562
3.1.1. Састав и организација . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 562
3.1.2. Надлежност и гласање . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 564
3.2. Савет безбедности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 566
3.2.1. Природа и структура . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 566
3.2.2. Композиција. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 567
3.2.3. Одлучивање у Савету безбедности . . . . . . . . . . . . . . . 569
3.2.4. Надлежност . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 571
3.3. Економско-социјални савет. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 573
3.3.1. Састав Савета . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 573
3.3.2. Задаци и овлашћења Савета . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 574
3.4. Старатељски савет . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 575

3.4.1. Композиција и доношење одлука . . . . . . . . . . . . . . . . . 575
3.4.2. Задаци и овлашћења . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 576
3.5. Секретаријат УН и Генерални секретар. . . . . . . . . . . . . . . . . 576
3.5.1. Позиција у систему УН . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 576
3.5.2. Генерални секретар. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 577
3.5.3. Секретаријат. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 579
3.5.4. Надлежност Секретаријата . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 580
XXVI. РЕГИОНАЛНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 581
1. Општа разматрања . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 581
2. Позиција регионалних организација у систему Повеље УН . . . 582
3. Природа и границе надлежности у светлости Повеље УН . . . . 583
XXVII. СПЕЦИЈАЛИЗОВАНЕ АГЕНЦИЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 586
1. Појам и генеза . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 586
2. Природа и карактеристике . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 587
3. Позиција у систему Уједињених нација . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 590
XXVIII. МЕЂУНАРОДНА ЉУДСКА ПРАВА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 592
1. Термин . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 593
2. Појам међународних људских права . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 593
3. Фундаментални принципи међународних људских права. . . . . 594
Принцип универзалности. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 594
Принцип недељивости и међузависности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 598
Принцип једнакости и недискриминације . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 599
Принцип одговорности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 600
4. Однос права појединаца и права људских група
(колективитета) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 602
5. Правна природа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 603
6. Општа права и слободе појединаца и њихова заштита . . . . . . . 608
6.1. Универзална декларација о правима човека. . . . . . . . . . . . . 608
6.2. Пактови о правима човека. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 610
6.2.1. Пакт о грађанским и политичким правима. . . . . . . . 610
6.2.2. Пакт о економским социјалним и
културним правима . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 612
6.2.3. Мере међународног надзора и контроле . . . . . . . . . . 613
6.2.3.1. Пакт о грађанским и политичким
правима. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 613
6.2.3.2. Пакт о економским социјалним и
културним правима. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 615
6.2.3.3. Савет за људска права УН . . . . . . . . . . . . . . . . 616
Садржај 19
6.3. Забрана дискриминације . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 618

6.3.1. Општа забрана дискриминације. . . . . . . . . . . . . . . . . . 618
6.3.2. Мере надзора и контроле . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 619
6.3.3. Забрана специфичних облика
расне дискриминације . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 620
6.3.4. Апартхејд. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 622
7. Специфична заштита одређених категорија лица . . . . . . . . . . . . 623
7.1. Забрана ропства и трговине робљем . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 623
7.2. Избеглице . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 625
7.3. Апатриди . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 627
7.4. Азил . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 628
7.5. Радници мигранти . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 631
8. Права људских група (колективитета) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 633
8.1. Народ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 634
8.1.1. Појам народа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 634
8.1.2. Право народа на егзистенцију. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 635
8.1.3. Право на самоопредељење . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 636
8.1.4. Право на здраву животну средину. . . . . . . . . . . . . . . . 637
8.2. Мањине . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 638
8.2.1. Општа разматрања . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 638
8.2.2. Појам и дефиниција . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 639
8.2.3. Заштита мањина . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 640
8.2.4. Мањине у позитивном међународном праву . . . . . . 642
8.2.4.1. Статус мањина по општем
међународном праву . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 642
8.2.4.1.1. Право на егзистенцију . . . . . . . . . . . . . . . 643
8.2.4.1.2. Право на идентитет . . . . . . . . . . . . . . . . . 643
8.2.4.1.3. Институционални вид . . . . . . . . . . . . . . . 646
8.2.4.2. Партикуларно право заштите мањина . . . . . 646
8.2.4.2.1. Заштита мањина у оквиру
Савета Европе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 646
8.2.4.2.2. Заштита мањина у оквиру ОЕБС-а. . . . 648
8.2.4.2.3. Да ли постоји европско право
заштите мањина? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 649
8.2.4.2.4. Перспективе заштите мањина . . . . . . . . 651
8.3. Урођенички или домородачки народи . . . . . . . . . . . . . . . . . . 652
8.4. Концепт тзв. права солидарности
или права треће генерације . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 655
8.5. Регионални системи заштите људских права . . . . . . . . . . . . 657
8.5.1. Афрички регионални систем . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 657
8.5.2. Амерички регионални систем . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 659

8.5.3. Европски систем . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 662
8.5.3.1. Систем Савета Европе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 662
8.5.3.1.1. Европски суд за људска права . . . . . . . . 663
8.5.3.1.1.1. Састав и организација Суда . . . . . 663
8.5.3.1.1.2. Надлежност Суда и његових
тела . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 664
8.5.3.2. Систем ОЕБС-а. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 665
8.5.3.3. Систем Европске уније . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 667
XXIX. МЕЂУНАРОДНО КРИВИЧНО ПРАВО (МКП) . . . . . . . . . . . . . . 669
1. Појам. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 669
2. Правне претпоставке за настанак и развој МКП. . . . . . . . . . . . . 670
3. Основне карактеристике међународног кривичног права. . . . . 672
4. Однос међународног кривичног права и других
грана права . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 675
4.1. Однос међународног и националног кривичног права . . . 675
4.2. Однос међународног кривичног права и међународних
људских права . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 676
4.3. Однос међународног кривичног права и
права оружаних сукоба . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 676
5. Формални извори међународног кривичног права . . . . . . . . . . . 677
5.1. Формални извори општег материјалног међународног
кривичног права. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 677
5.2. Формални извори међународног
кривичног процесног права . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 678
5.3. Формални извори МКП у Статуту Сталног
међународног кривичног суда . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 679
6. Општи принципи међународног кривичног права . . . . . . . . . . . 681
6.1. Принцип законитости. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 682
6.2. Принцип индивидуалне и субјективне
кривичне одговорности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 685
6.3. Принцип незастаревања. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 687
7. Међународни злочини . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 689
7.1. Злочин агресије. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 689
7.1.1. Општа разматрања . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 689
7.1.2. Статут Сталног међународног кривичног суда . . . . 691
7.2. Ратни злочини . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 693
7.2.1. Генеза и правна природа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 693
7.2.2. Појам и елементи ратних злочина . . . . . . . . . . . . . . . . 695
7.3. Злочини против човечности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 698
Садржај 21
7.3.1. Генеза и правна природа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 698

7.3.2. Злочини против човечности у позитивном
међународном праву . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 699
7.4. Злочин геноцида. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 701
7.4.1. Злочин геноцида и питање одговорности . . . . . . . . . 701
7.4.2. Елементи злочина геноцида . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 702
7.4.2.1. Степен намере . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 703
7.4.2.2. Уништење . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 703
7.4.2.3. Обим уништења. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 705
7.4.2.4. Објект уништења. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 705
7.4.2.5. „Као таква“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 706
7.5. Остали међународни злочини . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 706
8. Основи искључења кривичне одговорности . . . . . . . . . . . . . . . . . 708
8.1. Ментално обољење . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 708
8.2. Опијеност . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 708
8.3. Самоодбрана . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 709
8.4. Принуда и стање нужде (exceptio casu necessitatis). . . . . . . . 710
8.5. Заблуда у погледу чињеница и права . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 710
8.6. Наредба претпостављеног (superior order). . . . . . . . . . . . . . . 711
8.7. Репресалије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 712
8.8. Остали евентуални основи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 713
XXX. МЕЂУНАРОДНО ПРАВО ЗАШТИТЕ И ОЧУВАЊА
ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 715
1. Појам животне средине и њене заштите. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 715
2. Извори и развој међународног права
заштите животне средине . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 717
3. Фазе у развоју и принципи међународног
права заштите животне околине. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 718
4. Примарна правила о заштити животне околине . . . . . . . . . . . . . 722
4.1. Очување живе природе и културне баштине. . . . . . . . . . . . 722
4.1.1. Конвенција о међународној трговини угроженим
врстама дивље флоре и фауне (1973) . . . . . . . . . . . . . 723
4.1.2. Конвенција о очувању миграторних врста
дивљих животиња (1979) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 724
4.1.3. Конвенција о очувању
светске културне баштине (1972) . . . . . . . . . . . . . . . . 724
4.1.4. Конвенција о биолошкој разноврсности (1992) . . . . 726
4.1.5. Конвенција о очувању европске дивљачи
и природних станишта (1979) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 727
4.2. Атмосфера, озонски омотач и клима . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 728
4.2.1. Прекогранично загађивање ваздуха . . . . . . . . . . . . . . 728

4.2.2. Озонски омотач. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 730
4.3. Заштита морске и океанске средине . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 734
4.3.1. Загађивање и обавезе држава . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 734
4.3.2. Загађивање из копнених извора . . . . . . . . . . . . . . . . . . 735
4.3.3. Загађивање које потиче из активности које се
обављају на морском дну и подморју унутар
националне јурисдикције . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 735
4.3.4. Загађивање делатностима у међународној зони . . . . 736
4.3.5. Загађивање потапањем . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 736
4.3.6. Загађивање са бродова . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 737
4.3.7. Загађивање из ваздуха или ваздухом . . . . . . . . . . . . . 739
4.4. Опасни отпади и радиоактивне супстанце. . . . . . . . . . . . . . 739
4.5. Заштита животне средине у оружаним сукобима . . . . . . . 741
5. Оцена стања међународног права заштите животне
средине . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 744
6. Секундарна правила права заштите животне средине –
одговорност за загађивање . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 747
XXXI. МИРНО РЕШАВАЊЕ СПОРОВА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 753
Увод . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 754
1. Дипломатска средства . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 757
1.1. Непосредни дипломатски преговори . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 757
1.2. Добре услуге и посредовање . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 759
1.3. Анкетне комисије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 764
1.4. Измирење . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 766
1.5. Поступак пред УН . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 769
2. Међународни судски органи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 771
2.1. Арбитража . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 772
2.1.1. Појам и функције арбитраже. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 772
2.1.2. Историјат арбитражног решавања спорова . . . . . . . 773
2.1.3. Стални арбитражни суд . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 775
2.1.3.1. Структура арбитражног суда . . . . . . . . . . . . . 777
2.1.3.2. Надлежност . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 778
2.1.3.3. Поступак пред Сталним арбитражним
судом . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 779
2.1.3.4. Право које суд примењује . . . . . . . . . . . . . . . . 780
2.1.3.5. Карактер одлуке арбитражног суда . . . . . . . 781
2.1.4. Бадинтерова комисија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 781
2.2. Међународни суд правде . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 784
2.2.1. Уопште о Међународном суду правде. . . . . . . . . . . . . 784
Садржај 23
2.2.2. Избор судија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 785

2.2.3. Организација Суда . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 787
2.2.4. Надлежност Суда . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 788
2.2.4.1. Уопште о надлежности Суда . . . . . . . . . . . . . . 788
2.2.4.2. Основ надлежности Суда. . . . . . . . . . . . . . . . . 788
2.2.4.3. Облици надлежности Суда . . . . . . . . . . . . . . . 792
2.2.4.3.1. Надлежност ratione personae . . . . . . . . . . 792
2.2.4.3.2. Надлежност ratione materiae . . . . . . . . . . 795
2.2.4.3.3. Надлежност ratione temporis . . . . . . . . . . 798
2.2.5. Поступак пред Судом . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 799
2.2.5.1. Поступак у парницама . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 799
2.2.5.2. Инцидентни или претходни поступци . . . . 800
2.2.5.3. Писмена фаза поступка . . . . . . . . . . . . . . . . . . 802
2.2.5.4. Усмена фаза поступка . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 803
2.2.5.5. Поступак пред већима . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 804
2.2.5.6. Поступак за давање саветодавног
мишљења . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 805
2.2.5.7. Окончање поступка пред Судом . . . . . . . . . . 806
2.3. Међународни суд за право мора . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 808
2.4. Стални међународни кривични суд . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 810
2.5. Остали међународни судови. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 813
2.6. Ad hoc међународни судски органи. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 814
XXXII. ПРАВО ОРУЖАНИХ СУКОБА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 817
1. Општа разматрања . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 818
2. Појам оружаног сукоба . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 819
3. Учесници у оружаном сукобу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 820
4. Подручје оружаних операција . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 821
5. Фундаментални принципи права оружаних сукоба . . . . . . . . . . 822
6. Ограничења у погледу средстава и метода ратовања . . . . . . . . . 824
6.1. Конвенционално оружје. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 824
6.2. Несмртоносна оружја (non-lethal weapons) . . . . . . . . . . . . . . 826
6.3. Оружје за масовно уништење. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 827
6.3.1. Хемијско оружје . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 827
6.3.2. Биолошко и бактериолошко оружје . . . . . . . . . . . . . . 828
6.3.3. Нуклеарно и термонуклеарно оружје . . . . . . . . . . . . . 828
7. Забрањени методи ратовања . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 832
8. Статус цивила и лица hors de combat . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 835
9. Правила о заштити борацакоји не учествују
у непријатељствима . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 835
10. Правила о заштити појединих категорија

цивилног становништва . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 837
11. Ефективност права оружаних сукоба . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 838
12. Одговорност за кршење права оружаних сукоба. . . . . . . . . . . . . 840
13. Окончање оружаног сукоба . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 841
13.1. Општа разматрања. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 841
13.2. Окончање непријатељства . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 842
13.2.1. Капитулација . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 842
13.2.2. Примирје . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 843
13.2.3. Обустава ватре . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 844
13.3. Окончање оружаног сукоба . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 844
СКРАЋЕНИЦЕ
AFDI – Annuaire français de droit international

AJIL – American Journal of International Law
АНАЛИ – Анали Правног факултета у Београду
ANNUAIRE IDI – Annuaire de l’Institut de droit international
ARCHIV – Archiv des Volkerrecht
АРХИВ – Архив за правне и друштвене науке, Београд
BYIL – British Yearbook of International Law
Doc. France. – La Documentation Français, Articles et Documents,
Paris
EJIL – European Journal of International Law
GAOR – General Assembly, Offical Records
HUDSON – M. O. Hudson, International Legislation
ICJ. Reports – International Court of Justice, Reports of Judgements,
Advisory Opinions and Orders
ICLQ – International and Comparative Law Quarterly
IO – International Organization – World Peace Foundation
ЈРМП – Југословенска ревија за међународно право, Београд
LNTS – League of Nations, Treaty Series
МП – Међународни проблеми, Институт за међународну
политику и привреду, Београд
НО – Невладина организација
PCIJ – Permanent Court of International Justice
PM – Političkа misаo, Fаkultet političkih nauka, Sveučilište u
Zаgrebu
PYIL – Polish Yearbook of International Law
RdC – Academie de droit international, Recueil des Cours
RDILC – Revue de droit international et de legislation comparee
REV: ROUMAIN – Revue Roumaine d’etudes internationales, Bucarest
RGDIP – Revue generale de droit international public
SCOR – Security Council, Official Records
SDWO – Societe des Nations, Journal Officiel
СГП – Советское государство и право, Москва
СП. Док. – Спољнополитичка документација, издање Инсти-

тута за међународну политику и привреду, Београд
UNTS – United Nations, Treaty Series
ZORV – Zeitschrift fur auslandisches offentliches Recht und
Vollkerreht.
I. ПОЈАМ МЕЂУНАРОДНОГ ЈАВНОГ ПРАВА
Аврамов, Крећа: Међународно јавно право, Београд, 2003; Austin, The province of juris-
prudence determined, Berlin, Hampshire&Wollheim, 1954; М. Бартош, Међународно јавно пра-
во, I, 1954; М. Бартош, „Обавезно универзално међународно право“, МАНУ, 1974; Генов,
Межудржавно право, 1941; Jessup, Transnational Law, New Haven, 1956; T. J. Lawrence, The
principles of International Law, 1895; Lissitzyn: International Law Today and Tomorrow, 1965; Р.
Лукић, „Правна природа међународног права“, ЈРМП, 3/1955; Р. Лукић: „Шта је заједничко
унутрашњем и међународном праву,“ Анали ПФ, 3/1976; А. Магарашевић, „Прилог распра-
вљању о правној природи и улози међународног права,“ ЈРМП, 1/1959; Pufendorf, De iure
Naturae et Gentium, 1672; Pitamic, Državno in meddržavno pravo pod vidikom enotnega sistemo;
А. Ривиер, Основи међународног права, I, 1897; Somlo, Juristische Grundlehre, 1917.
1. ТЕРМИН
Термин „Међународно јавно право“ (International Public Law; Droit in-
ternational public), који је у новијој науци стекао готово универзално пра-
во грађанства, потекао је од Бентама (Bentham)1 и заменио старији термин
„Право народа“ (Law of Nations, Droit des Gens).
Термин „Право народа“ настао је као резултат заблуде у коју су пали
италијански писци XV и XVI века стављајући знак једнакости између
међународног права и римског ius gentium-а. У ствари, ius gentium за пред-
мет регулисања није имао међународне односе већ правни положај лица
која нису поседовала статус грађана Рима. Примењиван од стране praetor
pelegrinus представљао је, заједно са ius civile, римско унутрашње право.
Међу терминима који су претходили термину „Међународно јавно право“
истакнуто место заузимао је термин „Међудржавно право“ (Interstaaten
Recht) који је покушала да устоличи немачка правна школа. Употреба овог
термина се образлагала тезом да се ради о праву које регулише односе из-
међу држава. Ова теза је изгубила свој рационални основ појавом међуна-
1 Сматра се да је Бентамова синтагма „Међународно право“ настала као превод сажетка
„Judicium inter Gentes“ Зучеове (Zouche) књиге насловљене са „De iure fetiali, sive Judicio inter
Gentes“. Тако, рецимо, Т. Ј. Лаwренце, The Principles of International Law, 1895, стр. 9; Бар-
тош наводи да су ти писци термин „jus gentium“ превели на италијански као „diritto delle
genti“ одакле произлазе еквиваленти на другим језицима (Droit des Gens; Volkerrecht; Law of
Nations). М. Бартош, Međunarodno javno pravo, I, 1954, стр. 9. Тако и Lawrence, op. cit., стр. 9.
Заблуда је ухватила дубоке корене почев од класика међународног права. Тако је, примера
ради, и Пуфендорф (Pufendorf) своје главно дело насловио са „De iure Naturae et Gentium“,
1672. Неки писци овај термин приписују енглеској теорији. Види: А. Ривиер, Основи међу-
народног права, 1897, стр. 4. Иначе, термин „Међудржавно право“ је имао својих пристали-
ца и у другим земљама, посебно оним чија се правна теорија налази под утицајем немачке
теорије. Види: V. L. Pitamic, Državno in meddržavno pravo pod vidikom enotnega sistemo, стр.
19–23; О. Г. Генов, Межудржавно право, 1941.
родних организација као субјеката међународног права и све већим бројем

правних правила међународног права која за адресате имају појединце и
људске групе.
Јако упориште термин „Међународно јавно право“ нашао је у идеји да
је народ носилац суверенитета у држави, идеји која је проистекла из вели-
ких грађанских револуција. Квалификација народа као носиоца суверени-
тета има демократску конотацију и идеално се уклапа у токове позитивног
међународног права утемељеног на Повељи Уједињених нација. Уосталом,
и сама Организација се назива Уједињеним нацијама (United Nations) иако
су њене чланице искључиво државе.
Поред термина „Међународно јавно право“ у делу теорије користи се
и термин „Међународно право“. Разлика није само формална, јер термин
„Међународно право“ указује на приступ по коме грана права о којој рас-
прављамо обухвата и извесне појмове и правне институте (на пример, др-
жављанство и правни положај странаца) који се, по правилу, изучавају у
сродним гранама права као што је међународно приватно право.
Изоловани су покушаји да се уместо термина „Међународно јавно
право“ уведу нови термини. Тако се, рецимо, предлаже термин „Трансна-
ционално право“ (Transnational law).2 Овај термин подразумева да предмет
конкретног права треба да буду сви односи који прелазе националне гра-
нице без обзира на њихову природу. Његово увођење брани се тезом да
се међународна заједница претвара у посебан ентитет, заснован на тесној
међузависности и повезаности односа, који треба да буду регулисани на
униформан начин. Термин „Транснационално право“ уклапа се у концеп-
цију глобализације свеколиких међународних односа. Други алтернатив-
ни термин чије се увођење предлаже је термин „супранационално право“
(supranational law).3 Основни смисао овог термина је у томе да укаже на
виши, супериорни положај међународног права у односу на вољу држава,
или, чак, право које за адресате има непосредно појединце.
2. ПОЈАМ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА

У формалном смислу речи међународно право представља систем
правних правила која регулишу правни положај и односе субјеката међу-
народног права као и правни положај и односе других јединки од међуна-
родног интереса.
Према томе, формални појам међународног јавног права подразумева
следеће елементе:
а) Међународно право је систем правних правила. Квалификација међу-
народног права као скупа или система правних правила је својствена готово
свим дефиницијама међународног јавног права. Исправнија је квалифика-
ција међународног права као „система“, будући да термин „скуп“ асоцира на
2 Jessup, Transnational Law, New Haven, 1956.
3 В. напред, социолошке теорије. У делу новије теорије користи се, без нарочитог оправдања,
за правила међународног кривичног права.
I. Појам међународног јавног права 29
прост збир, механичку колекцију правних правила обједињених јединстве-

ним предметом регулисања. „Систем“ подразумева да су та правила разврс-
тана у једну логичку и рационалну, међусобно повезану целину, у коме свако
правило има утврђено место и однос са другим правилима узетим појединач-
но или обједињеним у шире правне форме. Инсистирање на квалификацији
„систем“ је посебно релевантно за међународно право због његове релативне
неизграђености и постојања правних празнина.
б) Као систем правних правила међународно јавно право регулише
правни положај и односе како субјеката међународног права, тако и дру-
гих јединки од међународног интереса.
Карактеристично је везивање појма међународног права за субјекте.
На тај начин се одређује првенствени, примарни предмет регулисања међу-
народног права, али се тај предмет не обухвата у потпуности. Јер, поред
односа између својих субјеката, међународно право регулише правни по-
ложај и других јединки које се не могу оквалификовати као субјекти међу-
народног права. Добру илустрацију у том смислу представља појединац
који према преовлађујућем мишљењу и пракси није субјект међународног
права, али је његов правни положај у значајној мери предмет међународно-
правне регулативе. Или, рецимо, територије под старатељством нису држа-
ве у смислу општег међународног права, мада је њихов положај регулисан
међународно-правним актима.
Поред формалног појма постоји и материјални појам међународног
јавног права. Потреба за овим појмом произлази из чињенице да формал-
ни појам међународног права као израз једне опште оријентације у дефи-
нисању посебних, специјалних грана права, очигледно није продубљен
појам. Иронична опаска да су дефиниције права „сличне каријатидама на
нашим кућама; изгледају да носе, али су само украс који се носи“4 односи
се управо на формалне дефиниције појединих грана права.
Основна замерка формалној дефиницији међународног права је да она,
прећутно одређујући да је правило или норма основни појам међународног
јавног права, не казује готово ништа о томе шта је суштина међународног
права. О суштини међународног права говоре материјалне дефиниције.
Схваћено у том смислу, међународно јавно право представља објек-
тивну и аутономну норму или императив међународне заједнице. Као еле-
менти материјалног појма међународног јавног права могу се навести:
а) Међународно право је право међународне заједнице. Основни циљ
или функција међународног права је стварање уређених правних односа у
међународној заједници. Могло би се рећи да је то константа међународ-
ног права током његовог постојања. Мењала се, међутим, садржина појма
уређених, правних односа. У прошлости они су обухватали како позитив-
не или мирне, тако и негативне или односе зараћености. Данас се појам
уређених правних односа суштински своди на мирне односе, будући да је
рат изопштен из међународних односа.
4 Somlo, Juristische Grundlehre, 1917, стр. 52.
Без обзира на различита схватања међународне заједнице, неспорно је

да она представља специфичну заједницу различиту од државе као постој-
бине унутрашњег или националног права. У конкретном контексту од ин-
тереса је да је међународна заједница децентрализована заједница саста-
вљена од држава као суверених политичких јединки која не познаје мо-
нопол физичке принуде отелотворен у наддржавном ауторитету. Односи
између држава постављени су на хоризонталној равни у духу максиме par
in parem non habet imperium. Због овакве природе међународне заједнице у
прошлости се постављало питање које данас има само академско значење
– да ли је у међународној заједници уопште могуће успоставити владавину
права те да ли је међународно право право у строгом смислу речи или нека
врста позитивног међународног морала.5
Спор о могућности постојања права које би регулисало односе суверених држава је
добрим делом терминолошке природе. Они који негирају правну природу међународног
права кажу да између идеје права и принципа суверености постоји нерешив сукоб, јер је-
динка која је суверена не подлеже праву а право подразумева покоравање заповестима које
правна норма садржи. Могло би се рећи да би нерешив сукоб постојао ако би сувереност
државе била апсолутне, неограничене природе. Како, међутим, сувереност државе није не-
ограничена ни фактички ни правно – јер државе су правно суверене или суверене у оквиру
права – то сувереност држава не дира у саму егзистенцију међународног права, већ само у
његову ефективност. Рецимо, ако држава, позивајући се или једноставно делујући на основу
суверености, не поступи по норми међународног права, њен поступак не дира у егзистен-
цију норме већ представља кршење права које повлачи међународну одговорност.
Непостојање наддржавног ауторитета који би се старао о примени међународног пра-
ва није, сам по себи, негација међународног права и то барем из два разлога: прво, принуда
је пре елемент примене него самог појма права. У ствари, довољно је да норма „садржи у
себи могућност принуде, тј. тзв. латентну снагу примене било кроз добровољно испуњење,
било што постоји велик степен вероватноће њене примене.“6 Поред тога, принуда се не
може свести на физичку принуду која је само један облик принуде која обезбеђује спро-
вођење у живот правних норми. Уосталом, физичка принуда се не може применити ни у
појединим гранама унутрашњег права (делови породичног права, уставно право и сл.).
Друго, чињеница да у међународном поретку не постоји наддржавни ауторитет не значи
ipso facto непостојање принуде као елемента примене права. Тачно је да међународни по-
редак не познаје, са изузетком Савета безбедности када делује на основу главе VII Повеље
УН, централизовану принуду, али је децентрализована принуда одувек била састојак међу-
народног поретка. Санкције у међународном праву се у највећој мери заснивају на принуди
било да је изражена у политичком, економском или оружаном облику.
Одсуство наддржавног ауторитета у међународној заједници изража-
ва се и у необавезној, факултативној надлежности међународних судо-
ва. Било би, међутим, погрешно закључити да факултативна надлежност
међународних судова лишава међународно право својства права. Не само
због разлике између саме егзистенције права и његове примене, него и због
тога што судови ипак нису потпуна, апсолутна гаранција непристрасне и
објективне примене права. Вишестепеност судског система у унутрашњим
порецима је јасан доказ у том смислу.
5 Austin, The province of Jurisprudence Determined, Berlin, Hampshire&Wollheim, 1954, стр. 133 i
201. Код нас Р. Лукић, „Правна природа међународног права“, ЈРМП, 3/1955. Касније је про-
менио мишљење у чланку „Шта је заједничко унутрашњем и међународном праву,“ Анали
ПФ, 3/1976.
6 А. Магарашевић, „Прилог расправљању о правној природи и улози међународног права“,
ЈРМП, 1/1959, стр. 64.
б) Међународно право је аутономна норма или императив. Квалифи-

кација међународног права као аутономне норме или императива иде за
тим да укаже на посебну технику стварања правних правила међународ-
ног права, с једне стране, и да одреди однос субјеката међународног пра-
ва према том праву, с друге стране. Оваквом квалификацијом повлачи се
суштинска разлика између унутрашњег и међународног права. За разлику
од унутрашњег права које је хетерономне природе, с обзиром на то да га
стварају овлашћени органи државе у форми једностраних правних аката
(устава, закона и подзаконских аката) и намећу га субјектима права, ауто-
номна природа међународног права резултира из чињенице да га стварају
државе као субјекти међународног права, да је, у принципу, споразумне,
консензуалне природе. Таква природа међународног права се понајвише
изражава кроз систем формалних извора. Главни формални извори међу-
народног јавног права су уговор и обичај, правни акти који се заснивају
на сагласности воља, изричитој или прећутној. Чак и једнострани акти др-
жава као формални извор међународног права почивају у крајњој анализи
на сагласности воља. Споразумна природа међународног права налази свој
одраз и у поступку решавања спорова како дипломатским, тако и судским
путем будући да се и у једном и у другом случају захтева сагласност држава
у спору било као основ решења или основ заснивања судске надлежности у
решавању спорова.
Консензуална природа међународног права се тешко може схватити као аргумент
против правне природе међународног права. Штавише, споразумно, консензуално пра-
во изгледа ближе идеалном праву од права субординације и наметања. Јер, право коме се
субјекти добровољно покоравају ношени уверењем да је поштовање права услов опстан-
ка и напретка заједнице, извесно је вредно барем колико и право чије се поштовање обез-
беђује спољашњом принудом. Поготово ако имамо на уму да су учинци спољашње принуде
у обезбеђењу поштовања релативни, јер ако је право у сукобу са друштвеном потребом и
суштинским интересима субјеката права, онда и највећа спољашња принуда тешко да може
обезбедити поштовање права.
в) Као консензуално право, међународно право није лишено елемената
наметања, будући да елементи наметања произлазе из саме квалификације
воље међународне заједнице као основа обавезности међународног права.
Сагласност воља је квалитативно обележје претежног дела међународног
јавног права, појављује се као опште правило, док у изузетним случајевима
када то налаже општи или универзални интерес, правно правило међуна-
родног права може бити наметнуто извесној држави или државама. Нај-
бољу илустрацију у том смислу представљају норме ius cogens-а које по де-
финицији, везују све државе, апсолутно су обавезне природе, а настају као
израз воље целокупне међународне заједнице, појма који не подразумева
безусловно пристанак свих држава. Ваља, међутим, истаћи да је наметање
или субординација изузетак од правила, страни елеменат у консензуалном
бићу међународног јавног права.
Наметање или субординација, као изузетак од општег правила о кон-
сензуалној природи међународног права, има два основна облика испоља-
вања: 1) наметање у процесу стварања и важења правних правила (пример
су норме ius cogens-а) и 2) наметање у поступку примене правних правила
(случај када Савет безбедности делује као орган Организације Уједињених

нација у циљу очувања мира и безбедности на основу главе VII Повеље
Уједињених нација).
г) Међународно право је објективна норма или императив. Када каже-
мо да је један од елемената формално – правног појма међународног права
и то да је међународно право објективна норма или императив, то значи
да је међународно право објективни поредак, поредак који је изнад воље
појединачних држава.
Prima facie, постоји логичка супротност између консензуалне приро-
де међународног права и његове квалификације као објективне норме или
императива. Та супротност је само привидна. Наиме, консензуална приро-
да међународног права тиче се начина стварања норми а не важења норми
насталих на основу сагласности. Иако настају на бази воље држава, нор-
ме међународног права поседују од момента настанка објективну правну
егзистенцију. Воља државе као таква не твори међународно право, већ је
само један елемент, честица у његовом стварању. A contrario, међународно
право би се свело на спољње државно право, каприциозни изданак држав-
ног интереса.
Основ обавезности општег или универзалног међународног права је воља
целокупне међународне заједнице, а пристанак државе узете појединачно,
само је инструментални облик конституисања воље међународне заједнице.
Воља међународне заједнице је одговарајући израз општег или уни-
верзалног интереса који се изражава кроз пристанак претежне или пре-
овлађујуће већине држава – чланица међународне заједнице. Два су основ-
на обележја појма „претежна или преовлађујућа већина“: квантитативни,
аритметички – своди се на велику већину тј. на стандард који се не из-
ражава у прецизној аритметичкој формули већ се конституише од случаја
до случаја; и, квалитативни, вредносни – није довољно да се ради само о
аритметичкој већини, већ та већина мора бити репрезентативна тј. у њој
морају бити заступљени сви главни политички и правни системи и циви-
лизације света.
Воља међународне заједнице у целини није диктат неког имагинарног
владаоца.7 Она је израз највише и, у ширем смислу, принудљиве реално-
сти међународне заједнице која поштовање извесних интереса поставља
као услов егзистенције како саме заједнице тако и држава као њених сас-
тавних делова. Та принудљива реалност доводи до тога да се различи-
ти, неретко и супротстављени интереси држава, координирају у складу
са објективним условима који владају у датом историјском тренутку. Ван
спора је да интереси свих држава нису увек налазили, нити налазе, наја-
декватнији израз у категорији воље међународне заједнице као целине.
Међутим, те државе објективно нису у стању да негирају релевантност
правних правила садржаних у инструменталним облицима кроз које се
7 H. Lauterpacht, Selected Papers, 1970, стр. 93.
воља међународне заједнице као целине испољава. Често их услови у

којима се налазе „принуђавају да признају правну снагу уговорним тек-
стовима утврђеним од стране Генералне скупштине Уједињених нација,
јер без приступања таквим текстовима не могу опстати у међународној
заједници ... Оне су често принуђене да приступе тим уговорима против-
но својој стварној вољи.“8
Квалификација воље међународне заједнице у целини као основа обавезности међу-
народног права не значи негацију улоге државе у међународној заједници укључујући и
улогу у стварању међународног права. Воља државе и даље игра суштинску улогу, али у
квалитативно измењеном смислу. Основ ове промене у улози воље државе у стварању међу-
народног права лежи у сфери промењених односа између државе, на једној, и међунаро-
дне заједнице, на другој страни, у смислу повећаног значаја међународне заједнице. У том
новом односу држава се подводи под један „основни социјално – етички принцип. А то је
... релативисање појма државе према апсолутисању идеје друштвености, идеје заједнице,“9
тако да се насупрот идеалу државе поставља идеал заједнице коме овај први има да служи.
Овако дефинисан однос између државе и заједнице нужна је последица повећаног степена
међузависности односа у међународној заједници. У операционализацији овог односа по-
требно је стално имати на уму неопходност одржавања деликатног баланса између прин-
ципа суверенитета држава и принципа заједнице како се овај однос у пракси не би преок-
ренуо у злоупотребу. Најбољи пут за одржавање поменутог деликатног баланса је стриктно
поштовање правила међународног права од стране политичких институција међународне
заједнице тј. установљење обавезе тих институција да политичке одлуке доносе на бази
релевантних правила међународног права. Такође, од великог значаја било би и увођење
могућности контроле правне заснованости политичких одлука институција међународне
заједнице, посебно главних политичких органа – Савета безбедности и Генералне скупшти-
не Уједињених нација од стране Међународног суда правде.
Објективни карактер међународног права је потврђен и у јуриспруден-
цији међународних судова.
Рецимо, Стални суд међународне правде је у случају Wimbledon, решавајући у сукобу
између немачке Уредбе о неутралности и члана 380. Версајског уговора који је предвиђао
да ће Килски канал бити слободан и отворен за трговачке и ратне бродове свих нација у
миру са Немачком, истакао, inter alia, да се „забрана извоза садржана у немачким пропи-
сима о неутралности извесно не може применити на пролаз кроз Канал“, те да „у сваком
случају прописи о неутралности, утврђени од стране држава индивидуално, не могу пре-
тегнути над одредбама уговора о миру.“10 Међународни суд правде је у свом саветодавном
мишљењу које се односило на штету претрпљену у служби Уједињених нација на школски
начин демонстрирао схватање о објективном карактеру међународног права. У одговору на
питање да ли су „Уједињене нације, као организација, способне да према одговорној влади
de jure или влади de facto истакну међународно потраживање“, Суд је пошао од премисе да
50 држава које „представљају огромну већину чланица међународне заједнице, имају моћ
да, у складу са међународним правом, оснују ентитет који поседује објективну међународну
личност, а не само личност признату од њих самих“.11
Потврду објективног карактера међународног права налазимо и у од-
носу унутрашњег законодавца према међународном праву.12
8 М. Бартош, „Обавезно универзално међународно право“, МАНУ, 1974, стр. 24.
9 М. Владисављевић, „Проблем јединства јавног права – Држава и међународна заједница“,
1934, стр. 105–106.
10 S.S „Wimbledon“, Judgments, 1923, P. C. I. J., Ser. A, No. 1, стр. 29–30.
11 Reparation for Injuries Suffered in the Service of the United Nations, Advisory Opinion, ICJ Reports
1949, стр. 178–179.
12 Види, напред – Однос међународног и унутрашњег права.
***
Најпотпуније одређење међународног права даје мешовита, формал-
но-материјална дефиниција. У складу са оваквом дефиницијом међународ-
но јавно право би се могло одредити као систем правних правила у смислу
објективних, аутономних императива који имају за циљ да регулишу прав-
ни положај и односе субјеката међународног права као и правни положај и
односе других јединки од међународног интереса.
3. ФРАГМЕНТАЦИЈА МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА

3.1. Појам и облици фрагментације
Од краја прошлог века фрагментација међународног права је у жижи
академских расправа и, мада скривено, у политичкој пракси.
Расправе одликује оштра супротстављеност гледишта о њеној природи
и ефектима.
Разлоге оваквим разликама ваља тражити у различитим теоријским
полазиштима, с једне стране, и разликама у схватању фрагментације међу-
народног права, с друге.
Довољно је у том смислу указати на чињенице да не постоји прихваће-
на дефиниција фрагментације, већ се она, по правилу, одређује посредно
кроз њене ефекте, позитивне и негативне, по опште међународно право.13
Отуда, су и спорови око фрагментације међународног права једним де-
лом терминолошке природе.
По нашем мишљењу, могуће је повући разлику између два облика фе-
номена фрагментације међународног права:
а) фрагментација stricto sensu у смислу фрагментације система међуна-
родног права и
б) фрагментација lato sensu која подразумева диверзификацију прави-
ла унутар система међународног права.
3.1.1. Фрагментација stricto sensu

Фрагментација stricto sensu није непозната у историји међународног
права.
Као најпознатија и најшира по својим ефектима била је подела на
право у доба мира и право у доба рата у класичном међународном праву.
Свако од ова два права имало је сопствено поље примене, тако да се није
13 H. Hafner, Pros et Cons Ensuing from Fragmentation of International Law, 25 Michigan Journal
of International Law, 2004, pp. 849–863. или описна навођењем облика сукоба између правила
општег међународног права и специјалних правила – ILC Fragmentation of International Law:
Difficulties arising from the Diversification and Expansion of International Law, 2005, Doc. A/
CN.4/L. 682. i drugi.
постављало питање њихове симултане примене, па, самим тим, ни сукоба.

Inter bellum et pacem nihim medium est.
Овај облик фрагментације имао је за последицу правну коегзистенцију
мира и рата као онтолошки супротних правних појмова, те чињеницу да
је рат у класичном међународном праву био прворазредни легислативни
фактор, нека врста суда у коме су побеђивали аргументи јачег.
Фрагментације stricto sensu се обично гради на субјективним, идео-
лошким и политичким основама, са прагматичним политичким циљеви-
ма. Као примери из недавне прошлости, могу се навести тзв. Брежњевљева
доктрина о пролетерском интернационализму као врховној норми тзв. со-
цијалистичког међународног права,14 или Реганова доктрина „хуманитар-
ног империјализма“.15
Заједничко им је да водећи се субјективним блоковским вредностима,
отклањају примену фундаменталних правила међународног права, посеб-
но начела забране употребе силе и неинтервенцију у унутрашње послове
држава.
У савременом периоду, можда најважнији покушаји фрагментације
међународног права stricto sensu везане су за нову доктрину НАТО пакта и
тзв. конституционализацију права Европске Уније.
Нова доктрина НАТО16 за циљ објективно има стварање система колективне безбед-
ности паралелног са оним који поставља Повеља Уједињених Нација и, као таква, је најо-
збиљнији изазов мировном поретку Уједињених Нација.
Људска права, или прецизније, западна варијанта индивидуалних грађанских и по-
литичких права, је у доктрини НАТО-а претворена у идеологију која треба да послужи за
остваривање прагматичних политичких циљева. У том смислу, од посебно интереса су се-
кундарна правила о одговорности за стварна или наводна кршења људских права, као ин-
струмент за остваривање тих циљева, као и повезана међународноправна питања.
Стратегијски концепт НАТО подразумева да „НАТО, преко својих чланица, али можда
и као организација, треба да узме учешће у неопходним дебатама о даљем развоју међуна-
родног права у вези са будућим схватањима „непосредне“ претње и „самоодбране“, као и
значења „хуманитарне интервенције“ (или боље, „интервенције из хуманих разлога“ и „од-
говорности за заштиту“).17
14 С. Ђорђевић, Подела међународног права и разграничење од сродних научних дисциплина,

Анали Правног факултета у Београду, 2002, бр. 1–2. J. Brickmont, Humanitarian Imperialism:
Using Human Rights to Sell War, 2016.
15 B. Weston, The Reagen Administration Versus International Law, Case Western Res. Journal of
International Law, 1987, vol. 19. Професор Вестон је био на челу Независног Комитета о
поштовању међународног права у коме су били истакнути стручњаци међународног пра-
ва. Види фус. (1) чланка J. K. Gamble, Internatinal Law in the Reagan Years: How much of an
outliner, Acron Law Review, Spring 1990.
16 По својој природи она је у ствари акт једне партикуларне међународне организације – за
разлику између регионалне и партикуларне међународне организације (в. XXVI, 1.), која
НАТО описује као „јединствену заједницу вредности која се залаже за начела индивиду-
алне слободе, демократије, људских права и владавине права“ –https://www.nato.int/cps/en/
natohq/topics_56626-htm, p. 2.
Није без ироније да организација која се залаже за владавину права, резервише право да
интервенише и оружаним путем без одобрења Савета безбедности широм света уколико
нађе да се било где јављају кризе које могу утицати на безбедност Савеза – Ibidem, п. 3.
17 NATO Defence College, Towards a new Strategic Concept for NATO, by K. Vittman, Research
Division, September 2009, Rome, p. 50.
Не треба посебно ни истицати да се сва наведена правила у пракси НАТО-а користе

супротном њиховом изворном и аутентичном значењу, иако се ради о правилима која при-
падају corpus iuris cogentis-у.18
Фрагментације stricto sensu присутна је и у Европској Унији, посредно и непосредно.
Посредно кроз партиципацију Уније и њених држава чланица у стварању и примени
Нове доктрине НАТО а непосредно кроз перцепцију европског права.19
У случају Кади Суд правде европских заједница је нашао да „обавезе које происти-
чу из међународног уговора не могу штетити уставним принципима Уговора о Европској
заједници, који укључују принцип да сви акти Заједнице морају поштовати фундаментална
права“. Суд је, у ствари, принципе на којима почива Уговор о Европској заједници квалифи-
ковао као уставне, које други међународни уговори не би могли дерогирати.20
Идеја о Европском праву као „новом правном поретку“, независном од општег међу-
народног права развијала се постепено. Њене зачетке препознајемо у пресудама Европског
суда правде почетком 90-их година прошлог века,21 да би изричит облик добиле и пресуда-
ма Суда у Случајевима Маx Плант и Кади и ал Баракаат.22
Својом одлуком у Кади случају Суд правде европских заједница је прокламовао
„унутрашњу и спољашњу аутономију правног почетка Европских заједница и одвојеност
од међународног домена, примат својих уставних вредности над правилима међународног
права“23 уклапајући се тако у општи циљ тзв. конституционализације у смислу „јачање
појаве аутономних режима у међународном праву, доприносећи тако нормативном кон-
фликту и ерозији међународног права“.24
Фрагментација међународног права доприносе и међународни судови
различитим тумачењима релевантних правила.
18 Уопште, в. B. Simma, NATO, the UN and the use of Force: Legal Aspects, EJIL 1999, vol. 10, pp.
1–22.
19 О еволуцији те перцепције Б. Ракић, Фрагментација међународног права и европско право
на Западу нешто ново, Анали Правног факултета у Београду, 1/2009, стр. 122–147.
20 Уговор у коме се ради у конкретном случају је Повеља УН која у члану 103 предвиђа да
обавезе из ње имају превагу над обавезама из других међународних споразума.
На основу такве квалификације фундаменталних права, Суд правде европских заједница је
одбио да примени Резолуцију 1267 Савета безбедности донету на основу Главе VII Повеље
којом се осуђује тероризам и замрзавају финансијска средства која су, како стоји у Резолу-
цији, директно или индиректно контролисана од талибана.
Без обзира на објашњења Суда – Пара. 288 Пресуде, да се пресуда односи на законитост аката
Заједнице а не на акте Савета безбедности на основу Главе VII Повеље, објективно значење
пресуде је у приоритету „уставних принципа Европске заједнице“ над Повељом УН.
Case C-402/05P and C-415/05. P. Kadi and Al Barakaat International Foundation v. Council and
Commission [2008] ECR I-6351 para 285.
<http://curia.europa.eu/juris/documents.jsg?text=&docid=67611&pageIndex=0&docLang=EN&
mode=lst&dir=&occ=first&part=1&cid=163358>
21 В. М. Лукић, Да ли је европско право аутономно, самосвојно, унутар или изван међуна-
родног права – шта крију ту кључне пресуде Европског суда правде? Зборник међународне
конференције Хармонизација домаћег законодавства са правом ЕУ, Институт за међународ-
ну политику и привреду, 2011. и A. Gajić, The relationship between International Law, EU Law
and National Law in the Context of Accession to the EU, Law and Transition, Collection of Papers,
Faculty of Law in Belgrade, 2017.
22 V. J. Weiler, U. Hallern, The Autonomy of the Community of Legal Order Through the Looking
Glass, Harward International Law Journal 2/1996, pp. 411–448.
23 G. de Burca, „The European Court of Justice and the International Legal Order after Kadi“,
available at http://www.ssm.com/abstract=1321313.
24 R. Deplano, Fragmentation and Constitutialization of International Law: A theoretical inquiry,
European Journal of Legal Studies, 2013, vol. 6, p. 82.
Обично се у том смислу наводи разлика у схватању критеријума кон-

троле као услова приписивости противправног акта државе у пракси
Међународног суда правде и ad hoc Трибунала за бившу Југославију.
У случају Никарагва, Међународни суд правде је формулисао критеријум „ефективне
контроле“ као услов приписивости,25 док се Жалбено веће ad hoc Трибунала за бившу Југо-
славију у случају Тадић задовољило у општом контролом.26 Суд је одбацио став Трибунала,
нашавши да Трибунал „није био позван у предмету Тадић, нити је уопште позван, да одлу-
чује о питањима одговорности државе“, као „питањима општег међународног права која не
спадају у специфичан делокруг његове надлежности“.27
На жалост, разлике у тумачењима нису непознати ни Међународном суду правде.
У две сукцесивне пресуде које су се тицале примене Конвенције о геноциду, Суд је за-
узео два дијаметрално супротна становишта у погледу виталног конститутивног елемента
злочина геноцида – облика уништења заштићене групе.
У спору између Босне и Херцеговине и СР Југославије о примени Конвенције о спре-
чавању и кажњавању злочина геноцида, Суд је у својој пресуди прихватио концепцију со-
цијалног геноцида на којој је ad hoc Кривични Трибунал за бившу Југославију донео пресу-
ду у случајевима Крстић и Благојевић.
У случају Крстић Претресно веће је нашло да уништење прилично великог броја војно
способних мушкараца би „неизбежно резултирало физичким нестанком популације босан-
ских Муслимана у Сребреници“,28 будући да су „њихове супруге неспособне да се поново
удају и према томе имају нову децу“.29
У случају Благојевић Претресно веће је применило „шири појам термина уништити“,
тако да обухвата акте који не изазивају смрт,30 позивајући се, као и у случају Крстић, на
пресуду Савезног уставног суда Немачко по којој између осталог, законска дефиниција ге-
ноцида штити „социјалну егзистенцију групе“ тако да се намера умиштења групе „протеже
ван физичког и биолошког уништења“.31
Таква перцепција уништења групе била је од одлучујућег значаја, за квалификацију
масакра у Сребреници као геноцида. Суд је, наиме, нашао да не види „разлог да се не сагла-
си са налазима Претресног и Жалбеног већа у случајевима Крстић и Благојевић.32
У другом спору око тумачења и примене Конвенције о геноциду између Хрватске
и СР Југославије/Србије, Суд радикално мења своју позицију у погледу значења израза
„уништење“ у члану II Конвенције.
Суд је, наиме, у пресуди закључио да је домашај Конвенције, у светлости travaux
prèparatoires, ограничен на физичко и биолошко уништење групе,33 и конзистентно га при-
менио у пресуди у целини.34
25 Military Articles in and against Nicaragua (Nicaragua v. United States), Judgement, ICJ Reports
1986, p.p. 64–65.
26 ICTY, Procesutor v. Tadić, Appeals Judgement, para 145.
27 Case concerning Application of the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime
of genocide, Judgement, ICJ Reports, 2007, para 403.
28 ICTY, Prosecutor v. Krstić, Trial Judgement, para 595.
29 ICTY, Prosecutor v. Krstić, Appeals Judgement, para 28.
30 ICTY Prosecutor v. Blagojević, Trial Chamber of Judgement, para 662.
31 ICTY, Prosecutor v. Krstić, Appeals Judgement, para 28, ICTY Prosecutor v. Blagojević, Trial
Judgement, para 664.
32 Case concerning Application of the Convention on the Prevent and Punishment of the Crime of
Genocide (Bosnia and Herzegovina v. FR Yugoslavia), Judgement, ICJ Reports 2007, para 296.
33 Case concerning Application of the Convention of the Prevention and Punishment of the Crime
of Genocide, Judgment, ICJ Reports 2015, para 157.
34 Ibidem, paras. 160, 13.
Тзв. самодовољни режими (self-contained regimes)

„Самодовољни режими“ схваћени као потпуно аутономне правне
структуре од општег међународног права су, без сумње, облик фрагмента-
ције stricto sensu.
Неретко се ставља знак једнакости између „самодовољних држава“ и доктрине „lex
specialis“ што је погрешно.
Изгледа да га допуштају и Чланови о одговорности државе Комисије за међународно
право. У Коментару члана 55. (lex specialis) стоји, између осталог, да је члан дизајниран тако
да обухвата како „јаку“ форму lex specialis-а, укључујући и самодовољне режиме, и „слабу“
форму као посебну уговорну одредбу у некој ствари као, примера ради, специфичну одред-
бу која искључује реституцију.35
Мада између ова два појма постоји тесна веза, „самозадовољни режим“ је једна ствар
а максима lex specialis – друга.
Различите су природе и функције. Lex specialis има инструменталну функцију а „само-
довољни режим“ је функционалне природе. Потоњи је правна структура а lex specialis опе-
ративна максима у односима два или више правних правила, различитог степена општости.
Као таква максима, lex specialis је ширег домашаја – може се појавити као изузетак од
општег правила и у том смислу је основ претпостављеног „самодовољног режима“ а може,
и као конкретизација општег правила.
„Самодовољни режими“ су теоријске конструкција пост-позитиви-
зма36 – која је удаљена од правне реалности, мада налази место и у раду
Комисије за међународног право УН.
Специјални известилац о правилима о одговорности државе Риплаген је порицао
било какав заједнички именитељ у материја одговорности државе између општег међуна-
родног права и подсистема о одговорности државе који обухвата како примарно тако и
секундарна правила.37
Утицај конструкције „самодовољних режима“ може се препознати и у
члану 55 чланова Комисије за међународно право о одговорности државе.38
Члан 55 (lex specialis) утврђује на општи начин да су правила о одговор-
ности државе резидуалне природе и да се, као таква, не примењују када су
и у мери у којој су, услов за постојање једног међународног противправног
акта или његове правне последице, утврђене посебним правилима међуна-
родног права.
Присталице конструкције самодовољних режима се позивају и на ју-
риспруденцију Међународног суда правде, селективно наводећи делове ре-
левантних пресуда.
У случају „Wimbledon“ Стални суд међународне правде је применио одредбе члана
380 Версајског мировног уговора, отклањајући тако немачку Уредбу о неутралности која
је забрањивала пролаз Каналом бродовима који врше контрабанду, у конкретном случају
муницију пољској поморској бази у Данзигу у руско-пољском рату.
Међутим, у конкретном случају не ради се о сукобу правила општег међународног
права о пловидби морским каналима и специјалног правила из члана 370 Версајског угово-
ра, већ о сукобу правила међународног и унутрашњег права.
35 The ILC‘s Articles on State Responibility, Introduction, Text and Commentaries, Introduction by
J. Crawford, 2003, p. 308, para 5.
36 Види, III, 6.
37 Third Report on State Responsibility, YILC 1982, II, part I, p. 24, para 16.
38 ILC Articles on State Responsibility pp. 306–308 (u daljem tekstu – POD).
Суд је у том погледу био јасан и недвосмислен:
„У сваком случају једна Уредба о неутралности, једнострани акт државе, не можи има-
ти превагу над одредбама Уговора о миру“.39
Поред тога, члан 370 Версајског уговора би се тешко могао оквалификовати као lex
specialis, јер lex generali у материји режима морских канала не постоји, већ постоји само
општи принцип слободе пловидбе који се посебним уговорима конкретизује за сваки мор-
ски канал понаособ. Управо из тог разлога, Суд је резоновао на темељу аналогије са прав-
ним режимом мореуза:
„манифестација општег мишљења... (да је) вештачки водени пут који спаја два отворена
мора... изједначен са мореузима у том смислу да чак и пролаз ратног брода зараћене стране
не вређа неутралност суверена државе под чијом јурисдикцијом се налазе односне воде“.40
Чак, и уколико би хипотетички прихватили да се Суд определио за lex specialis, пресу-
да имплиците побија самодовољност режима установљеног Версајским уговором, јер се у
закључку Суд позива на општи принцип о повреди уговорне обавезе и одштети као нужној
последици повреде такве обавезе. Утврђује се да „немачка држава, тужена страна, будући у
неправу према одлуци да забране пролаз брода ’Wimbledon’ кроз Киелски канал, одговорна
је, дакле, за штету учињену том забраном и има дати накнаду француској влади...“.41
Други случај на који се присталице „самодовољних режима“ позивају је случај Дипло-
матског и Конзуларног особља САД у амбасади у Техерану. У својој пресуди Суд је, одба-
цујући аргумент Ирана да је запоседање амбасаде санкција за илегалне активности чланова
дипломатске мисије, истакао да:
„Правила дипломатског права, укратко, конституишу самодовољни режим који, с
једне стране, утврђује обавезе државе пријема које се односе на просторије, привилегије и
имунитет дипломатских мисија, и, с друге, предвиђа њихову могућу злоупотребу од стране
чланова мисије и предвиђа начине који стоје на располагању државама пријема да се супро-
тставе било каквој злоупотреби“.42
Прецизнија слика о dictum-у Суда добија се ако се ствар цени у контексту.
Смисао наведене квалификације је у томе да је дипломатско право, као обичајно
право, уграђено у Конвенцију о дипломатским односима, регулише ситуацију која је sedes
materiae спора Ирана и САД. Другим речима, да су у контексту конкретног спора правила
општег међународног права отетлотворена у Конвенцији довољне а не да је дипломатско
право „самодовољно“.
Такав закључак следи из диспозитива пресуде. У њему, између осталог, стоји да је
Иран својим понашањем прекршио обавезе према САД „из међународних конвенција на
снази између две земље (Конвенција о дипломатским односима и Конвенција о конзулар-
ним односима – М. К.) као и обавезе из давно успостављених правила општег међународ-
ног права“.43
Кршење тих обавеза према параграфу 2 Пресуде повлачи одговорност Ирана „на осно-
ву међународног права“. Одговорност подразумева и обавезу репарација.
Индикативна је, такође, и терминологија коју Суд користи. Суд, коме је
иначе својствена суптилност и опрез у избору речи и израза, користи из-
раз „самодовољни режим“ (курзив наш – М. К.) а не „самодовољно право“.
Опште је прихваћено да израз „правни режим“ подразумева систем или
оквир принципа и правила креираних правом. Дакле, представља креацију
права а не право по себи.44
39 PCIJ Publication, Ser. A, No. 1, p. 22.
40 PCIJ, Ser. A, No. 1, p. 28.
41 Ibidem, p. 30.
42 Case concerning the United States Diplomatic and Consular Staff in Tehran, ICJ Reports 1980,
para 86.
43 Параграф 1. Пресуде (курзив наш – М. К.).
44 https://www.google.rs/search?sxsrf=ALeKk02xWY4ST6F-A-!LloWX0karl_felYA%3A1608688
024682& source=hp^lei=mKHiX7zQJ8K9lwSf36CQB
Изгледа јасно да „самодовољни режими“ могу егзистирати само у

постпозитивистичком виђењу општег међународног права које сматрају
као фиктиван правни дискурс уз порицање главних формалних израза
међународног права и саме међународне заједнице као социо-политичког
феномена.45
Противно је елементарној правној логици да један правни режим може
бити потпуно изолован од општег међународног права. Чак и режими који
би претендовали на потпуну аутономност, не могу бити конституисани на
други начин изузев путем формалних извора међународног права, у свом
деловању могу се ослањати једино на категоријални апарат и инструмента-
риј међународног права, као што се могу тумачити и примењивати једино
на основу правила и принципа међународног права.
Ту логику на изричит начин демонстрира и Европски суд за људска
права надлежан у материји која се иначе најчешће наводе као пример само-
довољног режима. Суд истиче да:
„...принципи који леже у основи Конвенције (Европска конвенција о
људским правима – М. К.) не могу бити тумачени у вакууму. Суд мора
такође узети у обзир било која релевантна правила међународног права
када испитује питање своје јурисдикције и, према томе, утврди одговор-
ност државе у складу са владајућим принципима међународног права,
мада остаје свестан посебног карактера Конвенције као уговора о људ-
ским правима“.46
Јер, како се запажа:
„Државе у својим уговорним односима могу „уговарати ван једног,
више или у теорији свих правила међународног права (изузев оних когент-
не природе) али не могу уговарати ван система међународног права (кур-
зив наш).47
3.1.2. Фрагментација lato sensu –

структурално-функционална диверзификација
Структурално-функционална дивезификација могла би се одредити
као креација правила међународног права у сврху правног регулисања но-
вих области међународних односа. Та правила се групишу у скупове уну-
тар општег међународног права са специфичним предметом регулисања,
ширећи домашај међународног права у материјалном (ratione materiae),
персоналном (ratione personae) и просторном (ratione loci).
Међузависност се, као битна последица самог појма међународне зајед-
нице из политичке сфере прелила у готово све области друштвених односа
тражећи одговарајући правну регулативу Као примери могу се навести тзв.
45 В. III.5.
46 Banković V., Belguim and others, Decission of 12 December 2001, Admissibility, ECHR 2001-XII,
p. 351. Grand Chamber, No. 52207/99, 12. XII 2001, Admissibility; Такође, McElhinney u Ireland,
App. No. 31253/96, para 36; Al-Adsani v. UK App. No. 37112/97, para 55.
47 Pauwelyn, Conflict of Norms in Public International Law. How WTO Law Relates to Other Rules
of International Law, 2003, p. 37.
право животне средине, људска права, међународно економско право, пра-

во мора, космичко право.
У овако сложеном и разуђеном систему, неизбежни су сукоби правила.
Они су својствени и хијерархијски устројеном хетерономном унутрашњем
праву, а у аутономном праву какво је међународно, које не познаје хијерар-
хију извора ни обавезну судску надлежност, они су нека врста ендемске
карактеристике.48
Сукоб правила подразумева несагласност правила истог или различи-
тог ранга која се односе на исти предмет. Мада се у материји тзв. фрагмен-
тације превасходно има у виду сукоб општих и специјалних правила, дакле,
правила различитог ранга, сукоб је могућ и између правила истог ранга.49
Извесно је да сукоби правила међународног права негативно утичу на
његову конзистентност, уносе елементе правне несигурности и рефлектују
се на једнакост држава и других ентитета од међународног интереса.
Отуда је од виталног значаја за кредибилитет међународног права ре-
дукција сукоба унутар система међународног права.
Постоје, у основи, два начина за постизање тог циља:
а) правни који подразумева отклањање сукоба правним инструменти-
ма; и
б) политички – применом политичких концепција о реструктурирању
међународне заједнице у форми тзв. међународног конституционализма.
Овај начин нећемо разматрати овом приликом, јер излази из домена права.
Претпоставља реструктирање међународне заједнице, суштинским умањи-
вањем улоге државе као субјекта и увођење елемената „светске владе“.50
Правни начин подразумева две групе средстава за решавање сукоба
правних правила међународног права:
i) решавањем сукоба тумачењем правила у сукобу применом одгова-
рајућих принципа и правила; и
ii) аутоматским дејством правила више, супериорне правне снаге.
Једну широку и обухватну анализу правних механизама за решавање
сукоба правила у међународном праву даје Студија коју је израдила Група
коју је формирала Комисија за међународно право Уједињених нација.51
48 В. Fragmentation og International Law: Difficulties arising from the Diversification and Expansion
of International Law, Report of the Study Group of ILC, A/CN.4/L 682.
49 У литератури се широко цитира W. Јенкс који је указао на сукобе мултилатералних уговора
у питању њихове ревизије – C. W. Jenks, Conflict of Law-Makint treaties, BYIL 1953, p. 403.
50 A. O‘Donoghue, International constitionalism and the state, International Journal of Constitutional
Law, Oxford Academic, 2013, vol. 11, No. 4.
51 Fragmentation of International Law: Difficulties arising from the Diversification and Expansion
of International Law, Report of the Study Group of ILC, A/CN.4/L. 682 – в. такође B. Simma,
Self-contained regimes, Netherlands Yearbook of International Law, vol. 16, 1985; G. Mafner,
Pros and Cons ensuring from Fragmentation of International Law, Summer 2004; S. Murphy,
Deconstructing Fragmentation; Koskenniemi’s 2006 ILC Report, Temple International and
Comparative Law Journal (forthcoming); R. Deplano, Fragmentation and Constitutionalization of
International Law: A Theoretical Inquiry, European Journal of Legal Studies, vol. 6, Issue 1, 2013;
V. Guillaume, The Future of Intertnational Judicial Institutions, ICLQ 1995, vol. 44; Adress to the
Комисија за међународно право УН је на својој 54 седници 2002 године у свој програм

рада укључила и тему „Фрагментација међународног права: тешкоће које настају услед ди-
версификације и ширења међународног права52 и формирала студијску групу која би се
бавила тим питањем.
На свом 291 састанку одржаном 9. августа 2006, Комисија за међународно право је
примила на знање извештај Студијске групе.53
Ради се о студији а не као што је уобичајено у Комисији, о нацрту правила. Састављена
је из четири дела, која су, како стоји у Извештају студијске групе, сачинили чланови групе.
Студија о функцији и доношењу правила lex specialis и питању самодовољних режи-
ма припремио је М. Косканиеми (Koskenniemi) који је уједно обављао и функцију председа-
вајућег Групе; Т. Мелесцану је израдио студију о примени сукцесивних уговора (члан 30 Кон-
венције о уговорном праву); студију о тумачењу уговора у светлу члана 31 (3ц) Конвенције о
уговорном праву у контексту општег развоја међународног права – W. Мансфилд „Студијa о
модификацији мултилатералних уговора у светлости члана 41 Конвенције о уговорном пра-
ву израдио је Р. Даоуди а студију о хијерархији у међународном праву З. Галицки.
Студија је одговор на питање фрагментације тражила у тумачењу релевантних одреда-
ба Конвенције о уговорном праву која су, по аналогији, примењена и на обичајна правила.
Ограничила се притом на сукоб материјалних, супстанцијалних правила, остављајући
по страни преплитање јурисдикција судова и других институција као извор сукоба.
3.1.2.1. Решавање сукоба правила међународног права поступком

тумачења
Две су битне карактеристике овог начина решавања сукоба правила о
одређеном предмету.
Прва је да се сукоби правила решавају њиховим тумачењем применом
одговарајућих правних максима и правила.
Две су релевантне правне максиме – lex specialis derogat legi generali и lex
posterior derogat legi priore. Остављају релативно широку слободу тумачења,
будући да је тумачење пре интелектуална операција него правом регулисан
поступак. Тзв. канони или правила тумачења су, уствари, руководна наче-
ла у изналажењу решења.
Правила тумачења су у Конвенцији о уговорном праву ограничена на
сукоб сукцесивних уговора који се односе на исти предмет (члан 30 Кон-
венције) и систематско тумачење (члан 31(3,ц) Конвенције. Статус правила
у формалном смислу даје им позиција у Конвенцији, мада и ова два пра-
вила у супстанцијалном смислу подлежу општем одређењу природе тума-
чења тј. представљају само руководна начела.
Друга карактеристика тиче се норми у којој правне максиме и правила
тумачења делују. Делују искључиво у хоризонталној равни тј. у случају су-
коба правила исте правне снаге са изузетком члана 30(1) Конвенције који
се тиче позиције члана 103 Повеље УН.
Максима lex specialis derogat legi generali
Максима има широк домашај ratione materiae. Примењује се: у случају
сукоба одредаба једног уговора, између одредаба два или више уговора, из-
Plenary Session of the G. A. of the United Nations by Judge Schwebel, President of the ICJ, 26.
October 1999. – www.icj-cij.org
52 Yearbook of International Law Commission on 2002, vol. II, part Two, p. 97.
53 A/CN.4/3.663/Rev. 1.
међу уговора и неуговорног стандарда као и у случају сукобу неуговорних

стандарда.54
У принципу lex specialis отклања примену општег правног правила о
идентичном предмету. Ваља, међутим, нагласити да га не дерогира, већ
суспендује његову примену у периоду важења lex specialis.
Максима lex specialis је релативне природе.55 Као таква, не може откло-
нити примену правила општег међународног права у случајевима:
– када се примена специјалног правила противна сврси општег права;
– када би треће државе или други бенефицијари општег правила били
оштећени применом специјалног правила; и
– када би специјално правило пореметило баланс права и обавеза ус-
тановљених општим правом.
Lex generalis и lex specialis нису нужно у искључујућем односу. Lex
specialis се може појавити као примена или конкретизација lex generalis.56
Lex specialis је превасходно принцип тумачења којим се разрешавају
сукоби између правила унутар конкретног правног система. Њиме се не
укида нити поништава веза између специјалног и општег правила. То јас-
но потврђује и јуриспруденција Европског суда за људска права. У случају
Нојмајстер (Neumeister) Суд је нагласио да специфична обавеза из члана 5
(5) Европске Конвенције о људским правима која се тичу компензација за
незаконито хапшење и притвор не може превагнути над општијом одред-
бом о компензацији из члана 50, јер би то водило последицама неспојивим
са предметом и циљем уговора. Довољно је у примени члана 50 узети у
обзир специфичну одредбу.57
У ствари, принцип lex specialis има шире значење од разрешења сукоба
правних правила. Примењују се и да отклони сувишно у праву, спречавајући
истовремено примену компатибилних општих и специјалних правила.
Стога, lex specialis је пре средство координације и интеграције општих
и специјалних правних правила како би се остварило поступно регулисање
одређене ствари, него инструмент фрагментације у смислу постпозити-
вистичке доктрине.
Јер, lex specialis може поседовати логички и нормативни смисао само у
односу и у оквиру lex generali.
54 Report of Study Group on the work of its fifty-eight session, para 2.

55 B. Simma, D. Pulkovski, Planets and Universe; Self-contained Regimes in International Law, EJUL
2006, vol. 17, No. 3, pp. 488–490.
56 Рецимо, одредбе Монтреалског Протокола о супстанцама које осирумашују озонски омо-
тач (1987) у односу на Монтреалску конвенцију о заштити озонског омотача (1985-) или
као изузетак у односу на опште правило. Међународни суд правде је у свом саветодавно
мишљењу у Легалности претње или употребе нуклеарног оружја, расправљајући у односу
права на живот по члану (6(1) Пакта о грађанским и политичким правима и права ору-
жаних сукоба закључио да „Тест шта је арбитрарно лишавање живота, међутим, припада
применљивом lex specialis-у, наиме, правом применљивом у оружаном конфликту који је
дизајнирано да регулишу вођење непријатељстава“ – Legalty of the Threat or Use of Nuclear
Weapons, Advisory Opinion, ICJ Reports 1996, para 25.
57 EHCR, Neumeister v. Austria, Ser. A (1974) No. 17, para 30. Vidi i Case concerning the Gabickovo-
Nagymaras Project, ICJ Reports 1997, para 132.
У односу између несагласних правних правила, једнаке правне снаге

и степена општости, сукоб се разрешава применом максиме lex posterior
derogat legi priore.
Системска интеграција и члан 31 (3, ц) Конвенције о уговорном праву
Члан 31 (3,ц) Конвенције о уговорном праву предвиђа да ће се у тума-
чењу међународних уговора заједно са контекстом узети у обзир
„...ц) било која релевантна правила међународног права применљива у
односима између друштва“.
Одредба предвиђа систематско тумачење уговора, која, како се истиче,
у материји сукоба правила афирмише тзв. системску интеграцију58 – умес-
то поремећаја у систему међународног права.
Одредба члана 31(3,ц) је обавезни састојак поступка тумачења за раз-
лику од допунских средстава тумачења чија је примена факултативна.
Израз „било која релевантна правила међународног права...“ обухвата,
поред општег међународног права, сва правила садржана у његовим глав-
ним формалним изворима.
Идеја која лежи у основи одредбе члана 31 (3,ц) Конвенције о уговор-
ном праву је прихваћена у судској пракси било изричито или прећутно.
Синтетички је изражена у пресуди Међународног суда правде у слу-
чају који се тицао Нафтних платформи (Иран в. САД). Тумачећи две од-
редбе Уговора о пријатељству, економским односима и конзуларним пра-
вима (1955) закључену између парничних странака, Суд је, између осталог,
истакао да:
„Суд не може прихватити да је била намера да члан XX, пар. 1(д) Уго-
вора из 1955. делује потпуно независно од релевантних правила међуна-
родног права о употреби силе, тако да би се могао успешно истаћи, чак и у
ограниченом контексту тужбе за кршење Уговора, у односу на незакониту
употребу силе. Примена релевантних правила међународног права која се
односе на ово питање чини такође интегрални део задатка тумачења који је
поверен Суду... Уговором из 1955“.59
Било би, међутим, погрешно сматрати члан 31(3,ц) као неку врсту ча-
робног штапића у материји сукоба правила међународног права.
Нормативни потенцијал члана је поливалентан, будући да може ићи у
оба процеса – ка дефрагментацији и, нажалост, и фрагментацији међуна-
родног права. Нека врста др Џекила и мр. Хајда. Што се потоње употребе
правила тиче, довољно је указати на коришћење члана 31(3,ц) у случају су-
коба правила општег међународног права и Европске конвенције о људ-
ским правима у јуриспруденцији Европског суда за људска права.60
58 C. Machlan, The principe of Systematic Integration and Article 31 (3,c) of the Vienna Convention.
59 Oil Platforms, Merits, ICJ Reports 2003, para. 40. Takođe, EHCR, McElhinney v. Ireland, paras.
36–37; ECHR Fogarty v. United Kingdom, paras. 35–36.
60 V. Tzevelekos, The Use of Article 31 (3,c) of the VCLT in the Case Law of EHCR; An effective Anti-
Fragmentation Tool or a Selective Loophole for the Reinforcement of Human Rights Teleology,
Michigan Journal of International Law, vol. 31, 2010, Issue 3.
Иако, систематско тумачење само по себи у свом идеалном значењу

фаворизује „системску интеграцију“, коначан исход његове примене зави-
си превасходно од тумача. Да ли ће тумач у селекцији „било ког правила
међународног права“, дакле, било општег тако посебног, ићи у сусрет де-
фрагментацији или не ствар је конкретног случаја.
Томе у доброј мери погодују и различита, па и контрадикторна тума-
чења од стране међународних судова. Чак, ни „светски суд“ – Међународ-
ни суд правде није имун на различита тумачења једног правила.61
Посебно су неконзистентне пресуде артбитражних судова, добрим де-
лом из ванправних разлога.62
Сукцесивни уговори који се односе на исти предмет
Студијска Група се у елаборацији овог начина за решење сукоба прави-
ла садржаних у билатералним и мултилатералним уговорима63 – суштин-
ски ослонила на члан 30 Конвенције о уговорно праву64 – који се, пак, те-
мељи мада не искључиво на принципу lex posterior derogat legi priore.
Примећује се исправно да каснији уговор не ужива аутоматски прио-
ритет, већ да он зависи од намере странака и предмета уговора65 – тако да
је тумачењем посебно специјалних одредаба сукцесивних уговора, могуће
приоритет дати и lex priore.
Тумачење да члан 30 Конвенције изражава принцип приоритета је
само делимично тачно тј. у делу који се тиче одредаба 2, 3 и 4 члана 30.
Оно, међутим, не стоји у односу на одредбу параграфа 1 по коме се од-
редбе параграфа 2, 3 и 4 примењују „Под резервом члана 103 Повеље“.
61 В. 3.1.1.
62 О томе, в. Barcelona Traction, Light and Power Company, Ltd Case ICJ Reports 1970, Separate
Opinion of Judge Padilla Nervo, pp. 247–250.
63 Report on Fragmentation of International Law..., pp. 114–166.
64 Члан 30 Конвенције (Примена узастопних уговора о истом предмету) предвиђа:
„1. Под резервом одредаба члана 103 Повеље Уједињених нација, права и обавезе држава
чланица узастопних уговора о истом предмету утврђују се према следећим тачкама.
2. Ако неки уговор тачно одређује да подлеже ранијем и доцнијем уговору или да не треба
да се сматра несагласним са тим другим уговором одредбе овог последњег уговора имаће
предност.
3. Ако су чланице ранијег уговора исто тако и чланице доцнијег уговора а ранијих уговор
није престао или није обустављена његова примена према члану 59, ранији уговор се при-
мењује само ако су његове одредбе сагласне са одредбама доцнијег уговора.
4. Ако чланице ранијег уговора нису све чланице доцнијег уговора:
а) у односу између држава чланица оба уговора, примењује се правило наведено у тачки 3;
б) у односима између државе чланице оба уговора и државе чланице само у једном од ових
уговора, уговор у коме су чланице обе државе регулише њихова узајамна права и обавезе.
5. Тачка 4. примењује се без уштрба по члан на свако питање гашења или обуставе примене
уговора према члану 60 или свако питање одговорности које може да настане за државу
закључењем или применом уговора чије су одредбе несагласне са обавезама које је она пре-
узела према некој другој држави на основу неког другог уговора“.
Види, XXII, 6,5. Такође, и М. Крећа, Престанак уговора у савременом међународном пра-
ву, 1988, стр. 15–25; M. Villiger, Commentary on the 1969 Vienna Convention on the Law of
Treaties, 2009, pp. 395–415.
65 Reports on Fragmentation..., p. 165.
Другачије тумачење релативизује Повељу Уједињених нација чију највишу

хијерасхијску позицију у пирамиди правних аката у међународном праву
обезбеђује управо члан 103.
3.1.2.2. Решавање сукоба правила међународног права аутоматским
дејством супериорних правила
За разлику од максима и правила, тумачења која делују на хоризон-
талној равни, постоје према правна правила која оперишу на вертикалној
равни захваљујући својој вишој правној снази. Ова правна правила посе-
дују одлучно и непопустљиво дејство, делујући сопственом снагом тј. при-
меном објективног права (by operation of law; plein du droit).
Позиција члана 103 Повеље Уједињених нација
У Извештају Радне Групе Комисије за међународно право посебан
одељак посвећен је члану 103 Повеље који предвиђа:
„У случају сукоба између обавеза чланова Уједињених нација по овој
Повељи и њихових обавеза по неком другом међународном споразуму,
превагу ће имати њихове обавезе по овој Повељи“.
Дејство члана 103 протеже се на уговоре чланица УН као и уговоре
чланица са нечланицама, као и обавезне одлуке других тела Уједињених
нација. Пракса Савета безбедности УН стоји на становишту да његове ре-
золуције имају превагу и над уговорима приватног права, лиценци, дозво-
ла и сличних аката.
У делу о сукцесивним уговорима који се односе на исти предмет, Радна
Група је стала на становиште да смисао одредбе члана 103 Повеље у члану
30 Конвенције о уговорном праву лежи искључиво у приоритету обавезе
из Повеље, јер се на тај начин демонстрира да се „хијерархијско дејство
обавеза из Повеље разликује од ius cogens-а, који друге норме чини ниш-
тавним или их окончава“.
Свођење правног значења члана 103 Повеље на приоритет обавеза из
Повеље УН је непотпуно и неутемељено.
Одредбе члана 103 превазилази стандардну одредбу о приоритету, јер
се њоме утврђује јасна хијерархија између обавеза из Повеље, и обавеза
по другим међународним споразумима и актима изражавајући посебну
позицију Повеље УН као „вишег права“ у систему међународног права,66
међународног јавног поретка (ordre public) у оквирима универзалног међу-
народног права,67 или, у правом смислу, устава међународне заједнице.68
Стога, строго разликовање „хијерархијског дејства обавеза из Повеље“
и ius cogens је добрим делом лишено смисла, јер је Повеља УН не само учи-
нила и идеју ius cogens-а реалном и остваривом,69 него представља и нор-
66 С. Аврамов, Међународно јавно право, 1976, стр. 118.
67 M. Bartoš, Legal force of the United Nations Chamber, JRMP 1/1958, p. 4.
68 Bernhard, Articles 103, The Charter of UN – A commentary – 2002, p. 1297; Fassbender, The UN
Charter as Constitution of International Community, Colombia Journal of Transnational Law, 1998,
vol. 36, p. 590., McNair, Law of Treaties, 1961, p. 217.
69 TAMMES, GA, VI Citee, 781-th meeting, agenda item 69, par. 2. У ствари, читава перспектива
Уједињених нација може бити окарактерисана као вредносно оријентисана јуриспруден-
мативно језгро corpus iuris cogentis-а у позитивном међународном праву,70

као што ће и у будућности остати главни извор норми iuris cogentis-а.71
Према томе, смисао формулације „превагу ће имати обавезе из По-
веље...“ у члану 103 је у ништавости споразума супротних обавезама из
Повеље когентне природе а у односу на споразуме супротне обавезама из
Повеље које немају когентни карактер у нелегалности таквих споразума.
Имајући у виду да је Повеља међународни јавни поредак (ordre public) у по-
зитивном међународном праву, нелегалност споразума супротних Повељи
значи ништавост за практичне сврхе.
Тумачења Радне Групе Комисије о правном значењу члана 103 Повеље
превиђа неке релевантне елементе.
Опрезан став Комисије за међународно право приликом редакције
члана 26 Нацрта Конвенције о уговорном праву (члан 30 Конвенције)72
може се разумети јер у том моменту, норме ius cogens-а још нису биле део
позитивног међународног права.73
Комисија је, међутим, дала јасне назнаке да решење сукоба уговора са
обавезама по Повељи УН у равни приоритета сматра провизорним.
Формулација параграфа 1 члана 30 које предвиђа „Под резервом чла-
на 103 Повеље, права и обавезе уговорница сукцесивних уговора који се од-
носе на исти предмет биће одређена у складу са следећим параграфима“
(курзив наш), је сама по себи довољна индикација. Јер, ако је принцип
приоритета био дефинитивно опредељење Комисије у случају сукоба
уговора и одредби повеље УН, онда је уводна формулација „под резер-
вом члана 103 Повеље...“ лишена смисла. Поред тога, Комисија је јасно
истакла да је њено опредељење „без прејудицирања на било који начин
тумачења члана 103 или његове примене од стране надлежних органа Ује-
дињених нација“.74
А тумачења надлежних органа Уједињених нација су у том погледу ја-
сна и недвосмислена.
Резолуције Генералне скупштине и Савета безбедности УН, јуриспру-
денција Међународног суда правде и кодификације Комисије за међуна-
родно право75, конзистентно стоје на становишту супрематије обавеза из
Повеље УН.
ција, усмерена на настанак јавног поретка у међународној заједници под владавином права.
– PAL, YILC, 1963, I, p. 65.
70 Магарашевић је на конференцији у Лагонису указао на когентни карактер принципа садр-
жаних у Преамбули, члановима 1 и 2 Повеље, и у главама VI и VII члановима 55, 56 и 73.
– Lagonissi, p. 99.
71 V. Paul, The legal consequences of conflict between a treaty and imperative norms of general
international law (jus cogens), ÖZÖR, 1971, p. 41.
72 Draft Articles on the Law of Treaties adopted by the ILC at its eighteen session, YILC 1966, vol. II,
Commentary to Article 26, para 3.
73 Конвенција о уговорном праву ступила је на снагу 1980. године.
74 YILC, 1966, II, para
75 v. Repertory of Practice of United Nations Organs, Supplement No. 10(2000–2009), Article 103.
Критика схватања Радне Групе Комисије у позицији међународних уговора

Уско тумачење члана 103 Повеље има своје крајње исходиште у изне-
нађујуће конзервативном и превазиђеном схватању о месту међународних
уговора као извора, схватању по коме, како Радна Група изричито наводи
опште међународно право стварају међународни обичаји.76 Ово схватање
проткива цео Извештај. Штавише, као извор општег међународног пра-
ва наводи опште правна начела призната од стране просвећених народа у
смислу члана 38 (1,е) Статута Међународног суда правде (сиц!)77 – иако она
представљају супсидијарни извор. Међународни суд правде који своје од-
лике доноси на основу међународног права78 једва да им посвећује пажњу
као формалном извору. „Ниједна одлука Суда, као ни Сталног суда међу-
народне правде, није била изричито заснована на принципу или правилу
изведеном из општих принципа признатих од стране просвећених народа
на који упућује члан 38(1,ц) Статута“.79
Ово схватање је имало своју логику у време када је међународна
заједница била у примитивној, претрправној фази свог развоја и када је
оваква перцепција обичаја превасходно служила да попуни правне праз-
нине у међународном праву. Захваљујући широком тумачењу прећутног
пристанка као суштинског елемента обичаја у складу са максимом qui tacit
consentire videntur.
Данас је ово схватање неодрживо како становишта елементарне прав-
не логике тако и са становишта позитивног права.
Уколико је, што изгледа неспорно, основ обавезности општег међуна-
родног права „воља међународне као целине“, општи обичај и свеопшти
мултилатерални уговори су само инструментални облици изражавања те
воље. Њихов узајамни однос у вредносном смислу се одређује искључиво
на основу њиховог инхерентног капацитета да изразе ту вољу.
У супротном прећутно се уводи дуализам у основ обавезности општег
међународног права, јер изгледа јасно да ни општи обичај ни свеопшти
мултилатерални уговор не уживају једногласну сагласност свих држава.
Изузев ако у односу на општи обичај не прихватимо, што се очигледно
чини код присталица тзв. обичајне концепције општег међународног пра-
ва, презумпцију пристанка.80
Стога, признање обичаја као јединог извора општег међународног пра-
ва је једнако метафизичкој шали – Lauterpacht говори о „мистериозном фе-
номену обичајног међународног права за који се сматра да је „извор права
само под условом да је у складу са правом“.81
76 Report on Fragmentation..., p. 185, para 367.
77 Ibidem, p. 254.
78 Члан 38(1) Статута.
79 H. Thirlway, The Law and Procedure of the ICJ 1960–1980, BYIL 1989, p. 110–111.
80 Ћутање или одсуство радње државе не може се само по себи квалификовати као прећут-
ни пристанак – в. праксу Међународног суда правде, V, 2.1, фус. 134. Види, такође, Нацрт
закључака Комисије за међународно право о идентификацији међународног обичајног пра-
ва YILC 2018, II, Part II.
81 H. Lauterpacht, Sovereignity over Submarine Areas, BYIL 1950, vol. 27, pp. 374–376.
У позитивном међународном праву, свеопшти мултилатерални уго-

вори су фактички предоминантни извор општег међународног права зах-
ваљујући својим инхерентним предностима у односу на обичај.
Процес предоминације мултилатералних уговора науштрб обичајног
права започео је још од Бечког конгреса 1815. године у контексту кретања
међународног права ка писаном праву (lex scripta).82
Водећи ауторитет у материји уговорног права Мекнир (Lord McNair)
још средином прошлог века примећује да је познато да извесни уговори
производе последице ван странака тих уговора, те да ефекти извесних уго-
вора erga omnes могу бити приписани неком инхерентном и особитом еле-
менту у тим уговорима.83
У прилог такве перцепција уговора као извора међународног права го-
вори и јуриспруденција Међународног суда правде. Суд, по правилу, редо-
след извора у члану 38 Статута узима као индикатор хијерархије.84
У коментару члана (члан 64 Конвенције) који се односе на новонасталу
норму ius cogens-а стоји, између осталог, да ће се нова норма ius cogens-а
конституисати свеопштим мултилатетралним уговором.85 А, ако се норма
ius cogens-а superveniens-а, као најперфектнијег дела међународног права,
конституише уговором утолико пре је уговор подобан да створи правило
општег међународног права.
У свом саветодавном мишљењу о допуштености резерви на Конвен-
цији о спречавању и кажњавању злочина геноцида, Суд је, између осталог,
истакао да принципи који леже у основи Конвенције, као општег мултила-
тералног уговора, везују све државе „чак и без икаквог пристанка“.86
Обавезе erga omnes
У Извештају Радне Групе Комисије високо место, уз правила ius cogens-а,
држе и тзв. обавезе erga omnes.
У широку употребу израз „обавезе erga omnes“ ушао је пресудом Међу-
народног суда правде у случају Барцелона донетој 5. фебруара 1970. у пос-
тупку претходних приговора.
У тој пресуди Међународни суд правде је одбацио тужбени захтев Бел-
гије у спору око заштите својих држављана – акционара Barcelona Traction
Company, са образложењем да Белгија није доказала ius standi пред Судом.
Суд је нашао да право дипломатске заштите својих држављана није било
установљено уговором или специјалним споразумом нити је, пак, било
утемељено на правичности.87
Суд је, дакле, основ за одбијање тужбеног захтева Белгије нашао у не-
постојању одговарајућег уговора или специјалног споразума као и у пра-
82 Thirlwaz, International Custonary Law and its Codification, 1971, pp. 31, 35, 216.
83 McNair, Law of Treaties, 1961, p. 255.
84 H. Thirlway, The Law and Procedure of the ICJ 1960–1989, BYIL 1990, p. 143.
85 YILC 1966, II, p....
86 ICJ Reports, 1951, p. 23.
87 Paras. 32–103 Пресуде.
вичности. Тиме је, уствари, питање ius standi Белгије било одлучено. Суд је,
међутим, отишао и корак даље и у форми obiter dictum истакао: „33. Наро-
чито битна разлика треба се повући између обавеза државе према међуна-
родној заједници као целини и обавеза које произилазе према другој држави
у области дипломатске заштите. По самој својој природи претходне се тичу
свих држава. У погледу значаја обухваћених права, може се сматрати да све
државе имају правни интерес у њиховој заштити; оне су обавезе erga omnes.
34. Такве обавезе произилазе, нпр. у савременом међународном праву,
из забране аката агресије и геноцида као и из принципа и правила које се
односе на основна права људске личности, укључујући заштиту од ропства
и расне дискриминације. Нека од одговарајућих права заштите су ушла у
скуп општег међународног права, другима је на основу међународних ин-
струмената дат универзални или квази-универзални карактер“.88
Формулишући овај obiter dictum, Суд је одступио од своје судске политике (judicial
policy) по којој не улази у разматрање општих питања која не леже у основи спора. Ово
приликом је то очигледно учинио, иако је тужбени захтев Белгије одбацио због непостојања
уговора или специјалног споразума односно утемељености на принципу правичности.
Obiter dictum је, као такав, будући да представља успутно запажање које није битно за ре-
шавање спора, израз општих погледа Суда који није део основа за доношење одлуке (ratio
decidendi).
Пада у очи да се примери обавеза erga omnes у пресуди Суда потпуно
поклапају са примерима норму ius cogens датих у коментару члана 50 (Уго-
вори који су несагласни са перемпторном нормом општег међународног
права) (ius cogens) и општој сагласности у теорији.89
И Међународни суд правде у својој јуриспруденцији изгледа да се
држи схватања да су обавезе erga omnes инхерентни састојак corpus iuris
cogentis-а.
У случају Источног Тимора Суд је нашао да је „образложење Португалије да право на
самоопредељење народа како је изведено из Повеље и праксе УН има erga omnes карактер,
беспрекорно“.90
У својој пресуди у фази претходних приговора у случају примене Конвенције о спре-
чавању и кажњавању злочина геноцида, Суд је нагласио да су „права и обавезе из Конвен-
ције о геноциду права и обавезе erga omnes“.91
Квалификације обавеза erga omnes као обавеза које не почивају на реципрочним, би-
латералним обавезама, већ да изражавају „општи интерес, наиме, постизање високих прин-
ципа који су raison d’être Комисије“, тако да се код уговора овог типа не ради о перфектној
равнотежи права и обавеза, се, такође, односе на норме ius cogens-а и преузете су из саве-
тодавног мишљења Међународног суда правде о допуштености резерви на Конвенцију о
геноциду.92
88 Barcelona Traction, Light and Power Company, Limited, Second Phase, ICJ Reports 1970.
89 United Nations Conference on the Law of Treaties, First and Second Session official Recors, A/
CONF.39/11/Add. 2, p. 68; za odgovarajuća shvatanja u doktrini – Lagonissi Conference on Inter-
national Law 3–8 April 1966, Carnegie Endorment for International Peace, Geneva 1967; Wolfke,
Ius cogens in International Law, PYIL 1974. Takođe, Text of the draft conclusions on peremptory
norms of general international law (ius cogens) adopted by the ILC on first reading, doc. A/74/10,
p. 147.
90 ICJ Reports 1995, para. 29.
91 ICJ Reports 1996, para. 31.
92 ICJ Reports 1951, p. 23.
У свом саветодавном мишљењу које се тицало изградње зида на палестинским оку-
пираним територијама, Суд је, такође, израз обавезе erga omnes везао за когентно право
народа на самоопредељење. 93
Да ли постоји и у чему се испољава разлика између ius cogens-а и оба-
веза erga omnes?
Према објашњењу Радне Групе Комисије обавезе erga omnes се разли-
кују од члана 103 Повеље и ius cogens-а по својој правној снази – док по-
тоње поседују капацитет „да пониште норму у сукобу – обавезе erga omnes
означавају домашај примене релевантног права и процедуралне последи-
це које из тога произилазе“.94 Надаље, да „норма која ствара обавезе erga
omnes се дугује „међународној заједници у целини и све државе – без обзи-
ра на њихове партикуларне интересе у конкретној ствари – су овлашћене
да истакну одговорност државе у случају кршења“.95
Норма ius cogens-а се, по дефиницији, састоји из два конститутивна
елемента:
а) норме општег међународног права као општег елемента; и
б) признања и прихватања од међународне заједнице у целини као
норме од које није дозвољено никакво одступање као квалификаторног
елемента.
Из тумачења Радне Групе по коме се обавезе erga omnes од ius cogens-а и
члана 103 Повеље по одсуству перемпторности тј. да нису признате као оба-
везе од којих није дозвољено никакво одступање, неизбежно следи закључак
да су обавезе erga omnes обавезе из правила општег међународног права.
Постоји, међутим, једна значајна разлика. Опште међународног право
је израз воље међународне заједнице држава, док у конструкцији обаве-
за erga omnes међународна заједница се појављује као нека врста титулара,
будући да се ради о обавезама које се дугују међународној заједници. То је
додатна слаба тачка конструкције обавезе erga omnes, јер имплицира да је
„међународна заједница“ правна личност у смислу међународног права. Не
треба посебно ни рећи да је то једна фикција која нема упориште у праву
бивајући пре филозофска или природноправна рефлексија.
Правила ius cogens-а подразумевају права и обавезе, док доктрина erga
omnes је ограничена на обавезе. Ratio оваквог опредељења потоњих види се
у природи erga omnes обавеза – оне припадају секундарним а не примар-
ним правилима96 као правила ius cogens-а.
Изгледа да ни овај аргумент не мења ништа на ствари.
Члан 48 (Позивање на одговорност од стране државе која није претр-
пела штету) ПОД на који се Радна група позива као аргумент у прилог
постојања обавеза erga omnes, уопште не користи тај израз и штавише,
својим одредбама га прећутно одбацује.
93 Legal Consequences of a Wall on the Occupied Palestinian Territory, Advisory Opinion, ICJ Re-
poorts, ... paras. 155, 159.
94 ILC: Fragmentation of International Law..., p. 193, para. 380.
95 Ibidem.
96 Report of ILC Study Grou..., p. 197.
У коментару члана 48 стоји, између осталог, да би навођење листе оба-

веза држава према међународној заједници као целини, било ван задатка
кодификације секундарних правила о одговорности државе. Комисија се
определила за приступ Међународног суда правде у Барцелона случају који
„упутио примера ради на стављање ван права аката агресије и геноцида“
и „принципе и правила која се тичу основних људских права укључујући
заштиту од ропства и расне дискриминације“. У Коментару се, такође, каже
да је „У својој пресуди у случају који се тицао Источног Тимора, Суд је до-
дао право на самоопредељење народа на ову листу“.97
Не треба посебно ни истицати да се сва наведена правила сматрају де-
лом corpus iuris cogentus-у.
И то са јаким разлогом. Јер, према члану 48 ПОД предвиђа позивање
на одговорност од стране државе која није претрпела штету у односу на:
а) прекршену обавезу која се дугује групи држава установљеној ради
заштите колективног интереса групе; и
б) прекршену обавезу која се дугује међународној заједници као це-
лини.98
Излази, дакле, да члан 48 Правила разликује две врсте обавезе erga
omnes – обавезе erga omnes inter partes и обавезе erga omnes у стриктном
тумачењу израза.
Што се тиче обавеза erga omnes inter partes оне су contradictio in adiecto
и, у основи, се своде на правило pacta sunt servanda. Изузетак би биле тзв.
међузависне или интегралне обавезе код обавеза уговора код којих је извр-
шење обавезе од стране одговорне уговорнице услов извршења од стране
осталих уговорница (Уговор о разоружању или Уговор о Антартику).
У односу на обавезе према међународној заједници као целини, судија
Гаја у свом извештају поднетом Институту за међународно право истакао
је да је колективна реакција свих држава у пракси немогућа и закључио да
обавеза према међународној заједници подразумева и обавезу према сва-
кој држави индивидуално.99 Симпаматично је да Гаја говори о обавезама и
правима erga omnes имплиците их везујући за норме ius cogens-а као при-
марне норме.
Дакле, могло би се рећи да се у садашњој фази развоја међународног
права израз „обавезе erga omnes“ односи на елеменат corpus iuris cogentis-а
или је синоним за обавезе по општем међународном праву. У материји
правне одговорности израз би стекао сопствену, аутентичну супстанцу
као секундарно правило у случају конституисања actio popularis у међуна-
родном праву. Actio popularis у међународном праву је, међутим, теоријска
конструкција. Чланови 65 (Поступак поништења, престанка и повлачења
97 The International Law Commission‘s Articles on State Responsibility, Introduction, Text and
Commentaries 2003, p. 278, para 9.
98 В. члан 48(1,а) и 1(б). Курзив наш.
99 G. Gaja, Obligations and Rights Erga omnes u International Law, Annuaire de l‘Institut de droit
International, vol. 71, Part One, p. 126.
из уговора) и 66 (Поступци судског решавања и измирења) Конвенције

о уговорном праву, одбацују идеју actio popularis чак и када су у питању
правила ius cogens-а. Друга је ствар што неуговорнице могу истицати не-
важност уговора који у сукобу са нормом ius cogens-а на неправном, поли-
тичком или дипломатском плану.
Шта је навело Међународни суд правде да се упусти у правну експеди-
цију успутним запажањем о обавезама erga omnes.
Изгледа нам најближа претпоставка да је Суд, што посебно потврђују
примери обавеза erga omnes које даје, имао на уму правила ius cogens-а, али
да их није изричито поменуо држећи се инхерентног ограничења у вршењу
судске функције да „не може донети пресуду sub specie legis ferende“ (под
изговором права) или антиципирати право пре него што га законодавац
усвоји“.100 Или му је намера била да својим ауторитетом подржи инаугу-
рацију норми ius cogens-а у Конвенцији о уговорном праву које је била у
завршној фази израде.
Апсолутно обавезна правила општег међународног права (ius cogens)101
Захваљујући свом апсолутном, коначном и одлучном дејству, норме
ius cogens-а не допуштају дерогацију и установљење садржајно несагласних
правних правила. Као такве представљају најефикасније правно средство у
решавању сукоба правила различите правне снаге, тј. на вертикалној равни.
Ове су основ и критеријум законитости, нормативна вертикала око
које се групишу правила међународног права.
Без норми ius cogens-а, као објективног и неотклоњивог ограничења
аутономије воље држава, законитост у строгом смислу речи била је непо-
зната у класичном међународном праву. Као субјективна и отклоњива за-
конитост је била у сенци аутономије воље држава, која је пре изражавала
фактички позицију држава него релевантне правне критеријуме.
У класичном међународном праву једноставно није постојао општи концепт закони-
тости. Законитост уговора одређивала се на појединачној основи, од случаја до случаја, као
резултат комбинованог дејства два фактора: прво, диспозитивности правила међународној
права јер јасно је да уколико се опште међународно право састоји искључиво од диспози-
тивних норми, државе су увек биле слободне да се споразумеју о уговорним одредбама које
одступају од општег међународног права, без да, поступајући тако, повређују право,102 и
друго, легитимности употребе силе у односима држава што је рат чинило централним ле-
гислативним фактором у међународној политици.103
Угаоне каменове законитости у таквом систему представљали су правило pacta sunt
servanda, као једино надуговорно правило, и начело суверенитета које је подразумевало
и правно неограничену употребу силе, тако да су са ослонцем на ово начело реализова-
ни било какви садржаји који су, посредством правила pacta sunt servanda, стицали својство
100 Fisheries Jurisdiction (United Kingdom v. Ireland, Merits, ICJ Reports 1974, para. 53; Fisheries
Jurisdiction (FR of Germany vs. Ireland), Merits, ICJ Reports 1974, para. 45.
101 Види напред, XXIII, 10.3.3. за продубљенију анализу – М. Крећа, Ius cogens – апсолутно оба-
везне норме у међународном јавном праву, 1989; М. Крећа, Some reflections on Main Features of
Izs Cogens as Nation of International Law, in Festschrift Abendroth, Frankfurt, New York 1982, pp.
27–41.
102 Verdross, Forbidden Treaties in International Law, AJIL 1937, vol. 31, No. 4, p. 571.
103 International Law, ed. by R. Falk and S. Mendlowitz, 1966, p. 179.
обавезности. Тако је свака међународна неправда посредством формалне, често изнуђене,

сагласности постојала право.
Правила ius cogens-а имају револуционарно значење у међународном
поретку, јер представљају „стварање основе за општу промену односа др-
жавне суверености према правном поретку и међународном јавном пра-
ву... и установљење услова за владавину права над слободном вољом држа-
ва у склапању уговора и вршењу уговорне делатности“.104
Концепт законитости у међународном праву у строгом смислу речи
није се могао изградити до момента док општим међународним правом
нису постављене апсолутне и незаобилазне границе слободе понашања
држава. Одсуство тих ограничења доводи до стања за које La Fonten каже
„Разлози јачега увек су најбољи“.
Ius cogens, као скуп правних правила од којих државе не могу одсту-
пати у међусобним односима под претњом ништавности таквих аката, је
објективним поретком наметнуто ограничење слободе понашања на међу-
народном плану.
Увођење когентних норми, међу којима је неспорно и општа забрана
употреба силе у међународним односима, је преломни моменат у тран-
сформацији међународног поретка из de facto у de iure поредак. До тог тре-
нутку, како примећује још Ле Фир, коментаришући Пакт Друштва народа
као „више право“, „изгледа се живело у претправном стању у погледу међу-
народних односа, и да међународно право није било достојно имена пози-
тивног права (позитивно санкционисаног) стварно ни правно“.105
Тако ствари стоје на нормативном плану. У стварности ствари стоје
другачије.
Међународна заједница је и даље еминентно политичка заједница са
елементима правне заједнице посебно у сфери политичких односа.
Отуда, опортунитет и однос снага често има превагу, макар и привре-
мену, над правом.
Непостојање обавезне судске надлежности у међународном праву је
јака препрека остваривању нормативног садржаја corpus iuris cogentis-а.
Иако Конвенција о уговорном праву предвиђа да се свака страна уговор-
ница може једнострано обратити Међународном суду правде у спору око
сагласности уговора са нормом ius cogens-а, одговарајућа пракса се није
формирала због бројних резерви на члан 66(а) Конвенције.
104 М. Бартош, Рад Комисије за међународно право у 1963, Међународни проблеми 3/1963, стр.
135–152.
105 Ле Фир, Међународно право, 1934, стр. 189.
II. НАСТАНАК И
РАЗВОЈ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА
Ago, „Science juridique et droit international“, R.C.A.D.I., 1956-II, vol. 90; Alessandri,
Le droit international public – les doctrines, Pedone 1941; Деган, „Пашуканисова гледишта о
међународном праву, Прелед, 1980/6; (Degan, „Prirodno pozitivno pravo“, Zbornik, Zagreb, br.
1/1987;) De la Pradelle, Maitres et doctrines du droit des gens, Ed. Internationales, 1950; Dupuy, Le
principe de lequilibre et le concert europeen de la paix de Westphalie a l’Acte d’Algesiras, Perrin, Paris,
1909; Gidel, „La theorie classique des droits fondamentaux de l’Etat“, R.C.A.D.I, 1925-V, vol. 10;
Guggenheim, „Contribution a l’histoire des sources du droit des gens“, R.C.A.D.I., 1958-III, vol. 94;
Haggenmacher, „L’Etat souverain comme sujet du droit international de Vitoria a Vattel“, Droits
1992; Hull – Kingsbury – Roberts, Hugo Grotius and International Relations, Clarendon Press,
Oxford, 1990; Janis, „Bentham and the Fashioning of International Law“, A. J. I. L., 1984; Jouannet,
Emer de Vattel et lemergence doctrinale du droit international classique, Pedone, 1998; Keishiro
Iriye, „The Principles of International Law in the Light of Confucius Doctrine“, R.C.A.D.I., 1967-I,
vol. 120; Korff, „Introduction a l’histoire du droit international public“, R.C.A.D.I., 1923-I, vol. 1;
Koskenniemi, The Gentle Civilizer of Nations. The Rise qnd Fall of International Law 1870–1960,
Cambridge U.P., 2001; Lachs, Le Monde de la pensee en droit international – Theories et pratiques,
Economica, 1989; Le Fur, „Le developpement historique du droit international“, R.C.A.D.I., 1932-
III, vol. 41; Миленковић, С., „Развој доктрине међународног јавног права у Југославији“,
Зборник, Ниш, XXI (1981); Милојевић, М., „Допринос филозофији мира“, АПФ, бр. 1–3/1986;
Nussbaum, A Concise History of the Law of Nations, Macmillan, New York, 1954; Nys, Les ori-
gines du droit international, Thorin, 1894; Onuma, „When Was the Law of the International So-
ciety Born?“, Jl. Of Hist. I.L., 2000; Pillet, Les fondateurs du droit international, leurs oeuvres, leur
doctrine, Giard et Briere, 1904; Шаховић, М., „Развој међународног јавног права“, АПДН,
бр. 2/1984; Tenekides, „Droit international et communautes federales dans la Grece des Cites“,
R.C.A.D.I, 1956-II, vol. 90; Truyol, „Doctrines contemporaines du droit des gens“, R.G.D.I.P., 1950;
Van der Molen, Alberico Gentili and the Development of International Law: His Life and Times,
Sijthoff, Leyde, 1968; Van der Vlugt, „Loeuvre de Grotius et son influence sur le developpement
du droit international“, R.C.A.D.I, 1925-II, vol. 7; Van Vollenhoven, Les trois phases du droit des
gens, Nijhoff, La Haye, 1919; Weckmann, „Les origines des missions diplomatiques permanentes“,
R.G.D.I.P., 1962; Zimmermann, „La crise de lorganisation international a la fin du Moyen Age“,
R.C.A.D.I., 1933-II, vol. 44;
Када се говори о настанку међународног права, неопходно је повући
разлику између међународног права у смислу релативно заокружене нор-
мативне целине и „међународног права“ у смислу појединачних правних
правила о међусобном општењу различитих колективитета.
Међународно право, као релативно заокружена нормативна цели-
на или посебна грана права, почиње да се конституише тек у XVII веку.
Монтескијеово схватање по коме је међународно право старо колико и ци-
вилизација тиче се, у ствари, правила о међусобном општењу различитих
колективитета а не међународног права као посебне гране права. Поједи-
начна правила међусобног општења између колективитета – племена, на-
рода и држава – настају, пак, у далекој прошлости. Готово да нема велике
цивилизације у којој таква правила нису постојала. У том смислу је тачна
констатација да свака скупина, било појединаца или колективитета, ства-

ра правила понашања у односима ентитета или делова који је чине. То је
део нечега што би се могло назвати природом саме ствари, јер фактичка а
поготову правна коегзистенција појединаца и колективитета није могућа
без минимума правила (Ubi societas, ibi jus). Иако се не би могла назвати
правилима међународног права, она представљају далеке претече, руди-
ментарне форме постојећих правила међународног права.
1. СТАРИ ИСТОЧНИ НАРОДИ

Политичка идеологија старих источних народа била је освајачка, ок-
ренута успостављању власти над другим народима и државама. Конфу-
чије је у VI веку пре наше ере у кинеском владару видео „сина бога“ чија је
божанска мисија да влада светом на правичан начин. Кинески владари су
себе сматрали супериорним и вишим у односу на владаре других народа
и држава. Уосталом, на кинеском назив земље је „центар света“. Исламски
правници су у раној фази свет делили на земље које живе под влашћу ис-
лама (dar аl Islam) и остатак света (dar al Halk). Отуда, и негативан однос
према странцима и страним државама. Једнак приступ свету ван њених
граница неговала је и стара Индија. Браманска каста која је, у теократској
структури старог индијског друштва била господар народа, забрањивала је
све додире са странцима као опасне за државни опстанак. Изједначени са
паријама, странци су сматрани непријатељима Индије.
Практични интереси су, међутим, повремено преовладавали над по-
литиком и идеологијом и принуђавали старе источне народе да закључују
уговоре са суседним земљама. Поред тога, у пракси старих источних наро-
да јављају се и први облици дипломатске активности.
Тако је египатски фараон Рамзес II закључио уговор са владарем Сирије о вечном
миру и савезу против заједничких непријатеља. Уговор је, такође, предвиђао слободу тр-
говине. Слобода трговине је била предмет бројних уговора које су Феничани закључили
са азијским владарима. Најстарији уговор те врсте закључен је још 1000 година пре наше
ере.106 И у старој Индији Брамани су одржавали везе са другим народима преко нарочитих
изасланика чији је основни задатак био да онеспособе други народ за напад на индијски.
Ману закони, донети у последњем миленијуму п. н. е., су посланицима стављали у дужност
да „откривају намере страних владара ... склапају пријатељске везе, решавају мирним путем
међународне спорове“.107
2. СТАРА ГРЧКА
Правила међусобног општења настала у античкој Грчкој могу се, попут
одговарајућих правила код старих источних народа, поделити на две групе.
Једну су чинила правила међусобног општења грчких градова – поли-
са. Мада, по својој природи, пре религиозна него правна, наликују одгова-
рајућим правилима позитивног међународног права. Ова оцена важи по-
106 М. Веснић, Предговор Основама међународног ирава А. Ривиера, 1897, стр. XXIII.
107 Ibidem; Бартош, II, op. cit., стр. 343.
II. Настанак и развој међународног права 57
себно за правила о склапању уговора и вођењу рата те правила на основу

којих се обављала дипломатска активност грчких градова.
Стари Грци су, рецимо, склапали уговоре о савезу – амфиктионије – за које би се могло
рећи да представљају прве организоване облике међународне сарадње у циљу колективне
одбране од спољног непријатеља.108 Споразумом о исополитеи, претечом праксе нацио-
налног третмана странаца, грађани једног полиса стицали су у другом полису јавна и при-
ватна права једнака правима месних грађана. Рат између полиса започињао је, по правилу,
формалном објавом од стране херолда или нарочитих изасланика који су уживали статус
неприкосновености.
Другу групу чинила су правила утемељена на принципу универзалне
империје. Она се тешко могу довести у било какву везу са правилима по-
зитивног међународног права, будући да су почивала на негацији других,
негрчких, држава и народа.
Народи ван граница Грчке сматрани су варварима који ни морално ни правно нису
били једнаки Грцима. Отуда су и дошле праксе попут ксенеласије која је подразумевала пра-
во на прогањање странаца. Као што је говорио Тит Ливије постоји вечити рат између Грка и
свих странаца ради „покоравања и заснивања власти Грка над варварима.“
Утицај старе Грчке и њене мисли на развој међународног права не ис-
црпљује се у правилима међусобног општења грчких полиса. Изражава се,
поред тога, у идеји природног права, израженој у стоичкој филозофији,
која је снажно, можда и одлучујуће, допринела настанку идеје о међуна-
родном праву.
3. РИМ
Римска политика тежила је, такође, стварању универзалне империје.
Стога је разумљиво да су Римљани посебну пажњу посвећивали правили-
ма о вођењу рата. Са ослонцем на јаку правничку традицију, Римљани су
вођење рата са другим државама везивали за правичан основ (justa causa).
Иако су стоичку идеју природног права трансформисали у општу филозо-
фију која је обухватала како политичку тако и правну филозофију, појам
justa causa елаборирали су имајући у виду практичне потребе Рима. Justa
causa се, по римском схватању, конституисала у случају ако је поштована
одговарајућа процедура која се темељила на оцени колегијума првосвеш-
теника – collegium fetiales – да је друга држава прекршила своје дужности.
Сматрало се да постоје четири правична повода за рат: напад на римске
државне области, повреда правила о неповредивости посланика, одметање
од римског врховног господарства те подршка непријатељима Рима.
Иако је Рим следио начело универзалне империје, повремено је, из
прагматичних политичких разлога, прибегавао и нормалним мирољу-
бивим односима са другим државама које Грци и други антички народи
нису познавали. У доба Републике Римљани су прибегавали и закључи-
вању међудржавних уговора. Неки од тих уговора закључивани су на бази
формалне једнакости странака (foedera aequa). Поред њих закључивани су,
обично са слабијим државама и италијанским градовима, неравноправни
108 W. Gould, An Introduction to International Law, 1957, стр. 32.
уговори (foedera unaequa). Foedera aequa су, међутим, закључивани у ситу-

ацијама када Рим није могао да наметне своју вољу другој страни. Када су
се при крају периода Републике околности измениле и Рим de facto пре-
растао у светску империју, foedera aequa су замењени римским законодав-
ним и административним актима. У време империје закључено је само не-
колико комерцијалних уговора на бази формалне једнакости странака.
Допринос римског права развоју међународног права релевантан је по-
себно у неколико тачака: а) правила вођења рата и закључења мира; б) си-
стематско излагање природног права кроз правила jus gentium-а; в) римско
имовинско право је послужило као основ за стварање правила међународ-
ног права о стицању и губитку државне територије; и г) јак утицај на пра-
вила међународног уговорног права.
4. СРЕДЊИ ВЕК
Након пропасти Рима 475. године, баштиници римске правничке тра-
диције биле су, углавном, Византија и Западно римско царство. Спољашње
претње варварских племена, принудиле су оба царства да развијају прак-
су закључења уговора са другим народима и државама, мењајући уговор-
не стране према прагматичним политичким потребама. Тако је развијан
принцип divide et impera. Развој уговорних односа подразумевао је, по
природи ствари, и учвршћење праксе неповредивости дипломатских пред-
ставника и неговање дворске етикеције и протокола.109
Рани средњи век који обухвата период од пада Рима до пада Цариграда
1453. године или, како неки узимају до проналаска Америке 1492. године, од-
ликује атомизација државног простора. Изузимајући две велике националне
државе – Енглеску и Француску – политичка карта Европе била је сачиње-
на од стотине малих краљевстава, војводстава, градова, република, посебно,
у Немачкој и Италији. Живећи свој живот као мала, аутархична острва, без
стварних веза са спољашњим светом, ове државне творевине су у основи
спољне односе сводиле на негативан контакт. За историју овог периода могло
би се рећи да у правном смислу речи представља bellum omnium contra omnes.
Као контраст и коректив територијалне расцепканости стајала је, барем
у Европи, интегративна улога католичке цркве. Папе су, посебно у XIII и XIV
веку, испољиле амбицију за стапање духовне и световне власти. На распо-
лагању су имале широки инструментаријум: важнији међународни уговори
извршавани су из религиозних разлога; папе су посредством тзв. миропома-
зања давале легалност краљевској власти итд.110 Папе су, такође, биле нека
врста арбитара између хришћанских владара. Неки аутори налазе, чак, да су
109 У томе је предњачила Византија која је у ту сврху, како наводи Нис, „од IX столећа из-
мишљала праве чаролије достојне данашњих позорница.“ Види: М. Веснић, Међународно
право у односима Јужних Словена средњег века у – Е. Н. Нис, Порекло међународног права,
1895, стр. 484–485.
110 Види Бартош, I, стр. 213. О размерама папског утицаја говори чињеница да су се државе
попут Енглеске, Шпаније и Португалије у том периоду стављале под папино сизеренство.
Штавише, било је владара који су били у вазалном односу према папи – за литературу, в. Le
Fur, op. cit., стр. 25.
папе у средњем веку играле улогу која се може упоредити са улогом Савета
Друштва народа у првој универзалној политичкој организацији.111
У пракси су под утицајем цркве установљена нека правила која су
ограничавала вођење рата ratione temporis попут Божијег мира и Божијег
примирја, забране вођења непријатељстава пред Божић, Ускрс и слично.
Од посебног значаја су правила која су развијена у вези са међународном
поморском трговином. У том периоду донет је зборник Consolato del mare
који садржи нека правила у вези са поморском трговином и пловидбом
уопште попут правила о забрани заплене неутралног брода и слично.
Consolato del mare је имао неспорног утицаја на развој међународног права
мора и велика поморска сила попут Енглеске се придржавала његовог духа
и извесних правила до XIX века.
И Јужни Словени, а посебно Срби од династије Немањића, развијали су правила
општења са другим народима и државама.112 Утицај папа испољавао се и на просторима
које су насељавали Јужни Словени. Рецимо, српски владари су краљевске титуле, а тако и
хрватски и бугарски, добијали из Рима. Средњевековна српска држава је склопила низ међу-
народних уговора. Склапали су их или владареви пуномоћници,113 или сами владари.114
Јужни Словени су познавали и установу ратификације уговора. Тако је Уговор о савезу и
пријатељству између Карла од Валоа и српског краља Милутина ратификовао сам српски
краљ 25. јула 1308. године. Уговор је ратификовао као: „Урош, божјом милошћу краљ Дал-
мације, Хрватске, Дукље, Србије и Рашке и господар целе приморске земље“ пред више
сведока. Уговор је, такође, као суверен Карла од Валоа, потврдио Филип Лепи, краљ Фран-
цуске.115 Српска средњовековна држава је имала и развијене трговачке односе, посебно са
Дубровником. Дубровчани су на основу Душановог законика могли несметано трговати по
целој Србији. Штавише, од 1340. године имали су свог конзула у Призрену а касније и у ос-
талим важнијим трговачким центрима. Словени су познавали механизме за решавање пог-
раничних спорова. Тако 807. године вршена је исправка границе између Византије и Франач-
ке Далмације. Исправка је извршена на основу предлога мешовите комисије која је на лицу
места установила чињенично стање и формулисала предлог за исправку. Касније спорови
пограничне природе решавани су са ослонцем на установу из старог словенског обичајног
права (Antiqua consuetude) а која се у средњевековним споменицима назива станак.116
5. СИСТЕМ МЕЂУНАРОДНОГ ЈАВНОГ ПРАВА

ОД ВЕСТФАЛСКОГ МИРА (1648–1918)
– ПЕРИОД ЕВРОПСКОГ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА
За разлику од појединачних правила међусобног општења која, као што
смо видели, имају дугу предисторију, међународно право схваћено као релатив-
но кохерентан и заокружен систем почиње да се ствара у XVII веку у Европи.
111 Le Fur, op. cit., стр. 27.
112 Детаљно, в. В. Веснић, Међународно правоу односима Јужних Словена средњег века, додатак,
у: Е Нис, Порекло међународног права, 1895, стр. 479–538.
113 Уговор о савезу и пријатељству између Карла од Валоа и пуномоћника српског краља Ми-
лутина од 27. марта 1308. године.
114 Уговор закључен 14. августа 1435. године између Ђурђа Бранковића и Млетачке Републике.
115 Краљ Филип је Уговор потврдио децембра 1313. године, а потврда се налази у државној
француској архиви, v. М. Веснић, op. cit., стр. 506.
116 По Богишићу реч је о „особеној врсти збора, обично на пограничном мјесту, ради развиђања
и таложења међусобног заплета и размирица двију земаља или расправе и суђења парнице
међу појединим људима таквих двеју политичких јединица“. М. Веснић, op. cit., стр. 527.
Две су групе разлога одлучујуће утицале на настанак међународног пра-

ва. Прва група разлога би се могла назвати објективним и тичу се општег,
друштвеног, а посебно, економског развоја, који започиње у овом периоду.
Појава грађанског друштва доводи до успостављања релативно стабилних од-
носа између држава утемељених на узајамности. Економски интереси траже
стабилност и извесност. Нагли развој трговачких односа прати и међународ-
но кретање финансијских средстава у чему су предњачиле Енглеска и Холан-
дија. Јаке државе које су се почеле формирати предузимају, између осталог,
и правне мере како би обезбедиле интересе свог финансијског и трговачког
капитала. Рецимо, Француска је још 1774. године склопила уговор са Турском
којим се Турска обавезала да француску робу неће царинити са више од 5%.117
Развој производних снага, технолошки продори праћени конститу-
исањем јаких националних, централистички устројених држава, ставили
су Европу у сам центар светске политике. Томе су идеално секундирали и
субјективни елементи. Европске земље су се, по правилу, ослањале на мање
више идентичан систем вредности изнедрен у хришћанству. У конкретној
ствари основни допринос хришћанства изражава се у успостављању начела
јединства људског рода. За разлику од античких народа који су, по прави-
лу, странце квалификовали као бића нижег реда, природно предодређена
да буду подвргнута власти изабраног народа, хришћанство је проповедало
моралну и правну једнакост људи. Од принципа једнакости људи до при-
знања равноправности њихових политичких удружења и држава потребан
је само корак. Хришћанство у свом изворном учењу моралне догме ставља
изнад човека и тиме ствара основ за конституисање једнакости држава,
признање фактичког, политичког и правног субјективитета који је у самој
основи идеје међународног права.
Патримонијални концепт државе који је објективно искључивао
потребу за настанак посебних правила јавног права, уздрман је одлука-
ма усвојеним на Вестфалском конгресу 1648. године. Вестфалским миром
формално је потврђен принцип територијалног суверенитета као општи
принцип у односима између држава, принцип чији зачетак можемо виде-
ти у одредбама Уговора из Аугсбурга 1655. године којим су протестантски
принчеви и градови изборили принцип cuius regio, eius religio као важећи на
њиховим територијама. На тај начин је покрет Реформације разбио прин-
цип духовног, екуменског јединства хришћанског света и заменио га прин-
ципом територијалног суверенитета.118
Благотворан утицај на развој система међународног права у овом пе-
риоду имао је и тада владајући систем међународних односа. Немоћ тада-
шњих великих држава да успоставе принцип универзалне империје доводи
до успостављања равнотеже снага. Равнотежа снага је доминантно начело
117 В. Димитријевић, Р. Стојановић, Међународни односи, 1996., стр. 163.
118 Теоријски основ за конструкцију територијалног суверенитета налазимо у Боденовој
(Bodin) концепцији законодавног суверенитета коју је изложио у својој књизи „Шест књига
о републици“ (Six livres de la republique) из 1576. године. Боденова концепција законодавног
суверенитета у смислу суверенитета као највише власти утврђене од стране законодавца
је контраст схватањима суверенитета чији је титулар врховни судија, концепција која је
блиска схватању о јединству хришћанског света под врховном влашћу папе.
у европској политици од закључења Вестфалског мира од 1648. године до

краја Француске револуције и Наполеоновог царства. Принцип равнотеже
снага је снажно подржавала Француска која се од XVI века борила против
доминације аустријске династије која се у једном тренутку приближила
идеји европске империје ујединивши под истом круном Шпанију, Италију,
Аустрију, Немачку и Холандију.119
Долази до развоја неких области међународног права. Правила рато-
вања се ослањају на суштинску промену погледа на рат – рат је схватан
првенствено као оружани сукоб између влада и армија који није, као у
прошлости, водио масовној деструкцији насеља и уништавања људи. При-
ватна лица, рецимо, могла су, што је раније било незамисливо, да путују
на зараћене територије и обављају привредне активности.120 Економски
интереси су довели до изградње правила о неутралности, посебно у по-
морском рату. На формулисању тих правила посебно је инсистирала Хо-
ландија у тежњи да своје комерцијалне активности сачува и у случају ору-
жаних сукоба. Закључује се велики број комерцијалних уговора. Неки од
њих садрже елементе будућих установа међународног права. Рецимо, већ
уговор закључен између Енглеске и Португалије 1703. године познавао је
клаузулу која се може упоредити са данашњом клаузулом најповлашћеније
нације. Дипломатска представништва прерастају у стална представништва.
Јављају се и ембрионални облици заштите религиозних мањина. Још 1535.
године француски краљ Франсоа I закључује капитулације са Сулејманом
II које су се тицале заштите хришћана на територији Отоманске империје.
Модел мањинске заштите установљене Вестфалским уговором, касније је
мање-више репродукован у пракси европских земаља као што је, примера
ради, учињено у Уговору о миру из Рисвика (1697. године) који се тицао
заштите католика на територијама које су цедиране Лују XIV. У ову групу
уговора ваљало би укључити и аустријско-пољски уговор из 1773. године
који се тицао заштите православних верника. У том периоду започиње и
борба великих европских поморских сила око освајања колонија која ће
трајати све до краја XIX века. Борба за стицање колонија довела је до раз-
воја правила међународног права о стицању државне територије, која су,
међутим, грађена по аналогији са превазиђеним патримонијалним кон-
цептом државне територије. Наиме, чињеница да су територије ван Европе
сматране објектима међународног права, утицала је да се начини стицања
територије дизајнирају на основу модела стицања у грађанском праву (ре-
цимо, одржај или цесија територије).
Крајем XVIII века две велике револуције – француска и америчка – су,
свака на свој начин, извршиле јак утицај на развој међународног права.
Утицај француске буржоаске Револуције од 1789. године је вишеструк.
Декларација права човека је кристалисала догму о слободи и једнакости
људи. Право на једнакост људи из кога логички произлази право људи да
сами собом управљају121 отворио је простор за настанак начела народно-
119 V. Louis le Fur, op. cit., стр. 30.

121 У Француској је проглашено опште право гласа 1848. године, једнако за све, које се потом
постепено ширило Европом и светом.
сти, које је у другој половини XIX века одиграло кључну улогу у конститу-
сању јаких европских држава.122 Декларација међународног права (1791)
опата Грегоара, иако није формално прихваћена, извршила је јак утицај
на доктрину међународног права (рецимо, она је у великој мери преузета
од Ватела) а начело једнакости држава нашло је своје место у свим фран-
цуским уставима донетим после 1790. године. Од интереса су такође и дек-
рет извршног Савета од 16. новембра 1792. године о слободи међународ-
них река као и декларација Конвента која прокламује намеру Конвента да
посредује да би „убрзао ослобођење потлачених народа“.123
Америчка револуција се може узети као почетак анти – колонијалне
борбе зависних народа. Покушаји да се револуционарни покрети угуше,
поставља на дневни ред питање интервенције.124 Света алијанса са ослон-
цем на принцип легитимитета развија праксу интервенције. Основана уго-
вором из 1818. године, поставила је себи за циљ одбрану престола тамо
где су они били угрожени револуционарним покретима. Тако је, рецимо,
устанак шпанских колонија у Јужној Америци довео до покушаја интер-
венције. Реакције на интервенције Светог савеза, доводе до прокламовања
„Монроове доктрине о неинтервенцији“.125
Почетак XIX века означава појаву мултилатерализма. Одржава се серија
међународних конгреса и конференција на којима се доносе легислативни
међународни уговори. На бечком Конгресу (1815) прокламован је принцип
слободе пловидбе на међународним рекама а Ахенским протоколом, који
је као анекс придодат Завршном акту Конгреса, извршена је кодификација
ранга и класе дипломатских представника. Кодификација правила о помор-
ском рату извршена је париском Декларацијом од 1856. године. Петроград-
ска декларација од 1868. године, поред забране употребе експлозивних зрна
тежине мање од 400 грама, утврђује општи принцип хуманости и војне пот-
ребе као темељни принцип у оружаном сукобу. Најдаље у систематизацији
и развоју правила ратног права отишле су две велике хашке Конференције
мира одржане 1899. и 1907. године. Поред ратног права изграђују се и пра-
вила о арбитражном решавању спорова у модерном смислу речи. Процес
започет спором „Alabama“ довео је крајем XIX века до оснивања Хашког ар-
битражног суда на Првој хашкој конференцији (1899).
У другој половини XIX века јављају се и први институционализовани
облици међународних односа у облику међународних организација. Прве
међународне организације формиране су у административним области-
ма попут Универзалне поштанске уније (1874), Међународне телеграфске
122 Идеја о принципу народности зачета је 1791. године када је организован плебисцит прили-
ком присаједињења Авињона и Савоје Француској 1791. године.
123 Изгледа да Конвент „потлаченим народима“ није имао на уму народе под влашћу стране
државе колико народе угњетаване од њихове сопствене владе. – Le Fur, op. cit., стр. 32.
124 Као примери интервенције могу се навести интервенција Аустрије, Пољске и Русије у На-
пуљу и Пијемонту 1821; интервенција Француске у Шпанији 1823. године и интервенција
Русије у Пољској 1830. године.
125 Монроова доктрина је, у својој суштини, прокламовала забрану интервенције европских
сила у послове Америке али је њоме Америка резервисала право да интервенише у другим
америчким државама. Рецимо, војна интервенција САД-а којом од Мексика узима Тексас и
Аризону, затим САД заузима Кубу, Порторико итд.
уније (1875), Уније за заштиту индустријске својине (1883) и Уније за ау-

торска права (1886).
Коначно, 1889. године инаугурисане су панамеричке конференције које
се сматрају претечом Организације Америчких држава. Тиме је утрт пут за
настанак универзалних политичких организација, процес који је кулмини-
рао 1918 стварањем Пакта Друштва народа, прве универзалне политичке
организације.
6. ПРАВНА ПРИРОДА
КЛАСИЧНОГ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА
Класично међународно право је творевина европске цивилизације.126
Та чињеница је произвела две значајне последице: прво, међународно пра-
во су стварале европске државе127 и, друго, примена међународног права
дуго је била ограничена на европски континент, на односе између европ-
ских држава.
Међународна заједница се у ту сврху рестриктивно одређивала као
заједница „држава и народа који стоје на високом ступњу развијености“
између којих влада заједница „и узајамност права, један commercium juris
praebendi et repetendi.128 Члановима међународне заједнице на које се при-
мењивало међународно право сматрани су „народи и државе који су још од
првих времена примили хришћанство, а то су на првом месту старе европс-
ке државе са германским и латинским језицима као и државе нових светова
које су се развиле из колонија ових народа.“129 Лоример (Lorimer) рецимо,
разликује одговарајуће концентричне сфере: цивилизовано човечанство,
тј. европску међународну заједницу; варварско човечанство (Кина, Индија,
Блиски Исток), на којој се међународно право примењује само у извесној
мери и остало неевропско човечанство у односу на које је постојала само
једна обавеза европских држава – поштовање основних обзира човечности
(тзв. сфера природног или чисто човечанског признања).130 Државе ван
круга тзв. цивилизованих или просвећених биле су објект међународног
права. У односима европских сила са ваневропским нису примењивана
правила међународног права, већ тзв. природни закони и хришћански мо-
126 У том смислу постоји communis opinio doctorum. При том су поједине установе и прави-
ла класичног међународног права преузимане и из других правних система – старе Кине,
Индије, земаља Блиског Истока. О утицају других правних система, в. Mahmassani S.,
„Principles of International Law in the Light of Islamic Doctrine“, RdC, 1966, vol. 117; Sastry K. R.
R., Hinduism and International Law, Ibidem.
127 При том европске државе нису биле у једнаком положају. Посебан положај у стварању међу-
народног права имале су велике европске силе, које су, нарочито у XVIII и XIX веку преузеле
улогу законодавца и преко мултилатералних уговора стварале режиме (regime) или статусе
који су, снагом субјеката који су их стварали, наметани као објективно право преко граница
стварних уговорница. Такво стање се објашњавало логиком система усвојеног од Европског
концерта силе, који оставља великим силама да решавају главна питања Европе.
128 A. Rivier, Osnovi međunarodnog javnog prava, 1897, I, стр. 9.
129 Wheaton, Elements of International Law, in the Classics of International Law, ed., by Scott, 1936, pp.
11–13. O. Manning, Commentaries on the Law of Nations, 1839, стр. 65.
130 Lorimer, Principes du droit international, 1885., op. cit., стр. 65–113.
рал.131 Иза ове формуле крије се правило одрешених руку тј. непостојање
било каквих правних обавеза према тзв. нецивилизованим државама и на-
родима. На тај начин олакшана је колонизација широких простора Азије,
Африке и Америке од стране европских колонијалних сила.
Од посебног интереса за колонизацију био је појам ничије земље (terra
nullius). Овај појам је релевантан за стицање државне територије мирном
окупацијом. У класичном, европском међународном праву, под „ничијом
земљом“ подразумевала су се и она подручја на којима су постојале урође-
ничке, племенске и државне организације које нису биле цивилизоване у
смислу европских стандарда.132
Модификовану варијанту овог схватања налазимо и код проф. Новаковића, по коме
европска колонизаторска сила треба да склопи са урођеничким вођама уговор о уступању
земљишта или уговор о признању протектората европске државе.133
Улазак неке ваневропске државе у међународну заједницу био је усло-
вљен стицањем својства субјекта „хришћанског међународног права“. У ту
сврху примењивала се конститутивна теорија признања. Да би се нека ва-
невропска држава квалификовала као субјект класичног, европског права,
било је потребно да, поред формалних атрибута државе (територије, ста-
новништва, суверене власти), прихвати основна морална правила о одно-
сима између народа134 и поседује такав степен цивилизације који јој омо-
гућује да се придржава правила међународног права. Тај услов се практич-
но сводио на прихватање правила „хришћанског међународног права“.135
Услов „цивилизованости“ је строго цењен о чему речито сведочи пример
Турске, која је, и поред тога што је неколико векова играла значајну улогу у
европским политичким односима, формално добила статус субјекта међу-
народног права тек на Париском конгресу 1856. године.
Отуда, можемо рећи да је класично европско међународно право било
ексклузивно право европских сила које су кроз то право изражавале своје
виталне политичке интересе. Штавише, већи део правила класичног европ-
ског права представљао је непосредну нормативну пројекцију политичких
интереса великих европских сила. Може се узети да је класично међуна-
родно право важило до I светског рата.
7. ПЕРИОД ПОСЛЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА –

КОНСТИТУИСАЊЕ ОПШТЕГ
ИЛИ УНИВЕРЗАЛНОГ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА
Овај период се може поделити на три фазе: а) прва фаза обухвата пе-
риод између Првог и Другог светског рата; б) друга фаза започиње доно-
шењем Повеље УН и траје до 1990. године; и в) трећа фаза настаје уруша-
вањем биполарне структуре међународних односа 1990.
131 А. Ривиер, op. cit., стр. 11.
132 М. Бартош, Међународно јавно право, 1956. I, стр. 42.
133 М. Новаковић, Основи међународног јавног права, 1936, И, стр. 231.
134 Bustamante, Droit international public, 1934, I, стр. 135.
135 H. Wheaton, op. cit., стр. 19.
7.1. Период између два светска рата. У овом периоду се успостављају

темељи позитивног, универзалног међународног права. Међународно пра-
во губи свој ексклузивни, европски карактер и почиње да прераста у уни-
верзално право.
Радикалну промену у том правцу означава Пакт Друштва народа као
уставни акт прве универзалне политичке организације. Члан 1. Пакта пред-
виђао је да свака држава може постати члан Друштва народа ако се за њен
пријем изјасне две трећине присутних чланова Скупштине Друштва. Услов
за пријем државе у међународну заједницу, дакле, није више био везан за
прихватање партикуларних идеолошких, филозофских и политичких вред-
ности, као што је то било у класичном међународном праву, већ испуњење
формалних услова који један ентитет чине државом у смислу међународ-
ног права. Тако је омогућена идентификација независне, суверене државе
са субјектом међународног права.
Стварање Друштва народа било је од суштинског значаја за развој
међународног права. Започиње ера мултилатерализма у међународним
односима, будући да је Друштво народа представљало медијум у коме су
државе чланице усклађивале своје појединачне, индивидуалне акције ради
остваривања заједничких циљева. Та чињеница даје основа закључку да је
са Друштвом народа међународна заједница почела да бива организовани
ентитет а не прост скуп држава. Пакт Друштва народа, као уставни акт Ор-
ганизације, садржи у том смислу елементе изградње новог правног поретка.
С једне стране, Пакт стоји у тесној вези са мировним уговорима закључе-
ним са побеђеним државама у I светском рату, и, посебно, са најважнијим
међу њима – Версајским уговором потписаним 28. јуна 1919. године. С дру-
ге стране, Пакт је по својој правној снази требало да представља више пра-
во136 надмоћно осталим уговорима и обичајним правилима.137
У оквиру Друштва народа развијена је широка активност на прогре-
сивном развоју међународног права. Најпре, Пакт Друштва народа је огра-
ничио право на употребу силе у односима између држава.138 У оквирима
Пакта мир поприма обележја универзалне вредности. Чланице Пакта су се,
наиме, изричито обавезале да сваки рат или претња рату који се посред-
но или непосредно односе на једну од чланица, интересује цело друштво
које је дужно да предузме одговарајуће мере за успешно одржање мира из-
међу народа.139 У ту сврху изграђен је систем колективне безбедности који
је, иако недовољно ефикасан, представљао револуционарну иновацију у
међународним односима. Заснован на премиси антиагресорске коалиције,
систем колективне безбедности је, за разлику од до тада владајућег система
равнотеже снага, питање територијалног интегритета и политичке незави-
136 Lauterpacht, „Covenant as a higher law’“, BYIL, 1936, стр. 57–8.

137 Члан 20. Пакта утврђивао је да: „Чланови Друштва признају да овај Пакт укида све обавезе
или споразуме inter se који нису сагласни са његовим прописима и свечано се обавезују да
убудуће неће сличне склапати...“ – За тумачење члана 20. Види: Ђ. Поповић, Лига народа,
1931, стр. 290–1.
138 Види, напред, IX, 1. – о обавези државе да се уздржи од претње и употребе силе.
139 Члан 11. Пакта.
сности одредио као питање од међународног интереса. Одредба Пакта о

ограничењу права на вођење рата, праћена је и доношењем аката о мирном
решавању спорова међу којима се, својим значајем, издваја Генерални акт о
арбитражи (1928). Посебан значај у том смислу има установљење Сталног
суда међународне правде као првог светског суда у историји.
У Друштву народа започиње организован напор на кодификацији
међународног права. Извесни резултати су постигнути у материји држа-
вљанског статуса и права оружаних сукоба. Скупштина Друштва народа
је, на основу извештаја Комитета од 16 правника о кодификацији међуна-
родног права, одлучила 1927. године да се у Хагу одржи конференција на
којој би се извршила кодификација три области: а) држављанства; б) тери-
торијалних вода и в) одговорности држава за штете причињене имовини
странаца на њиховој територији. На Конференцији одржаној у Хагу 1930.
године усвојене су три конвенције: Конвенција која се тицала извесних пи-
тања која се односе на сукоб закона о држављанству; Протокол који се од-
носи на војне обавезе у извесним случајевима двоструког држављанства
и Специјални Протокол који се тицао извесних случајева апатридије. По-
ред тога, под окриљем Друштва народа одржана је 1925. године специјал-
на Конференција на којој је усвојен Протокол који је установио правила
којима се забрањује употреба отровних и других гасова у ратовима, као и
конвенције о положају ратних заробљеника, рањеника и болесника; кон-
венције које се односе на ваздушну пловидбу и конвенције у вези са науч-
ним, економским и хуманитарним питањима.
Друштво народа је предузело и прве, скромне кораке у правцу реша-
вања колонијалног питања. Пакт Друштва народа је успоставио тзв. ман-
датни систем у смислу старатељства развијених држава над областима
настањеним народима „неспособним да сами собом управљају“140. Развије-
не земље су управу над овим територијама вршиле у име Друштва народа,
као његови мандатори. Мандатни систем је, по својој природи, ограничен
покушај решавања колонијалног питања, будући да се односио само на из-
весне територије, углавном, неке турске поседе и колоније Немачке као по-
ражених сила у Првом светском рату.
Људска права, такође, нису остала ван домашаја активности Друштва
народа. Иако Друштво није успело да донесе општи акт о правима човека,
донет је низ конвенција које су регулисале положај појединих категорија
лица.141 У систему Друштва народа изграђен је партикуларни, релативно
кохерентан и заокружен систем заштите мањина, ограничен у својој при-
мени ratione loci на државе поражене у Првом светском рату и новостворе-
не државе тзв. версајског система.
Повећана међузависност и институционализација међународних од-
носа доводи до стварања међународних организација и у областима које
су до тада биле строго у унутрашњој надлежности држава. Посебну пажњу
заслужује Међународна организација рада којој је стављено у задатак да

141 V. Human rights, Study on the Human Rights of Persons Belonging to Ethnic, Religious and Linguistic
Minorities, 1991, стр. 16–26.; Такође конвенције о статусу избеглица и трговини робљем.
ради на побољшању социјалних и економских услова радника у контексту

обезбеђења мира у свету.
Од друштвених чињеница које су у овом периоду утицале на развој
међународног права треба издвојити Октобарску револуцију. Утицај Окто-
барске револуције на развој међународног права био је посредан и непосре-
дан. Посредан утицај се испољава у чињеници да је револуција изнедрила
државу са другачијим друштвено-економским системом, дајући тако нови
квалитет коегзистенцији држава. Настајањем и, посебно, сарадњом држава
са различитим друштвено економским и политичким системима прошире-
но је значење компромиса и координације као основа међународног права.
Непосредан утицај Октобарске револуције на међународно право испољава
се како на извесне установе позитивног међународног права тако и на ства-
рање нових правила и установа. Од посебног значаја су биле одлуке совјет-
ске власти које су се тицале објављивања и поништења тајних уговора, уки-
дању неравноправних уговора који су вређали суверенитет других држава и
народа, те реафирмација принципа самоопредељења народа.142
7.2. Период после Другог светског рата. Период после Другог светског
рата у квалитативном смислу обележава формирање и активност Органи-
зације уједињених нација. Ова универзална политичка организација преу-
зима на себе не само улогу светског парламента, медијума за усклађивање
колективних напора држава на остваривању широке листе циљева у међу-
народним политичким односима, него и улогу стожера окупљања и пове-
зивања бројне и разноврсне породице међувладиних организација.
Широка је листа активности предузетих под окриљем Организације.
Најпре, у систему УН-а, мир је квалификован као основна, суштинска вред-
ност целе међународне заједнице. Како произилази из уводне реченице у
Преамбули Повеље – „Ми, народи Уједињених нација решени да спасемо
будућа покољења ужаса рата...“ Уједињене нације су, у основи, инструмент
стварања једног мировног поретка. Рат је изопштен из међународних од-
носа, а у циљу обезбеђења мира конструисан је систем колективне безбед-
ности. Систем колективне безбедности утемељен Повељом представља, у
ствари, покушај да се ојача и нормативно заокружи систем чије су основе
постављене у Друштву народа. Затим, под утицајем нечувених страдања
и ужаса Другог светског рата, као и ослобођења милиона људи од коло-
нијалне управе, убрзано се хуманизује међународно право формулисањем
правних правила и стандарда о правима и слободама појединаца и колек-
тивитета. Донета је серија обавезујућих правних аката који уређују како
општа права и слободе појединаца, тако и положај појединих категорија
лица. Ритам и обим законодавне активности на заштити основних права
и слобода појединца, није праћен и одговарајућим активностима на заш-
тити колективитета. Изузетак представља право на самоопредељење на-
рода под колонијалном управом. Ослонцем на право на самоопредељење,
настаје велики број нових држава које су раније биле у колонијалном или
142 С. Ђорђевић, „Октобарска револуција и међународно уговорно право“, Анали ПФ, 4/1967,
стр. 513–522.
полуколонијалном статусу. Око 190 држава чланица колико Организација

данас броји, преко две трећине стекле су независност од настанка УН. На-
даље, под окриљем УН развија се замашна кодификациона активност. До-
нет је велики број кодификација које, углавном, садрже тзв. структурално
– функционалне норме, док су скромни резултати створени на кодифи-
кацији правила која су у посредној или непосредној вези са политичким
односима (рецимо, неуспешна кодификација основних права и дужности
држава). Коначно, интегрални појам безбедности отелотворен у Повељи,
који подразумева јединство и међузависност политичке и економске без-
бедности, изнедрио је програмске документе попут Декларације о успоста-
ви новог међународног поретка и Повеље о економским правима и дуж-
ностима држава. На тај начин међународно право наставило је да улази у
регулативу економских и социјалних односа. Нагло је повећан број споро-
ва које државе износе пред Међународни суд правде, стабилизована је и
обогаћена јуриспруденција Суда која врши јак утицај на кодификацију и
прогресивни развој међународног права.
Ера УН би се могла назвати и ером бујања међународних организа-
ција. Талас институционализације међународних односа прелио се са по-
литичких на економску, социјалну и културну сферу, демонстрирајући
општу међузависност живота у међународној заједници. Од посебне спе-
цифичне тежине су специјализоване агенције, самосталне међународне ор-
ганизације које остварују делатност на неполитичким – друштвеним, кул-
турним, здравственим, економским и сродним питањима. Иако формал-
ноправно одвојене организације, УН и специјализоване агенције усвајају
„у основи, једну заједничку доктрину и имају истоветан крајњи циљ“ тј.
њихове функције су комплементарне и чине, заједно са УН, један идејно
кохерентан међународни систем.143
У нормативном смислу у периоду између два светска рата, остварен је
квалитативни помак на путу изградње међународног правног поретка. На-
жалост, ови нормативни домети нису реализовани у пракси међународних
односа. Сукоб две велесиле и њихових савезника, који је поред стандард-
ног сукоба реалних интереса био пропраћен и идеолошким сукобом, довео
је до тзв. хладног рата који је генерисао бројна одступања и злоупотребе
правила и института међународног права. У многобројним случајевима
механизам колективне безбедности није могао бити покренут услед сукоба
интереса сталних чланица Савета безбедности. У том погледу почео је да
наликује на систем колективне безбедности отелотворен у Друштву наро-
да. Расточио се, надаље, консензус око суштинских вредности на којима
треба да почива међународни поредак, тако да су се јавиле идеје о два кон-
курентска међународна права – социјалистичком међународном праву и
буржоаском међународном праву.144
Однос према примени правила и стандарда о људским правима био
је у значајној мери оптерећен политичким опортунитетом и односом сна-
143 Аврамов – Крећа, op. cit., стр. 294.
144 E. Korovin, „The Soviet Treaties and International Law,“ AJIL, vol. 22. 1928; С. Аврамов, „Со-
цијалистичке земље и међународно право“, Анали, бр. 1–3/1972.
га на уштрб остварења високог циља дефинисаног у Повељи о „унапређи-

вању и подстицању поштовања права човека и основних слобода за све
без обзира на расу, пол, језик или веру“. Посебно је утицај ванправних еле-
мената био изражен у односу на права колективитета попут народа или
мањина. У пракси међународних односа и базична норма система УН, као
мировног поретка, норма о забрани претње силе и употребе силе често је
тумачена на основу субјективних, политичких критеријума, посебно кроз
широко тумачење права на самоодбрану, изузетке од забране интервенције
у унутрашње послове других земаља и слично.
У односу на друштвене чињенице које су довеле до настанка Повеље
УН, блоковска подела би се могла схватити и као спољни, институционал-
ни израз растакања консензуса великих савезника и супституцију тог кон-
сензуса резонима класичне, реалне политике. Иако сама по себи негативна
појава, блоковска подела произвела је и извесне позитивне учинке. С једне
стране, изнедрила је и равнотежу снага, која је, како историја међународ-
ног права казује, погодно тле за примену међународног права. У немогућ-
ности једног блока да другом наметне своју вољу, они су се, независно од
своје политичке амбиције, из практичних разлога држали, барем у међу-
собним односима, основних начела из Повеље, посебно забране употребе
силе, неинтервенције и директног уплитања у унутрашње ствари. Са дру-
ге стране, блоковска подела довела је и до појаве несврстаних земаља чији
допринос развоју универзалног међународног права не може бити игно-
рисан. Будући мале и нејаке, несврстане земље су, по природи ствари, нај-
бољег заштитника своје политичке независности и интегритета виделе у
универзалном међународном праву. Уопште узев, активност несврстаних
земаља у конкретној ствари могла би се свести на инсистирање на стрикт-
ној примени и елаборацији начела из Повеље УН. Повељу УН су при том
схватиле као живи инструмент, који ваља даље развијати (проширење
забране употребе силе и на политичку и економску силу, економска без-
бедност кроз борбу за нови међународни поредак и што ширу и непосред-
ну јурисдикцију међународне заједнице – међународна зона). Несврстане
земље су посебно инсистирале на демократизацији међународног права у
смислу прилагођавања правила међународног права измењеним условима
у међународној заједници тако што би се правила класичног, обичајног,
међународног права модификовала односно формулисала нова правила
која би представљала резултанту општих интереса. Ваља у том смислу
посебно поменути велике кодификације попут кодификације права мора,
уговорног права, одговорности држава и сукцесије којима је у значајној
мери садржај обичајног међународног права измењен у корист држава
које су пре доношења Повеље биле зависне, колонијалне територије. Ко-
ристећи своју бројчану надмоћ у Генералној скупштини УН, несврстане
земље су, кроз интерпретативне резолуције Генералне скупштине, реци-
мо, Декларацију начела међународног права о пријатељским односима и
сарадњи између држава (1970), снажно допринеле прогресивном развоју
међународног права.
7.3. Развој после 1990. године. Овај период у политичком смислу битно
одређује нестанак биполарне структуре у међународним односима. Уни-
латерализам који је израстао на рушевинама биполарног света, праћен
упадљивом пасивизацијом трећег света, врши снажан утицај на позитивно
међународно право.
Уопште узев, нестанак биполарне структуре отварао је две основне мо-
гућности: а) изградњу истинске, de jure међународне заједнице постављањем
међународних политичких односа на правне темеље отелотворене у правили-
ма Повеље УН. Другим речима, умањивање или укидање разлике између нор-
мативног и фактичког у пракси међународних односа. Таквом развоју могла
је погодовати и правна традиција западних земаља на националном, унутра-
шњем плану или, б) прерасподелу моћи у маниру реалне политике уз релати-
визацију норми Повеље УН као основе позитивног међународног права.
Развој је, нажалост, скренуо пре у сусрет другој могућности. САД као
једина велесила, у намери да капитализује политичку и идеолошку победу
над бившим СССР, често прибегава унилатералним акцијама на војно-по-
литичком (на пример Ирак, СР Југославија) и правном пољу (рецимо, при-
тисак на већи број држава да уговорно утврде имунитет припадника војске
САД пред Сталним кривичним судом).
Међународно право може функционисати као ефективно право у међународној
заједници као правно уређеној заједници, која је далеко од стварности, или у амбијен-
ту равнотеже снага. Неспорна је чињеница да је схваћено као позитивни систем правила,
међународно право најмање профитирало у периодима доминације једне државе или групе
држава. Највише домете у конкретним историјским околностима остваривало је у амбијен-
ту равнотеже снага. Равнотежа снага је природни простор координације и компромиса,
као што је, у исто време, у одсуству институционализованих, наддржавних инструмената,
равнотежа снага ефикасна брана самовољи и принципу универзалне владавине. Квалифи-
ковање националног интереса као основе деловања у међународним односима, објективно
води ограничењу или негацији међународног права које, у материјалном смислу, предста-
вља општи или универзални интерес. У том смислу, индикативно је запажање Кисинџера
који каже да се у САД од 70-их година XX века од националног интереса ствара „најваж-
нији критеријум дугорочне америчке спољне политике“, „идеја да ће се спољна политика
убудуће оријентисати на анализи националног интереса и да ће се Америка ангажовати на
основу тумачења политичких а не правних принципа“.145
Унилатерализам у међународним односима је, по самој својој природи,
у дубоком раскораку са природом међународног права, независно од тога да
ли се увија у правну форму или испољава као политика силе. У постојећим
околностима представља модернизовану верзију Pax Romana, тј. прикриве-
ну форму принципа универзалне владавине. За разлику од класичне верзије
принципа универзалне владавине, који се, по правилу, реализовао оружа-
ном силом, модерна верзија наслања се, у значајној мери, на особено тума-
чење правно-политичког појма глобализације међународних односа.
Глобализација која би се, у духу међународног права, могла схватити
као универзализација људских и националних проблема и одговарајући
правни и политички одговор на те проблеме, у свом актуелном значењу
своди се на колективни унилатерализам идеолошки и економски хомоге-
них држава које наступају као нека врста директоријума великих који на-
145 Х. Кисинџер, Дииломатија, 1999, стр. 633.
меће униформне стандарде и правила понашања како у политичкој тако и

у економској и социјалној сфери. Стандарди и правила се намећу комби-
нацијом политичког и економског притиска, а по потреби и мерама вој-
не принуде. Ова чињеница доводи сам концепт, као и његово остварење,
у нерешив сукоб са когентном нормом о самоопредељењу народа. Садржи
у себи и ехо поделе на европске и остале цивилизације. Концепција која
је у својој основи евроатланска се проглашава за универзални модел а оне
државе које се том моделу супротстављају бивају лишене права која посе-
дују по међународном праву једностраном применом различитих средста-
ва (политички бојкот, ускраћивање економских права, посебно у финан-
сијским институцијама, мешање у унутрашње ствари и сл).
Концепција глобализације врши негативан утицај на важеће позитив-
но право у низу елемената:
а) доводи до одступања од концепта колективне безбедности утврђе-
ног Повељом УН присвајањем права унилатералне војне интервенције
(нова стратегија НАТО-а);
б) тежи установљењу нових изузетака од забране употребе силе попут
„хуманитарне интервенције“;
в) заводљиви речник хуманитарних интереса често прикрива покушај
установљења права једностраног, унилатералног прибегавања сили када то
налажу национални интереси, ван и независно од норми позитивног међу-
народног права.
УН, као универзална политичка организација, која, по дефиницији, тре-
ба да буде центар координације, колективног напора држава чланица ради
остваривања циљева из Повеље на бази релевантних правних правила, по-
кушава се претворити у организацију за секундирање унилатерализму или
покриће за акте који проистичу из унилатерализма а који су у директној ко-
лизији са начелима међународног права и ratio-ом оснивања Организације.
На политичкој равни то се чини комбинацијом политичког и економског притиска како
би надлежни орган Организације донео одлуку која одудара од општеприхваћених правила
међународног права (рецимо, оснивање Трибунала за гоњење ратних злочина почињених на
простору бивше СФРЈ). На правном плану, прибегава се широком тумачењу које прелази у
злоупотребу права, попут тумачења у коме овлашћење за употребу силе може бити изражено
и прећутно или закључивањем билатералних аранжмана којима се из утврђене надлежности
Сталног кривичног суда изузимају држављани извесних земаља. На овај начин се Организа-
ција УН покушава ставити у позицију флексибилног секунданта реалне политике или, како
професор Бартош каже, у „слушкињу политике“. И људска права, као један од најплемени-
тијих достигнућа система УН, се неретко инструментализују. Када је реч о индивидуалним
правима и слободама, то се, најчешће чини кроз двоструке стандарде, у чијој основи леже
опортунитет и политички интерес. Права колективитета су, у основи, највећа жртва актуелне
глобализације, будући да је основно право народа – право на самоопредељење у онтолошкој
супротности са униформним правилима која глобализација доноси у политичкој и социјал-
ној сфери. Без стриктног поштовања једнаких права и права на самоопредељење поштовање
индивидуалних права и слобода, чак, и у претпоставци да нема двоструких стандарда, тешко
је могуће с обзиром на органску везу између колективних и индивидуалних права.
Глобализација, у облику у коме се спроводи, се тешко може ускладити
са важећим међународним правом отелотвореним у Повељи Уједињених
нација. Она, у ствари, тежи „мекој“, фактичкој ревизији постојећег права
које се у немалом броју тачака приближава класичном европском праву.
На теоријском плану, израз оваквих тенденција представљају тзв.

постпозитивистичке концепције међународног права.146
Изгледа, међутим, да је златно доба ове и овакве глобализације на за-
ласку. Изазови са којима се суочава, посебно од друге деценије овог века,
утичу и на саму њену супстанцу.
Изазови су кренули на економском плану и прелили се на политичко-
безбедносни план.
Нагли економски успон Кине, реафирмација позиције Русије у глобал-
ној политици, пукотине у евроатлантској структури, појава нових економ-
ских структура попут БРИКС-а су генератор мултиполарности, нове рела-
тивне равнотеже снага у међународним оквирима.
Ове промене се позитивно одражавају и на укупно стање у међународ-
но-правном поретку.
Оружани унилатерализам у смислу директних војних интервенција на
правно сумњивим основама попут интервенција против тзв. недемократ-
ских режима и хуманитарних интервенција је, углавном, напуштен и усту-
па место суптилнијим облицима хибридног деловања „неких“ револуција.
Главни промотор глобализма прибегава све чешће тзв. економским и фи-
нансијским „санкцијама“ (реч „санкције“ се у овом случају погрешно ко-
ристи са циљем да се конкретна мера представи као одговор на неправно
понашање. У ствари, ради се о једностраним казненим мерама које су саме
по себи у сукобу са духом и словом Повеље Уједињених нација).
Решавање спорова који угрожавају међународни мир и безбедност се посте-
пено враћа под окриље ОУН и надлежних међународних организација (приме-
ра ради, ирански нуклеарни програм или фундаментално питање заштите жи-
вотне средине) у маниру мултилатерализма. Русија и Кина, осокољене порастом
своје укупне моћи користе право вета у Савету безбедности што су у прошло-
сти ретко чиниле, онемогућујући тако инструментализацију овог органа, као и
УН у целини, зарад остваривања појединачних или парцијалних циљева.
Може се рећи да глобализација, како је практикована од деведесетих
година прошлог века, саму себе урушава. Како се изворни циљеви креа-
тора глобализације – увећање профита коришћењем јефтине радне снаге
посебно у Кини, Индији и политичка доминација не остварују, штавише
њени позитивни ефекти иду у прилог управо државама које су требало да
послуже као њени објекти, јављају се тензије и сукоби унутар круга самих
њених креатора (елементи економског рата САД и ЕУ и претње санкција-
ма, различита виђења Северног тока 2, слабости у функционисању НАТО
као важног инструмента глобализације итд.). Идеја о слободном протоку
робе, људи и капитала, као једна од основних премиса глобализације, тако
уступа место протекционизму као својој супротности. Посебно, од момен-
та када је Кина 2013. године покренула иницијативу „Појас и пут“ коју су
активно подржале и неке државе чланице евроатлантских структура.
Овакав развој показује дубину Grotius-ове мисли да ниједна држава
или група држава, није толико моћна да кад тад не затреба помоћ и са-
радњу других држава поготову у амбијенту данашње међународне заједни-
це коју чини готово 200 држава.
146 Vidi, napred III.5.
III. ДОКТРИНА
МЕЂУНАРОДНОГ ЈАВНОГ ПРАВА
Ago, „Positive Law and International Law“, AJIL, 1957, vol. 51; Anzilotti, Cours de droit
International, 1929; Ago, „Positive Law and International Law“, AJIL, 1957, vol. 51; Anzilotti, Cours de
droit International, 1929; J. L. Brierly, The Basis of Obligation in International Law, 1958.; М. Бартош,
Обавезно универзално међународно право, Ману, 1974; Bluntchli, Le droit International codifie, 1886;
Bonfils, Manuel de droit international public (Droit des gens), 1914; A. Carty, „Critical International
Law: Recent Trends in the Theory of International Law“, EJIL, 1/1991; Calvo, Le droit International,
Theorique et pratique, 1880; (Degan, „Prirodno pozitivno pravo“, Zbornik, Zagreb, br. 1/1987;) De
la Pradelle, Maitres et doctrines du droit des gens, Ed. Internationales, 1950; L. Diguit, Traite de Droit
Constitutionel, 1927; Le Fur, „La theorie du droit naturel depuis le XVIII e siecle et la doctrine moderne“,
RdC 1927. „Forbidden Treaties in International Law“, AJIL, 1937, no. 4; G. Guillaume, „The Future of
International Judicial Institutions“, ICLQ, 1995, vol. 44; Adress to the Plenary Session ofthe General
Assembly of the United Nations by Judge Schwebel, President of the International Court of Justice, 26
October 1999 – www.icj-cij.org.; H. Grotius, De jure belli ac pacis, libri tres, in Classics of International
Law, ed. By J. Scott, trans. By F. W Kelsey, 1925, vol. I; Hull – Kingsbury – Roberts, Hugo Grotius and
International Relations, Clarendon Press, Oxford, 1990; Von der Heydte, Die Ercheinungs formen des
zwischenstaatlichen Recht: jus cogens und jus dispositivum in Volkerrecht, 16 Zeitschrift fu Volkerrecht
1932; W. Hummer, Internationale nichtstaatliche Organisationen in Zeitalter der Globalisierung,
Berichte der Deutchen Gesellschaft fur Volkerecht 39/1999; Non-State Actors an New Subjects of
International Law, ed. Hofmann, 1999; G. Jelinek, Die rechtliche Natur der Statenfertrage, 1880; D.
Kennedy, International Legal Structures, 1987; Х. Келсен, Општа теоријадржаве и права, 1951; H.
Kelsen, Principles of International Law, 1952; M. Koskenniemi, From Apology to Utopia, The structure
of international legal argument, 1989; M. Koskenniemi, P. Leino, „Fragmentation of International Law?
Postmodern Anxieties“, Leiden Journal of International Law, 2002, vol. 15; Kunz, „Meaning and the rang
of the norm pacta sunt servanda,“ AJIL, 1945; Loquim, Ravillan, „La volonte des operateurs vecteur
d’un droit mondialise“, in La mondialisation du droit, 2000; Lowe, „The Politics of Law-Making: Are the
Method and Character of Norm-Making Changing?“ in: The Role of Law In International Politics, 2000;
De Martens, Precis du Droit des gens moderne de L’Europe, 1864, И; С. Миленковић, „Развој доктрине
међународног јавног права у Југославији“, Зборник, Ниш, XXM (1981); Morrelli, „A proposito di
norme Internationale cogenti“, Rivista di diritto Internationale, 1968, vol. 51; Niemeyer, Law without
force, The function of politics in International Law, 1941; Јанковић, Основи међународног јавног пра-
ва, 1958; Official Records of UNCLT1968; P C. Parry, The sources and evidence of International Law,
1965; PS. Puffendorf, „De jure naturae et gentium libri octo“, in Classics of International Law, trans. By
C. H. Oldfather, 1934, Wollf, Jus gentium methodo scientica pertractum, Classics of International Law,
by J. H. Drake, 1934; Reinmann, Ius cogens in Volkerrecht, Eine quellenkritiche Untersuchung, 1971;
B. Simma, International Crimes: Injury and Countermeasures in International Crimes of States, 1989;
S Hamel Studien, Zub deuntschen Staatrecth, t. I; Scelle, Manuel de Droit International Public, 1948;
Sereni, Diritto Intenationale Publico, 1956; H. Triepel, Volkerecht und Landesrecht, 1899.
1. ПРЕТЕЧЕ ДОКТРИНЕ
МЕЂУНАРОДНОГ ЈАВНОГ ПРАВА
Идеје о праву које би регулисало односе између народа и држава, ја-
вљају се знатно пре појаве међународног јавног права као позитивног пра-
ва. Тешко је, у ствари, наћи озбиљног мислиоца о универзуму, који се ди-
ректно или индиректно, није дотицао и идеје о праву које уређује односе
између народа и држава. Претече доктрине међународног права можемо
поделити на ране или далеке претече и непосредне претече.
Раним или далеким претечама називамо оне мислиоце који су се спорадично и не-
систематски бавили појединим питањима или правилима о међусобном општењу држава у
контексту ширих филозофских или религиозних разматрања.
У далеке претече би се могли уврстити антички филозофи Платон и Аристотел који,
бавећи се природом ратова, уводе поделу на праведне (bellum iustum) и неправедне рато-
ве (bellum iniustum). По њиховом схватању, природа рата, као интегралног дела политике,
цени се на основу мотива и циљева – рат је правичан уколико се води против оних који
оспоравају власт државе или ради постизања мира. Сократ је, пак, сматрао да појам рата
треба ограничити на борбу са варварима а да борба између Грка није рат у правом смислу
речи. Борбе између Грка уколико се не могу избећи, морале су, по његовом мишљењу, бити
вођене на умерен и хуман начин.
У контексту хришћанског учења, теорије о праведним и неправедним ратовима разра-
дила је теолошка доктрина Средњег века изражена посебно у делима Аугустина (IV-V век),
Исидора од Севиље (VI-VII век) и Томе Аквинског (XIII век). У покушају да превазиђе рано
хришћанско учење по коме је сваки рат неправедан и подразумева забрану учешћа хришћа-
на у рату и војној служби, Аугустин је истицао да учешће у рату није a priori забрањено већ
да је везано за праведност рата (на тај начин у оквирима практичне политике дао је тео-
ријску основу за хришћанске ратове против феуда). По његовом схватању, рат је праведан
када се води против града или народа који није вољан да казни лошу радњу својих грађана
или одбија да врати оно што је неправедно одузето. Рат, по њему, треба да служи постизању
спокојног мира. Код Томе Аквинског наилазимо на комбинацију формалних и материјал-
них критеријума у одређивању праведног рата. По његовом схватању рат је праведан у три
случаја: 1) уколико је формално одобрен од стране владара тј. уколико постоји auctoritas
principis; 2) када постоји частан узрок (justa causa), тј. када друга страна заслужује да буде
нападнута због неке своје сопствене кривице (propter aliquam culpam) и 3) када зараћене
стране поседују recta intentio, наиме, намеру да постигну добро или да избегну зло. Добро и
зло, се наравно, цене у координатама религиозних догми и учења.
Поред тога, теолошки мислиоци су се бавили и другим установама jus gentiuma које
су данас укључене у међународно право, попут окупације, заточеништва, савеза, мировних
уговора, неповредивости амбасадора и слично.
Непосредним претечама доктрине могли бисмо назвати шпанску шко-
лу међународног права (de Vitoria, Pierine Belli, Balthasar Ayala i Francisco
Suarez). За разлику од раних претеча доктрине међународног права, они су
се непосредно и релативно систематски, независно од основних теоријских
полазишта, бавили правном страном односа између држава.
Франциско Виториа (Francisco de Vitoria) (1480–1546) професор теоло-
гије на Универзитету у Саламанци, сматра се једним од најистакнутијих
мислилаца XVI века. Иако није објавио ниједно дело из области међуна-
родног права, његова предавања сакупљена и објављена под насловом
„Relaciones theologicae“ садрже мноштво идеја о природи и институтима
међународног права. Одишу просвећеном хуманошћу, што се може, између
осталог, видети из чињенице да је побијао империјалне захтеве на свет-
ску владавину Чарлса V. Завојевање тадашњих колонијалних сила правда
практичним разлозима, разлозима међународне трговине и општења које
сматра основом постојања међународног права. Jus gentium дефинише као
право које је природни разум установио између свих народа (inter omnes
gentes). За разлику од Томе Аквинског који је jus gentium везивао за пози-
тивно право, Виториа га повезује са природним правом, налазећи да је не-
III. Доктрина међународног јавног права 75
опходно за очување природног права. Јак теолошки утицај се препознаје

у Виторијином објашњењу природе рата. Победнички владар је, у ствари,
оруђе божанског плана који иде за тим да успостави правду кроз рат. Ви-
ториа је први изложио појмове, мада их није изразио и кроз одговарајућу
терминологију, слободе трговине и слободе мора. Наводећи правичне раз-
логе шпанских освајања, Виториа тврди да, на основу природног права,
Шпанци имају право да путују, да тргују са Американцима под условом да
не наносе штету домороцима.147
Правилима ратног права посебну пажњу посветили су Бели (Belli)
(1502–1575) и Ајала (Ayala) (1548–1584). Бели се, посебно залагао за на-
пуштање праксе окрутног понашања према заробљеницима и тражио фер
и коректно поступање према заробљеницима и становништву окупира-
не територије. Таквом резоновању се приклања и Ајала негирајући стару
идеју да рат не познаје право. Ајала је посебно развио идеју да се добра
вера мора поштовати и у односима са непријатељем. Што се општих пи-
тања међународног права тиче од значаја је његово залагање за успоставу
заједничких jus gentiuma пристанком држава.
Учење Виторија је посебно развио Франциско Суарез (Francisco Suarez)
(15481617). У својим делима „De legibus ac Deo Legislatore“ и „De caritate“,
Суарез је отишао корак даље у правном разматрању релевантних питања
међународног права на уштрб теолошких. Припада му заслуга да је међу
првима уочио нејасност појма који је био у широкој употреби – појма jus
gentium. Он каже да израз jus gentium има два значења: с једне стране, оз-
начава право кога се сви народи и државе (populi et gentes) имају придржа-
вати у њиховим реципрочним односима и с друге стране, означава пра-
во које неколико заједница или краљевстава (civitates vel regna) поштује у
међусобним односима и које, по основу сличности и прикладности, бива
квалификовано као jus gentium. Односи између народа у првом реду су ре-
гулисани природним правом божанског порекла, а оно је само допуњено
jus gentium-ом које посматра као „људско“ и „интермедијарно“, право које
лежи између природног и грађанског права. Највећи део Суарезових раз-
матрања посвећен је условима за вођење правичног рата. У правничком
маниру приписује владару који води правичан рат стварну јурисдикцију у
смислу виндикативне правде – оружане акције таквог владара он поисто-
већује са одлуком суда. Логичку примедбу да тужилац не може бити судија
у исто време отклања констатацијом да је рат, као акт виндикативне прав-
де, неопходан човечанству и да је бољи метод тешко изнаћи. Схоластички
приступ наводи Суареза да деликатна питања која доводе у сумњу њего-
ву поставку праведног рата једноставно заобиђе – рецимо не даје одго-
вор на питање шта бива ако владар који започне праведан рат изгуби на
бојном пољу? Суарез широко разматра и питања вођења рата. Покушава
да ублажи суровости рата бројним изузецима и условима под којима се
погубљења и други сурови поступци према војницима владара који води
неправедни рат могу вршити.
147 Хуманитарни став који му се ставља у заслугу је релативан и опредељен религиозним ста-
вом (в. М. Бартош, I, op. cit., стр. 67). То се најбоље види из чињенице да је он сматрао да
сараценски затвореници морају бити побијени, а њихова деца и жене претворене у робље.
Поред католичких теолога у претече међународног права извесно тре-

ба уврстити и представника протестантске тенденције – Алберика Ђенти-
лија (Alberico Gentili, 1552–1608). Од претеча доктрине међународног права,
Ђентили се највише бавио међународним правом, обухватајући серију ре-
левантних питања. Посебно се бавио питањима положаја амбасада, пра-
ведности рата, уговора између држава и статуса неутралности. Противно
тадашњој пракси да се у амбасадорима гледа врста шпијуна, Ђентили се
снажно изјаснио у прилог њихове неповредивости. У грађанским стварима,
Ђентили је истицао да држава пријема нема право да заплени амбасадоро-
ву покретну имовину нити да уђе у његову зграду мада је у начелу порицао
грађанскоправни имунитет амбасадора. У материји ратовања полазио је од
премисе да је рат само сукоб између оружаних снага држава, искључујући
тако из појма рата приватне ратове који су широко практиковани у том
периоду. Посебно се бавио мировним уговорима. У мировне уговоре унео
је клаузулу rebus sic stantibus, која није била позната у старом римском пра-
ву. Тврдио је да уговори остају на снази и после смрти владара који су га
закључили и да прелазе на његове наследнике. Предлагао је да неутралне
државе треба да помогну свом савезнику и ван уговора о савезу увек када
је савезник неправедно нападнут и да, штавише, та дужност стоји на свим
нацијама које су сличне неутралној држави у погледу расе, крви или ре-
лигије. Разматрања појединачних установа и правила међународног права
која је предузимао пате од једног основног недостатка – шире теоријске ос-
нове. У његовом приступу jus gentium се повремено идентификује са при-
родним правом а понекад га сматра изведеним из природног права.
2. ПРИРОДНОПРАВНА ШКОЛА
Иако природноправно резоновање налазимо и код претеча доктрине
међународног јавног права, о природно-правној школи можемо, у строгом
смислу речи, говорити тек након што је међународно јавно право почело
да се конституише као самостална грана права. У том смислу као представ-
ник природно-правне школе може се означити Хуго Гроцијус (Hugo Grotius,
1583–1645), мада он не користи јединствен термин за право које регулише
међународне односе већ се бави са jus naturae et gentium. Следећи Фран-
циска Суареза, Гроцијус у односу ова два права даје првенство природном
праву које, у аристотеловском смислу, везује за психолошку категорију со-
цијабилитета човека. Природно право као заповест разума услед свог сла-
гања са логиком природе поседује елеменат моралне неопходности, те тако
одређена понашања бивају забрањена или наређена у зависности од тога да
ли се слажу или не са постулатима природног права. Пошто природно пра-
во не може бити мењано од стране бога, то утолико пре важи за државе.148
Jus gentium, насупрот томе, представља дериват вољне активности човека
и, према томе, поклапа се са позитивним међународним правом. Његова
148 H. Grotius, „De jure belli ac pacis“, libri tres, in Classics of International Law, ed. By J. Scott, trans.
by F. W. Kelsey, 1925, vol. I, chat. I.
функција исцрпљује се у допуни природног права (jus naturale). Дакле, Гро-

цијусов теоријски приступ међународном праву је битно обележен при-
видним контрастом – природно право које је, по свом карактеру нужно,
тзв. jus necessarium, и вољно, позитивно право (jus voluntarium). У ствари,
конфликта између ова два права нема, будући да jus voluntarium предста-
вља само допуну вишег, супериорног jus necessarium-a.
Гроцијус је један од првих писаца који је унео правне елементе у поделу
ратова на праведне и неправедне. Ratio ове поделе лежи у ствари у поку-
шају да се, путем правног регулисања ратова, заштите интереси и имови-
на нове, нарастајуће грађанске класе. Праведним сматра оне ратове који се
воде у циљу остварења повређеног права, самоодбране, заштите од озбиљ-
не претње или кажњавања тешког нарушавања права. Гроцијус сматра да
су ратови који се воде у циљу остварења универзалног царства, без обзира
од кога долазили, неправедни. Залаже се за конструкцију рата као органи-
зованог облика насиља. У том смислу рат, макар био и праведан, мора бити
вођен у границама које поставља право и добра вера. У области дипло-
матског права Гроцијус је заговорник схватања да оно деривира из воље
држава изражене кроз међународне уговоре и обичаје, демонстрирајући
тако отпор схватањима по којима дипломатско право произлази из начела
природног права. Посланик је, по његовом схватању, неприкосновен, оп-
ремљен екстериторијалношћу. Гроцијус је и творац модерне концепције о
праву мора. У свом делу „De iure praedae“ чија XI глава носи назив „Mare
liberum“, Гроцијус је још 1609. године иступио са тезом да море не може
бити под сувереношћу ниједне државе, да не може бити својина државе,
јер га оне фактички не могу запосести нити окупирати. Отуда је оно, по
самој својој природи, слободно и представља опште добро човечанства.
Са широке листе питања којима се Гроцијус бавио, ваља издвојити и тео-
рију државе као основног субјекта међународног јавног права. Гроцијус је
настанак државе везивао за сагласност слободних људи и ова његова теза
је касније разрађена од Русоа (Rousseau). Елаборирао је и елементе појма
државе (становништво и суверену власт), изостављајући елемент државне
територије као сталног, непроменљивог елемента државе.
Гроцијусово учење извршило је велики утицај на тадашњу доктрину
међународног права. Будући да је његов теоријски приступ карактериса-
ла коегзистенција природног и позитивног права, он би се могао назвати
првим еклектичарем у доктрини. Чиста природноправна школа и њен тео-
ријски антипод – школа позитивизма – развиле су се, у ствари, тако што су
касније писци прихватали природноправни или позитивистички елеменат
Гроцијусовог учења.
Чист природноправни приступ међународном праву налазимо код
Пуфендорфа (Pufendorf). Развијајући Хобсову (Hobbes) идеју да не постоји
друго право међу народима изузев природног права, Пуфендорф налази да
jus gentium не постоји већ да су правни односи различитих народа засно-
вани искључиво на природном праву.149 Природно право, моралистички
149 S. Pufendorf, „De jure naturae et gentium libri octo“, in Classics of International Law, trans. by C.
H. Oldfather, 1934, Chap, III, стр. 189.
интонирано у духу схоластике, је по Пуфендорфу, апсолутни критеријум

понашања држава на међународном плану и није подложно промени.150
Пуфендорф је практично једини заговорник чисте природноправне
школе у класичној доктрини међународног права.
Најближи чистој природноправној школи поред Пуфендорфа је Волф (Wollf) који по-
лази од идеје да државе не представљају ништа друго до појединачне слободне личности
које егзистирају у природном стању. Због тога народи у међусобним односима изворно не
користе никакво право изузев природног права – тј. по његовом схватању између међуна-
родног и природног права постоји апсолутни идентитет.151
Остали значајни представници класичне доктрине су ближи Гроцијусо-
вом дуализму у поимању међународног права. Тако, рецимо, Зуче (Zouche)
комбинује природноправни и позитивистички приступ, будући да међуна-
родно право (jus inter gentes) схвата као право „које је прихваћено обичајима
сагласним разуму“. Вател (Vattel), такође, полази од тога да природно право и
позитивно право (jus voluntarium) коегзистирају. Истина и он даје предност
природном праву будући да jus voluntarium или, како га он назива, претпо-
стављено право народа, не може бити супротно природном праву будући
да је природно право „неприкосновено, а од њега постављене дужности по-
требне и неизбежне...“152 И по Де Мартенсу (De Martens), поред позитивног
међународног права које не постоји у универзалном смислу већ као пози-
тивно право Европе, постоји и природно универзално и нужно право чије
заповести произлазе из разума и које је обавезно за све народе.153
Класична, рационалистички постављена природноправна школа, у ос-
нови, међународно право види као рефлекс аутономног, универзалног и
савршеног природног права. Позитивно међународно право које је, у одно-
су на природно право, секундарно право, произлази из воље држава али у
природном праву налази своју идеју водиљу и критеријум ваљаности. Бу-
дући да норме природног права, по том схватању, не могу бити дерогиране
двостраним или једностраним актима државе, то се природно право поја-
вљује као виши, супериорни поредак у односима између држава.
Дакле, природно право је целовит систем права по схватањима класи-
чне школе. Сам дуалитет природно право – позитивно право – које се, по
правилу, решава у корист првог је, у ствари, само привид. Наиме, примера
ради у Волфовом теоријском систему „Jus gentium voluntarum“је вољно, уго-
ворно право само снагом имагинарног владара civitas maxima те је, стога,
„вољно само именом“.154
Класична природноправна доктрина се, у основи, исцрпла у радовима
класика и бива потиснута еклектичким и позитивистичким доктринама.
Ренесансу доживљава крајем XVIII и у XIX веку у облику неоприродноп-
равне доктрине.
150 Ibidem, стр. 179.
151 Wollf, „Jus gentium methodo scientica pertractum“, Classics of International Law, by J. H. Drake,
1934, стр. 9.
152 E. de Vattel, Le droit des gens ou principes de la loi naturelle apliquee a la conduite et aux affaires des
Nations et des Souverains, 1758, пар. 9.
153 De Martens, Precis du Droit des gens moderne de L’Europe, 1864, I, стр. 44.
154 Ago, „Positive Law and International Law“, AJIL, 1957, vol. 51, стр. 694, fus 9.
Изражајни облици неоприродноправне школе су, углавном, двојаки.

На једној страни инсистира се на нужности постојања основних, фунда-
менталних права држава, а на другој, на посебној правној важности опш-
тих правних начела признатих од стране просвећених народа.
Доктрина основних права држава представља у ствари ratione materiae
сужену пројекцију природноправних схватања у теорији међународног права,
посебно у неоприродноправној реакцији на правни волунтаризам XIX века.
Тако, Бонфис (Bonfils) налази да државе, попут физичких лица, поседују апсолутна
примарна или перманентна права која су у основи државе као природне јединке и предста-
вљају услов њене егзистенције.155 Слично и Калво (Calvo) по коме принцип моралне соли-
дарности који природноправо ствара међу људима као индивидуама, на идентичан начин
повезује народе узајамним везама које, пре свих конкретних права и бенефиција, намећу
једну еквивалентну обавезу, узајамни реципроцитет. Обавезе које проистичу из природног
права представљају савршене и апсолутне обавезе за разлику од простих правила пристој-
ности и куртоазије.156 Надаље у квалификацији основних или фундаменталних права као
израза природног права иде Ле Фир (Le Fur). Основна права по мишљењу Ле Фира, пред-
стављају сам основ, conditio sine que non, међународног поретка јер „...ако не постоје фунда-
ментална права држава, онда без сумње, још мање постоје секундарна права, у смислу да не
постоји ниједно право држава, и свако међународно право, онако како је до сада схваћено
налази се без предмета“.157
Природноправно одређење основних, фундаменталних права налази-
мо и у неким међународним инструментима, попут Конвенције о правима
и обавезама држава ратификоване од 16 америчких држава.158 Повеља УН
није имуна на утицај природноправне школе, што се, рецимо, види из ква-
лификације права на самоодбрану као „урођеног“ у члану 51. Повеље.
Други неоприродноправни правац инсистира на релевантности опш-
тих правних начела признатих од стране просвећених народа који су, ина-
че, укључени као формални извор међународног права у члану 38. (ц) Ста-
тута Међународног суда правде. У овом приступу, општа правна начела
призната од стране просвећених народа се не схватају као супсидијерни
главни извор међународног права, него као најважнији принципи права
који не могу бити дерогирани било обичајним било уговорним правом, бу-
дући да изражавају свеопшту идеју непромењивог права.
У том смислу могу се истаћи учења Вердроса (Verdross) по коме сваки правни поредак ре-
гулише рационалну и моралну коегзистенцију чланова заједнице.159 По њему постоје извес-
ни правни принципи објективне природе својствени како унутрашњим, тако и међудржав-
ним, наддржавним заједницама и екуменској заједници међународног права (la communaute
oecumenique de Droit des gens).160 У том смислу резонује и фон Хајдт (Von der Heydte) по коме
општа правна начела улазе у састав Устава међународног права и заузимају највише место у
155 Bonfils, Manuel de droit international public (Droit des gens), 1914, Nos. 235, 239 i 240.
156 Calvo, Le droit international, theorique et pratique, 1880, стр. 412, 413.
157 Le Fur, „La theorie du droit naturel depuis le XVIII e siecle et la doctrine moderne“, RdC 1927, vol,
стр. 349–350.
158 У члану 5. Конвенције истиче се да се ради о правним институтима међународног права
која не могу бити мењана ни на који начин. в. The international Conferences of American States,
First Supplement, 1933–1940, 1940, стр. 121–124. Исту формулацију садржи и члан 8. Повеље
Организације Америчких држава усвојен на IX међународној конференцији Америчких др-
жава одржаној 1948.
159 Тако и Ведрис, „Forbidden Treaties in International Law“, AJIL, 1937., no. 4, стр. 571–577.
160 Scelle, Manuel de droit international public, 1948, стр. 578.
пирамиди међународног права.161 Рајман (Reinmann) налази да међународно право не може

као основ имати општи консензус држава већ да постоје извесна основна начела инхерентна
правном поретку, тако да, и међународно право произлазећи из саме природе ствари везују
државе независно од воље међународне заједнице, односно безусловно.162
У XX веку снажни утицај природног правног резоновања приметан је у доктрини људ-
ских права.
3. ПОЗИТИВИСТИЧКА ШКОЛА
Квалитативне промене у међународној заједници изражене првенстве-
но у јачању веза између држава и оснивању међународних организација
наметале су потребу да се установе јасна и чврста правила понашања. При-
родноправне концепције нису одговарале овим потребама, јер су, у основи,
пре субјективна пројекција међународног права него елаборација важећег
права. Елемент који је донео превагу позитивистичким концепцијама је
тешња веза ових концепција са фактицитетом и реалношћу.
Израз „позитивистичка школа“ међународног јавног права има врло
широко значење. Обухвата читав низ теоријских схватања од којих се нека
међусобно суштински разликују. Заједнички елемент свих схватања која
називамо позитивистичким лежи у чињеници да, насупрот школи природ-
ног права, међународно јавно право везују за категорију воље, сматрајући
вољне акте субјеката међународног права, међународне уговоре и обичаје
јединим изворима међународног права.
Разноврсна позитивистичка схватања међународног права није лако
разврстати. Како категорија воље представља централни појам позити-
вистичких схватања, изгледа природно као основ разврставања узети по-
имање категорије „воље“ тј. да ли се воља схвата као воља државе узете
појединачно или као општа или колективна воља.
3.1. Схватање воље као појединачног вољног акта. Ово схватање
заснива се на Хегеловом (Hegel) учењу о апсолутној суверености држава и,
у конкретној ствари, подразумева вољу државе као творца правних прави-
ла међународног права. Другим речима, без свог пристанка држава не може
бити везана међународним правом. Сувереност се у овом случају схвата не
само као највиша власт већ укључује и тзв. plenitudo potestas, дакле, нео-
граничену власт чије је релевантно обележје елеменат назван – Kompetenz
– Kompetenz тј. моћ државе да сама одређује обим сопствене надлежности
и модалитете њеног вршења.163 Као представнике овог схватања које би
могли назвати екстремним, волунтаристичким позитивизмом можемо на-
вести Јелинека (Jelinek), Зорна (Zorn) и Вензела (Venzel).
E. Lauterpacht, „Equity, Evasion, Equivocation and Evolution in International Law,“
Proceedings of the American branch of the ILA, 1977–78, стр. 45. Декларација начела међународ-
ног права о пријатељским односима и сарадњи између држава од 1970. године. Phosphates in
161 Von der Heydte, Die Ercheinungs formen des zwischenstaatlichen Recht: jus cogens und jus
dispositivum in Volkerrecht, 16 Zeitschrift fur Volkerrecht 1932, стр. 464.
162 Reinmann, Ius cogens in Volkerrecht, Eine quellenkritiche Untersuchung, 1971, стр 55.
163 Hamel Studien, Zub deuntschen Staatrecth, t. I, стр. 49.
Morocco, Judgment, 1938, PCIJ, Ser. A/B, No. 74, пар. 25.Свестан да апсолутна сувереност др-
жава води негацији међународног права, Јелинек покушава да изнађе основ међународног
права у тзв. аутолимитацији државе. По његовом схватању, једино држава може да ства-
ра позитивно право на основу својих заповести које имају правни карактер. Сувереност
је, по Јелинеку, правни појам, па је, отуда, и њена власт врховна и неограничена, те може
бити ограничена сама собом. Сваки акт државне воље је, по њему, ограничење те воље, које,
међутим, произлази из унутрашње природе воље. Другим речима, по његовом схватању,
држава може сваки акт у одговарајућој процедури окончати и ослободити се обавеза које
он установљава а да при том не вређа право. Ако се државни интереси не могу остварити на
основу постојећих прописа међународног права држава је слободна да раскине уговор или
одбаци конкретно правно правило.164 На линији таквог резоновања је и Зорн по коме је
међународно право само спољашње државно право, тако да у сукобу са међународним пра-
вом унутрашње право има апсолутни примат,165 те Вензел који сматра да је међународно
право инфралегално право (untergesetzesrechm) чија правила стичу важност из националних
законодавних система посебно приликом усвајања сваког појединог међународног угово-
ра. По овом схватању, воља државе се у процесу стварања правних правила међународног
права своди на појединачни пристанак као основ обавезивања државе. Пристанак је опозив
у сваком тренутку а на основу ванправних – политичких или других момената. На овај на-
чин се међународно право релативизује готово до његове негације и своди на однос снага
и каприц. Није случајно што је овакво схватање послужило као основ националсоција-
листичке идеологије у Немачкој пред Други светски рат и представљало оправдање немачке
експанзионистичке политике.
Воља државе се, дакле, појављује као конститутивни елеменат међуна-
родног права и то како уговора тако и обичаја будући да се потоњи ква-
лификују као „прећутни уговор“. У волунтаристичким координатама не
постоји међународно право над државама, већ само право које држава
хоће. Пристанак као услов важења норме сам по себи би био прихватљив
да се не сматра неограничено и једнострано опозивим и то по основу по-
литичке категорије државних циљева који држави омогућава да једностра-
но откаже послушност конкретном правилу међународног права или, чак,
међународном праву у целини.
3.2. Схватање воље као опште или колективне воље. Модернија ва-
ријанта позитивизма основ међународног права види у општој или заје-
дничкој вољи. Као творац овог схватања обично се наводи Ханс Трипел
(Trieppel).166 Бавећи се питањем односа унутрашњег и међународног пра-
ва, Трипел повлачи разлику између две врсте уговора – контрактуелних
(Vertag) и легислативних (Vereinbarung). Ови други почивају на заједничкој
вољи уговорница, вољи која почива на идентичним циљевима уговорница.
Заједничка воља, настала сједињавањем воља појединачних уговорница,
елиминише сваки материјални и вољни, психолошки антагонизам између
уговорница. Заједничка воља није, дакле, прост скуп или збир воља уго-
ворница узетих појединачно. Она је више од тога, нека врста објективног
правног облика испољавања појединачних воља и, у исто време, негација
воље појединачне државе као легислативног акта.
Међународно право, по Трипелу, настаје на бази заједничке воље др-
жава, и ако га држава усвоји, не може га једнострано отказати изузев у слу-
чају клаузуле rebus sic stantibus.
164 G. Jelinek, Die rechtliche Natur der Statenfertrage, 1880, стр. 15, 49 i 59.
165 Zorn, Grundzuge des Volkerrechts, 1903.
166 H. Trieppel, Volkerecht und Landesrecht, 1899.
У време када је формулисана, ова теорија је поседовала прогресивно

значење. Са теоријског становишта слаба тачка јој је што није давала од-
говор на питање зашто је консензус држава био неопозив за државу узету
појединачно? Трипел је био свестан релевантности овог питања али је из-
бегао да се о њему изјасни квалификујући га као неправно питање.
Трипелово схватање је извршило знатан утицај на доктрину међу-
народног права. Мада невелико по обиму оно је прекретница у присту-
пу појму воље унутар позитивистичке школе. Представља дефинитиван
раскид са поимањем воље као воље сваке државе узете појединачно. Кас-
нија позитивистичка учења еволуирају од колективне воље, као мање више
скупа појединачних воља, ка интегралној међународној вољи у форми
„воље међународне заједнице“, „вољи породице нација“ итд. Смисао ин-
тегралистичких теорија о вољи у међународној заједници за основни циљ
има обезбеђење објективне природе међународног права.
3.3. Интегралистичке теорије воље. У најновијој варијанти позитиви-
зма везаној, углавном, за расправе о jus cogensu у међународном праву,167
воља као релевантни креатор правила међународног права се везује за ка-
тегорију међународне заједнице.168
У овој тачки класично позитивистичко схватање се сусреће са елемен-
тима природноправног и социолошког схватања међународног права. Еле-
менти природноправног учења у овој конструкцији састоје се у томе што
само прибегавање појмовима као што су „међународна заједница“, „општа
правна свест“ и слична, садржи елементе метафизике који има за циљ да
објасни феномен обавеза које везују државе као изворно слободне и неза-
висне субјекте.169 Утицај социолошког учења испољава се у чињеници да
пристанак државе, схваћен као правило или као изузетак, посматра или
се може посматрати као доказ опште воље међународне заједнице која се
изражава кроз изричити или прећутни пристанак чланица те заједнице.
Тиме се, бар, алудира да норме међународног права настају са променама
у социолошком супстратуму, тј. у скупу друштвених, политичких, економ-
ских и социјалних услова, дакле, да се правни извори налазе у друштвеним
167 Мада елементе тог схватања налазимо и у конструкцији универзалног обичаја.
168 Концепција о свести човечанства (convition del humanite) коју је развио Блунчли (Bluntschli)
је, могли би рећи, претеча концепцији о вољи међународне заједнице као основу међуна-
родног права. Блунчли полази од разликовања две врсте међународних уговора. На једној
страни, налазе се уговори у строгом смислу речи који стварају чисто уговорно право, дакле,
комплекс правила у односу на чије настајање и престанак као релевантна важе класична
правила међународног уговорног права. Чисто уговорно право (droit purement conventionel),
Блунчли везује за пристанак држава. Насупрот овим уговорима, стоје pacta instar leges тј.
уговори или протоколи формулисани на међународним конгресима и конференцијама од
стране суверена или њихових министара који садрже општа и нужна правила и принципе
међународног права. Ови принципи представљају нужно право (droit neccessaire) и као так-
ви немају карактер уговорног права већ представљају израз свести човечанства пре него
манифестацију воље различитих држава. Другим речима, по Блунчлију ради се о једном
међународном закону редигованом у форму уговора који је само инструментални облик
правила која поседују апсолутно, надуговорно дејство. в. Bluntschli, Le droit International
codifie, 1886, стр. 12, 13 i 402.
169 В детаљније, Niemeyer, Law Without Force, The Function of Politics in International Law, 1941,
стр. 161 и даље.
потребама. Блиско овом схватању је и схватање тзв. универзалног интере-

са као основа међународног права.170
„Воља међународне заједнице“ представља, по својим материјалним
обележјима, позитивистичко-социолошки феномен, тј. комбинацију воље
као правног феномена и ванправних или метаправних елемената.
Конститутивни елеменат „воље међународне заједнице у целини“ пред-
ставља позитивистичка концепција воље која је најближа тзв. колективној
вољи. То јасно произлази из тумачења израза „воља међународне заједни-
це у целини“ који је дала Редакциона комисија Конференције о уговорном
праву одржане 1969. године у Бечу и које је инкорпорисано у релевантне
одредбе Конвенције о уговорном праву. Редакциона комисија је истакла да
је укључењем израза „међународна заједница као целина“ желела да подву-
че да се не поставља питање захтева да једно правило „буде прихваћено и
признато од свих држава“.
Било би довољно уколико то учини врло велика већина (very large
majority); то би значило ако једна држава изоловано одбије да призна пра-
вило, или уколико ту државу подржи врло мали број држава (very small
number) прихватање и признање правила од стране међународне заједнице
као целине не би било доведено у питање.“171
Дакле, воља велике већине држава дата у класичном облику путем пристанка, пред-
ставља нуклеус, неку врсту генератора воље међународне заједнице у целини. У односу на
државе које нису дале свој пристанак, а које чине мањину, воља велике већине држава се
појављује као објективна чињеница коју не само да не могу пренебрећи, већ која предо-
дређује или а priori одређује њихову вољу. Другим речима, воља међународне заједнице у
целини подразумева како елементе вољне сагласности, тако и принуде у социолошком сми-
слу (тзв. принудљивост права).
Категорија воље међународне заједнице као целине допушта устано-
вљење релевантних правила и без сагласности свих држава, ако су у пи-
тању витални, фундаментални интереси који не допуштају понашања у
чијој основи су појединачни добици и циљеви. Објективно међународно
право је, наиме, немогуће конструисати у основама постојања великог
броја суверених, независних држава чији се интереси, по природи ствари,
не подударају или, чак, супротстављају. Воља међународне заједнице као
целине произлази, дакле, из интереса који надмашују индивидуалне инте-
ресе држава, из виших интереса или вредности на којима почива међуна-
родна заједница и стандарда који су за њен опстанак неопходни.
3.4. Ограничења аутономије воље у позитивизму. За разлику од при-
родноправне школе која је ограничавала аутономију воље држава, класич-
на позитивистичка доктрина таква ограничења није постављала. По њој,
уговорне одредбе утемељене на сагласности воља држава имају превагу над
свим обавезама, тако да се сматрало да је, рецимо, доктрина по којој иле-
гални или неморални међународни уговори не важе – неприхватљива.172
Државе су могле закључити било какав уговор а да се питање легали-
тета преузетих обавеза не поставља, јер је воља државе имала креативну
170 В. Б. Јанковић, Основи међународног јавног права, 1958, стр. 82–87.
171 Official Records of UNCLT 1968, стр. 472.
172 C. Parry, The Sources and Evidence of International Law, 1965, стр. 34.
снагу. Истицало се, примера ради, да се држава може уговором обавезати

да се не користи слободама отвореног мора.173
У строго позитивистичком приступу, аутономија воље странака трпи
само формална ограничења изражена у техничким правилима уговорног
права или правилима која регулишу настанак обичаја остављајући пуну
слободу државама да утврде садржину правила према свом нахођењу.
Другим речима, строги позитивизам не поставља нити, по својој приро-
ди, може поставити објективна ограничења вољи држава као ствараоца
правних правила. Због тога су сва правила у његовом систему диспозитив-
не природе које странке могу узајамним споразумом inter se отклонити у
међусобним односима. Такво стање ствари очигледно није одговарало пот-
ребама једне релативно организоване и развијене међународне заједнице.
Због тога, модерни правци позитивизма траже начине да успоставе
границе аутономије воље држава. Два су основна облика ограничавања
воље држава изграђена у доктрини – нормативистички и објективистички.
Први облик концептуализован је нормативистичком теоријом бечког
професора Ханса Келзена (Kelsen). Нормативистички концепт права је, у
основи, концепт позитивног права, будући да је „позитивно право увек
право одређене заједнице“.174
Нормативизам је део позитивистичког приступа с обзиром на то да јасно разликује
„емпиричко право и трансцеденталну правду“. Међутим, од њега се разилази кроз свој ба-
зични постулат основне норме као правне хипотезе и суштински приближава метафизич-
ким концепцијама права.
Ограничења аутономије воље држава у нормативистичком присту-
пу, произлазе из постулата да „право регулише своје сопствено стварање
утолико што једна правна норма одређује начин на који се ствара друга
норма“ што значи да се „однос између норме која регулише стварање дру-
ге норме и те друге норме може представити као однос надређености и
подређености“.175 Основна норма међународног права је норма pacta sunt
servanda. Самом природом односа између међународног и унутрашњег
права, нормативистичка теорија поставља ограничења аутономији воље
држава. Још 1952. Келзен је изричито истицао да: „садржај уговора не сме
бити у сукобу са нормом општег међународног права која има карактер jus
cogens-а“, те да би уговор којим би се две или више држава међусобно осло-
бодиле обавеза наметнутим међународним правом који забрањује окупа-
цију дела отвореног мора врло вероватно био оглашен ништавим од стране
компетентног међународног суда.176
173 Sereni, Diritto Intenazionale Publico, 1956, I, пар. 27; Morrelli, „A proposito di norme
internazionale cogenti,“ Rivista di diritto internztionale, 1968, vol. 51, str. 108 и даље; Зато је у
праву Јелинек када примећује да је свака међународно правна неправичност (un recht) могла
inter partes „да се постави као право, тако што би се учинила правно важећим садржајем
неког уговора.“ Јелинек, op. cit., стр. 40.
174 Х. Келсен, Општа теорија државе и права, 1951, стр. 12 – превод др Д. Лукића и М. Симића.
175 Х. Келсен, op. cit., стр. 129.
176 H. Kelsen, Principles of International Law, 1952, стр. 322–323 i 483. Други истакнути представ-
ник нормативизма Анцилоти квалификује правило pacta sunt servanda као надуговорну и
надпозитивну норму која лежи у основи међународног правног поретка. Anzilotti, Cours de
droit international, 1929, I, стр. 43–44, trad. Gidel. Слично и Kunz, „Meaning and the Rang of the
Norm Pacta Sunt Servanda,“ AJIL, 1945, vol. 39, стр. 181.
Други, објективистички облик подразумева поимање међународног

права као израза заједничких потреба, а вољи државе придаје декларативни
уместо конститутивни значај у поступку норми међународног права. Као
релевантна варијанта овог приступа може се навести учење о „вољи међу-
народне заједнице као целине“ као основу важења међународног права.
Ова варијанта је укључена и у ткиво позитивног права као основ на-
станка норми jus cogens-а које утврђују границе аутономије воље држава у
међународном праву.
Заједничко за оба ова облика – како нормативистички тако и објекти-
вистички – је чињеница да у нормативну структуру међународног права
уводе хијерархију правних правила на основу њихове правне снаге, делећи
их на jus dispositivum и jus cogens.
4. СОЦИОПСИХОЛОШКЕ ТЕОРИЈЕ
У ову групу можемо сврстати теорију „осећаја“ права М. Крабеа
(Krabbe) и теорију солидарности Л. Дигиа (Duguit).
Крабеова теорија међународног права полази од премисе да су власт др-
жаве и власт права једна иста ствар – држава је, по њему, суштински систем
правних односа који постоји унутар једне заједнице, у којој је власт лично-
сти било стварна или фиктивна заменила спиритуалну моћ. Основ власти
права није у некој спољашњој сили, већ у осећају права (das Rechtsgefuhl).
Осећај права не деле по Крабеу, све државе, већ, како изгледа, само уставне,
правне државе. Осећај права је природна ментална особина на којој почива
ваљаност права. Тај осећај чини део наше свести и обележен је инстиктив-
ном нормативношћу у смислу да ми стварима дајемо одређене вредности
као што неку ствар сматрамо добром, лепом или исправном. Битно је да
ниједно од тих осећања не деривира из воље државе или појединца.
Крабеовој теорији се стављају два основна приговора. С једне стране,
могуће је да позитивно право садржи одредбе које не почивају на осећају
права а које важе у смислу позитивног права. По Крабеовом мишљењу у
том случају се не ради о праву што се сматра парадоксалним – јер излази
да правило позитивног права нема правну ваљаност.177
С друге стране, очигледно је да се осећај права разликује од појединца
до појединца и није јасно како се на основу тако различитог осећаја може
створити стандард објективности, који је, када је реч о праву, неопходан.178
У ствари, по овој теорији термин међународно право је погрешан. Тре-
бало би га звати супернационално право, јер је то право заједнице која је
састављена од држава. Државе, пак, по овом схватању нису субјекти међу-
народног права у класичном смислу речи. Правна правила која регулишу
односе у међународној заједници за адресате имају директно појединце, на
пример, законодавца, судију, владин департман или физичко лице.
177 J. L. Brierly, The Basis of Obligation in International Law, 1958, стр. 60.
178 Ibidem.
У конструкцији своје теорије Диги полази од два, по њему, необорива

факта. Прво, свест и воља појединца, и друго, да је човек социјално биће,
или, другим речима, да је солидаран са другим људима. По том основу
Диги пориче постојање државе као правне личности и суверене јединке.
Држава је за њега само скуп људи који живе на одређеној територији и на
којој јачи намеће своју вољу слабијем. За Дигија солидарност није психо-
лошка категорија, већ искључиво чињеница која нема моралну предност из
које индиректно деривира обавезна снага права. Смисао лежи у условима
који се морају поштовати. Човек, наиме, може живети само у друштву, у
заједници са другим људима, а из тога следи да човек који жели да живи
мора прихватити ограничења своје природе. Човек, по њему, мора бити
„солидаран“ као што мора јести и пити да би живео. Солидарност је, по
свом домашају, универзална чињеница, она се једнако односи на владаре
као и на оне којима влада. Штавише, власт владара је легитимна када се ко-
ристи у циљу успостављања или јачања солидарности, што ће рећи јачања
права. При том не постоји никакво право на владање које Диги одређује
као метафизичку апстракцију. Међународна норма, по његовом схватању,
настаје спонтано када се у маси појединаца формира свест да је потребно
интервенисати како би се спречила повреда неког правила.179
Солидарност је у његовом учењу идеалистички постављена. Јер, ако је
солидарност природна чињеница онда су борба за егзистенцију, неједна-
кост моћи и вештина једнако природне чињенице.180 Тешко је објаснити
како солидарност прелази у дужност појединца да се понаша у складу са
солидарношћу, јер је егоизам, такође, природна особина човека. Зато се
Дигију приговара да је његово учење о солидарности једна варијанта старе
концепције природног права.181
5. ПОСТПОЗИТИВИСТИЧКА УЧЕЊА
Под постпозитивистичким учењима, или, како се, такође, називају,
постомодернистичком или критичком теоријом међународног права, под-
разумевају се учења која се темеље на постулатима либералне политичке
теорије примењене на простор међународне заједнице и међународног
права као права те заједнице.182 Тако схваћена теорија има два дела. У делу
који се односи на универзално међународно право, његов основ и природу,
могла би се назвати описно постпозитивизмом, а у делу који елаборира ин-
ституције данашње међународне заједнице – постмодернизмом.
Присталице овог учења доводе у сумњу реално постојање универзалног
међународног права. Своје сумње у том смислу, које иду и до отвореног пори-
179 L. Duguit, Traite de droit constitutionel, 1927, стр. 67 и даље.
180 J. L. Brierly, op. cit., стр. 57.
181 Ibidem.
182 В M. Koskenniemi, From Apology to Utopia, The Structure of International Legal Argument,
1989; D. Kennedy, International Legal Structures, 1987; A. Carty, „Critical International Law:
Recent Trends in the Theory of International Law“, EJIL, 1/1991; B. Simma, International Crimes:
Injury and Countermeasures in International Crimes of States, 1989; W. Hummer, „Internationale
nichtstaatliche Organisationen in Zeitalter der Globalisierung“, Berichte der Deutchen Gesellschaft
fur Volkerecht 39/1999; Non-State Actors as New Subjects of International Law, ed. Hofmann, 1999.
цања, темеље, углавном, на традиционалним аргументима негаторских теорија

о међународном праву као позитивном праву. Кажу, рецимо, да међународном
праву недостаје нормативна и институционална хијерархија без које нема ис-
тинског права, тако да је универзално међународно право, или, како га називају
„универзално прихваћени правни дискурс“ једна фикција. Отуда, позивање на
универзално међународно право је само средство манипулације, „наметање
партикуларистичког језика“ својственог феномену који, у ствари, не постоји.
Не одричу, наравно, постојање правних правила која би регулисала
међународне односе. Сматрају, међутим, да потребан капацитет за ефек-
тивно регулисање међународних односа поседују само поједини делови
универзалног међународног права – тзв. самодовољни (self-contained) ре-
жими попут права човека, међународног економског права, права заштите
човекове околине, хуманитарног права и космичког права. Као самодовољ-
ни ови делови општег међународног права се, по њима, могу примењивати
самостално, ван универзалног права као таквог. Због тога се премиса фра-
гментације универзалног међународног права и може сматрати темељном
премисом постпозитивистичког учења. Како је фрагментација универзал-
ног међународног права у постпозитивистичкој режији делимична и се-
лективна, за непосредну последицу има дерегулацију читавих делова међу-
народних односа, а поготово најделикатнијих, политичких односа, који би
требало да се темеље на фундаменталним принципима међународног права
попут суверене једнакости држава, неинтервенције, забране претње и упо-
требе силе у међународним односима, равноправности и самоопредељења
народа, сталног националног суверенитета над националним изворима и
сл. Ваља нагласити да дерегулација није случајна, колатерална последица
премисе фрагментације међународног права, већ свесно опредељење пост-
позитивиста, у ствари, једна од његових темељних премиса.183
Постпозитивистичко тумачење фрагментације међународног права може се оквали-
фиковати као вулгарно и инструментално у функцији глобализације као групног унилате-
ризма идеолошки и политички хомогених држава победница у хладном рату.
Тврдњом да потребан квалитет за ефективно регулисање међународних односа имају
само тзв. самодовољни режими, одриче се, између осталог, уставни карактер Повеље Ује-
дињених нација и њених фундаменталних принципа и правила на којима почивају и свој
легитимитет црпе и тзв. самодовољни режими. Дерегулацијом читавих структура међу-
народних односа, као првој и непосредној последици постпозитивистички схваћеној фра-
гментацији, отворио би се широк простор за примену политике силе било у „тврдом“, ору-
жаном облику или меком облику применом политичког и економског притиска.
У том смислу, разумно је претпоставити да и избор тзв. самодовољних режима није слу-
чајан. Ти режими су, с једне стране, нормативно дизајнирани уставном према једном моделу,
а с друге стране, за њих је тешко рећи да су нормативно потпуно уобличени и ефективни.184
Неубедљив је покушај објашњења настанка тзв. самодовољних режима принципом lex
specialis derogate legi generali.185
Принцип lex specialis је превасходно принцип тумачења којим се разрешавају сукоби
између правила унутар конкретног правног система. Њиме се не укида нити поништава
веза између специјалног и општег правила. То јасно потврђује и јуриспруденција Европског
183 M. Koskenniemi, P. Leino, „Fragmentation of International Law? Postmodern Anxieties“, Leiden

Journal of International Law, 2002, vol. 15.
184 V recimo, str. 557–563; 695–697
185 Fragmentation of International Law difficullies arising from the diversification and expansion of
International Law, Report of the Study Group of the International Law Commission finalized by
Martii Koskenniemi, A/CN 4/L, 682, 13 April 2006, pp. 33–64
суда за људска права. У случају Neumeisor суд је нагласио да специфична обавеза из члана
5 (5) Европске Конвенције о људским правима која се тиче компензација за незаконито ха-
пшење и притвор не може превагнути над општијом одредбом о компензацији из члана 50,
јер би то водило последицама неспојивим са предметом и циљем уговора.186 Довољно је у
примеру члана 50. узети у обзир специфичну одредбу.187
У ствари, принцип lex specialis има шире значење од разрешења сукоба правних пра-
вила. Примењује се и да отклони сувишно у праву, спречавајући истовремено примену ком-
патибилних општих и специјалних правила.
Тако, принцип lex specialis је пре средство координације и интеграције општих и спе-
цијаних правних правила како би се остварило поступно регулисање одређене ствари, него
инструмент фрагменатације у смислу постпозитивистичке доктрине.
Важан предмет критичког преиспитивања у постпозитивистичком
приступу су главни формални извори међународног права, посебно оби-
чајно право које се, мада неоправдано, у теорији сматра синонимом за
опште међународно право. Општи став постпозитивиста је да формалне
изворе као основ тзв. формалне легислације (formal legislation) или ства-
рања правних правила међународног права треба супституисати нефор-
малном нормативном праксом188. У том контексту стављају под сумњу и
ваљаност концепције обичаја као извора међународног права. По њима,
нејасно је да ли се опште обичајно међународно право уопште темељи на
обавезној сагласности држава или, пак, почива на фиктивном предста-
вљању сагласности које, у ствари, често и нема.
Оспоравање општег међународног права неизбежно покреће и питање
међународне заједнице као медијума у коме оно делује.
Међународна заједница, схваћена као социо-политичка целина је, по
постпозитивистима, једна фикција која почива на универзалистичкој при-
нуди чије је основе поставио Платон те хришћанско учење о јединству
људског рода (genus humanum). Због тога је, по њиховом уверењу, треба
супституисати националним и регионално-континенталним структура-
ма. Предлажу, ослањајући се на налазе културне антропологије и етногра-
фије, да се нови правни дискурс успостави на културној идентификацији
друштава, и, на тој основи, диференцијацији, применом права на култур-
но самоопредељење. Јер, кажу, кључни елемент права није покоравање већ
идентификација и диференцијација.
У односу на субјекте међународног права, позиција постпозитивиста
је антиетатистичка. У оквиру редукције суверенитета држава, с једне стра-
не, и кризе Уједињених нација као међународне политичке организације
држава, с друге стране, отвара се простор за промоцију недржавних ен-
титета као што су појединци, невладине организације и мултинационалне
компаније. Другим речима, ствара се нова конфигурација ентитета и од-
лучилаца, док је улога државе промењена тако што уместо твораца норми
постаје неко ко само олакшава нормативност саморегулишућих система.189
186 ECHR, No. 17, para 19.
187 Commetary of International Law Commission on Article 55 (lex specialis) of Rules on State
responsigility).
188 Lowe, „The Politics of Law-Making: Are the Method and Character of Norm-Making Changing?“
in The Role of Law In International Politics, 2000; Loquim, Ravillan, „La volonte des operateurs
vecteur d’un droit mondialise“ in La mondialisation du droit, 2000.
189 J. Verhoeven, „Soverainete et mondialisation“, u Loquim, Kessedian, La mondialisation du droit, 2000.
Негација међународне заједнице као целине повлачи за собом и дис-

квалификацију институција које је отелотворују. Организација уједињених
нација је, по њима, доживела колапс. Фрагментација међународног права
у први план избацује организације које делују у оквиру самодовољних де-
лова међународног права попут Светске трговинске организације (WTO),
Међународног монетарног фонда (IMF) и Светске банке (WB). Критика
пролиферације међународних судова190 која се посебно односи на ad hoc
судове као институције селективне правде, не сматра се оправданом јер
ако се јуриспруденцији ових судова могу ставити замерке,191 она сама по
себи носи позитивно значење тиме што оспорава „привилеговану улогу
Међународног суда правде.“192
Учинак постпозитивистичког учења може се оцењивати из два угла. У
погледу дијагнозе стања међународног права, поготово у периоду од 90–
тих година прошлог века, постпозитивизам је дао низ драгоцених сазнања.
Што се, пак, тиче његовог доприноса општој теоријској ризници међу-
народног права, ствари изгледа стоје другачије. Ако под теоријским учењем
подразумевамо нове начине промишљања или промоцију нових идеја у
конкретној научној области, онда би се постпозитивизам тешко могао и
назвати новом теоријом међународног права. Пре би се могао оквалифико-
вати као спој традиционалних негаторских теорија о међународном праву
и сазнања неправних наука – углавном, политикологије, културне антропо-
логије и етнографије – која се покушавају трансплантирати у биће међуна-
родног права. Својим, у основи, негативним односом према међународном
праву – у том погледу индикативан је и назив учења који нема позитиван
садржај, у односу на, рецимо, школу природног права или позитивизам –
пре отвара питања него што даје прихватљиве правне одговоре.
За стандарде једне самосталне теорије међународног права, поред не-
достатака нових правних идеја, постпозитивизам је оптерећен и са преви-
ше контрадикција.
Најпре, теза да међународно право не поседује нормативну хијерар-
хију не стоји. Увођење норме ius cogens-а у позитивно међународно пра-
во за последицу, између осталог, има управо хијерархијску поделу норми
међународног права на више, когентно право и диспозитивно право. И по-
ред недовољне прецизности садржине ius cogens-а, неспорно је укорењен
у пракси међународних судова и држава а управо се од ове праксе очекује
комплетна разрада садржине ius cogens-а.193
Штавише, у променама које су у међународној заједници наступиле
након 90-их година прошлог века, вредности западног модела – тржиш-
на економија, парламентарна демократија и људска права – се у пракси
190 V G. Guillaume, „The Future of International Judicial Institutions“, ICLQ, 1995, vol. 44; Adress to
the Plenary Session of the General Assembly of the United Nations by Judge Schwebel, President
of the International Court of Justice, 26 October 1999 – www.icj-cij.org
191 Интересантна је оцена Трибунала за бившу Југославију да се сам изјасни о приговору на-
длежности. „Тешко се могло очекивати да се Трибунал за бившу Југославију (ICTFY) уздржи
од изјашњавања о легалности сопственог установљења, и тако држи у мраку основу бројних
оптужби као и судбину својих 1100 запослених. – M. Koskenniemi, P. Leino, op. cit., стр. 563.
192 M. Koskenniemi, P. Leino, op. cit., стр. 567.
193 YILC 1995, II.
третирају као опште вредности тј. основа режима ius cogens-а. Затим, тзв.
самодовољни режими као супститут општег међународног права су инте-
грални делови права кога треба да супституишу, тако да и у формалном и
у материјалном смислу без њега тешко могу да опстану. Поред тога, извори
права самодовољних режима су баш универзални обичаји и мултилатерал-
ни уговори које постпозитивизам дисквалификује као формалне изворе
међународног права. Меко право (soft law) као алтернатива уговорима и
обичајима би лишила „самодовољне режиме“ правне супстанце и свело их
на еластичну форму прагматичног решавања ствари на бази односа снага
и опортунитета. Надаље, институционална неизграђеност прати међуна-
родно право од његовог настанка, па је нејасно како су оне угрозиле његов
кредибилитет, па и сам опстанак, тек крајем прошлог века. Јер, међународ-
на заједница је од 90-их година прошлог века на таласима глобализације у
основи постала хомогенија него икад у својој историји. Објашњење пост-
позитивиста да кризу општег међународног права треба приписати кризи
суверенитета као обележја државе, на једној страни, и колапсу међунаро-
дне заједнице оличене у Организацији Уједињених нација, на другој, је не-
логично и неубедљиво. Слабљење суверенитета држава би логички треба-
ло пре да допринесе јачању него слабљењу Уједињених нација. Чињеница
да је општа позиција Уједињених нација значајно слабија него што би се
могло очекивати нема никакве везе са слабљењем суверенитета, већ је из-
раз намере, по природи неоимперијалне, да се међународни поредак, како
у својој нормативној тако и у институционалној димензији релативизује
и замени праксом у маниру реалне политике која у постојећој фактичкој
дистрибуцији моћи није далеко од политике силе (Machtpolitik), истина у
мекшој и прикривеној варијанти.
У целини посматрано, могло би се рећи да је постпозитивизам пре
теоријски покушај накнадне рационализације фактичког стања у међуна-
родној заједници у ери глобализације него изворна теорија конкурентна
постојећим теоријама међународног права. У кључним тачкама – питања
формалних извора међународног права и његових субјеката, те природе
међународне заједнице194 – она у високом степену одговара политичким
захтевима креатора новог светског поретка, који подразумевају меку ре-
визију или суспензију фундаменталних начела Повеље и супституцију Ује-
дињених нација неформалним структурама или постојећим међународним
организацијама попут НАТО-а или ОЕБС-а, у случајевима када конкрет-
на одлука или акција не бива одобрена у надлежним телима Организације
Уједињених нација. Другим речима, постпозитивизам, ако луцидно отвара
извесна релевантна питања међународног права у актуелним околности-
ма, не даје задовољавајуће одговоре у координатама међународноправног
резоновања, него, у ствари, у простор права покушава да унесе резон не-
правних дисциплина угрожавајући основне тековине историјског развоја
194 Рецимо, у деконструкцији међународне заједнице по основу културне идентификације пост-

позитивизам је очигледно инспирисан Хантингтоновим учењем о сукобу цивилизација.
IV. ОДНОС УНУТРАШЊЕГ
И МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА
Andraši, Međunarodno javno pravo, Zagreb, 1971; Анзилотти, Цоурсде дроит интернати-
онал, Сиреу, 1929; Бартош, Међународно јавно право, Београд, 1954; Bergbohm, Statotsvertage
und Gesetz als Quellen des Volkerrechts, Dorpat, 1887; Cavare, Le droit international public positif,
Paris, 1961; De Visscher, „Les tendances internationales des constitutions modernes“, R.C.A.D.I.,
1952, I, vol. 80; Dhommeaux, „Monismes et dualismes en droit international des droits de
l’homme“, A.F.D.I., 1995; FerrariBravo, „International and Municipal Law. The Complementarity
of Legal Systems“, in R. St. J. McDonald, D.M. Johnston, The Structure and Process of International
Law, Nijhoff, La Haye, 1983; Иблер, „Однос међународног и унутрашњег права“, НЗ, бр. 11–
12/1957; Александар В. Гајић, „Уставна повеља и поједина питања међународног јавног пра-
ва“, Уставне промене, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд 2003, стр. 215–230;
Александар В. Гајић, „Имплементација норми међународног права у правни систем Србије
и Црне Горе,“ у Уставне промене у нас, Косовска Митровица, 2004, стр. 207–220; Jelinek, Die
rechtliche Natur der Statenvertrage, Wien, 1880; Kelsen, „Les rapports de systeme entre le droit
international et le droit interne“, R.C.A.D.I., 1926, IV, vol. 14; Kelsen, Theoriegenerale du droit et
de l’Etat, reed., Bruylant/L.G.D.J., 1997; Миленко Крећа, „Пар општих напомена о одредбама
Уставне повеље СЦГ које се тичу међународног права“, Уставне промене, Правни факул-
тет Универзитета у Београду, Београд, 2003, стр. 145–154; Lardy, La force obligatoire du droit
international en droit interne, L.G.D.J., 1966; Marek, „Les rapports entre le droit international et le
droit interne a la lumiere de la jurisprudence de la C.I.J.“, R.G.D.I.P., 1962; Mosler, „L’application
du droit international public par les tribunaux nationaux“, R.C.A.D.I., 1957, I, vol. 91; Rigaux,
Droit public et droit prive dans les relations internationales, Pedone, 1977; Ross, A Textbook of
International Law, London, 1947; С. Ђајић, Односунутрашњег и међународног права са посеб-
ним освртом на дејство одлука међународних судова, докторска дисертација, ПФ у Новом
Саду, 2003; Santulli, Le statut international de l’ordre juridique etatique: Etude du traitement du
droit interne par le droit international, Pedone, Paris, 2001; Schecher, Deutsches Aussenstaatstrecht,
Berlin, 1933; Sperduti, „Dualism and Monism. A Confrontation to be Overcame“, I. Y.B.I.L.,
1977; Triepel, „Les rapports entre le droit international et le droit interne“, R.C.A.D.I., 1923, vol.
1; Triepel, Droit international et droit interne, Pedone, 1920; Tunkin, „Remarks on the Primacy
of International Law in Politics“, Mel. Virally; Vallee, „Notes sur les dispositions relatives au droit
international dans quelques constitutions recentes“, A.F.D.I., 1979; Virally, „Sur un pont aux anes:
les rapports entre droit international et droits internes“, Mel. Rolin, 1964; Zorn, Grundziige des
Volkerrechts, Leipzig, 1903.
Однос унутрашњег (државног) права и међународног права се, по пра-
вилу, посматра кроз призму монистичко-дуалистичке контроверзе. Израз
„однос унутрашњег и међународног права“ садржи извесну непрецизност
и вишезначност, тако да ћемо, из разлога јасноће и прецизности, однос
унутрашњег и међународног права посматрати на два основна нивоа:
1. нивоу теорије који се своди на квалификацију правне вредности ова
два права и
2. нивоу праксе (унутрашње и међународне) која подразумева конкре-
тан однос правила унутрашњег и правила међународног права у поступку
примене.
1. ОДНОС УНУТРАШЊЕГ И МЕЂУНАРОДНОГ

ПРАВА НА ТЕОРИЈСКОМ НИВОУ
Овако схваћен однос унутрашњег и међународног права испољава се
кроз супротстављање дуалистичке и монистичке теорије. Као теоријски
модели односа унутрашњег и међународног права, монизам и дуали-
зам нису норме, стварне или претпостављене, већ теоријско, апстрактно
виђење односа ова два права без обзира што оба имају упориште у пракси.
Изражавајући вредносни однос према идејама које леже у основи ова два
права – идеји суверенитета у унутрашњем праву и идеји заједништва оли-
ченог у међународном праву – монизам и дуализам имају пре правнополи-
тичко него правнотехничко значење.
1.1. Дуалистичка теорија. Основна премиса дуалистичке теорије је
да међународно и унутрашње право коегзистирају као два независна, од-
војена објективна права, два самостална правна круга. Не постоје стварне,
материјалне везе између ова два права, јер је међународно право – право
између држава, а унутрашње (државно) је право између физичких и прав-
них лица која се налазе на територији државе.
Ratio одвајања међународног и унутрашњег права је у изворима. Трипел,
оснивач дуалистичке теорије, каже да унутрашње право настаје законом, а
међународно право споразумом (Vereinbarung). Према томе, извор унутра-
шњег права је воља државе, а извор међународног права је воља више др-
жава, заједничка воља (Gemeinwille) као „сједињење посебних воља држава“.
Други историјски заступник дуализма, Анцилоти (Anzilotti) објектив-
ни основ међународног права не налази у категорији воље, већ у мета-
физички схваћеном принципу pacta sunt servanda као хипотези која се не
може објаснити и на којој се гради међународни поредак.
С обзиром на то да је, каже Трипел, извор државног права – воља др-
жаве, а међународног – заједничка воља држава, то се „ради о два различи-
та правна система“, чији се међусобни однос исцрпљује у рецепцији.
Унутрашње и међународно право не могу, по правилу, доћи у стање
конкуренције и сукоба. Могућност сукоба или конкуренције искључују
два момента: а) различити друштвени односи које ова два права регули-
шу и б) различити субјекти, јер се међународно право обраћа државама, а
унутрашње појединцима. Ако у инцидентним случајевима и дође до суко-
ба или конкуренције, национални суд или други државни орган дужан је
да примени своје тј. унутрашње право.
За дуалистичку теорију карактеристична је поставка да међународно
право не обавезује државу све док се држава не изјасни да прихвата конкрет-
но правило међународног права. Како међународно право почива на објек-
тивном основу (било заједничкој вољи или правилу pacta sunt servanda), др-
жава која се обавеже правилом међународног права не може се тог правила
једнострано одрећи изузев у случају примене норме rebus sic stantibus.
Главни ослонац дуалистичке теорије је догма о суверенитету државе.
Како примећује професор Бартош „органи власти и судови у оквиру једне
IV. Однос унутрашњег и међународног права 93
државе не признају никакву суверену власт изнад свог самосталног, нацио-

налног суверенитета“ па, отуда, „они примењују само она правила међуна-
родног права за која им то буде наређено путем домаће правне норме, која
је за њих обавеза“195. У дуалистичкој пројекцији односа „држава-међуна-
родна заједница“, држави припада више место.
У свом изворном значењу дуалистичка концепција изведена до крајњих
консеквенци ствара нерешиве проблеме, један зачаран круг противречности.
Prima facie, дуалистичка теорија се заснива на координацији односа унутра-
шњег и међународног права, јер је хијерархија, будући да се ова два права
виде као независни системи, искључена. Ствари су, међутим, другачије. Како
је међународна заједница у највећој мери територијализована, а национални
судија је дужан да примењује правило унутрашњег права које је у сукобу са
правилом међународног права, излази да, са изузетком територија под непо-
средном међународном јурисдикцијом, правила међународног права и немају
самостални домен примене. Због тога, премиса да је међународно право неза-
висан правни поредак добија апстрактно значење, јер је примена правила тог
поретка у потпуној зависности од државе као територијалног суверена.
Дуалистичка теорија носи скривено антихуманистичко усмерење, јер у
својој конструкцији фетишизира државу и запоставља појединца као адре-
сата правних правила.
1.2. Монистичка теорија. Полазна премиса монистичке теорије је да
су унутрашње и међународно право сачињени од јединствене супстанце,
да су делови једног јединственог правног система.
Једну разрађену монистичку теорију налазимо код Келзена. Његова теорија заснована
је на методу формалне логике. Она важење оба права, унутрашњег и међународног, везује
за основну норму схваћену као правну хипотезу из које све остале норме црпу правну сна-
гу. Где лоцирати ту хипотезу – у унутрашње или међународно право?
Келзенов одговор је соломонски – пранорму као хипотезу је могуће узети или као ос-
нову државног правног поретка, или као основу међународног права. У првом случају суо-
чавамо се са сувереном државом, а у другом са међународном заједницом као поседником
суверенитета (civitas maxima).
У деоби функција између ова два права, међународном праву је пало у део да „ограни-
чава материјалну садржину важења државних правних поредака, принуђујући их на извес-
но регулисање њиховог предмета, који би, иначе, био другачије регулисан“. Битна функција
међународног права је ограничавање сфере дејства националних правних поредака. У цен-
тар свог система Келзен поставља појединца и преко његовог положаја демонстрира однос
међународног и унутрашњег права. Док норме унутрашњег (државног) права регулишу по-
ложај појединца непосредно, норме међународног права чине то посредно, преко унутра-
шњих правних поредака, и то тако што одређују које дужности имају појединци и државни
органи у спровођењу његових одредаба. Одређивањем дужности појединаца и државних
органа, међународно право одређује „материјални елеменат“, док „персонални елеменат“
међународних правила одређује унутрашње право.
Како је са Келзеновог становишта, а у координатама позитивног права, једнако леги-
тимна и теза о примату унутрашњег права и теза о примату међународног права, то би се
његово схватање могло оквалификовати као релативистичко.
Други значајни представник нормативистичке школе А. Вердрос изјашњава се за при-
мат међународног права као легитимну тезу. У ту сврху коригује основне премисе Келзе-
195 М. Бартош, op. cit., I., стр. 40–41.

новог учења. Пранорму не одређује као голу правничку хипотезу, већ као надпозитивну
категорију, последњи вредносни израз међународног права изражен у правилу pacta sunt
servanda. Тако поставља темељ примата међународног права.
Основу јединственог правног система чији су делови међународно и унутрашње
право представља међународни устав (Volkerrechtsverfassung). Међународни устав сачиња-
вају: међународно уговорно право, међународно обичајно право и међународна правда
(Gerechtigkeit). Он је не само основ међународног права него посебно и основ државног
(унутрашњег) права, будући да се на њему заснива унутрашња надлежност државе.
Често се као друга варијанта монистичке теорије наводи она по којој примат има
унутрашње право. Обично се у том смислу наводи учење о међународном праву као споља-
шњем државном праву или међународном праву као изразу „самоограничавања“ суверене
воље државе. Строго узевши, ова схватања би се условно могла узети за монистичка, ако се
држимо полазне премисе монизма да су унутрашње и међународно право два дела јединстве-
ног правног система. Но, одређивање међународног права као спољашњег државног права
означава релативизацију међународног права у тако високом степену да се оно практично
негира. Отуда би се ова варијанта могла назвати лажним или извитопереним монизмом.
Монистичка теорија о примату међународног права грађена је на више
или мање израженој опозицији догми суверенитета у корист идеје међунаро-
дне заједнице. Питање односа унутрашњег и међународног права је, у оптици
овог схватања, само друга страна односа државе и међународне заједнице.
Схватање о примату унутрашњег права разрађено нарочито у учењу
о међународном праву као спољашњем државном праву, је како смо иста-
кли, нека врста лажног, извитопереног монизма, јер монизам претпоставља
постојање унутрашњег и међународног права као независних, позитивних
система. Право значење учења о „спољашњем државном праву“ је негација
међународног права, инаугурација свемоћи државног интереса у међународ-
ним односима. С друге стране, схватање о примату међународног права из-
ражава свест о општим, универзалним интересима међународне заједнице.
Њихов теоријски основ је подвођење идеје државе идеји међународне зајед-
нице. Али, схватање о апсолутном примату међународног права, као анти-
под схватању о „спољашњем државном праву“, удаљено је од реалности јер
пренебрегава суверенитет као принцип на коме је конституисана држава.
Примат међународног права ваља схватити као функционални израз
социолошке и егзистенцијалне нужности да се омогући постојање држава
као независних и равноправних јединки, с једне стране, и уређених међу-
народних односа, с друге стране. Но тај примат, будући да међународно
право егзистира у амбијенту који чине суверене јединке, није потпун већ
ограничен, релативан. Графички, може се приказати као експоненцијална
крива која се приближава правој линији, а да је при том не сече. Другим
речима, ако се ствари логички поставе, тешко је и претпоставити да ће
међународно право стећи потпуни примат а да се не укине принцип суве-
ренитета државе. Управо та чињеница нерешивог сукоба између суверени-
тета и апсолутног примата међународног права и наводи присталице овог
схватања да за адресата правила међународног права узму појединца.
1.3. Компромисне теорије (теорије о координацији). Питање односа
унутрашњег и међународног права на теоријском нивоу не исцрпљује се
монистичко-дуалистичком контроверзом. Јавила се и трећа теорија која
читаву монистичко-дуалистичку контроверзу проглашава за нереалну и

вештачку. Тако, рецимо, Фицморис (Fitzmaurice)196 овакву квалификацију
читаве контроверзе изводи из тога што наводно обе концепције полазе од
нечега што у стварности не постоји – заједничко пољe (common field), скупа
односа и трансакција у коме оба поретка симултано важе. Говорити у так-
вом стању ствари о супрематији једног од ова два поретка једнако је рас-
прави о томе да ли је енглески систем супериоран француском и обрнуто.
Сматра да међународно и унутрашње право као системи не могу ни-
кад доћи у конфликт. Једини могући конфликт између ова два система је
онај који се тиче обавеза или неспособности државе да се на унутрашњем
плану понаша у складу са начином који предвиђа међународно право. Како
међународно право ни на који начин не одређује садржај унутрашњег пра-
ва, то у случају кршења правила међународног права, држава само сноси
одговорност по међународном праву, а ваљаност акта којим је оно прекр-
шено цени се по унутрашњем праву. Или, другачије речено, функција
међународног права се своди на утврђивање извесних ствари које нису
ваљане по међународном праву и, уколико се држава примењујући своје
унутрашње право понаша супротно међународном праву, прекршиће своје
међународне обавезе.
Компромисне теорије су израз уважавања неких практичних искуста-
ва у примени међународноправних правила у националним правним по-
рецима. Имају за сврху да ублаже ригидности теоријских конструкција и
ублаже логику вредносног супротстављања ове две гране права.
Но, у крајњој анализи компромисна теорија се у основним тачкама
поклапа са дуалистичком. Покушај да се поље могућег сукоба и међуна-
родног права помери са сукоба ова два права као система или поретка на
сукоб обавеза практично не мења ништа на ствари.
2. ОДНОС УНУТРАШЊЕГ И МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВA

У СВЕТЛОСТИ ПРАКСЕ (УНУТРАШЊЕ И МЕЂУНАРОДНЕ)
2.1. Однос унутрашњег и међународног права са становишта праксе
међународних судова. Међународно право не уређује примену својих пра-
вила на државној територији. Познаје једино принцип по коме се држава
не може позивати на своје унутрашње право да би оправдала неизвршење
својих међународних обавеза. Принцип је посебно афирмисан у пракси
међународних судова.
У свом саветодавном мишљењу које се тицало грчко-бугарских заједница, Стални
суд међународне правде је нагласио да је „општеприхваћени принцип међународног пра-
ва да у односима између Сила које су странке једног уговора, одредбе унутрашњег права
не могу претегнути над одредбама садржаним у уговору.“197 Једнак резон Суд је приме-
нио и у односу на устав као правни акт највише снаге у унутрашњем поретку. У случају
196 G. Fitzmaurice, RdC, 1957, vol. 92, стр. 79.

197 PCIJ, Ser. B., No. 17, стр. 32–33.
пољских држављана у Данцигу Суд је формулисао опште становиште по коме „једна држава
не може истицати против друге државе свој сопствени устав како би избегла обавезе које
су јој наметнуте међународним правом или уговором на снази.“198 У том правцу иде и но-
вија јуриспруденција Суда. Рецимо, у случајевима који су се тицали надлежности у погледу
риболова,199 случају који се тицао талаца у Техерану200, саветодавном мишљењу о споразу-
му о седишту УН од 26. јуна 1947. године201 и другим.
Но, ни у једном од случајева који су пред њих изнети, међународни
судови се нису експлиците изјашњавали о монистичко-дуалистичкој кон-
троверзи. Квалификација Сталног суда међународне правде изнета у пре-
суди у спору о извесним немачким интересима у Горњој Шлезији по којој
су „са гледишта међународног права и Суда који је његов орган, унутра-
шњи закони ... просте чињенице, манифестације воље и активности држа-
ва, исто као и судске одлуке и административне мере“ нагиње дуалистич-
кој концепцији. Једнаке природе је и правило да res iudicata нема дејства у
смислу да спречава Међународни суд да решава ствар која је пресуђена од
унутрашњег суда. Штавише, у неким споровима, рецимо, онима о накнади
штете, исцрпљење унутрашњих правних лекова је предуслов за заснивање
надлежности Међународног суда.
2.2. Примена међународног права у унутрашњем праву. Примена пра-
вила међународног права регулисана је, по правилу, унутрашњим правима
држава. Правила унутрашњег права регулишу два питања: а) општи однос
унутрашњег и међународног права и б) начине или технике повезивања
унутрашњег и међународног права.
У погледу општег односа унутрашњег и међународног права решења
усвојена у унутрашњим правима се значајно разликују.
а) Једна група устава, инспирисана решењем из англосаксонског пра-
ва, међународно право сматра саставним делом унутрашњег права (реци-
мо, Велика Британија, те устави САД (1787), Мексика (1917. са изменама),
Аустрије (1929), Немачке (1949), Парагваја, Јужне Кореје (1962), Кипра
(1960), Јужне Африке (1996), Филипина (1940)). Решење је, по својој при-
роди, како се то по правилу истиче – монистичко, али на специфичан
начин. Изворно монистичко схватање, наслоњено на идеју универзалног
права човечанства (universal law of mankind), подразумева да су унутра-
шње и међународно право делови једног јединственог права, док конкрет-
но решење квалификује међународно право као део унутрашњег. Разлика
изгледа формална, али рађа материјалне последице, јер ствара основ да се
важење норме међународног права цени у духу унутрашњег права односно
у складу са његовим правилима која регулишу сукоб норми. Поред тога,
устави се разликују у примени основног решења у неколико елемената.
Као општа карактеристика једне подгрупе устава може се навести од-
суство изричитог правила о приоритету у случају сукоба норми унутра-
198 PCIJ, Ser. A/B, No. 44, стр. 24. Такође, случај који се тицао извесних немачких интереса у
Горњој Шлезији: PCIJ, Ser. A, No. 7., стр. 19, или случај који се тицао слободних зона – PCIJ,
Ser. A/B, No. 46, стр. 167.
199 Fisheries Jurisdiction cases, I.C.J. Reports 1974, стр. 12.
200 United States Diplomatic and Consular Staff in Teheran, I.C.J. Reports 1970, стр. 37.
201 Applicability of the UN Headquarters Agreement of 26 June 1947, I.C.J. Reports 1988, стр. 22.
шњег и међународног права. Међутим, приоритет се може посредно извес-

ти из других одредаба или из праксе примене релевантних уставних одре-
даба. У Великој Британији, рецимо, важи претпоставка да је унутрашње,
британско право у сагласности са међународним.202 Претпоставка је обо-
риве природе и припада corpus-у правила о тумачењу права. По природи је
субјективна и не значи објективну сагласност унутрашњег и међународног
права изузев у тзв. територијалистичкој концепцији међународног права
по којој је међународно право оно што унутрашње право квалификује као
међународно право.203 Претпоставка, у ствари, даје елегантан основ за да-
вање предности норми унутрашњег права у случају њене несагласности са
нормом међународног права. То, уосталом, јасно произлази из чињенице
да акти Парламента у Великој Британији имају апсолутни примат у прав-
ном систему Велике Британије.204 Правило по коме одговарајућа међуна-
родна обавеза не може противречити акту законодавног тела или устава
државе инкорпорисано је и у друге уставе.205
б) Друга група устава даје приоритет међународном праву. Устав Не-
мачке од 1949. године као најстарији устав ове подгрупе, утврђује: „Општа
правила међународног јавног права чине саставни део савезног права. Она
имају предност над законима и непосредно стварају права и дужности за
становнике савезне територије“.206 Приоритет међународном праву дају
и устави Холандије, односно Француске.207 Од новијих устава приоритет
202 Lauterpacht, op. cit., стр. 157–158.
203 В. Бартош, I, op. cit., стр. 38–39.
204 За примере из судске праксе в. Lauterpacht, op. cit., стр. 157, fus. 2; Harris, Cases and Materials
on International Law, 1998, стр. 79–80.
205 Рецимо, у САД обичајно међународно право чини део савезног законодавства под усло-
вом да није у очитом нескладу са актом Конгреса. Поред тога, у пракси америчких судова
развијени су суптилни механизми – попут начела поделе власти и доктрине политичког
питања, квалификације међународне судске одлуке као стране судске одлуке, act of State
doctrine и слично – чије је објективно значење у сужавању или искључењу примене међуна-
родног права као дела унутрашњег права САД. Једнак учинак имају и уставне одредбе по-
пут члана 15. Устава Мексика од 1917. са изменама – за текст в. Wallf-Phillips, Constitutions of
Modern States, 1968, стр. 147; члан 29(6) Устава Ирске од 1937. – Les Constitutions Europeennes,
II, стр. 485; чл. 214. Устава Бурме од 1947. – Peaslee, I, стр. 315; члан 324. Устава Никарагве
од 1950. – Peaslee, III, стр. 42. и други.
206 Члан 25. Устава. За текст: Wallf-Phillips, op. cit., стр. 30.
207 Устав Холандије утврђује: члан 60c „Уколико развој међународног поретка то захтева,
садржина неког споразума може одступити од извесних одредаба Устава“; члан 60е: „За-
конске одредбе које су на снази у Краљевини, неће се примењивати, ако би примена била
несагласна са споразумима који су обнародовани у складу са чланом 60ф. било пре било
после озакоњења ове одредбе“; члан 60g: „Путем или на основу међународног споразума,
могу бити дата извесна овлашћења организацијама, заснованим на међународном праву,
а у погледу законодавне, управне и судске власти.“ Устав Француске од 1958. каже у чла-
ну 55: „Међународни уговори или споразуми који су редовним путем ратификовани или
одобрени имају, од момента објављивања, већу снагу од закона, под условом који важи за
сваки споразум или међународни уговор, да га примењује друга страна.“ Међутим, члан
54. утврђује да „Ако Уставни савет на захтев Председника Републике, Председника Владе
или председника једног од домова, изјави да извесна међународна обавеза садржи одредбу
супротну Уставу, одобрење за ратификовање или одобрење ове обавезе може да буде дато
само након измене Устава.“ Практично истоветан текст може се наћи у уставу Обале Сло-
новаче. в. Грађа, стр. 133.
међународном праву признају и устави новостворених држава у источној

Европи и на простору бивше СФРЈ. Обим и степен приоритета међународ-
ног права, међутим, варира, тако да можемо говорити о квалитативним и
квантитативним разликама у приоритету међународног права у уставним
решењима ове подгрупе.
Најпре, устави не одређују приоритет међународног права у целини.
Већина устава приоритет даје међународним уговорима,208 не помињући
обичајноправна правила. Мањи број устава приоритет даје међународним
уговорима и обичајима наводећи их поименично209 или у општој формула-
цији „општа правила међународног јавног права“.210
Ове разлике носе потенцијално далекосежно значење ако имамо у виду раширено
мада у позитивном праву неутемељено схватање да само обичајна правна правила творе
опште међународно право, а уговори стварају партикуларно право.
Приоритет међународног права се надаље, по правилу, односи на за-
коне а не и на устав као највиши правни акт државе (Француска, Мексико,
Немачка, Кипар, Шпанија и Јужна Африка).
Устави, по правилу, уређују општи однос унутрашњег и међународног
права. Неки устави, међутим, посебно уређују однос унутрашњег права и
међународних уговора о људским правима, дајући уговорима специјални,
повлашћени положај у односу на друге међународне уговоре.
Специјални статус уговора о људским правима или делова тих уговора
признају устави Јужноамеричких држава – члан 93. Устава Колумбије, члан
46. Устава Гватемале и члан 13. Устава Боливије – позиционирајући их на
сам врх националне пирамиде правних аката заједно са Уставом. Рецимо,
Устав Боливије предвиђа да ратификовани међународни уговори и конвен-
ције „који признају људска права и забрањују њихово ограничење у ван-
редном стању имају превагу над унутрашњим правом. Право и дужности
утврђене овим Уставом биће тумачена у складу са уговорима о људским
правима које је Боливија ратификовала“.
Највиши статус уговора о људским правима обезбеђује решење које
овим уговорима даје уставну снагу.
Рецимо, Устав Бразила утврђује у члану 5(3) да ће ратификовани међу-
народни уговори и конвенције бити еквивалентни уставним амандманима.
Специфично решење садржи Устав Аргентине. Дели међународне уговоре
о људским правима у две категорије. У прву категорију увршћени су међу-
народни уговори који имају уставни ранг.211 У другу групу спадају међу-
208 Члан 55. Устава Француске; члан 60 (ц) i (e) Устава Холандије; члан 214. Устава Бурме; члан
324. Устава Никарагве од 1950; члан 96(1) Устава Шпаније.
209 Члан 28(1) Устава Грчке од 1975; члан 16. Уставне повеље Србије и Црне Горе од 2004.
210 Члан 25. Устава Немачке од 1949.
211 Америчка декларација о правима и дужностима човека; Универзална декларација о пра-
вима човека; Америчка конвенција о људским правима; Међународни пакт о економским,
социјалним и културним правима; Међународни пакт о грађанским и политичким прави-
ма; Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида; Међународна конвенција о
елиминисању свих облика дискриминације жена; Конвенција против тортуре и другог сви-
репог, нехуманог и понижавајућег понашања и Конвенција о правима детета.
народни уговори о људским правима који могу стећи уставну снагу под
условом да добију већину свих чланова оба Дома након ратификације од
стране Конгреса.212
Одредба о уставној снази фундаменталних уговора о људским правима
је, изгледа, формулисана са ослонцем на претпоставку да су одредбе Устава
Аргентине у складу са одредбама наведених уговора. На такав закључак
упућује одредба да наведени уговори о људским правима „не могу укинути
било коју одредбу Првог дела овог Устава и да се имају разумети као допу-
на права и гаранција које су у њему признате“.
Међутим, ни уставна снага међународних уговора о људским прави-
ма не пружа потпуну правну заштиту људским правима, будући да држава
може, доношењем новог устава или амандманима на постојећи устав, да
отклони примену релевантних одредаба међународног уговора.
Излази да је, правно гледано, најпотпунији облик правне заштите
уговора о људским правима онај који тим уговорима признаје надуставну
снагу. У том смислу, Дејтонски устав Босне и Херцеговине може се оквали-
фиковати као правни раритет, с обзиром на одредбу члана X(2) Анекса I
Устава (додатни споразуми о људским правима који се примењују у Босни
и Херцеговини који предвиђа да амандман на Устав или сâм Устав не може
да елиминише или умањи права и слободе утврђене међународним угово-
рима наведеним у члану II Устава.
Судска пракса националних судова је, такође, шаролика и неконзис-
тентна, ослоњена у неким случајевима на рестриктивно а у другим на ек-
стензивно тумачење релевантних одредаба Устава.213
в) Неки устави, истина малобројни, дају апсолутни примат унутра-
шњем праву (члан 15. Устава Узбекистана, члан 6. Устава Туркменистана и
члан 8. Устава Белорусије). Тешко је, међутим, одредити право значење на-
ведених одредаба, јер недостаје судска пракса која би определила однос од-
редбе о апсолутном приоритету унутрашњег права према другим, очигледно
контрадикторним,214 одредбама устава.
г) Ретки су устави који се опредељују за дуалистичку концепцију. Тако
Устав Италије (1974) који утврђује: „Правни поредак Италије усклађује
се са општепризнатим прописима међународног права“.215 У пракси ита-
лијанских судова приметна је тенденција да се обезбеди примена међуна-
родних норми несагласних са домаћим прописима позивањем на правила
212 Члан 52. Устава Аргентине.

213 J. Frowein, Germany in the Integration of International and European Community into the National
Legal Order, 1996, стр. 84; G. Bermann, „French Treaties and French Courts: Two Problems in
Supremacy,“ International and Comparative Law Quarterly, 3/1979, vol. 28, стр. 459; C. Brolmann,
E. Vierdag, Netherlands in the Integration of International Law and European Community Law into
the National Legal Order, 1996, стр. 448.
214 Рецимо, у Преамбули и члану 17. Устава Узбекистана говори се о признању „приоритета
општеприхваћених норми међународног права“.
215 Члан 10. Устава. У тим координатама креће се и Устав Ирске (1937) и Устав Гвинеје (1958).
lex posterior derogat lege priore i lex specialis derogat lege generale или квали-
фикацијом међународног уговора као општих правних начела (случај Juan
Carlos Medrano пред Врховним касационим судом).216
2.3. Техника повезивања унутрашњег и међународног права. С обзи-
ром да не постоји априорно и перфектно јединство унутрашњег и међуна-
родног права, неопходне су извесне правне радње да би се ова два права
повезала.
Технике повезивања унутрашњег и међународног права нису, како
произлази из праксе, у хармоничном односу са схватањима о општем од-
носу унутрашњег и међународног права. Наиме, технике које логички из-
ражавају монистичку или дуалистичку концепцију често се не примењују
у чистом облику, већ на начин који би могао назвати мешовитим или хи-
бридним, комбинацијом елемената који припадају супротстављеним моде-
лима односа унутрашњег и међународног права.
У основи, постоје две технике повезивања унутрашњег и међународ-
ног права у пракси држава: трансформација и адопција.
Техника трансформације подразумева уклапање или инкорпорацију
правила међународног права у унутрашњи правни поредак одговарајућом
правном процедуром (законодавним актом, промулгацијом уговора и сл.)
којом се правило међународног права трансформише у унутрашње прав-
но правило. Трансформација је логички изданак дуализма. У поступку
трансформације мењају се адресати и природа правила, јер се сматра да
међународно право не може непосредно обавезивати субјекте унутрашњег
права. Трансформисано правило међународног права национални судија
и други државни органи примењују као правило унутрашњег права. Ела-
борирана је нарочито у немачкој правној теорији као основни облик ко-
ришћења међународних правних правила у немачком унутрашњем праву
(тзв. Transformationstheorie).
Адопција се, пак, састоји у признавању правне снаге правилима међу-
народног права у унутрашњем праву нормом унутрашњег права, уставном
или законском, или судском одлуком, без промене адресата и садржине
правила. Као техника повезивања унутрашњег и међународног права изра-
жава у основи монистички приступ односу ова два права.
Устави се, по правилу, опредељују за адопцију као релевантну технику
повезивања унутрашњег и међународног права. Практично и нема уста-
ва који предвиђа трансформацију као основни облик повезивања унутра-
шњег и међународног права.
Два су основна модалитета адопције. Један не повлачи општу разлику
у правној снази између унутрашњег и међународног права – могао би се
назвати традиционалним – и други који опредељује однос између унутра-
216 T. Treves, M. Frigessi di Rattalma, Italy in the Integration of International and European Community
Law into the National Legal Order, 1996, стр. 384–385.
шњег права на једној страни, и уговора и обичаја, на другој, у случају њи-

хове несагласности.
Трансформација, међутим, налази своје место, истина скромно, у
правним порецима који почивају на адопцији као основној техници. Ре-
цимо, у случајевима када међународном праву недостају инструменти
за предузимање санкција. Добру илустрацију у том смислу представљају
међународна кривична дела која се одређују међународним правом, а, по-
том, инкорпоришу у национална кривична законодавства која им обез-
беђују санкцију.
Нејасно је како би се извела трансформација обичајноправних правила. Будући не-
писана правила, често неодређена и непрецизна, тешко се могу трансформисати у унутра-
шње правно правило попут међународних уговора. Једини поуздан начин мериторног
установљења постојања и садржине једног обичајноправног правила је одговарајућа пре-
суда међународног суда. Излази да би обичајноправна правила ваљало трансформисати
кроз примену пресуда међународних судова. Теоријски посматрано, у том случају би се
радило не о трансформацији обичајног правног правила, већ констатације или налаза
суда о обичајном правилу.
2.4. Осврт на унутрашње право држава. Иако шаролика у високом
степену, пракса држава у погледу односа унутрашњег и међународног пра-
ва доминантно је монистичка. Елементи дуалистичке концепције примет-
ни су, међутим, у односу према појединим правилима међународног права,
попут правила која се обично називају правилима међународног кривич-
ног права. Нису страни ни пракси међународних судова.
Може се запазити, међутим, да и државе које дају општи примат међуна-
родном праву или међународно право квалификују као саставни део унутра-
шњег права, у пракси изналазе правне технике које отклањају примат међу-
народног права у конкретним случајевима. При том се користе средствима
којима обезбеђују примену правила унутрашњег права, не дерогирајући
формално уставну или законску одредбу која прокламује примат међународ-
ног права над унутрашњим или једнаку правну позицију ова два права.
Од тих техника ваља поменути доктрину политичког питања, квалификацију одлу-
ке међународног суда као стране судске одлуке и непризнавање правног интереса.217 У
Француској, рецимо, судови могу бити везани тумачењем међународног права које даје
министарство иностраних послова или министарство правде. У земљама common law
(САД и Велика Британија) судови се неретко приклањају политичком ставу извршне
власти у случају када се међународно право тиче спољнополитичких или дипломатских
питања. Тако су широко отворена врата за успостављање супрематије политичког опор-
тунитета над правним резоновањем, те подвргавања примене међународног права вољи
извршне власти. Квалификацијом одлуке међународног суда као стране судске одлуке тј.
одлуке страног националног суда, у основи се искључује или ограничава извршење одлу-
ке међународног суда. Једнак учинак има и непризнавање правног интереса недржавних
субјеката који, будући да нису субјекти међународног права, не могу да се директно по-
зивају на међународноправне изворе. Због тога долази до ситуације да домаћи суд одбије
захтев недржавног субјекта заснован на одлуци међународног суда, с обзиром на то да
нема процесну способност пред међународним судом.
217 Детаљније, С. Ђајић, Однос унутрашњег и међународног ирава са иосебним освртом на

дејство одлука међународних судова, докторска дисертација, ПФ у Новом Саду, 2003, стр.
354–359.
3. СИНТЕТИЧКИ ОСВРТ
Дуалистичко-монистичка контроверза родила се у периоду када је
међународно право оспоравано, када је сила била нека врста природног
регулатора међународних односа. Обе концепције су, свака на свој начин,
допринеле афирмацији међународног права. Дуализам је, као старија кон-
цепција, својом полазном премисом о одвојеној и независној егзистенцији
унутрашњег и међународног права прећутно подржао схватање о правној
природи међународног права. Са своје стране, монизам је дефинитивно
афирмисао међународно право као део свеколиког феномена права.
Сама контроверза је у својој чистој теоријској варијанти оптерећена недоследностима
и логичким грешкама. Прва логичка грешка садржана је у самом питању – да ли су унутра-
шње и међународно право два одвојена, независна права или су делови једне интегралне
целине? Питање је у својој суштини аналогно хипотетичком питању да ли су, рецимо, кри-
вично и уставно право делови једног правног система или не? У исто време, питање је и
непрецизно. Ако се пође од основне функције права, онда су и унутрашње и међународно
право делови система који регулишу друштвене односе. Ако се, пак, мисли на то да ли су
делови једног система у смислу униформних, јединствених обележја онда очигледно нису,
јер свако од два права поседује значајне специфичности. Надаље, дуалисти кажу да њихова
теорија није заснована на принципу хијерархије, што је сасвим разумљиво ако се држимо
дуалистичке поставке да је реч о два потпуно одвојена система. А потом заговарају примат
унутрашњег права ако дође до сукоба правила ова два права. А сама чињеница да до суко-
ба, макар и инцидентно долази, обара полазну тезу о генетској одвојености ова два права.
Сфере примене унутрашњег и међународног права се неизбежно прожимају. Између
њих не постоји строга демаркациона линија, поготово од момента када је међународно
изашло из оквира строго међудржавног права. Делови међународног права који се тичу,
рецимо, права, слобода и одговорности човека и људских група, те међународно економско
право то јасно потврђују.
Као теоријски модели односа унутрашњег и међународног права,
дуализам и монизам изгледа да су постојане вредности у постојећој струк-
тури међународне заједнице. Релевантне норме унутрашњег и међународ-
ног права, као и пракса примене међународног права како у националним
правним порецима тако и у јуриспруденцији међународних судова, дизај-
ниране су у координатама монистичког и дуалистичког резона. Варија-
цијама подлеже једино обим и интензитет повезивања ова два права.
Отуда, изгледа неубедљива тзв. нова плуралистичка концепција као нови теоријски
одговор на конкретно питање (Класично плуралистичко схватање заговара да се међуна-
родно право изводи делегацијом из унутрашњег права путем признања).218 Sedes materiae
новог плуралистичког приступа је у томе да се релевантни однос не успоставља између
унутрашњег и међународног права у целини, већ у равни подсистема (људска права, еко-
лошко право итд.). Овако схваћен плуралистички приступ и није, у ствари, теорија о одно-
су унутрашњег и међународног права већ покушај рационализације односа држава према
појединим скуповима правила међународног права. Почива на идеји фрагментације међу-
народног права по критеријуму предмета норми што носи потенцијално велику опасност
по један децентрализовани правни поредак попут међународног. У основи је изданак пост-
модернистичке школе и дели њене опште слабости.
У суштини, иза односа унутрашњег и међународног права кроз мони-
стичко-дуалистичку оптику стоји однос државе и међународне заједнице.
Отуда, једно или друго опредељење у погледу односа унутрашњег и међу-
народног права има јако правно-политичко значење, значење вредносног
односа према међународном праву. Није случајно што је схватање о при-
218 V. Lauterpacht, op. cit., стр. 152.
мату унутрашњег права свој дефинитивни облик добило у Трећем рајху

као што су схватања о надмоћи међународног права настала након свет-
ских ратних катаклизми, као израз сазнања да се односи у међународној
заједници, уместо на сили, имају поставити на чвршће, правне основе.
Однос држава према међународном праву квалитативно се променио
у периоду после Другог светског рата. Томе су суштински допринеле две
чињенице:
а) општи развој међународног права и
б) повећана међузависност држава која све више поприма и институ-
ционална обележја.
Ове две чињенице померају клатно у корист међународног права као
нормативног израза чињенице међузависности односа у међународној
заједници. Тако се однос унутрашњег и међународног права приближава,
барем у нормативном смислу, логици ствари, логици која налаже обез-
беђивање ефективне примене правила међународног права укључујући, у
случају потребе, и примат међународног права.
У логичком значењу ствари, ефективност међународног права, која под-
разумева и примат у случају сукоба са унутрашњим правом, произлази из
чињенице да оно регулише односе између држава, као и других ентитета, и
да је, према томе, изнад воље државе. Државе га и стварају да би уређивало
њихове односе како са другим државама тако и односе унутар државе.
Међународно право не садржи општу норму о примени својих прави-
ла у унутрашњим порецима држава. Познаје једино општи принцип да се
држава не може позивати на своје унутрашње право како би се ослободила
својих међународних обавеза. Поента је, међутим, у томе што се непри-
мењивањем правила међународног права држава према важећем схватању,
у ствари, не ослобађа обавезе, мада то може бити скривена намера, већ,
крши конкретну обавезу и тиме сноси одговорност управо по међународ-
ном праву.
Одговорност се, међутим, у малом броју случајева поставља и утврђује
пред непристрасним судским ауторитетом у равни права. Питање одговор-
ности се због тога понајвише третира као политичко питање са свим не-
гативним последицама које по примену права из те чињенице произлазе.
Може се закључити да се државе тешко ослобађају, ако се уопште могу
својом вољом ослободити, резоновања које се ослања на суверенитет. Чак
и када признају примат међународног права, државе често траже начин да
тај примат отклоне у појединачним случајевима. Стиче се утисак да и када
дају примат међународном праву државе то чине колико због односа према
сопственом праву толико и због политичке немоћи или неспособности да
се одупру притиску трећих држава или међународне заједнице.
За разлику од ближе и поготову даље прошлости, данас се егзистенција
и релевантност међународног права не оспоравају. Ову чињеницу ваља
имати на уму приликом разматрања односа унутрашњег и међународног
права и, нарочито, елемената тог односа.
Што се тиче општег односа унутрашњег и међународног права изра-

женог кроз одговарајућа правила унутрашњег права, ствари би се могле
сматрати задовољавајућим. Готово да и нема државе чији би се однос пре-
ма међународном, бар нормативно, могао назвати негаторским.
У погледу стварне примене међународног права тј. оживотворења
општих одредаба унутрашњег права, однос ове две гране права би се теш-
ко могао квалификовати као задовољавајући. Државе, а поготово оне са
већим капацитетом моћи, су склоне да опште одредбе о односу према
међународном праву индиректно дерогирају разноврсним правним или
политичким средствима када то налажу њихови национални интереси.
Извесно је да међународни правни поредак нема, а у постојећој струк-
тури међународне заједнице једва може и имати, на располагању инстру-
менте, попут унутрашњег права, за обезбеђење ефективне примене међу-
Због тога, у трагању за начинима обезбеђења ефективније примене
међународног права, тежиште треба пребацити на правнотехнички и про-
цедурални терен.
Правнотехничко средство може бити, рецимо, уношење одредаба у
кодификације међународног права којом се уговорнице обавезују да ће
обезбедити ефективну примену одредаба конвенције у својим национал-
ним правним порецима. На овај начин би се релативизовали механизми
унутрашњег права који могу ограничити или, чак, искључити примену
међународног права. Поред тога, да би се отклонио утицај политичког фак-
тора у случају спора око тумачења или примене одредаба конвенције, од
суштинског интереса је поверавање таквих спорова надлежности Међуна-
родног суда правде или другог непристрасног судског ауторитета.
V. ФОРМАЛНИ ИЗВОРИ
МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА
Abi-Saab, „La coutume dans tous ses etats“, Mel. Ago I; Abi-Saab, „Les sources du droit
international – un essai de deconstruction“, Mel. Jimenez; Ago, „Le droit des traites a la lumiere
de la Convention de Vienne“, RCADI., 1971-III, vol. 134; Akehurst, „The Hierarchy of the Sources
of International Law“, B. Y.B.I.L, 197475; Akehurst, „Custom as a Source of International Law“,
B.Y.B.I.L., 1974–75; Akehurst, „Equity and General Principles of Law“, ICLQ, 1976; Aust, Modern
Treaty Law and Practice, Cambridge U.P., 2000; Barberis, Formacion del derecho internacional,
Abaco, Buenos Aires, 1994; Bastid, Les traits dans la vie internationale, Economica, 1985; Bin Cheng,
„Custom: the Future of General State Practice in a Divided World“, u R.S.J. Mac Donald – D.M.
Johnston ed., The Structure and Process of International Law, Nijhoff, La Haye, 1983; Bin Cheng,
General Principles of Law as Applied by International Courts and Tribunals, Stevens, London, 1953;
Bleckmann, „General Theory of Obligations under Public International Law“, G.Y.B.I.L., 1995;
Bos, M., „The Hierarchy qmong the Recognized Manifestations (Sources) of International Law“,
Mel. Miaja de la Muela, 1979, vol. I; Charpentier, „Tendances de lelaboration du droit international
coutumier“, Pedone, 1975; DAmato, The Concept of Custom in International Law, Cornell U.P.,
1971; Danilenko, „The Theory of International Customary Law“, G.Y.B.I.L., 1988; Danilenko, Law-
Making in the International Community, Nijhoff, Dordrecht, 1993; De Visscher, „Contribution a
letude des sources du droit international“, R.D.I.L.C., 1933; De Visscher, „Coutume et traite en
droit international public“, R.G.D.I.P., 1955; (Degan, „Političke izjave i sporazumi država kao izvor
međunarodnih obaveza“, Zbornik, Zagreb, br. 1–2/1983;) Degan, Sources of International Law,
Nijhoff, La Haye, 1997; Ђорђевић, С., „Једнострани правни акти у међународном праву“, АПФ,
4–6/1996; Ђорђевић, С., „Класификација и хијерархијски однос извора међународног права“,
АПФ, 4/1995; Ђорђевић, С., „Обичај као извор међународног права“, АПФ, 6/1995; Ђорђе-
вић, С., „Општа правна начела просвећених народа као извор међународног права“, АПФ,
3/1995; Dupuy, „Coutume sage et coutume sauvage“, Mel. Rousseau, 1974; Elias – Lim, „General
principles of Law, Soft Law and the Identification of International Law“, N.Y.B.I.L., 1997; Elias, The
Modern Law of Treaties, Oceana, Dobbs Ferry, 1974; Elias-Slim, The Paradox of Consensualism in
International Law, Kluwer, La Haye, 1998; Guggenheim, „Contribution a l’histoire des sources du
droit des gens“, R.C.A.D.I., 1958; Jennings, „LawMaking and Package Deal“, Mel. Reuter, Pedone,
1981; Kelsen, „Theorie du droit international coutumier“, Rev. Int. De la theorie du droit 1939; Kolb,
„La bonne foi en droit international public“, R.B.D.I., 1998; Kopelmanas, „Customs as a Means of
Creation of International Law“, BYIL., 1937; Kopelmanas, „Essai d’une theorie des sources formelles
du droit international“, R.D.I.L.C., 1938; – Rousseau, Droit international public, Sirey, tome I, 1971;
Kopelmanas, „Quelques reflexions au sujet de l’article 38–3 du Statut de la C.P.I.J.“, R.G.D.I.P.,
1936; Крећа, М., „О проблему хијерархије правних правила у међународном позитивном
праву“, Правник, 1–3/1980; Lauterpacht, Private Law Sources and Analogies of International
Law, Longmans, London, 1932; Maresca, Il diritto dei tratatti, Giuffre, Milan, 1971; McNair, „The
General Principles of Law Recognised by Civilised Nations“, B.Y.B.I.L., 1951; McNair, The Law of
Treaties, Clarendon Press, Oxford, 1961; McWhinney, „Classical Sources and the International Law
– Making Process of Contemporary International Law“, Mel. Ago, I; Mendelson, „The Subjective
Element in Customary International Law“, B.Y.B.I.L., 1995; Mendelson, „The International Court
of Justice and the Sources of International Law“, Mel. Jennings; Parry, C., The Sources and Evidences
of International Law, Manchester U.P., 1965; Pellet, Recherches sur les principes generaux de
droit en droit international, These Paris, 1974; Reuter, La Convention de Vienne du 23 mai 1969
sur le droit des traits, A. Colin, 1970; Rosenne, A Guide to the Legislative History of the Vienna
Convention, Sijthoff, Leyde, 1970; Rosenne, Developments in the Law of Treaties 1945–1986,
Cambridge U.P., 1989; Sahovic, M., „Rapports entre facteurs materiels et facteurs formels dans la
formation du droit international“, R.C.A.D.I., 1986-IV, vol. 199; Scelle, G., „Essai sur les sources
formelles du droit international“, Mel. Geny, 1934, tome III; Seferiades, „Aper^u sur la coutume
juridique internationale“, R.G.D.I.P., 1936; Simma, „From Bilateralism to Community Interest
in International Law“, R.C.A.D.I., 1994-VI, vol. 250; Sinclair, The Vienna Convention on the Law
of Treaties, Manchester U.P., 1984; Sir Arthur Watts, „The I.C.J. and the Continuing Customary
International Law of Treaties“, Mel. Oda; Srrensen, M., Les sources du droit international – Etude
sur la jurisprudence de la C.P.I.J., E. Munksgoard, Copenhague, 1946; Stern, „La coutume au coeur
du droit international“, Mel. Reuter, Pedone, 1981; Tomuschat, „Obligations Arising for States
Without or Against their Will“, R.C.A.D.I., 1993-IV, vol. 241; Verdross, „Les principes generaux du
droit dans la jurisprudence internationale“, R.C.A.D.I., 1935-II, vol. 52; Verdross, Die Quellen des
universallen Volkerrechts, eine Einfuhrung, Rombach, Fribourg, 1973; Verzijl, International Law in
Historical Perspective, Sijthoff, Leyde, vol: I, 1968; Virally, „A propos de la lex ferenda“, Mel. Reuter,
1981; Wolfze, Custom in Present International Law, Kluwer, Dordrecht, 1993;
Под формалним изворима међународног права подразумевају се кон-
кретне правне форме путем којих настају норме међународног јавног права.
Имајући на уму основ обавезности међународног права могло би се рећи да
су формални извори међународног права, у ствари, инструментални обли-
ци изражавања воље међународне заједнице у форми правних норми.
Шири израз „извори међународног права“ обухвата материјалне и вредносне изворе
права. У погледу материјалних извора међународног права постоје, у основи, два схватања.
По једном, материјални извори су друштвене чињенице из којих произлази међународно
право. Квалификација тих чињеница зависи од основног теоријског полазишта, тако да се,
примера ради, наводи здрав разум (recta ratio), идеја правде или економски фактор. По дру-
гом схватању, материјални извор међународног права се своди на чиниоце који стварају
међународно право – државе или међународну заједницу или друштва. Вредносни извор
међународног права односи се на вредности које се желе остварити нормама међународног
права или међународним правом у целини. Вредносни и материјални извор се у делу тео-
рије међународног права поклапају.
Што се појединачних формалних извора тиче, постоји општа саглас-
ност да члан 38(1). Статута Међународног суда правде садржи ауторита-
тивно навођење формалних извора међународног права. Члан 38. наводи
следеће формалне изворе:
„а) међународне конвенције, било опште или посебне, којима се уста-
новљавају правила изричито призната од држава у спору;
б) међународни обичај, као доказ опште праксе прихваћене као право;
в) општа правна начела призната од стране просвећених народа;
г) под условом одредаба члана 59, судске одлуке и доктрине најпоз-
ванијих стручњака јавног права разних народа, као помоћно средство за
утврђивање правних правила.
Став 2. члана 38. утврђује да ова одредба не прејудицира право суда
да један спор решава ex aequo et bono, ако странке у спору на то пристану.“
Овим изворима новија теорија и пракса придодаје још два извора –
једностране акте држава и међународних организација.
Члан 38. је дизајниран са намером да утврди изворе на основу којих Суд решава спо-
рове који се пред њега изнесу односно даје саветодавна мишљења. Другим речима, он је
изворно lex specialis који није имао за циљ да утврди формалне изворе међународног права
ван надлежности Суда. Протеком времена, на бази општег прихватања, члан 38. Статута
је, међутим, прерастао у релевантно право у материји формалних извора тј. постао је lex
generalis у конкретној ствари.
V. Формални извори међународног права 107
Одређење формалних извора међународног права дато у члану 38.

Статута пати од недовољне прецизности. Непрецизност се огледа у прене-
брегавању разлике између објективног и субјективног права.
Израз „формални извори међународног права“ у свом природном зна-
чењу подразумева норме објективног међународног права. У том смислу,
као формални извори међународног права могу фигурирати, када је реч о
општем или универзалном међународном праву, само свеопшти мултилате-
рални уговор и универзални обичај или, када се ради о регионалном међу-
народном праву, вишестрани регионални уговор или регионални обичај.
Општа правна начела, судска пракса и доктрина те начело правич-
ности, извесно нису, нити могу бити, извори објективног међународног
права. Ови извори могу бити једино релевантни као извори субјективног
права тј. као извори овлашћења или захтева субјеката међународног права
који произлазе из норме међународног права у њиховим узајамним одно-
сима (inter se).
Недовољна прецизност квалификације формалних извора садржа-
них у члану 38. Статута произлази из трансформације члана 38. Статута
као lex specialis-a у релевантно опште међународно право у материји фор-
малних извора. У тој трансформацији пренебрегнута је чињеница да Суд,
примењујући норму на конкретан случај, утврђује, по правилу, субјектив-
на права странака у спору, тако да формални извори међународног права
којима се при том служи нису у исто време и аутоматски и формални из-
вори објективног међународног права.
1. МЕЂУНАРОДНИ УГОВОРИ
У савременом међународном праву прихваћена је еклектичка дефини-
ција међународног уговора.219 Конвенција о уговорном праву од 1969. го-
дине, у члану 1.(2) дефинише међународни уговор као „споразум закључен
писано између држава и који је регулисан међународним правом, било да
је садржан у једном или у два или у више инструмената међусобно пове-
заних, без обзира на његов посебан назив.“ Ову дефиницију следи и Кон-
венција о праву уговора између држава и међународних организација или
међународних организација од 1986. године, која под уговором подразуме-
ва међународни споразум закључен писано, између једне или више држава
или међународних организација или међународних организација било да
је тај споразум садржан у једном инструменту или у два или више инстру-
мената међусобно повезаних и без обзира на његов посебан назив.
Елементи наведене дефиниције су следећи: а) Међународни уговор означава међуна-
родни споразум који је писмено констатован. Писмена форма је у конкретном случају forma
ad probationem, другим речима, писмена форма није неопходан услов за постојање међуна-
родног уговора. И уговори закључени у усменој форми сматрају се уговорима међународног
јавног права. Захтев за писменом формом је, како стоји у коментару Комисије за међународ-
219 О типовима или врстама дефиниције међународних уговора в. М. Бартош, Међународно

јавно ираво, III, стр. 64–70.
но право, израз потребе за већом јасноћом и прецизношћу а не конститутивни елеменат уго-

вора stricto sensu; б) међународне уговоре склапају субјекти међународног права, тј., државе
и јавне међународне организације. Споразуми које склапају остали ентитети не могу бити
квалификовани као уговори међународног јавног права; в) међународни уговор је споразум
регулисан међународним правом. Ово је један од кључних елемената дефиниције међународ-
них уговора, елеменат који служи као differentia specifica између уговора међународног јавног
права и других међународних уговора или, прецизније речено, уговора са елементом ино-
страности. Није сваки споразум који склапају субјекти међународног јавног права уговор у
смислу међународног права. Да би могао бити тако квалификован потребно је да се стекну
два услова: први, формални услов, односи се на стране које склапају уговор. У конкретном
случају то морају бити државе или међународне организације. Формални услов прати и ма-
теријални услов који се тиче предмета уговора. Предмет уговора морају бити она права и
обавезе која улазе у сферу јавноправних односа, другим речима, предмет уговора су односи
у којима државе наступају у јавноправном капацитету као носиоци врховничких, сувере-
них права а међународне организације у оквиру својих овлашћења утврђеним уставним ак-
тима. Споразуме које државе и међународне организације склапају а које за предмет имају
друге односе, односе који по својој природи нису јавноправни, не сматрају се уговорима
међународног јавног права. То су споразуми у којима државе или међународне организације
наступају као фискуси, у приватноправном капацитету; г) међународни уговор може бити
садржан у једном, два или више инструмената, без обзира на његов посебан назив. Сврха
овог елемента дефиниције је у томе да под појам уговора међународног јавног права подведе
уговоре који се склапају у форми размене дипломатских писама или нота. Ради се о вео-
ма старом начину склапања међународних уговора. Први међународни уговор чији је текст
сачуван до данашњег дана, уговор између египатског фараона Рамзеса II и хетског краља
Хатушила, још 1278. године п. н. е. склопљен је у форми која се поклапа са данашњом фор-
мом који оверавају нотари. Од тада па до данас овај начин склапања међународних уговора
у суштинском смислу није претрпео промене. Данас се велики број уговора склапа у овој
форми, посебно уговори из области економске и социјалне сфере.
Термин „уговор“ је генусни термин који обухвата читав низ посебних
назива који, мада са значајнијим варијацијама, упућују на садржину угово-
ра. Најчешћи називи су конвенција, устав, пакт, компромис, картел, декла-
рација, споразум и сл.220
У теорији се наводе бројне поделе међународних уговора. Као најваж-
није могу се навести поделе изведене на формалном критеријуму (број уго-
ворних страна и могућност накнадног обавезивања) и подела заснована на
материјалном критеријуму (правна функција или суштина уговора).
Према броју уговорних страна уговори се деле на две основне групе
– двострани (билатерални) и вишестрани (мултилатерални уговори). По-
тоњи се, пак, могу поделити на обичне вишестране (са мањим, ограниче-
ним бројем уговорница) и свеопште вишестране који обухватају већину
држава чланица међународне заједнице.
Подела на отворене и затворене уговоре изведена је према критерију-
му могућности приступања уговору држава које нису учествовале у ње-
говом закључењу. У прошлости је ова подела имала и правнополитички
основ, будући да је својство стране уговорнице најважнијих међународних
уговора било везано за политичку снагу државе (рецимо, уговори о подели
интересних сфера), тако да је трећим државама, по правилу, било онемо-
гућено да стекну статус уговорнице. У позитивном међународном праву
утемељеном на принципу суверене једнакости држава, подела на отворе-
220 В. С. Аврамов, М. Крећа, op. cit., стр. 450–452.
не и затворене уговоре је правнотехничке природе. Свеопшти вишестрани

уговори су, по правилу, отворени уговори. Штавише, има и мишљења да је
право приступања овим уговорима когентне природе, тако да би и евенту-
ална уговорна забрана приступања била ништава ab initio. Статус угово-
рнице отворених уговора држава која није учествовала у закључењу угово-
ра стиче једностраним актом о приступању који се, по правилу, доставља
депозитару уговора. Релативни изузетак представљају уставни акти већине
међународних организација, који, мада у принципу отворени, подразуме-
вају испуњење извесних услова и процедуру пријема, тако да се због тога
понекад квалификују као полуотворени уговори.221
Посебно је релевантна подела уговора према правној функцији на: уго-
воре – погодбе (контрактуелне) и уговоре – законе (легислативне). Под уго-
ворима-погодбама подразумевају се уговори који садрже правила дизајни-
рана за конкретан случај, док су правила легислативних уговора опште или
апстрактне природе примењива на већи број случајева исте врсте. Иако је
ова подела уговора, у основи, теоријске природе, она поседује и практична
значења. У стварности не постоје чисто легислативни или контрактуелни
уговори. Сваки уговор је комбинација легислативних и контрактуелних
одредаба, а одговарајућа природа уговора одређује се на основу легисла-
тивне или контрактуелне природе претежног дела одредаба које изража-
вају предмет и циљ уговора.
Уговори-погодбе су правни послови, облици правне комуникације
субјеката међународног права, док су легислативни уговори – легислатив-
ни акти у међународном праву. Мотиви и циљеви уговорница код уговора-
погодби су различити, па и супротстављени, док уговоре законе одликују,
по правилу, идентични мотиви и заједнички циљ.
Стога, може се рећи да су уговори погодбе извори права и обавеза за
уговорне стране, а уговори-закони извори међународног права.222
2. ОБИЧАЈНА ПРАВНА ПРАВИЛА

2.1. Појам. По широко прихваћеној дефиницији садржаној у члану
38.(б) Статута Међународног суда правде, обичај представља „доказ опште
праксе прихваћене као право“.
Ова дефиниција у обичају види кумулативни израз два елемента: опште праксе, с једне
стране, и свести о обавезности одређеног понашања (opinio juris sive necessitatis), с друге.
Концепција је оптерећена контрадикторношћу. По њој, да би се једно понашање ква-
лификовало као обичајно правило, неопходно је да га субјект преузима свесно, ношен
убеђењем да тако налаже право. Другим речима, дефиниција сугерише да постоји неко ла-
тентно право, или, барем идеја права, која се у поступку настанка обичаја материјализује
и трансформише у правно правило. Ова контраверза је навела део теорије да конструкцију
обичаја уместо на два конститутивна елемента – општој пракси и opinio juris – постави на
једном од та два елемента. (тзв. Single element theory of custom) или да изврши суштинску
редефиницију обичаја.
221 В. Пријем у чланство ОУН.

222 В. Gulf of Maine case, ICJ Reports 1984, para. 83.
По једној варијанти, обичајно правно правило је, у ствари, пракса држава.223 Елими-
нисањем субјективног елемента обичаја (opinio iuris) отклања се, како кажу присталице овог
схватања, зачарани круг у логичкој анализи обичајног правног правила и простог обичаја.
Друга варијанта, изражена у концепцији „instant“ или моменталног обичаја, битно ре-
дукује захтев за сталном и конзистентном праксом као елементом обичаја. Примарни значај
придаје opinio iuris, јер, у случају да је opinio iuris могуће доказати другим средствима, отпада
потреба за праксом.224 У том контексту централно место имају једногласно прихваћене резо-
луције Генералне скупштине као инструментални облик конституисања моменталног обичаја.
Од покушаја да се изврши суштинска редефиниција обичаја, интересантно је
Д’Аматово схватање.225 Оно се своди на покушај рационализације два конститутивна еле-
мента обичаја. Уместо праксе и opinio iuris, Д’Амато (D’Amato) предлаже тзв. „articulation
(уобличавање) и „радњу или обавезивање“. „Уобличавање“, као супститут opinio iuris, се
везује за објективну чињеницу тј. писану формулацију будућег правила од стране Генерал-
не скупштине у форми резолуције или кроз дипломатску коресподенцију, а „радње или оба-
везивање“, као супститут за праксу, би подразумевао радње које би конституисале обичајно
правило. По његовом схватању, а за разлику од праксе, услов „act or commitment“ би био
задовољен и предузимањем једног акта.
Пракса Међународног суда правде чврсто стоји на традиционалној концепцији обичаја.226
Од обичајног правног правила треба разликовати просте (пуке оби-
чаје) који у ширем смислу обухватају и правила међународне куртоазије
(comitas gentium). Просте обичаје у светлости наведеног одређења оби-
чајноправних правила одликује одсуство opinio iuris. Другим речима, они
представљају устаљену праксу понашања коју не прати свест о обавез-
ности – одступајући од простих обичаја држава не крши међународно пра-
во мада ризикује да друга страна предузме дозвољене противмере у облику
реторзија. Примера ради, ако једна држава не укаже на својој територији
уобичајене почасти шефу друге државе, она тиме не крши правну обавезу,
али одступа од устаљене праксе понашања у дипломатским односима.
Комисија за међународно право Уједињених нација је на свом 17. заседању 2018. годи-
не усвојила „Нацрт закључака о идентификацији обичајног међународног права“.227 Сврха
Нацрта је да установи методологију идентификовања правила обичајног међународног права
(пар. 2) и понуди практично упутство како одређивати постојање и садржину правила међу-
народног права (Закључак 1). Јасно је, међутим, да методологија и идентификација правила
обичајног права нужно подразумева и анализу принципа и постулата обичајног права. Тако
може се рећи да поред методолошког дела Нацрт укључује и елементе прописивања.
У целини, Нацрт закључака рађен је на основу праксе држава, међународних судова
и организација те мишљења писаца. Другим речима, суштински изражава дух кодифика-
ције, проткан елементима прогресивног развоја. Најважнији закључци Комисије су: а) вла-
дајућа концепција од два елемента обичаја не подразумева аутоматски емпиријски доказ о
постојању тих елемената у случају тзв. дедуктивног приступа, рецимо када могуће правило
обичајног права чини део „недељиве целине“ или када је позадина тих правила изражена у
223 H. Kelsen, „Theorie du droit international coutumier“, Revue internationale de la theorie du droit,
1939, str. 253 и даље, Guggenheim, Lehrbuch des Volkerrechts, 1948, стр. 46–47.
224 Bing Cheng, „UN resolutions on outer space „instant“ international customary law“, IJIL, 1965,
vol. 23, стр. 23 и даље.
225 D’Amato, The Concept of Custom in International Law, 1971.
226 У том смислу нарочито је индикативна пресуда Суда у случају који се тицао континентал-
ног платоа у Северном мору – ICJ Reports 1969, para. 77. Могло би се рећи представља locus
c^sicus у поимању обичаја од стране Суда. Схватање је примењено у низу пресуда. Рецимо
Continental Shelf (Libyan Arab Jamahiriya/Malta), Judgment, ICJ Reports, 1985, para. 27; Military
and Paramilitary Activities in and Against Nicaragua (Nicaragua v. United States of America),
Merits, Judgment, ICJ Reports, 1986, paras. 183 i 207.
227 YILC 2018, vol. II, Part II.
општијем облику који изражава општу праксу прихваћену као право (пар. 5. Закључка 2).
Закључак ваља крајње рестриктивно схватити јер се ради о посредном закључку који је уз
то у несагласју са Закључком 3. који каже да сваки од два елемента обичаја има бити посеб-
но установљен (Закључак 3(2)). Оцена доказа о постојању елемената обичаја подразумева
контекстуални приступ, те предмет регулисања конкретног правила.228 б) општа пракса, као
конститутивни елеменат обичаја, је примарно пракса држава (Закључак 4(1)). У извесним
случајевима пракса јавних међународних организација је састојак опште праксе као објекти-
вног елемента обичаја. Та пракса је релевантна под два услова: i) уколико њен предмет спада у
надлежност међународних организациј и, ii) уколико се односи на међународне организације
(примера ради међународна одговорност организације или која се односи на уговоре у који-
ма су међународне организације стране уговорнице (пар. 5 Закључка 4)). Понашање ентитета
попут невладиних међународних организације, појединаца који делују у приватном својству,
као и мултинационалних корпорација и недржавних оружаних група нити ствара нити из-
ражава обичајно међународно право (Закључак 4(3)). в) ћутање или одсуство радње државе
не може се аутоматски квалификовати као позитиван састојак праксе. У том смислу, јасна
је позиција међународног суда правде.229 Ћутање или одсуство радње може представљати
елеменат праксе само у случају намерног пропуштања од предузимања радње у конкретној
ситуацији. Као примери таквог пропуштања у пракси Међународног суда правде наводе се
уздржавање од покретања кривичног поступка против функционера стране државе, уздр-
жавање од употребе или вршења заштите у корист натурализованих лица. У Закључку бр.
12. Комисија дисквалификује тзв. „моментални обичај“ као производ резолуција усвојених
од међународних организација, укључујући и ОУН или на међувладиним конференцијама.
Закључак јасно каже да наведене резолуције не могу саме по себи стварати правило обичај-
ног права. Одредба у Резолуцији да може изражавати правило обичајног права само уколико
се установи да одговара општој пракси прихваћеној као право (opinion iuris).
2.2. Основ обавезности обичајноправног правила. Питање основа оба-
везности обичаја је једно од изузетно деликатних питања које рађа бројне
контраверзе у теорији. Основна контраверза би се могла свести на питање
– да ли је основ обавезности прећутан пристанак или нешто друго?
По једном схватању обичај представља прећутно изражену саглас-
ност држава да одређено понашање прихвате као правно релевантно.230
Ради се, у ствари, о аналогији са концепцијом обичаја елаборираној још
од стране римских правника по којој је обичај – tacitus consensus populi.
Приговара се да је схватање волунтаристичко, тако да не би важило за
државу која тврди да није дала прећутни пристанак а, посебно, за нове
државе у међународној заједници.
Друго схватање се наслања на природноправни резон. Школску фор-
мулацију у том духу даје Ле Фир када каже да је „обичајно право нешто
друго од претпостављеног пристанка држава, оно почива исто тако на
идеји о правди и на потреби једног друштвеног правила.“231 Елементе
оваквог схватања налазимо и у формулацији члана 38.(б) Статута Међуна-
родног суда правде који обичај одређује као доказ опште праксе прихваће-
не као право, мада, и теоријски и са становишта праксе Суда, општа пракса
и свест о обавезности су пре доказ постојања обичаја.
228 Jurisdictional Immunities of the State, ICJ Reports 2012, par. 57.
229 The Case of the S.S. „Lotus“, PCIJ, Ser. A, NO. 10 (1927) p. 28.; Notthebohn Case (second phase),
ICJ Reports 1955, p. 22.; Jurisdictional Immunities of the State, ICJ Reports 2012, par. 77.
230 G. Tunkin, „Coexistence and International Law,“ RdC, 1958, vol. 95, стр. 19; Cavaglieri, „Regles
generales du droit de la paix“, RdC, 1929, vol. 26, стр. 338; Anzilotti, Corso di diritto internazio-
nale, 1928, стр. 64.
231 Le Fur, „La theorie du droit naturel depuis le XVIII siecle et la doctrine moderne,“ RdC, 1927, vol.
18, стр. 219.
Ако се држимо премисе да опште међународно право деривира из воље

међународне заједнице у целини, извесно је да и обичајно право, као његов
интегрални део, има корен у истој вољи. Једнако као и свеопшти вишестрани
уговор. Вољу међународне заједнице у целини конституише воља претежне,
репрезентативне већине чланица заједнице. Она је, у ствари, творац општег
међународног права а обичај (и уговор) су само инструментални облици из-
ражавања те воље. У супротном, ако би повлачили разлику у природи глав-
них извора по основу природе воље која је у њиховој основи, неизбежно би
ишли у правцу дуалитета основа обавезности међународног права.
Основ обавезности обичајних правила је у вољи међународне заједни-
це. Обичај је само инструментални облик изражавања те воље примерен
децентрализованој структури међународне заједнице. За разлику од легис-
лативних уговора, воља међународне заједнице се у обичајном поступку
стварања правних правила изражава прећутно, кроз одговарајуће радње
или пропуштања.
Будући да воља међународне заједнице представља вољу претежне или
велике већине држава, није потребно у конкретном случају доказивати да
је појединачна држава прећутно прихватила одређено обичајно правило.
Правна снага обичајног правила у принципу не произлази из појединач-
ног прећутног пристанка него из чињенице да то правило изражава вољу
међународне заједнице.
Воља међународне заједнице као целине се код обичајних правила
формира прећутним пристанком репрезентативне већине држава.
Прећутни пристанак, или како се посебно у јуриспруденцији Међу-
народног суда правде назива – подразумевајући пристанак (asquiscence,
asquiscement) не може се поистоветити са простим ћутањем. Овај облик
пристанка подразумева стицај пар релевантних елемената који за после-
дицу имају прихватање или признање одређене радње или понашања као
елемента обичајног правила или прихватање самог обичајног правила.
У својој примени, међутим, подразумевајући пристанак није ограничен на обичајно
право. Примењује се, такође, и код стицања државне територије мирном окупацијом, у уго-
ворном праву, рецимо, код прихватања резерви и слично.
Елементи подразумевајућег пристанка су:
а) да субјект међународног права има представу о релевантној правној
чињеници;
б) да поводом њеног настанка или истицања од стране другог субјекта,
није реаговао на одговарајући начин, по правилу, протестом или на други
начин изразио противљење;
в) да је одсуство реакције израз правне намере субјекта тј. да се не
може приписати, рецимо, заблуди или присили; и
г) да субјект има интерес, посредан или непосредан, у односу на реле-
вантну чињеницу.
Прећутни или претпостављени пристанак има првенствено доказну вредност. У при-
мени се, по правилу, везује за принцип estoppel или преклузију. Принцип подразумева не-
допуштеност несагласности захтева или тврдње коју држава истиче са њеним понашањем
(allegans contraria non audiendus est) како држава не би могла да се користи својом недослед-
ношћу на штету друге државе (nemo potest mutare consilium suum in allegans iniuriam).
2.3. Елементи обичајноправног правила. Обичајно правно правило, да-

кле, подразумева органско јединство два елемента: праксе у смислу corpusa
и свест о обавезности у смислу animusa. Као што је истакао Међународни
суд правде у спору око епиконтиненталног појаса у Северном мору:
„Не само да посматрани акти треба да представљају сталну праксу, већ
треба и да сведоче својом природом или начином како су вршени, о томе да
је у питању убеђење да је ова пракса постала обавезна постојањем правног
правила. Нужност таквог убеђења, то ће рећи постојање субјективног еле-
мента, претпоставља се у самом појму opinio iuris sive necessitatis. Стога за-
интересоване државе треба да имају осећање да се усагласе о ономе што
одговара правној обавези. Ни учесталост нити, пак, уобичајен карактер
ових аката нису довољни. Постоје бројни међународни акти, на пример у
области протокола, који су вршени скоро непроменљиво али су били мо-
тивисани простим обзирима куртоазије, опортунитета или традиције а не
осећајем правне обавезе.“232
Пракса се назива материјалним, квантитативним или објективним
елементом обичаја.
У одсуству правила које би утврђивало елементе праксе као добра индикација може се
навести мишљење специјалног известиоца М. Хадсона поднетог Комисији Уједињених нација
за међународно право по коме следећи елементи конституишу доказе међународног обичај-
ног права: а) текстови међународних инструмената; б) одлуке међународних судова; в) од-
луке националних судова; г) национално законодавство; д) дипломатске коресподенције; ђ)
мишљења националних правних саветника; e) пракса међународних организација.233
Браунли наводи листу појединачних елемената, попут изјава за штампу, званичних пуб-
ликација о правним питањима, извршних аката и праксе, коментара влада на нацрте Комиси-
је за међународно право, који су, у основи, покривени елементима наведеним код Худсона, с
тим што су специфичнији и везани, углавном, за праксу Међународног суда правде.234
Да би пракса представљала конститутивни елеменат обичајно правног
правила потребно је да испуњава одређене услове. Ти услови се са становишта
њихове природе могу поделити на квантитативне и квалитативне услове.
Квантитативни услови се тичу трајања и општости праксе. Што се вре-
менског периода у коме одређено понашање треба примењивати да би се
могло говорити о пракси тиче, ствари су се током времена мењале. У кла-
сичном међународном праву захтевало се да пракса буде дуготрајна. Захтев
за дуготрајношћу праксе је био само последица чињенице да су у неоргани-
зованој међународној заједници у којој су државе спорадично и ретко до-
лазиле у прилику да се изјасне о одређеном понашању био потребан дуги
временски период да би се конституисала пракса. Захтев за дуготрајношћу
праксе данас је изгубио свој рационални основ, будући да у организованој
међународној заједници која је посебно у лицу УН и других међународ-
них организација добила средиште у којима државе могу да расправљају и
доносе одлуке о свим питањима од заједничког интереса, пракса као еле-
менат обичаја може се формирати у релативно кратком временском року.
Ова разлика у погледу дужине рока потребног за формирање праксе као
елемента обичајног правила навела је део теорије на поделу обичаја на тра-
232 C.I.J. Recueil, 1969, стр. 44.

233 YILC, 1950, II, стр. 368–372.
234 I. Brownlie, op. cit., стр. 5.
диционалне и „инстант“ или моменталне обичаје. Традиционални обичаји

би били они који настају у релативно дугом временском периоду, док би
моментални или „инстант“ обичаји били обичаји који настају у релативно
кратком периоду са ослонцем на резолуције донете у оквиру међународних
организација посебно у Организацији уједињених нација. Тако је, у ствари,
концепт „инстант“ или моменталног обичаја везан за расправу о правној
вредности резолуције Генералне скупштине, поготову оних које су донете
са великом већином или једногласно. Као пример обичаја који је настао
у релативно кратком временском периоду обично се наводи правило по
коме космички простор представља res communis omnium, правило чији се
настанак везује за релативно кратак период након лансирања првог совјет-
ског вештачког сателита када су се државе преко чијих је територија тај
сателит прелетео уздржале од протеста на који су биле овлашћене по кла-
сичном међународном праву. Тако су, сматра се, прећутно прихватиле да је
космички простор – добро од општег интереса (res communis omnium).
Што се тиче општости праксе одувек је важио захтев да обичајно
правило има бити прихваћено од већине држава. Нема никаквог правног
основа за повлачење разлике у погледу специфичне тежине понашања
држава,235 мада фактички утицај држава у стварању обичаја варира завис-
но од интереса државе у конкретној ствари и њене опште позиције у међу-
народној заједници.
Не постоји један јединствени, аритметички модел на основу кога би се
одређивало која је то већина. Обично се оперише изразима као „претежна
већина“ и „велика већина држава“. Који је број држава у стању да својим
понашањем конституише општу праксу ствар је сваког конкретног слу-
чаја. Могу се истаћи два елемента инхерентна појму опште праксе: први,
да пракса мора произлазити из понашања аритметичке већине држава, а
други да се ради о репрезентативној већини, дакле, већини у којој су за-
ступљени сви главни правни системи и цивилизације савременог света.
Другим речима, не би се могло сматрати да је захтев за општошћу праксе
испуњен ако се за одређено понашање изјасни већина држава које припа-
дају истом цивилизацијском кругу или које припадају истом политичком
покрету, рецимо, покрету несврстаних. Потребно је да у тој већини буду
заступљени сви главни правни системи и цивилизација савременог света
тако да та већина представља, у ствари, резултанту основних реалности,
политичких и правних, међународне заједнице.
Квалитативни услови које пракса треба да испуњава тичу се конзи-
стентности и понављања одређеног понашања. Основно правило у вези са
понављањем одређеног понашања дато је у случају права азила од стране
Међународног суда правде 1950. године. Суд је у својој пресуди, између ос-
талог, указао да обичајно правило мора бити „у сагласности са констант-
ном и униформном праксом предузиманом од стране држава у питању“.236
235 Лаутерпахтова (Lauterpacht) теза да релативни значај држава које инаугуришу стварање
обичаја има превагу над бројем држава је неприхватљива. У сукобу је са сувереном једна-
кошћу држава и у ствари иде на промоцију великих сила као невидљивих законодаваца.
Lauterpacht, BYIL, 1950, vol. 27, стр. 394.
236 Asylum, Judgment, ICJ Reports, 1950, стр. 276.
Захтев за „униформношћу праксе“ изгледа претеран барем када је реч о универзалним
обичајима. Имајући у виду разноврсну, и по правилу недовољно усклађену праксу држава,
примереније је говорити о општој конзистентности праксе.237 Униформност праксе могла
би се у начелу тражити у односу на локалне и регионалне обичаје. (Захтев за униформно-
шћу потврђен је у англо-иранском спору, спору о риболову, као и у спору око епиконтинен-
талног појаса у Северном мору.)
Дуга је листа препрека које стоје на путу утврђивања праксе која задовољава наведене
услове. Пракса држава у смислу corpus-а претпостављеног обичајног правила је дифузна,
састављена из различитих аката или пропуштања и готово по правилу контрадикторна.
Само неколико држава издаје збирке националне праксе о питањима међународног пра-
ва.238 Ослањање на праксу неколико држава неизбежно води субјективизму и територија-
листичким концепцијама међународног права. Разумно је, поред тога, претпоставити да
сви елементи националне праксе нису доступни јавности (рецимо већина држава својим
прописима забрањује отварање државних архива за извесни, често дуг, временски период).
Чак и у хипотези да је комплетна пракса држава о релевантном питању доступна и
уређена, потребан је сизифовски напор да се, у мноштву аката који по правилу нису кон-
зистентни, изнађе права воља државе.
Посебно је компликовано установити када држава предузима одређено понашање но-
шена правним уверењем а када под одлучујућим утицајем опортунитета, односа снага и
очекиваних користи. Тешко је претпоставити да државе, као еминентно политичке јединке,
правна уверења претпостављају фактичким користима.
Други елемент обичаја је opinio juris или animus. Овај елеменат оби-
чаја назива се још субјективним, квалитативним или формалним елемен-
том обичаја. У светлости постојеће концепције обичајног правног прави-
ла субјективан елеменат је квалификаторни услов који праксу претвара у
обичајно право.
Неодређеност обичаја односи се једнако и на његов субјективни еле-
менат. Наиме, овај елеменат који се односи на унутрашњу мотивацију и
бивајући психолошке природе не може се лако установити, посебно ако
се има у виду да се пракса државе састоји из разноврсних аката, почев од
политичких преко судских па до дипломатских. Тешко је у разноврсним
састојцима праксе установити јединствени мотивациони основ, уни-
формни психолошки моменат, будући да, рецимо, извршни органи држа-
ве резонују на један начин а судови на други. Отуда међународна пракса
нагиње тумачењу да се opinio juris изводи из самих материјалних аката,
другим речима, да у доказивању обичајног правног правила није потреб-
но улазити у испитивање субјективних мотива држава које су формирале
одговарајућу праксу већ се, са ослонцем на претпоставку да су државе
свесна и разумна бића, тумачи да спољашње понашање, било акт или
пропуштање, садржи у себи и opinio juris. У том смислу посебно је инди-
кативно издвојено мишљење судија у случају који се тицао континентал-
ног платоа у Северном мору.239
237 У том смислу: Међународни суд правде у Military and Paramilitary Activities in and Against
Nicaragua, Merits, Judgment, ICJ Reporst, 1986, стр. 14.
238 U SAD – Digest of International Law (Hackworth 1940–1944; Whiteman, 1963–70). Такође – U.
S. Foreign Relations and Official Options of the USA Attomey General. Пракса Француске даје
се у Repertoire de la pratique Frangaise en matiere de droit internatinal public, u RGDP, a пракса
Велике Британије објављује се у BYIL-u.
239 V. Dissenting Opinion of Judges Sorensen and Tanaka, North Sea Continental Shelf, Judgment, ICJ
Reports, 1969.
2.4. Подела обичаја. Израз „обичајно право“ има генеричко значење

у смислу да се њиме подразумевају, како универзални или општи тако и
регионални и локални обичаји. Обично када се каже обичајно право мисли
се на опште или универзално обичајно право, а уколико се мисли на локал-
не или регионалне обичаје онда се испред речи „обичаји“ или „обичајно“
ставља одговарајући префикс.
Универзални обичаји су, по дефиницији, обичаји који везују све субјек-
те међународног права, другим речима, правна правила која произлазе из
воље међународне заједнице као целине.
Регионални обичаји су обичаји који важе у одређеним деловима међу-
народне заједнице (тзв. регионима). Поступак конституисања регионалних
обичаја је у основи идентичан конституисању универзалних или општих
обичаја. Разлика је само у томе што је код регионалних обичаја захтев за
сагласношћу држава које чине регију оштрије постављен него код општих
или универзалних обичаја.
У теорији међународног права се дуго времена оспоравало постојање
локалних обичаја, тј. обичаја који везују две или више држава које не чине
одговарајућу регију. Опозиција према постојању локалних обичаја усах-
нула је након пресуде Међународног суда правде у случају који се тицао
права пролаза преко индијске територије. У том случају Међународни суд
правде је, inter alia, истакао да „у односу на португалски захтев за правом
пролаза формулисаним на бази локалног обичаја приговорено је од стране
Индије да ниједан локални обичај не може бити установљен само између
две државе. Тешко је видети зашто број држава између којих локални оби-
чај на основу дуге праксе може бити успостављен, нужно мора бити већи
од две државе. Суд не види зашто дуга континуирана пракса између две
државе прихваћена од њих као уређујућа за њихове односе не би могла чи-
нити базу узајамних права и обавеза између те две државе.“240
2.5. Приговор или протест. Држава која се не слаже са формирањем
обичајно правног правила којима се замењује постојеће правно правило
ставља формални протест. Дејство формалног протеста је у томе да ново
обичајно правило уколико и када буде формулисано не везује државу која
је ставила протест. Држава која се упорно и конзистентно противи настан-
ку обичаја назива се „истрајни приговарач“ („persistent objector“). Конструк-
ција формалног протеста код настајања нових обичајних правила изведена
је из општих правних принципа по којима се под ћутањем, под извесним
условима, подразумева пристанак.
Узима се да је правило о „истрајном приговарачу“ изнедрила пракса Међународног
суда правде. У случају права азила, Суд је, између осталог, нагласио да правило о дипломат-
ском азилу не може бити истакнуто у односу на Перу који не само да својим понашањем
није приступио правилу, већ га је напротив одбацио.241 Суд се на конкретно правило
позвао и у англонорвешком спору око риболова истичући да тзв. правило о десет миља
(„ten-mile rule“) не може бити примењено на Норвешку која се „увек супротстављала сва-
ком покушају да се ово примени на норвешку обалу.“242 Другим речима, држава која се су-
240 Right of Passage over Indian Territory, Merits, Judgment, I.C.J. Reports, 1960, стр. 6.
241 Asylum, Judgment, ICJ Reports, 1950, стр. 276.
242 Fisheries, Judgment, ICJ Reports, 1951, str. 131.
протставља формирању обичаја од његовог настанка не би се могла сматрати везаном тим
обичајем мада сам њен протест не спречава настанак обичајноправног правила. Наведени
резон важи за диспозитивна обичајна правила. Ако се, пак, ради о императивним правним
правилима обичајне природе протест било које државе је без правног дејства, будући да,
по дефиницији, когентна правна правила везују све државе, чак, и без њиховог пристанка.
3. ОПШТА ПРАВНА НАЧЕЛА ПРИЗНАТА

ОД СТРАНЕ ПРОСВЕЋЕНИХ НАРОДА
Општа правна начела призната од стране просвећених народа пред-
стављају најконтроверзнији формални извор међународног јавног права.
Контроверзе у вези општих правних начела просвећених народа крећу се у
широком луку од појма и терминологије преко правне природе до њихове
правне снаге.
Схватања изражена у доктрини међународног права о појму општих
правних начела признатих од стране просвећених народа могу се сврстати
у две групе.
Једну групу схватања одликује широко, екстензивно одређење општих
правних начела као начела иманентних самој идеји права или свеколиком
праву.243 Тако би, по овом схватању, у општа правна начела призната од
стране просвећених народа у смислу члана 38.(ц) Статута Међународног
суда правде улазила како начела из унутрашњег права тако и она из међу-
народног права, те транснационалног и супранационалног права.244
По другој групи схватања, ради се о начелима прихваћеним на унутра-
шњем правном терену (in foro domestico) или, прецизније казано, начели-
ма која се особеном правнотехничком операцијом Суда изводе из унутра-
шњих правних поредака у случају потребе.245
Друго схватање је исправније. У припремним материјалима (travaux
préparatoires) Саветодавног одбора Друштва народа који је припремио на-
црт Статута Сталног суда међународне правде стоји, између осталог, да је
након дуге дискусије прихваћено тумачење да општа правна начела у сми-
слу члана 38. (ц) „нису ништа друго до правила прихваћена од свих циви-
лизованих народа in foro domestico.“246 И пракса Међународног суда правде
потврђује да се под општим правним начелима у смислу члана 38.(ц) Ста-
тута подразумевају начела „која се ослобађају из конзистентних решења
различитих система унутрашњег права у односу на конкретан проблем.“247
Поред тога, овакво схватање је у складу са разлогом уношења општих
243 A Verdross, „Forbidden Treaties in International Law“, AJIL, 1937, No. 4, стр. 571–577; G. Scelle,
Manuel de droit international public, 1948, стр. 578. H. Mosler, General Principles of Law, vol. 2,
стр. 512; Андраши, Бакотић, Вукас, Међународно ираво, I, стр. 19–20.
244 В. Ђ. Деган, Међународно ираво, 2000, стр. 70.
245 С. Аврамов, „Општа правна начела као извори међународног права“, ЈРМП, 3/1959; Shaw,
International Law, 1986, стр. 81; M. Walldock, „General Course on Public International Law“,
RdC, 1962, II, vol. 106, стр. 54.
246 С. Аврамов, op. cit., стр. 82.
247 H. Thirlway, „The Law and Procedure of the ICJ, 1960–1989, Part Two“, BYIL, 1990, стр. 114.
правних начела просвећених народа у систем извора члана 38. – а то је да

се искључи, или, бар, минимизира, могућност да се Суд у конкретној ства-
ри огласи ненадлежним (non liquet) због непостојања уговорних или оби-
чајних правила која би се односила на предмет спора.248
Међународни суд правде се у својим пресудама или саветодавним
мишљењима са крајњим опрезом позива на општа правна начела у смислу
члана 38.(ц) Статута. Чак и када се на њих ослања, није редак случај да ли
упућује на обичајно право249 или једноставно користи израз „општа прав-
на начела“ не прецизирајући да ли има у виду начела међународног или
унутрашњег права.250 У неким случајевима Суд користи израз „опште на-
чело“ да би указао на међународно право или, прецизније, на општи прин-
цип међународног права који није довољно прецизан и конкретан да би се
могао назвати правилом или нормом.251 Оваква пракса Суда извесно није
случајна. Произлази не само из неодређености овог формалног извора, већ
и његове битно смањене оперативне улоге у систему позитивног међународ-
ног права. У време када је члан 38. Статута редигован, међународно право је
било неразвијено, оптерећено бројним правним празнинама, тако да је било
потребно у систем формалних извора уврстити и резервни, супсидијерни
главни извор који би Суду омогућио да решава и случајеве за које није имао
на располагању одговарајућа обичајна и уговорна правила. Данас су правне
празнине у међународном праву, углавном, попуњене кодификацијама. И у
случајевима када се појаве, оне, у условима релативно заокруженог система,
могу бити попуњене и без прибегавања општим начелима у смислу члана
38.(ц) Статута, рецимо, аналогијом са случајевима регулисаним правом или
екстензивним тумачењем постојећих правила. Поред тога, извесна начела за
која се могло рећи да су изворно представљала општа правна начела у смислу
члана 38.(ц) Статута су протеком времена изгубила то својство сукцесивним
одлукама међународних судова или прогресивним развојем међународног
права постала правила међународног права. Рецимо, опште прихваћено пра-
вило – како каже Међународни суд правде у Preah Vihear случају – да се на
заблуду не може позивати она страна која је својим понашањем допринела
заблуди – је постало правило Конвенције о уговорном праву од 1969.252
248 Ова намера творца Статута не мора бити делотворна у пракси. Нема правних препрека да
се Суд огласи non liquet а да није ни покушао да изнађе опште правно начело примењиво
на конкретан случај. Рецимо, у саветодавном мишљењу које се тицало легалности нуклеар-
ног оружја, Суд се огласио non liquet због нејасног стања међународног права у конкретној
ствари не покушавајући да изнађе опште правно начело у смислу члана 38. (ц) Статута
иако је за такав захват вероватно имао јаких основа. В. Legality of the Threat or Use of Nuclear
Weapons, Advisory Opinion, ICJReports, 1996, посебно одвојено мишљење судије Хигинс.
249 Нпр. у саветодавном мишљењу о пресудама Административног трибунала МОР-а у вези
са тужбама против UNESCO-a (1956), Суд се, истичући начело једнакости странака, пози-
ва на „опште прихваћену праксу“ – Judgments of the Administrative Tribunal of the ILO upon
Complaints Made against Unesco, Advisory Opinion, ICJ Reports, 1956, стр. 85.
250 Рецимо, саветодавно мишљење о резервама на Конвенцију о геноциду (1948). В. Reservations
to the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide, Advisory Opinion,
ICJ Reports 1951.
251 Рецимо, у спору о нуклеарним пробама Суд истиче начело добре вере – ICJ Reports 1980,
стр. 56, или када апострофира начело самоопредељења народа.
252 Члан 48 (2) Конвенције.
Другим речима, конструкција општих правних начела у смислу члана

38.(ц) Статута данас прилично виси у ваздуху. Њихов оперативни потен-
цијал као извора права је суштински редукован прогресивним развојем
међународног права а мале су, готово никакве могућности, за њихову
трансформацију у систему члана 38. (ц) Статута. Чак и када би ревизија
члана 38 (ц) Статута у смислу члана 108. Повеље УН била изгледна, нејасно
је у ком правцу би ишла.
Највише поборника има схватање да општа правна начела обухватају и општа начела
међународног права.253 Њихово евентуално укључивање у општа правна начела у смислу
члана 38. (ц) Статута би, међутим, отворило серију тешко решивих питања. Основно је да
би, будући да су општа начела међународног права ius cogens, њихово увршћивање у општа
правна начела у смислу члана 38. (ц) Статута значило револуционарну ревизију члана 38.
јер би морала бити испред уговора и обичаја. Уз то, когентни карактер начела није израз
правног облика путем кога начело настаје, већ његове правне снаге.
Термини који се користе у односу на овај формални извор само су
спољни израз контроверзи које прате општа правна начела у смислу чла-
на 38.(ц) Статута.254 Израз „општа правна начела призната од стране
просвећених народа“, сугерише превазиђену, евроцентристички инспи-
рисану поделу држава на просвећене и непросвећене и у свом граматич-
ком значењу је у очигледном раскораку са духом и стањем позитивног
међународног права.255 У данашњем међународном праву израз има зна-
чење „општих правних начела признатих од стране независних држава“
или „општих правних начела признатих у унутрашњем праву независних
држава“. Разлике у схватањима о појму општих правних начела просвећених
народа, удружене са неуједначеном терминологијом Суда, довеле су до си-
мултане употребе других израза попут „општи правни принципи који про-
излазе из специфичне природе међународне заједнице“, „принципи својстве-
ни идеји права и свим правним системима“, „принципи правде засновани на
самој природи човека као рационалног и социјалног лица“ и сл.256
Други круг контраверзе везује се за њихову правну природу. Правна
природа ових начела је предмет вечитог сукоба природно-правне школе и
школе позитивизма у међународном праву. Природно правна школа сма-
тра да увођење општих правних начела у систем формалних извора пред-
ставља негацију позитивизма у праву. Неке присталице природно-правне
школе иду тако далеко да постојање општих правних начела просвећених
народа у систему формалних извора доживљавају као смртни ударац по-
зитивизма.257 По схватању позитивиста општа правна начела просвећених
253 Рецимо, М. Бартош, Међународно јавно право, I, стр. 105.
254 В. С. Аврамов, op. cit., стр. 385 и даље; Harris, Cases and Materials on International Law, 1973,
стр. 46.
255 В. критику судије Амуна у његовом индивидуалном мишљењу у случају који се тицао епи-
континенталног појаса у Северном мору – North Sea Continental Shelf, Judgment, IC J Reports
1969, стр. 133–134, у случају Barcelona Traction Light and Power Company, Limited, Second
Phase, Judgment, ICJ Reports 1970, стр. 309.
256 V. O. Schachter, International Law in Theory and Practice, 1991, стр. 50.
257 За Лаутерпахта она представљају „јус гентиум у најширем смислу речи или савремено
природно право“ – Lauterpacht, Private Law Sources and Analogies of International Law, 1927,
стр. 71 и даље. Cavaglieri, Regles generales du droit de la paix, RdC, 1929, vol. 26, стр. 323–544;
Verdross, RdC 1935, II, стр. 204–206.
народа деривирају из воље држава.258 У том погледу не постоји суштинска

разлика између њих на једној страни, и уговора и обичаја, на другој стра-
ни. Разлика постоји само у начину изражавања воље држава. Док се код
уговора и обичаја воља државе изражава непосредно, код општих правних
начела она се изражава посредним путем кроз норме унутрашњег права.
Као крунски доказ у прилог тезе о позитивном карактеру општих начела
просвећених народа наводи се и сама формулација у којој фигурира реч
„призната“. Реч „призната“ код сваког од позитивиста настанак и егзистен-
цију ових начела везују за категорију воље.
Владајућа концепција општих правних начела просвећених народа је
обојена позитивистички. По том схватању општа правна начела просвеће-
них народа деривирају из унутрашњег правног поретка. Ова начела нису
кодификована тако да нису записана ни у једном међународном правном
акту, већ до њих Суд долази посредно, особеном правнотехничком опера-
цијом. Она се састоји у примени компаративног, упоредно-правног мето-
да помоћу кога суд или други орган који жели да установи опште наче-
ло просвећених народа, испитује норме унутрашњег права о конкретном
предмету.259 Минимум заједничког који је садржан у већини унутрашњих
правних поредака или, барем, у правним порецима држава у спору, ап-
страхује се и квалификује као општеприхваћено начело просвећених на-
рода. Отуда, од општих правних начела ваља разликовати случај када Суд
упућује на унутрашње право као меродавно право у конкретној ствари
као што је, примера ради, учинио Суд у случају Barcelona.260 Због тога
можемо рећи да општа правна начела просвећених народа нису изворно
међународна правна правила, већ да међународноправно својство стичу
правнотехничком операцијом суда или другог органа који у одговарајућем
поступку примењује међународно право. При том, Суд, у ствари, врши
квазилегислативну функцију, јер су правила унутрашњег права у конкрет-
ној ствари нормативна грађа из које изводи начело за конкретан случај. У
досадашњој пракси Међународног суда правде дијагностикована је серија
општих правних начела у смислу члана 38.(ц) Статута. Делови унутрашњег
права из којих се општа правна начела деривирају опредељују се на основу
два критеријума – позитивног – који подразумева развијеност и конзис-
тентност правних правила и негативног тј. области у којима је међународ-
но право сиромашно или у којима постоје правне празнине. Зато је и раз-
258 Strupp, „Le droit du juge international de stater selon requite“, Rdc 1930 vol. 33, стр. 452; Wadlok,
„General course on public international law“, Rdc, 1962 II, vol. 106, стр, 9 i 54; Аврамов, „Општа
правна начела као извори међународног права“, ЈРМП, 3/1959.
259 У заједници која данас броји око 200 држава тешко је испитати релевантна правила свих
унутрашњих права. То је, уосталом, и непотребно, будући да се, по својим битним карак-
теристикама, унутрашња права могу сврстати у групе које припадају или се могу сматра-
ти деловима великих правних система (римски, континентални, англосаксонски). Велики
правни системи су полазна основа за испитивање релевантних правила унутрашњег права,
а обим и интензитет испитивања зависи од околности конкретног случаја.
260 В. Barcelona Traction Light and Power Company Limited, op. cit., para 50. Уопште, о релевант-
ности унутрашњег права у споровима пред Судом, види издвојено мишљење судије ad хоц
Креће у случају који се тицао примене Конвенције о спречавању и кажњавању злочина ге-
ноцида: Application of the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide,
Judgment, ICJ Reports, 1996, para. 45–47.
умљиво да је општа начела у смислу члана 38.(ц) Статута, Суд понајвише

изводио у материји судског поступка и одговорности држава.
Кад је реч о судском поступку, Суд је, примера ради, као општа правна начела квали-
фиковао res iudicata,261 естопел,262 по коме странка која је прецизно признала извесно стање
не може га касније нападати или оспоравати, посредно доказивање,263 extra compromissum
arbiter nihil facere potest,264 jura novit curia.265 Уочљиво је да се ради о правилима техничке
природе, те да међу њима нема оних који се непосредно везују за однос држава – држава.
Рецимо, у спору који се тицао права пролаза преко индијске територије, Португалија се
позвала на унутрашње право преко 60 држава да би доказала да постоји опште право про-
лаза преко туђег земљишта да би се дошло до енклаве.266 Суд се, међутим, определио да
конкретну ствар реши на основу обичајног права, ценећи да су правила унутрашњег права
о праву пролаза преко туђег земљишта неподобна у односима између држава.267
Што се правне снаге општих правних начела просвећених народа тиче,
мишљења су, такође, подељена. За природноправно оријентисану теорију
међународног права, општа правна начела поседују најјачу правну снагу.
У позитивистичком поимању општа правна начела призната од стране
просвећених народа су супсидијерни главни извор међународног права. Због
тога она не само да не могу бити по правној снази једнака или јача од уговора
или обичаја, већ не могу ни бити извор норми jus cogens у међународном праву.
Природноправно схватање општих правних начела просвећених народа као извора
најјаче правне снаге поистовећује ова начела, или, барем, нека од ових начела (Вердрос),
са jus cogensom. У ствари, когентни карактер поседују општа начела међународног права,
попут начела из члана 2. Повеље Уједињених нација, а не општа правна начела призната од
стране просвећених народа. За разлику од општих начела признатих од просвећених народа
in foro domestico, општа начела међународног права су уговорног или обичајног порекла.
Данас када је позитивно међународно право досегло тачку релативне
кохерентности, ограничена употреба општих правних начела у смислу чла-
на 38(ц) Статута рационална је превасходно у новим областима међуна-
родног права која нису кодификована.
4. СУДСКА ПРАКСА268
Под судском праксом у смислу члана 38.(д) Статута Суда подразумева
се првенствено јуриспруденција међународних судова (Међународног суда
правде и арбитражних судова).
261 Случај који се тицао Административног суда – Effects of the Awards of Compensation Made by
the United Nations Administrative Tribunal, Advisory Opinion, lCJ Reports 1954, стр. 53.
262 Temple of Preah Vihear, Merits, Judgment, ICJ Reports 1962, стр. 6, 23, 31–32.
263 Corfu Channel, Merits, Judgment, ICJ Reports, 1949, стр. 18.
264 Corfu Channel, Merits, Judgment, ICJ Reports, 1949, стр. 12 i 26.
265 Случај који се тицао бразилијанских дугова, – Brazilian Loans, Judgment No. 15, P.C.I.J.
Publications 1929, Ser. A, No 20/21, стр. 124 i sl.
266 ICJ Reports 1960, стр. 11–12; Pleadings vol. I, II, стр. 714 и даље, 858 и даље.
267 Илустративан је у том смислу став Већа за право мора у случају залива Меин које је, у наме-
ри да установи принципе и правила која на општи начин регулишу поморско разграничење
између држава као релевантне изворе навео: уговоре, обичаје, те одлуке Суда и арбитражне
одлуке о конкретној ствари, изостављајући општа начела просвећених народа – ICJ Reports
1984, para 83.
268 H. Lauterpacht, The Development of International Law by the International Court, 1982; Б. Кошу-
тић, Судска пресуда као извор права, 1973; Schwarzenberg, International Law, 1957, I; Thirlway,
„The Law and Procedure of the ICJ“, BYIL, 1990.
У пракси Суда извесну тежину има и пракса националних судова по међународним

питањима. Треба, међутим, бити опрезан у аутоматској квалификацији националне судске
праксе о међународним питањима као састојка судске праксе у смислу члана 38 (д) Статута.
Разлог за опрез лежи у чињеници да је национална пракса у међународним питањима нејед-
нако сређена, тако да би признање њене релевантности значило уступак тзв. територија-
листичким или националним концепцијама међународног права. Отуда, пресуде национал-
них судова су понајвише елемент праксе у конституисању обичајних правних правила.
Унутар судске праксе посебну тежину имају одлуке Међународног
суда правде. Посебна позиција јуриспруденције Међународног суда прав-
де заснива се на формалном и материјалном ауторитету Суда. Формални
ауторитет произлази из чињенице да је Међународни суд правде у смислу
члана 7. Повеље главни судски орган УН, а материјални да је састављен од
најугледнијих међународних стручњака који репрезентују све правне сис-
теме и цивилизације савременог света.
У раду Међународног суда правде судска пракса као извор права третира се рестрик-
тивније.
Своди се, углавном, на раније одлуке самог Суда и његовог претходни-
ка – Сталног суда међународне правде. Позивање на пресуде арбитражних
судова је изузетно ретко. Brownlie наводи само пет случајева у досадашњој
јуриспруденцији Суда.269 Још је важније да се при том Суд не односи према
арбитражној пресуди као преседану већ као доказу праксе држава у склопу
обичајног правила.270 У новијој пракси Суда практично нема случајева по-
зивања на пресуде унутрашњих судова.271
Правна снага судске одлуке ограничена је у двоструком смислу: ratione
personae – судска одлука је закон само за странке у спору и ratione materiae
– односи се само на предмет спора. Смисао ових ограничења садржаних у
члану 59. Статута Суда је у томе да назначи да Суд није легислативни ор-
ган, већ орган који примењује апстрактна, општа правна правила на кон-
кретан случај.
У пракси значај судских одлука, посебно пресуда Међународног суда
правде, знатно превазилази оквире утврђене одговарајућом формулацијом
у Статуту. Рецимо, у јуриспруденцији Међународног суда правде ослањање
на раније судске одлуке је основни резон Суда приликом пресуђења неке
правне ствари. Такво стање ствари ваља приписати двема чињеницама.
С једне стране, међународно право је добрим делом саздано из обичај-
них правних правила. Неодређеност обичајно правног правила доводи до
ситуације у којој се одлуке Суда у погледу постојања обичаја узимају као
ауторитативни доказ у каснијим случајевима и, уопште, у међународној
пракси. Може се рећи да је део јуриспруденције Међународног суда прав-
де једна дијагноза corpusa обичајних правних правила. С друге стране, по-
ступак пред Међународним судом правде је под јаким утицајем англо-сак-
сонске школе мишљења па отуда ослањање на раније одлуке Суда које се
правда потребом конзистентне јуриспруденције. На тај начин, одлуке Суда
269 Brownlie, op. cit., стр. 20.

270 V. Continental Shelf (Tunisia /Lybian Arab Jamahirya) Judgment, ICJ Reports 1982, para. 66.
271 Thirlway, op. cit., стр. 128.
потврђене каснијом одлуком (или одлукама) стичу квазилегислативни ка-

рактер упркос ограничењима из члана 59. Статута.272
Неке пресуде Међународног суда правде снажно утичу на развој по-
зитивног међународног права. Може се, примера ради, навести да су од-
говарајуће одредбе о резервама у Конвенцији о уговорном праву (1969)
формулисане под директним утицајем саветодавног мишљења Међуна-
родног суда правде о допуштености резерви на Конвенцију о спречавању
и кажњавању злочина геноцида (тзв. теорија компатибилитета резерви са
предметом и циљем уговора).273 Или у области права мора, пресуда Суда
у спору између Енглеске и Норвешке око риболова непосредно је утицала
на Комисију за међународно право УН да у нацрт Конвенције о спољњем
морском појасу и територијалном мору укључи одредбе о ширини терито-
ријалног мора од максималних 12 наутичких миља.274
Овакво стање ствари даје основ за закључак да Међународни суд прав-
де у свом раду не само да примењује право, већ да, поред тога, води суд-
ску политику (judicial policy), која се исказује кроз кристализацију правила
међународног обичајног права и утицају на токове прогресивног развоја
међународног права. У том смислу судска пракса и арбитражна пракса пред-
стављају интегрални део праксе као битног елемента у формирању обичајно
правних правила, мада не потичу директно од држава већ од стране органа
који су, по дефиницији, надлежни да решавају спорове између држава.
Неке пресуде Суда не наилазе на прихватање у пракси држава, тако да се њихово зна-
чење исцрпљује у односу на конкретан спор. Рецимо, схватање Суда о преференцијалним
риболовним правима обалних држава изван спољне ивице територијалног мора широког
12 n/m, изложено у спору око риболова,275 није уграђено у Конвенцију о праву мора (1982).
Овакву судбину је доживело и схватање Сталног суда међународне правде о кривичној ју-
рисдикцији у случају судара на мору (случај Lotus).
У овом спору Суд је, наиме, нашао да не постоји правило међународног права по
коме се кривични поступак против лица одговорних за сударе у мору покреће пред судо-
вима заставе брода.276 Конвенција о праву мора (1982) прихвата управо правило чије је
постојање Суд оспорио.277
Повећање броја сталних међународних судова (поред Међународног
суда правде, ту су и регионални судови за људска права, Суд за право мора,
Стални међународни кривични суд, ad hoc трибунали и други) отвара и
питање усклађивања јуриспруденције и односа према различитим одлука-
ма судова о релевантним правним питањима.
Стање налаже потребу изградње институционалних веза између међу-
народних судова која би омогућила кохерентну и једнообразну примену
међународног права. Разумно је очекивати да би у том систему централно
место припадало Међународном суду правде.278
272 В. судија Азеведо у спору око права азила, Asylum, Judgment, ICJ Reports, 1950, стр. 332.
273 V. део о резервама уз међународне уговоре.
274 В. део о ширини територијалног мора.
275 Fisheries Jurisdiction, Merits, ICJ Reports, 1974, стр. 3.
276 Lotus, Judgment, 1927, P.C.I.J., Ser. A, No. 10, стр. 3 i 28.
277 В. члан 97. (Кривична јурисдикција због судара или било које друге пловидбене незгоде)
Конвенције.
278 Уопште о томе, R. Jennings, „The International Court of Justice after Fifty Years,“ AJIL 1995, Vo.
89, стр. 493–505.
5. ТЕОРИЈА – УЧЕЊА НАЈПОЗВАНИЈИХ СТРУЧЊАКА

По члану 38. (д) Статута Међународног суда правде, теорија предста-
вља помоћни извор права, будући да служи као средство за утврђивање
правних правила садржаних у главним формалним изворима међународ-
ног права.
Улога теорије мењала се током историје. У самим почецима развоја међународног
права, теорија је играла кључну улогу, понајвише због тога што је позитивно међународно
право било сиромашно и неизграђено, тако да су државе своје међусобне односе решавале
у највећој мери на бази правила која су се извлачила из римског права или природног пра-
ва. При таквом стању ствари учења класика међународног права Гроцијуса, Пуфендорфа,
Ватела и других представљала су кључни ослонац у дипломатској коресподенцији држава.
Прећутно су прихватана као ауторитативно излагање међународног права.
Улога теорије своди се на две основне функције: прво, да систематизује
и тумачи правила позитивног међународног права и друго, да служи као
водич у конструкцији нових правних правила (de lege ferenda аспект).279
Посебну специфичну тежину у том погледу имају доктринарне коди-
фикације међународног права које су, по својој правној природи, теоријска
схватања међународног права о појединим питањима, или, што је данас ре-
ткост, о међународном праву у целини, изложена на систематичан начин.280
Између теорије и судске праксе у пракси Међународног суда правде не постоји строга
демаркациона линија. Оне се преплићу и стапају кроз институте издвојених и индивиду-
алних мишљења судија. Ова мишљења, будући да су саставни део судске одлуке, с једне
стране, и да представљају и теоријску анализу питања која су била спорна, са друге стране,
стоје негде на средокраћи између судске праксе и теорије.
Основни недостатак теорије као извора огледа се у њеном субјективиз-
му. Извор субјективизма теорије је двострук. С једне стране, постојање више
школа међународног права (природноправне, позитивистичке и еклектичке)
са различитим, па, у неким круцијалним питањима, дијаметрално супро-
тним погледима, а с друге стране, фамилијарност писаца, било свесна или
несвесна, са националном правном традицијом и правном техником.
Овај други извор субјективизма доктрине се делимично отклања по-
влачењем разлике између мишљења официјелних и катедралних правни-
ка.281 Под официјелним правницима се подразумевају правници који су
непосредно ангажовани у државној служби, рецимо, као главни правни
саветници у министарству иностраних послова. Њихова мишљења имају
мању тежину јер се претпоставља да ови правници, делујући непосредно
у интересу државе, у своја схватања уграђују мањи степен објективности.
Катедрални правници су они који нису непосредно ангажовани у државној
служби, те се, стога сматрају објективнијим и непристраснијим. Међутим,
279 Ово је простор у коме је теорија задржала утицај. Нека правила позитивног права су нас-
тала под снажним утицајем теоријских мишљења. Рецимо, утицај Жидела (Gidel, Droit
international public de la mer, 1932–34) на развој права мора, посебно спољњег морског поја-
са, Бартоша на кодификацију начела међународног права о пријатељским односима и са-
радњи између држава или групе теоретичара на конституисање права на развој. Harris, op.
cit., стр. 722.
280 У том смислу од посебног значаја су резолуције Института за међународно право и нацрт
правила која о релевантним питањима припрема Комисија за међународно право УН.
281 М. Бартош, Међународно јавно право, I, стр. 153.
ова разлика може бити релативна, тако да је упутно свако мишљење цени-
ти појединачно. Наиме, и катедрални правници могу, свесно или несвесно,
да изражавају вредности средине у којој су се формирали и којој припадају.
Однос међународних судова према доктрини као извору је неуједначен.
За разлику од арбитражних судова, који се широко ослањају на теоријска
мишљења, Међународни суд правде се у својим одлукама ретко позива на
овај извор. То се, међутим, не би могло рећи за издвојена мишљења и инди-
видуална мишљења судија и, посебно, поднеске странака у спору који прос-
то врве од навођења теоријских мишљења која потврђују наводе странака.
Ово би се могло узети као додатни доказ субјективизма теорије или могућ-
ности да теоријска мишљења (понекад и иста) буду субјективно схваћена.
Може се разумно претпоставити да је посредни утицај теорије у ре-
зоновању Суда знатно већи. Јер и када се формално ослањају на уговор
или обичај у доношењу одлуке, судије оцену о конкретном уговорном или
обичајном правилу доносе и на основу, или, чак претежно, на основу те-
оријских радова о конкретном правилу, будући да нису у прилици да се
сами упуштају у опсежна и систематска истраживања.282
Теорија може вршити јак утицај на развој позитивног међународ-
ног права. Утицај теорије се при том испољава директно и индиректно.
Директан утицај врше признати ауторитети – добро заснованим и аргу-
ментованим учењима попут Gidel-а, која су утицала на право мора, или
McNair-а у материји уговорног права. У последњим декадама развоја међу-
народног права посебно је снажан утицај колегијума теоретичара окупље-
них око стручних међународних тела попут Института за међународно
право или Светског удружења за међународно право (ILA). Индирек-
тан утицај врше студије које за потребе кодификације припрема правно
одељење Секретаријата Уједињених нација и, посебно, нацрти конвенција
које припрема Комисија за међународно право Уједињених нација. Овде се
ради о индиректном утицају јер теоретичари у овим телима наступају као
чланови тела која су, у ствари, органи међународне организације.
6. НАЧЕЛО ПРАВИЧНОСТИ (EX AEQUO ET BONO)

Ради се о извору права који би се на нашем језику најприкладније
назвао правда и правичност. Шта се подразумева под правдом и правич-
ношћу у систему формалних извора међународног права и да ли начело
правичности представља интегрални део позитивног међународног права?
Концепцију по којој је правичност део позитивног права заступао је
судија Хадсон у пресуди која се тицала одливања воде из реке Мезе (спор
између Холандије и Белгије). По његовом схватању Суд, на основу члана
38. Статута, има извесну слободу да посматра начело правичности као део
282 Поред тога, тенденција специјализације не мимоилази ни теорију међународног права, тако
да и судије, иако високо квалификовани међународни правници, тешко да могу бити екс-
перти за међународно право у целини. О последицама специјализације – в. D. Vagts, „Are
there no international lawyers anymore?“, AJIL, 1981, vol. 75.
позитивног права. Ово схватање се данас не може бранити. Члан 38. (2)
Статута Суда правде везује примену правила правичности за пристанак
странака. Из тога произлази да оно само по себи није део позитивног међу-
народног права које Суд примењује ex lege, већ да га странке својим прис-
танком квалификују као извор права у конкретном случају.
Ако само по себи није формални извор међународног права, начело правичности
може бити састојак уговорног или обичајног правила. Рецимо, своје место нашло је у Кон-
венцији о праву мора из 1982 (уграђено је у конструкцију чланова 59. и 74. Конвенције).
Правичност се различито схвата у теорији и пракси. Те разлике обух-
ватају, како релевантност правичности у систему формалних извора, тако и
садржину правичности и границу њене примене. Бројни су разлози који су
довели до разлика у схватању правичности. Поред општег и, у конкретном
случају утицајног разлога – контраверзе природноправна школа – школа по-
зитивизма – постоји низ специфичних разлога везаних за генезу и развој
правичности у појединим правним системима. Рецимо, у англосаксонском
систему правичност је правна категорија која постоји поред права, за разли-
ку од европског, континенталног права у коме правичност означава правду,
са ослонцем на морал. Што се садржине и граница примене тиче, правич-
ност се, посебно, међу европским правницима, тумачи на три начина:
а) правичност contra legem: Овако схваћена правичност подразумева
потпуну слободу судије да доноси пресуде према свом осећању правич-
ности. Ради се, дакле, о примени субјективног схватања правде на дати
случај, тако што се апстрактно право супротставља стриктном праву или
се природна правда супротставља законској правди. Ово схватање правич-
ности се наслања на природно право као извор вечите правде које постоји
ван и независно од воље држава изражене кроз позитивно право;
б) правичност infra legem. Реч је о правичности унутар система пози-
тивног права или, другачије речено, индивидуализацији правног правила у
светлости релевантних околности конкретног случаја. Операционализује се
дискреционим овлашћењем судије у примени правних правила, рецимо у пи-
тањима попут одмеравања висине накнаде;
в) правичност praeter legem подразумева правичност ван права која,
међутим, није супротстављена праву. О њој говоримо када у случају прав-
них празнина, судија примењује аналогију или широко тумачи правно пра-
вило које се односи на сродан предмет.
За разлику од правичности contra legem, правичност infra legem или
praeter legem није аутономна, самостална правна чињеница одвојена од по-
зитивног права. Тако схваћена правичност представља елеменат правнич-
ког мишљења, интегрални састојак тумачења и примене права. Право без
правичности је лишено своје крајње, идеалне функције, тако да би се могло
рећи да је правичност метафизичка суштина права као реалног феномена.
У том смислу, било би, можда, исправније правичност contra legem
назвати ex aequo et bono, а под правичношћу подразумевати само правич-
ност infra legem и правичност praeter legem. На тај начин би се отклониле
нејасноће и двосмислености које са собом носи употреба речи „правич-

ност“ за сва три наведена облика. Суд је у неколико пресуда подвукао јасну
разлику између ex aequo et bono и правичности (equity).
У спору који се тицао континенталног платоа у Северном мору, Суд је јасно истакао
да примена правичности (equity) није иста ствар као одлука Суда ex aequo et bono у смислу
члана 38. (2) Статута.283 Могло би се рећи да је колективно мишљење судија да ex aequo et
bono представља екстра судску активност, да почива на субјективном елементу за разлику
од правичности (equity).18 Штавише, понекад се каже да одлука ex aequo et bono и не захтева
посебне правне квалификације или вештине.284
Као заједнички именитељ праксе Суда може се узети схватање прин-
ципа правичности као принципа који произлази из позитивног права, суб-
сидијарног извора међународног права чија је основна функција да испра-
ви ригидност примене општег правног правила у конкретном случају и по-
пуни логичке празнине у позитивном праву. Схваћена у том смислу, пра-
вичност је елеменат правничког мишљења у тумачењу и примени права.
Правичност contra legem (или у терминологији Статута Међународног суда
правде – ex aequo et bono) је категорија одвојена од права, израз слободног
судијског уверења утемељеног на моралним вредностима. Иако није део
позитивног права, овако одређена правичност врши снажан утицај на раз-
вој позитивног међународног права (рецимо, у настанку jus cogens-а, људ-
ских права и основних слобода, основних права држава итд.).
7. ЈЕДНОСТРАНИ ПРАВНИ АКТИ ДРЖАВЕ285

Под једностраним правним актима државе подразумевају се разно-
врсни акти које доносе надлежни органи државе (или више држава делују
као целина, in corpore) са намером да се произведу одређене међународ-
ноправне последице независно од одговора адресата акта. Ваља их разли-
ковати од физичких радњи које државе предузимају у односима са другим
државама или међународним организацијама.
Понекад је разлика између једностраног правног акта и физичке радње танана, посеб-
но у случајевима када остварење намере државе изражене у једностраном акту подразумева
и предузимање физичких радњи (нпр. мирна окупација terra nullius).
Да би произвели међународноправна дејства једнострани акти треба
да испуне одређене услове. У супротном, њихово дејство остаје у сфери
фактичког.
Попут двостраних и вишестраних правних аката, једнострани акти мо-
рају испуњавати опште услове за пуноважност аката у међународном праву:
а) да су донети од стране надлежног органа;
283 North Sea Continental Shelf, Judgment, ICJ Reports 1969. стр. 21, 48 i 59.
284 R. J. Jennings, „Equity and Equitable Principles,“ Schweizerisches Jahrbuch fur Internationales
Recht, 1976, vol. 42, стр. 30.
285 E. Suy, Les actes juridiques unilateraux en droit international public, 1962; G. Biscontini, Contributo
alla teoria degli atti unilaterali nei diritto internazionale, 1951; В. Ђ. Деган, „Unilateral act as a
source of particular intenational law,“ Finnish Yearbook of International Law, vol. 5, 1994; Pfluger,
Die einseitigen Rechtsgeschafte im Voekerrecht, 1936; Jacque, Elements pour une theorie de V acte
juridique en droit international public, 1972; Venturini, „Portee et effects juridiques des attitudes
et actes unilateraux des Etats“, RdC, 1964, vol. 112; С. Ђорђевић, „Једнострани правни акти у
међународном праву,“ АПФ 4–6/1996.
б) да изражавају стварну вољу државе тј. да нису донети у заблуди,

преваром друге стране или под принудом;
в) да имају правно допуштен предмет;
A contrario, једнострани правни акт подлеже ништавости попут међу-
народних уговора.286
Основ обавезности једностраних аката лежи у намери државе која акт
доноси (acta sunt servanda). „Када је намера државе која доноси декларацију
да буде везана у складу са њеним условима, та намера даје декларацији ка-
рактер правне обавезе...“287 При том је ирелевантно да ли је једнострани
акт упућен једном (или више) адресату или међународној заједници као
целини. Разлика лежи само у домашају обавезе – уколико је упућена другој
држави ради се о дејству inter partes, а ако је упућена међународној заједни-
ци делује erga omnes.
Међународно право не поставља било какве посебне услове у погледу
форме једностраних аката.288 Рецимо, изјаве шефа државе дате ван прего-
вора о фактичким и правним ситуацијама које су предмет преговора, могу
представљати обавезујуће једностране акте.289
Будући израз воље једне државе, једнострани акти у начелу могу бити
и опозвани вољом једне државе. Интереси правне сигурности могу нала-
гати да се правно дејство опозивања једностраног акта веже за протек од-
ређеног рока. Правно дејство опозива једностраног акта може бити везано
и за неке друге услове. Ако, рецимо, једнострани акт државе ствара и пра-
во за другу државу (acta tertiis prosunt), онда опозив не би био ваљан без
пристанка друге државе. Рецимо, ако би се држава једностраним актом од-
рекла свог субјективног права у корист друге, онда би опозив тог акта под-
разумевао и пристанак друге државе у чију је корист одрицање извршено.
Међународно право не познаје правила на основу којих би се изврши-
ла прецизна, егзактна класификација једностраних аката држава.
Није донета кодификација правила о једностраним правним актима држава, мада
општа тема „Извори међународног права“, који је на свом првом заседању 1949. године
Комисија за међународно право предложила Генералном секретару УН, подразумева и ова
правила. Радна група унутар Комисије изразила је мишљење да једнострани акти држава
треба да представљају одговарајући предмет брзог разматрања.290 Том приликом дала је и
кратку општу скицу будуће кодификације.291 Комисија је на свом 247 састанку одредбом
12. маја 1997. године прихватила предлог Радне групе.292
Класификација једностраних правних аката држава на формалној ос-
нови је тешко изводљива, будући да је питање форме ирелевантно код ових
286 В. напред, део о ништавости међународних уговора.
287 Nuclear Tests (Australia v. France), Judgment of 20 december 1974, ICJ Reports 1974, стр. 267;
Nuclear Tests (New Zeland v. France), Judgment of 20 December 1974, ICJ Reports 1974, стр. 472.
288 Case Concerning the Temple of Preah Vihear, Preliminary Objections, Judgment, ICJ reports 1961,
стр. 31.
289 Frontier Dispute, Judgment, ICJ Reports 1986, стр. 573; Military and Paramilitary Activities in and
Against Nicaragua, Merits, Judgment, ICJ Reports 1988, стр. 132.
290 Report on the Long – term Programme of Work, Add. 3, YILC, 1996, II, Part Two, стр. 141.
291 Ibidem, стр. 141–143.
292 YILC, 1997, vol. I, стр. 307.
аката.293 Не постоје јединствени називи, ни номенклатура једностраних

правних аката државе. Стога је општа класификација једностраних прав-
них аката држава пре изводљива на основу материјално-правног крите-
ријума тј. на основу правног дејства конкретног акта. Назив једностраног
акта служи, по правилу, само као индиција, а прецизно правно значење
акта утврђује се на основу намере државе која издаје једнострани акт у
светлости фактичких и правних околности конкретног случаја.
Може се повући разлика између две основне групе једностраних прав-
них аката.
У прву групу улазе једнострани правни акти држава који немају пра-
вну вредност per se, немају независно правно значење у систему формал-
них извора међународног права, већ га испољавају кроз уговорни и оби-
чајни поступак настанка правних правила. Као илустрација за ову врсту
једностраних аката могу се навести акти ратификације или акцесије, ре-
зерве уз уговоре, декларација којом држава прихвата обавезну надлежност
Међународног суда правде на основу члана 36. Статута Суда, отказ угово-
ра и слично. Ове акте сједињује чињеница да правну важност деривирају
из правила pacta sunt servanda. Једнострани акти могу, такође, допринети
формирању обичајног правног правила као састојак материјалног елемента
(corpus-а) обичајног правног правила. Штавише, једнострани акт државе
може бити генератор настанка обичајног правног правила, попут прокла-
мације председника САД Трумана од 28. септембра 1945. године о природ-
ним богатствима подземља и морског дна континенталног слоја.
Другу групу једностраних правних аката чине акти који поседују не-
зависан правни значај и испољавају се тако што конституишу, мењају или
укидају известан међународноправни однос државе која их издаје или по-
кушавају да установе нову правну ситуацију. Ови једнострани акти могу се
разврстати у подгрупе.
Једну подгрупу чине једнострани акти путем којих држава реализује
опште, генерално овлашћење садржано у норми међународног права. Ре-
цимо, једностраним актом држава одређује ширину свог територијалног
мора у складу са правилима општег међународног права о максималној
ширини тог појаса. На овај начин држава која издаје једнострани акт сти-
че неко субјективно право. У исто време, активирају се права и обавезе
трећих држава утврђене уговорима, или обичајима који произлазе из пра-
вила општег међународног права која уређују правни статус територијал-
ног мора. Државе ширину територијалног мора утврђују, по правилу, за-
конима и другим правним актима унутрашњег права. Да би се, међутим,
друге државе упознале са садржином таквог акта, упутно је упутити одго-
варајуће акте чији је адресат међународна заједница у целини. Иако би у
оваквим случајевима нотификације или декларације били акцесорни акти
у односу на закон или други правни акт државе, они у себи носе елеменат
упоредив са разменом ратификационих инструмената у процесу закљу-
чења међународног уговора.
293 Case Concerning the Temple of Preah Vihear, op. cit., стр. 31.
Другу подгрупу чине једнострани акти путем којих држава преузима

међународну обавезу. У спору око нуклеарних проба између Аустралије
и Француске од 1974. године, Међународни суд правде је у својој пресу-
ди, између осталог, истакао да: „једностране изјаве француских власти су
учињене ван Суда јавно и erga omnes. Као што је констатовано, да би има-
ле правне последице, нема потребе да изјаве буду адресоване на посебне
државе, нити је потребно прихватање било које државе. Општа природа
и карактеристика ових изјава су одлучујуће за процену њихових правних
дејстава. Предмети ових изјава су јасни и они су адресовани међународној
заједници као целини и Суд сматра да оне стварају обавезу...294 Предмет
ових изјава француских власти био је да Француска неће наставити са вр-
шењем атмосферских нуклеарних проба у 1975. години, да је њихова сврха
испуњена и да ће се убудуће оријентисати на подземне нуклеарне пробе.
Обавезивање држава у форми једностраног акта је супсидијерне при-
роде. Као што је истакао Међународни суд правде у спору око граница,
уколико државе своју намеру да буду обавезане могу изразити „нормал-
ним методом формалног споразума, декларација коју издаје једна од њих
не може бити тумачена као једнострани акт са правним последицама.“295
Једнострани акт којим држава прихвата релевантну обавезу делује неза-
висно од прихватања друге стране.296 Заинтересована држава може једностра-
но примити к знању једнострани акт друге државе и са ослонцем на принцип
acta sunt servanda захтевати да тако створена обавеза буде поштована“.297
Трећу подгрупу чине једнострани акти којима се држава усаглашава са
одређеном фактичком или правном ситуацијом. Ова врста једностраних
аката своди се на признање фактичких или правних ситуација. Рецимо,
признање држава, влада или устаничких покрета.
Према томе, једнострани акти нису per se формални извор међународног
права. Они су пре облик помоћу којег се активира примена међународног
права, или елемент праксе у конституисању нове норме међународног права
путем обичаја или састојак уговорног поступка. На тај начин једнострани
акти се уклапају у логику консензуалне природе међународног јавног права.
На такву природу аката указује и одлучујућа улога признања и протеста у њиховом
конституисању. Путем признања ситуације која је установљена једнострано, држава која
даје признање се обавезује да ће поштовати све правне последице које из једностраног акта
који се признаје произлазе. Протест има супротан ефекат. Сврха протеста је у томе да спре-
чи да ситуација проглашена једностраним актом постане законита, vis-a-vis међународне
заједнице или барем државе која ставља протест. Тако, примера ради, протест онемогућује
правни наслов мирне окупације над одређеном територијом, будући да је један од услова за
пуноважност окупације да не провоцира протест трећих држава.
Једнострани акти се, по правилу, доносе у индивидуалном интересу
државе. Постоје, међутим, и акти који објективно штите групни и шири
интерес. Члан 5. Конвенције о риболову и очувању биолошких богатстава
мора је добра илустрација за такав акт. Њиме се обална држава овлашћује
да преузме једностране мере у циљу заштите богатстава отвореног мора
294 ICJ Reports 1974, para 50 i 51.
295 Frontier Dispute, Judgment, ICJ Reports 1986, стр. 574.
296 Nuclear Tests (Australia v. France), Judgment, ICJ Reports 1974, стр. 267.
које лежи уз њено територијално море, уколико се не постигне споразум са

заинтересованим државама у року од 6 месеци.
8. АКТИ МЕЂУНАРОДНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА

Постојање великог броја међународних организација доводи до праве
поплаве једностраних аката ових организација. Деликатан је проблем њи-
хове квалификације не само због тога што се међународне организације из-
међу себе увелико разликују, како по обиму овлашћења, тако и по начину
рада, већ и због непостојања јединствене номенклатуре аката које доносе.
Широк је круг термина којима се означавају акти међународних орга-
низација: резолуције, препоруке, одлуке, правилници, директиве, мишље-
ња, финални акти, стандарди, норме, пракса и тако даље. У пракси, посеб-
но, Организације УН уобичајен је назив „резолуција“.
Једностране акте међународна организација доноси на основу својих
уставних аката. Међутим, у конкретној ствари уставни акти нису од пре-
велике користи. Илустрације ради, Повеља УН не даје правну дефиницију
препорука мада су сви органи организације, изузев Генералног секретара,
опремљени овлашћењем да доносе препоруке.
Приликом оцене правне природе једностраних аката међународних
организација ваља поћи од природе ових субјеката међународног права.
Међународне организације су деривативни, изведени субјекти међународ-
ног права, та чињеница има јаке реперкусије на правну природу њихових
једностраних аката. Међународне организације (са изузетком наднацио-
налних организација) нису овлашћене да доносе општеобавезна правила
понашања за своје чланице. Оне су највећим случајем средиште у коме др-
жаве стварају правила понашања на бази сагласности у складу са захтеви-
ма које поставља међународно право.
У пракси, извесне међународне организације имају реглементаторска овлашћења која
су блиска, мада се не могу изједначити, са легислативном функцијом. Ова реглементорска
овлашћења се примењују углавном у техничким сферама и ограниченог су обима. Примера
ради, санитарна регулатива у Светској здравственој организацији на основу члана 21. Уста-
ва, затим техничке одредбе које се тичу метеоролошких метода и процедура на основу члана
7.(д) Устава Светске метеоролошке организације или стандарди и пракса које препоручује
Међународна организација за цивилно ваздухопловство у складу са чланом 57(а) Устава.
Једнострани акти међународних организација могу се поделити у две
групе: прву групу чине акти везани за унутрашње функционисање органи-
зације, а другу групу акти који се односе на државе чланице.
Једнострани акти који се тичу унутрашњег живота организације посе-
дују, по правилу, обавезујућу снагу. У том смислу се изјаснио Међународни
суд правде у саветодавном мишљењу о пресудама административних три-
бунала. Једнаког су правног значаја и резолуције којом Генерална скупшти-
на одобрава буџет на основу члана 17(1) Повеље или распоређује трошкове
Организације на своје чланове (члан 17(2)), те резолуције којом овлашћује
чланицу која је у заостатку са уплатом свог финансијског доприноса да гла-
са (члан 19). Поред ових појединачних једностраних аката обавезну снагу
имају и општи акти који су донети у циљу нормалног функционисања ор-
ганизације, exempli causa, правилници о раду органа организације.
У односу државе чланице једнострани акти организације, по правилу,

немају обавезујућу снагу (изузетак су акти наднационалних организација
које су, међутим, права реткост у данашњој међународној заједници). По сво-
ме значењу, оне су најпре позив државама чланицама да поступе у складу са
препоруком, позив који поседује политичку и моралну снагу.298 То нарочито
важи за препоруке Генералне скупштине УН донете на основу члана 10. и ос-
талих чланова Повеље. Чланица није у правној обавези да се понаша у складу
са садржајем резолуције, чак и у случају ако је гласала за њено доношење.
Постоје, међутим, резолуције, које су, по својој природи, одлуке. Члан
18. Повеље Уједињених нација утврђује да Генерална скупштина о важним
питањима доноси „одлуке“ (decisions) које поседују обавезну снагу.299 Као
такве не могу бити мењане ни пресудама Међународног суда правде.300
Обавезну снагу поседују, такође, и резолуције Савета безбедности донете
у вези са очувањем међународног мира и безбедности на основу члана 25.
Повеље Уједињених нација.
Специфичне су природе резолуције Генералне скупштине које у себи
садрже декларацију правила или принципа међународног права. Иако као
резолуције немају обавезујућу снагу, правила садржана у њима обавезују
државе. Основ обавезности у том случају није резолуција као самостални
правни акт већ као интерпретативни акт, акт којим се тумаче принципи или
правила позитивног међународног права обичајног или уговорног карактера.
Из релевантних чињеница тешко је, међутим, извући закључак да су
једнострани акти међународних организација формални извори међу-
народног права stricto sensu попут уговора, обичаја или општих правних
начела просвећених народа. Таквој квалификацији опире се неколико раз-
лога. Један разлог је опште природе и тиче се природе међународне органи-
зације. Као деривативни субјекти оне имају ограничену способност самос-
талног наступања у међународним односима и самим тим њихова правно
креирајућа способност је суштински ограничена. Поред тога, постоји и
неколико посебних разлога који се везују за природу ових аката. Највећи
број ових аката нема обавезујућу снагу за државе чланице per se. Да би по-
стали обавезно право за чланице, они морају бити прихваћени од држава у
одговарајућој уставној процедури. Чак, и једнострани акти који су на осно-
ву уставног акта организације обавезујући за државе чланице, као примера
ради, акти Савета безбедности на основу члана 25. Повеље представљају
појединачне акте којима се примењују правила садржана у Повељи на кон-
кретан случај. Нису, дакле, правно стварајући акти у пуном смислу речи.
Коначно, једнострани акти који су обавезни за органе и организације су,
по својој природи, функционални акти који немају битног одраза на сис-
тем међународног права. Стога нам се чини најприхватљивијим одређење
по коме су једнострани акти формални извори унутрашњег поретка међу-
298 South West Africa, Second Phase, Judgment, ICJ Reports 1966, стр. 50–51.
299 Certain Expences of the United Nations (Article 17, paragraph 2, of the Charter), Advisory Opinion,
ICJ Reports 1962, стр. 163–164.
300 Case concerning The Northern Cameroons, Preliminary Objections, Judgment, ICJ Reports 2004;
Legality of Use of Force (Yugoslavia v. Belgium), Preliminary Objections, Judgment, ICJ Reports
2004, Separate Opinion of Judge Kreća.
народних организација или организационог, институционалног права

међународних организација.
9. МЕКО ПРАВО („SOFT LAW“)301

У делу новије теорије својство формалног извора признаје се и тзв. ме-
ком праву („soft law“). Овај израз би, по схватању присталица концепције
„меког права“, требало да означи широку групу инструмената који се на-
лазе у некој врсти сиве зоне између права и политике, правне и политичке
обавезе.
Не постоји потпуна сагласност о инструментима који би чинили тзв.
меко право. У њега се сврставају:
а) резолуције Генералне скупштине УН;
б) добровољни кодекси и руководна начела које међународне органи-
зације доносе у области економских и социјалних односа, попут Кодекса
УН о рестриктивној пословној пракси (1981) или Руководних начела Свет-
ске банке о третману страних директних инвестиција (1992). Сматра се да
инструменти попут ових немају обавезујућу снагу;
в) општеприхваћени међународни стандарди који су своју примену
нашли посебно у Конвенцији о праву мора (1982) и праву заштите чове-
кове околине;
г) заједнички акти влада и политичке декларације, од којих се као ти-
пични наводе: Завршни акт Хелсиншке конференције (1975), Бонска Де-
кларација о међународном тероризму (1978) и Рио Декларација о заштити
човекове околине и развоју (1992);
д) норме, било уговорне или обичајне, у фази настајања, пре него што
стекну својство обавезности. Сматра се да ова правила, иако нису правно
обавезујућа, могу имати известан утицај у судским и арбитражним пос-
тупцима као аргумент у тумачењу постојећег, позитивног права.302
Уопште узев, израз „меко право“ је конфузан и неодређен. Сугерише да
постоји право које не утврђује права и обавезе субјеката у строгом смислу
речи, штавише, да нема обавезну снагу. Ако се ради о необавезним прави-
лима, нејасно је зашто се она називају правом, а не, рецимо, политичким
или моралним обавезама. Имајући у виду схватања о врстама инструмената
који улазе у оквир „меког права“ пре би се могло рећи да се ради о омнибус
термину а не о термину који изражава конзистентну и самосвојну појаву.
У оквир „меког права“ сврставају се ствари различите природе, које припадају разли-
читим врстама норми, па их је тешко квалификовати као делове целине. Рецимо, политичке
декларације иду заједно са уговорима који нису ступили на снагу или правним стандарди-
ма утврђеним обавезујућим међународним инструментима. Једини елеменат, везивно тки-
во који разнородне ствари држи на окупу у форми „меког права“ је негативне природе тј.
301 Bierzanek, „Some Remarks on Soft Law“, Polish Yearbook of International Law, 1988; Sztucki,
Reflections on International „Soft Law“, u Festskrift– Hjerner, 1990; Gruchalla-Wesierki, „A
Framework for Understanding Soft Law“, McGill Law Journal, 1984, vol. 30.
302 Akehurst, op. cit., стр. 55.
чињеница да конститутивни елементи тзв. „меког права“ немају обавезујућу правну снагу
или да је, у облику у коме су изражени, не могу ни имати. Израз би имао извесног смисла
уколико би обухватао правне акте који нису постали обавезујући (попут потписаних и не-
ратификованих уговора) или акте који могу да генеришу правно правило. У таквом случају
израз „меко право“ био би терминолошки супститут за право у фази настајања (in statu
nascendi). Другим речима, концепт „меког права“ нема потребну супстанцу да би фигурирао
као релевантна правна форма. Чињеница да ови инструменти могу вршити утицај, понекад
и знатан, на међународне односе, не оправдава сама по себи њихово увршћивање у систем
права. Међународни односи се, нажалост, формирају и одржавају не само на бази правних
правила, него и неправних утицаја укључујући и оне који су у директној супротности са
словом и духом правних правила. Укључивање „меког права“ у нормативни систем међуна-
родног права, може значити и стварање основа за ex ante рационализацију фактичких, по-
литичких поступака и ситуација и њихово трансформисање у правне ситуације или стања
по основу ефективитета и фактицитета. То посебно важи за заједничке политичке акте и
декларације влада које се, посредством „меког права“ представљају као правне обавезе.
Добар део састојака меког права је теоријски исправније одредити као
скуп вредности, из кога се, законодавном техником међународног права,
могу стварати и стварају правна правила. Да би се ове вредности уклопиле
у дух и слово позитивног међународног права потребно је да се претачу у
правна правила, будући да саме по себи не представљају право. Од наведе-
них састојака „меког права“ правна својства у строгом смислу могу се при-
писати једино општеприхваћеним међународним стандардима (тачка (ц)).
У постојећој структури међународних односа којој нису непознати не-
оимперијални елементи, конструкција „меког права“ води релативизацији
међународног права на уштрб опортунитета и односа снага. Неправни
састојци „меког права“ користе се тако што се, комбинацијом политичког,
економског а, понекад, и војног притиска, претачу у обавезујућа правила,
било по међународном или унутрашњем праву, за мање и слабије државе,
док их државе са већим капацитетом моћи третирају као политичке обаве-
зе. Тако се једна обавеза појављује и као правна и као политичка или мо-
рална, дакле правно необавезујућа, зависно од држава у питању. Рецимо,
правило о неповредивости постојећих државних граница утврђено актима
КЕБС-а, које се различито тумачи, посебно, од стране релевантних запад-
них актера (Косово и Метохија, на једној страни, и Абхазија и Јужна Осе-
тија, на другој). Посредством „меког права“ проширује се нормативитет на
неправни терен а правни простор се сужава и релативизује.303
У постојећим условима „меко право“ може значити и отварање пута
за неку врсту директоријума у међународној заједници или de facto оли-
гархију великих и моћних држава. Концепт носи опасност „имплантације
у међународну заједницу легислативне моћи извесних држава, најмоћнијих
или најбројнијих, да стварају норме које ће бити наметнуте осталима“.304
Другим речима, крије опасност институционализације у правној форми
нове Свете алијансе у међународној заједници држава. У постојећим окол-
ностима, креација конструкције „меког права“ није случајна појава, неза-
висна од текућих збивања у теорији и пракси међународног права. Она се
303 В. Harris, op. cit., стр. 65; Weill, AJIL, 3/1983, стр. 441.
304 Weill, op. cit., стр. 441.
у ширем смислу може уклопити у покушај ревизије права у чијој основи

стоји Повеља УН, права створеног у биполарној структури међународног
односа, које победници у хладном рату сматрају неодговарајућим у про-
мењеним односима у међународној заједници, посебно њеним учењем да
формални поступак стварања правних правила треба супституисати не-
формално нормативном праксом.305
10. ХИЈЕРАРХИЈА ФОРМАЛНИХ ИЗВОРА

Питање хијерархије формалних извора међународног права поброја-
них у члану 38. Статута Међународног суда правде може се поставити на
два начина.
Прво, као питање хијерархије формалних извора узетих у целини. У
том смислу, релевантна је подела на главне и помоћне изворе. Већ из саме
квалификације произлази да су главни извори супериорни, постављени
на виши ниво, од помоћних извора. Кроз главне изворе настају правила
међународног права а помоћни извори, у смислу члана 38(д) Статута,
представљају само правно средство за утврђивање правила садржаних у
главним изворима.
Друго, као питање међусобног односа главних извора међународног
права. С обзиром да општа правна начела призната од стране просвеће-
них народа представљају главни супсидијерни извор, питање се практично
своди на однос уговора и обичаја као главних извора.
Однос уговора и обичаја је дуго времена, нарочито 50-их и 60-их годи-
на прошлог века, био предмет дугих и жестоких научних расправа у чијој
основи су се могли препознати и реални политички интереси.306 Иако до
данашњих дана расправе о овом питању прате готово свако разматрање
формалних извора међународног права, хијерархијски однос уговора и
обичаја је, инаугурисањем jus cogens-а, изгубио правни значај у норматив-
ном смислу, будући да се питање хијерархије пребацује на терен хијерар-
хије правних правила.
У ствари, потребно је повући разлику између два случаја:
а) када један од извора, било уговор или обичај, садржи когентну нор-
му, она, по дефиницији, бива релевантна, јер норма jus cogens-а поседује
апсолутну обавезну снагу. Правна снага правних правила је основ хијерар-
хије у међународном праву, независно од чињенице да ли је правило уго-
ворне или обичајне природе.
б) када уговор и обичај садрже несагласне норме исте правне снаге. У
пракси Међународног суда правде сукоб се решава применом принципа lex
305 Види, стр. 59.
306 На примату обичаја инсистирала су, углавном, европска и англосаксонска теорија, док је
теорија новостворених и социјалистичких држава давала предност уговорима. Сукоб се, у
ствари, тицао односа правила изнедрених у крилу класичног међународног права и прави-
ла која је донела Повеља Уједињених нација, в. М. Бартош, „Legal Force of the Unated Nations
Charter“, ЈРМП 1/1958.
specialis derogat legi generali307 и lex posterior derogat legi priore. Чињеница да
ови принципи важе у односима аката исте правне снаге, послужила је као
основ закључку да су, у пракси Суда, уговор и обичај, извори једнаке прав-
не снаге. Закључак стоји у апстрактном смислу.
Једнаку вредност уговора и обичаја сугерише и логика ствари. Ако се не би прихвати-
ло да уговор има барем једнаку снагу као обичај немогуће је објаснити како уговор у одно-
сима између страна уговорница може дерогирати важеће обичајно правно правило. Или,
обрнуто, ако се пође од тога да уговор има већу правну снагу од обичаја, нејасно је како
уговор може престати изобичајењем (desuetudo).
У конкретној примени, међутим, овај апстрактни закључак трпи зна-
чајна ограничења.
Случајеви у којима обичајно правно правило представља „lex specialis“
или „lex posterior“ су, с обзиром на иманентне карактеристике настајања
обичаја, готово теоријске природе – барем када је реч о традиционалним
обичајноправним правилима. Поодавно је примећено да, чак и у стварима
које су традиционално биле предмет обичајног права, вишестрани угово-
ри, проистекли из припремних радова међународних тела и конференција,
имају тенденцију да истискују обичај.308 Пракса Међународног суда правде
је у том погледу најбољи показатељ.
Рецимо, у случају који се тицао последица које за државе произлазе из продуженог
присуства Јужне Африке у Намибији, Суд се позвао на члан 60. Конвенције о уговорном
праву како би утемељио престанак уговора о старатељству, а не на обичајно право, иако у
том моменту Конвенција још увек није ступила на снагу.309 Такође, Суд је дао превагу уго-
вору и у случају континенталног платоа у Северном мору.310
Могло би се рећи да је теза о једнакој правној снази уговора и обичаја
као правних форми примарно концептуалне природе, као таква, не дира у
фактичку и оперативну превагу уговора. Превага уговора као формалног
извора деривира из две основне чињенице:
а) иманентних предности уговорног поступка. У савременој међуна-
родној заједници, како због постојања великог броја држава тако и због
сложених и многоструких односа, траже се специфична и прецизна прави-
ла, као и њихова примена у утврђеним роковима, што обичајно право теш-
ко може постићи. Будући да се своди на прећутни пристанак, обичајном
праву недостаје елеменат оперативности воље, правни потенцијал да брзо
и ефикасно мења status quo и ствара нова правила; и
б) позицији коју уговор заузима у тексту члана 38. Статута. Иако ре-
дослед извора побројаних у члану 38. није изричито одређен као хијерар-
хијски, неспорно је да представља део позитивног права и да није утврђен
насумице. Пракса Међународног суда је у том погледу јасно оријентисана.
307 У спору Никарагва Суд је заузео став да међународни уговор на снази између странака у
спору, као lex specialis, искључује примену обичајног правила о истом предмету. ICJ Reports
1986, стр. 137. Такође, у спору између Туниса и Либије који се тицао епиконтиненталног
појаса. ICJ Reports 1982, стр. 18 i 38.
308 V. Friedman, The Changing Structure of International Law, 1964, стр. 121–123.
309 Legal Consequences for States of the Continuing Presence of South Africa in Namibia (South West
Africa) notwithstanding Security Council Resolution 276 (1979), Advisory Opinion, ICJ Reports,
1971, стр. 47.
310 North Sea Continental Shelf, ICJ Reports, 1969, para 25.
Суд, по правилу, редослед извора у тексту члана 38. Статута узима као ин-
дикатор хијерархије.311
Уговор, иако у предности над обичајем, није перфектан формални извор,
углавном због немоћи да у кратком року буде прихваћен од стране већине
држава. Слабости два главна извора – уговора и обичаја – довела је у пракси
до њиховог прожимања у форми тзв. мешовитих или интермедијарних нор-
ми, прожимања које абсорбује инхерентне предности једног и другог извора.
Наиме, обичајна правила могу бити укључена у међународне уговоре,
билатералне или мултилатералне. У таквим случајевима, обичајна правила
бивају, у мањој или већој мери модификована тако да губе свој искључи-
во обичајни карактер и постају мешовита, интермедијарна правила. Поред
тога, захваљујући активној вољи која опредељује уговор, на тај начин се
често проширује домашај обичајног правила и на односе који нису били
предмет изворне обичајне норме.
Када је реч о уговорима, они се у примени обогаћују праксом која може
изменити њихову изворну природу. Но, најважнији утицај обичаја у кон-
ституисању мешовитих норми је у томе што он, захваљујући својој еластич-
ности, доприноси протезању правила садржаних у уговорима и на државе
– неуговорнице. Такав потенцијал у себи носе посебно правно-стварајуће
(norm creating) уговорне одредбе. У случају који се тицао епиконтинен-
талног појаса у Северном мору, Међународни суд правде је нагласио да је
правностварајућа одредба садржана у члану 6. Конвенције о епиконтинен-
талном појасу (1958) конституисала основ или је створила правило које је,
мада уговорно по свом пореклу, накнадно прешло у corpus општег међуна-
родног права, као такво прихваћено од opinio iuris, и постало обавезно чак
и за државе које нису никада постале уговорнице Конвенције.312
11. КОДИФИКАЦИЈА ОБИЧАЈНОГ ПРАВА

У вредносном смислу речи кодификација представља израз кретања од
обичајног права ка писаном праву (lex scripta) као прецизнијем и јаснијем
извору права. У техничком смислу речи кодификација се на најопштији на-
чин може одредити као сакупљање и систематизовање правних правила у
једну целину или corpus. Ово би био општи или генусни појам кодификације.
У доктрини међународног права дуго се дискутовало да ли кодифи-
кација подразумева само сакупљање и систематизовање важећих правила
или (и) попуњавање правних празнина путем доношења нових правних
правила. У појмовном смислу ова дилема је разрешена увођењем изра-
за „кодификација“ и „прогресивни развој“ међународног права. Члан 15.
Статута Комисије УН за међународно право дефинише кодификацију као
„прецизно формулисање и систематизовање правила међународног права
у областима у којима већ постоји значајна пракса државе, преседани и док-
311 H. Thirlway, „The Law and Procedure of the International Court of Justice 1960–1989“, BYIL,
1990, стр. 143.
312 North Sea Continental Shelf, ICJ Reports, 1969, para. 71.
тринарна гледишта.“ Прогресивни развој међународног права се одређује

као „редиговање конвенција о оним питањима која још нису уређена међу-
народним правом или поводом којих није још довољно развијено право у
пракси државе“. За практичне сврхе ова дистинкција на кодификацију и
прогресивни развој међународног права је помало натегнута и вештачка. У
пракси ова два појма је немогуће одвојити,313 они су органски повезани у
једну целину. Чак, и у претпоставци да се само сакупљају и систематизују
правила, такав поступак подразумева и прецизирање правних правила с
обзиром на неодређеност и непрецизност обичаја, тако да би исход коди-
фикације у сваком случају укључивао и елементе креације који су, строго
говорећи, страни теоријском одређењу кодификације.
Поред тога, значења правила која се разврставају унутар система, ка-
кав је неспорно свака кодификација, зависе и од места на које се конкретно
правило разврстава (примера ради, постоје извесне разлике у снази прави-
ла зависно од тога да ли је укључено у преамбулу, оперативни део или, пак,
завршне и прелазне одредбе Конвенције).
У пракси ОУН све велике кодификације које су рађене у последњих
неколико деценија су и формално квалификоване у преамбулама тих кон-
венција као кодификације и прогресивни развој.314
Кодификације се могу делити по различитим критеријумима.
Најважнија подела кодификација заснива се на критеријуму обавез-
ности. На основу тог критеријума можемо их поделити на необавезне и оба-
везне кодификације. У необавезне кодификације спадају кодификације које
врше теоретичари било појединачно или колективно у оквиру стручних или
професионалних удружења. Ове кодификације немају обавезујућу снагу и
по својој природи представљају доктринарна учења у смислу члана 38. (д)
Статута Међународног суда правде. Далеко важнију улогу имају обавезујуће
кодификације које се врше од стране држава. У децентрализованој заједници
каква је међународна заједница обавезујуће кодификације су супститут за-
конодавном легислативном поступку. Обавезујуће кодификације су се оду-
век прихватале на међународним конгресима или конференцијама. Тако је
бивало почев, илустрације ради, од Хашке конференције мира 1899. године
и 1907. па до најновијих кодификација које се прихватају на међународним
конференцијама које се одржавају под окриљем Уједињених нација.
У новијој пракси Комисија за међународно право користи једну флексибилну форму у
свом раду. Не следи ранију стандардну праксу да Генералној скупштини УН предлажи са-
зивање конференције на којој би се коначни нацрт који Комисија сачини прихватио у фор-
ми обавезујуће конвенције, већ се, са ослонцем на члан 23. Статута Комисије, препоручује
Генералној скупштини да не предузима никакву радњу будући да је Комисија на одгова-
рајући начин већ објавила свој коначни нацрт (члан 23(1,а) Статута) или да прими нацрт на
знање или га усвоји (члан 23(1,б) Статута). О препоруци Комисије одлуку доноси Генерална
скупштина Уједињених нација. Тако је, рецимо, Комисија препоручила Генералној скупш-
313 В. судија ad hoc Соренсен у случају који се тицао епиконтиненталног појаса у Северном
мору, ICJ Reports 1969, стр. 242–243.
314 Exempli causa, Конвенција о уговорном праву (1969), Конвенција о представљању држава у
њиховим односима са међународним организацијама универзалног карактера (1975) и Кон-
венција о сукцесији држава у односу на уговоре (1978).
тини да Правила о одговорности државе за противправни акт, једно од најважнијих питања
у међународном праву, прими на знање уз клаузулу да би у каснијој фази могла размотрити
усвајање Конвенције.315 Ова пракса је попримила широке размере последњих деценија.316
Флексибилна форма којој се прибегава је, по својим обележјима, нека врста комби-
нације доктринарне кодификације престижних међународних правника окупљених у Ко-
мисији и полузваничне кодификације Комисије као радног тела Генералне скупштине УН.
Правила, принципи или закључци, термини који фигурирају у овој форми, немају обавезну
снагу сами по себи, већ је могу стећи једино индиректно, посредством обичаја у мери у којој
их изражавају.
Разлог овакве праксе изгледа лежи у сумњи Комисије или подела унутар ње о утемеље-
ности конкретних правила, принципа или закључака у пракси држава. Craford, специјални
известилац у Правилима о одговорности државе каже, између осталог да би флексибилна
форма „могла омогућити континуирани процес правног развоја“ ових правила.317 Отуда,
Генерална скупштина УН предузима мере са циљем да установи реакцију међународних су-
дова и трибунала у смислу њихове перцепције чланова, принципа и закључака, тј. да ли они
изражавају позитивно право или не. Тако је, примера ради, Генерална скупштина поверила
Секретаријату УН задатак да сачини компилацију изричитог позивања на Правила о одго-
ворности државе за међународне противправне акте и њихове коментаре у међународној
судској пракси.318
Другим речима, флексибилна форма, како је Комисија назива, је у ствари, кодифика-
ција у фази настајања (in statu nascendi). Провера утемељености тих форми са становишта
позитивног међународног права, поготово у јуриспруденцији међународних судова, је нео-
пходна, јер нису непознати случајеви да, и поред дугогодишњег рада Комисије, појединим
правилима садржаним у тим актима недостаје елеменат обичајног правила иако их Комиси-
ја квалификује као обичајна правила.319
Разлика између кодификација некад и сад лежи у поступку припреме
кодификације. У савременој пракси, припрема кодификације је централи-
зована и по правилу се обавља у Комисији УН за међународно право.
Комисија УН за међународно право основана је од стране Генералне скупштине 1947.
године, са задатком да подстиче прогресивни развој и кодификацију међународног права.
Састоји се из 34 члана из Африке, Азије, Америке и Европе, чији мандат траје пет година.
У раду Комисије прибегава се и консултацијама са различитим телима, попут Азијско-аф-
ричког правног консултативног комитета, Европске комисије за правну сарадњу и Интера-
меричког савеза правника.
Највећи број значајних кодификацијских захвата проистекао је из рада
Комисије.320 Илустрације ради, Комисија за међународно право је припре-
мила Нацрт конвенција о праву мора (1958), о дипломатским односима
315 Report of the International Law Commission 2001, UN Doc. A/56/10, paras. 67, 72, 73.
316 Report of the International Law Commission, Sevently First Session 2019, Supp. No. 10(A/74/10).
317 James Craford, The ILC Articles on State Responsibility, Introduction, Text and Commentaries
2002, p. 58.
318 General Assembly resolution 56/83 (2001) and General Assembly resolution 59/35 (2004)).
319 Рецимо, у коментару члана 10(2) о одговорности државе за противправни акт стоји, из-
међу осталог, да „арбитражне одлуке заједно са праксом држава и теоријом указују на
опште прихватање два позитивна правила о приписивању“ (J. Crawford, The International
Law Commission‘s Articles on State Responsibility – Introduction, Text and Commentaries, 2002,
p. 119, para. 12). Ова квалификација је, међутим, далеко од чињеничног стања – в. Case
concerning Application of the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of
Genocide (Croatia v. Serbia), ICJ Reports 2015, Separate Opinion of Judge Kreća, paras. 60–66.
320 Лаутерпахт налази да текстови припремљени од стране Комисије представљају барем учења
најпозванијих стручњака у смислу члана 38. (д) Статута Међународног суда правде. E.
Lauterpacht, International Law, being the collected papers of Hersch Lauterpacht, 1970, I, стр. 445.
(1961), конзуларним односима 1963, специјалним мисијама (1969), уговор-

ном праву (1960), сукцесији држава у односу на међународне уговоре 1978.
и сукцесији држава у односу на јавну имовину и дугове (1983).
Поред Комисије значајну улогу у кодификацији и прогресивном раз-
воју међународног права имала су и друга тела УН – Комисија УН о међу-
народном трговачком праву (UNCITRAL), Конференција УН о трговини
у развоју (UNCTAD) која се баве питањима међународног права на пољу
економске, финансијске сарадње и развоја као и привремени органи као
што је био Комитет за принципе међународног права.
Будући да је свака кодификација својеврсна комбинација елемената
прогресивног развоја и кодификације, и дејства правила која она садржи
су двојака. Правила садржана у кодификацијама које изражавају позитив-
но право декларативног су дејства, док нова правила, правила створена de
novo имају конститутивно дејство. Правило позитивног међународног пра-
ва уграђено у кодификације обавезује по двоструком основу: стране уго-
ворнице Конвенције обавезује као уговорно правило а неуговорнице као
обичајно право. Отуда и одредбе о неретроактивном дејству кодификација,
попут члана 4. Конвенције о уговорном праву, односе се само на нова пра-
вила, правила која представљају прогресивни развој међународног права.
VI. СУБЈЕКТИ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА
Amerasinghe, C., F., Principles of the Institutional Law of International Organizations,

Cambridge, 1996; Андраши, Бакотић, Вукас, Међународно право, 1998; Anzilotti, Corso di
diritto internazionale, 1928, p. 112; Бартош, „Legal force of the United Nations Charter’, ЈРМП
1/1958; Бартош, Међународно јавно право, I; Beđaoui, (ed), International law: Achievements
and Prospects, 1991; Brownlie, I., Principles of Public International Law, 5th edn, Oxford, 2002,
part II; Cassese, A., International Law in a Divided World, Oxford, 1986, chapter 4; Cassese, A.,
International Law, Oxford, 2005, 2nd edn; Crawford, J. The Creation of Statehood in International
Law, Oxford, 1979; Crawford, J., „The Creation of the state of Palestine: To much sonn?“,
EJIL, 1990; Daillier, P., and Pellet, A., Droit International Public, 7th edn, Paris, 2002; Dias,
R., Jurisprudence, 5th edn, London, 1985, chapter 12; Dupuy, La gestion des ressources pour
l’humanite, Le Droit de la mer, Colloque, La Haye; Fauchille Traite de droit international public,
I.; Етински, Међународно јавно право, 2002; Fauchille, Traite de droit international public,
I; Friedman, The Changing Structure of International Law, 1964; Weissberg, The International
Status of UN, 1961, str. 37; Gidel, „La condition internationale de la Papaute“, R.G.D.I.P. vol. 18;
Henkin, L., International Law: Politics and Values, Dordrecht, 1995, chapter I; Henkin, L., Pugh,
R., Schachter, O., and Smith, H., International Law Cases and Materials, 3rd edn, St Paul, 1993,
chapter 4 and 5; Henkin, R. Craford Pugh, O. Schachter, H. Smith, International Law, Cases and
Materials, Third Edition; Kelsen, Principles of International Law (2nd edn.), 1967; Lauterpacht,
H., International Law; Collected Papers, Cambridge, 1975, vol. II; Le Fur – Chklaver, Recueil de
textes de Droit international public, deuxieme edition, Paris, 1934; Магарашевић, А., Само-
опредељење и међународно право“, ЈРМП, 1955, бр. 3; Магарашевић, Основи међународ-
ног права и међународних односа 1974, И; Милојевић, М., „Изведена надлежност држава“,
АПФ, бр. 4/1986, стр. 309–324; Mullerson, R., International Law, Rights and Politics, London
and New York: Routledge, 1994; N. Mugerva, „Subjects of International Law“, in Manual of
Public International Law ed. By Sorensen, 1968; Oppenheims International Law, Ninth Edition,
vol. I, ed. By Jennings and Watts; R. Sonnenfeld, „International Organisations as Parties to
Treaties“, PYIL 1981–82; Montaldo, R., „International Legal Personality and Implied Powers of
International Organisations“, BYIL, vol. 44; Reinisch, International Organisations before National
Courts, 2000; Reinisch, International Organisations before National Courts, 2000; Rosenne, S.,
The Perplexities of Modern International Law, 291 HR, 2001, chapter VII; Rousseau, C., Droit
International Public, Paris, 1974, vol. II; Schermers Blokker, International Institutional Law, 1995;
Schwarzenberger, G., International Law, 3rd edn, London, 1957, vol. I; Seidl-Hohenweldern,
„Legal Personality of International and Supranational Organisations“, Revue Egyptienne de
Droit International 1965, vol. 21; Seyersted, „Objective Personality of Intergovernmental
Organisations“, Indian Journal of International Law 1964, vol. IV, str. 1; Seyersted, „Objective
Personality of International Organisations“, Indian Yearbook of International Law, 1964, vol. I;
Shaw, M., N., International Law, 5th edn, Cambridge, 2004; Sibert, Traite de droit international
public, 1951; Talalaev, „Parties to Treaties – the Right of Participation“, Rdc, 1972, vol. 135, str.
244; Verdross, Volkerrecht, 1950; V. D. Akande, „International Organisations“, International
Law, ed. Dy M. Evans, 2003; Verdross, A., Derecho internacional publico, Madrid, 1957; Verzijl,
International Law in Historical Perspective, 1969, II; Verzijl, J. W., International Law in Historical
Perspective, Leiden, 1969, vol. II; Wight, M., Porter, B., Wight, G., International Theory – The
three Traditions, London, Leicester University Press, 1991.
1. ПОЈАМ СУБЈЕКТИВИТЕТА
У МЕЂУНАРОДНОМ ЈАВНОМ ПРАВУ321
Изрази „субјект међународног права“ или „међународна правна лич-
ност“ су теоријски изрази који дају повода различитим тумачењима,322 јер
норме међународног права не дефинишу појам међународног субјекта. Отуда
је на теорији да, држећи се релевантних критеријума, одреде појам субјекти-
витета у међународном праву. Ослонац при том ваља тражити: а) у елементи-
ма општег појма правног субјективитета елаборираног у унутрашњем праву;
и, б) особеној природи међународног јавног права. Јер, „правни субјекти у
сваком правном систему нису нужно идентични по својој природи или по
обиму својих права и њихова природа зависи од потреба заједнице“.323
Шароликост у схватањима субјективитета у међународном праву израз је не само
инхерентне сложености питања него и терминолошке неусклађености. Због тога се, по-
некад, ради о терминолошким а не стварним разликама. Неусклађеност термина који се
користе резултира и таутолошким дефиницијама. Чак и у новом издању Опенхајмовог
(Oppenheim) уџбеника стоји да „An international person is one who possesses legal personality
in international law...“.324 Терминолошке забуне проистекле су из римског права којим су
се особито користили класици у конструкцији и тумачењу међународног права. За римске
правнике „персона“ је подразумевала људско биће. Правно лице, као носиоца права и оба-
веза, називали су universitates personarum или univarsitates rerum. Нису, међутим, познавали
општи термин који би обухватао и људска бића и „университатес“ као субјекте права.325
Мада назнаке налазимо и у радовима неких од класика, посебно Гроциуса и Ватела, термине
„субјект међународног права“ и „међународна личност“ први је изгледа употребио Лајбниц
(Leibniz) у свом делу „Codex juris gentium diplomaticus“ из 1693. године.326
Оквирно одређење субјекта међународног јавног права, наслоњено на
општи, генусни појам субјективитета, дао је Међународни суд правде у са-
ветодавном мишљењу које се тицало накнаде штете претрпљене у служби
Уједињених нација (1949). Суд је нашао да је субјект међународног права
„ентитет способан да прибави међународна права и обавезе“.327
У светлости специфичне природе како међународног права тако и
међународне заједнице као заједнице у којој оно важи, наведено одређење
је, међутим, само оквир или полазна основа за елаборацију појма међуна-
родног субјективитета на основу његових конститутивних елемената.
Појам међународноправног субјективитета чини неколико кумулатив-
них конститутивних елемената:
а) субјект међународног права је титулар, носилац права и обавеза
утврђених нормама међународног јавног права.
321 Anzilotti, Corso di diritto internazionale, 1928, стр. 112; Бартош, Међународно јавно право, I, стр.
167–171; Андраши, Бакотић, Вукас, Међународно право, 1998, стр. 53–57; Verzijl, International
Law in Historical Perspective, 1969, II, стр. 1–5; Fauchille, Traite de droit international public, I. 1,
стр. 207–210; Етински, Међународно јавно право, 2002, стр. 83–87.
322 Reparations for Injuries Suffered in the Service of the United Nations, Advisory Opinion, ICJ Reports,
1949, стр. 178.
323 Ibidem.
324 Jennings and Watts, Oppenheims International Law, Ninth Edition, vol. I, стр. 119.
325 Детаљно, Verzijl, International Law in Historical Perspective, 1969, II, стр. 1–5.
327 ICJ Reports, 1949, стр. 178.
VI. Субјекти међународног права 143
Способност субјекта међународног права да буде носилац права и обавеза се понекад
назива и правном способношћу (legal capacity, capacite legale) што се може сматрати таутоло-
гијом, јер се поклапа са оквирним појмом субјекта међународног права.
Својство титулара права не може се поистоветити са простим ко-
рисником или бенефицијаром извесног права. Субјект међународног пра-
ва је непосредни адресат конкретне међународне норме у смислу да се на-
лази у непосредној, директној вези са међународним правним поретком.
Својство титулара права, дакле, стиче вољом међународног законодавца
без било какве правне радње или посредовања другог субјекта.
Једнако резоновање важи по аналогији и за обавезе које међународно
право намеће својим субјектима. У међусобним односима субјеката, право
једног субјекта је обавеза за другог и обрнуто.
б) „Одговорност је нужна допуна права. Сва права међународног ка-
рактера укључују међународну одговорност“328 Правила о одговорности
су, за разлику од примарних правила која утврђују права и обавезе, се-
кундарне природе. Субјекти међународног права су, отуда, одговорни за
кршење својих међународноправних обавеза. Схваћена у овом смислу, од-
говорност субјекта међународног права је општи правни принцип међуна-
Примена принципа поседује, међутим, извесне специфичности које произлазе из не-
довољне институционалне изграђености међународног поретка. Принцип, наиме, не под-
разумева и обавезан поступак утврђивања одговорности субјекта међународног права пред
међународним судовима и телима. Допушта да се одговорност субјекта међународног права
установљава и пред, рецимо, унутрашњим судовима ако се за одговарајући поступак стек-
ну релевантни услови, посебно, ако то дозвољава правило о имунитету страних држава.
У конкретном контексту, релевантан је међународноправни основ одговорности субјекта
међународног права а не модалитети установљавања одговорности.
в) субјект међународног права поседује способност да, у судском или
другом поступку релевантном по међународном праву, оствари право које
му је признато. Ова способност омогућује субјекту међународног права да
непосредно и ефективно делује на пољу међународног права, да покрене
међународни правни поредак у циљу заштите свог права.329
Међународна заједница представља својеврсну комбинацију елемената
правне и политичке заједнице. Ова чињеница се одражава и на садржину
способности субјекта да оствари своје право. Конкретна способност није
ограничена на страначку способност пред међународним судовима, будући
да обухвата и способност покретања релевантних дипломатских и поли-
тичких процедура за остваривање признатих права попут дипломатских
преговора, измирења, поступка пред надлежним међународним органи-
зацијама и сл. Природа ових поступака подразумева поседовање правних
инструмената као права посланства (ius legationis) или права уговарања (ius
contrahendi) без којих је релевантне поступке тешко, ако не и правно немо-
гуће, покренути а камоли успешно окончати.
У заједници у којој је индивидуална употреба силе не само да је доз-
вољена у изузетним околностима, већ може представљати и начин обез-
328 Judge Huber, „Report, Spanish Zone of Morocco Claims“, R.I.A.A., II, стр. 641.
329 Verzijl, op. cit., стр. 5.
беђења права (рецимо, основног права на суверенитет или саму егзистен-

цију), способност употребе силе – традиционално ius ad bellum – такође је
састојак релевантног елемента субјективитета.
г) У хетерономном праву, праву у коме доминира принцип субордина-
ције какво је унутрашње право, правностварајућа способност је ирелевантна
за одређивање субјективитета. Ствари, међутим, стоје другачије у међуна-
родном праву које, као аутономно право, стварају сами субјекти. Тешко је у
праву које деривира, у основи, из воље држава, правностварајућу способност
искључити из појма субјективитета. Отуда, и правностварајућу способност,
схваћену као моћ да се сопственом вољом доприноси, било у позитивном
или негативном смислу, стварању међународног права, ваља укључити у
corpus елемената који чине биће појма субјективитета у међународном праву.
Наведени елементи чине потпуно или идеално биће појма субјективи-
тета у међународном јавном праву или његов теоријски појам.
2. ОБЛИЦИ ИСПОЉАВАЊА СУБЈЕКТИВИТЕТА

У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ
Елементи пуног или идеалног појма субјективитета нису у потпуности
заступљени код свих ентитета који се сматрају субјектима међународног
права. Међународне организације, рецимо, не поседују страначку способ-
ност пред Међународним судом правде, једнако као што је и њихова прав-
ностварајућа способност ограничене природе. Чак и државе, као природни
субјекти међународног права, не морају поседовати елементе субјективи-
тета in totto. Примера ради, стално неутралне државе имају ограничену
способност уговарања и, уопште, делатну способност у односима са за-
раћеним странама.
С обзиром на то да је појам субјективитета теоријске природе, у прак-
си се ретко поставља питање да ли је извесни ентитет субјект међународ-
ног права. Рецимо, у пракси Међународног суда правде, Суд, по правилу,
решава да ли ентитет у питању поседује право или обавезу која је предмет
спора. У случају који се тицао западне Сахаре, Суд се концентрисао на пи-
тање: „Када једна група, било да је састављена од држава или од племе-
на и појединаца, истиче да је правни ентитет различит од својих чланова,
суштински тест који треба спровести је да ли тај ентитет у односу на своје
чланове поседује права чије поштовање од њих може захтевати“.330
3. ПОДЕЛА СУБЈЕКАТА МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА

3.1. Изворни (ортинерни) и деривативни (изведени) субјекти. Под
изворним субјектима подразумевају се ентитети који субјективитет посе-
дују на основу сопственог права (ex iure proprio), а под изведеним или де-
ривативним субјектима ентитети чији је субјективитет уговорне природе
330 Western Sahara, Advisory Opinion, I.C.J. Reports, 1975, стр. 63, paras. 148–149.
тј. креација правностварајуће способности изворних субјеката.331 Државе

су једини изворни субјекти међународног права. Као чланице међународне
заједнице држава, оне су природни субјекти међународног права.332 У уни-
верзалном међународном праву појмови државе и субјекта међународног
права су синоними, иду руку под руку.
Но, то не значи да свака држава поседује обавезно све елементе субјективитета у њи-
ховој целовитости. Чак и сувереним државама може недостајати неки од састојака основ-
них елемената субјективитета. Рецимо, страначка способност пред Међународним судом
правде.333 Поред тога, како не постоји јединствен модел унутрашње организације државе,
могуће су у пракси варијације у погледу статуса саставних делова државе. У том погледу ин-
дикативан је био посебно положај Украјине и Белорусије до растакања СССР 1990. године,
које су, иако федералне јединице, вршиле неке атрибуте суверених држава попут чланства у
УН и другим међународним организацијама.
Субјективитет држава у међународном праву се претпоставља, док се
непостојање конститутивног елемента или неког од састојака конститути-
вног елемента субјективитета државе мора доказивати.
3.2. Потпуни субјекти (или субјекти stricto sensu) и крњи или аб-
нормални субјекти. Под потпуним субјектима или субјектима stricto sensu
подразумевају се ентитети који поседују све релевантне конститутивне
елементе субјективитета. Представљају их суверене државе и међународне
организације попут Организације уједињених нација. Крњи или абнормал-
ни субјекти били би, пак, ентитети који имају један или више, али не све,
конститутивне елементе субјективитета. У ову групу обично се сврставају
појединци, федералне јединице,334 устаници и сл.
3.3. Активни и пасивни субјекти. Ова подела се заснива на елементу
правностварајуће способности и (или) способности да непосредно остваре
или заштите своја права. Под активним субјектима најчешће се подразуме-
вају ентитети који располажу способношћу да стварају међународно право
а пасивни су они којима таква способност недостаје.335 Под појам пасивних
субјеката може се подвести и схватање о рефлексном субјекту тј. субјекту
коме права не припадају непосредно већ посредно, као одсјај објективног
правног поретка.336 Појам пасивног субјекта се изворно везује за поједин-
ца али, по аналогији, важи за све ентитете у међународном праву који не
поседују правностварајућу способност или на које се међународно право
не примењује непосредно.
3.4. Апстрактни и конкретни субјекти. Поделу субјеката могуће је
извршити и на основу критеријума степена апстракције која је у њиховој
правној форми и бићу заступљена.
331 Сличне природе је подела на нормалне и вештачке – Gidel, „La condition internationale de la
Papauté“, R.G.D.I.P. vol. 18, стр. 604.
332 У природноправној вокацији државе би, у терминологији Фошила биле „les sujets droits
primordiaux et naturels“ – Fauchille, Traite de droit international public, I, стр. 207.
333 V. Case concerning Legality of Use of Force (Serbia and Montenegro v. Belgium), Preliminary
Objections, 15 December 2004, Judgment, paras. 45, 78 and 90.
334 В. М. Бартош, I, op cit., стр. 231.
335 Verdross, Volkerrecht, 1950, стр. 76; Sibert, Traite de droit international public, 1951, I, стр. 87.
336 Бартош, I, op cit., стр. 374.
Иако су и основни субјекти међународног права – државе и међународне организације

– правне апстракције, у овој подели њима припада квалификација конкретних субјеката.
Ради се, наиме, о различитим врстама апстракција.
Државе и међународне организације делују кроз своје органе који су саставни дело-
ви њихове унутрашње организационе структуре. Зато су оне правне апстракције само у
смислу што, као колективитети, немају аутентичну вољу већ се воља лица која делују у име
органа, било државног или органа међународне организације, сматра вољом саме државе
или међународне организације.
Као једини апстрактни ентитет опремљен извесним елементима
субјективитета може се навести „човечанство у целини“ као титулар међу-
народне зоне или заједничке баштине човечанства на основу Конвенције
о праву мора из 1982. године. Појам „човечанства“ је, са правне тачке гле-
дишта, апстрактан. Сматра се да човечанство обухвата сва људска бића
која живе данас и која ће живети у будућности.337
„Човечанство“ као ентитет нема сопствени инструментаријум органа
који би деловали у његово име. У његово име, међународном зоном или заје-
дничком баштином управља Међународна власт која је, међутим, међуна-
родна организација чије су чланице државе уговорнице Конвенције о праву
мора. Чињеница да је „човечанство“ представљено Међународном влашћу
која, по својој природи, није део „човечанства“ већ међународна организа-
ција је одлучујућа у одређивању човечанства као апстрактног ентитета.
Остали субјекти, без обзира да ли су, по својој природи, правне ап-
стракције или не, улазе у групу конкретних субјеката међународног права.
3.5. Трајни и пролазни субјекти.338 Трајни субјекти су иманентни са-
мој структури међународне заједнице. Будући да је међународна заједни-
ца настала као заједница држава и да је до данашњег дана задржала при-
марно етатистички карактер, разумљиво је да су државе трајни субјекти
међународног права. У постојећој конструкцији међународна заједница
је незамислива без држава. Остали субјекти су, без обзира на свој значај,
пролазни у смислу да својим постојањем припадају само појединим фазама
у развоју међународног права. Рецимо, међународне организације се као
субјекти појављују тек крајем XIX и почетком XX века. Иако је још Гротиус
у међународној заједници видео genus humanum, појединац стиче елементе
субјективитета тек у другој половини прошлог века.
Поред тога, с обзиром на то да су државе једини изворни субјекти
међународног права, субјективитет осталих субјеката је креација држава
тако да га оне, mutatis mutandis, могу и докинути (угасити).339
*
Закључак који се намеће из анализе наведених, као и других, подела
је да су, као теоријске поделе, понешто прешироке и хибридне природе.
За предмет формално имају поделу субјеката међународног права, иако је
337 R. J. Dupuy, „La gestion des ressources pour l’humanite“, Le Droit de la mer, Colloque, La Haye,
23–31 Octobre, стр. 11.
338 Упореди, Verdross, op. cit., стр. 54–55.
339 О субјектима међународног права у прошлости, детаљно Verzijl, op. cit., стр. 17–58.
очигледно да деобне јединице, у ствари, нису увек субјекти међународног

права већ ентитети који поседују неки, или неке, од елемената иманентних
субјективитету. Реч „субјект“ у таквим поделама има пре дескриптивно
него нормативно значење. Рецимо, код поделе на активне и пасивне субјек-
те, очигледно је да тзв. пасивни субјекти нису субјекти stricto sensu већ ен-
титети који поседују способност да буду носиоци права и обавеза али им
мањка правностварајућа способност и способност да непосредно делују
на међународном плану ради заштите свог права. У оваквим случајевима,
реч „субјект“, дакле, не подразумева пуни субјективитет у смислу међуна-
родног права, већ поседовање извесне способности или капацитета који
представља елеменат појма субјективитета. Рецимо, каже се да је појединац
„субјект кривичне одговорности“ у смислу да појединац непосредно подле-
же међународној кривичној одговорности а не да је субјект међународног
права. Зато можемо рећи да се израз „субјект међународног права“ преши-
роко користи из разлога лапидарности и неке врсте конвенције.
4. СУБЈЕКТИ У ПОЗИТИВНОМ
МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ
Конфигурацију субјеката у позитивном међународном праву чине др-
жаве и јавне (владине) међународне организације.
Државе су примарни, главни и универзални субјекти међународног
права. У исто време и нужни субјекти, јер је без државе немогуће зами-
слити постојање међународног права.340 Сам настанак међународног права
везан је за државу као облик политичке организације, као што је, у исто
време, држава једини ентитет у међународној заједници који поседује све
елементе иманентне појму субјективитета.341 Држава је једини ентитет у
амбијенту једне децентрализоване заједнице који поседује суверену власт
– suprema potestas – из које, у основи, извлачи све релевантне конститутив-
не елементе субјективитета.
Држава је не само једини ентитет који поседује све елементе субјективи-
тета у међународном праву, већ је субјективитет државе, такође, параметар
за одређивање субјективитета других ентитета у међународној заједници.
У позитивном међународном праву статус субјекта стекле су и јав-
не или међувладине организације. У свом саветодавном мишљењу које
се тицало тумачења Споразума између Светске здравствене организације
и Египта закљученог 25. марта 1951, Међународни суд правде је, између
осталог, нашао да: „Међународне организације су субјекти међународног
права и, као такве, подлежу обавезама на основу општих правила међу-
народног права, на основу њихових устава или на основу међународних
споразума чије су уговорнице“.342
340 Talalaev, „Parties to Treaties – the Right of Participation“, Rdc, 1972, vol. 135, стр. 244.
341 V. N. Mugerva, „Subjects of International Law“, in Manual of Public International Law ed. by
Sorensen, 1968, стр. 249; W. Friedman, The Changing Structure of International Law, 1964, стр. 213.
342 Interpretation of the Agreement of 25 March 1951 between the WHO and Egypt, Advisory
Opinion, I.C.J. Reports 1980, стр. 89–90.
До половине прошлог века питање субјективитета јавних међународних организација

било је отворено. Пакт Друштва народа, прве универзалне политичке организације, није садр-
жавао одредбу о међународноправном субјективитету Друштва, иако се сматра да је био им-
плицитно признат. Уговор између Друштва народа и Швајцарске закључен 1926. године сти-
пулисао је да Друштво народа „поседује међународни субјективитет и правну способност“ и
да, стога, „у складу са правилима међународног права не може бити тужено пред швајцарским
судовима без свог изричитог пристанка“ (члан I Уговора). Ни у Повељи Уједињених нација,
како би се избегло тумачење о Организацији као „наддржави“343 није нашла место одредба о
међународноправном субјективитету Уједињених нација. Члан 104. Повеље који предвиђа да
„Организација ужива на територији сваког члана ону правну способност која јој је потребна
да врши своје функције и постиже своје циљеве“, пре се тиче субјективитета у унутрашњем
праву држава-чланица него међународноправног субјективитета.
Преломни тренутак у схватању о субјективитету међународних орга-
низација представља саветодавно мишљење Међународног суда правде у
случају који се тицао накнаде штете претрпљене у служби Уједињених на-
ција. У овом поступку се питање субјективитета Уједињених нација поста-
вило као претходно питање а у поводу питања да ли су УН способне да, у
односу на одговорну владу de iure или владу de facto, истакну потраживање
за накнаду штете нанете службенику Организације. Суд је, у одговору на
претходно питање, нашао да је:
„...Организација створена са намером да извршава функције и ужи-
ва права која се могу објаснити само тиме што она у великој мери има
својства међународне личности и способност да делује на међународном
плану ... Она је тренутно највиши облик међународне организације и не
би могла да одговори намерама својих оснивача ако би била лишена међу-
народне личности. Мора се потврдити да су јој њене чланице, одређујући
јој извесне функције с пратећим дужностима и одговорностима, признале
потребну способност да те функције ефикасно извршава“.344
Субјективитет међународних организација се не поклапа са субјекти-
витетом државе.
Између субјективитета државе и субјективитета међународне органи-
зације постоје разлике,345 које се, по свом карактеру, могу поделити на ква-
литативне и квантитативне.
Квалитативне разлике суштински произлазе из изведене, деривативне
природе субјективитета међународних организација. Стварајући међуна-
родну организацију и поверавајући јој одређене функције и права, држа-
ве јој, у ствари, дају извесну меру субјективитета у смислу међународног
343 В: Report to the President on the Results of the San Francisco Conference, Department of State
Publication 2349 (1945), Conference Series 71, 157.
344 Reparation for Injuries Suffered in the Service of the United Nations, I.C.J. Reports, 1949, стр. 178–179.
345 У саветодавном мишљењу које се тицало накнаде штете, Међународни суд правде је повукао
разлику у том смислу, рекавши да закључком да је ОУН међународна правна личност „не твр-
ди да је она држава, што свакако није, или да су јој правна личност, права и обавезе исти као
код државе. Још мање се тиме тврди да је она ‘наддржава’, ма какво било значење тога израза“
– ICJ Reports, 1949, стр. 179. – Док држава „поседује тоталитет међународних права и обавеза
признатих међународним правом, права и дужности једног ентитета каква је Организација
уједињених нација нужно зависи од њених циљева и функција утврђених или претпоставље-
них у њеним конститутивним документима и развијеној пракси“ – ICJ Reports, 1949, стр. 80.
права.346 Другим речима, док је субјективитет држава дериват самог

својства државе, субјективитет међународних организација је функционал-
не природе и наслања се на функције које су јој државе-оснивачи повериле.
Теорија је подељена у одређивању основа субјективитета међународних организација.
На једној страни су присталице тзв. индуктивног приступа по коме субјективитет међуна-
родних организација произлази из способности, права и обавеза организације утврђених
њеним уставним актом и развијеним у пракси.347 Други, тзв. објективни приступ посту-
лира да међународна организација поседује субјективитет самом чињеницом да испуња-
ва извесне објективне критеријуме који се, у ствари, своде на елементе појма међународне
организације – асоцијација држава или међународних организација, поверене функције и
органи са сопственом вољом.348
Суштинска разлика између ова два приступа у ствари и не постоји. Ако је воља др-
жава-оснивача одлучујућа за сам настанак међународне организације, онда очигледно она
не може бити ирелевантна и кад је реч о субјективитету међународне организације. Тачка
у којој се наведена два приступа разилазе је садржана у питању да ли ћутање конститути-
вног акта организације о њеном субјективитету може бити препрека његовој афирмацији.
Очигледно да би овакво тумачење било претерано јер ако конкретна организација поседује
неопходне атрибуте може се сматрати да њен субјективитет произлази из укупности прави-
ла уставног акта који утврђује њене функције, права и одговорности. Но, како је воља држа-
ва-оснивача у конкретној ствари одлучујућа, могуће је да вољом држава организација која
иначе поседује релевантне атрибуте, буде лишена субјективитета изричитом вољом држава
(нпр. Међународна банка за поравнања).
Поред тога, државе-оснивачи могу, изменама уставног акта међунаро-
дне организације, непосредно утицати на обим њеног субјективитета, као
што га једнако могу и угасити доношењем одлуке о престанку рада међуна-
родне организације. Међународне организације, међутим, не поседују спо-
собност да мењају субјективитет држава, мада њихове одлуке, барем када
је реч о универзалним политичким организацијама, могу ограничити или,
чак, привремено суспендовати вршење неког од елемената субјективитета
државе чланице организације.
Квантитативне разлике односе се на обим субјективитета међунаро-
дне организације. Правило је да је субјективитет међународне организа-
ције, будући да међународна организација није наддржава, ужи од субјек-
тивитета државе.349 Зато се и каже да за разлику од држава, Организација
уједињених нација, иако „тренутно највиши облик међународне организа-
ције“, само „у великој мери има својство међународне личности и способ-
ност да делује на међународном плану“ (курзив М. К.).350
346 „.... Педесет држава, које представљају велику већину чланица међународне заједнице, поседују
моћ да, у складу са међународним правом, створе ентитет који поседује објективни међународ-
ноправни субјективитет, а не само субјективитет признат од њих ...“ – ICJ Reports, 1949, str. 185.
347 Seyersted, „Objective Personality of Intergovernmental Organisations“, Indian Journal of
International Law, 1964, vol. IV, стр. 1; Montaldo R., „International Legal Personality and Implied
Powers of International Organisations,“ BYIL, vol. 44, str. 111.
348 Тако, S. Blokker, International Institutional Law, 1995 §1565; Reinisch, International Organisations
before National Courts, 2000, стр. 54–59.
349 У теорији тако, R. Sonnenfeld, „International Organisations as Parties to Treaties“, PYIL, 1981–82,
стр. 179; I. Seidl–Hohenweldern, „Legal Personality of International and Supranational Organisa-
tions“, Revue Egyptienne de Droit International, 1965, vol. 21, стр. 61–62; Магарашевић, Основи
међународног права и међународних односа, 1974, И, стр. 97–99. Suprotno, F. Seyersted, „Ob-
jective Personality of International Organisations“, Indian Yearbook of International Law, 1964, vol.
I, стр. 28–29, 100.
Уопште узев, међународним организацијама недостаје правноства-

рајућа способност упоредива са одговарајућом способношћу држава, као и
састојци других елемената субјективитета.
Међународне организације немају способност да стварају правила
општег међународног права. Уговорна способност међународних органи-
зација је ограничена и везана је, по правилу, за ефективно обављање функ-
ција које су јој поверене.351 Иако и одлуке међународних организација
фигурирају међу елементима који чине општу праксу као елеменат оби-
чајноправних правила, оне су, у конкретном контексту, пре доказ праксе
држава-чланица организације него доказ правностварајуће способности
међународних организација.
Не може им се, међутим, одрећи правностварајућа способност у погле-
ду правила која регулишу функционисање саме организације а која се, по-
некад, називају „међународним уставним правом“352 или институционал-
ним правом међународних организација.353
Дефицитарна су, такође, у погледу страначке способности пред
светским судом – Међународним судом правде – мада је делимично на-
докнађују правом да траже саветодавно мишљење Суда.
Од састојака који чине елеменат способности ентитета да ефективно
делује на пољу међународног права, међународним организацијама недос-
таје обим права уговарања и права посланства који би се могао мерити са
одговарајућим правима држава. Надаље, не поседују, са релативним изузе-
тком Уједињених нација, способност да употребе силу у циљу остварења
циљева организације.
Може се сматрати да међународноправни субјективитет поред Орга-
низације уједињених нација поседују специјализоване агенције и неке ре-
гионалне организације (нпр. НАТО и Европска унија). Обим субјективите-
та међународних организација није, међутим, идентичан, и разликује се од
организације до организације.
Најшири обим субјективитета поседује несумњиво Организација ује-
дињених нација. С једне стране, као „тренутно највишем облику међу-
народне организације“, Организацији уједињених нација су поверени
задаци „велике важности и широког обима, као што су одржавање међу-
народног мира и безбедности, развијање пријатељских односа међу на-
цијама и остваривање међународне сарадње решавањем међународних
проблема природне, друштвене, културне или хуманитарне природе
(члан 1) ...“.354 С друге стране, Повеља Уједињених нација, као уставни
акт Организације, представља „уговор вишег типа који хијерархијски
стоји изнад осталих уговора“, међународни јавни поредак (ordre public) у
оквирима универзалног права.355
351 Weissberg, The International Status of UN, 1961, стр. 37.
352 L. Henkin, R. Crawford Pugh, O. Schachter, H. Smith, International Law, Cases and Materials,
Third Edition, стр. 345.
353 Bowett, op. cit., стр. 296 и даље.
355 М. Бартош, „Legal Force of the United Nations Charter,“ ЈРМП, 1/1958, стр. 4.
Разумљиво је да остварење циљева наведених у члану 1. Повеље, који

су, по својој природи, суштинске вредности међународне заједнице, обез-
беђује Организацији уједињених нација меру субјективитета надмоћну
субјективитету других међународних организација. Кад је реч о правима
Организације у погледу очувања међународног мира и безбедности, мог-
ло би се чак рећи да овлашћења Организације УН наликују овлашћењи-
ма „наддржаве“, будући да „Организација обезбеђује да државе које нису
чланице Уједињених нација поступају у складу са овим начелима у мери у
којој је то потребно ради одржања међународног мира и безбедности“.356
Поред међународноправног субјективитета јавне међународне организа-
ције поседују, по правилу, и субјективитет у унутрашњим правима држава.
Субјективитет међународних организација у унутрашњем праву је, углавном,
акцесорне природе, резултат и допуна међународноправног субјективитета,
мада нису непознати случајеви да међународна организација има субјекти-
витет у унутрашњем праву а нема међународноправни. За државе-чланице
признање субјективитета међународне организације у њиховим унутра-
шњим правима је чланска обавеза. Рецимо, члан 104. Повеље у императив-
ном облику стипулише да Организација ужива на територији сваког члана
оне повластице и имунитете који су потребни за постизање њених циљева.
Начини признања варирају зависно од уставног решења односа унутрашњег и међуна-
родног права. У државама које прихватају монистички модел односа ова два права, субјек-
тивитет међународне организације непосредно произлази из релевантног правила уставног
акта Организације. У државама-чланицама које се опредељују за дуалистички модел, субјек-
тивитет међународне организације почива на унутрашњем акту. У унутрашњим правима
држава нечланица субјективитет међународне организације може бити признат непосредно
или посредно. Непосредно признање субјективитета међународне организације могуће је
унутрашњим актом или на основу споразума између организације и нечланице а посредно
кроз признање субјективитета међународне организације на основу правила међународног
приватног права. По међународном приватном праву, наиме, национални судови признају
правни статус организација створених страним правом.357
5. ПОЛОЖАЈ ИНДИВИДУЕ У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ

Положај индивидуе у међународном праву је предмет бројних контро-
верзи. У конкретном контексту, ради се о две основне контроверзе:
а) шта се подразумева под „индивидуом“, и
б) какав је правни положај индивидуе у позитивном међународном
праву тј. да ли се индивидуа може сматрати субјектом међународног права
или не?
Што се првог питања тиче, изгледа да се граматичко и правно зна-
чење речи „индивидуа“ у позитивном међународном праву не поклапају
у потпуности. У свом граматичком значењу реч „индивидуа“ означава
појединца као људско биће, физичко лице или personae. Део међународног
356 Члан 2.(6) Повеље.
357 V. D. Akande, „International Organisations“, u International Law, ed. D. M. Evans, 2003, стр. 276–
278; Reinisch, International Organisations before National Courts, 2000.
права који обично називамо људским правима обухвата, међутим, како

појединце тако и људске групе састављене од појединаца који, у извесним
правно релевантним околностима, наступају заједнички попут, рецимо,
мањина или народа. С обзиром на то да су људска права основ било које
расправе о субјективитету појединца, исправно је у конкретном контексту
индивидуу или појединца схватити у ширем, генеричком смислу који под-
разумева и групе појединаца.
Није, међутим, прихватљиво одређење које под „индивидуом“ (поје-
динцем) подразумева све ентитете у међународним односима који нису
државе, јавне међународне организације или устанички покрети који кон-
тролишу део територије државе.358 Овакво схватање изражава покушај
да се појам субјекта међународног права замени неодређеним и правно
сумњивим појмом „учесника“ (participant) у међународном правном сис-
тему359 или релативизује.360 Објективни учинак оваквих приступа је у сла-
бљењу правне супстанце субјективитета у међународном праву и његово
делимично поистовећивање са субјективитетом у међународним поли-
тичким односима.
Теорија је дубоко подељена у квалификацији правног положаја поје-
динца у међународном праву.
Док једна група теоретичара сматра да је појединац субјект,361 или,
штавише, искључиви субјект међународног права,362 други налазе да се
његов положај изједначује са објектима међународног права.363 На среди-
358 R. McCorquodale, „The Individual and the International Legal System“, u International Law, ed. by
M. Evans, 2003, стр. 300.
359 R. Higgins, Problems and Process: International Law and How We Use It, 1994, str. 49–50;
Charlesworth and Chinkin, The Boundaries of International Law: A Feminist Analysis, 2000.
360 J. Klabbers, „Presumptive Personality: The European Union in International Law“, u International
Law Aspects of the European Union, ed. by Koskenniemi, 1998, стр. 253.
361 Схватање да је појединац субјект међународног права сеже до класика и објашњава се, по
правилу, перфектним јединством свеколиког права које подразумева и идентичност субје-
ката у свакој грани права. – в. J. Reeves, „La communaute internationale“, RdC, 1924, vol. 3, стр.
26–27. Заступљено је у ХИХ веку а подстицај добија нарочито после Првог светског рата,
када међународно право приступа извесном регулисању положаја мањина а пракса познаје
случајеве директног обраћања појединца међународним телима. J. Spiropoulos, „L’individu et
le droit international“, RdC, 1929, vol. 30, стр. 248–258; Bourquin, „Regles generales du droit de
la paix“, RdC, 1931, vol. 35, стр. 42; M. Accioly, Traite de droit international public, 1940, I, стр.
83–84, и други. После ИИ светског рата схватање се шири. Заступа га низ теоретичара. Ре-
цимо, Q. Wright, „War Crimes“, AJIL, 1945, vol. 39, стр. 265; M. Briggs, The Law of Nations, Cases,
Documents and Notes, 1952, стр. 95; Guggenheim, „Les principes de droit international public“,
RdC 1952, vol. 80, стр. 116–118; Balladore Paglieri, Diritto Internazionale Pubblico, 1956, стр.
191–195. Писци из области међународног права које се назива људским правима, углавном,
признају појединцу својство субјекта – v. R. Mc Corquodale, op. cit., стр. 300–321; Димитрије-
вић, Пауновић, Људска права, 1997.
362 Природноправне торије су изнедриле схватање о појединцу као искључивом субјекту међу-
народног права; Сел (Scelle), за кога је међународно право у ствари право заједнице народа
или светске асоцијације људи – Cours de droit international public, 1948, стр. 5; Y. B. Scott, Le
progres du droit des gens, 1934, стр. 360; P. Allott, Reconstituting Humanity – New International
Law, 1992.
363 Ова група је најбројнија међу теоретичарима. Заступају је, поред других, Anzilotti, op. cit.,
str. 44–52; Trieppel, Volkerrecht und Landesrecht, 1899; Strupp, „Les regles generales du droit
international de la paix“, RdC, 1934, vol. 43, стр. 263 и даље; Kaufmann, „Regles generales du
ни између два супротстављена схватања су они који појединца квалифи-

кују као пасивног субјекта364, рефлексног субјекта365 или субјекта у фази
настајања (in statu nascendi).
Контроверза о субјективитету појединца је добрим делом термино-
лошка. Присталице схватања о субјективитету појединца, рецимо, кажу да
је појединац субјект због тога што је титулар извесних међународних пра-
ва иако нема способност правног делања тј. процедурална права на међу-
народном плану.366 Опоненти схватања о субјективитету појединца, пак,
не спорећи да појединац може бити, и у стварности јесте, адресат норми
међународног права, налазе да се не може сматрати субјектом међународ-
ног права будући да нема правне могућности да оствари права на међу-
народном плану.367 Дакле, једно идентично правно стање се узима као
одлучујуће и за позитиван и негативан став о субјективитету појединца.
Субјективитет појединца се поистовећује и са титуларом појединог међу-
народног права, иако се, за опште правило, узима да појединац поседује
само ограничену меру међународног субјективитета.368 До конзистентног
одговора на питање о субјективитету појединца могуће је доћи једино ана-
лизом заступљености конститутивних елемената појма субјективитета у
corpus-у правила међународног права која се тичу појединца.
Да ли је појединац непосредни адресат међународних права и обавеза
или се ради, како традиционално обојена теорија тврди, о правима и оба-
везама из унутрашњег права које је држава, било на основу уговора или
обичаја, дужна да поштује?
Изгледа неспорно да је појединац непосредни адресат обавеза, и од-
говарајућих права, садржаних у конкретним нормама којима се утврђују
међународни злочини (геноцид, ратни злочини, злочини против мира, зло-
чини против човечности и пиратерија).
Овим нормама ваља додати и норме које утврђују право народа на са-
моопредељење, те права и обавезе устаничког покрета у оружаном сукобу
или обичних побуњеника.369
Што се осталих људских права тиче изгледа претерано схватање да
људска права нису права stricto sensu, већ пре једна особена комбинација
елемената права, политике и вредности међународне заједнице,370 с обзи-
ром на то да су појединци само корисници права те да одговарајућа пра-
вила међународног права у крајњој линији успостављају обавезе између
droit de la paix, RdC“, 1935, vol. 54, стр. 315 и даље; M. Akehurst, A Modern Introduction to
International Law.
364 Verdross, Volkerrecht, 1955, стр. 85; „Regles generales du droit international de la paix“, RdC,
1929, vol. 30, стр. 347–349.
365 М. Бартош, I, op. cit., стр. 347.
366 Fenwick, International Law, Third Edition, 1948, pp. 129–134; Cassese, International Law, 2001,
стр. 80.
367 Рецимо, Verzijl, op. cit., стр. 3–4.
368 Lauterpacht, International Law, Collected papers, 1. General works 1970, стр. 136 i 143.
369 В. напред, VII, 4 i 8.
370 Akehurst, Modern Introduction to International Law, Revised Edition, стр. 100; L. Henkin, R.
Crawford Pugh, O. Schachter, H. Smith, International Law, Cases and Materials, Third Edition,
стр. 600.
држава а не обавезу држава према појединцима и људским групама. Чиње-

ница да појединац није субјект међународног права, с једне стране, и да
примена људских права у доброј мери подлеже утицајима политике с дру-
ге, не дира у нормативном смислу у међународноправну природу људских
права, већ у степен примене и поштовања људских права.
Појединац је, такође, одговоран за кршење обавеза које му међународ-
но право намеће било директно или индиректно. Од посебног значаја је ди-
ректна кривична одговорност појединца која је, оснивањем Сталног међу-
народног кривичног суда, добила и свој стални, институционални израз.
Може се рећи да у односу на елементе који подразумевају својство ад-
ресата међународних права и обавеза те одговорности за кршење обаве-
за, појединац испуњава одговарајуће елементе субјективитета. Ствари су,
међутим, битно различите у односу на преостала два елемента субјекти-
витета – способност да непосредно делује на терену међународног права и
правностварајућу способност.
Појединцу, уопште узев, недостаје способност да непосредно, соп-
ственим радњама покрене међународноправни механизам заштите својих
права и интереса. Постоје, истина, изоловани случајеви страначке спо-
собности појединца пред међународним судским телима, нека врста ad
hoc аранжмана заснованих на специфичним околностима, као и признање
страначке способности у регионалним правима, али у равни општег међу-
народног права појединац је прикраћен за конкретну способност. Ретки су,
такође, случајеви да међународно право овлашћује појединца да се непо-
средно обраћа другим међународним телима.
Рецимо, Међународни суд средњоамеричких држава основан 1907. године био је на-
длежан и за спорове између држава и појединаца на основу споразума. Појединци су по-
седовали и страначку способност пред Међународним судом за поморски ратни плен чије
је оснивање било предвиђено, мада није остварено, XII Хашком конвенцијом од 1907. Ми-
ровни уговори закључени после Првог светског рата стипулисали су и право појединаца
– држављана савезничких сила да непосредно иступају пред мешовитим арбитражним су-
довима и споровима о материјалној штети коју су претрпели на немачкој територији.371
Једино Европски суд за права човека који је, са постојећом надлежношћу, започео свој рад
1. новембра 1998., предвиђа на несумњив начин право појединца или групе појединаца да
покрену поступак пред Судом (члан 34. Протокола XI уз Европску конвенцију о заштити
права човека и основних слобода од 1994. године). У Друштву народа је развијена пракса
индивидуалних петиција међународним органима. Првобитно је била везана за становнике
мандатних територија и припаднике мањина. Данас је право петиције уграђено у Конвен-
цију о елиминацији свих облика расне дискриминације од (1965), Факултативни протокол
уз Пакт о грађанским и политичким правима (1966) а на регионалном плану у Европској
конвенцији о заштити људских права од 1950. године.
Појединац не поседује, такође, способност да своја права заштити соп-
ственом политичком или дипломатском акцијом на међународном терену.
Надаље, појединац је у међународном праву потпуно лишен прав-
ностварајуће способности како у односу на објективно међународно право
тако и у односу на субјективна права. Уговори са елементом иностраности
које појединци могу склапати су у домену међународног приватног права.
371 В: детаљније, Бартош, I, op. cit., стр. 372–374; Horowitz, op. cit., стр. 81–88.
Квалификације појединца као субјекта међународног права немају

правно покриће и ближе су етичком и филозофском него правном резо-
новању. Чињеница да је развој међународног права правни положај поје-
динца и људских група извукао из домена строго унутрашње надлежности
државе не значи да је ipso facto појединац субјект међународног права. Шта-
више, питање је да ли у постојећој конструкцији међународне заједнице
суштински утемељене на принципу суверенитета држава као природних
и нужних субјеката међународног права, појединац уопште може досегну-
ти статус субјекта упоредив са државама и међународним организација-
ма. Или је, можда, статус субјекта stricto sensu за појединца једино могућ у
амбијенту једне квалитативно другачије међународне заједнице, заједнице
у смислу civitas maxima или заједнице појединаца и народа који би поли-
тички и правно деловали у међународним односима.
У теорији су се јавила схватања да појам субјекта међународног права
треба заменити појмом „учесник у међународном процесу правног одлу-
чивања“ (participant in the international legal decision-making process).372 Мада
је схватање изворно везано за расправу о субјективитету појединца, оно
очигледно има шире значење. Иде у ствари на деобу учесника у међуна-
родном правном систему на државне и недржавне, попут појединца, мул-
тинационалних компанија и других, са намером да афирмише позицију
потоњих.
Иако се не би могло рећи да је појам субјективитета лишен нејасноћа,
још мање би се могла прихватити његова супституција појмом „учесника
у међународном процесу правног одлучивања“. И то из барем два разлога.
Прво, појам субјективитета је, као правни појам, један од темељних
појмова сваког права. Као генусни правни појам припада општој ризници
права кога се ниједно право не би могло одрећи.
Друго, појам „учесник у међународном процесу правног одлучивања“
је нејасан и вишесмислен. Објективно гледано, афирмише фактицитет на-
уштрб нормативитета у међународном праву и као такав ближи је теорији
међународних односа.
372 R. Higgins, Problems and Process: International Law and How We Use It, 1994, стр. 49–50.
VII. ДРЖАВА
Аћимовић, Љ., „Начело самоопредељења народа у југословенској кризи“, ЈРМП,
1–2/1993; Akehurst, Modern introduction to International Law, 1997; Alland, D., „L’Etat sans
qualites“, Droits, 1992; Андраши, Бакотић, Вукас, Међународно право, 1998; Аврамов, С., „По-
следице процеса деколонизације“, М. Пол., бр. 840/1985; Baldasari, Il trattato del Laterano, 1930;
Barberis, J. A., „Les liens juridiques entre l’Etat et son territoire“, A.F.D.I., 1999; Baronson,
„Conference on the Regulation of Transnational Corporations“, Columbia Journal of Transnational
Law, 1976, vol. 15; Bastid, S., „Les problemes territoriaux dans la jurisprudence de la C.I.J.“,
R.C.A.D.I., 1962-III, vol. 107; Berezowski, C., „Les sujets non souverains du droit international“,
R.C.A.D.I., 1938; Bernier, I., International Legal Aspects of Federalism, Longmans, London, 1973;
Blum, The Juridical Status of Jerusalem, 1947; Bustamante y Sevren, Droit international public, 1934;
Cassese, A., Self-Determination of Peoples – A Legal Reappraisal, Cambridge U.P., 1995; Cavare, Le
droit international public pisitif, I; Ch. Rousseau, „L’independance de l’Etat dans l’ordre international“,
R.C.A.D.I., 1948-II, vol. 73; Charney, V, Transnational corporations and developing public
international law, Duke Law Journal, 1988; Charpentier, C., „Le principe mythique des nationalites:
tentative de denonciation d’un pretendu principe“, R.B.D.I., 1992; Charpentier, La Reconnaissance
internationale et revolution du droit des gens, 1956; Chowdury, S. R., „The Status and Norms of Self-
Determination in Contemporary International Law“, N.I.L.R., 1977; Ћирковић, С., Саарска об-
ласт, 1935; Coret, A., Le condominium, L.G.D.J., Paris, 1960; Crawford, J., „Islands as Sovereign
Nations“, I.C.L.Q., 1989; Crawford, J., „The Criteria for Statehood in International Law“, B.Y.B.I.L,
1976–1977; Crawford, J., The Concept of Statehood in International Law, 1978; Црвље, В., „Југосла-
вија и Ватикан“, М. Пол., бр. 869/1986; De la Briere, Y., „La condition juridique de la Cite du
Vatican“, R.C.A.D.I., 1930-III, vol. 33; Degan, V. Đ., „Creation et disparition de l’Etat (a la lumiere
du demembrement des trois federations multiethniques en Europe)“, R.C.A.D.I., 1999; Деган, В. Ђ.,
„Конфедерација као облик мирољубивог уједињења Кореје“, М. Пол., 1981/756; Деган, В. Ђ.,
„Конфедерација као облик удруживања држава“, НЗ, бр. 10/1985, стр. 1148–1162; Delupis, I.,
International Law and the Independent State, Gower Press, 1974; Ђерић, В., „Право на самоопре-
дељење: мерила за дефиницију израза ‘само’“, ЈРМП, 1–3/1995; Eugene, C.-H., The Holy See and
the International Legal Order, Nijhoff, La Haye; Fligler, Multinational Public Enterprises, 1967;
Gelber, H. G., Sovereignty through Independence, Kluwer, La Haye, 1997; Gervais, A., „Le statut de
Trieste“, R.G.D.I.P., 1947; Gould, W., An Introduction to International Law, 1957; Govella, D.-A., La
Cite du Vatican et la notion d’Etat, Pedone, 1933; Graham, Vatican Diplomacy: a Study of Church
and State on the International Plane, 1959; Grant, Th. D., „Defining Statehood: The Montevideo
Convention and Its Discontent“, Colombia Jl. Of Transnl. L., 1999; Green, L. C., „Le statut
international des forces rebelles“, R.G.D.I.P., 1962; Guggenheim, P., „La souverainete dans l’histoire
du droit des gens“, Mel. Rolin, 1964; Hasbi, A., Les mouvements de liberation nationale et le droit
international, Stouky, Rabat, 1981; Henckaerts, J. M., dir., The International Status of Thaiwan,
Kluwer, London, 1996; Henkin, L., General Course of Public International Law, Rdc 1989, vol. 216;
Higgins, R., Development of International Law through the Political Organs of the United Nations,
1963; Hirsch, HousenCouriel, Lapidoth, Whither Jerusalem? Proposals and Positions concerning the
Future of Jerusalem, Nijhoff, La Haye, 1995; Hungdah Chin, China and the question of Taiwan,
1973; Hyde, International Law, 1947; Јанковић, Б., „Федерализам и међународно право“, М.
Пол., бр. 878/1986; Jennings, R.-Y., The Acquisition of Territory in International Law, Manchester
U.P., 1963; Jessup, P., The Birth of Nations, Columbia U.P., 1974; Kelsen, H., The Free Teritory of
Trieste under the United Nations, Yearbook of World Affairs, 1950; Крећа, М., „Уговорни капаци-
тет федералних јединица“, ММ, бр. 1/1986; Lauterpacht, E., Jerusalem and the Holy Places, 1968;
Lazarus, C., „Le Statut des mouvements de liberation nationale a l’O.N.U.“, A.F.D.I., 1974; Le Fur,
L., Etat federal et confederation d’Etats, 1896; reedition, Eds. Pantheon-Assas, 2000; Le Fur, L., Le
VII. Држава 157
Saint-Siege et le droit des gens, Paris, 1930; Le Fur, L., Races, nationalite, Etats, Paris, 1922; Le
Morzellec, J., La question de Jerusalem devant l’Organisation des Nations Unies, Bruylant, Bruxelles,
1979; Leprette, J., Le Statut international de Trieste, Pedone, 1949; Lewis, M., „The Free City of
Danzig“, BYIL 1924; Makowski, „La situation juridique du territoire de la ville libre de Dantzig“,
R.G.D.I.P., 1923; Марковић, М., „Положај Ватикана односно Папе и католичке цркве у међу-
народном праву“, ЈРМП, 2/1956; Mohn, P., Jerusalem and the United Nations, International
Conciliation, oct. 1950; Morello, The International Legal Status of Formosa, 1966; Morgentau, H. J.,
„The Problem of Sovereignty Revisited“, Columbia Law Review, 1948; Morrow, J.F., „The
International Status of the Free Citz of Danzig“, BYIL, 1937; Mouton, J.D., „La notion d’Etat et le
droit international public“, Droits, 1992; Munch, F., „Zum Saarvertrag vom 27. Oktober 1956“,
ZaoRV, 4/1957; Обрадовић, К., „Опет о проблему континуитета – да ли је СРЈ „стара“ или
„нова“ држава?“, Међународни проблеми 3/94; Обрадовић, К., „Проблеми континуитета и
сукцесије држава у светлости југословенског случаја“, Међународна политика, 1005–
1006/1991; Обрадовић, К., „Сукцесија Југославије – нека отворена питања међународноп-
равног и политичког карактера“, Међународни проблеми 1–2/1992; Pagani, F., „Ladministration
de Mostar par l’Union europeenne“, A.F.D.I., 1996; Palmisano, G., „L’autodeterminazione interna
nel sistema dei Patti sui diritti delTuomo“, R.D.I., 1996; Павић, Р., „Проблеми хипотетичне мини-
Палестине“, НТ, 9–10/1980; Pellet, A., „Quel avenir pour le droit des peuples a disposer deux-
m^mes“, Mel. Jimenez; Rigo-Sureda, A., The Evolution of the Right of Selfdetermination, A Study of
the United Nations Practice, Sijthoff, Leyden, 1973; Ruiz-Fabri, H., „Genčse et disparition de l’Etat a
l’epoque contemporaine“, A.F.D.I., 1992; Шаховић, М., „Распад СФРЈ и стварање нових држава“,
у Зборнику Међународно право и југословенска криза, 1996; Scelle, G., „Quelques reflexions
sur le droit des peuples a disposer deux-m^mes“, Mel. Spiropoulos; Schoenborn, W., „La nature
juridique du territoire“, R.C.A.D.I., 1929-II, vol. 30; Scott, Hague Court Reports, 1932; Seidl –
Hohenveldern, Corporation in and under international law, 1987; Shaw, M. N., „Territory in
International Law“, N.Y.B.I.L., 1982; Shaw, M. N., International Law, 1986; Sprote, V. W.,
„Negotiations on a United Nations Code of Conduct on Transnational Corporations“, German
Yearbook of International Law, 1990, vol. 33; Thurer, D., „The ‘Failed State’ and International Law“,
R.I.C.R., 1999; Томшић, И., „Да ли суверенитет над СТТ заиста још припада Италији“, МП
2–3/1950; Tomuschat C., ed., Modern Law of Self-determination, Nijhoff, 1993; Van Kleffens, E. N.,
„Sovereignty in International Law“, R.C.A.D.I., 1953-II, vol. 82; Vedovato, G., „Les accords de
tutelle“, R.C.A.D.I., 1950-I, vol. 76; Veicopoulos, N., Traite des territoires dependants, Athčnes, 1960;
Geneve, 1971; Vergnaud, P., L’idee de la nationalite et de libre disposition des peuples dans ses rapports
avec l’idee de l’Etat, Domat-Montchrestien, 1955; Verhoeven, J., „L’Etat et l’ordre juridique
international“, R.G.D.I.P., 1978; Verhoeven, J., La Reconnaissance internationale dans la pratique
contemporaine: les relations publiques internationales, 1975; Verosta, S., „International Organisations
and the Holy See“, OzoRV, 1972; Verzijl, J.H.W., International Law in Historical Perspective, I,
Sijthoff, Leyden, 1968; Wambourg, The Saar plebiscite, 1940; Whiteman, Digest of International
Law, I; Ydit, M., Internationalized Territories, From the ‘Free City of Cracow’ to the ‘Free City of
Berlin, Sijthoff, Leyden, 1960; Zorgbibe, Ch., La guerre civile, P.U.F., 1975.
1. ПОЈАМ ДРЖАВЕ У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ

Међународно право оперише формалном дефиницијом државе, засно-
ваном на спољашњим, појавним елементима државе. У том смислу, држава
се може одредити као ентитет кога кумулативно одређују три конститу-
тивна елемента: а) постојано становништво; б) утврђена територија; и в)
суверена власт.373 Понекад се наводе и други елементи државе али они не
373 У теорији се често елементи појма државе називају критеријумима државности – рецимо,
Akehurst, op. cit., стр. 75. Реч „критеријум“ у конкретној ствари поседује преуско значење, јер
се везује за примену општег, формалног појма државе на конкретан случај. Када се у конкрет-
ном случају утврђује да ли је неки ентитет држава, онда се елементи појма државе користе
као критеријуми за оцену. Када, пак, кажемо „елементи“ или „карактеристике“ државе имамо
у виду сам појам или ентитет а не његову операционализацију у конкретном случају.
заслужују квалификацију конститутивног елемента. Они су по својој при-

роди или изведени елементи (exempli causa, капацитет да се ступи у однос
са другим државама)374 или изражавају ексклузивистичке концепције су-
протстављене демократској природи позитивног међународног права (сте-
пен цивилизације који омогућује држави да се придржава принципа међу-
народног права).375
а) израз „постојано становништво“ има двоструко значење: фактичко
и нормативно. У фактичком значењу израз подразумева постојање групе
појединаца која је својим начином живота везана за одређену територију.
Тако, рецимо, у случају номадског становништва не би се могло рећи да је
услов постојаног становништва задовољен. У нормативном значењу израз
„постојано становништво“ подразумева да у скупини лица која настањују
одређену територију известан број поседује држављанство односне држа-
ве. Поред држављана територију државе могу настањивати и странци и
штићеници.
Бројчани однос између домаћих држављана и странаца се не уређује међународним
правом већ је фактичко питање. У пракси домаћи држављани су знатно бројнији. Има,
међутим, и изузетака. Примера ради, у неким од богатих арапских шеиката на Арабијском
полуострву странци су бројчано доминантни у односу на домаће становништво.
б) утврђена територија – синтагма „утврђена територија“ обично се
схвата у смислу дефинисаних и утврђених граница државе у складу са пра-
вилима међународног права. Исправније је, међутим, квалификовати је
као конзистентну и повезану територију над којом се врши власт, јер услов
утврђених граница није апсолутне природе – у пракси се сматрало да је
држава конституисана и када њене границе нису биле одређене.376 Екстре-
374 Crawford, The Concept of Statehood in International Law, 1978, стр. 36; Akehurst, op. cit., стр.
75; Brownlie, op. cit., стр. 70, и други. Такође и чл. 1 Конвенције о правима и дужностима
држава – International Conferences of American States, First suppl., 1933–40, 1940, стр. 121;
Међународна комисија америчких правника – Пројекат II, Државе: постојање, једнакост,
признање. Pan American Union 1927, стр. 8. Овај услов изражава конститутивну логику
дејства признања државе, јер претпоставља постојање воље постојећих држава да ступе у
односе са новонасталом државом. Ван оквира конститутивне логике признања лишен је
смисла, јер суверена власт по дефиницији подразумева и капацитет да се ступа у односе са
другим државама.
375 Hyde, International Law, 1947, стр. 23; Whiteman, Digest of International Law, I, стр. 223–224
– наводи и примере праксе САД у том смислу. Такође и члан 1(5) Пројекта No. 5 – Нације
– Америчког института за међународно право, AJIL, 1926, Spec. Suppl., стр. 309.
376 Рецимо, Албанија је 1913. конституисана као држава иако њене границе нису биле пре-
цизно утврђене. Израел је примљен у чланство ОУН 1949. године иако су његове границе
са суседним, арапским земљама биле спорне. Штавише, преговори између Израела и PLO
о повлачењу израелских трупа са окупираног, западног појаса (West Bank) и стварање па-
лестинске државе ће неспорно променити границе Израела али то не дира у његов статус
државе. За остале примере, в. Бартош, I, str. 176–177. Супротно гледиште заступа Хигинс.
По њеном схватању, када постоје озбиљне сумње о будућим границама, онда је и настанак
државе у питању. – R. Higgins, Development of International Law through the Political Organs of
the United Nations, 1963, стр. 20. Пракса Међународног суда правде стоји на првом стано-
вишту. У случају који се тицао континенталног платоа у Северном мору, Суд је између оста-
лог, истакао да не постоји правило да државне границе морају бити у потпуности одређене
и често оне то нису на различитим местима и у другим периодима као што показује случај
пријема Албаније у Друштво народа – North Sea Continental Shelf, Judgment, I.C.J. Reports
1969, str. 3 i 32. Суд је у овој пресуди, у ствари, репродуковао релевантни део саветодавног
ман случај из праксе је случај Либије која у моменту проглашења незави-

сности није имала уопште утврђене границе већ је Резолуцијом Генералне
скупштине бр. 592 од 1950. године предвиђено да ће се утврђењу граница
приступити у преговорима између Либије и Француске након установљења
независности.
в) суверена власт – овај услов се одређује и као „влада“ или „консти-
туисана влада“377. Исправније је говорити о сувереној власти као елементу
појма државе. „Влада“ је само изражајни облик вршења суверене власти.
Суверена власт може постојати и без „владе“ у техничком смислу речи
(случај Западне Сахаре), док „влада“ без суверене власти не постоји. Поред
тога, инсистирање на „влади“ као елементу појма државе, прећутно упућује
на један модел политичке организације државе што није прихватљиво.
Суверена власт би се могла назвати основним конститутивним елемен-
том државе. То произлази из чињенице да су територије и становништво
иманентни и неким недржавним ентитетима. Поред тога, неспорно је да
суверена власт карактерише једино државу. Коначно, будући differentia
specifica између државе и других недржавних ентитета, сувереност је и у
неку руку квалификаторни услов, услов посебног ранга. Наиме, сувере-
на власт не само што је један од конститутивних елемената државе, већ је
истовремено и елеменат који понешто апстрактно и прешироко одређен
појам територије и становништва конкретизује и везује за појам државе у
смислу међународног права. Очигледно је да територија да би представљала
државну територију мора бити подвргнута сувереној власти. Без ње тери-
торија није државна територија већ нешто друго (res nullius, територија под
старатељством, res communis omnium, заједничка баштина човечанства).
Сувереност подразумева две ствари: прво, suprema potestas под којим се
подразумева да држава нема изнад себе никакву власт изузев међународ-
ног права. У држави, другим речима, мора постојати власт која је стварно
независна од било које друге државе.
Класично одређење suprema potestas налазимо у пресуди арбитра Хубера у случају Лас
Палмас. Он каже: „Сувереност у односима између држава означава независност. Независ-
ност у односу на део земљине кугле је право вршења функција државе на том простору уз
искључење било које друге државе... Чињеница да функције једне државе могу бити вршене
од било које државе унутар датог подручја је ... управо карактеристична одлика правне си-
туације која се тиче оних делова земљине кугле који, попут отвореног мора или земаља без
господара, не могу чинити или још не чине територију једне државе“.378
Како сувереност уопште, па самим тим и независност као њен реле-
вантан састојак, није апсолутне природе, поставља се питање ограничења
независности и, посебно, кад држава престаје бити независна. Може се као
исправно узети мишљење да једна држава не може бити независна у прав-
мишљења Сталног суда међународне правде у случају који се тицао манастира Свети Наум
– P.C.I.J., Ser. B, No. 9, стр. 10.
377 Рецимо, члан 1.(3) Пројекта II – Држава: постојање, једнакост, признање – Међународна
комисија америчких правника – Pan American Union 1927, str. 8; Crawford, op. cit., стр. 42;
Shaw, op. cit., стр. 141.
378 Scott, Hague Court Reports 1932, стр. 83, 92–93; Hackworth, I, op. cit., стр. 51–52. О значењу
термина „независност“ в. и случај који се тицао аустријско-немачке царинске уније – P.C.I.J.,
Ser. A/B, No. 4 (1931).
ном смислу речи ако је стављена „у стање зависности од друге силе, ако
је сама престала да врши summa potestas или суверенитет у оквиру своје
сопствене територије...Ограничења слободе акције са којима се једна др-
жава саглашава не дирају у њену независност, ако се држава услед тога не
лишава својих органских овлашћења. Још мање је ограничења наметнуто
међународноправном лишавању њене независности...“379
Друго, summa potestas у смислу стварне, фактичке власти на државној
територији. Намера да се стварна власт успостави не представља ништа
више од политичког пројекта који није реализован. Та намера мора бити
реализована што, између осталог, подразумева постојање институционалне
мреже која је подобна и опремљена способношћу да своје одлуке спроводи
на целој државној територији. Отуда, summa potestas представља „пуку фи-
гуру“ док стабилна политичка организација не буде успостављена те вла-
сти не постану довољно јаке да се наметну на целој територији државе.380
2. ВРСТЕ ДРЖАВА
Традиционално постоје два критеријума поделе држава у међународ-
ном праву: обим суверености и унутрашња структура. Са становишта
обима суверености државе се деле на суверене и полусуверене државе. По-
лусуверене државе обухватају два основна облика: вазалне државе и про-
текторате. У вазалном статусу је она држава која признаје власт неке друге
државе.
Вазалитет је облик који је настао у феудалном друштву. Статус вазалне државе
суштински ограничава атрибуте државности. Вазал не може самостално да склапа међуна-
родне уговоре, нема пуно активно и пасивно право посланства, а рат сизерена против треће
државе ipso facto обухвата и вазале. Пракса је, међутим, познавала знатне варијације вазал-
ног односа. Тако, рецимо, Србија је у украјинском рату, иако вазал Турске, била неутрална.
Њена неутралност је била поштована од трећих држава. 1885. године ратовала је против
Бугарске која је тада била турски вазал а султан то није сматрао за casus belli. Од половине
XIX века и пре него што је постала независна држава, Србија је одржавала међународне
односе и склапала међународне уговоре, па је тако, примера ради, 1859. године приступила
Бриселској телеграфској конвенцији. Вазални однос између држава је данас изобичајен и
представља историјску појаву.
Протекторат подразумева однос заснован међународним уговором којим се једна
држава ставља под заштиту друге. Будући да не постоји јединствен уговорни модел про-
тектората, протекторати се међусобно разликују. Постоје, међутим, неке опште заједничке
карактеристике. Оне произлазе из саме природе односа који се успоставља уговором о про-
текторату. Држава протектор има дужност да штити безбедност и територијални интегри-
тет државе под протекторатом. Држава под протекторатом не нестаје са међународне сцене
али у међународним односима учествује преко државе протектора. Данас су протекторати
историјски облик, готово су ишчезли са међународне сцене. Задржали су се само у животу
у неколико малих држава: Андора, Сан Марино, Монако и Лихтенштајн.
Вазалне државе и протекторати су, као врсте држава, не само неста-
ле са историјске позорнице, него представљају и неку врсту contradictio in
379 Dissenting opinion of Judges Adatci, Kellog, Rolin-Wang, P.C.I.J., Ser. A/B, No. 4 (1931).
380 В. Извештај Међународног комитета правника по питању Аландских острва – League of
Nations Official Journal, Spec. Supplement No. 3 (1920), стр. 3.
adiecto. Ако државу, између осталог, карактерише и suprema potestas онда

се оне и не могу назвати државама. Но, ако не постоје као облици држава,
то не значи да фактички, политички односи између држава не могу бити
устројени на односима који су били или се, чак, поклапају са карактеристи-
кама вазалног или протекторског односа као формалног, уговорног односа.
3. СЛОЖЕНЕ ДРЖАВЕ
Према унутрашњој структури државе се деле на унитарне и сложене
државе.
Унитарне државе се одликују компактном структуром, поседују једин-
ствени систем државних органа који делује са пуним овлашћењима на це-
лој државној територији. Сложене државе су организми који се састоје из
више саставних делова. Основни конструкциони принцип сложене државе
је подела надлежности између централних органа, на једној страни, и ор-
гана саставних делова државе, на другој страни. У делу овлашћења која су
дата саставним деловима сложених држава централни органи немају непо-
средну и директну надлежност. Сложене државе деле се на персоналне и
реалне уније, конфедерације и федерације.
3.1. Персонална унија. Под персоналном унијом подразумева се
заједница две или више држава које повезује личност владара. Својствена
монархијама, а наслоњена на патримонијални концепт држава, у историји
је настајала на различите начине: поклапањем наследних редова владајућих
кућа из две или више држава (Велика Британија и Хановер од 1714. до 1837.
године, након смрти краљице Ане); избором једног владара у две земље или
избором наследног владара у једној земљи за владара у другој (између Шпа-
није и Светог римског царства од 1519. до 1555. године), освајањем (Данска
и Норвешка 1028. године под краљем Кнутом).
Персонална унија се може посматрати са формалне и фактичке стране.
Са формалне стране, персонална унија је заједница потпуно незави-
сних држава које, свака појединачно, поседују све релевантне елементе
субјективитета (право уговарања, право представљања, право на вођење
рата). Рецимо, уговори које склопи једна чланица су за друге чланице res
inter alios acta.
Са фактичке стране, позиција чланица уније суштински је зависила
од личности владара. Монархистички облик владавине било је тешко по-
мирити са постојањем чланица уније као самосталних субјеката. Јак вла-
дар је формалну структуру персоналне уније замењивао моделом владања
својственим унитарној држави.
3.2. Реална унија. Реална унија представља заједницу држава утемеље-
ну на међународном уговору у циљу заједничког наступа према трећим др-
жавама. Отуда се, по правилу, заједнички органи формирају за иностране
послове, војску и финансије а у осталим областима егзистира паралелизам
политичких и управних институција. Могући су, чак, различити уставни

системи у државама чланицама.
С обзиром на то да за основ има међународни уговор, нема јединстве-
ног типа реалне уније. Најпознатије реалне уније у историји су унија из-
међу Шведске и Норвешке (1815–1905), Аустрије и Угарске (1867–1918),
Данске и Исланда која се формирала у правом смислу након Првог свет-
ског рата а престала 1943. године сецесијом Исланда.
Реална унија наступа у међународним односима као јединствен
субјект.381 Располаже пуном уговорном способношћу а рат против чланице
реалне уније подразумева рат против уније као целине.
У закључењу уговора реална унија наступа у двоструком својству:
I) у своје име тј. као представник свих чланица уније;
II) у име чланица реалне уније. Овај случај се сматра изузетком а правда се особеним
положајем чланице реалне уније с једне, и природом реалне уније, с друге стране. Прак-
тикује се обично код уговора од секундарне важности (комерцијални уговори, уговори о
навигацији или екстрадицији).382 Као примери могу се навести Уговор о заштити и ис-
коришћавању риба на Дунаву (1903) који је Аустроугарска закључила са Румунијом у име
Угарске или Уговор о реципрочној примени закона о осигурању радника поводом повреда
на раду (1909) између Аустроугарске и Италије који се, у ствари, тицао Угарске.
3.3. Конфедерација. Конфедерација представља уговорно артикули-

сани однос између две или више држава у циљу остварења заједничког
циља, који се, по правилу, своди на заједничка иступања према трећим
државама. Битна одлика конфедерације је у томе што она не представља
објективну правну личност, нема своја изворна овлашћења, већ је уговорна
креација двеју или више суверених држава. Чланице конфедерације задр-
жавају своју сувереност уласком у конфедерацију. Органи конфедерације
немају непосредну јурисдикцију на територији чланица конфедерације, већ
овлашћења врше посредно преко органа чланица конфедерације. Конфе-
дерација нема своју самосталну вољу, већ њена воља, у ствари, представља
збир воља чланица конфедерације. Стога се воља конфедерације форми-
ра на конгресима или саборима, некој врсти дипломатске конференције
представника чланица конфедерације на којој се одлуке доносе једногла-
сно. Управо једногласност као начин доношења одлука представља елемент
на основу кога закључујемо да конфедерација није држава stricto sensu већ
савез или заједница држава. Будући потпуно суверена, свака чланица кон-
федерације самостално врши све атрибуте суверености: располаже са ius
contrahendi, активним и пасивним правом посланства. Рат једне чланице
конфедерације, као што то показују примери из историје, не значи ауто-
матски и рат осталих чланица конфедерације са трећом силом. Могуће је,
чак, као што се дешавало међу чланицама немачке конфедерације, да саме
чланице воде рат међусобно.
Конфедерације су прелазни облик сложене државе. Историја казује да су конфедера-
ције обично биле пут ка стварању чвршћих, федеративних облика између чланица кон-
федерације или пут ка потпуном осамостаљивању. У историји су најпознатије три велике
381 Huber, Le droit de conclure des traites internationaux, 1951, стр. 61

конфедерације: немачка конфедерација основана на Бечком конгресу 1815. године, распала
се 1866. године, супарништвом између Пруске и Аустрије; Сједињене Америчке Државе су
биле конфедерација одмах након свог отцепљења од Енглеске од 1778. до 1787. године. На
Филаделфијској уставотворној скупштини одржаној 14. маја 1777. године, постављени су
темељи федералног уређења Сједињених Америчких Држава. Такође, конфедерација је била
и Швајцарска од 1798. до 1815. и до 1848. године. Она и данас носи у свом званичном нази-
ву реч „конфедерација“, мада је по свом уставном устројству релативно чврста федерација.
Конфедерације су историјски превазиђен облик. Данас у свету нема
конфедерације, али се елементи конфедералног односа могу запазити у
неким од постојећих држава. Илустрације ради, Дејтонским споразумом
закљученим септембра 1995. године створена је јединствена Босна и Хер-
цеговина која у свом бићу има елементе конфедерације.
Дејтонски споразуми, наиме, обухватају општи оквирни споразум и анексе. Општи
оквирни споразум представља, по својој природи, комбинацију политичке декларације и
мањег броја одредаба које се могу одредити као уговорне одредбе stricto sensu (чланови I и
VII). Анекси уз Споразум чине, у ствари, правну супстанцу Дејтонских споразума. Стране-
уговорнице највећег броја анекса (Споразум о војним аспектима мирног решења, Споразум
о интерентитетској граничној линији и другим питањима, Споразум о изборима, Споразум
о избеглицама и расељеним лицима, Споразум о Комисији за очување националних споме-
ника и Споразум о међународним полицијским снагама) су Република Босна и Херцегови-
на, Федерација Босна и Херцеговина и Република Српска. Устав Републике Босне и Херце-
говине, као саставни део Дејтонских споразума, одобрен је декларацијама ова три субјекта
у облику Анекса 4. Споразума.
3.4. Федерација. Федерација је облик сложене државе засноване на
унутрашњем акту – уставу. У конструкцији федерације приметни су еле-
менти дуализма. С једне стране, федерација у односу према трећим држа-
вама (in foro externo), наступа као једна јединствена држава, а у унутра-
шњим односима (in foro interno), она је сложена држава састављена из више
јединица. Међусобни односи тих јединица уређени су уставом и одликују
се поделом надлежности између централних органа и органа федерал-
них јединица. У искључивој је надлежности савезних органа да воде рат
и закључују мир, те да успостављају и одржавају дипломатске односе. Рат
који би се повео против федералне јединице ipso facto подразумева и рат
федерације као целине. Оружани сукоб унутар федерације има карактер
унутрашњег, грађанског сукоба. Такав је био, на пример, рат између се-
верних и јужних држава САД 1861. до 1865. године. Као актуелни пример
могли би се навести оружани сукоби између Југословенске народне армије
и паравојних формација отцепљених федералних јединица пре њиховог
признања као независних држава. По правилу, органи федерације склапају
уговоре у име целе федерације. Ово, међутим, није апсолутно правило, бу-
дући да устави неких савремених федерација познају случајеве када се фе-
дералним јединицама дозвољава склапање уговора са страним ентитетима.
Пракса у овом погледу је различита.383
Федерација као једини и искључиви субјект in foro externo сноси одго-
ворност за акте или пропусте федералних јединица. То је доминантан став
у теорији и пракси. Разлике се испољавају у односу на питање шта је основ
одговорности федерације, те да ли се одговорност конституише и у слу-
383 Видети део о уговорној способности у међународном јавном праву.

чају када федерална јединица закључи споразум ultra vires. Тако, рецимо, у
случају Монтијо арбитар Bunch је Колумбију огласио одговорном за штету
причињену актима револуционара у Панами, тадашњој јединици колум-
бијске федерације, са образложењем да „за сврхе уговора посебне државе
су непостојеће... законодавство република мора бити прилагођено уговору
а не уговор законима“. У свом трећем извештају о међународној одговор-
ности држава Аго у члану 6. Нацрта предвиђа „понашање лица или гру-
пе лица која на основу унутрашњег правног поретка једне државе, имају
статус органа јавне корпорације или других аутономних јавних институ-
ција или подручних јавних тела (општина, провинција, кантон, регион, фе-
дерална јединица, аутономна администрација, зависне територије и тако
даље), и која делује у том својству, у случају, у питању, такође се сматра
актом државе у међународном праву“.384
4. НАСТАНАК НОВИХ ДРЖАВА

Основно правно питање у конкретној ствари тиче се улоге међуна-
родног права у настанку државе. Да ли је настанак нове државе фактичко
питање (questio facti), ствар која се одвија ван и независно од норми међу-
народног права, или се ради о ствари која је у сфери међународног права?
Мишљења су подељена. По једном, настанак државе је фактичко питање
(questio facti). Тако се каже да „... о томе је ли држава настала није важно
како је настала и какво јој је устројство“.385 Битно је да „постанак држа-
ве мора бити ефективан“386, независно од тога да ли је „држава настала
у складу са до тада постојећим правним поретком, било унутарњим или
међународним“387.
По другом мишљењу, настанак државе не може се свести на питање
ефективитета без обзира на значај који ефективитет има у настанку др-
жаве, већ се има ситуирати у миље релевантних правних правила. Другим
речима, подразумева се одговарајући однос између фактичких и правних
критеријума, ефективности и законитости настанка држава.388
384 YILC, 1971/II, стр. 262.
385 Андраши, Бакотић, Вукас, op. cit., стр. 67; слично и К. Обрадовић, „Опет о проблему конти-
нуитета – да ли је СРЈ ‘стара’ или ‘нова’ држава?“, Међународни проблеми, 3/94, стр. 425–437;
Charpentier, La reconnaissance internationale et levolution du droit des gens, 1956, стр. 127–128; J.
Verhoeven, La reconnaissance internationale dans la pratique contemporaine: les relations publiques
internationales, 1975, стр. 548–549.
386 Андраши, Бакотић, Вукас, op. cit., стр. 67.
387 Ibidem, стр. 69; слично и Обрадовић када сецесију схвата као „чињеницу“ поводом које
међународно право не заузима ни „позитиван“ ни „негативан“ став – в. „Проблеми кон-
тинуитета и сукцесије држава у светлости југословенског случаја“, Међународна политика
1005–1006/1991; „Сукцесија Југославије – нека отворена питања међународноправног и по-
литичког карактера“, Међународни проблеми, 1–2/1992.
388 M. Shaw, op. cit., стр. 139; Crawford, op. cit., str. 76–79; Dissenting opinion of Judge Kreća in
Case concerning Application of the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of
Genocide (Bosnia-Herzegovina v. Yugoslavia, Preliminary Objections, Judgment, I.C.J. Reports
1996, paras. 41–44, 68–81; M. Шаховић, „Распад СФРЈ и стварање нових држава“ у Зборнику
Међународно право и југословенска криза, 1996, стр. 17.
Друго гледиште је исправније. Прво гледиште, наиме, прећутно суге-

рише да је међународно право индиферентно у односу на настанак држава,
да се државе стварају у правном вакууму, у слободној игри силе и опор-
тунитета. Ако међународно право не може регулисати или контролисати
ефективне територијалне ентитете, онда је то израз гледишта да „међуна-
родно право не може регулисати политику силе уопште; да је оно суштин-
ски необавезно“389. Ако је држава, а неспорно јесте, правни појам, основни
субјект међународног права, онда је тешко замислити да међународно пра-
во абдицира од регулисања или контроле настанка свог основног субјекта
који је уз то и творац међународног права.
Гледиште по коме је настанак, као и нестанак, држава фактичко пи-
тање, нема покриће ни у пракси. Од XVII века су постојали правно-по-
литички или правни принципи који су се тицали настанка држава. Од
Вестфалског мировног уговора (1648), стварање држава је било правдано
равнотежом снага, легитимитетом, тумачењима „Свете алијансе“, квази ле-
гислативним надлежностима великих сила, принципом народности и, од
друге половине ХХ века, самоопредељењем народа.
Наравно, било би претерано рећи да је настанак нове државе искључиво правно пи-
тање (questio iuris). Тако би, у основи, стварање нове државе било сведено на легалистичку
процедуру, на ствар воље имагинарног међународног законодавца, материјализоване у на-
станку нове државе независно од реалних друштвених процеса.
Однос између фактичког и правног елемента, ефективитета и закони-
тости се, међутим, мењао током времена. У прошлости ефективитет је по-
седовао убедљиву превагу, захваљујући умногоме и чињеници да је међу-
народно право било саздано искључиво од диспозитивних норми које су,
по дефиницији, трпеле дерогацију, те да је рат био легислативни фактор у
међународним односима.
Ствари су другачије у позитивном међународном праву, захваљујући
у првом реду постојању норми ius cogens. Ове норме чине основ и кри-
теријум законитости аката у међународном праву. Отуда, оне суштински
ограничавају домашај ефективности у међународном праву. У оквирима
једног правног поретка супротстављање ефективности и законитости је
погрешно, јер прихватање ефективности као правила „значило би у ствари
ударац секиром у саме основе међународног права и прикривање бескона-
чне серије међународних противправних аката и непоштовања међународ-
них обавеза његовим лажним ауторитетом“.390
Однос између фактичког и правног елемента у настанку нових држава
изражава се појмовно кроз разликовање фактичких начина настанка држа-
ва и правнополитичких принципа на којима се темељи настанак држава.
Фактички начини настанка нових држава су еволуирали током време-
на. У најстарија времена када се међународно право конституисало, држа-
ва је могла да настане и путем приватних располагања суверена (мираз или
поклон), будући да је државна територија сматрана приватном својином
суверена којом је он располагао аналогно правилима грађанског права о
389 J. Crawford, op. cit., стр. 79.
390 J.H.W. Verzijl, International Law in Historical Perspective, 1968, I, стр. 293.
располагању стварима у приватној својини. У ери колонијалних освајања

било је случајева да су нове државе стваране одлуком метрополе у циљу
лакшег остваривања колонијалистичких намера (стварање међународног
удружења за Конго 1886. године преко кога је Белгија вршила колонизацију
Конга). У том периоду историје међународних односа, познато је и ства-
рање нових држава на слабо настањеним подручјима (држава Либерија
средином XIX века). У другој половини XVIII века, тачније 1776. године,
након успешне сецесије Сједињених Америчких Држава од Велике Брита-
није, ослобађање од колонијалне зависности постаје нови начин настанка
нових држава. Овај начин добија нарочито на снази у процесу деколониза-
ције 60-их и 70-их година прошлог века. У ту групу начина настанка нових
држава могли би се укључити ослобађање од статуса мандатне територије
као што је, примера ради, учињено у односу на Ирак 1933. године, Саудиј-
ску Арабију и Сирију 1945. године. До настанка нових држава може доћи
и нестанком старе државе било принудним или добровољним путем. Као
пример принудног нестанка старе државе може се навести распад Аустро-
Угарске после Првог светског рата, а као пример добровољног, мирног раз-
двајања Енглеска и Хановер 1838. године, раздвајање Холандије и Луксем-
бурга 1840. године или растакање СССР 1991. године.
Што се тиче принципа на којима су настале нове државе, потребно је
указати на чињеницу да међународно право није никада било, нити је ин-
диферентно у односу на настанак нових држава. Другим речима, одувек су
постојали извесни правни и политичко-правни принципи који су покуша-
ли да унесу известан ред у настајање нових држава. Садржај и модалитети
примене тих принципа су подлегали променама зависно од степена развоја
међународног права, али је њихово постојање неспорно.
Издвојићемо два принципа који доминирају у пракси настанка држава
у последња два века.
XIX век означава одлучујућу улогу принципа националности у настан-
ку нових држава. Посебно је овај принцип важан за настанак великих на-
ционалних држава (Немачке, Италије и Француске). Суштина идеје нацио-
налности је у томе да свака нација има право на сопствену државу. У реа-
лизацији ова идеја се сукобила са етничком нехомогеношћу највећег дела
простора на које су претендовале државе тако да је у пракси коригована
тзв. етничком равнотежом. Етничка равнотежа се везује за линију ком-
пактног, хомогеног етничког јединства као основе за формирање државе уз
истовремене гаранције националним мањинама. Принцип националности
је утро пут за конституисање принципа који у позитивном међународном
праву представља правну основу настанка нових држава – принцип само-
опредељења народа.
У серији међународних инструмената, почевши од Повеље УН преко Декларације да-
вања независности колонијалним државама и народима (1960) и Пакта о правима човека
(1966), до Декларације о принципима међународног права који се тичу пријатељских односа
и сарадње између држава у складу са Повељом УН (1970), једнака права и самоопредељење
народа су постали универзална вредност демократског поретка (ordre public) оличеног у По-
вељи УН и досегли статус позитивне норме општег међународног права jus cogens-а.
Право на самоопредељење народа састављено је из два права: права

на унутрашње и права на спољашње самоопредељење. Ова два права чине
једну органску целину изражавајући дијалектику у развоју идеје самоопре-
дељења народа.
Право на унутрашње самоопредељење се реализује у институционал-
ном оквиру суверене, независне државе. Оно се своди на право сваке др-
жаве да слободно, без страног мешања изабере форму свог социјалног сис-
тема (политичко самоопредељење) и права да слободно располаже својим
националним изворима и ресурсима (економско самоопредељење). Овакво
схватање права на унутрашње самоопредељење оличава идеје суверените-
та и демократије.
Право на спољашње самоопредељење подразумева право избора ин-
ституционалног оквира за перманентно вршење унутрашњег самоопре-
дељења. Настанак нове државе стога није нужни и аутоматски исход вр-
шења права на спољашње самоопредељење, будући да то право може бити
вршено не само кроз – „установљење суверене и независне државе“ већ и
кроз „слободну асоцијацију или интеграцију са независном државом или
успостављање било ког другог политичког поретка који је један народ сло-
бодно одабрао“.391
Две су основне карактеристике права на спољашње самоопредељење.
Право на спољашње самоопредељење је норма универзалног домашаја.
Ограничење домашаја права на самоопредељење би значило његову дели-
мичну дерогацију. Универзалност је инхерентна карактеристика оба аспекта
права на самоопредељење – унутрашњег и спољашњег самоопредељења. То
јасно и несумњиво произлази из формулације да право на самоопредељење
припада „свим народима“ (чл. 1. оба Пакта о правима човека из 1966. го-
дине и Декларације о принципима међународног права који се тичу прија-
тељских односа и сарадње између држава (1970. година)). Чињеница да је у
пракси Суда (саветодавно мишљење у случају Намибије и случај Западне
Сахаре) право на самоуправљање везано за несамоуправне територије не
може бити тумачено као ограничење домашаја права на самоопредељење
ratione personae, већ као примена универзалног права у односу на конкретан
случај. Истовремено, међутим, не следи закључак да постоји знак једнако-
сти између универзалности и неограничености права на самоопредељење.
У вршењу права на самоопредељење постоје ограничења утврђена како са-
мом нормом садржаном у члану 8. Декларације начела међународног пра-
ва о пријатељским односима и сарадњи између држава, тако и ограничења
која произлазе из других норми у систему међународног права.
Та ограничења тичу се права на самоопредељење у његовој целови-
тости, тј. њихов предмет је како унутрашње тако и спољашње опредељење.
Exempli causa, када се говори о унутрашњем самоопредељењу евидент-
но је, да се у контексту политичког самоопредељења искључује опција за
социјални систем заснован на расној дискриминацији или сегрегацији. Са-
моопредељење је ex definitione општа пермисивна норма, норма која садржи
391 Декларација начела међународног права о пријатељским односима и сарадњи између држа-
ва од 1970. године.
категоричка овлашћења. Вршење тог овлашћења је, међутим, подвргнуто

ограничењима која произлазе из система међународног права, што ће рећи
ограничењима која су садржана у категоричким забранама садржаним у
другим когентним нормама.
Основно ограничење које се тиче вршења спољашњег самоопредељења
произлази из саме норме о једнаким правима и самоопредељењу народа.
Право на самоопредељење „неће бити тумачено као да овлашћује или под-
стиче било какву акцију која би имала за циљ да разори или угрози, потпу-
но или делимично, територијални интегритет или политичку независност
било које суверене и независне државе, која се понаша у складу са начелом
равноправности и самоопредељења народа“392 Ratio овог ограничења је у
томе да заштити територијални интегритет и политичко јединство државе
због било које акције која би могла бити предузета унутар државе – попут
правила о забрани употребе силе и претње силом у међународним односи-
ма између држава које обезбеђује територијални интегритет и политичку
независност у односу на акцију која би могла бити предузета споља.
5. НАСТАНАК НОВИХ ДРЖАВА НА ПРОСТОРУ СФРЈ

Норме међународног права које се тичу настанка нових држава и то
како оне које се односе на услове за конституисање нове државе тако и оне
које се односе на једнака права и самоопредељење народа, нису достигле
довољан степен ефективности у међународном поретку. То ваља приписа-
ти политичком карактеру међународне заједнице у којој неретко елемен-
ти опортунитета и односа снага имају превагу над правним нормама. То
показује и пример настанка нових држава на државном простору бивше
СФРЈ, које одликује суштинска несагласност са релевантним нормама како
унутрашњег права СФРЈ тако и међународног права.
На таласу уставне кризе која је погодила СФРЈ 1990. године, четири ју-
гословенске федералне јединице су једнострано донеле акте о проглашењу
суверености и независности.
Словенија – 25. јуна 1991. године – акт је суспендован након три месеца и потврђен
8. октобра 1991. године; Хрватска – 25. јуна 1991. године – да би након суспензије од три
месеца акт био потврђен 8. октобра 1991; Македонија – 17. новембра 1991. године и Босна и
Херцеговина – 6. марта 1992. године.
Поставља се питање да ли су ови акти предузети у складу са релевант-
ним правилима унутрашњег и међународног права?
Поштовање правила унутрашњег права је од значаја за оцену да ли ен-
титет који тражи да постане држава испуњава услове за признање од стра-
не међународне заједнице.393 Неспорно је да су акти о осамостаљењу де-
лова југословенске федерације донети супротно унутрашњем праву СФРЈ.
Наиме, Устав СФРЈ од 1974. године, утврђивао је у члану 5. (тачка 1–3) да „територија
СФРЈ је јединствена и сачињавају је територије социјалистичких република“ и да се „грани-
392 Декларација начела међународног права о пријатељским односима и сарадњи између држа-
ва од 1970. године.
393 Shaw, International Law, 1986, стр. 132 i 139.
ца СФРЈ не може мењати без сагласности свих република и покрајина“. Ова уставна одредба
била је конкретизована кривичним законом СФРЈ. У члану 114. (контрареволуционарно уг-
рожавање друштвеног уређења), као једно од заштитних објеката наведено је „федеративно
уређење државе“, а у члану 116. Кривичног законика инкриминисано је угрожавање терито-
ријалне целине сваком активношћу упереном на то, да се силом или против уставних прин-
ципа отцепи неки део територије СФРЈ и да се тај део територије припоји другој држави“.
Као орган надлежан за оцену уставности и законитости аката у уставном систему
СФРЈ,394 Уставни суд Југославије је, делујући у пуном саставу, донео одлуку о укидању ус-
тавне одредбе о суверености и самосталности Републике Хрватске. Такође је такву одлуку
донео и у односу на уставну одлуку Републике Словеније о проглашењу суверености, те
релевантне делове Декларације о суверености СР Македоније.
Декларације о независности и суверености југословенских федералних
јединица донете су са ослонцем на право на самоопредељење. Позивање
на право на самоопредељење у овим случајевима није било засновано на
праву. Доношењем аката о суверености и независности југословенских фе-
дералних јединица когентна норма о једнаким правима и самоопредељењу
народа суштински је прекршена у два правца: с једне стране, поменути
акти о осамостаљењу су, по својој природи, акти сецесије. Оваква квали-
фикација произлази из чињенице да вршење права на самоопредељење не
овлашћује на било какву акцију која би имала за циљ да разори или угрози,
делимично или потпуно, територијални интегритет или политичку незави-
сност било које суверене или независне државе. Дакле, не постоји право на
самоопредељење применљиво на независне државе које би оправдало при-
бегавање сецесији, будући да право на самоопредељење не укључује право
на сецесију од постојеће државе.395 У исто време право на самоопредељење
је операционализовано као самоопредељење република а не народа иако
је, по Уставу СФРЈ те уставима осамостаљених република, право на само-
опредељење одређено као право конститутивних народа.396 С друге стране,
Хрватска и Босна и Херцеговина нису испуњавале ни фактичке услове за
настанак нових држава. Наиме, ниједна од ове две федералне јединице у
моменту проглашења суверености и независности није располагала summa
potestas, стварном и фактичком влашћу над целокупном територијом. То је
посебно упадљиво у случају Босне и Херцеговине – влада у Сарајеву је у мо-
менту признања Босне и Херцеговине за независну државу под контролом
имала само Сарајево, регион Бихаћа и извесне делове централне Босне.
5.1. Покушај стварања државе Косово. Скупштина Косова, као при-
времена институција самоуправе, је 17. фебруара 2008. донела декларацију
о независности КиМ.
Декларација је у очигледном сукобу како са Уставом Србије тако и са
релевантним правилима међународног права. А да би спољашње самоопре-
дељење које води стварању државе било легално, мора бити у сагласности
са унутрашњим и међународним правом.397
394 Члан 375. Устава.

395 L. Henkin, „General Course of Public International Law“, RdC, 1989, vol. 216, стр. 243.
396 В. M. Kreća, The Badinter Arbitration Commission, A Critical Commentary, 1993, стр. 24–32;
Cassese, Self-Determination of Peoples: a Legal Reappraisal, 1995; T. Grant, The Recognition of
States – Law and Practicein Debate and Evolution, 1999, ch. 6.
397 M.Show, International Law, 1986, p. 132.
Што се унутрашњег права Републике Србије тиче, Устав Србије про-

кламује у Преамбули да је „Покрајина Косово и Метохија саставни део
Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе
Србије...“ Члан 8. утврђује да „Територија Републике Србије је јединствена
и недељива“ и да „Граница Републике Србије је неповредива, а мења се по
поступку предвиђеном за промену Устава“.
Међународно-правни аргумент тиче се титулара права на спољашње
самоопредељење вршења права.398
Националне мањине нису титулари права на самопредељење, већ је то
право апсолутно резервисано за народе (peoples).
Када је реч о вршењу права на самоопредељење, оно не може ићи на-
уштрб територијалног интегритета државе без њене сагласности, која је, ре-
цимо постојала у Уставној Повељи Државне заједнице Србије и Црне Горе.399
За претпоставити је да су ови разлози определили заговорнике независ-
ности Косова да прибегну конструкцији тзв. ремeдијалне сецесије као само-
опредељења у ширем смислу.400
Суштина схватања о ремeдијалној сецесији је да ако је неки народ или
његов део спречен у вршењу права на унутрашње самоопредељење, тј.
„Ако су дакле нека држава и власти које се смењују у њој у дужем периоду
континуирано тлачиле неки народ, кршиле људска права и основне слобо-
де његових припадника, искључивале његове представнике из процеса до-
ношења одлука нарочито о питањима од утицаја на добробит и сигурност
тог народа, потискивале његову културу, религију, језик и друга обележја
идентитета од значаја за његове припаднике, и ако су покушана и јасно
пропала друга средства за постизање довољног степена самоуправе, онда
се питање сецесије може појавити као средство за враћање основних права
и слобода и унапређење добробити тог народа.“401
Конструкција „ремeдијалне сецесије“ чак и у хипотези да се прихвати,
није применљива на случај КиМ.
Она се односи на народ а не на националне мањине. Поред тога, нејас-
но је како је национална мањина, која је, као и остале националне мањине у
бившој СФРЈ и СРЈ, имала најшире колективна права непозната у највећем
броју држава,402 могла бити „тлачена“.
398 види, стр. 148–150
399 Члан 60 (1,2) Уставне повеље је предвиђао: „По истеку периода од три године, државе чла-
нице имају право да покрену поступак за промену државног статуса, односно за иступање
из државне заједнице Србија и Црна Гора. Одлука о иступању из државне заједнице Србија
и Црна Гора доноси се након референдума.“
400 детаљно, Б. Ракић, Србија пред светским судом, 2009, стр. 74–77.
401 The implementation of the right to self-determination as a contribution to conflict prevention, Report
of the International conference of experts organized in Barcelona by the UNESCO Division of
Human Rights, Democracy and Peace and the UNESCO Centre of Cаtalonia, from 21 to 27
November 1998, p. 16. Цитирао по Б. Ракић, ibidem, стр. 75.
402 Рецимо, настава у школама и на Универзитету на албанском језику, паралелна употреба
језика у јавном животу, националне културне институције укључујући и академију наука,
албански представници у свим органима власти, укључујући и највише органе на основу
тзв „националног кључа“, стриктно примењивог, итд Побуну Албанаца на КиМ ваља гледа-
ти кроз призму два фактора:
Коначно, стриктно правни аргумент који се тиче односа правила о са-

моопредељењу како је дефинисано у међународном праву и „ремeдијалне
сецесије“ као и изузетка од тог правила.
Наиме, правила о самоопредељењу народа је правило ius cogensa, тако
да, имајући у виду дејство норми ius cogensa у односу на несугласне акте, и
изузетак од правила у облику ремедијалне сецесије мора бити успостављен
као когентно правило. А то очигледно није случај, јер је, како ствари стоје,
тзв. ремeдијална сецесија остала у оквирима теоријске конструкције која
одговара извесним практичним политичким потребама.
Међународни суд правде је 22. јула 2010. године донео Саветодавно
мишљење које се тицало сагласности једностране декларације о независ-
ности Косова са међународним правом.
Мишљење је дато као одговор на питање које је поставила Генерална
скупштина УН на предлог Србије. Мора се рећи да питање није било добро
формулисано, јер је Суду оставило простор за логицирање и софизме.
Ефекте Мишљења можемо оцењивати са политичког и са правног ста-
новишта.
Са политичког становишта, неспорно је да је Мишљење било добро-
дошао аргумент заговорницима независности Косова посебно налази Суда
да „усвајање Декларације о независности од 17. фебруара 2008. није прекр-
шило опште међународно право, Резолуцију Савета безбедности 1244 или
уставни оквир“.
Гледано са правног становишта, Суд није ни ушао у суштину ствари,
дајући апстрактан одговор ван контекста.
Нашао је, наиме, да „опште Међународно право не садржи применљи-
ву забрану декларације о независности“, а да није установио ко је аутор
Декларације.
У Мишљењу се констатује да у аутентичном тексту Декларације на ал-
банском језику ништа не упућује на Скупштину Косова као њеног аутора.
Речи „Скупштина Косова“ налазе се у врху Декларације само у њеном пре-
воду на енглески и француски језик који је поднео Генерални Секретар Ује-
дињених нација! Констатује се, такође, да се језик Декларације разликује
од онога који се користи у актима скупштине Косова, као што се и проце-
дура усвајања Декларације разликује од уобичајене законодавне процедуре
у Скупштини Косова (пар. 107 Мишљења).
Декларација, надаље, није упућена Специјалном представнику Гене-
ралног секретара ради објављивања у „Службеном листу“, тако да није ни
објављена.
Ћутање Специјалног представника о Декларацији сугерише, наводи се
у мишљењу, да он није сматрао да је Декларација Привремених институ-
ција самоуправе (пар. 108 Мишљења).
Излази, дакле, по резоновању Суда, да су аутори Декларације делова-
ли у личном, приватном капацитету, па је отуда и разумљив закључак да
– геополитичких комбинација усмерених на растакање СФРЈ и СРЈ и,
– идеологије тзв. Призренске лиге. – В. Димирије Богдановић, Књига о Косову, 1985.
„опште међународно право не садржи применљиву забрану Декларације о

независности“, нити је доношењем Декларације прекршено опште међуна-
родно јавно право, будући да се међународно јавно право и не бави при-
ватним актима групе лица без обзира на њихову позицију у официјелним
структурама.
Суд се уздржао од квалификације тзв. права на ремедијалну сецесију,
нашавши да је „ван домашаја питања постављеног од Генералне скупшти-
не“. У конкретном контексту, ова чињеница је од посебног значаја, јер је
право на тзв. ремедијалну сецесију, као доктрина самоопредељења у ширем
смислу, и креирана са идејом да неутралише правну немогућност позивања
на самоопредељење од националних мањина и ограничења у вршењу права
на самоопредељење.
Од кључне важности је налаз Суда да је Резолуција 1244 Савета без-
бедности на снази, јер она, између осталог предвиђа у Преамбули „при-
врженост свих чланица суверенитету и територијалном интегритету СРЈ“,
те да одговорност цивилног присуства на Космету укључује „унапређење
успостављеног присуства до коначног решења суштинске аутономије и са-
моуправе на Косову“ (Оперативни део Резолуције, тач. 11а).
Резолуција 1244 је створила једну објективну правну ситуацију коју
како Декларација о проглашењу независности тако ни признања независ-
ности Косова не могу мењати.
Стога се могу разумети и оштре критике Мишљења од стране судија. Судија Корома је,
у свом издвојеном мишљењу, истакао, између осталог, да је декларација о независности Ко-
сова „незаконита и ништава“,403 а судија Бенуна да „једнострана декларација која утиче на
будући статус Косова, било каква да је форма декларације или намера аутора, нема никакву
правну ваљаност док није подржана од Савета безбедности“.404
Потпредседник Суда Томка је прецизно oквалификовао ефекте Мишљења Суда речи-
ма: „Правни режим управљања међународном територијалном администрацијом Косова од
стране Уједињених нација остаје непромењен 17. фебруара 2008“.405
Одлучујућа правна чињеница је став Србије. Без признања КиМ као не-
зависне државе од стране Србије или одрицања (derilictio) од тог дела своје
територије, КиМ не може, у светлости права, стећи статус независне државе.
6. КОНДОМИНИЈУМ
У савременом значењу кондоминијум подразумева косуверенитет тј.
вршење суверенитета над једном територијом од стране две или више др-
жава. Косуверенитет почива на интерној подели власти косуверена чији се
модалитети разликују од случаја до случаја.
Основни модели интерне поделе власти косуверена су: а) суверена
власт се може концентрисати у органима заснованим на строгом парите-
ту (кондоминијум Француске и Велике Британије над Новим Хибридима
успостављен Декларацијом од 8. априла 1904. године); б) суверену власт
403 Ibidem, dissenting opinion of Judge Koroma, p. 68, par. 2.
404 Ibidem, dissenting opinion of Judge Bennouna, p. 112, par. 53.
405 Ibidem, Declaration of Vice-President Tomka, p. 67, par. 35.
врше органи косуверена алтернативно, смењујући се у одређеним времен-

ским размацима (6 месеци или годину дана). Примера ради, кондоминијум
Шпаније и Француске над острвом Фесант (Isle of Pheasants) успостављен
Конвенцијом од 1901. године, предвиђа да сваки косуверен врши поли-
цијску власт 6 месеци; в) суверена власт је неједнако подељена између ко-
суверена. Рецимо, током краткотрајног кондоминијума Аустрије и Саксо-
није над Виеличком у Галицији и тамошњим рудницима соли (1909–1915),
полицијске снаге оба косуверена су биле једнаке али је Аустрија вршила
економско и економско-техничко управљање рудницима соли.
Без обзира на модалитете остаје битна ознака косуверенитета у виду
поделе суверених, врховничких права између две или више држава над
одређеном територијом. Како неприродна конструкција, генетски везана
за патримонијални концепт територије, установљавана је као привремена,
прелазна фаза до коначног решења статуса једне територије. Кондоминијум
је превазиђен историјски облик. Последњи кондоминијум, Француске и Ве-
лике Британије над Новим Хибридима престао је конституисањем Нових
Хибрида као независне државе 30. јула 1980. године, под именом Вануату.
7. ТЕРИТОРИЈАЛНИ ЕНТИТЕТИ И ДРЖАВЕ ПОД

МЕЂУНАРОДНОМ КОНТРОЛОМ
У пракси политичких организација – Друштва народа и ОУН – позна-
ти су случајеви установљења међународног статуса за одређене територије.
Ови статуси конституисани су међународним уговорима са великим ва-
ријацијама у погледу овлашћења међународних тела, на једној, и локалних
власти, на другој страни.
У пракси Друштва народа најпознатији случајеви територија са по-
себним међународним статусом су били Сарска област406 и слободни град
Данзиг.407 У ранијој пракси УН примери територија под међународном
контролом били су Слободни град Јерусалим и Слободна територија Трст.
У последњој деценији XX века јавља се у пракси квалитативно нови облик
– међународна управа и контрола над формално сувереним и независним
државама или њиховим деловима.
7.1. Сарска област. Сарска област је била издвојена као посебна те-
риторија на основу Версајског мировног уговора. Налазила се под влашћу
Друштва народа у чије име је територијом управљала Комисија састављена
од по једног представника Француске, становника саме области и три држа-
вљана трећих земаља. Комисија је de facto деловала као влада. Статус Сарске
области је окончан плебисцитом који је одржан 1935. године, на коме се ста-
новништво изјаснило за припајање Немачкој. И после II светског рата Сар-
406 V. Cavare, Le droit international public pisitif, I, стр. 412–43; Wambourg, The Saar plebiscite, 1940;
Бартош, I, стр. 342–343; С. Ћирковић, Саарска област, 1935; F. Munch, „Zum Saarvertrag vom
27. Oktober 1956“, ZaoRV4/1957.
407 J. F. Morrow, „The International Status of the Free City of Danzig“, BYIL, 1937; M. Lewis, „The Free
City of Danzig“, BYIL, 1924.
ска област је била одвојена од Немачке и налазила се у специфичном режи-

му. Иако је имала сопствену владу, а од 1947. године и Устав, представник
Француске је могао да стави вето на законе које је Сар подносио а који су,
по мишљењу Француске, били противни установљеној монетарној, царин-
ској и политичкој независности Сара и његовим међународним обавезама.
Уговором закљученим између Француске и СР Немачке од 27. октобра 1956.
стипулисано је да ће се Сар до 1. јануара 1957. припојити СР Немачкој.
У периоду после I светског рата Сар је био нека врста територије под
међународном контролом, будући да је Комисија, која је управљала об-
лашћу, била одговорна Друштву народа и, у основи, деловала као орган
Друштва народа. Статус Сарске области после Другог светског рата је
суштински различит. Иако је Сарска област поседовала ограничену уго-
ворну способност, била, чак, 1950. године примљена у Савет Европе као
ванредни члан, њен положај је у том периоду најближи лажном, симулова-
ном протекторату ослоњеном на војну окупацију.
7.2. Слободни град Данциг. Слободни град Данциг, установљен чланови-
ма од 100. до 108. Версајског мировног уговора, био је једна особена меша-
вина творевине под заштитом Друштва народа и протектората Пољске. На-
име, Пољска је имала право слободне употребе луке Данциг као и контролу
железничког и речног саобраћаја. У исто време између Пољске и Данцига
постојала је царинска унија, а Пољска је Данциг заступала у међународним
односима. Данциг се налазио и под заштитом Друштва народа кога је засту-
пао високи комесар. Он је, у оквиру надзора над спровођењем Конвенције
од 1920. године која је регулисала односе између Града и Пољске, решавао
и искрсле спорове.408 Након дугих спорења Немачке и Пољске, слободни
град Данциг је нестао као државна творевина немачком војном акцијом 1.
септембра 1939. године која је означила и почетак II светског рата.
7.3. Слободни град Јерусалим.409 Идеја о Јерусалиму као о међународ-
ном граду изнедрена је из „Плана поделе са економском унијом за Палес-
тину“ која је поред формирања арапске државе и јеврејске државе, пред-
виђала и интернационализацију града Јерусалима.410
По том плану, слободни град Јерусалим требало је да буде успостављен
као corpus separatum под специјалним међународним режимом и управом
ОУН. У име ОУН Старатељски савет је био означен као орган који је тре-
бало да врши функцију старатељске власти, а на основу Статута који је
требало да регулише релевантна питања организације власти.
Идеја о формирању интернационализованог града Јерусалима није ре-
ализована. Прокламацијом независности и суверености државе Израел до-
408 Спорови су изношени и пред Савет Друштва и Стални суд међународне правде који се
њима бавио у саветодавном поступку. Рецимо, питањем уласка или упловљавања пољских
ратних бродова у луку Данциг – Access to, or Anchorage in, the Port of Danzig, of Polish War
Vessel, Advisory Opinion, P. C.I.J., Ser. A/B, No. 43 (1931) – или јурисдикције судова у Данцигу
– Jurisdiction of the Courts in Danzig, Advisory Opinion, P.C.I.J., Ser.B, No. 15 (1928) и другим.
409 P. Mohn, „Jerusalem and the United Nations“, International Conciliation, oct. 1950; E. Lauterpacht,
Jerusalem and the Holy Places, 1968; C. Crawford, op. cit.; Blum, The Juridical Status of Jerusalem, 1947.
410 Резолуција Генералне скупштине бр. 181 (II).
лази до отвореног оружаног сукоба између Јевреја и Арапа у подручју Па-

лестине, тако да је Јерусалим, услед фактичких догађаја на терену, подељен
између Јордана и Израела. Ова подела је трајала до шестодневног рата 1967.
године између Израела и арапских земаља, када је, као резултат војне побе-
де, Израел успоставио фактичку власт на целој територији града Јерусалима.
Елементи интернационализације Јерусалима препознатљиви су у не-
ким текућим мировним плановима за решење сукоба између Израела и
Палестинаца.
7.4. Мандатне територије и територије под старатељством. У
контексту решавања статуса колонија поражених метропола у И светском
рату – Немачке и Турске – члан 22. Пакта Друштва народа је установио
тзв. мандатни систем. Члан 22. стипулише да се на односним територија-
ма настањеним „народима још неспособним да сами собом управљају“
установљава старатељство развијених држава које су располагале одгова-
рајућим средствима и искуством уз повољан географски положај.
Наступајући у својству мандатара Друштва народа, ове државе су пре-
узеле управљање и одговорност за територије под мандатом које су према
степену развитка народа и другим релевантним околностима разврстане у
три групе – мандати „А“, „B“ и „C.“411
По завршетку Другог светског рата, мандатни систем је трансформи-
сан у систем старатељства у смислу глава XII и XIII Повеље УН.
Повеља УН предвиђа да се систем старатељства примењује на следеће
категорије територија: а) територије које се налазе под мандатом; б) тери-
торије које могу бити одузете од непријатељских држава као последица II
светског рата; и в) територије добровољно подвргнуте овом систему држа-
ва одговорних за њихово управљање.412 Услови старатељства за сваку те-
риторију која се подвргава систему старатељства утврђују се уговором који
склапају држава старатељица, на једној страни, и ОУН, на другој страни.
Ради се о уговору у корист трећег, односно уговору у корист територије под
старатељством. Од овог општег правила направљен је изузетак у односу на
старатељске територије од стратешког интереса на Пацифику (узете од Ја-
пана), које су стављене под надзор Савета безбедности, док је Јужна Афри-
ка одбила да стави своје мандатне територије под старатељски систем.
Уговором о старатељству утврђују се обавезе државе старатељи-
це. Основна обавеза државе старатељице тиче се становништва. Повеља
Уједињених нација утврђује да је основни циљ система старатељства да
„унапређује, политички, економски, социјални и просветни напредак ста-
новништва територије под старатељством...“ те да „подстиче поштовање
права човека и основних слобода за све без обзира на расу, пол, језик или
веру...“.413 Уговори о старатељству састоје се у гарантовању права и основ-
них слобода човека, осигурање наставе на матерњем језику, локалној са-
моуправи, контроли сакупљених пореских средстава и тако даље. Основ-
411 Став 3. члана 22. Пакта.
412 Члан 77. Повеље.
413 Члан 76. Повеље УН.
на обавеза држава старатељица је да сваке године подноси извештај као и

прописану анкету ОУН на територији под старатељством. Јака гарантија
становника територије под старатељством је у праву петиције која под-
разумева жалбу против сваког поступка старатељске власти која се упућује
ОУН. Жалба по правилу покреће анкету УН у циљу установљавања ствар-
ног, чињеничног стања.
7.5. Слободна територија Трст.414 Конституисање Слободне терито-
рије Трста стипулисано је мировним уговором са Италијом од 10. фебруара
1947. године на простору града Трста и његове околине. Према члану 21.
Уговора и одредбама Статута интегритет и независност Трста гарантован
је од стране Савета безбедности УН. Слободна територија Трста требало је
да буде демилитаризована и проглашена за неутралну уз искључење било
каквих војних активности и забрану закључења војних уговора. На осно-
ву Статута било је предвиђено доношење Устава од стране уставотворне
скупштине, те конституисање законодавне и извршне власти. У предвиђе-
ној организацији власти широка овлашћења била су предвиђена за Гувер-
нера територије кога је требало да именује Савет безбедности. У светлости
Уговора и Статута могло би се рећи да је слободна територија Трста била
једна хибридна конструкција, комбинација елемената територија под међу-
народном контролом и елемената својствених државној творевини. Општи
политички сукоби између великих сила, онемогућили су реализацију одре-
даба Статута тако да је Тршћанска област до присаједињења Италији била
под привременом управом. Питање Трста дефинитивно је решено потпи-
сивањем Меморандума о сагласности 1954. године, између влада Велике
Британије, САД, Југославије и Италије, по коме је зона А прикључена Ита-
лији, а зона Б, уз извесне исправке, Југославији.
7.6. Босна и Херцеговина. Пример формално суверене и независне др-
жаве под међународном управом је Босна и Херцеговина. Дејтонским спо-
разумом закљученим у септембру 1995. године Босна и Херцеговина, сте-
кавши статус чланице УН 1993. године, потпада под међународну управу
како у фактичком тако и у правном смислу.
а) Фактички вид контроле се огледа у позицији мултинационалних војних снага за
примену споразума (IFOR). Ове снаге су по дефиницији „мултинационалне војне снаге за
примену споразума“ (члан 1(а) Споразума о војним аспектима мировног договора) распо-
ређене у Босни и Херцеговини „да би помогли да се обезбеди поштовање одредаба овог
Споразума“. IFOR не само да је једина оружана сила која има „потпуну и неометану слободу
кретања на копну, у ваздуху и на води кроз целу Босну и Херцеговину“, него је и овлашћен
да „предузима потребна дејства, укључујући и употребу неопходне силе да би заштитио
поштовање овог Анекса и да би се сам заштитио“;
б) Правни ниво – на овом нивоу од посебног интереса су релевантне одредбе члана
6. Устава Босне и Херцеговине. Уставни суд је по својој природи, у ствари, конфликтни суд
који има „искључиву надлежност да одлучује у сваком спору до кога, по овом Уставу, дође
између ентитета или између Босне и Херцеговине и једног или оба ентитета, или између
институција Босне и Херцеговине“. Став 1. наведеног члана одређује композицију Суда на
414 В. М. Бартош, I, op. cit., стр. 345–348; Андраши, Бакотић, Вукас, op. cit., стр. 140–145; И.
Томшић, „Да ли суверенитет над СТТ заиста још припада Италији,“ МП, 2–3/1950; H.
Kelsen, „The Free Teritory of Trieste under the United Nations“, Yearbook of World Affairs, 1950; J.
Leprette, Le statut international de Trieste, 1949.
следећи начин: 4 члана бираће представничко веће Федерације, 2 члана бира Скупштина
Републике Српске, а преостала 3 члана именује председник Европског суда за људска права
након консултација са председништвом.
Извесно је, дакле, да на избор трећине судског колегијума председништво Босне и
Херцеговине, а ни било који други орган Републике или Ентитета, практично нема никак-
вог утицаја, будући да „консултације“ немају обавезујућу снагу. Ваља, такође нагласити да
по ставу б, члана 1, судије које изабере председник Суда за људска права не могу бити држа-
вљани Босне и Херцеговине или неке од суседних земаља.
У овом контексту значајну специфичну тежину имају одредбе које се тичу надлеж-
ности међународних снага за полицијске дужности. Надлежност ових снага обухвата, inter
alia „а) надгледање, посматрање и инспекцијска активност, одржавање реда, као и објеката
за одржавање реда, укључујући и судске организације, структуре и поступке“ (члан 3. Спо-
разума о међународним снагама за полицијске дужности). Праве размере ових овлашћења
у контексту suprema potestas Републике Босне и Херцеговине постају јасне ако се узме у об-
зир одредба члана 7. Споразума који као „органе за одржавање реда“ одређује „оне органе
чији мандат обухвата одржавање реда, кривичну истрагу, јавну и државну безбедност или
судске активности и активности у вези са одређивањем притвора“.
Елементи контроле успостављени Дејтонским споразумом прерасли
су, накнадним овлашћењима датим специјалном представнику, у непосред-
ну управу.
Међународна контрола у случају Босне и Херцеговине стоји у непо-
средној функционалној вези са чињеницом да Босна и Херцеговина у ад-
министративним границама бивше федералне јединице СФРЈ није испуња-
вала релевантне услове за постојање као суверена независна држава. Отуда
су ови елементи нека врста супститута непостојећим централним држав-
ним органима. У том смислу њихова улога се огледа у потпомагању реали-
зацији уговорне обавезе коју су Република Српска, Херцег Босна и Босна
и Херцеговина преузеле Дејтонским споразумом, тј. стварање јединственог
државног организма Босне и Херцеговине као политичког пројекта орга-
низоване међународне заједнице.415
7.7. Прелазна управа УН за Источну Славонију, Барању и Западни
Срем. Прелазна управа УН за Источну Славонију, Барању и Западни Срем
представља специфичну, временски орочену међународну управу над од-
ређеном територијом.
Након оружаног напада хрватске војске на Републику Српску Крајину
закључен је између Републике Хрватске и западног дела РСК, „Основни спора-
зум за подручје Источне Славоније, Барање и Западног Срема, новембра 1995.
године. Споразум је предвиђао успостављање прелазног периода у овој обла-
сти за период од 12 месеци који је могао бити продужен најдуже за још један
период истог трајања на захтев једне од страна.416 Споразумом је затражено од
Савета безбедности УН да успостави прелазну управу која би управљала овом
облашћу а у интересу свих лица која живе или се враћају у област.417
Савет безбедности је, Резолуцијом 1037 од 15. јануара 1996, делујући
на основу главе VII Повеље УН, одлучио да успостави „операцију чувања
415 Детаљно: Case concerning Application of the Convention on the Prevention and Punishment of
the Crime of Genocide, ICJ Reports, 1996, Dissenting opinion of Judge Kreća.
416 Члан 1. Споразума.
мира за подручје на које се односи Основни споразум која ће имати и војне

и цивилне компоненте, под називом Привремена администрација УН за
Источну Славонију, Барању и Западни Срем“ (UNTS). На основу споразу-
ма са странама-уговорницама, Генерални секретар УН је именовао прелаз-
ног администратора који је, на основу Резолуције, имао „сва овлашћења
командовања цивилним и војним компонентама UNTS“ и који је вршио
дужности поверене прелазној управи на основу оквирног споразума.
Основни споразум је, такође, предвиђао да ће се најкасније 30 дана пре
истека прелазног периода организовати избори од стране прелазне управе
за органе локалне власти, укључујући изборе за општине, дистрикте и жупа-
није, и омогућити српској заједници да именује заједнички Савет општина.418
Споразум је, у основи, моделиран у складу са концепцијом о тран-
сформацији федералних јединица СФРЈ у независне државе. У правно-
техничком смислу, одликују га хибридна својства. Хибридност Основног
споразума огледа се у томе што он полази од извесних међународноправ-
них елемената Области, да би ти елементи ступањем на снагу Споразума
прешли у стање суспензије а престанком привремене управе изгубили се
у потпуности. Наиме, Основни споразум је закључен између две „стране“.
Реч „стране“ (parties) се у међународној пракси, израженој, између осталог,
и у Конвенцији о уговорном праву од 1969, користи да би се означиле је-
динке опремљене способношћу за склапање међународних уговора. Овак-
во значење речи „стране“ је, у извесној мери, дерогирано конкретним од-
редбама „Основног споразума“ (рецимо члан 4. Споразума).
Основни споразум и Резолуција 1037 су, у извесној мери, дерогирали
међународне обавезе Хрватске.
Наиме, Хрватска је прихватила поглавље II, члан 2.(ц) „Нацрта Конвенције мировне
конференције о Југославији“. Члан 2(ц) поменуте Конвенције гласи: „в) посебан статус: 2.5.
поред тога, област у којима припадници неке националне или етничке групе чине већи-
ну, уживаће специјални статус (аутономију). Таквим статусом обезбедиће се: а) право по-
седовања и истицања националних симбола те групе; б) право на друго држављанство за
припаднике те групе поред републичког држављанства; в) образовни систем који поштује
вредности и потребе те групе; г) I) законодавни орган; II) административна структура,
укључујући регионалне снаге реда; III) и судство које је надлежно за питање те области
што одражава састав становништва те области; д) обезбеђивање адекватног међународног
надзора. Поменути статус односи се посебно на Србе који живе у Хрватској тамо где они
представљају већину.“
Правила садржана у члану 2.(ц) поглавља II Нацрта Конвенције мировне конферен-
ције о Југославији била су обавезујућа за Хрватску. То јасно произлази из мишљења Ар-
битражне комисије Конференције о Југославији. У мишљењу број пет у коме се Комисија
бавила разматрањем захтева да Хрватска буде призната као независна држава од чланица
Европске заједнице, стоји, између осталог, да ће Хрватска бити призната уколико допуни
свој Уставни закон од 16. децембра 1991. нарочито у односу на делове Конвенције у погла-
вљу II, члан 2.(ц) насловљених са „Специјални статус“.
По истеку привремене управе Хрватска је, како је званично саопштила, извршила „ре-
интеграцију“ области у свој државни простор.
7.8. Косово и Метохија – део територије Србије под међународном
контролом. Након оружане побуне албанских сепаратиста на Косову и

Метохији 1997. и противправне војне интервенције НАТО бомбардовањем

СР Југославије 1999. године, Савет безбедности УН је 10. јуна 1999, на ос-
нову Главе VII Повеље УН, донео Резолуцију 1244.
На основу параграфа 5 Резолуције, Савет безбедности је одлучио да,
под окриљем Уједињених нација, обезбеди на КиМ међународно цивилно
и безбедносно присуство. Резолуција предвиђа и разоружање албанских
група и тзв. Ослободилачке војске Косова (КЛА).
Војно-технички споразум, донет пре усвајања Резолуције 1244, пред-
видео је распоређивање међународних мировних снага под вођством Нато
пакта са „овлашћењем да преузимају све нужне акције у циљу успоста-
вљања и одржавања сигурности за све грађане...“419
Споразум је, такође, предвидео повлачење копнених и ваздушних снага
СР Југославије, изузев договореног броја југословенског и српског војног и
полицијског особља. У том смислу редигован је и параграф 4 Резолуције 1244.
Параграф 9 Резолуције овлашћује Генералног секретара УН да „уз
помоћ релевантних међународних организација, успостави међународ-
но цивилно присуство на Косову да би била обезбеђена привремена ад-
министарција за Косово под којом људи Косова могу да уживају значајну
аутономију у оквиру Савезне Републике Југославије и која ће да обезбеди
прелазну администарцију док успоставља и надгледа развој привремених
институција самоуправе да би се обезбедили услови за миран и нормалан
живот за све становнике Косова“.
12. јуна 1999. Генерални секретар УН је поднео Савету безбедности
оперативни концепт организације цивилног присуства – тзв. Привремена
административна мисија УН на Косову (УНМИК).
На челу УНМИК налази се Специјални представник Генералног секре-
тара коме у раду помажу 4 заменика који покривају четири главне компо-
ненте режима УНМИК-а:
а) привремена цивилна администарција са водећом улогом УН;
б) хуманитарна питања са водећом улогом уреда Високог комесара за
избеглице;
в) изградња институција са водећом улогом ОЕБС-а;
г) реконструкција са водећом улогом Европске Уније.
Први специјални представник Генералног секретара на Косову је
25.07.1999. године донео Уредбу број 1999/1 о овлашћењима привремене
управе на Косову. Одредба члана 1 (1) Уредбе број 1999/1 утврђује да „сва
законска и извршна власт која се односи на Косово, укључујући и упра-
вљање правосуђем, поверена је УНМИК-у а спроводи је Специјални пред-
ставник Генералног секретара“. Одредба члана 3. Уредбе утврђује да „Зако-
ни који су били на снази на територији Косова наставиће да се примењују
на Косову, уколико нису у супротности са стандардима који се односе на
члан 2 (исте Уредбе), на основу мандата који је поверен УНМИК-у по Ре-
419 члан 1.2. Споразума.
золуцији 1244 (1999) Савета безбедности Уједињенин нација, са овом или

било којом другом Уредбом коју је донео УНМИК.“
Уредбом бр. 2001/9 о Уставном оквиру за привремену самоуправу на
Косову, специјални представник је прогласио „Уставни оквир за привре-
мену самоуправу“ којим се успостављају Привремене институције самоу-
праве на Косову са таксативно утврђеним одговорностима. У областима у
којима те институције имају одговорности, Скупштина Косова може доно-
сити законе које проглашава Специјални представник.
Марта 2007. специјални представник Генералног секретара УН у свом
извештају наводи да је, након више од годину дана преговора, постало јас-
но да „стране нису способне да се споразумеју о будућем статусу Косова“.420
Позивајући се на своје овлашћење да одреди пут и трајање преговарач-
ког процеса о будућности КиМ, Специјални представник износи мишљење
да је „једина одржива опција за Косово – независност која би у почетном
периоду била контролисана од међународне заједнице.421 Уз свој извештај
Специјални представник је приложио и „Целовит предлог за решење ста-
туса Косова“ који садржи и „структуру међународног надзора“ као основе
за „будуће независно Косово.“422
Генерални секретар УН је подржао Извештај и Предлог Специјаног
представника, али је та подршка без правног ефекта, будући да Предлог
није прихваћен у Савезу безбедности,423 нити га је прихватила тзв. „Тро-
ика“ састављена од представника САД, ЕУ и Русије која се успротивила
Предлогу.424
17. фебруара 2008. Скупштина Косова је донела декларацију о незави-
сности. Седницу Скупштине бојкотовали су посланици српске и горанске
заједнице. Декларација није достављена Специјалном представнику Гене-
ралног секретара УН нити је објављена у „Службеном листу Привремених
институција самоуправе Косова“.
По објављивању декларације Република Србија обавестила је Генерал-
ног секретара УН да је усвојила одлуку којом се утврђује да декларација
представља насилну и једнострану сецесију дела територија Србије и да као
таква не производи правне последице ни у Србији ни у међународном прав-
ном поретку.425
На захтев Србије 18. фебруара 2008. одржан је хитан састанак Савета
безбедности у чијем раду је учествовао и председник Србије који је, између
осталог, истакао да је декларација о независности незаконити акт који је од
стране Народне Скупштине Србије оквалификован као ништав.426
420 UN Doc. S/2007/168, 26 March 2007.
421 Ibidem, paras. 3, 5.
422 UN doc. S/2007/168, para. 5.
423 UN doc. S/2007/437 Prov.,17 July 2007.
424 Report of the European Union/United States/Russian Federation Troika on Kоsovo, 4 Decembar
2007/annexed to S/2007/723.
425 United Nations doc. S/PV. 5839: Report of the Secretary-General on the United Nations Interim
Administration Mission in Kosovo, United Nations doc. S/2008/p.zm.
426 United Nations doc. S/PV. 5839.
Одлучујућа правна чињеница за квалификацију КиМ као дела терито-

рије Републике Србије под међународном контролом је Резолуција Савета
безбедности 1244. Резолуција је створила једну објективну правну ситу-
ацију која се може променити једино престанком њеног важења.
Резолуција Савета безбедности на основу Главе VII Повеље су, у ства-
ри, одлуке које поседују најважније правно дејство. Ratione personae, оне
везују све државе-чланице УН, укључујући чланице Савета које су гласале
против, као и чланице УН које нису чланице Савета.427
Дискусија вођена у Савету безбедности приликом усвајања Резолуције
1244 јасно показује да је једнострано проглашење независности у директ-
ној супротности са словом и духом Резолуције.
Италијанска влада, наступајући у име Европске уније у целини, се ис-
такла, између осталог, да је Резолуција „угаони камен обавезе међународне
заједнице према Косову“ и затражила од свих заинтересованих на Косову и
у региону да сарађују на конструктиван начин – на „пуној имплементацији
резолуције 1244 (1999) уздржавајући се од једностраних аката и изјава.“428
Контакт група састављена од представника ЕУ, Русије и САД је изради-
ла „Руководне принципе за решење статуса Косова“ који, између осталог,
предвиђају да „Било које решење које је једнострано... било би неприхва-
тљиво. Неће бити промена садашње територије Косова.“429
У том контексту предлог Специјалног представника Генералног секре-
тара да је „једина одржива опција за Косово – независност“, као и подршка
Генералног секретара том предлогу, су ирелевантни не само због тога што
су у сукобу са Резолуцијом 1244, већ и због тога што се ради о мишљењима
административних службеника УН – штавише, специјални представник је
ad hoc административни службеник – о питању о коме, како је истакао не-
мачки представник у Савету безбедности, „Само Савет безбедности има
правну моћ да процењује имплементацију Резолуције 1244 (1999) и он има
коначну реч у решавању питања статуса“430. А Савет безбедности није
прихватио предлог Специјалног представника о независности Kосова.
8. НЕТЕРИТОРИЈАЛНИ ЕНТИТЕТИ СА ЕЛЕМЕНТИМА

СУБЈЕКТИВИТЕТА – ПОСТОЈЕЋИ ИЛИ У ФАЗИ
НАСТАЈАЊА (IN STATU NASCENDI)
8.1. Устаници и зараћене стране. Извесне елементе субјективитета по-
седују устаници и зараћене стране у случају признања. Могло би се рећи да
се у конкретном случају ради о примени конститутивне теорије признања.
427 У том смислу, Међународни суд правде у случају Legal consequences for States of the
Continued Presence of South Africa in Namibia, notwithstanding SC Resolution 276 (1970), ICJ
Reports 1971, Advisory Opinion, par 116
428 United Nations, Official Records of the Security Council, Fifty-eighth year, 4823rd Meeting, UN doc.
S/PV. 4823, p. 15;
429 United Nations, Official Records of the Security Council, UN doc. S/2005/709, p. 3. Курзив је наш.
430 S/PV. 4770, pp. 13–14.
Признање устаника и зараћених страна које, иначе, нису правно ква-

лификоване да воде оружани сукоб у међународноправном смислу, пра-
вда се њиховом фактичком способношћу да уђу у оружани сукоб. Стога,
исправно је рећи да основ елемената субјективитета у случају устаника и
зараћених страна лежи у фактицитету.
Елементи субјективитета у конкретном случају тичу се, углавном, по-
добности или капацитета устаника и зараћених страна да подлежу реле-
вантним правилима права оружаних сукоба.
Тако, рецимо, Женевски протокол II у члану 1. стипулише да ће се његове одредбе
примењивати на „све оружане сукобе ... који се одвијају на територији високе стране уго-
ворнице између њених оружаних снага и отпадничких оружаних снага или других органи-
зованих наоружаних група које под одговорном командом, врше такву контролу над делом
њене територије која им омогућује да воде непрекидне и усмерене ... војне операције и да
примењују овај протокол“.431
Устаници признати за зараћену страну подлежу одговорности за почињене против-
правне акте. Иако се према Правилима о одговорности државе, понашање органа устанич-
ког покрета не сматра актом државе на чијој територији је покрет организован,432 тиме се
не прејудицира приписивање понашања органа устаничког покрета овом покрету у сваком
случају у коме такво приписивање може да се изврши према међународном праву.
У случају да устанички покрет постане нова влада државе или да дове-
де до формирања нове државе, акти устаничког покрета сматраће се акти-
ма постојеће државе односно актима нове државе.433
Ратни бродови устаника који су признати за зараћену страну не могу
бити третирани као пиратски бродови.434
Елементи субјективитета устаника признатих за зараћену страну
суштински су ограничени у три правца:
а) ratione materiae – по правилу, тичу се права оружаних сукоба. Не
могу, рецимо, да користе права из међународних уговора који регулишу од-
носе у доба мира. Не поседују активно и пасивно право посланства, укљу-
чујући и међународне организације, изузев ако се ради о ослободилачким
покретима од колонијалне доминације. Штавише, на њих се не примењују
сва правила права оружаних сукоба. Рецимо, треће државе нису у правној
обавези да у односу на побуњенике поштују правило о неутралности;
б) ratione temporis – елементи субјективитета устаника су привременог
карактера, временски опредељени њиховом фактичком способношћу да оп-
стану. У моменту када изгубе способност да воде непрекидне и усмерене
војне операције, елементи субјективитета нестају;
в) ratione loci – вршење елемената субјективитета устаника ограничено
је на територију државе против чије законите владе се боре. Њихови акти
немају екстратериторијалну важност тј. не могу се правно протезати изван
граница односне земље. Чак им је ограничено право вођења војних опера-
ција, будући да их не могу предузимати на отвореном мору.
431 „Службени лист СФРЈ“, Међународни уговори бр. 16/1978.
432 Члан 14.(1) Нацрта.
433 Члан 15. Нацрта.
8.2. Народноослободилачки покрети. Посебну врсту устаничких пок-

рета представљају народноослободилачки покрети који се боре за осло-
бођење народа од колонијалне, стране или расистичке доминације попут
PLO (Palestine Liberation Organization), SWAPO (South West Africa People’s
Organization), NLESAC (National Liberation Front of South Africa), POLISARIO
(Fronte Popular para la Liberation de Saquia el Kambra y Rio de Oro) и други.
Специфичан статус народноослободилачких покрета у односу на тра-
диционалне устаничке покрете испољава се двојако: у основу и у обиму
субјективитета.
Основ елемената субјективитета народноослободилачких покрета не
лежи примарно у фактицитету него у легалитету. Отуда, ratione temporis
елементи субјективитета народноослободилачких покрета нису опредеље-
ни њиховом фактичком способношћу да опстану. Чак и у случају да изгубе
способност да воде непрекидне и усмерене војне операције, задржавају их
до остварења коначног циља – ослобађања од колонијалне и расистичке
доминације.
Легалитет народноослободилачких покрета, као основ елемената
субјективитета, произлази из чињенице да се борба против колонијалне
и расистичке доминације не води искључиво у индивидуалном интересу
народа који се у таквом статусу налазе, већ да представља и реализацију
универзалног интереса међународне заједнице изражених у серији реле-
вантних међународних докумената.
Тако, рецимо, у Декларацији о давању независности колонијалним земљама и народи-
ма (1960) Генерална скупштина УН констатује да се постојање колонијализма „супротставља
идеалу Уједињених нација о општем миру“, те да је „неодољива тежња за слободом код свих
зависних народа“ заснована на поштовању начела равноправности и самоопредељења свих
народа и општем поштовању и уважавању права човека и основних слобода. У Резолуцији
Генералне скупштине УН о примени Декларације о давању независности колонијалним
земљама и народима 2465 (XXIII) од 20. децембра 1968. године потврђује се „легитимност
борбе колонијалних народа за остварење права на самоопредељење“ и позивају се „све др-
жаве да им пруже моралну и материјалну помоћ“.
Елементи субјективитета народноослободилачких покрета надма-
шују одговарајуће елементе традиционалних устаничких покрета. Поред
елемената субјективитета који се изражавају у чињеници да су, као и сви
устанички покрети, непосредни адресати релевантних правила права ору-
жаних сукоба, народноослободилачки покрети поседују и додатне елемен-
те субјективитета који деривирају из признатог права на учешће у раду
међународних организација и права представљања у односима са држава-
ма. Најчешће се ради о статусу посматрача при надлежним органима Ује-
дињених нација, посебно при Генералној скупштини УН, конференцијама
које се организују под окриљем агенција Уједињених нација.435 Корак даље
отишао је Савет безбедности УН, дозвољавајући PLO да учествује у раду
Савета под условима аналогним онима који важе за чланице УН које нису
у чланству Савета.436
435 Рез. Генералне скупштине УН 3247 (XXIX), рез. EKOSOC – 1949 (LVIII). Генерална скупшти-
на је, на тај начин, прихватила решење признато Резолуцијом 2918 (XVII) Организације
афричког јединства.
436 S/PV 1959 (1875); S/PV 1870 (1976).
Посматрачки статус народноослободилачких покрета при Организа-

цији УН представља неку врсту дипломатског представништва у форми
посматрачке мисије, чији рад подлеже општим условима Споразума о се-
дишту Организације УН.
Може се закључити да су елементи субјективитета народноослободи-
лачких покрета мешовите природе, комбинација општих и посебних еле-
мената. Општи елементи субјективитета народноослободилачких покрета
су, у ствари, елементи субјективитета устаничких покрета, а посебни еле-
менти својствени народноослободилачким покретима су рефлекс нереа-
лизованог субјективитета територија под колонијалном влашћу или, пак,
рефлекс субјективитета народа тих територија. Посебни елементи субјек-
тивитета не признају се народноослободилачким покретима in abstracto,
већ као законитим и легитимним представницима народа територија под
колонијалном влашћу.
8.3. Мултинационалне компаније (МНК). У теорији су се појавила миш-
љења да и МНК поседују субјективитет у смислу међународног јавног права.437
Ова квалификација се подупире аргументима фактичке и правне природе.
Од фактичких аргумената посебно се указује на моћ, економску и фи-
нансијску, ових ентитета која већ данас значајно превазилази одговарајућу
моћ већине држава. Разумно је претпоставити да ће талас глобализације
довести до стања у коме ће само најмоћније државе света моћи у том сми-
слу да конкуришу МНК.
Правна аргументација у прилог субјективитету МНК концентрише се
у две тачке:
а) расте број правила међународног права која се тичу МНК. Обич-
но се у том смислу апострофирају Кодекс о понашању МНК о коме се го-
динама дискутује у Организацији уједињених нација,438 Руководна начела
за мултинационалне компаније усвојена од ОЕЦД439 и Руководна начела о
поступању са страним директним инвестицијама публикована од Светске
банке 1992.440 Поред наведених примера аката од универзалног домашаја,
указује се и на право европских заједница које приватне компаније подвр-
гава регулативи органа заједнице;
б) процесна способност МНК у међународним арбитражним пос-
тупцима. МНК располаже, примера ради, парничном способношћу пред
арбитражним трибуналом формираним од стране Светске банке за обнову
и развој ради решавања инвестиционих спорова између држава и држа-
вљана других држава (ICSID). Надаље, Стални арбитражни суд у Хагу је
437 V. Charney, „Transnational corporations and developing public international law,“ Duke Law Jour-
nal, 1988, стр. 748, 762–769; I. Seidl – Hohenveldern, Corporation in and under international law,
1987; за шири списак релевантне литературе, Akehurst, Modern introduction to International
Law, 1997, стр. 100, fus. 70.
438 V. W. Sprote, „Negotiations on a United Nations Code of Conduct on Transnational Corpora-
tions,“ German Yearbook of International Law, 1990, vol. 33; Baronson, „Conference on the Regula-
tion of Transnational Corporations,“ Columbia Journal of Transnational Law, 1976, vol. 15.
439 15 International Legal Materials 969 (1976).
440 31 International Legal Materials (1966).
1933. године ревидирао правила процедуре отварајући могућност засни-

вања поступка у споровима између државе и недржавног ентитета. Конач-
но, процесну способност МНК признају и регионални инструменти попут
Северноамеричког споразума о слободној трговини (NAFTA) или Суда
правде Европске уније.
У постојећим околностима теза о у смислу међународног јавног права
субјективитету МНК нема правно покриће.
Неспорна чињеница да неки међународни инструменти регулишу актив-
ности МНК саме по себи је недовољна да конституише субјективитет МНК. С
правом се примећује да правила садржана у тим инструментима не стварају
нужно право МНК, једнако као што норме унутрашњег права које забрањују
окрутност према животињама не стварају права животиња.441 По својој при-
роди, та права су, углавном, опште природе, тако да служе пре као оријен-
тација, руководно начело, него што стипулишу права и обавезе stricto sensu.
Поред тога, она неретко упућују на унутрашње право као меродавно или оба-
везују државу да извесна питања у вези са МНК уреде унутрашњим правом.
Што се парничне способности МНК тиче, не може се ставити знак
једнакости између парничне способности у арбитражним поступцима за-
снованим при неким међународним телима надлежним на економско-фи-
нансијском пољу и парничне способности по општем међународном пра-
ву. Довољно је у ту сврху указати да Статут Међународног суда правде не
признаје парничну способност МНК, већ да оне своја права у поступку пред
Судом остварују искључиво посредством установе дипломатске заштите
(случај Barcelona Traction). Једини чист случај парничне способности МНК у
судском поступку – релевантне одредбе Статута Суда правде Европске уније
– ограниченог је домашаја како због регионалне природе Суда тако и због
особене, sui generis природе права европских заједница које је нека врста
амалгама регионалног међународног права и унутрашњег, федералног права.
Чак и да се наведени недостаци превазиђу, остаје питање како претпо-
стављени субјективитет МНК уклопити у конструкцију субјективитета у
позитивном међународном праву. МНК су, по својој природи, приватне
организације окренуте стицању профита, тј. лукративним циљевима, што
само по себи искључује субјективитет МНК у смислу субјективитета међу-
народних организација које по дефиницији и представљају творевине др-
жаве чији су циљеви, у целини или делом, идеалне природе.
С друге стране, МНК се не могу поставити на исту раван са државама,
јер државе у основи имају контролу над МНК, постављајући се у односу на
њих као виша, супериорна власт. У том смислу може се навести да Повеља
о економским правима и дужностима држава усвојена 12. децембра 1974.
утврђује регулативна овлашћења држава vis-a-vis МНК.442
441 Akehurst, op. cit., стр. 100.

442 Члан 2.(2, 6) Повеље утврђује да свака држава има право да: „регулише и надгледа делат-
ност транснационалних корпорација унутар своје националне јурисдикције и да предузима
мере којима је сврха да обезбеде да се таква делатност повинује њеним законима, прописи-
ма и уредбама и усклади са њеном економском и социјалном политиком“.
Није, међутим, могуће оставити један изузетно релевантан ентитет

попут МНК, ентитет који делује у међународним односима, ван домашаја
међународног права. Реално је очекивати да се решење у вези са њиховим
правним статусом тражи и у оквирима специјализоване гране међународ-
ног права – међународног економског или међународног компанијског
права – која би МНК дала, особени, sui generis субјективитет одвојен од
субјективитета по општем међународном праву.
8.4. Међувладине компаније (МВК) и међувладина удружења произ-
вођача (МВУП). Од МНК ваља, када је реч о правном статусу у смислу
међународног права, разликовати међувладине компаније (МВК) и међув-
ладина удружења произвођача (МВУП). Општа заједничка карактеристика
МВК и МВУП лежи у њиховом мешовитом, хибридном карактеру. У свом
бићу ови облици сједињују јавне и приватне елементе како у погледу циље-
ва тако и у погледу структуре и правне форме.
МВК се дефинишу као компаније које се оснивају на билатералној или
мултилатералној основи у циљу остваривања извесних заједничких циљева
влада које у њима учествују, комбинацијом влада и приватних предузећа,
или од стране приватних компанија које представљају од владе одобрене
монополе.443
Обично се каже да се МВК у номенклатури правних облика организо-
вања, налазе између јавних, међународних организација и МНК.
МВК су, како пракса показује, знатно ближе приватним него јавним
ентитетима. Јавноправни елементи у бићу су пре формалне него суштин-
ске природе. Тачно је да у МВК учествују и државе, било непосредно или
преко предузећа у јавном власништву, али то по правилу, чине у приватно-
правном капацитету (iure gestionis). То је, рецимо, упадљиво у случају SAS
(Scandinavian Airlines System)444 или Air Afrique.445 И у случајевима када
шири интерес претеже у разлозима стварања МВК, недостају додатни, ква-
лификаторни елементи субјективитета. Рецимо, Европска компанија за
финансирање железничке опреме (EUROFIMA) основана је на бази угово-
ра 16 европских држава у циљу унификације и побољшања конструкције и
особина возног парка. Међутим, релевантни аспекти правне конструкције
EUROFIMA утврђени су швајцарским правом (оснивање, организациони и
оперативни вид, уговорна активност).
Међувладина удружења произвођача су, углавном, организације које
чине произвођачи примарних сировина створене у циљу заштите економија
држава произвођача, по правилу, неразвијених или слабо развијених. Нај-
познатија организација ове врсте је OPEC (Организација држава извозница
нафте). Поред OPEC-а, и друге МВУП поседују извесне елементе субјективи-
443 International Law, Cases and Materials, Third Edition, American Casebook Series, стр. 366;
Fligler, Multinational Public Enterprises, 1967.
444 Основан је 1952. године као конзорцијум националних ваздушних компанија Данске, Нор-
вешке и Шведске.
445 Једанаест земаља франкофонске Африке је, у сарадњи са француском компанијом, 1961.
основало компанију која је регистрована као национална компанија сваке од држава-уго-
ворница – 17 Revue Française du Droit Aérien 1963, стр. 329.
тета. Најпре, оснивају их, углавном, државе на мултилатералној основи. За-

тим, неке од њих поседују стабилну организациону структуру и овлашћење
да склапају уговоре са државама. Надаље, оснивање МВУП утемељено је на
Повељи о економским правима и дужностима држава (1974). Члан 5. Повеље
предвиђа да „Све државе имају право да се удружују у организације произ-
вођача примарних сировина ради развијања својих националних привреда...
све државе су дужне да поштују поменуто право на тај начин што ће се уздр-
жавати од примене економских и политичких мера које би га ограничавале.“
9. СЛУЧАЈЕВИ SUI GENERIS

9.1. Света столица (Ватикан).446 Неретко се изрази „Ватикански
град“, „Света столица“ и „Ватикан“ користе као синоними. У ствари, из-
међу њих постоји јасна разлика у правном смислу. „Ватикански град“ или
„Ватикан“ подразумева територијални ентитет а „Света столица“ саму
римску католичку цркву.
Ватикански град је, како стоји у преамбули Латеранских уговора из
1920. године, конституисан из два основна разлога: прво, да би се реши-
ло римско питање које је искрсло 1870. године анексијом Рима од стране
краљевине Италије и аутоматским нестанком световне папске државе; и
друго, да би се обезбедила независност Свете столице и омогућило њено
деловање на међународном пољу. Чланом 3. Латеранских уговора Италија
признаје „Светој столици пуну својину, искључиву и апсолутну власт су-
верене јурисдикције над Ватиканом у његовом данашњем опсегу са свим
припадностима и дотацијама...“ По члану 24. Споразума Ватикански град
је неутрализован и у исто време Света столица се обавезала да неће учест-
вовати у световним споразумима са другим државама осим ако се стране
у спору једногласно не позову на њену миротворну мисију, резервишући
себи право да у сваком случају употреби своју моралну и духовну власт.
Prima facie, атрибути државности су подељени између Ватиканског гра-
да и Свете столице. На пример, међународни уговори склапају се како од
стране Ватиканског града као државе тако и од стране Свете столице. Тако
је, рецимо, Ватикан потписао Међународни споразум о пшеници (1956), а
Света столица је уговорница бечких конвенција о дипломатским и конзу-
ларним односима, конвенција из права оружаних сукоба, женевских кон-
венција о праву мора и др. У исто време преко 148 држава успоставило је
дипломатске односе са Светом столицом.
Официјелна позиција Свете столице, коју брани и део доктрине међу-
народног права, је да је католичка црква носилац међународног правног
субјективитета Свете столице,447 тј. да њен субјективитет деривира из ре-
446 Crawford, op. cit., стр. 152–160; М. Марковић, „Положај Ватикана односно Папе и католич-
ке цркве у међународном праву,“ ЈРМП 2/1956; S. Verosta, „International Organisations and
the Holy See,“ OzoRV, 1972; Baldasari, Il trattato del Laterano, 1930; Bustamante y Simen, Droit
international public, 1934, I, стр. 136–137.
447 Рецимо, Graham, Vatican Diplomacy: a Study of Church and State on the International Plane, 1959,
стр. 186, 201; Kunz, AJIL 1952, vol. 46, стр. 308–314; Андраши, Бакотић, Вукас, op. cit., стр. 146.
лигиозног и спиритуалног ауторитета цркве и да нема материјалне везе

са ватиканском територијалном енклавом. Тако рецимо, Келсен налази да
„држава Ватикански град ограничена извесном територијом не може бити
идентификована са црквом, која није везана за ограничену територију. То
значи да је територијална сфера државе Ватикан ограничена, као што је то
било која државна територија, док територијална сфера римске католич-
ке цркве није ограничена“.448 О овом питању нема званичног становишта
организоване међународне заједнице, тако да се до одговора на конкрет-
но питање може доћи једино анализом релевантних елемената државности
Ватиканског града и Свете столице у светлости правила позитивног међу-
Ватикански град би, по својим спољашњим карактеристикама, могао
да представља мини или микро државу. На такав закључак упућује чиње-
ница да се Ватикански град протеже на 44 хектара, да је настањен са мање
од 1.000 становника и да је папи признато својство духовног и државног
поглавара. Ватикански град као потенцијалну државу дисквалификује
чињеница непостојања сталног становништва. Наиме, становништво Ва-
тикана има двоструко држављанство. Службеници Ватикана имају држа-
вљанство земље из које долазе а поред њега за време боравка у Ватикану
поседују и ватиканско држављанство. Другим речима, држављанство Ва-
тикана је функционалне природе, везано за обављање дужности у Вати-
канском граду. У исто време Ватикан се не би могао оквалификовати као
међународна организација у смислу субјекта међународног права јер очиг-
ледно да структуру Свете столице као организацију католичке цркве не
чине владине или државне организације.
Елементи међународноправног субјективитета Свете столице се могу
најприближније оквалификовати као амалгам, спој елемената субјективи-
тета својствених државама, с једне стране, и елемената субјективитета има-
нентних међународним организацијама, са друге стране. Деловање Свете
столице у међународним односима заогрнуто је у псеудодржавност вати-
канске државе, тако да Света столица, иако верска организација, користи
инструменте својствене државама у међународним односима. Такав правни
положај Свете столице је у основи рефлекс некадашњег положаја папе као
неке врсте политичког арбитра у католичком делу Европе до Француске
буржоаске револуције, као и универзалистички пројектоване организације
католичке цркве. У исто време то омогућава Светој столици да изађе из ок-
вира религије и упушта се у политичке активности. Света столица је, тако
рецимо, била прва која је признала Хрватску након што се та федерална
јединица отцепила од југословенске федерације. Могло би се рећи да је на
овај начин Света столица демонстрирала континуитет политичке акције на
простору југословенске државе, будући да је у току Другог светског рата
имала знатног удела у афирмацији фашистичке НДХ.449
448 H. Kelsen, Principles of Public International Law, 2nd ed., стр. 251.
449 В. опширније, др Милан Булајић, Разбијање југословенске државе 1991, 1992, 1994.
9.2. Тајван (Формоза).450 Острво Тајван је на основу Уговора из Ши-

моносекија између Кине и Јапана из 1885. године, цедирано Јапану, који је
на том острву вршио суверену власт до 1945. године. Јапан се мировним
уговором закљученим са удруженим савезничким силама (изузев Совјет-
ског Савеза и Кине) одрекао свих права у односу на Тајван али без назна-
ка у чију корист то одрицање чини. Након грађанског рата и револуције у
Кини, победоносне Мао Це Тунгове снаге су преузеле суверену власт на
целој територији Кине, а поражене снаге Куоминтанга под вођством Чанг
Гај Шека су се повукле на Тајван. И Народна Република Кина и Тајван су
претендовали да представљају целу Кину.
До 1971. године тајванске власти су представљале Кину у Организа-
цији уједињених нација захваљујући оштром идеолошком и политичком
сукобу који је доминирао атмосфером међународних односа. Генерална
скупштина је 25. октобра те године донела Резолуцију 2758 (XVI) којом је
признато право Народној Републици Кини да заузме место у ОУН и њеним
телима а тајванске власти су искључене из Организације.
Неспорно је да тајванске власти врше пуну контролу над острвом од
установљења Народне Републике Кине 1949. године. Једнако је неспорно
да Тајван не представља државу у смислу међународног права.451 Његова
позиција би се могла најближе окарактерисати као позиција недржавног
територијалног ентитета који је de jure део Народне Републике Кине али
се из фактичких разлога налази под посебном администрацијом.452 Ста-
тус Тајвана као интегралног дела територије Народне Републике Кине је
данас несумњиво признат од стране међународне заједнице. Рецимо, у заје-
дничком коминикеу које су издале САД и НР Кина у 1972. години стоји
inter alia: „Кинеска страна реафирмише своју позицију ... Влада НР Кине је
једина легална влада Кине; Тајван је провинција Кине која је након дугог
времена враћена матици; ослобођење Тајвана је кинеска интерна ствар ...
САД признају да сви Кинези на обе стране Тајванског мореуза предста-
вљају једну Кину и да је Тајван део Кине. Влада САД не мења ту позицију.
Она реафирмише свој интерес за мирољубиво решење тајванског питања
између самих Кинеза“.453 И поред тога САД одржавају економске и кул-
турне односе са режимом на Тајвану али се они обављају кроз „невладину
организацију“ – амерички Институт на Тајвану.
9.3. Придружене државе и заједнице држава. Под појмом „придру-
жене државе“ подразумевају се државе у чијем се статусу стичу елементи
450 Morello, The International Legal Status of Formosa, 1966; Hungdah Chin, China and the question
of Taiwan, 1973; Crawford, op. cit., стр. 143–153.
451 Тајван од осамдесетих година није ни претендовао на статус државе у смислу међународног
права. Чак и када је деведесетих година прошлог века затражио приступање GATT-u, учи-
нио је то не као држава већ „царинска територија Тајвана, Пенгху Кинмен и Мацу“ – в. M.
Shaw, op. cit., стр. 166.
452 У том смислу и Shaw, op. cit., стр. 166.
453 За текст коминикеа – Crawford, op. cit., str. 149. Друга велика сила која је подржавала владу
на Тајвану – Велика Британија – променила је своју позицију 1972. Приликом размене ам-
басадора са НР Кином, влада Велике Британије је нагласила да „потврђује позицију кинеске
владе да је Тајван једна провинција НР Кине“ – Ibidem.
унутрашње независности са мање-више комплетном зависношћу од неке

државе, по правилу метрополе, у области међународних односа и одбра-
не. Настанак дугују, углавном, двама разлозима: а) малој територији и не-
знатном становништву које их ограничава у самосталном вођењу међуна-
родних односа и одбрани; б) постепеној деколонизацији, тако да је статус
„придружене државе“, у ствари, фаза ка потпуном осамостаљењу. Као при-
мери могу се навести Антигва, Сент Киц, Мориц, Ангула, Доминика, Све-
та Луција, Свети Винсент и Гренада које су биле у статусу придружених
држава у Уједињеном Краљевству да би касније стекле независност. Данас
статус придружене државе имају Кукова острва која се налазе у заједници
са Новим Зеландом.
Од придружене државе ваља разликовати асоцијације држава. Асо-
цијације држава су широк, еластичан појам који обухвата разноврсне об-
лике удруживања. Крећу се у широком распону од конфедерације, које се
могу узети као стандардни облик повезивања суверених, независних др-
жава, до особене форме удруживања попут Британске заједнице народа
(Commonwealth).
Британска заједница народа је претрпела еволуцију која је функцио-
нални израз стања ствари у бившем британском колонијалном царству.
На основу Резолуције прихваћене на Империјалној конференцији 1926.
године, Британска заједница народа је одређена као заједница доминиона
схваћених у смислу аутономних заједница унутар Британске заједнице, јед-
наких по статусу, који ни на који начин нису подвргнути један другом у
било ком аспекту, мада уједињени заједничком лојалношћу круни. На кон-
ференцији председника влада одржаној у Лондону 1949. године реч „Бри-
танска“ је изостављена из израза „Британска заједница народа“.
У актуелном тренутку Комонвелт је врло лабава асоцијација сувере-
них држава. Његови чланови су потпуно независне државе. Међусобну
сарадњу остварују уз помоћ Секретаријата и, повремено, конференције
шефова држава и влада. Односи унутар асоцијације не би се могли оквали-
фиковати као правно обавезујући однос, већ пре као један слободан форум
за дискусију и размену мишљења. У правном смислу Британску заједницу
народа је тешко окарактерисати, будући да се у њему стичу елементи како
персоналне уније, тако и конфедерације у контексту посебних историјских
веза између Велике Британије и осталих чланица Комонвелта, као некој
врсти менталног и политичког оквира у коме функционише.
9.4. Малтешки витешки ред. Основан у XI веку у периоду крсташких
ратова као верска организација која се бринула о сиромашним и болесним
ходочасницима у Јерусалиму (Knights Hospitaller), Малтешки витешки ред
је мењао своју природу зависно од околности.
Од освајања Јерусалима од стране хришћанске војске па до 1310, када
је добио на управу острво Родос, Малтешки ред је деловао као католички
војни ред са сопственом командом.
У периоду од 1310. до 1523. године, управљајући Родосом, наступао
је као територијални суверен. У идентичној улози деловао је на Малти од
1530. до 1798. године, када га Наполеон I протерује са Малте а Ред оснива

своје седиште у Риму 1834. године.
Данас је Малтешки витешки ред у специфичној правној позицији.
Ред има преко 12.000 чланова уз 80.000 волонтера и 13.000 медицин-
ских радника, а основни циљ му је пружање помоћи старијима, хендике-
пираним, избеглицама, деци и бескућницима. Признат му је статус сталног
посматрача при Уједињеним нацијама.
Уз то, Малтешки витешки ред има дипломатске односе са преко сто
држава и службене односе са неким међународним организацијама, међу
којима и са Европском унијом. Седишта Малтешког витешког реда у Риму
(Pаlаzzo Mаltа i Vilk Mаltа) уживају статус екстериторијалности. Ред има и
своју војну јединицу која је, номинално под командом Реда, у саставу ита-
лијанске војске ангажована на пружању медицинских услуга.
Малтешки витешки ред претендује да је недржавни суверени енти-
454
тет. Претензија је претерана и неутемељена.
У основи, Малтешки витешки ред је хуманитарна невладина органи-
зација, која поседује неке елементе апстрактног субјективитета који су ре-
флекс некадашњих положаја Малтешког реда и његовог фактичког утицаја.
Дипломатски односи, као и признање од стране државе, не могу сами по
себи конституисати субјективитет. Они су пре израз односа према нека-
дашњој улози Реда, пре фикција о суверености него њена потврда. Једини
реалан елеменат субјективитета, иманентан и Црвеном крсту као невла-
диној организацији, огледа се у учешћу Малтешког реда у хуманитарним
активностима у оружаним сукобима.
454 У том смислу: Wallace, International Law, 1992, стр. 76.

VIII. ПРИЗНАЊЕ ДРЖАВА И ВЛАДА
Akehurst, Modern introduction to International Law, 1997; Аврамов-Крећа, Међународ-
но јавно право, Београд, 2003; E. G. Brown, „Force and diplomacy in Yugoslavia: US Interest“,
American Foreign Policy Newslatter, vol. 15, no. 4, August 1993; М. Бартош, Међународно јав-
но право, I; M. Brown, „The Legal Effects of Recognition“, AJIL, 1950, No. 4, str. 617; Briely, The
law of nations, 6th ed. 1963; Brownlie, Principles of International Public Law, 1999; М. Бузаџић,
Сецесија бивших југословенских република у светлости одлука Уставног суда Југославије,
1994.; Crawford, The Creation of States in International Law, 1979; Chen, The International Law of
Recognition, 1951; Feldman, „Recognition of States and Governments in Present-Day International
Law“, u Contemporary International Law, ed. By Tunkin, 1969; Gould, W., An Introduction to
International Law, 1957; Др С. Ђорђевић, др М. Крећа, др Р. Етински, др И. Чукаловић, мр
М. Ристић, Грађа међународног права, I, 1988; Hackworth, Digest of International Law, I; D.
J. Harris, Cases and Materials on International Law, 1998; Henkin, L., General Course of Public
International Law, Rdc 1989; Jaffe, Judical Aspects of Foreign Relations; Kreća, Dissenting opinion
of Judge Kreća, Case Concerning Application of the Convention on the Prevention and Punishment
of the Crime of Genocide, ICJ Reports 1996; Lauterpacht, Recognition in International Law,
1947; Livonius, Die volkerrechtliche Anerkennung, 1934; J. B. Moore, Digest of International Law,
I, str. 235; M. J. Petersen, Recognition of Governments, Legal doctrine and State Practice, 1815-
1995; Salmon, La Reconnaissance d’etat, 1971; M. Shaw, International Law, 1986; Verhoeven, La
reconnaissance internationale dans la pratique contemporaine: les relations internationales, 1975.
1. ПРИЗНАЊЕ ДРЖАВА
1.1. Појам и правна природа признања држава. Од свог настанка455
установа признања лебди у простору између политике и права. Супротста-
вљена теоријска гледишта о природи и правном дејству признања и, посеб-
но, неуједначена и контроверзна пракса наводе на закључак да „признање
пре припада свету политике него права.“456
Признање као једнострани акт државе може имати различит предмет. Поред држава
и влада признање може имати за предмет и, рецимо, територијални захтев, судске одлуке
друге државе, административне акте других држава, устанике или зараћене стране и сл. Но,
по свом значају и степену општости, признање држава и влада заузима посебно место.
У теорији међународног права не постоји општеприхваћени појам
признања државе. У основи појам признања је опредељен теоријским кон-
цепцијама о признању држава: конститутивном и декларативном.
У смислу конститутивне теорије признање је елемент самог појма др-
жаве као субјекта међународног права. Другим речима, стандардни елемен-
455 Обично се као зачетак праксе признања новонасталих држава, наводи признање Холандије
од стране Шпаније почетком XVII века након проглашења Холандије за независну државу
која је до тог момента била под шпанском управом. Као један од првих случајева признања
који је проузроковао сукобе између држава, узима се признање независности САД од стра-
не Француске 1700. године, које је наишло на противљење Велике Британије засновано на
тумачењу услова које новонастала држава треба да испуни да би била призната.
456 Henkin, „General Course on Public International Law“, RdC 1989, vol. 216, стр. 31.
VIII. Признање држава и влада 193
ти државе (постојано становништво, утврђена територија и суверена власт)

нису per se довољни да конституишу правну личност државе већ морају
бити праћени актом признања постојећих држава. У смислу конститутивне
теорије признање је, дакле, један од елемената правне личности државе.
Ова теорија повлачи разлику између политичке, фактичке егзистенције
државе као облика друштвене организације и њене егзистенције као субје-
кта међународног права. Ова два вида егзистенције држава могу, у смислу
конститутивне теорије, постојати независно једна од друге, а стапају се у јед-
ну целину путем признања које фактичко стање трансформише у правно.
Ова теорија настала је у крилу класичног, евроцентричног међународног права, које
је својство субјеката аутоматски признавало само државама са европског континента које
су делиле идентичне или суштински сличне стандарде цивилизације. Земље ван европског
круга морале су једногласно бити признате од стране просвећених, европских држава да би
се могле сматрати субјектима међународног права. Стога се може рећи да је својство субје-
кта међународног права путем признања било подаривано новонасталим државама или др-
жавама које су, мада постојеће, конкурисале да уђу у круг просвећених држава.
Конститутивна теорија се данас суочава са барем два нерешива про-
блема: прво, у позитивном међународном праву појмови државности и
субјективитета иду руку под руку. Право на правну личност или субјек-
тивитет је основно право државе као политичке организације. Чак и прис-
талице конститутивне теорије тврде да новонастала држава, мада непри-
зната, не егзистира у правном вакууму. Дужна је, сматрају они, да поштује
правила међународног права као што може да се користи правима које
међународно право одређује као права држава. Рецимо, непризната држа-
ва није ослобођена обавезе да се уздржи од претње или употребе силе у
међународним односима или да крши основна права и слободе појединаца
и људских група. Произилази да према конститутивној теорији, непризна-
та држава није субјект међународног права а у исто време је носилац из-
весних обавеза и подлеже међународној одговорности за кршење обавезе.
Друго, с обзиром на то да се признање даје на нивоу држава – држава да
је један ентитет субјект међународног права у односу на државе које су је
признале, а да, истовремено није субјект у односу према државама које јој
признање ускраћују.457
Иако се данас, углавном, сматра превазиђеном не би се могло рећи да
је потпуно напуштена у пракси држава.
Декларативна теорија о признању држава стоји на дијаметрално су-
протним позицијама. У духу ове теорије признање државе је потврда или
констатација настанка нове државе у складу са условима које утврђује
међународно право. Како, према томе, држава као субјект међународног
права постоји независно од признања, поставља се питање: у чему је његов
стварни смисао? Види се у томе што признање имплицира спремност др-
жаве која даје признање да прихвати све последице које из акта признања
произлазе а које се тичу успостављања нормалне и уобичајене сарадње,
фактичке и правне, са државом која се признаје.
457 Добру илустрацију у том погледу представља обарање авиона изнад Египта јануара 1949.
године од стране израелског пилота. Тим поводом британска Влада је информисала израел-
ску Владу да је сматра одговорном за инцидент и да ће тражити накнаду штете иако у том
тренутку Израел није био признат од стране Велике Британије. Briely, The Law of Nations, 6th
ed. 1963, стр. 138; Jaffe, Judical Aspects of Foreign Relations.
Декларативна теорија се може квалификовати као примерена правили-

ма међународног права релевантним у конкретној ствари, а то су у првом
реду: појам државе као субјекта међународног права, принцип суверене
једнакости држава и норма о самоопредељењу народа као основни правни
принцип на основу кога се стварају нове државе.
Декларативно дејство признања државе ограничено је на међународне односе. Чак и
у декларативној концепцији признање државе има конститутивно дејство на унутрашњем
плану. Наиме, у случају признања судови државе која је дала признање, по правилу при-
мењују право признате државе и извршавају њене акте донете у својству територијалног
суверена. Национални судови не прихватају право непризнате стране државе или владе да
покреће судски поступак или истиче права државе. Пракса варира у погледу физичких и
правних лица. Док, рецимо, судови у Немачкој и Швајцарској увек примењују ефективно
право стране државе чак и када није призната, енглески и амерички судови су првобитно у
потпуности занемаривали право и акте стране државе која није призната, мада у последње
време долази до промена у овом ставу.458
Истиче се да по деклараторној теорији постоје случајеви када признање има консти-
тутивно дејство. Акехурст наводи случај установљења владе или државе кршењем међу-
народног права када се, како он каже, сматра да држава нема право на егзистенцију пре
него што је призната.459 Мада оваквих случајева има у пракси (рецимо признање Босне и
Херцеговине, Хрватске и Словеније), оваква тврдња је сумњива. Барем када рађањем нове
државе бивају повређена когентна правила међународног права, рецимо, права народа на
самоопредељење, која не могу бити конвалидирана накнадним признањем. У оваквим слу-
чајевима пре је реч о давању признања супротно правилима међународног права него о
конвалидацији илегалног настанка нове државе.
У координатама декларативне теорије, признање државе поседује из-
весна инхерентна обележја: а) признање државе не сме бити преурањено; б)
признање има ретроактивно дејство и в) признање не може бити опозвано.
О преурањеном признању се говори када се признаје ентитет који се у
моменту признања није конституисао као држава у смислу међународног
права (рецимо, нема суверену власт над односном територијом) или чији
је правни основ конституисања сумњив. Како се признање, по природи
ствари, даје ex post facto, након што је држава конституисана, оно увек има
ретроактивно дејство, будући да испољава правне последице од момен-
та конституисања државе. Једном дато признање државе не може да буде
опозвано. У случају настанка државе опозив признања није потребан, јер
нестанком државе губи се и предмет признања.
Простор између ове две супротстављене теорије, попуњавају мешови-
те или компромисне теорије. Као пример би се могло навести схватање које
конститутивни карактер признања везује за обавезу признања заједнице
која испуњава услове државности по међународном праву.460 Признање
извесне заједнице за државу, по овом схватању, има конститутивни карак-
тер у односима између државе која даје признање и заједница која се при-
знаје, будући да се признањем конституишу међународна права и обавезе
својствене државности. Уколико извесна политичка заједница испуњава
услове државности установљене међународним правом, постојеће државе
458 Akehurst, op. cit., стр 82, 84 i 86.
459 Akehurst, op. cit., стр 83.
460 Lauterpacht, Recognition in International Law, 1947, стр. 6.
су, у одсуству надлежног међународног органа опремљеног овлашћењем да

ауторитативно утврди постојање релевантних услова државности, дужне
да дају признање. Другим речима, државе су, у одсуству таквог надлежног
међународног тела, путем обичаја преузеле на себе функцију представника
или агената међународне заједнице у конкретној ствари. И ово схватање,
међутим, допушта да се извесна правила међународног права, правила која
изражавају човечност и правду, примењују у односима државе која даје
признање и ентитета који се признаје пре и независно од признања.
1.2. Пракса држава. Иако релевантни међународни инструменти при-
хватају декларативну теорију461 као и пракса међународних судова,462 не
може се рећи да се пракса држава потпуно уклапа у оквире декларативне
теорије. Иако пракса у значајној мери варира од случаја до случаја, могло
би се, са извесним степеном уопштавања, рећи да државе које имају непо-
средне интересе у случају настанка нове државе прибегавају признању у
маниру блиском конститутивној теорији признања. Државе које дају при-
знање, одбијају, по правилу, да давање признања схвате као правну обавезу.
Меморандум који је припремио Секретаријат Уједињених нација, а који се
тиче представљања чланица у УН утврђује, између осталог, да: „док државе
могу сматрати за пожељно поштовање извесних правних принципа пре-
ма којима се даје или уздржава од признања, пракса држава показује да се
акти признања још увек сматрају за суштински политичке одлуке, које сва-
ка држава доноси у складу са својом сопственом проценом ситуације“.463
Слободна процена ситуације се, у основи, своди на национални интерес
државе која даје признање.464
Када се даје претежним или искључивим ослонцем на државни инте-
рес, признање има инструменталну улогу, служи као средство за оствари-
вање политичких,465 економских466 и других државних интереса. У пракси
461 Рецимо члан 3. Конвенције о правима и дужностима држава из Монтевидеа; члан 9. Повеље
Организације америчких држава од 1948; члан 3. Нацрта Декларације о правима и дужнос-
тима држава које је поднела Панама – UN Doc. A/285.
462 Рецимо, Међународни суд правде је, у саветодавном мишљењу које се тицало штете претр-
пљене у служби Уједињених нација, прихватио декларативну теорију истакавши да Орга-
низација УН поседује правну личност, не само у односу на државе које су је створиле или
приступиле, већ такође, и на нечланице. ICJ Reports 1949, стр. 174.
463 UN Doc ES/1466; SCOR 5th year, Supp. Jan/May 1950, стр. 19, Грађа, I, стр. 152.
464 У том смислу може се навести изјава портпарола Стејт департмента од 20. новембра 1958.
године, којом се објашњава америчко непризнавање НР Кине. У изјави се, између осталог,
наводи да: „наше је мишљење да је дипломатско признање питање које треба да буде одређе-
но само на начин који налаже национални интерес, и у овом случају, на основу испитивања
свих страна предмета. Влада САД верује да би било супротно нашем националном интере-
су дати признање...“, Extract from an adress by a US Departmen of State Spokesman, November
20, 1958. Harris, op. cit., стр. 148–149. Штавише, истиче се да, као еминентно политички акт,
признање не може бити предмет оцене легалности од било ког суда – изјава Austina, стал-
ног представника САД у Савету безбедности, поводом признања Израела – New York Times,
May, 1948, Harris, op. cit., стр. 145.
465 САД су 1903. године признале Панаму три дана након отцепљења од Колумбије, како би
са новонасталом државом закључиле уговор о изградњи Панамског канала. Извесно време
пре тога, колумбијски парламент је одбио ратификацију уговора о изградњи канала.
466 Бартош, I, op. cit., стр. 207.
као основ давања признања фигурирају и други, нелукративни интереси

попут идеолошке солидарности.467
На жалост, ретки су случајеви у којима државе које дају признање смо-
гну снаге да пренебрегну сопствене интересе, уздигну се изнад њих и да у
давању признања следе међународно право. У примере оваквог поступања
могу се уврстити случајеви непризнавања државе Манџурије или правних
последица продуженог присуства Јужне Африке у Родезији468 на основу
сумње у легалан основ конституисања или квалификацију одређеног акта у
вези са настанком државе као противном међународном праву. У случаје-
вима попут наведених држава, или међународна организација, наступају
као браниоци законитости а појединачне мере које предузимају могле би се
квалификовати као мере у име међународне заједнице као целине и одбра-
не међународног права.
Чешћи су, међутим, случајеви у којима државе, па и сама Организација
УН прагматичне политичке интересе претпостављају законитости.469 Као
илустративан пример могао би се навести случај отцепљених бивших фе-
дералних јединица југословенске федерације.
Релевантне околности овог случаја упућују на закључак да је признање отцепљених
република бивше СФРЈ било у функцији реализације политичког плана ЕЗ о решењу ју-
гословенске кризе, плана који је, како произилази из члана I Нацрта конвенције коју је на
Конференцији о Југославији презентирао председавајући Лорд Карингтон 23. октобра 1991.
године470 подразумевао дезинтеграцију СФРЈ. Будући инструменталне природе – дато је у
сврху остварења утврђеног политичког циља.471
Признање федералних јединица бивше СФРЈ носи двоструко обележје: с једне стране,
оно је било елемент дезинтеграције СФРЈ у координатама Карингтоновог плана о решењу
југословенске кризе, с друге, инструмент у конституисању бивших федералних јединица
као независних држава.
467 Рецимо, признање Алжира од Совјетског Савеза и привремене алжирске владе одмах након
објаве о престанку непријатељстава са Француском 27. марта 1962. године – в. Аврамов
– Крећа, op. cit., стр. 86. У ту врсту би се могло уврстити и признање Израела од стране
Југославије 1948. године.
468 Henkin, op. cit, стр. 257–260.
469 Политички интерес у конкретној ствари може бити како посредан тако и непосредан. Као
пример посредног политичког интереса може се навести давање признања из интереса који
није везан за државу која се признаје, већ за државе обично јаче и утицајније које су дале
признање новонастале државе, тако да се од стране осталих држава признање даје као израз
политичке солидарности са државама које су већ дале признање.
470 Члан И Нацрта Конвенције је гласио: „Нови односи између република биће засновани на
следећим принципима: а) суверене једнакости републике са међународном личношћу за
које они то желе; б) слободна асоцијација република са међународном личношћу како је
предвиђено Конвенцијом; в) општи аранжмани, укључујући контролне механизме за заш-
титу људских права и специјани статус извесних група и области; г) у оквирима општег
решења, признање независности, у оквиру постојећих граница, републике које изразе жељу
за независношћу уколико се другачије не споразумеју.“
471 Амбасадор Браун је рекао: „лорд Карингтон је председавао Конференцијом о Југославији,..
је веровао да је признање једно важно оружје у покушају да се стране доведу за прего-
варачки сто. Признање је требало бити подстицај за сарадњу или санкција за недостатак
кооперативности“. E. G. Brown, „Force and diplomacy in Yugoslavia: US Interest“, American
Foreign Policy Newslatter, vol. 15, no. 4, August, 1993, стр. 2, Dissenting opinion of Judge Kreća,
Case Concerning Application of the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of
Genocide, ICJ Reports 1996, стр. 41.
Основ признања бивших федералних јединица СФРЈ за независне државе дат је у од-
редбама Декларације о Југославији, усвојеној на ванредном састанку министара иностраних
послова земаља чланица ЕЗ 17. децембра 1991, и Смерницама за признавање нових држава
у Источној Европи и Совјетском Савезу донетој од стране Министарског савета Европске
заједнице 16. децембра 1991. године.
Смернице о признању нових држава у Источној Европи и Совјетском Савезу пред-
виђале су да новонастале државе, да би биле признате треба претходно да признају следеће
обавезе:
– гаранције права етничких и националних заједница и мањина у складу са обавезама
преузетим у оквиру Конференције о безбедности и сарадњи у Европи;
– поштовање неповредивости граница које се могу мењати само мирним путем зајед-
ничким споразумом;
– предузимање свих обавеза државе претходнице о разоружању и неширењу нуклеар-
ног оружја, те територијалне безбедности и стабилности;
– обавеза решавања спорова путем споразума, и ако треба путем арбитраже, свих пи-
тања сукцесије држава и регионалних спорова.
– Декларацијом о Југославији предвиђено је да југословенске републике које изразе
жељу да буду признате за независне државе треба да до 23. децембра 1991. године изјаве:
– да желе да буду независне државе;
– да прихватају обавезе предвиђене Смерницама које су истог дана прихваћене као
основ за признање нових држава у Источној Европи и Совјетском Савезу;
– да прихватају одредбе из Нацрта конвенције која је поднета на расправу Конферен-
цији о Југославији (чији први члан предвиђа растакање СФРЈ по шавовима административ-
не поделе на федералне јединице, прим. М. К.);
– да наставе подржавати напоре Генералног секретара и Савета безбедности УН и на-
ставак Конференције о Југославији.
Поступак признавања подразумевао је одговарајућу процедуру. Тако су Хрватска (19.
децембра 1991), Босна и Херцеговина (20. децембра 1991), Македонија (20. децембра 1991)
и Словенија (19. децембра 1991) упутиле захтеве за признање председнику Министарског
савета Европске заједнице који је захтеве проследио Арбитражној комисији Конференције
о Југославији на мишљење. На основу мишљења Комисије чланице Уније требало је да дају
признање или да га ускрате.
У мишљењима 4, 5, 6 и 7 донетих 11. јануара 1993. године, Комисија је нашла да Слове-
нија и Македонија испуњавају услове за признање предвиђене Смерницама и Декларацијом
о Југославији, док је изразила резерве у односу на Хрватску и Босну и Херцеговину. Што се
Хрватске тиче, Комисија је нашла да Уставни закон о људским правима и слободама и прави-
ма етничких и националних заједница у Хрватској од 4. децембра 1991. године, не покрива у
потпуности одредбе Нацрта конвенције од 4. новембра 1991. године, нарочито оне садржане у
Поглављу II, члан 2-C. под насловом „Специјални статус.“ Босна и Херцеговина, по мишљењу
Комисије није испуњавала услове да се конституише као суверена и независна држава, док се
„евентуално путем референдума на који би били позвани сви грађани СРЈ и БиХ без разли-
ке и под међународном контролом“ не изрази воља становништва Босне и Херцеговине. 15.
јануара 1992. године ЕЗ и њене чланице су признале Хрватску и Словенију, док Македонија и
Босна и Херцеговина нису признате до тог датума – Македонија због противљења Грчке ње-
ном имену, а Босна и Херцеговина је призната тек након одржаног референдума.
Услови из Декларације о Југославији за признање југословенских федералних једини-
ца за независне државе су, по својој природи, политичке природе. Изузимајући услове из
Смерница за признање нових држава у Источној Европи и Совјетском Савезу, остали ус-
лови из Декларације стоје у непосредној, функционалној вези са остваривањем политичког
плана о растакању СФРЈ по линијама административне поделе на федералне јединице. Ваља
имати на уму да Декларација позива федералне јединице државе која је у време доноше-
ња Декларације чланица ЕЗ, да се изјасне да ли желе да буду независне државе, пренебе-
гавајући при том, релевантне фактичке и правне услове за настанак државе.472 Штавише,
неприхватање Декларације било је праћено казненим мерама ЕЗ према Савезној Републици
Југославији. Илустративно је да је Арбитражна комисија, након што су државе чланице ЕЗ
признале отцепљене југословенске републике, у свом мишљењу број 8 од 4. јула 1992. годи-
не констатовала да је процес распадања СФРЈ „дошао до краја и да треба констатовати да
СФРЈ више не постоји.“
1.3. Врсте признања нових држава. Постоји више врста признања но-
вих држава. Неке од тих врста су израз нормативне логике на којој почива
признање, а неке представљају рефлекс супротстављених теоријских кон-
цепција о правном дејству признања, и неусклађене праксе држава.
1.3.1. Признање de jure и признање de fаcto. Подела на признањe de
jure и de facto је општеприхваћена. De jure се обично одређује као дефи-
нитивно признање новонастале државе у тоталитету њеног међународног
субјективитета, док би, супротно томе, de facto представљало привремено
признање нове државе у извесним елементима њеног субјективитета. De
facto признање је, за разлику од признања de jure, опозивог карактера и
нема ретроактивно дејство.
Подела произлази из праксе држава инспирисане конститутивном те-
оријом. Њен теоријски основ је разликовање државе de facto и de jure – или,
другачије, раздвајање појмова државе и субјективитета. De facto признање
би, рецимо, подразумевало признање новонастале државе као стране-уго-
ворнице релевантног уговора или одржавање извесних односа које налажу
прагматични политички циљеви, али без комплетног и потпуног признања
нове државе.
Добру илустрацију de facto признања садржи изјава портпарола Стејт департмента
дата у вези са америчким непризнавањем НР Кине (1958). У изјави, између осталог, стоји:
„..наше непризнавање кинеског комунистичког режима не значи да ми одбијамо да имамо
посла са њима када је то суштинско за наше циљеве и доприноси нашој користи. Тако ми,
за сада, водимо преговоре у Варшави као што смо водили преговоре у Женеви; имамо посла
са њима у корејским преговорима о примирју; имамо посла са њима у вези са прекидом
ватре у Индокини; и ми смо спремни да имамо посла са њима увек када верујемо да је у
интересу САД да то чине.“473
Дајући признање de facto, државе се руководе сопственим практичним интересима,
а не поштовањем права. Наиме, ускраћивање признања може штетити држави која даје
признање, будући да са непризнатом државом не може обављати правне трансакције или
предузимати правне радње које су, иначе, у њеном интересу (рецимо, њени судови немају
правну могућност да заснују надлежност поводом повреде интереса њених физичких и
правних лица у непризнатој држави, не може пружити заштиту физичким и правним ли-
цима у тој држави, као што не може покренути спор пред међународним судовима против
непризнате државе.).
У пракси de facto признање је обично корак ка потпуном de jure признању. Признање
de jure је, по правилу, у таквим случајевима праћено испуњењем извесних услова, што даје
повода мишљењу да je de facto признање један од облика условног признања.474 Давањем de
jure признања релативизују се правни ефекти претходно датог признања de facto, с обзиром
на ретроактивно дејство признања de jure.
472 В. Case concerning Application of the Convention on the Prevention anbd Punishment of the
Crime of Genocide, ICJ Reports 1996, Dissenting opinion of Judge Kreća, paras. 59–89.
473 D. J. Harris, op. cit., стр., 148–149.
474 Gould, op. cit., стр. 75.
1.3.2. Условно и безусловно признање. И ова подела је резултат непо-

клапања формално владајуће декларативне теорије и праксе држава.
Условно признање схваћено у смислу признања нове државе, уз пре-
тходно испуњење услова које поставља држава која даје признање, у кон-
традикцији је са декларативном теоријом. Поготово што у пракси држава
услови који се постављају, по правилу, не стоје у директној вези са атрибу-
тима државности које утврђује међународно право, већ су пре политичке
природе. Изузетак чине ретки случајеви у којима се услови односе на ле-
галност настанка нове државе.
Србија и Црна Гора су признате за независне државе Завршним актом Берлинског кон-
греса од 13. јула 1878. под условом гаранције једнаких грађанских и политичких права др-
жављана без обзира на религиозно веровање и исповест.475 Условно признање је уграђено и
у Смернице за признавање нових држава у Источној Европи и Совјетском Савезу (1991) и
Декларацију о Југославији (1991).
Када је реч о државама насталим на простору бившег СССР и ЧССР, Смернице фор-
мулишу услове за признавање у складу са преовлађујућом концепцијом условног признања.
Суштински су политичке природе, ограничени у својој природи како ratione personae тако и
ratione temporis, редиговани на начин који је требало да омогући постизање прагматичних
политичких циљева. Државе чланице ЕЗ (данас ЕУ) су прихватајући Смернице, углавном,
напустиле националну праксу у материји признавања,476 примењујући и саме Смернице
селективно (на основу Смерница признато је 10 од 11 бивших совјетских република, а три
балтичке републике су признате пре усвајања Смерница као нове државе. Русији је, међутим,
признат државноправни континуитет са бившом СССР). У случају Декларације о Југославији
тешко је говорити о условима за признање у строгом смислу речи, будући да у моменту ње-
ног доношења нису постојале конституисане државе, чак, ни државе у стању настајања, као
природни предмет признања. У том смислу се може рећи да се Декларација о Југославији, са
становишта садржине, састоји из два дела: први део обухвата одредбе које, у ствари, пред-
стављају понуду за прихватање политичког плана о растакању СФРЈ (релевантне одредбе
Нацрта Конвенције Лорда Карингтона) од стране федералних јединица СФРЈ. Интересант-
но је да Нацрт конвенције није био упућен савезним органима на усвајање, мада је, према
мишљењу Арбитражне комисије бр. 8, донетом 4. јула 1992. године, СФРЈ до тада постоја-
ла. У мишљењу бр. 9, Комисија, пак, сматра да „је потребно окончати својство члана СФРЈ
у међународним организацијама у складу са њиховим статутима.“ Други део Декларације
обухвата услове за признање федералних јединица када и ако изразе жељу за независношћу.
Политичку природу услова наглашава чињеница да Декларација не наводи на фактичке ни
правне услове за трансформацију федералних јединица у државе. Посебно ваља нагласити да
Декларација не узима у обзир право на самоопредељење народа, како у смислу унутрашњег
тако и међународног права, као фундаментални основ настанка нових држава.477
Услове, по правилу, поставља држава која даје признање, користећи
привилегован положај који има у односу на нову државу. Ретки су слу-
чајеви да услове поставља и држава која се признаје. Као пример може се
навести НР Кина која је сопствено признање од стране трећих држава ус-
ловљавала изричитим признањем друге стране да владу НР Кине сматра
једином легалном владом Кине.478
475 Члан XXVII и XXXV Завршног акта.
476 Велика Британија, примера ради, у својој пракси, следи услове утврђене Конвенцијом о
правима и дужностима држава усвојеној у Монтевидеу 1933. године. D. J. Harris, op. cit.
477 В. Case concerning Application of the Convention on the Prevention and Punishment of the
Crime of Genocide, ICJ Reports 1996, Dissenting opinion of Judge Kreća, paras. 68–81. M. Shaw,
International Law, 1986, стр. 139; М. Бузаџић, Сецесија бивших југословенских република у
светлости одлука Уставног суда Југославије, 1994.
478 La documentation Frangaise, No. 75, Juli 1971; Аврамов Крећа, op. cit., стр. 89, фус. 11.
Намеравани учинци условног признања зависе од низа околности које

се, с обзиром на своју природу, могу поделити на околности које се тичу
ширег међународног амбијента и околности које се тичу услова за при-
знање. У биполарној (у принципу важи и за полицентричну) структури
међународних односа условно признање често не даје очекиване учинке,
будући да политика непризнавања једне групе држава обично доводи до
супротне реакције друге групе држава у структури, тако да нова држава по
основу ефективитета на крају бива универзално призната. У униполарној
структури, међутим, политика непризнавања може довести нову државу у
ситуацију да бира између две опције – или да испуни постављене услове
или да се нађе у изолацији. Од интереса је и природа услова за признање.
Услови који се, по својој природи, могу испунити у кратком року или јед-
ним актом у великом броју случајева бивају испуњени, за разлику од усло-
ва чије испуњење тражи дужи период времена.
Безусловно признање је, за разлику од условног, у хармонији са декла-
ративном теоријом, наравно, у случају да су се стекли фактички и правни
услови за настанак нове државе.
1.3.3. Изричито и прећутно признање. Изричитим признањем се сма-
тра признање дато у формалном облику, било да се ради о једностраном
или вишестраном акту. Једностраним актом признања подразумева се акт
посебно дизајниран у сврху признања.479 Акт о признању може бити, та-
кође, инкорпорисан у вишестрани уговор,480 или може бити предмет по-
себног уговора који склапају држава која даје признање и држава која се
признаје.481 Сличне природе су и заједничке изјаве или коминикеи с који-
ма се једна страна обавезује да ће признати другу страну за независну др-
жаву у одређеном временском року.482 Уговорна форма признања се може
оквалификовати као најприкладнији израз декларативне концепције при-
знања, и, посебно, једнакости држава.
Прећутно признање подразумева акте или пропуштања који се сма-
трају као признање нове државе. Не постоји сагласност у погледу аката или
пропуштања који конституишу прећутно признање. Може се узети да сва-
ко пропуштање или акт својствен нормалним односима између двеју др-
жава, уколико није праћен одговарајућом резервом, представља прећутно
признање нове државе.
У теорији иначе постоје велике разлике у погледу квалификације извесног акта или
пропуштања као облика прећутног признања. По екстензивном схватању, сваки контакт
или успостављање односа својствених државама представља прећутно признање. Рестрик-
479 Рецимо, телеграм заменика министра иностраних послова СССР А. Громника министру
иностраних послова НР Кине Чу Ен Лају о одлуци совјетске владе да успостави дипломат-
ске односе између СССР и НР Кине од 1. октобра 1949. В:. Грађа међународног права, I,
1988, стр. 149.
480 Признање Краљевине СХС од стране Аустрије, чланом 46. Сен Жерменског мировног уго-
вора. В. Бартош, op. cit., I, стр. 463.
481 Уговор о основама односа између СР Немачке и ДР Немачке од 1972. године; Споразум
између португалске Владе и Ослободилачког покрета Анголе од 15. јануара 1975.
482 Заједничком изјавом делегација португалске владе и афричке партије за независност Гви-
неје–Бисао и Зеленортских острва од 26. августа 1974, Португалија се обавезала да ће при-
знати de jure Републику Гвинеју – Бисао као суверену државу 10. септембра 1974.
тивно схватање, пак, прећутно признање нове државе везује за одређену врсту аката, попут
закључења билатералног уговора који на обухватан начин регулише односе између двеју
држава, формално успостављање дипломатских односа, и, евентуално, успостављање кон-
зуларних односа на бази издавања егзекватуре од стране нове државе.483 Као акте који не
подразумевају прећутно признање наводе се, рецимо, пријем у међународну организацију
у односу на државе које су гласале против пријема, присуство на међународној конферен-
цији на којој учествује и нова држава, својство стране уговорнице мултилатералног уговора
заједно са новом државом и сл.484
Тешко је унапред рећи који појединачни акти или пропуштања подразумевају при-
знање нове државе а који не могу имати такво дејство. Не само због тога што су, у рела-
тивно интегрисаној међународној заједници, односи између држава бројни и разноврсни,
већ и због различитог третмана појединих радњи или пропуштања у пракси. Као илустра-
ција може се навести случај Salomon Toledano решаван пред Апелационим судом у Мароку.
Суд је стао на становиште да би чак и признавање извршне снаге акта бележника у Тел
Авиву значило признање државе Израел.485 Излаз из овако контроверзне праксе покушава
се изнаћи у критеријуму намере, тј. да ли држава која је успоставила известан однос или
предузима радњу у односу на нову државу у односу на нову државу то чини са намером
да учини прећутно признање.486 Критеријум намере се може узети као релевантан у тачно
одређеном смислу – да држава која предузима извесну радњу или успоставља однос са но-
вом државом, изричито нагласи, да предузимање радње или успостављање односа не под-
разумева прећутно признање. У том смислу развијена је релативно богата пракса држава.
Као илустрација може се навести резерва коју је влада ФНРЈ ставила поводом приступања
царског Вијетнама Женевским конвенцијама од 1949. године. У том поводу влада ФНРЈ је
изјавила да заједничко учешће у Женевским конвенцијама не може бити схваћено као знак
прећутног признања.487 Сличну праксу следе и неке арапске земље у случајевима када и
Израел приступа мултилатералним уговорима у којима су оне стране уговорнице.
1.3.4. Индивидуално и колективно признање. Упркос превази мулти-
латерализма у савременој међународној заједници, признање је задржало у
великој мери индивидуални карактер будући да се, по правилу, реализује
на нивоу постојећа држава – нова држава.
И оно што се обично назива колективним признањем – признање на
међународним конгресима и конференцијама – је, у ствари, агрегација или
скуп појединачних признања изражених у одговарајућем акту конгреса
или конференција.
Колективно признање у правом смислу речи било би признање дато од
стране организоване међународне заједнице оличене у Организацији уједиње-
них нација, као универзалне политичке организације. У досадашњој пракси
УН није давала, нити даје, изричито признање нових држава. Питање је, међу-
тим, да ли се акт пријема у УН може сматрати као прећутно признање?
Извесно је да пријем нове државе у чланство УН представља њено
прећутно признање од стране Организације. УН је субјект међународног
права, поседује својство објективне правне личности, те, отуда, није спор-
но да може да да признање. Пријем у чланство УН није симболичан акт,
већ повлачи серију фундаменталних права и обавеза нове државе-чланице.
Уосталом, УН и чланица успостављају дипломатске односе који су реле-
вантан израз признања.
483 Lauterpacht, Recognition in International Law, стр. 406; Brownlie, op. cit., 1999, стр. 94.
484 Brawnlie, ibidem.
485 Harris, op. cit., стр. 152–153.
486 Brownlie, op. cit., стр. 94; Harris, op. cit., стр. 147.
487 М. Бартош, op. cit., I, стр. 202.
Спорно је, међутим, да ли пријем у УН значи ipso facto и признање нове

државе од стране свих чланица УН. Како се воља Организације формира
већином чланова гласова чланица изгледа разумно закључити да пријем
нове државе у УН представља у исто време њено прећутно признање од
сваке чланице која се изјаснила за њен пријем. У исто време, сматра се да
нова држава није самим актом пријема у УН призната од стране чланица
које су се изјасниле против њеног пријема у чланство.
Ово схватање је натегнуто и понешто академско, јер, ако се може бра-
нити у самом моменту пријема, ступањем нове државе у чланство УН губи
значај, будући да институционална сарадња у оквиру УН на остваривању
циљева утврђених Повељом не може бити другачије оквалификована него
као прећутно признање.
1.4. Потреба ревизије установе признања држава. У пракси држава
признање у великом броју случајева служи као правни параван за реализа-
цију прагматичних политичких циљева. На руку таквој пракси иде, поред
опште институционалне мањкавости међународног поретка, и, углавном,
билатерални ниво на коме се признање нове државе реализује. Једна правна
форма се тако испуњава еминентно политичким садржајем и злоупотребља-
ва на уштрб фундаменталних правила међународног права које се тичу на-
станка нове државе и њене опште позиције у међународној заједници.
У постојећем облику установу признања би ваљало искључити из
међународног права и свести на оно што у стварности и јесте – политичку
вољу да се са новом државом успоставе дипломатски односи као и дру-
ги односи уобичајени између држава. Уместо признања како се данас при-
мењује у пракси, било би прикладније установити неку врсту регистрације
нове државе при надлежном телу УН, рецимо, Секретаријату. Уколико би
нека држава ставила приговор на регистрацију нове државе, настао би
спор који би се решавао на начине предвиђене чланом 33. Повеље и, по-
жељно, пред непристрасним судским органом.
2. ПРИЗНАЊЕ ВЛАДА
У међународним односима се од краја XVII века зачела пракса при-
знања влада, коегзистирајући са признањем држава и устаника као зараће-
не стране.
Признаје се, по правилу, нова влада која је на власт дошла на „неправ-
ни“ или „противправни начин.“ Израз подразумева да је нова влада дошла
на власт противно одредбама унутрашњег права – тзв. уставним дискон-
тинуитетом или супротно фундаменталним нормама међународног пра-
ва.488 Држава која даје признање новој влади у пракси образлаже читавим
488 Feldman, „Recognition of States and Governments in Present-Day International Law“, in

Contemporary International Law, ed. by Tunkin, 1969, стр. 204–215; Verhoeven, La reconnaissance
internationale dans la pratique contemporaine: les relations internationales, 1975, стр. 93–95. Ре-
цимо, још 1863. године чилеански Конгрес је донео одлуку да не признаје Максимилијана
спектром примарних и секундарних разлога, почев од ефективне контроле

коју нова влада поседује, разлог који се обично узима као одлучујући, пре-
ко подршке становништва до поштовања права других држава и људских
права те околности да стицање власти не дугује страној војној помоћи.
У међусобним односима признање нове владе отвара могућност за ус-
постављање нормалних билатералних односа попут дипломатских и кон-
зуларних, те склапање споразума о питањима од заједничког интереса. У
политичком смислу, признање има посебну тежину за нову владу, будући
да учвршћује њену власт и квалификује је као партнера у међународним
односима.
Непризнавање нове владе има првенствено политичко значење, јер
у пракси није неуобичајено да се са непризнатом владом одржавају тзв.
неформални дипломатски контакти, склапају споразуми у форми modus
vivendija, издају заједничка саопштења (joint communique).489
У пракси је било и примера колективног непризнавања нових влада на
основу одлука органа Организације уједињених нација. Колективно непри-
знавање режима Јана Смита у Јужној Родезији,490 и покушаја расистичке
Јужноафричке уније да установи белу, мањинску привремену владу, било је
ослоњено на Главу VII Повеље УН.491
Тешко је наћи област међународног права која је тако „рђаво схваће-
на и тако конфузна као што је признање нових држава и нових влада.“492
Признање влада је како у својој правној конструкцији тако и у примени
оптерећено готово нерешивим контроверзама.
Што се правне конструкције признања нових влада тиче, нејасан је
правни основ признавања владе као такве будући да је она само институ-
ционални облик суверене власти као елемента појма државе. Теза по којој
у случају противуставне промене владе долази до дисконтинуитета државе
је неодржива,493 јер, како кажу њене присталице, „нова“ држава аутомат-
ски наслеђује corpus права и обавеза „старе“ државе. Излази, дакле, да дис-
континуитета државе и нема у случају притивуставне промене владе.
Пракса признавања нових влада је суштински обележена политичким
интересима државе која даје признање. Признање нове владе мотивисано
је, по правилу, идеолошком блискошћу или прагматичним добицима а ви-
соки принципи који се у тим приликама обично истичу су попут позориш-
них кулиса.494 Правни резон би, стога, сугерисао да се установа признања
за владара Мексика јер је монархија страна регионалном америчком праву. Од 90-их го-
дина XIX veka оживљава легитимистички приступ по коме признање заслужују само вла-
де које потпомажу општи напор промоције западног модела демократије. В. M. J. Petersen,
Recognition of Governments, Legal doctrine and State Practice, 1815–1995, str. 183.
489 В. J. B. Moore, Digest of International Law, I, стр. 235.
490 SC Resolutions 217(1965), 277(1970) i 448(1979).
491 SC Resolutions 276(1970), 556(1985).
492 P. M. Brown, „The Legal Effects of Recognition“, AJIL 1950, No. 4, стр. 617.
493 Livonius, Die volkerrechtliche Anerkennung, 1934, стр. 67–72.
494 Рецимо, амерички председник Вилсон је, поводом државног удара извршеног у Мексику 1913.
године одбио да призна нову владу генерала Хуерте са образложењем да нема наклоност пре-
влада искључи из corpus-а појмова међународног права и третира као акт

политичке природе или подвргне извесним правним правилима.
Поимање признања нових влада као политичког акта који егзистира
ван зоне права, може представљати одговарајући израз две релевантне
чињенице: с једне стране, чињенице да је промена влада, макар била из-
ведена и неправним путем, унутрашња ствар државе која не дира у њен
правни идентитет и међународноправни континуитет и, с друге стране,
чињенице да се признање нове владе у основи своди на политичку спрем-
ност да се са њом успостави сарадња. У том смислу исправна је полазна
премиса Естрадове доктрине на основу које је долазак на власт нове владе
унутрашња ствар државе, те да друге државе морају прихватити било коју
владу која дође на власт. За њих се једино поставља питање да ли ће са но-
вом владом успоставити дипломатске или друге односе.
Од понуђених правних решења изгледа прихватљива идеја која лежи
у основи предлога Института за међународно право а по коме нова влада
има право, коме одговара обавеза других држава, да буде призната уко-
лико испуњава два релевантна услова – способност да одржи унутрашњи
поредак и спремност да испуњава преузете међународне обавезе.495 У ос-
нови, релевантна је ефективна власт нове владе а спремност да се поштују
међународне обавезе ваља претпоставити.
Чини се, међутим, извесним да се у блиској будућности постојећа
пракса признавања нових влада не само што се неће суштински мењати
већ да ће добијати на значају због своје инструменталне подобности да
послужи као квази правно средство за остваривање прагматичних циљева
држава које дају признање.
ма онима који користе силу ради задовољења личних амбиција. Испоставило се, међутим,
да је нова влада понајвише иритирала САД укидањем концесија које су америчке компаније
поседовале у Мексику. Након што су концесије враћене, нова влада Мексика призната је de
jure. Hackworth, Digest of International Law, I, стр. 181; Бартош, I, op. cit., стр. 214.
495 M. J. Petersen, op. cit., str 32.
IX. ОСНОВНА ПРАВА И ОБАВЕЗЕ ДРЖАВА
Annand, „Sovereign Equality of States in International Law“, R.C.A.D.I., 1986-II, vol. 197;
Bermejo Garcia, El marco juridico internacional en materia de uso de la fuerza: ambiguedadesy
limites, Livitas, Madrid, 1993; Charpentier – Queneudec, komentar člana 2, tačka 3, u Cot –
Pellet, La Charte des Nations Unies, Economica, 1991; David, „Quelques reflexions sur legalite
economique des Etats“, R.B.D.I., 1974; Economides, „L’obligation de reglement pacifique des
diff rends internationaux“: une norme fondamentale tenue a l’ecart“, Melanges B. Boutros Ghali,
Bruylant, Bruxelles, 1999; Guillaume, коментар члана 2, тачка 7. Повеље, у Cot – Pellet, La
Charte des Nations Unies, Economica, 1991; Higgins, „The Legal Limits to the Use of Force by
Sovereign States. UN Practice“, B.Yb.I.L., 1961; Јакић, Ж., „Декларација о начелима међуна-
родног права која се односе на пријатељске односе и сарадњу међу државама у складу са
Повељом УН“, ЈРМП, 1–2/1996; Kingsbury, „Sovereignty and Inequality“, E.J.I.L., 1998; Leygue,
L’origine du principe de legalite souveraine des Etats et son evolution, These Paris, 1972; Mbaye, ко-
ментар члана 2, тачка 1, у Cot – Pellet, La Charte des Nations Unies, Economica, 1991; Pazartzis,
Les engagements internationaux en matiere de reglement pacifique des differends entre Etats, L.G.D.J.,
1992; Politis, „Le problčme des limitations de la souverainete“, R.C.A.D.I., 1925-I; Preuss, „Article
2, paragraphe 7 of the Charter of the U.N. and Matters of Domestic Jurisdiction“, R.C.A.D.I.,
1949-I, vol. 74; Шаховић, М., „Неинтервенција и међународно право“, M.Pol., 1980/731;
Treves, „La declaration des Nations Unies sur le renforcement de l’efficacite du principe du non-
recours a la force“, A.F.D.I., 1987; Verdross, „La competence nationale dans le cadre de l’O.N.U. et
l’independance de l’Etat“, R.G.D.I.P., 1965; Verdross, „Le principe de la non-intervention dans les
affaires relevant de la competence nationale d’un Etat et l’article 2, paragraphe 7, de la Charte des
Nations Unies“, Mel. Rousseau, Pedone, 1974; Verhoeven, „Non-intervention: affaires interieures
ou vie privee?“, Mel. Virally; Virally, коментар члана 2, тачка 4. Повеље, у Cot – Pellet, La
Charte des Nations Unies, Economica, 1991; Watson, „Auto-interpretation, Competence and the
Continuing Validity of Article 2(7) of the U.N. Charter“, A.J.I.L., 1977; Wehberg, „L’interdiction du
recours a la force. Le principe et les problemes qui se posent“, R.C.A.D.I., 1951-I, vol. 78; Wengler,
„L’interdiction du recours a la force. Problčmes et tendances“, R.B.D.I., 1971; Zourek, L’interdiction
de l’emploi de la force en droit international, Sijthoff, Leyde, 1974.
Теоријска концепција основних права и дужности држава има дугу
предисторију. Развијала се почев од Вателовог схватања универзалне људске
заједнице подвргнуте конкретним правима и обавезама, преко Волфовог
схватања природних права држава и Мартенсовог система апсолутних пра-
ва до теорије о фундаменталним или примордијалним правима држава у
неонатуралистичкој реакцији на правни волунтаризам током XIX века.
Заједнички именитељ ових теоријских схватања, без обзира на то да ли
се она изричито наводе, је њихова природноправна вокација. Посматрана
су, по правилу, као нека врста еквивалента основних права и слобода поје-
динаца. Везана су за личност државе, тако да настају самим конституис-
ањем државе као субјекта међународног права ipso facto и ab initio. Поседо-
вање фундаменталних права по овим учењима је инхерентно, независно од
воље државе, а губитак неког од фундаменталних права означава нестанак
државе као правне личности.
Иако класична теорија није изградила општеприхваћену поделу основ-

них права држава, може се рећи да је она у основи обухватила право на
сувереност и независност, право на једнакост, право на поштовање, право
на самоодржање и право на саобраћај.
У природноправној конструкцији међународног права фундаментал-
ним правима припада посебно место. Тако, по мишљењу Ле Фира, фунда-
ментална права представљају сам основ, conditio sine qua non међународног
поретка, јер „ако не постоји фундаментално право државе, онда без сумње,
још мање постоје секундарна права, у смислу да не постоји ни једно право
држава, а свако међународно јавно право, онако како је до сада схватано,
налази се без предмета.“ Овакво одређење фундаменталних права држава
налазимо и у неким регионалним међународним инструментима.496
Теоријска концепција о фундаменталним правима и дужностима др-
жава тешко је продрла у ткиво позитивног међународног права.
У оквиру Друштва народа, иако је Поткомитет експерата за кодификацију међународ-
ног права предузео испитивање могућности кодификације фундаменталних права и дуж-
ности држава, 1930. године одустало се од кодификације. Извесни елементи концепције
фундаменталних права држава уграђени су у Повељу УН. Примера ради, квалификација
права држава на самоодбрану из члана 51. Повеље као урођеног права неспорно представља
рефлекс природноправног схватања о основним правима и дужностима држава. Потпу-
на кодификација ових права тешко је ишла и у пракси УН. Већ на конференцији у Сан
Франциску 1945. године, приликом доношења Повеље УН, неке државе предложиле су да
се у текст Повеље унесе Декларација о основним правима и дужностима држава. Предлог
је упућен припремној Комисији за кодификацију и постепени развој међународног права, а
доцније новоустановљеној Комисији за међународно право. Након што је обавила стручни
део посла Комисија за међународно право поднела је пројекат Декларације о основним пра-
вима и дужностима држава Генералној скупштини УН. Нацрт Декларације привремено је
прихваћен од стране Генералне скупштине као руководно начело, основно упутство које др-
жаве треба да следе у својим међусобним односима, али сама Декларација није прихваћена.
Извесни резултати постигнути су на регионалном, интерамеричком нивоу. Тако је у оквиру
Панамеричке уније 1933. године донета Конвенција о правима и дужностима држава коју
је ратификовало 16 америчких држава. Пројекат Декларације о правима и дужностима аме-
ричких држава усвојен од стране Управног одбора Организације америчких држава унет је
у Повељу Организације америчких држава на Панамеричкој конференцији 1948. године.497
Чињеница да није донета кодификација основних права и дужности
држава не значи да су основна права и дужности теоријска концепција од-
војена од позитивног међународног права.
Повеља УН садржи суштинске конститутивне елементе основних пра-
ва и дужности. Елементи института основних права и дужности држава
дефинисани су у Повељи експлицитно и имплицитно. Као илустрацију
експлицитног навођења основних права држава можемо навести члан 51.
Повеље који право на самоодбрану одређује као урођено право сваке др-
жаве, независно од њеног чланства у Организацији. Имплицитне консти-
тутивне елементе основних права и дужности држава налазимо посебно
у члану 1. и 2. Повеље. Ови елементи разрађени су у Декларацији начела
496 Конвенција о правима и обавезама држава (1933) усвојена на VII панамеричкој конферен-
цији, Повеља Организације америчких држава, усвојена на IX конференцији америчких др-
жава од 1948. године.
497 Члан 5. глава III.
IX. Основна права и обавезе држава 207
међународног права о пријатељским односима и сарадњи између држава у

складу са Повељом (1970). Иако Декларација eo nomine не наводи основна
права и дужности, у њеној садржини препознаје се нормативни рељеф ос-
новних права и дужности.
Основна права и дужности нису у свом чистом облику уграђена у Де-
кларацију. Она су, у ствари, правне вредности које је Декларација узела
за основу конструкције фундаменталних начела међународног права која
треба да регулишу односе између држава. У исто време, основна права
су, непосредно или посредно, заштитни објект начела међународног пра-
ва о пријатељским односима и сарадњи између држава као оперативне,
дејствујуће категорије позитивног међународног права.
Рецимо, начело забране претње или употребе силе у међусобним од-
носима држава, те забрана интервенције, штите независност и сувереност
држава. Једнак учинак има и начело забране мешања у унутрашње и спољ-
не послове држава.
Сувереност и независност државе су тесно повезане, чине, штавише, два лица истог
правног феномена. Независност је, у ствари, суверенитет у односима између држава. Као
што је истакнуто у издвојеном мишљењу више судија у случају који се тицао аустро-не-
мачке царинске уније „једна држава не би могла бити независна у правом смислу ако је
стављена у стање зависности од друге силе, ако је сама престала да врши summa potestats
или суверенитет у оквиру своје сопствене територије.“498
Веза између суверенитета и независности испољава се не само као позитивна него и
као негативна веза, будући да држава, управо на основу права на независност, може огра-
ничити своју слободу акције на међународном и унутрашњем плану под условом да услед
тога држава не буде лишена својих основних, органских овлашћења.
Обавеза држава да сарађују у складу са Повељом Уједињених нација
афирмише три класична основна права држава: право на једнакост, право
на саобраћај у ширем смислу речи и право државе на међународну личност.
1. ОБАВЕЗА ДРЖАВА ДА СЕ УЗДРЖЕ ОД ПРЕТЊЕ

ИЛИ УПОТРЕБЕ СИЛЕ У МЕЂУСОБНИМ ОДНОСИМА
Обавеза држава да се уздрже од претње или употребе силе у међусоб-
ним односима поседује суштински значај за конституисање међународног
поретка као правног поретка. С правом се примећује да је успостављање
разлике између законите и незаконите употребе силе примарни задатак
сваког правног система.499 Уколико држава може према свом нахођењу да
примени силу у својим односима са другим државама, а да при томе не
трпи никакве правне санкције, онда се оправдано поставља питање да ли
је она субјект конкретног правног поретка, и, на крају, да ли тај правни
поредак стварно постоји? Употреба силе у односима субјеката је, у ствари,
индикатор степена развијености конкретног правног поретка, те стога не
498 Custom Regime between Germany and Austria, Advisory Opinion“, 1931, P.C.I.J., Ser A/B, No. 41
(1931).
499 U. L. Briely, Basis of Obligation in International Law and other Papers, ed. by H. Lauterpacht and
C. H. M. Waldock, 1958, стр. 230.
изненађује да се о класичном међународном праву, у коме је била допуште-

на употреба силе у међусобним односима држава, говорило као о прими-
тивном и неизграђеном.500
Повеља УН утврђује у члану 2. (4) да „Сви чланови се у својим међу-
собним односима уздржавају од претње или употребе силе против тери-
торијалног интегритета или политичке независности сваке државе, или на
сваки други начин несагласан са циљевима УН.“
Одредба о забрани претње или употребе силе супротно начелима По-
веље поседује универзалну важност. Сходно члану 2 (6) Повеље: „Органи-
зација осигурава да државе које нису чланице УН поступају у складу са
овим начелима колико је то потребно за одржавање међународног мира и
безбедности.“ Забрана употребе силе у међусобним односима држава пред-
ставља норму jus cogens-а. Когентни карактер забране употребе и претње
силом потврђен је и одредбама Конвенције о уговорном праву (1969).501
До оснивања прве универзалне политичке организације – Друштва народа – рат је
био допуштено средство у односима између држава, нека врста суда у коме је пресуђивао
аргумент силе. Пакт Друштва народа ограничио је право држава на неконтролисано при-
бегавање претњи или употреби силе. Наиме, чланице Пакта су се изричито обавезале да
сваки рат или претња ратом који се посредно или непосредно односе на једну од чланица,
интересују цело Друштво народа које је дужно да предузме одговарајуће мере за успешно
одржање мира између народа (члан 11. Пакта), те да су сагласне да било који спор који би
могао искрснути међу њима подвргну арбитражи, судском решавању или разматрању Са-
вета Друштва народа. У случају неуспеха покушаја мирног решавања спора, странке у спору
су биле слободне да прибегну употреби силе. Стога, можемо рећи да Пакт Друштва народа
није установио забрану рата већ је ограничио прибегавање рату на процедуралној основи.
И поред тога, несумњив је значај конкретне одредбе Пакта, с обзиром на широк круг др-
жава које су приступиле Пакту,502 као и чињенице да се радило о уговору вишег типа, о
уставном акту универзалне политичке организације.
Корак даље иде Бриан-Келогов Пакт (Briand-Kellog) (1928). Чланом 1. Пакта државе
уговорнице су осудиле „прибегавање рату ради решавања међународних спорова и одричу
се рата као инструмента националне политике у њиховим међусобним односима.“ Иако је
Пакт обухватио 63 државе, чињеница да се није односио на употребу силе која не поприма
екстремни облик рата, с једне стране, и одсуство механизама које би обезбеђивале његову
ефикасност, с друге стране, не дозвољава закључак да је Пакт апсолутно забранио употребу
силе у међународним односима. Брианд-Келлогов пакт је, међутим, извршио непосредан
утицај на доношење већег броја билатералних и мултилатералних инструмената који су де-
лимично превазишли слабости самог Пакта.503 Са ослонцем на ову чињеницу формирало
се мишљење да је забрана прибегавања рату постала обичајно правило општег међународ-
ног права и пре доношења Повеље УН. Примећује се да „пракса држава између 1920. и 1945.
а посебно између 1928. и 1945. пружа адекватан доказ обичајног правила да је употреба
силе као инструмента националне политике илегална изузев у случају самоодбране.504
500 В. Szwarzenberger, International Law and Order, 1981, стр. 17.

501 Члан 52. Конвенције утврђује: „Ништав је сваки уговор чије је закључење постигнуто пре-
тњом или употребом силе или кршењем принципа Повеље Уједињених нација“. В. M. Bothe,
„The consequences of prohibition of use of force“, ZAORV 1967, vol. 27, No. 3, стр. 507–508; Paul,
„Legal consequences of conflict between a treaty and an imperative norm of general international
law“, OZOR 1971, vol. 21, стр. 39.
502 Према публикацији Информативног одељења Главног секретаријата Друштва народа из
1925. године у чланству Друштва било је 55 држава.
503 Systematic Survey of Treaties for the Pacific Settelement of Disputes 1928–1948, 1949.
504 Brownile, International Law and the Use of Force by States, 1963, стр. 110; takođe, McNair, Law of
Treaties, 1961, стр. 216. Baxter, „Treaties and Custom“, RdC, 1970, vol. 129, стр. 57–58.
Забрана претње и употребе силе установљена је Повељом УН није ап-

солутне природе, будући да трпи изузетке. Повеља наводи три изузетка
од забране претње и употребе силе: а) колективне мере које, у складу са
главом VII Повеље, предузима Савет безбедности; б) индивидуалну и ко-
лективну самоодбрану и в) мере против бивших непријатељских држава.
Трећи изузетак је историјске природе, јер се односи на бивше непријатељс-
ке земље у Другом светском рату.
Декларација начела међународног права о пријатељским односима
и сарадњи између држава (1970), конкретизујући општу забрану из чла-
на 2.(4) Повеље, наводи посебне случајеве забране употребе или претње
силом. Између осталог, забрану претње или употребе силе ради кршења
постојећих граница држава укључујући и територијалне спорове; забра-
ну организовања и подстицања аката грађанског рата, или терористичких
аката на територији друге државе; забрану присвајања територија друге др-
жаве употребом или претњом силе.505
Когентни карактер поседује како општа забрана употребе и претње
силе у међународним односима, тако и изузеци од општег правила. То под-
разумева, између осталог, да се општа забрана или изузетак могу дерогира-
ти само новонасталом нормом jus cogens-а (jus cogens superveniens).506
Забрана претње и употребе силе, као универзална норма, везује држа-
ве и међународне организације које поседују фактичку и правну могућност
да употребе силу. Иако забрана употребе силе, како је наглашено у Декла-
рацији начела међународног права из 1970. године, не дира у овлашћења
Савета безбедности на основу Главе VII Повеље, не би се могло прихватити
да Савет безбедности може предузимати принудне мере независно од ре-
левантних норми Повеље. Савет безбедности подлеже обавези поштовања
Повеље и међународног права. Члан 25. Повеље утврђује да чланови УН су
обавезни да „прихватају и извршавају одлуке Савета безбедности у саглас-
ности са Повељом.“ Проблем је, међутим, у томе што одлуке Савета без-
бедности донете на основу главе VII Повеље не подлежу судској контроли,
тј. у пракси нису предмет оцене од стране Међународног суда правде.
2. ОБАВЕЗА РЕШАВАЊА МЕЂУНАРОДНИХ

СПОРОВА МИРНИМ СРЕДСТВИМА
Обавеза решавања спорова мирним путем и уздржавања од претње
и употребе силе чине логичко јединство, комплементарне су природе.
Повеља УН у члану 2(3) утврђује обавезу да „сви чланови решавају своје
спорове мирним начинима, тако да међународни мир и безбедност као ни
правда не буду повређени.“
505 Ово правило деривира из тзв. Стимсонове доктрине формулисане 1932. године. Америч-
ки државни секретар Х. Стимсон је јануара 1932. године у истоветним нормама упућеним
Кини и Јапану истакао да САД не намеравају признати било какву ситуацију, уговор или
споразум који би био донет на начине супротне одредбама и обавезама на основу Париског
пакта. Ова доктрина је касније широко прихваћена и прерасла у норму позитивног права.
Briely, Law of Nations, 1952, стр. 847.
506 Види напред о тзв. хуманитарној интервенцији.
Обавеза мирног решавања спорова разрађена је у глави VI Повеље, по-

себно у члану 33. који упућује на начине мирног решавања. Члан 33. По-
веље утврђује: „1. странке у сваком спору, чије трајање може да угрози одр-
жање међународног мира и безбедности, треба да траже решења пре свега
путем преговора, анкетне комисије, посредовања, измирења, судског реша-
вања, прибегавања регионалним установама или споразумима или другим
начинима мирног решавања по своме сопственом избору.“ Садржај члана
33. је интерпретативног карактера у односу на обавезу мирног решавања
садржаног у члану 2.(4) Повеље. У оквирима когентне обавезе о мирном
решавању (која се односи на све спорове, а не само на спорове који могу
угрозити међународни мир и безбедност), државама је остављена слобода
у односу на начине посредством којих се ова когентна обавеза остварује.
Другим речима, општа обавеза решавања спорова мирним путем не установљава хије-
рархију техничких начина мирног решавања. Државе, међутим, могу установити одгова-
рајућу хијерархију средстава мирног решавања спора билатералним или мултилатералним
аранжманима.
Уговори који предвиђају и дипломатски начин решавања спора, обично садрже вишес-
тепени поступак. Странке у спору, по правилу, покушавају да решење пронађу неким од ди-
пломатских начина а ако ти покушаји не уроде плодом неретко се установљава надлежност
међународног судског ауторитета. Рецимо, Уговор о арбитражи између краљевине СХС и
САД из 1929. године, предвиђа у члану I да ће се спорови који се односе на међународ-
на питања између уговорница „који не могу бити расправљени дипломатским путем, нити
прибегавањем некој погодној комисији за пријатељско расправљање спорних питања (кон-
цилијација), и који, с обзиром на своју погодну природу за одлуке у које би се применили
принципи права и правичности, могу бити суђени, биће поднесени Сталном суду...“ У овак-
вим случајевима претходно исцрпљење утврђених дипломатских начина решавања спора је
релевантан услов за заснивање надлежности међународног судског органа. У новије време
неретко уговорнице уносе у уговоре тзв. компромисорне клаузуле којима предвиђају право
једне од странака у спору око тумачења и примене уговора да једностраним путем заснују
надлежност међународног суда. (нпр. члан IX Конвенције о геноциду из 1948. године). Ком-
промисорна клаузула сама по себи не искључује ни покушај дипломатског решавања спора
пре подношења тужбе надлежном међународном суду. У пракси нису непознати случајеви
да уговор о мирном решавању спорова предвиди могућност симултаног покретања про-
цедуре дипломатског решавања од једне стране уговорнице и покретања судског или ар-
битражног поступка од друге стране.507 У том случају, по правилу се суспендује поступак
решавања спора док се суд или арбитража не изјасне о својој надлежности.
Обавеза мирног решавања спорова тиче се првенствено начина и сред-
става који се могу применити у решавању спора. Она не садржи обавезу
држава да реше све спорове са другим државама, већ обавезу да у поступку
решавања не примењују силу и претњу силом, док се решење не изнађе.
Обавеза мирног решавања спорова је, дакле, процесне и инструменталне
природе и, као таква, подложна могућим злоупотребама. Није редак слу-
чај да држава у спору формално поштује обавезу мирног решавања спо-
рова тако што приступа дипломатским преговорима или неком другом
дипломатском начину решавања, али то чини несавесно. Или да странка
у спору одбија да прихвати конкретан, технички начин решавања спорова.
Несавесно понашање једне или обе стране у спору представља индиректно
кршење обавезе мирног решавања међународних спорова.
507 Уговор о концилијацији и арбитражној комисији између Норвешке и Финске од 1924. године.
Да би се обавези мирног решавања спорова дало суштинско, мате-

ријално значење установљена је обавеза странака у спору да, у случају да
не могу да дођу до решења једним од начина мирног решавања, продуже
да траже решење спора другим мирним средствима о којима ће се сагла-
сити.508 Поред тога, државе – странке у међународном спору, као и друге
државе треба да се уздрже од сваког акта који може да погорша ситуацију
пре него што се изнађе решење конкретног спора.509
У случају да не могу изнаћи решење спора, странке у спору би тре-
бало да скрену пажњу Савету безбедности или Генералној скупштини на
конкретан спор. Савет безбедности, делујући на основу главе VI (Мирно
решавање спора) Повеље може у свакој фази спора да препоручи одгова-
рајуће поступке или методе уређења водећи рачуна о томе да би стран-
ке, по правилу, требало да правне спорове износе пред Међународни суд
правде у сагласности са одредбама Статута Суда.510 У случају да се ради
о спору који може угрозити одржање међународног мира и безбедности,
Савет безбедности може одлучити да донесе препоруку о решењу спора511.
3. ПРАВО НА САМООДБРАНУ
Члан 51. Повеље УН садржи пермисивну норму која се односи на упо-
требу силе (индивидуална и колективна самоодбрана). Члан 51. утврђује
да: „Ништа у овој Повељи не умањује урођено право на индивидуалну или
колективну самоодбрану у случају оружаног напада против члана УН...“
Два су основна обележја права на самоодбрану утврђеног чланом 51.
Повеље:
а) право на индивидуалну и колективну самоодбрану квалификује се
као „урођено право.“ Другим речима, смисао члана 51. Повеље није у томе
да конституише право на самоодбрану већ у изричитом признању његовог
постојања;512
б) право на самоодбрану припада свим државама, како чланицама УН
тако и нечланицама.
Право на самоодбрану представља изузетак у односу на правило о за-
брани употребе силе. И основно правило и изузетак од правила су когент-
не правне снаге, с тим што је норма о употреби силе или претње силом
прохибитивне природе а норма која утврђује право на самоодбрану пер-
мисивне природе. Ratio постојања права на самоодбрану је да, у условима
недовољно изграђеног међународног поретка, оправда употребу силе под
одређеним условима. Услови за вршење права на самоодбрану утврђени су
чланом 51. Повеље и нормама обичајног права. Релевантни услови су:
508 Параграф 3. Принципа II Декларације о мирном решавању спорова донете у Манили 1982.
године, GARES 37/10.
509 Параграф 4. Принципа II Декларације од 1970; параграф 8. Декларације из Маниле.
512 В. Goodrich-Hambro-Simons, Commentary of United Nations Charter, 1969, стр. 344.
а) право на вршење самоодбране конституише се у случају спољног

оружаног напада на територију државе. Може се узети да израз „оружани
напад“ обухвата акте агресије како су дефинисани у члану 3. Резолуције
Генералне скупштине 3314 (XXIX). Реч „територија“ у конкретном случају
има екстензивно значење, тако да поред копнене, поморске и ваздушне те-
риторије подразумева и ратне бродове и ваздухоплове који се налазе из-
ван државног подручја. Самоодбрани се, међутим, не би могло прибећи у
случају угрожавања лица и имовине државе на територији друге државе.513
Оружани напад као услов за предузимање легитимне самоодбране у
смислу члана 51. Повеље искључује легалност тзв. превентивне или пре-
тпостављене самоодбране (У пракси се понекад назива и превентивни
рат). Претпостављена или превентивна самоодбрана подразумева могућ-
ност да држава предузме превентивну оружану акцију у случају наводних
припрема или понашања друге стране која разумно указује на скори напад.
У прошлости је широко коришћена. Тако је нацистичка Немачка, према
аргументима изнетим на Нирнбершком суђењу, предузела инвазију Нор-
вешке 1941. године као акт „самоодбране“ у светлости наводне опасности
од савезничког искрцавања у тој земљи.514 Право на превентивну самоод-
брану се понекад резервисало и у односу на територије које нису улазиле
у државну територију. Рецимо, Велика Британија је резервисала право на
„самоодбрану“ у односу на обавезе из Пакта Друштва народа и Локарн-
ског уговора наводећи да „постоје извесни региони у свету чије благостање
конституише специјални и витални интерес за наш мир и сигурност. Њи-
хова заштита од напада за Велику Британију је мера самоодбране.“515
Превентивној или претпостављеној самоодбрани се прибегава
и данас, углавном, позивањем на обичајно међународно право. САД
су 14. априла 1986. године, бомбардовале циљеве на територији Ли-
бије, квалификујући је као „превентивну акцију против терористичких
инсталација.“516 Израел је 1981. године бомбардовао нуклеарни реактор
у изградњи у Ираку и правдао оружани напад претпостављеном самоод-
браном.517 Колективна самоодбрана фигурирала је и као основ припрема
САД и неких других земаља за рат против Ирака, јер, наводно, оружје за
масовно уништење које је Ирак производио представља претњу безбед-
ности и виталним интересима САД.
Концепт претпостављене или превентивне самоодбране је у очитом
раскораку са духом и словом члана 51. Повеље УН.
513 САД су инвазију на Панаму децембра 1989. године, правдале, између осталог, нужношћу
заштите живота и благостања Американаца у Панами. Председник Реган је инвазију оква-
лификовао као вршење права на самоодбрану утврђеног чланом 51. Повеље УН. – За кри-
тику в. Henkin, „The Invasion of Panama Under International Law, a Gross Violation“, Columbia
Journal of Transnational Law, vol. 29, 1991, стр. 293; AJIL 1990, vol. 84, стр. 494.
514 AJIL, 1947, vol. 41. стр. 205.
515 Waldock, „The Regulation of Use of Force by Individual States in International Law“, RdC, 1952,
vol. 81, стр. 472.
516 Henkin, Pugh, Schachter, Smith, op. cit., стр. 922.
517 AJIL, 1983, vol. 77, стр. 584.
Широко тумачење самоодбране518 је у функцији дерогације прави-

ла која забрањују једнострану употребу силе у односима између држава.
Позивање на обичајно право (посебно се у том смислу наводи спор Ка-
ролине између САД и Велике Британије из 1837. године у коме је, између
осталог, истакнуто да је „самоодбрана оправдана једино у случају неот-
клоњиве опасности која не даје могућност избора и не оставља времена
за размишљање),519 нема снагу правног аргумента који оправдава концепт
превентивне или претпостављене самоодбране, будући да је члан 51. По-
веље норма jus cogens-а тако да је обичајна пракса супротна тој норми ли-
шена правне снаге. У систему Повеље УН право на самоодбрану је форму-
лисано као дефанзивно право.
б) Самоодбрана по свом интензитету мора бити пропорционална ору-
жаном нападу. У пракси пропорционалност није једноставно одредити.
Ваља је ценити функционално, тј. у смислу силе потребне да се одбије ору-
жани напад на политичку независност и територијални интегритет државе
у контексту околности сваког конкретног случаја.
Као илустрација, у том смислу, може послужити становиште Међународног суда
правде у спору Никарагва између САД и Никарагве (1986). САД су, наиме, тврдиле да
оружана акција коју су предузеле против Никарагве представља меру самоодбране у
смислу члана 5. Повеље ОАД због помоћи коју је наводно влада Никарагве пружила по-
буњеницима у Салвадору. Иако Суд није прихватио тврдњу да се у конкретном случају
радило о колективној самоодбрани, упустио се у испитивање услова пропорционалности
својственог праву на самоодбрану. Том приликом је нашао да америчке оружане актив-
ности против Никарагве које су се састојале у минирању никарагванске луке и нападима
на луке, нафтна постројења и друге објекте не испуњавају услов пропорционалности у
односу на мере помоћи коју је влада Никарагве пружила устаницима у Салвадору без
обзира на њихов обим.520
в) Право на самоодбрану је привремено право. Привременост права

на самоодбрану има два вида: фактички и правни.
Привремени карактер права на самоодбрану у фактичком смислу под-
разумева да право на самоодбрану престаје у моменту када држава која
прибегава самоодбрани одбије напад друге државе. Могло би се рећи да у
конкретном случају постоји аналогија са правом на нужну одбрану у кри-
вичном праву. У пракси државе неретко прибегавају такозваној продуже-
ној самоодбрани, са намером да униште војне или друге потенцијале агре-
сора како би спречиле поновљени напад.
Током вијетнамског рата, северно-вијетнамски торпедни чамци су 2. и 4. августа 1964.
године напали америчке ратне бродове у Тонкиншком заливу али је тај напад одбијен. САД
су тврдиле да су се напади догодили на отвореном мору, а Северни Вијетнам да су америч-
ки ратни бродови неовлашћено ушли у вијетнамске територијалне воде. Позивајући се на
право на самоодбрану америчке снаге су 5. августа бомбардовале поморске базе у којима
су били стационирани вијетнамски торпедни чамци и складишта нафте за снабдевање по-
518 За облике широког тумачења права на самоодбрану у политичкој пракси држава видети:
Schachter, у Henkin, op. cit., стр. 919–920.
519 В. Harris, op. cit., стр. 895.
520 Military and Paramilitary Activities in and against Nicaragua, Merits, Judgment, ICJ Reports 1986,
para. 237.
морских база. У дискусији која је тим поводом вођена у Савету безбедности, представник
СССР је напад оквалификовао као акт агресије.521
Правни вид привремености права на самоодбрану везан је за систем
колективне безбедности. Дизајнирано као привремено право коме држа-
ва – жртва напада прибегава, право на самоодбрану престаје активирањем
механизма колективне безбедности тј. преузимањем обавезе од стране Са-
вета безбедности да спречи оружани напад.
У периоду блоковске поделе Савет безбедности је у великом броју случајева про-
пуштао да обавља своје дужности из члана 24. Повеље услед вета од неког од сталних чла-
нова Савета. Стога је долазило до великог раскорака између нормативног и фактичког у
примени члана 51. Повеље. Посебно су мале и нејаке земље биле препуштене саме себи и
упућене на самоодбрану у случају ако су се нашле на мети оружаних напада великих сила
– сталних чланица Савета безбедности. У таквим случајевима право на самоодбрану је пре-
растало у право на самозаштиту а исход вршења самозаштите је суштински био одређен
односом снага – фактицитетом – а не у координатама права на самоодбрану и колективне
безбедности.
г) Обавештавање Савета безбедности. Члан 51. Повеље, између оста-

лог, утврђује да су чланице УН које прибегавају вршењу права на самоод-
брану у смислу члана 51, обавезне да одмах обавесте Савет безбедности о
предузетим мерама. Иако на први поглед процедуралне природе, обавеза
обавештавања Савета безбедности потпада под општу обавезу савесног
испуњавања обавеза предузетих Повељом УН. Као процедурални захтев
обавезу обавештавања ваља либерално тумачити, тако да би се овај захтев
могао сматрати испуњеним и у случају ако је обавештење о оружаном на-
паду дато у форми опште декларације упућене међународној заједници а
не само ако је адресовано на Савет безбедности.
4. ЗАБРАНА ИНТЕРВЕНЦИЈЕ У
УНУТРАШЊЕ И СПОЉНЕ ПОСЛОВЕ
Идеја о забрани интервенције у унутрашње послове других држава
стара је колико и идеја о међународном праву.
У смислу посебног правила неинтервенцију је у теорију први увео
Вател. De lege ferenda разматрања о неинтервенцији била су у дубоком
раскораку са праксом, будући да је тадашњи систем међународног пра-
ва допуштао неконтролисану употребу силе од стране држава. У таквим
условима забрана интервенције се повремено стипулисала билатералним
или мултилатералним уговорима.522 Радило се, међутим, о изолованим
уговорним аранжманима у мору интервенција које су се дешавале посебно
у време великих друштвених промена и револуција. Монроова доктрина,
која се често узима за зачетак правила о неинтервенцији у међународном
521 Harris, op. cit., стр. 901.

522 Рецимо, Уговор из Либека (1629) којим се немачки цар одриче интервенције у Данској,
а Данска се обавезала да неће интервенисати у Царевини; Пиринејски уговор (1659)
којим се Француска обавезала да неће интервенисати у Португалији. В: A. Rivijer, Osnovi
međunarodnog prava, 1897, стр. 411–421.
праву523 пре је политички инструмент очувања америчког континента као

интересне сфере САД него антиинтервенционистичка доктрина.
Епитет нормативног ембриона неинтервенције у међународном праву
заслужује тзв. Драгова доктрина.
Три велике европске силе – Велика Британија, Немачка и Италија – су 1903. године
предузеле војну акцију против Венецуеле како би наплатиле дуг од ове државе. Тим пово-
дом је аргентински министар иностраних послова Драго упутио меморандум влади САД
тражећи забрану употребе силе у циљу наплате финансијских потраживања. Предлог је, уз
извесне модификације, послужио као основ за формулисање посебног правила унетог у II
Конвенцију на Хашкој конференцији од 1907. године.
Простор за конституисање неинтервенције као самосталне, посебне
забране настаје увођењем у позитивно међународно право правила о за-
брани претње и употребе силе у односима између држава. Након ступања
на снагу Пакта Друштва народа закључен је један број регионалних, била-
тералних и мултилатералних аранжмана који су интервенцију квалифико-
вали као противправни акт.
Конвенција о правима и дужностима држава усвојена у Монтевидеу 1933. године
утврђује да „ниједна држава нема право да интервенише у унутрашње и спољне послове друге
државе.“ Ова Конвенција, ратификована од стране 16 америчких држава, допуњена је про-
токолом из Буенос Аиреса из 1936. године и Декларацијом усвојеном 1938. године у Лими.
У декларацијама придодатим Конвенцији о дефиницији агресије (1933), која није ступила на
снагу, СССР и друге земље су навеле да ниједан акт агресије не може бити оправдан по осно-
ву мешања у унутрашње ствари држава. Неинтервенција је апострофирана и на Бриселској
конференцији одржаној 1937. године у смислу да не постоји правни основ „за употребу ору-
жане силе против било које државе у циљу интервенције у унутрашњи режим друге државе.“
Интересантно је да су уговоре о забрани интервенције међу првима закључиле велике силе.
Тако су 1933. године САД и Совјетски Савез закључиле споразум којим су се обавезале да
ће се „уздржати од мешања у унутрашње послове на било који начин.“ У уговору о узајамној
помоћи, закљученом 1942. године, СССР и Велика Британија су се обавезале да се понашају у
складу са принципом „неинтервенције у унутрашње ствари других држава.“
Иако Повеља УН не регулише изричито интервенцију,524 може се рећи
да је систем УН нормативни простор у коме се конституисала забрана ин-
тервенције у унутрашње ствари држава.
523 У својој посланици упућеној Конгресу 2. децембра 1823. године председник САД Џејмс
Монро (James Monroe) је истакао да се САД неће мешати у послове европских држава, које
имају насеобине у Америци, али да, са своје стране, неће трпети да нове државе на америч-
ком континенту које САД буду признале, буду предмет напада и плена европских држа-
ва, те да ће одбијати свако мешање Европе у послове америчког континента. В: Tucker, The
Monroe Doctrine, 1885. По својој природи једнострана, политичка декларација Монроова
доктрина је касније посредством члана 21. Пакта друштва народа ушла у корпус права ове
међународне организације.
524 Повеља помиње интервенцију једино у члану 2.(7) утврђујући да ништа „у овој Повељи не
овлашћује УН да се мешају у питања која се по суштини налазе у унутрашњој надлежности
сваке државе“. Одредба се углавном тумачи као разграничење надлежности Организације
и надлежности држава. Јавило се тумачење да наведену одредбу не треба схватити само
као одредбу о забрани мешања УН у унутрашње ствари држава, већ и као забрану мешања
држава међусобно у њихове ствари. Каже се да ако је акт интервенције забрањен УН, самим
тим, по логици ствари, мора бити забрањен и државама које имају још мање овлашћења за
самовољно решавање својих међународних спорова. – Д. Митровић, „Немешање у унутра-
шње послове држава“, у Кодификација принципа мирољубиве активне коеЈзистенције,
Зборник радова, 1969, стр. 219.
Допринос Повеље УН конституисању начела неинтервенције испољава

се: а) кроз забрану оружане интервенције конзумирану општом одредбом
члана 2(4) о забрани „претње силом и употребе силе против територијал-
ног интегритета или политичке независности сваке државе“, и б) концеп-
цијом неинтервенције као самосталне установе међународног јавног права.
Од посебног интереса у том смислу су одредбе члана 2.(7), члана 2.(1) и
члана 1.(2) Повеље. Концептуализација неинтервенције извршена је, углав-
ном, Декларацијом начела међународног права о пријатељским односима и
сарадњи између држава (1970).
Декларација проширује забрану оружане интервенције обухваћену
чланом 2.(4) Повеље у два правца:
а) Облици интервенције. До доношења Декларације било је раширено
мишљење да се забрана интервенције односи искључиво на оружану ин-
тервенцију.525 Декларација утврђује да „ниједна држава нити група држава
нема право да интервенише, непосредно или посредно, из било ког разлога,
у унутрашње или спољне послове неке друге државе.“ Забрањена је, према
томе, не само оружана интервенција, већ и „сваки други облик мешања или
свака претња“ уперена против друге државе или против њених политичких,
економских или културних елемената. Другим речима, по Декларацији је
забрањен сваки облик интервенције – дипломатске, финансијско-економске
или пропагандне – уперене против одређених државних вредности;
б) Заштитни објект. Норма о забрани оружане интервенције подразу-
мева као заштитни објект политичку независност и територијални ин-
тегритет држава. Проширење врста забрањених интервенција одражава се
и на заштитни објект норме о забрани интервенције. Декларација из 1970.
године на општи начин утврђује заштитни објект забране интервенције
као „личност државе, њене политичке, економске и културне елементе.“
Поред тога, Декларација као посебне заштитне објекте наводи национални
идентитет у смислу забране употребе силе у циљу лишавања народа њихо-
вог националног идентитета као и право на самоопредељење.
Национални идентитет и право на самоопредељење као заштитне објекте норме о за-
брани интервенције, поред сличности, одликују и разлике. Одредба о националном иден-
титету тиче се народа који се налази у зависном или колонијалном положају, а право на
самоопредељење као заштитни објект има шири домашај будући да се односи на све државе
и народе. Наравно, под условом да се право на самоопредељење врши у складу са реле-
вантним правилима међународног права права дефинисаним у Декларацији. Строго узев-
ши, национални идентитет и самоопредељење нису права или вредности држава будући
да је титулар наведених права народ. Када је реч о државама, онда навођење већег броја
заштитних објеката норме о забрани интервенције, као што то чини Декларација, поседује
првенствено правно-политичко значење, с обзиром на то да су све те предности покривене
синтетичком формулом „политичка независност и интегритет“, као отелотворење свих ос-
новних, есенцијалних вредности државе као суверене политичке јединке.
Норма о забрани интервенције у унутрашње ствари држава је когент-
ног карактера. Једини изузетак трпи у облику интервенције коју предузима
Савет безбедности на основу главе VII Повеље УН.
525 Ibidem, 202–207.

У овој материји постоји упадљив раскорак између нормативног и ствар-

ног. Иако је обавеза уздржавања од мешања у унутрашње ствари других др-
жава у нормативном смислу недвосмислена, пракса интервенција није бит-
није смањена. Очигледно је да је интервенција у унутрашње ствари држава
исувише примамљив изазов за моћне државе да би га се лако одрекле.
Најчешћи облици интервенције су: оружане, економске и пропагандне
интервенције.
Оружане интервенције се обично покушавају приказати као допуште-
не: а) ако до интервенције дође на захтев легалне владе у специфичним
околностима попут државног удара или спољне агресије, и, б) интервен-
ције против тзв. недемократских држава.
У пракси велике државе се неретко позивају на позив или пристанак
државе у коју интервенишу као основ искључења противправности оружа-
не интервенције.526 Овакво становиште ваља примити са великом резер-
вом. Позив легалне владе може само у изузетним околностима представља-
ти основ легализације оружане акције друге државе или групе држава.527
Ваља подвући разлику између позива и пристанка државе у коју се интервенише.
Пристанак као основ искључења противправности треба, у принципу, искључити јер, као
што обично бива у пракси, даје се у току интервенције. Сам израз „пристанак државе“, до-
пушта широко тумачење које је у конкретној ствари недопуштено. Када је реч о позиву
државе у коју се интервенише, он би, прво, морао потећи од органа који је по унутрашњем
праву надлежан за такву радњу. Како је нагласио Међународни суд правде у случају Ника-
рагва, позив од стране опозиционих снага у држави би, у основи, значио релативизацију
принципа неинтервенције.528 По аналогији, то важи и за позив државних органа који не-
мају надлежност у тој ствари. Оружане снаге државе која интервенише би, надаље, морале
бити под командом или контролом легалних органа домаће државе, јер би се у супротном
оружана акција лако могла претворити у „меку“ агресију. У пракси је овај услов тешко ис-
пунити због фактичке позиције у којој се налази држава која тражи страну помоћ.
Недемократски режим као основ оружане интервенције представља
политичку конструкцију, покриће за прибегавање употреби силе про-
тив друге државе, у оштром раскораку са релевантним нормама позити-
вног међународног права, посебно, норми о сувереној једнакости држава
и праву на самоопредељење народа. Појам демократије у мултикултурној,
плуралистичкој међународној заједници је далеко од тога да буде једин-
ствен. Неотуђиво је право сваког народа да изабере облик владавине и по-
литички систем који му одговара. У том погледу недвосмислено је стано-
виште Међународног суда правде дато у случају Никарагва. Као једно од
оправдања за оружану интервенцију, САД су се позвале на налаз америч-
ког Конгреса према коме је никарагванска влада предузела „значајне ко-
раке у правцу успостављања тоталитарног комунистичког диктаторства.“
Оцењујући овај аргумент Међународни суд правде је, између осталог, иста-
као да не може размишљати о стварању новог правила које утврђује „пра-
во интервенције једне државе против друге на основу тога што је последња
526 Henkin, Paugh, Schachter, Smith, op. cit., стр. 907 и даље.
527 Henkin, Paugh, Schachter, Smith, op. cit., стр. 952–954.
стр. 14 i 126.
изабрала неку посебну идеологију или политички систем,“ те да би посту-

пајући тако „учинио бесмисленим фундаментални принцип суверенитета
државе на коме почива читаво међународно право и слободу избора поли-
тичког, социјалног, економског и културног система државе“.529
У суштинском значењу, прихватање концепције по коме је допуштена
интервенција против недемократских режима значило би саглашавање са тзв.
Брежњевљевом и Регановом доктрином о ограниченом суверенитету држава.
Као дозвољен изузетак од норме о забрани оружане интервенције фи-
гурирала је у доба деколонизације оружана интервенција у циљу да се омо-
гући народима под колонијалном управом да остваре право на самоопре-
дељење и независност.530
Под недозвољеном економском интервенцијом подразумева се ин-
тервенција инструментима економске природе која има за циљ лишавање
државе суверених права или њихово ограничавање противно вољи држа-
ве.531 Дакле, економска интервенција је један од изражајних облика интер-
венције. Разлика између, рецимо, оружане и економске интервенције лежи
у инструментима којима се постиже циљ који чини основну супстанцу
интервенције, тј. ускраћивање или ограничавање суверених права државе.
Ирелевантна је, при том, легалност инструмената који се користе. Битно је
да се у контексту интервенције користе као средство принуде.
Економска интервенција је, по својој природи, суптилнији облик ин-
тервенције, тако да није лак задатак разлучити дозвољену од недозвољене
економске интервенције у амбијенту недовољно институционализоване
међународне заједнице. То посебно важи у случају када се економски однос
успоставља између јаких држава, на једној страни, и слабих, на другој. У
циљу да обезбеде финансијска средства неопходна за друштвени развој, па
понекад и сам опстанак, слабе државе су неретко принуђене да прихвате
ограничење својих суверених права. Добру илустрацију у ранијем пери-
оду је, у том смислу представљала пракса неоколонијализма, када су моћне
европске земље – бивше метрополе – успевале да економским средствима
остваре потпуну или делимичну доминацију над бившим колонијама које
су стекле политичку независност.
Простор за недозвољену економску интервенцију шири се у условима
једне међузависне међународне заједнице и, посебно, у условима глобали-
зације. Економске интервенције данас могу попримити безлични карактер,
јер се врше посредством међународних финансијских организација,532 по-
529 ICJ Reports, 1986, стр. 14 i 133.
530 В. члан 7. Резолуције о дефиницији агресије и Декларацију од 1970. године – део о само-
опредељењу народа.
531 Декларација из 1970. године забрањује употребу мера економске природе од стране државе
„како би присилила неку другу државу да јој се потчини у вршењу својих суверених права
или да добије од ње користи било које врсте.“ Забрана економске интервенције у Декларацији
утврђена је широко, тако да остаје отворено питање разграничења између дозвољене и недо-
звољене економске интервенције. Чини се извесним да свака интервенција која има за циљ да
оствари „користи било које врсте“ не би могла се сматрати недозвољеном. Ratio међународ-
них економских односа као и економских односа је у остваривању материјалних користи.
532 V. Cassese, International Law, 2001, стр. 99.
пут Међународног монетарног фонда и Светске банке. Уопште узев, може

се рећи да је економска интервенција забрањена када има за циљ да прину-
ди државу да усвоји курс понашања супротан својој вољи и у корист држа-
ве која интервенише.
Обично се као посебан облик интервенције наводи и политичка ин-
тервенција.
У суштини сваки облик интервенције у односима између држава као
суверених политичких јединки има – посредно или непосредно – поли-
тички циљ. Са становишта циља свака интервенција је, у најширем сми-
слу, политичка интервенција. У том смислу, нема разлике између оружане
или економске интервенције, будући да обе теже остварењу релевантног
политичког циља различитим средствима. У ужем смислу, политичка ин-
тервенција би се могла одредити као облик интервенције који се предузи-
ма политичким средствима. Ради се о широком и непресушном арсеналу
средстава, попут, рецимо, претње прекидом политичких односа, изола-
цијом у међународним политичким односима, ускраћивањем подршке у
надлежним међународним организацијама или, пак, подршком опозицио-
ним политичким групама у земљи, другим државама које су у сукобу или у
спору са државом у којој се интервенише и сл. У техничком смислу, поли-
тичка интервенција се врши посредством државних органа овлашћених да
представљају државу у међународним односима. То, дакле, нису само ди-
пломатски органи већ и шефови држава, влада или министри иностраних
послова. Тако схваћена, дипломатска интервенција се тешко може оквали-
фиковати као самосталан облик интервенције.
Одговарајуће активности дипломатских представника државе у др-
жави у којој се интервенција врши само су инструментални облик интер-
венције. Изузетак би представљале само оне активности дипломатских
представника које су ratione materiae строго ограничене на питања која се
тичу статуса дипломатских представника у једној земљи (рецимо, протест
поводом повреде привилегија и имунитета дипломатских представника од
стране органа државе пријема и сл.) У новије време политичка интервен-
ција се врши и посредно кроз невладине организације које су под утицајем
или контролом страних држава.
Илустрације ради, може се навести мишљење Павела Демеса, директо-
ра Вашингтонског трансатланског центра за централну и источну Европу,
по коме су „мирне грађанске револуције“ у земљама овог региона изведене
уз „масовно учешће грађанских организација и помоћ невладиних органи-
зација способних за комуникацију са Западом који је при том значајно по-
магао својим фондовима.“ Како каже „у области људских права углавном
се ради о страном финансирању.“533
Развој средстава комуникација отворио је широк простор тзв. пропа-
гандној интервенцији. Конкуренција идеја и политичких програма је не-
спорно састојак демократског политичког живота, укључујући и политички
живот држава. У условима великих разлика у фактичком, политичком и
економском капацитету држава, ова премиса се неретко злоупотребљава
533 Вечерње новости, 7. II 2005, стр. 12.
у сврхе политичке пропаганде. Злоупотребе омогућавају и успостављени

монополи, с обзиром на то да контролу над великим информативним аген-
цијама врши ограничен број субјеката.534
4.1. Хуманитарна интервенција

Нови облик оружане интервенције је тзв. хуманитарна интервенција.
Под хуманитарном интервенцијом подразумева се „насилна акција у
другој држави која укључује употребу оружане силе без пристанка њене
владе, са или без одобрења Савета безбедности Уједињених нација, у сврху
спречавања или заустављања тешких и масовних повреда људских права
или међународног хуманитарног права“.535
Дефиниција је преширока и обухвата два основна облика интервенција:
I) оружану интервенцију која се предузима на основу одлуке Савета
безбедности Уједињених нација; и,
II) оружану интервенцију која се предузима без одговарајуће одлуке
Савета безбедности.
Оружана интервенција на основу одлуке Савета безбедности, у смислу
Главе VII Повеље, представља дозвољени изузетак од когентног правила
о забрани употребе силе. Таква одлука Савета безбедности може у прин-
ципу бити донета и у случају тешких и масовних повреда људских права,
под општим условима неопходним за предузимање колективних мера од
стране Савета безбедности. Позив легалне владе би, такође, под одређеним
условима представљао основ за дозвољену оружану интервенцију на тери-
торији односне државе.
Уколико до оружане интервенције дође одлуком Савета безбедности
или на позив легалне владе, префикс „хуманитарна“ има превасходно де-
скриптивно а не правно значење, јер хуманитарни мотиви сами по себи су
једна а право је друга ствар.536
Оружана интервенција без изричитог одобрења Савета безбедности,
или позива легалне владе, конституисала би акт агресије. Наиме, хумани-
тарна интервенција не фигурира нити се може подвести под изузетке од
забране претње и употребе силе у односима између држава. Изгледа да за-
говорници хуманитарне интервенције стоје на становишту да придев „ху-
манитарна“ сам по себи поседује капацитет да један илегални акт, штави-
ше, злочин по међународном праву трансформише у легалан акт или да
тзв. хуманитарну интервенцију лиши њене праве природе а то је да послу-
534 Управо имајући ову чињеницу у виду, идеја новог међународног економског поретка, про-
пагирана од стране несврстаних земаља, подразумевала је и изградњу новог међународног
информативног поретка који не би био под контролом великих сила.
535 F. K. Abeiew, The Evolution of the Doctrine and Practice of Humanitarian Intervention 1999, p. 31.
Слична дефиниција усвојена је и на Семинару НАТО-а, главног протагонисте хуманитарне
интервенције, одржаном у Шевенингену новембра 1999. године. – в. CSS Strategic Briefing
Papers, vol. 3, Part 1, June 2000, http: www. vuw.ac NZ/CSS/DOCS/briefing papers. Humani. html.
536 Up. Military and Paramilitary Activities in and against Nicaragua, ICJ Reports 1986, paras 93–94.
жи, како угледни аутор запажа, као оправдање за интервенције моћнијих

држава на територији слабијих.537
У светлости принципа забране употребе силе као „фундаменталног
или кардиналног принципа међународног обичајног права“,538 теоријски
покушаји легализације хуманитарне интервенције су ближи рационализа-
цији прагматичних политичких интереса него утемељеном правном резо-
новању.
Покушаји легализације хуманитарне интервенције могу се поделити у две групе.
Једну групу чине моралистички интонирани покушаји који се суштински ослањају
на неправне аргументе. Иако се уочава да је хуманитарну интервенцију тешко уклопити
у чл. 2 (4) Повеље,539 хуманитарним обзирима даје се превага у односу на важеће право,
па се узима да је у извесним околностима хуманитарна интервенција оправдана иако не
задовољава услове утврђене Повељом Уједињених нација. У пракси су, међутим, сумњиви
управо хуманитарни учинци тзв. оружаног хуманитаризма. Рецимо, током интервенције
у Југославији, оружане снаге 19 земаља НАТО-а нису улазиле у сукоб на копну, већ су
78 дана непрекидно бомбардовале територију Југославије оружјем са осиромашеним ура-
нијумом и другим забрањеним средствима кластер бомби. Бомбардовани су и цивилни
објекти, инфраструктура и електричне инсталације. О циљевима интервенције, можда
најбоље говори генерал Весли Кларк (Wesley Clark), главнокомандујући снага НАТО-а
у интервенцији против СР Југославије. „Ми ћемо систематски и прогресивно нападати,
разарати, деградирати и уништавати... док председник Милошевић не прихвати захтеве
међународне заједнице, ми ћемо комплетно разорити његове снаге и њихова постројења
и подршку“.540
У својој тужби поднетој Међународном суду правде, Југославија је оптужила чланице
НАТОа и за геноцид. Суд се огласио ненадлежним, нашавши да у време подношења туж-
бе Југославија није имала locus standi пред судом.541 Након оружане интервенције у Ира-
ку 2003. године, која је правдана и хуманитарним разлозима, у сукобима који трају током
петогодишње окупације, погинуло је до октобра 2006. године преко 650.000 људи.542 Уз то
Ирак је, по релевантним изворима, напустило преко 4.000.000 људи.
Другу групу покушаја легализације хуманитарне интервенције одликује правна аргу-
ментација. Посебно место има теза да је током времена листа изузетака од забране употре-
бе силе проширена обичајним путем и на хуманитарну интервенцију. У том смислу се као
релевантна пракса наводи индијска интервенција у Пакистану 1971. године, танзанијска у
Уганди 1979. године, вијетнамска у Камбоџи 1978. године и оружане интервенције у Ираку
1990. и СРЈ 1999. године. Чињенице, међутим, нису у складу са оваквим тумачењем. Оружа-
не интервенције у Бангладешу, Уганди и Камбоџи нису правдане од стране држава које су
прибегле интервенцији хуманитарним обзирима него правом народа тих земаља на само-
опредељење. Резолуција 687 Савета безбедности којом је успостављен прекид ватре након
ирачке инвазије Кувајта 1990. уопште не помиње заштиту људских права. Истина, захтев за
престанком репресије и омогућавања приступа хуманитарним организацијама садржан је у
резолуцији Савета 688, али ова резолуција није обавезујућа у смислу главе VII Повеље а уз
то се изричито позива на члан 2. (7) Повеље који предвиђа да ништа у Повељи не овлашћује
органе Уједињених нација да интервенишу у ствари које се налазе у строго унутрашњој на-
длежности држава. Чак и да су наведене интервенције биле предузете са позивом на хума-
нитарну нужду, оне извесно не би могле да представљају радње које поседују правноства-
537 M. Akehurst, „Humanitarian Intervention“, in Bull, Intervention in World Politics, p. 95.

p. 100, para. 190).
539 Shaw, op. cit., p. 1047.
540 BBC News, http://news.bbc.co.zk/english/static.NATOgallery/air default.stm/14 May 1999.
541 Legality of Use of Force (FRYugoslavia v. Belgium), Preliminary Objections, ICJ Reports 2004, para 129.
542 Navedeno prema Lancet medical journal – Iraq Body Count Press Release 14 (16 Oct 206).
рајући капацитет vis-a-vis когентног принципа забране употребе силе.543 Што се тиче opinio
iuris, као квалификаторног елемента обичајног правног правила, он се, међу присталицама
схватања о легалности хуманитарне интервенције, тражи на необичним местима – рецимо,
председничким саопштењима у Савету безбедности544– уз пренебрегавање чињенице да
су многе земље, укључујући покрет несврстаних, на различитим форумима, унутар и ван
Уједињених нација, квалификовале хуманитарну интервенцију као илегалну и супротну
Повељи УН.545
Крхкост оваквих тумачења можда најбоље илуструју текстови Касезеа (Cassese), би-
вшег председника ad hoc Трибунала за бившу Југославију, посвећени хуманитарној интер-
венцији. У два чланка објављена у размаку од пар месеци, Касезе заступа дијаметрално
супротна схватања. Док у првом чланку налази да се конституише обичајно правило од
допуштености хуманитарне интервенције, у другом налази да opinio iuris, неопходан за кон-
ституисање било ког обичајног правног правила, није формиран.546
Поред наведеног аргумента о обичајноправној природи права на хума-
нитарну интервенцију, користи се и аргумент да хуманитарна интервенција
није изричито забрањена Повељом а да она предвиђа поштовање права чо-
века без дискриминације у члану 1(3).547 Из тога би, логиком argumentum-a
a contrario, произлазило да је хуманитарна интервенција дозвољена.
Овакво тумачење тешко се може прихватити из два основна разлога.
Прво, норма о забрани претње и употребе силе из члана 2(4) Повеље је нор-
ма ius cogensa од које, по дефиницији, никакво одступање није допуштено
изузев нормом која има исто, когентно својство. Повеља установљава само
два когентна изузетка – право на самоодбрану и мере Савета безбедности
на основу Главе VII Повеље – . Друго, опште правило по коме се изузеци од
правила уско тумаче – exceptionis sunt strictissimae interpretationis – поседује
посебну тежину у односу на когентне норме, јер би се, у супротном, кроз
изузетке вршила дерогација тих норми.
По својој природи, хуманитарна интервенција је најтежи облик ис-
пољавања политике силе. Изданак је процеса глобализације у коме су при-
сутни елементи директоријума великих,548 углавном, западних сила, које,
одлучујући о употреби силе против других држава, делују правно и фак-
тички ван оквира Организације Уједињених нација и противно повељи
Уједињених нација.
543 О улози обичаја у настанку норми jus cogens superveniens-a, в. М. Крећа, Jus cogens – апсо-
лутно обавезне норме – у међународном јавном праву, 1989, стр. 81–84.
544 v. C.Guicherd, Intenational Law and the war in Kosovo, http://www.ploug shares.ca/CONTENT/
MONITOR/ mond OOa.html.
545 C. Gray, The Use of Force and International Legal Order, in International Law, ed. by M. Evans,
2003, p. 597.
546 A. Cassese, „A Folow-Up: Forcible Humanitarian Countermeasures and Opinio Necessitatis“, EJIL
(1999), Vol. 10 No. 4, pp. 791–799.
547 L. Sohn, T. Buergenthal, International Protection on Human Rights, 1973, p. 140; M. Halberstam,
„The Legality of Humanitarian Intervention“, Cardozo Journal of International and Comparative
Law, 3/1995, p. 3.
548 Хуманитарна интервенција се јавила у XIX веку када је предузимана од стране великих
европских сила у Отоманској империји. Тада је, међутим, за разлику од данашњих, има-
ла правни основ у уговорима које су европске силе склапале са Отоманском империјом.
Рецимо, Русија је стекла право да интервенише ради заштите православних хришћана у
Отоманској имеприји на основу Кучук – Кајнаџијског уговора закљученог 1787. године.
Њено теоријско оправдање почива на постулатима постпозити-

визма549, нарочито на селективној примени доктрине ограниченог суве-
ренитета комбинованог са заводљивим значењем хуманитарног које се у
пракси често претвара у своју супротност.
4.2. Одговорност за заштиту (Responsibility to Protect)

Почетком овог века јавља се доктрина о одговорности за заштиту.
Доктрина се, барем, када је реч о званичним документима, појавила у кон-
тексту расправе о реформи Уједињених нација.
У документу насловљеном „Безбеднији свет: наша заједничка одговор-
ност“ из 2004. године, панел високог нивоа (High Level Panel), састављен од
угледних стручњака је закључио, између осталог, да постоји растуће при-
хватање идеје да, у случају да националне владе не испуњавају своју при-
марну одговорност заштите својих грађана од хуманитарних катастрофа,
одговорност треба да предузме шира међународна заједница.550
Закључак је укључен у извештај Генералног секретара УН и насловљен
са „У већој слободи према развоју; безбедности и људским правима за све“
од марта 2005. а потом је доктрина прихваћена у Резолуцији Генералне
скупштине бр. 60/1 донетој на светском састанком на врху 2005. године.551
Резолуција Генералне скупштине 60/1 донета једногласно 2005. године
садржи две супстанцијалне одредбе:
„138. Свака поједина држава дужна је заштитити своје становништво од
геноцида, ратних злочина, етничког чишћења и злочина против човечности.
Ова одговорност подразумева спречавање таквих злочина, укључујући њихо-
во подстицање, одговарајућим и потребним средствима.
139. Међународна заједница, преко Уједињених нација, такође има
одговорност да користи одговарајућа дипломатска, хуманитарна и друга
мирна средства у складу са главама VI и VIII Повеље, како би се заш-
титило становништво од геноцида, разних злочина, етничког чишћења
и злочина против човечности. У том контексту, спремни смо предузети
колективне акције, правовремено и одлучно, преко Савета безбедности,
у складу са Повељом, укључујући главу VII, од случаја до случаја и у са-
радњи са релевантним регионалним организацијама, ако је то прикладно,
ако су мирне средства неадекватна и ако националне власти очигледно
не успеју заштитити своје становништво од геноцида, ратних злочина,
етничког чишћења и злочина против човечности. Наглашавамо потребу
да Генерална скупштина настави разматрати одговорност заштите ста-
новништва од геноцида, ратних злочина, етничког чишћења и злочина
против човечности и његових последица, имајући у виду начела Повеље
и међународног права“.
549 В. напред, III, 5.

550 A More Secure World: Our Shared Responsibility, Report of the High-Level Panel on Threats,
Challenges and Change, UN Doc, A/59/565, at 56–57, para. 201 (2004), available at <http://www.
un.org/secureworld/ report.pdf>
551 For Larger Freedom: Towards Development, Security and Human Rights for All, Report of the
Secretary, UN Doc A/59/2005, paras. 16–22 (2005).
Резолуција је замишљена као основ и оквир за закључење међународ-

ног уговора о одговорности за заштиту.
Определила се за рестриктивно схватање одговорности за заштиту
које је изворно, у документу који је презентирала Међународна комисија
за интервенцију и државни суверенитет, обухватала и „велике природне и
еколошке катастрофе... које прете значајним губитком живота“.552
Изгледа кристално јасно да је у садашњем тренутку одговорност за
заштиту политичка сагласност у форми „меког права“ или, у најбољем слу-
чају правни институт у фази настајања (in statu nascendi).
Савет безбедности УН се на доктрину први пут позвао у резолуцији
1674. о заштити цивила у оружаном конфликту, те у низу криза које су се
догодиле у свету од 2007. године.
У неким случајевима доктрина одговорности за заштиту се примењи-
вала на начин који одговара слову Резолуције 60/1, применом разноврсних
ненасилних средстава за разрешење хуманитарних криза.
Као пример за овакву примену доктрине одговорности за заштиту
може се навести дипломатска интервенција УН и Афричке Уније поводом
етничког насиља у Кенији 2007–2008. године изазваног спорним председ-
ничким изборима. Посредовање ове две међународне организације дове-
ло је до закључења споразума о подели власти између две главне супро-
тстављене политичке странке и успостављање три комисије са задатком
изградње поверења и нормализацију стања (Комисија о постизборном
насиљу; Комисија за истину, помирење и правду и Независна комисија за
оцену избора).553
У другим случајевима, пак, доктрина је искоришћена као повод за оруз-
жану интервенцију. Резолуција 1973 Савета безбедности о Либији од 17. марта
2011. године позива се на доктрину одговорности за заштиту, али у светлости
релевантних околности, реализације доктрине је пре спретно и злонамерно
коришћење немушто и широко формулисаних кључних делова Резолуције.
Кључни део Резолуције овлашћује државе – чланице на основу главе
VII Повеље да „делује појединачно или кроз регионалне организације или
споразуме... да предузму све потребне мере ... да заштите цивиле и циви-
лима настањене области од претње нападом у Либијској Арапској Џама-
хирији...“. То су државе – интервенијенти, посебно чланице НАТО пакта,
протумачиле као овлашћење за оружану интервенцију.
Граматички тумачено, израз „све потребне мере“ може се схватити и
као дејствовање оружаним путем. У конкретном контексту, међутим, так-
во тумачење је очигледно погрешно. Јер, правило о забрани употребе силе,
као и изузеће од правила, припадају corpus-у когентних норми. Због тога
изузетак од употребе силе у облику овлашћења на војну интервенцију мора
бити изричито и специфично формулисан, као и субјекти интервенције.
552 Responsibility to Protect: Report of the International Commission on Intervention and State Sov-
ereignty, ICISS December 2001.
553 https://www.hrw.org/reports/2008/kenya0308/
Само на тај начин се оружана интервенција може подвести под дозвољене

изузетке од забране претње и употребе силе установљеног основним наче-
лом Повеље УН.
Поред овог начелног разлога поставља се и питање законитости Ре-
золуције у светлости услова за интервенцију дефинисаних у Извештају
Међународне комисије о интервенцији и суверенитету држава.554 У тео-
рији се указује да би у светлости тих услова, интервенција у Либији могла
бити оквалификована као агресија са елементима ратног злочина у делу
који се односи на бомбардовање резиденције вође Либијске Џамахирије
којом приликом су погинула његова два сина.555
Проблематична природа Резолуције 1973 није остала незапажена и у Организацији
Поводом предлога резолуција поднетих од стране САД у Савету безбедности у период
од 2011–2013. године које би оправдавале војну интервенцију у Сирији, делегат Русије у Саве-
ту В. Чуркин је изразио противљење што се „поштовање резолуције Савета безбедности у Ли-
бији сматрало моделом за будуће активности Северно-атлантског пакта (НАТО). Било је ва-
жно видети како је тај модел спроведен. Захтев за прекид ватре претворио се у грађански рат,
чије су се хуманитарне, социјалне и војне последице прелиле ван Либије. Ембарго на оружје
претворио се у поморску блокаду западне Либије. Такви модели требали би бити искључени
из глобалне праксе. У сличном тону је говорио и кинески делегат у Савету.556
4.3. Однос између хуманитарне интервенције

и одговорности за заштиту
Између хуманитарне интервенције и одговорности за заштиту како се,
углавном, тумаче, постоје како сличности тако и разлике.
У ствари, ова два израза односе се на различито поимање једне исте ствари – интер-
венције у једној или више држава због масовне повреде људских права. Разлике се, суштин-
ски, тичу врсте и правних модалитета интервенције. Израз „одговорност за заштиту“ је и
конституисан као еуфемизам за „хуманитарну интервенцију“ како би је лишио подијума
противправности и директног сукоба са фундаменталним принципом неинтервенције.
Обе доктрине се снажно ослањају на етички елемент.557 У том сми-
слу, инспирацију црпу из аристотеловске интониране етике са циљем да
државу(е) – интервенијента представе као моралног агента који делује у
име врлине јер, макар и силом оружја, брани људска права као једну од
највиших вредности међународне заједнице. Овај морални елеменат би
требао да неутралише повреду фундаменталног принципа неинтервенције.
Када је реч о моралном елементу и његовом дејству ваља навести две
ствари:
а) морални елеменат, без обзира колико је важан, не треба бркати са
правом. Право је једна ствар а морал је друга ствар без обзира што мо-
554 ICIS, The Responsibility to Protect, Report of the Commission on Intervention and State Sovereig-
nity, 2001.
555 N. Rijke, Intervention in Libya: A crime of aggression? ICD Brief 4, March 2014, www.internation-
alcrimesdatabase.org
556 https://www.un.org/News/Press/docs/2011/sc10403.doc.html
557 P. R. Williams, C. Popken: Security Council, Resolution 1703 on Lybia: A Moment of Legal &
Moral Clarity, Case Western Revue, Journal of International Law, vol. 44, Issue 1.
рални принципи, поготову у материји људских права, служе као инспи-

рација и модел за формулисање одговарајућих правних правила;
б) Интервенције засноване на моралном принципу, поред тога, под-
разумевају алтруизам који је практично непознат у политичком деловању
држава.
Прагматичну суштину унилатералних хуманитарних интервенција
најбоље илуструје пракса тих интервенција. Да ли је брига за људска пра-
ва била разлог интервенције, рецимо, у Ираку, Либији и Сирији или су,
пак, разлози за интервенцију били политичке и економске природе. Ако
су интервенције и биле инспирисане заштитом људских права неспорно
је да су оне вишеструко увећале хуманитарне катастрофе (в. 4.1.). Можда,
највећа хуманитарна катастрофа у модерној историји – мигрантска криза
– директна је последица тзв. хуманитарних интервенција у Афганистану,
Ираку, Либији и Сирији.
Постоје две суштинске разлике између одговорности за заштиту, како
је конципирана у Резолуцији 60/1 и хуманитарне интервенције. Прво, док
се хуманитарна интервенција односи на употребу оружане силе, одго-
ворност за заштиту је превасходно превентивни концепт. Тај концепт не
искључује a priori употребу силе али се њој прибегава у оквиру и под ус-
ловима које предвиђа Повеља Уједињених нација. Друго, одговорност за
заштиту је концптуализација механизама који постоје у међународном
праву, посебно у Главама VI и VII Повеље, примењених у материји зашти-
те људских права у форми глобалног политичког договора а хуманитарна
интервенција, као политичка конструкција, претпоставља ревизију фунда-
менталних правила међународног права. Одговорност за заштиту почива
на премиси примарне одговорности државе и супсидијарне одговорности
међународне заједнице а хуманитарна интервенција на овлашћењу или,
чак, позитивној дужности предузимања оружаних мера у случају геноци-
да, ратних злочина и злочина против човечности.
Ако, међутим, одговорност за заштиту схватимо ван оквира резолу-
ције 60/1, на начин на који је примењивана у Либији, Сирији и Ираку онда
су хуманитарна интервенција и одговорност за заштиту синоними, или је
одговорност за заштиту, у ствари, хуманитарна интервенција, која не изго-
вара своје име.
5. ОБАВЕЗА ДРЖАВА ДА САРАЂУЈУ

У СКЛАДУ СА ПОВЕЉОМ УН
У индивидуалистичкој структури међународне заједнице, државе као
суверене политичке јединке самостално одлучују о томе да ли ће успоста-
вити сарадњу са другим државама, као и о модалитетима сарадње. „Са-
радња“ подразумева позитивну акцију за разлику од оружаних сукоба и
ратова као форме негативног односа између држава. Чвршће везе између
држава које су попримале и елементе међузависности објективно су про-
ширивале простор сарадње, али је сама сарадња између држава била или
политички принцип, или, једноставно, животна чињеница која се није
темељила на општој норми међународног права. Обавеза сарадње између
држава се у прошлости могла успоставити или као уговорна обавеза или
чланска обавеза у међународним организацијама.
Може се рећи да организована, шира међународна сарадња почиње да
се конституише настанком међународних организација, будући да међуна-
родне организације, по дефиницији, представљају институционализоване
облике међународне сарадње. Обавеза сарадње се поставља на ширу осно-
ву стварањем универзалних политичких организација – Друштва народа и,
нарочито, УН – будући да ове организације имају за претензију да поставе
основе међународног јавног поретка (ordre public). У оквиру тих организа-
ција обавеза сарадње држава на остваривању циљева организације се, по
правилу, конституише као општа правна обавеза. Рецимо, Повеља УН у
члану 56. утврђује да: „Сви чланови се обавезују да ће предузимати зајед-
ничку и појединачну акцију у сарадњи с Организацијом ради постизања
циљева утврђених у члану 55.“558 Декларација из 1970. године утврђује:
„Државе су дужне да сарађују једне с другима без обзира на разлике у њи-
ховим политичким и друштвеним системима, у разним областима међу-
народних односа, у циљу одржавања међународног мира и безбедности и
унапређења економске стабилности и напретка и општег благостања наро-
да и међународне сарадње без дискриминације засноване на овим разлика-
ма.“ Као области сарадње Декларација наводи:
а) „државе треба да сарађују са другим државама ради одржавања
међународног мира и безбедности;
б) државе треба да сарађују ради обезбеђења универзалног поштовања
и спровођења људских права и основних слобода за све, као и уклањања
свих облика расне дискриминације и верске нетрпељивости;
в) државе треба да одржавају своје међународне односе на економ-
ском, социјалном, културном, техничком и трговачком пољу у сагласности
са принципима суверене једнакости и неинтервенције.“
Посебно се апострофира потреба сарадње држава како би унапредиле
економски раст у свету, нарочито у земљама у развоју, те напредак у обла-
сти културе и школства.
Обавезу сарадње Декларација проширује ratione personae и ratione
materiae у односу на члан 55. Повеље. Обавеза сарадње из члана 55. Повеље
ограничена је ratione personae на чланице Организације, док је одговарајућа
обавеза у Декларацији утврђена као обавеза свих држава било да су члани-
це или нечланице организације.
558 Члан 55, пак, као релевантне циљеве наводи: „а) повећање животног стандарда, пуног за-
послења и услова за економски и социјални напредак и развој; б) решавање међународ-
них економских, социјалних, здравствених и сродних проблема и међународне културне и
просветне сарадње; и в) свеопште поштовање и уважавање људских права као и основних
слобода за све без обзира на расу, пол, језик или веру.“
Обавезу сарадње држава у смислу Декларације не треба схватити у бук-

валном, граматичком значењу као строгу обавезу сваке државе да успостави
одговарајуће облике сарадње – политичке, економске и културне – са оста-
лим државама. Другим речима, то није обавеза успостављања сарадње свих
са свима. Сарадња између држава је, у начелу, ствар сагласности, слободног
опредељења држава као суверених јединки. У исто време ваља рећи да ус-
постављање сарадње у великом броју случајева није ствар чисте воље, већ
да произлази из социјалне, друштвене условљености сарадње. Јер, као што
је Гроцијус закључио још у XVII веку, ниједна држава није толико моћна да
кад-тад не затреба помоћ и сарадњу других. Обавеза сарадње између држава
је опште природе тако да обухвата више посебних, конкретних обавеза.
У односима чланица Организације УН, обавеза сарадње је чланска
обавеза која се операционализује унутар система Организације. Имајући у
виду ширину чланства у Организацији, која се практично поклапа са бројем
суверених држава у међународној заједници, могло би се рећи да су чланске
обавезе прерасле или да су се поистоветиле са општим обавезама држава.
Када је реч о чланицама Организације оне поред обавезе да међусобно са-
рађују у остваривању циљева Организације, деле и обавезу сарадње са Ор-
ганизацијом као правном личношћу. Организација УН није прост скуп др-
жава, дипломатска конференција у оквиру које државе делују на остварењу
сопствених интереса, већ правна личност основана ради остварења одређе-
них циљева заједничком, усклађеном активношћу својих чланица.
Што се нечланица тиче, обавеза сарадње се изражава у двоструком смислу:
а) као уговорна обавеза. Тако схваћена обавеза сарадње подразумева
непосредну, директну сарадњу у складу са одредбама релевантног међуна-
родног уговора;
б) ван уговорног односа, обавеза сарадње у условима једне организо-
ване међународне заједнице, се изражава индиректно кроз поштовање ре-
левантних правила међународног права. У овом случају држава делујући in
corpore, заједно са осталим државама подложним релевантним правилима
међународног права, индиректно сарађује на остваривању циљева утврђе-
них тим правилима. Када је реч о нормама jus cogens-а, та сарадња је, по
природи ствари, универзална. Наиме, когентне норме намећу одговарајућа
овлашћења или забране свим државама тако да државе имају како дужност
тако и право на активну делатност у циљу обезбеђења своје егзистенције,
интегритета и независности.559 У том смислу, сарадња је катализатор без
кога су когентна правила међународног права садржана у Повељи и дру-
гим међународним инструментима лишена смисла. Универзалне вреднос-
ти које су у основи норми jus cogens-а проширују простор сарадње ratione
materiae. Мир, као универзална вредност, подразумева активну сарадњу на
отклањању економских и социјалних услова из којих произлазе сукоби из-
међу држава. Тако схваћен мир подразумева преплитање политике и еко-
номије, политичке и економске безбедности. Индикативна је у том погледу
559 Рецимо, Повеља штити све државе од принуде – члан 2.(4), или од мешања у њихове унутра-
шње ствари – члан 2(7).
серија одредаба садржаних у Повељи о економским правима и дужностима

држава (1974).560 У оквиру обавезе сарадње ваља лоцирати и традиционал-
но право на саобраћај (ius communications).561
6. ОБАВЕЗА САВЕСНОГ ИСПУЊАВАЊА ОБАВЕЗА

Принцип савесног испуњавања преузетих обавеза лежи у самој основи
аутономног права какво је међународно право. Поверење између држава
је, посебно због недовољне институционализованости међународне зајед-
нице, неодвојиво од међународне сарадње. Тешко је и замислити да државе
ступају у односе са другим државама без минимума поверења, знајући да
не постоји наддржавни ауторитет који би другу страну приморао да извр-
ши преузете обавезе.
Општи принцип савесног испуњења обавеза формулисан Деклара-
цијом обухвата неколико повезаних, комплементарних обавеза.
а) савесно испуњавање преузетих уговорних обавеза. У ставу 3. од-
говарајућег дела Декларације стоји да „Свака држава је дужна да савесно
испуњава своје обавезе на основу међународних споразума, а у складу са
општепризнатим начелима и правилима међународног права.“ Ради се, у
ствари, о норми pacta sunt servanda, Израз „у складу са општепризнатим
начелима и правилима међународног права“ тиче се природе преузетих
обавеза тј. да ли се ради о законитим, на праву утемељеним, обавезама.
У последњем, четвртом ставу одговарајућег дела Декларације, утврђено је да „када су
обавезе преузете међународним споразумима у сукобу са обавезама чланова УН по Повељи
УН, ове последње преовлађују.“ Овај став, у ствари, парафразира одредбу члана 103. По-
веље, који утврђује хијерархијски положај релевантних одредаба Повеље у односу на друге
међународне споразуме које државе чланице закључују са чланицама или нечланицама. У
светлости новог развоја међународног уговорног права израженог у формалном консти-
туисању норми jus cogens-а чланом 53. Конвенције о уговорном праву (1969), значење овог
става је промењено. Наиме, ако је споразум који чланица УН закључи са другим државама,
било да су оне чланице или нечланице Организације, у супротности са когентним нормама
Повеље, такав уговор је на основу члана 53. Конвенције апсолутно ништав. Стога, одредба
у складу са којом обавезе из Повеље имају превагу у односу на несагласне обавезе чланова
УН по другим међународним споразумима важи само за одредбе Повеље које немају ко-
гентни карактер.
б) Декларација, такође, утврђује, да „свака држава је дужна да савес-
но испуњава своје обавезе на основу општепризнатих начела и правила
међународног права.“ Ratio legis ове одредбе је у установљавању обавезе
560 Члан 4. Повеље утврђује, између осталог, да „свака држава има право да се упусти у међуна-
родну трговину и друге облике међународне сарадње без обзира на разлике у политичким,
економским и друштвеним системима.“ Даље, члан 5. стипулише да све државе „имају пра-
во да се удружују у организације произвођача примарних производа ради развоја својих
националних привреда.“ Посебно се простор сарадње проширује увођењем права на развој,
јер је очигледно да се то право не може остварити без шире међународне сарадње. Повеља о
економским правима и дужностима држава у том смислу утврђује „Дужности свих држава
да сарађују на економском, социјалном, културном и технолошком пољу ради унапређи-
вања економског и друштвеног напретка широм света, а посебно земаља у развоју.“
561 Oppenheim, op. cit., стр. 453–456.
савесног испуњавања неуговорних обавеза, тј. обавеза које деривирају из

међународних обичаја или једностраних правних аката држава.
в) Став 1. одговарајућег дела Декларације стипулише: „Свака држава је
дужна да испуњава обавезе преузете у складу са Повељом УН.“ Ова фор-
мулација је опште природе и, представља просто понављање самог назива
релевантног принципа.
Оно што повезује наведене обавезе држава је добра вера (bona fides).
Добра вера је елемент сваке од наведених конкретних обавеза. Довољно је
у том смислу указати да свака од наведених обавеза подразумева „савесно
испуњавање“ што је садржај добре вере. Добра вера има широку примену
у међународном праву. Она се не може поистоветити ни са једним од на-
ведених конкретних обавеза држава, будући да их својом ширином пре-
вазилази. Рецимо, принцип добре вере релевантан је не само у извршењу
преузетих обавеза већ и у процесу преговарања и тумачења релевантних
правних правила. Иако један од фундаменталних принципа на којима по-
чива децентрализована заједница, добра вера није прецизно дефиниса-
на. Подразумева правни стандард који у међународном праву није лако
изнаћи као што је то, рецимо, у унутрашњем праву стандард bonus pater
familias. Принцип добре вере је општи принцип који регулише начин кон-
ституисања и извршења постојећих права и обавеза. У том смислу она је
један модус и стандард у понашању држава на основу појединих правила и
установа међународног права. Међународни суд правде је у случају који се
тицао нуклеарних проба,562 истакао да је принцип добре вере један од ба-
зичних принципа који регулише стварање и извршавање правних обавеза
а да сам принцип није извор обавезе која иначе није конституисана.
У истом случају Међународни суд правде је истакао да „баш као што
је само правило pacta sunt servanda у уговорном праву засновано на доброј
вери, тако је на њој заснован и обавезни карактер међународне обавезе
преузете једностраном декларацијом.563
Иначе, формулација принципа у Декларацији је, како у логичком тако
и у нормативном смислу, преуска. Односи се, наиме, само на обавезе држа-
ва, мада принцип савесности важи и за права држава. Државе су у обаве-
зи да своја права врше на савестан начин, јер, у супротном, чине злоупо-
требу права (abus de droit). У том смислу ваља навести дефиницију судије
Фицмориса (Fitzmaurice) који каже: „Суштина доктрине је да мада држава
може имати стриктно право да се понаша на практичан начин, она не сме
вршити то право на такав начин да чини његову злоупотребу; она мора
вршити своја права у доброј вери и са осећањем одговорности; она мора
имати bona fide разлоге за то што чини, а не сме се понашати самовољно
или каприциозно“.564
562 Nuclear Tests Case, ICJ Reports 1974.

564 BYIL, 1950, vol. 27, стр. 12–13.
X. НАДЛЕЖНОСТ ДРЖАВЕ
Akehurst, „Jurisdiction in International Law“, BYIL, 1972–73, vol. 46; Arangio-Ruiz, G.,
„Le domaine reserve. Lorganisation Internationale et le rapport entre droit international et droit
interne“, R.C.A.D.I., 1990, IV, vol. 125; Березовски, С., „Суверена једнакост и област задржа-
них права у Повељи УН,“ ЈРМП, бр. 3/1958; Berthaud, P., „La competence nationale des Etats
et l’O.N.U.“, Ann. Suisse de D.I, 1947; Bowett, „Jurisdiction – Changing Problems of Authority
over Activities and Resources“, BYIL, 1982, vol. 53; Bridge, The Law and Politics of United States
Foreign Policy Export Controls, Legal Studies, 1984, vol. 4; Castel, „Immunity of a Foreign State
in execution: French Practice“, AJIL, 1952, vol. 46; Cavare, L., „L’immunite de jurisdiction de
l’Etat etranger“, R.G.D.I.P., 1954; Crawford, J., „Execution of Judgments and Foreign Sovereign
Immunity“, A.J.I.L., 1981; Dahm, G., Zur Problematik des Volkerstrafrecht, 1956; De Sena, P., Diritto
internazionale e immunita funzionale degli organi statali, Giuffrč, Milan, 1997; Emmanuelli, C.,
„L’immunite souveraine et la coutume internationale: de l’immunite absolue a l’immunite relative“,
A.C.D.I., 1985; Ermacora, F., „Human Rights and Domestic Jurisdiction“, R.C.A.D.I., 1968-II,
vol. 124; Guillaume, G., Commentaire de l’article 2, paragraphe 7, u J.-P. Scott, A. Pellet dir., La
Charte des Nations Unies, Economica, 1991; Higgins, R., „Certain Unresolved Aspects of the Law
of Sovereign Immunuty“, N.I.L.R., 1982; Jovanovic, St., Restriction des competences discretionnaires
des Etats en droit international, Pedone, 1988; Lalive, J.-F., „L’immunite de jurisdiction des Etats et
des organisations internationales“, R.C.A.D.I., 1953-III, vol. 84; Lisstzyn, O., „Sovereign Immunity
as a Norm of International Law“, Mel. Jessup, 1972; Lowe, A. V, „The Problem of Extraterritorial
Jurisdiction: Economic Sovereignty and the Search for a Solution“, I.C.L.Q., 1985; Mann, F. A.,
„The Doctrine of International Jurisdiction Revisited after Twenty Years“, R.C.A.D.I., 1984-III;
Mann, F. A., „The Doctrine of Jurisdiction in International Law“, R.C.A.D.I., 1964-I, vol. 82; Mayer,
P., „Droit international public et droit international prive sous l’angle de la notion de competence“,
R.C.D.I.P., 1979; Meessen, K. M., ed., Extraterritorial Jurisdiction in Theory and Practice, Kluwer,
La Haye, 1996; Миленковић, С., Унутрашња надлежност држава и међународна зашти-
та људских права, Београд, 1974; Милојевић, М., „Изведена надлежност државе“, АПФ,
бр. 4/1986; Нинчић, Ђ., „Повеља УН и проблем надлежности држава“, ЈРМП, бр. 3/1954;
Oppenheim – Lauterpacht, International Law, vol. I, 1955; Rousseau, Ch., „L’amenagement des
competences en droit international“, R.G.D.I.P., 1930; Scelle, G., „Critique du soi-disant domaine de
competence exclusive“, R.D.I.L.C., 1933; Schreuer, Ch., State Immunity: Some Recent Developments,
Grotius publ., Cambridge, 1988; Shaw, M. N., International Law, 1986; Sinclair, I., „The Law of
sovereign imunity: recent developments“, RdC 1980/II, t. 187; Slot, Grabandt, „Extraterritoriality
and Jurisdiction“, C.M.L.R., 1986; Sornarajah, M., „Problems of Applying the Restrictive
Theory of Sovereign Immunity“, I.C.L.Q., 1982; Stern, B., „Quelques observations sur les regles
internationales relatives a l’application extra-territoriale du droit“, A.F.D.I., 1986; Stern, B., „Une
tentative delucidation du concept d’application extraterritoriale“, R.Q.D.I., 1986; Sucharitkul, S.,
„Immunities of Foreign States before National Authorities“, R.C.A.D.I., 1976-I, vol. 149; Вара-
ди, Т., „Савремене тенденције развоја имунитета држава“, АПФ, бр. 1–4/1983; Verdross, A.,
„La competence nationale dans le cadre de l’O.N.U. et l’independance de l’Etat“, R.G.D.I.P., 1965;
Verhoeven, J., „Non-intervention: ‘affaires interieures’ ou ‘vie privee’?“, Mel. Virally.
Надлежност државе у смислу међународног јавног права могла би се
одредити као овлашћење државе да уређује односе на својој територији до-
ношењем правних правила и да обезбеђује њихову примену. Надлежност
државе уређена је нормама унутрашњег и међународног права.
У унутрашњем праву израз „надлежност“ користи се да би се означио

круг послова које врши одређени државни орган или група органа, па се,
стога, обично говори о надлежности, рецимо, законодавних, извршних
и судских органа. Правилима унутрашњег права о надлежности врши се
дистрибуција власти између различитих државних органа.
Међународно право као право међународне заједнице утврђује грани-
це које државе, као ни остали субјекти међународног права, не могу прећи
у вршењу надлежности, као и начине решавања спорова који поводом вр-
шења надлежности између субјеката међународног права искрсну. У том
смислу, правила међународног права која се односе на надлежност држава
су структурално-функционалне природе, будући да омогућавају коегзис-
тенцију власти у амбијенту једне плуралистичке заједнице. У вредносном
смислу она деривирају из базичних принципа суверенитета држава, једна-
кости држава и немешања у унутрашње ствари.
1. ОСНОВНИ МЕЂУНАРОДНОПРАВНИ ПРИНЦИПИ

ЗА ОДРЕЂИВАЊЕ НАДЛЕЖНОСТИ
Принципи на којима међународно право заснива надлежност држава
везани су, углавном, за кривичну надлежност.
У материји грађанске (цивилне) надлежности држава тешко је у међу-
народној пракси пронаћи општеприхваћене принципе. Тако, примера ради,
у већини држава континенталног, европског система, грађанска надлеж-
ност се заснива на пребивалишту туженог. У неким европским државама,
попут Данске и Холандије, заснивање грађанске надлежности судова до-
пуштено је ако тужени поседује активу на територији односне државе. Ова
шаролика пракса је послужила као основ закључку да, у материји грађан-
ске надлежности, не постоје чврста, установљена правила општег међуна-
родног права.565 По другом схватању, кривична и грађанска надлежност
држава заснивају се на истим принципима.566
Принципи на којима се темељи кривична надлежност државе далеко
су развијенији и мање-више јасно кристализовани у међународној пракси.
Разлог оваквом стању ствари би могао бити политичке природе, јер држава
много сензибилније реагује када се њеном држављанину суди у иностран-
ству за почињено кривично дело него када је њен држављанин подвргнут
грађанском поступку пред страним судом. Постоји неколико релевантних
принципа надлежности у материји кривичне надлежности држава. То су:
а) територијални принцип;
б) принцип националности;
в) заштитни принцип;
565 Akehurst, „Jurisdiction in International Law“, BYIL, 1972–73, vol. 46, стр. 145; Bowett, „Jurisdic-
tion – Changing Problems of Authority over Activities and Resources“, BYIL, 1982, vol. 53, стр. 1.
566 Para. 403 Restatement revised.
X. Надлежност државе у међународном праву 233
г) принцип универзалности; и
д) пасивни национални принцип.
а) Територијални принцип надлежности одређује се на основу крите-
ријума места где је дело почињено. Овај принцип почива на територијалној
надлежности државе и сматра се универзално прихваћеним.567 Разликује
се субјективна и објективна примена територијалног принципа. Субјектив-
на примена територијалног принципа подразумева да се кривично дело до-
годило у држави, ако је започето у тој држави без обзира где је завршено.
Објективно тумачење тог принципа се своди на обрнуту ситуацију. У прак-
си се често субјективна и објективна примена принципа комбинују, тако да
се територијална надлежност заснива када је основни конститутивни еле-
мент дела почињен на односној територији. Територијални принцип није
апсолутан. Како је констатовао Стални суд међународне правде у случају
Лотус „територијалност кривичног права ... није један апсолутни принцип
међународног права и ни на који начин се не поклапа са територијалним
суверенитетом“.568
б) Принцип националности за релевантан узима критеријум нацио-
налности или држављанства починиоца. Теоријски се везује за верност
које лице оптужено за кривично дело дугује држави чије држављанство
поседује. Тешко се, међутим, може прихватити као правило, јер је очиг-
ледно да у међународном праву моћ државе, изражена кроз територијалну
супрематију над свим лицима која бораве на њеној територији, има прева-
гу над држављанством починиоца. Погодан је као критеријум у областима
ван националне јурисдикције. Тако је, exempli causa, усвојен у конвенција-
ма које регулишу загађивање мора.569
в) Заштитни принцип (competence reelle) полази од националног интере-
са повређеног извршењем кривичног дела.570 Брани се прагматичним раз-
логом о неадекватним казнама које национални правни пореци прописују
за дела почињена на њиховој територији против безбедности, интегритета
и независности страних држава. На овај принцип се, заједно са принципом
универзалности, позивао и Израел приликом суђења нацистичком злочин-
цу Ајхману, истичући да је он починио „злочин против јеврејског народа“.571
Заштитни принцип је уграђен и у нека решења у позитивном међународном
праву. Илустрацију представља овлашћење обалне државе да у спољњем
567 Судија Мур (Moore) у случају Лотус, P.C.I.J. Publications, Ser. A, No. 10, стр. 73.
568 Lotus, Judgment No. 9, 1927, PCIJ, Series A, No. 10, стр. 67.
569 Међународна конвенција о загађивању мора уљем од 12. маја 1954. године и Међународна
конвенција о загађивању мора с бродова од 2. децембра 1973. Прва конвенција у члану X(1)
предвиђа да ће „свака влада уговорница писмено обавестити владу уговорнице на чијој
територији је брод регистрован ... независно од места у коме је прекршај почињен“
570 Опенхајм и Лаутерпахт сматрају да кривична јурисдикција државе укључује „злочине који
повређују њене субјекте или озбиљне злочине против њене безбедности“ – Oppenheim,
Lauterpacht, International Law, vol. I, 1955, стр. 333; Соломонско решење предлаже Дам по
коме држава може кажњавати „само лица и акте који се ње више тичу него осталих држава“
– G. Dahm, Zur Problematik des Volkerstrafrecht, 1956, стр. 28.
571 International Law Reports, vol. 36.
морском појасу кажњава кршење својих закона о царинском, фискалном и

санитарном надзору или надзору над усељавањем.
г) Принцип универзалности подразумева надлежност државе у којој се
оптужени налази у притвору, па се отуда као надлежан за изрицање санк-
ције појављује суд те државе (forum deprehensionis). У практичном исходу
то значи да је за извесна кривична дела надлежан суд било које државе
који, изричући санкцију делује у име целокупне међународне заједнице као
њен орган. У пракси је принцип универзалности конституисан у односу на
злочине ex iure gentium, као што су пиратерија, трговина робљем, и по не-
ким мишљењима, ратни злочини.572 Принцип универзалности у односу на
злочине ex iure gentium је, у условима једне релативно организоване међу-
народне заједнице, ефикасно и примерено решење. Но, снага догме сувере-
нитета је утицала на његову рестриктивну примену, тако да у савременој
пракси често служи као допуна територијалном принципу или заштитном
принципу.573
д) Пасивни национални принцип заснива кривичну јурисдикцију др-
жаве на основу националности или држављанства лица које је оштећено
кривичним делом. Наишао је на јаку опозицију, јер излази из логике суве-
ренитета као принципа на коме су уређени односи између држава у међу-
народној заједници. Има известан значај као помоћни принцип за одређи-
вање кривичне надлежности.
2. ОБЛИЦИ НАДЛЕЖНОСТИ ДРЖАВЕ

2.1. Територијална надлежност. Територијална надлежност подразу-
мева надлежност државних органа – законодавних, судских и извршних –
над свим стварима и лицима која се налазе на њеној територији. Суштин-
ски је везана за суверену власт – summa potestas – државе на сопственој
територији. У том смислу се и државна територија одређује као простор
унутар кога држава остварује сувереност.
Територијална надлежност поседује два вида – позитиван и негативан.
Позитиван вид надлежности државе означава власт државе на својој
територији. Будући да је власт државе по дефиницији суверена, могло би
се у извесном смислу рећи да је надлежност државе на својој територији
искључива и апсолутна јер, као суверена власт, не познаје ограничења која
произлазе из ње саме. Но, суверена власт државе, као основ њене надлеж-
ности, је правни појам међународног права. Као правни појам међународ-
ног права, суверена власт државе је инхерентно ограничена. Ограничења
надлежности државе су двојака: квалитативна и квантитативна. Квалита-
тивна ограничења државне надлежности произлазе из чињенице да држава
територијалну надлежност треба да врши lege artis, у складу са установље-
572 British Manuel of Military Law, 1958, part III, пар. 367.
573 Принцип универзалности није општеприхваћен ни код злочина ex iure gentium. Рецимо,
кривична надлежност је код кривичног дела геноцида заснована на територијалном и заш-
титном принципу.
ним правилима и стандардима. Уколико држава врши територијалну на-

длежност, на начин који представља кршење признатих права и интереса
трећих држава или њених физичких и правних лица, активирају се правила
о међународној одговорности држава. Стални суд међународне правде је у
спору Хорзов (Chorzow) истакао, између осталог, да постоје међународни
принципи о одговорности државе за противправне акте (acte illicite) уну-
тар њене територије. Суд је нагласио да „Репарација представља санкцију за
обавезе државе да се према другим државама понаша на одређени начин“.574
Међународна одговорност државе се конституише и у случају неефикасног
деловања њеног органа у вршењу територијалне надлежности. Критеријуми
легалног и ефикасног вршења територијалне надлежности утврђени су пра-
вилима међународног права, тако да се држава не може ослободити одго-
ворности унутар граница утврђених међународним правом позивањем на
правила унутрашњег права. Дакле, квалитативна ограничења надлежности
државе деривирају из чињенице да територијална надлежност државе није
апсолутна, већ ограничена правилима и стандардима међународног права.
Квантитативна ограничења територијалне надлежности тичу се њеног оби-
ма. Обим територијалне надлежности државе променљив је како у време-
ну тако и у простору. Док се надлежност у квалитативном смислу смањује
развојем међународног права,575 надлежност у квантитативном смислу се
проширује. Тако су државе, поред надлежности на својој територији, стекле
надлежност над стварима и лицима изван своје територије. Већ старим и
добро познатим надлежностима државе над својим дипломатским и кон-
зуларним представништвима у иностранству, међународно право је дода-
ло и надлежности обалних држава над деловима отвореног мора. Примера
ради, Конвенција о територијалном мору и спољњем морском појасу (1958)
квалификује спољни морски појас као зону отвореног мора, у којој се,
међутим, обалној држави признају специјалне надлежности у царинским,
фискалним, санитарним стварима или над усељавањем.576 Промене попут
ових имају суштинско значење. Оне казују да је у позитивном међународ-
ном праву појам надлежности шири од појма суверенитета, да надлежност
државе не налази свој једини и искључиви основ у суверенитету, већ да
може бити успостављена аутономном нормом међународног јавног права.
Негативан вид територијалне надлежности подразумева забрану вр-
шења овакве надлежности од стране било које друге државе. То се посебно
односи на принудну функцију државне власти. Овај вид територијалне на-
длежности је рефлекс правила да државна територија представља простор
искључивог вршења функција државне власти од стране територијалне др-
жаве. Међутим, у форми међународног споразума држава може пристати
да у извесним стварима надлежност на делу њене територије врши страна
држава или међународна организација.577
574 P.C.I.J., Ser. A, No. 17, стр. 27–48.

575 Види део о строго унутрашњој надлежности државе.
576 Члан 24. Конвенције.
577 Примера ради, споразум између страна уговорница Северно-атлантског уговора који се
тиче статуса њихових снага (1951. године) предвиђа да ће „војне власти државе одашиљања
2.2. Екстратериторијална надлежност државе. Екстратериторијална

надлежност државе се обично назива персоналном надлежношћу. Термин
„персонална надлежност“ није сасвим прецизан, будући да територијална
надлежност по дефиницији обухвата и надлежност над свим лицима која
се налазе на њеној територији. Екстратериторијална надлежност се, на
општи начин, може одредити као надлежност државе над лицима и објек-
тима који се налазе ван њене територије. Разликујемо два облика екстрате-
риторијалне надлежности:
а) надлежност над држављанима.
Широко је прихваћено да држава може вршити јурисдикцију над својим
држављанима, чак и када се налазе ван њене територије. На основу држављан-
ске везе, и обавеза које из те везе произлазе, држава може вршити грађанску
или кривичну јурисдикцију над својим држављанима који се налазе у ино-
странству, наметати им пореске обавезе, позивати их да врше војну службу
и подвргавати различитим врстама заповести. Екстратериторијалну надлеж-
ност државе врше у неједнакој мери, посебно када је реч о надлежности у
кривичним стварима. Нека национална законодавства, ослањајући се на на-
ционални принцип, одређују врло широко кривичну надлежност над својим
држављанима. Тако секција III немачког кривичног законика предвиђа да се
немачко кривично право примењује на било који акт немачког држављанина
независно од тога да ли је почињено у Немачкој или у иностранству. Сличну
одредбу садржи и члан 3. корејског кривичног законика од 1953. године. Вр-
шење надлежности над домаћим држављанима на територији страних држава
судара се са територијалном надлежношћу те државе. Да би се оваква врста
конкуренције надлежности отклонила, прибегава се установи правне помоћи.
У делу англосаксонске доктрине израз „екстратериторијална надлежност државе“ има
уско, специфично значење. Подразумева право државе да се огласи надлежном у конкретној
ствари на основу чињенице да понашање странке производи дејство унутар њене терито-
рије, чак и у случају када се то понашање у потпуности дешава на територији друге држа-
ве. Посебно се практикује у области антимонополског законодавства.578 Ова концепција је
контроверзна посебно у случају ако захтеви нису засновани на територијалном принципу
и принципу националности. Развијена у пракси америчких судова наишла је на јаку опози-
цију трећих држава. Илустрације ради, Велика Британија је на промовисање ове концепције
реаговала доношењем акта о заштити трговинских интереса Велике Британије 1980. године.
На основу овог акта државни секретар који долази у контакт са екстратериторијалном ак-
цијом стране државе може забранити издавање докумената или информација судовима или
властима те државе. Поред тога, британски држављанин или резидент може пред енглеским
судом да тражи накнаду штете коју је платио на основу тако донете пресуде страног суда.579
б) надлежност над објектима.
Други облик екстратериторијалне надлежности односи се на надлеж-
ност државе над објектима који се налазе ван њене територије било да је реч
имати право да унутар државе пријема врше кривичну и дисциплинску јурисдикцију која је
пренета законима одашиљања над лицима која су потчињена војним законима те државе“,
UNTS, vol. 199, str. 67.
578 Bridge, „The Law and Politics of United States Foreign Policy Export Controls,“ Legal Studies,
1984, vol. 4, стр. 2; M. Shaw, International Law, 1986, стр. 367–371.
579 О реакцијама, види: Report of the 51st Session of International Law Association, 1964, стр. 565
и даље.
о објектима на територији других држава или на територијама над којима

државе по међународном праву немају надлежност (отворено море, космос).
Реч је о објектима попут амбасада, конзулата, бродова или ваздухопло-
ва. Ови објекти су, по правилу у надлежности државе којој припада амба-
сада или конзулат односно чију заставу носи ратни брод, ваздухоплов или
други објект.
2.3. Строго унутрашња надлежност државе и међународна надлеж-
ност. Строго унутрашња надлежност државе је простор у коме држава су-
верено и независно од међународног права регулише релевантне односе.
У суштинском смислу, домен строго унутрашње надлежности државе је
функционални израз односа између идеје суверености и идеје организова-
не међународне заједнице. Стога, строго унутрашња надлежност нема ег-
зактне, прецизно дефинисане границе. Она је варијабилна категорија чије
границе одређује степен развоја међународног права. Као што је истакао
Стални суд међународне правде у случају који се тицао Декрета о држа-
вљанству издатих у Тунису и Мароку (1923. године): „...речи ‘искључиво у
домаћој надлежности’ изгледа пре да има у виду извесна питања која, мада
могу бити у тесној вези са интересима не само једне државе, нису у прин-
ципу регулисана међународним правом. За све што је у вези са тим, свака
држава је сама господар својих одлука.
Питање да ли је или не ствар искључиво у надлежности једне државе
је суштински релативно питање; оно зависи од развоја међународних од-
носа. На основу тога, према садашњем стању међународног права, Суд је
мишљења да питања држављанства у принципу спадају у домен искључиве
надлежности (domaine réservé).
С обзиром на сврху овог мишљења, довољно је напоменути да питање
такве врсте као што је питање држављанства, није у принципу регулисано
међународним правом. Право једне државе да користи слободу свог одлу-
чивања је, ипак, ограничена обавезама које је преузела у односу на друге
државе. У таквом случају, надлежност, иако у принципу искључива, огра-
ничена је правилима међународног права.“580
Релативну природу концепта строго унутрашње надлежности по-
тврђује и општеприхваћени принцип по коме се држава не може пози-
вати на одредбе свог унутрашњег права у циљу неизвршавања преузетих
међународних обавеза.581 Строго унутрашњу надлежност државе признаје
и Повеља УН. Члан 2. тачка 7. утврђује да „Ништа у овој Повељи не овла-
шћује УН да се мешају у питања која се по својој суштини налазе у унутра-
шњој надлежности сваке државе нити захтева од чланова да таква питања
износе на решавање на основу ове Повеље; али ово начело неће утицати
на примену принудних мера предвиђених у глави VII“.582 Динамичан раз-
580 Nationality Decrees Issued in Tunis and Morocco, Advisory Opinion, 1923, P.C.I.J., Ser. B, No. 4,
стр; слично је резоновање и Међународног суда правде – види англо-норвешки спор о ри-
болову Fisheries, Judgment, ICJ Reports, 1951, стр. 116; случај Nottebohm, ICJ Reports, 1955, стр.
4, 20–21.
581 Чл. 27. Конвенције о уговорном праву од 1969. године.
582 Види Ђ. Нинчић, „Повеља УН и проблем надлежности држава,“ ЈРМП, 3/1954, стр. 22–41.
вој међународног права, ослоњен на све већу међузависност држава, ре-

лативизује категорију строго унутрашње надлежности. Поред овог узрока
релативности строго унутрашње надлежности државе, кога бисмо могли
назвати нормативним, постоји и вредносни или политички основ рела-
тивности строго унутрашње надлежности државе. Очување међународног
мира и безбедности је највиша вредност међународне заједнице. У систему
УН оцену о томе да ли унутрашње стање у некој земљи представља претњу
миру и безбедности, доноси Савет безбедности. Као политички орган, ор-
ган који се у својим оценама руководи првенствено политичким а не прав-
ним критеријумима, Савет безбедности може извесно питање оквалифи-
ковати као питање од међународног интереса независно од правне норме.
Ова два основа, посматрана кумулативно, дају ослонац закључку да је ка-
тегорија строго унутрашње надлежности државе релативна и у формалном
и у материјалном смислу речи.583
A contrario, под међународном надлежношћу подразумевају се ствари
у којима је надлежна међународна заједница. Надлежност међународне
заједнице се операционализује на два начина:
а) кроз универзални принцип кажњавања у кривичноправној материји.
Сматра се да за извесне категорије међународних кривичних дела сва-
ка држава поседује надлежност да казни починиоца. За основ ове надлеж-
ности узима се повреда интереса међународне заједнице као целине који
су заштићени овим кривичним делима. Домашај овог начина испољавања
међународне надлежности је суштински умањен оснивањем Сталног међу-
народног кривичног суда јер преко Суда се, у ствари, врши непосредно на-
длежност међународне заједнице.
б) преко међународних организација и тела.
У конкретном случају међународна заједница преко изворно међуна-
родних органа врши надлежност. Као илустрацију можемо навести Савет
безбедности УН коме су чланице УН повериле првенствену одговорност
за одржање међународног мира и безбедности и сагласиле се да Савет
безбедности делује у њихово име при спровођењу својих дужности на ос-
нову ове одговорности.584 Други пример непосредног вршења међунаро-
дне надлежности представља Међународна власт – међународна органи-
зација основана Конвенцијом о праву мора из 1982. године. Надлежност
Међународне власти протеже се над међународном Зоном (заједничком
баштином човечанства). Богатства која се налазе у Зони припадају чо-
вечанству као целини, у чије име делује власт која организује и надзире
делатности у Зони, посебно ради управљања богатствима Зоне.585
583 В. С. Миленковић, Унутрашња надлежност и међународна заштита људских права, 1974;

С. Березовски, „Суверена једнакост и област задржаних права у Повељи УН,“ ЈРМП 3/1958,
стр. 429.
584 Члан 24. (1) Повеље УН.
585 Члан 157. Конвенције о праву мора.
3. ИМУНИТЕТ СТРАНИХ ДРЖАВА

Вукући своје порекло из принципа par in parem non habet imperium,
имунитет страних држава конституисан је као правило међународног пра-
ва крајем XIX века. У најширем смислу, своди се на изузимање из јурисдик-
ције судских и других државних органа државе форума, како саме стране
државе тако и њене имовине. Класичну формулацију имунитета страних
држава налазимо у пресуди The Parlament Belge (1880): „Принцип ... је, да
се, као последица апсолутне независности сваке суверене власти, и међу-
народне куртоазије која налаже свакој сувереној држави да поштује неза-
висност и достојанство сваке друге суверене државе, одбија вршење било
које територијалне надлежности преко својих судова у односу на личност
било ког суверена или амбасадора било које државе или у односу на јавну
имовину било које државе намењену јавној употреби...“586
Међународна пракса се разилази у погледу домашаја имунитета страних
држава. У оптицају су две концепције – концепција о апсолутном имунитету
страних држава и концепција о ограниченом или функционалном имунитету.
Концепција о апсолутном имунитету заговара имунитет без обзира на
врсту државне активности тј. да ли држава in concreto наступа као носи-
лац јавних, врховничких овлашћења или у економском или комерцијалном
капацитету. Развијана је у англо-саксонској јуриспруденцији до 70-их го-
дина двадесетог века и полази од апсолутне територијалне надлежности
као атрибута сваке суверене државе. Из овакве природе територијалне на-
длежности произлази да међународно право државама не додељује екстра-
територијална овлашћења тј. да не посматра стране суверене државе нити
њихову имовину као своје потенцијалне предмете.587
Основна карактеристика ограниченог или функционалног имунитета
је повлачење разлике између две групе државних аката: с једне стране су
акти донети вршењем суверене власти (jure imperii) и акти нејавне природе
(jure gestionis), које држава доноси у економском или комерцијалном капа-
цитету. По овој концепцији, развијеној у континенталном праву још у XIX
веку, правило о имунитету страних држава односи се само на јавне акте.
Имунитет стране државе обухвата не само имунитет у погледу јурис-
дикције (судски имунитет), већ и имунитет од заплене или извршења над
државном имовином. Када је реч о имовини државе која служи у јавне
сврхе, судски имунитет и имунитет у погледу заплене или извршења се
поклапају. Ствари стоје другачије у случају ако се ради о имовини која се
користи у комерцијалне сврхе. Пракса у том погледу није униформна, мада
највећи број земаља које прихватају рестриктивну концепцију о имунитету
страних држава допуштају привремену заплену стране државне имовине
која служи у комерцијалне сврхе у циљу заснивања јурисдикције (Велика
586 Yearbook of the International Law Commission, 1980, vol. II, part. II, стр. 144.
587 Slučaj The Schooner Exchange v. Mc Faddon (1818); В.: I. Sinclair, „The Law of Sovereign Immunity:
Recent Developments“, RdC 1980/II, t. 187, стр. 122.
Британија, САД). Полази се од тога да заплена (attachment) представља на-

чин да се заснује јурисдикција у конкретној ствари. У вези са имунитетом
од извршења највећи број држава прихвата правило о имунитету од извр-
шења у односу на државну имовину, без обзира да ли се ради о државној
имовини која служи у јавне сврхе или у комерцијалне сврхе, мада неујед-
начена пракса иде дотле да се становишта судова разликују чак и унутар
једне државе.588
Рационални основ промена у схватању правила о имунитету страних држава лежи у
измењеној функцији државе. У време доминације економског либерализма, израженог у
доктрини laissez-faire и стриктне поделе између политичке функције државе и економске
функције приватних предузетника, имунитет страних држава је био апсолутан, будући да
се држава није бавила економским активностима. Појава државе као носиоца економске
активности, доводи до неравноправног положаја између страних држава и приватних пре-
дузетника на домаћем тржишту, па, отуда, и долази до модификације правила о имунитету
страних држава у пракси. Уз одређену дозу симплификације може се рећи да данас концеп-
цију о апсолутном имунитету страних држава бране државе у развоју, с обзиром на то да
је држава носилац многобројних економских активности, понекад и монопола, док државе
у којима приватно предузетништво обележава економску активност нагињу ка ограниче-
ном или функционалном имунитету страних држава. Тако је, рецимо, правило о апсолут-
ном имунитету страних држава уграђено у национална законодавства Бразила, Еквадора,
Сирије, Тринидада и Тобага, те законодавства бивших источноевропских социјалистичких
земаља, док је концепција о ограниченом имунитету део националног законодавства запад-
ноевропских земаља.
У новијој пракси претеже концепција о ограниченом или функционал-
ном имунитету страних држава. За ову концепцију се опредељују, чак, и
државе које су традиционално заговарале начело апсолутног имунитета.
Тако је, у Великој Британији 1978. године донет Стате Immunity Act који дели др-
жавне акте на акте који су донети вршењем суверене власти и оне који то нису. Као акти
који нису донети вршењем суверене власти сматрају се: трговински послови и уговори;
уговори о запослењу; акти донети у вези са личном повредом, смрти или имовинске ште-
те; тужба у погледу својине или употребе својине и наследних права; патенти; и, питање
чланства у домаћим корпорацијама (одељци 3. и 8.). Сличног опредељења је и Акт о стра-
ном сувереном имунитету (1976) донет у Сједињеним Америчким Државама. Основни
принцип Акта садржан је у одељку 1602. који стипулише: „Државе у међународном праву
нису изузете од надлежности страних судова у погледу њихових комерцијалних делат-
ности, а њихова трговинска имовина може бити предмет извршења за накнаду на основу
судске пресуде донете против њих у вези са њиховим трговинским делатностима“. Страна
држава не подлеже имунитету у случајевима: одустанка од имунитета; трговинских по-
слова; стварноправне тужбе; наследноправних предмета у погледу некретнина; те, личне
повреде, смрти, причињене штете као последице акта стране државе у вршењу трговинске
делатности.
Србија није регулисала питање имунитета страних држава посебним
законом. Опште одредбе у том смислу налазе се у Закону о парничном пос-
тупку и Закону о извршном поступку.
Према члану 26. Закона о парничном поступку домаћи судови су у
погледу надлежности за суђење страним државама и међународним ор-
ганизацијама везани правилима међународног права. У случају сумње о
постојању и обиму имунитета, објашњење даје орган надлежан за послове
588 Castel, „Immunity of a Foreign State in Execution: French Practice“, AJIL, 1952, vol. 46, стр. 520.
правде.589 Закон о извршном поступку предвиђа да домаћи судови не могу

одредити извршење, односно обезбеђење на имовини стране државе која
се налази на територији Републике Србије без претходне писмене саглас-
ности надлежног органа, изузев у случају када је страна држава изричито
пристала на извршење, односно обезбеђење.590 Закон не прецизира који
је то надлежан орган, али, по аналогији са решењем усвојеном у Закону
о парничном поступку, израз „надлежни орган“ требало би тумачити као
министарство правде.
Европска конвенција о имунитету држава (1982), израђена под окриљем Европског
савета, прихвата концепцију о ограниченом имунитету држава. Конвенција дефинише
случајеве у којима се државе не могу позвати на имунитет. По члану 6. Конвенције: „Др-
жава потписница не може се позвати на имунитет од судске надлежности друге државе
потписнице, ако она учествује са једним или више лица у предузећу, удружењу или неком
другом правном лицу чије је седиште, регистрована службена просторија, или главно место
пословања на територији државе lex fori, и ако се поступак тиче односа у материји који про-
истиче из овог учествовања између државе, с једне стране, и правног лица или неког другог
учесника, с друге стране“. У складу са тим „Држава потписница не може се позивати на
имунитет од судске надлежности друге државе потписнице ако на територији државе lex fori
поседује пословницу, агенцију, или неку другу институцију којом се ангажује на истоветан
начин као приватно лице у некој трговинској, индустријској или финансијској активности,
и ако се судски поступак тиче активности ове пословнице, агенције или институције“.591
Институт за међународно право је донео у два маха правила у овој области и то: 1891.
године592 и 1954. године,593 у којима је усвојио функционални имунитет. Такође, Међуна-
родна конвенција о унификацији неких правила о имунитету државних бродова из 1926.
године прихвата концепцију о ограниченом имунитету, будући да су њена правила важила
само у погледу бродова који служе у „владине нетрговинске сврхе“. Женевске конвенције о
територијалном мору и отвореном мору (1958) утврђују имунитет ратних бродова и држав-
них бродова који се користе у „владине нетрговинске сврхе“.
Операционализација рестриктивне концепције о имунитету страних
држава праћена је бројним компликацијама. Основни проблем састоји се
у изналажењу ефективног стандарда за разликовање између аката држа-
ве jure imperii и аката jure gestionis. Ретке су конвенције које утврђују кри-
теријум разликовања. Тако, примера ради, Женевске конвенције о праву
мора из 1958. године, као релевантан критеријум наводе критеријум упо-
требе брода независно од власништва или поседовања.
У највећем броју случајева, дакле, међународно право препушта праву
државе форума да повуче релевантну разлику.
Национални судови примењују два основна критеријума. Први крите-
ријум је правна природа конкретна трансакције. На основу овог критерију-
ма национални судови одричу имунитет страној држави у случају ако се
ради о трансакцијама које могу предузимати и приватна лица. Други кри-
теријум је критеријум крајње сврхе или предмета акта – на основу њега
домаћи судови дају имунитет страној држави само за оне акте који су ди-
589 Закон о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/2004 и 111/2009).
590 Члан 26. Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/2004).
592 Annuaire de l’IDI 1891, стр. 436.
593 Ibid., 1954, vol. II, стр. 293.
ректно или непосредно повезани са јавним функцијама као што су, приме-
ра ради, они који се односе на одбрану или државне финансије. Ниједан од
ова два критеријума није задовољавајући, будући да, као општи и недовољ-
но прецизни, дају основа за различите квалификације националних судова
у идентичним или сличним случајевима. Примера ради, уговор о снабде-
вању армије цигаретама закључен са страним физичким или правним ли-
цем може бити оквалификован и као акт jure imperii и као акт државе jure
gestionis.594
Одлуком Генералне скупштине УН XXIII/131 од 14. априла 1977. годи-
не започет је рад на изради Нацрта правила о судском имунитету држава
у Комисији УН за међународно право. Након дугогодишњег рада, Коми-
сија је у току 2003. године окончала рад на тексту Конвенције. Генерална
скупштина УН је, резолуцијом 59/38 од 16. децембра 2004. године, усвоји-
ла Конвенцију Уједињених нација о судском имунитету држава и њихове
имовине. Конвенција је отворена за потпис државама од 17. јануара 2005.
до 17. јануара 2007. у седишту УН у Њујорку. Конвенција још увек није
ступила на снагу иако тражи скромних 30 инструмената ратификације,
приступања, прихватања или одобравања као услов ступања на снагу.595
Конвенција прихвата ограничени судски имунитет стране државе.
Држава се, према Конвенцији, не може позвати на имунитет у споровима
који произилазе из: комерцијалних послова,596 Уговора о раду,597 повреда
личности имовинске штете,598 власништва на непокретној имовини која се
налази на територији државе Форума, права на имовини стеченој наслеђем
и управљања стеченом имовином,599 права на интелектуалну својину,600
учешће у компанијама,601 поступака који се односе на бродове које поседује
или користи држава602 и спорова у вези са арбитражним споразумом603.
594 Види, примере u „Organs of States in their External Relations: Immnities and Privileges of State
Organs and of States“, in Sorensen, Manual of Public International Law, 1968, стр. 432. и даље.
596 Члан 10.
597 Члан 11.
598 Члан 12.
599 Члан 13.
600 Члан 14.
601 Члан 15.
602 Члан 16.
603 Члан 17.
XI. ОДГОВОРНОСТ ДРЖАВА И
МЕЂУНАРОДНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА
Accioly, „Principes generaux de la responsabilite internationale d’apres la doctrine et

la jurisprudence“, R.C.A.D.I. 1959-I, vol. 96; Ago, Le delit international, RDC, 1939-II; Ago,
Scrittisulla responsabilita internazionale degli Stati, Naples, E. Jovene, 3 vol., 1979–1986; Anzilotti,
La teoria generale della responsabilita delo stato del diritto internazionale, 1902; Аврамов,
„Међународна одговорност држава за штете изазване нуклеарним удесима“, у Правни
проблеми мирољубивог коришћења нуклеарне енершје, Институт за упоредно право, Бео-
град, 1964; Barav – Simon, „La responsabilite de l-administration nationale en cas de violation
du droit communautaire“, R.M.C. 1987, No 305; Berlia, „De la responsabilite internationale de
l’Etat“, Mel. G. Scelle, 1950, tome II; Bissonnette, La satisfaction comme mode de reparation
en droit international, These Geneve, 1953; Bollecker – Stern, Le prejudice dans la theorie de la
responsabilite internationale, Pedone, 1973; Boyle, „State Responsibility, and International Liability
for Injurious Consequences of Acts not Prohibited by International Law: a Necessary Distinction?“,
I.C.L.Q., 1990; Briggs, The Law of Nations, 2nd ed., New York, 1952; Brownlie, System of the
Law of Nations: State Responsibility, vol. I, Oxford, Clarendon Press, 1983; Cohn, „Theorie de la
responsabilite internationale“, R.C.A.D.I. 1939-II, vol. 68; Crawford – Bodeau – Peel, „La seconde
lecture du projet d’articles sur la responsabilite des Etats de la C.D.I.“, R.G.D.I.P., 2000; Crawford,
„Revising the Draft Articles on State Responsibility“, E.J.I.L., 1999; Crawford, The ILCs Articles on
State Responsibility: Introduction, Text and Commentaries, Cambridge U.P., 2002; De Visscher, La
responabilite des Etats; Bibliotheca Visseriana, Leyde, 1924, tome II; Dominice, „De la reparation
constructive du prejudice immateriel souffert par un Etat“, Mel. Jimenez de Arechaga, 1994;
Dupuy, „Le fait generateur de la responsabilite internationale de l’Etat“, R.C.A.D.I. 1984-V, vol.
188; Етински, „Међународни злочин као извор међународне одговорности држава“, М. Пол.,
1981/160; Етински, „Правила о противправности дела државе“, ЈРМП, бр. 1–3/1982; Frigessi
di Rattalma, „Le regime de responsabilite internationale institue par le Conseil d’administration
de la Commission de compensation des Nations Unies“, R.G.D.I.P., 1997; Garcia-Amador, State
Responsibility, Some New Problems, PDC, 1958-II; Gray, „The Choice Between Restitution and
Compensation“, E.J.I.L., 1999; Guggenheim, Lehbruch des Volkerrechts, Band II, Basel, 1951; Hafner,
„The Draft Articles on the Responsibility of States for Internationally Wrongful Acts – The Work
of the ILC“, Austr. Rev. I. and Eur. L. 2000; Hauriou, „Les dommages indirectes dans les arbitrages
internationauxe, R.G.D.I.P., 1924; Illich – Weston, International Claims: Contemporary European
Practice, U.-P. of Virginia, Charlottesville, 1982; Illich, International Law of State Responsibility
for Injuries to Aliens, U.-P. of Virginia, Charlottesville; Iovane, La riparazione nella teoria e nella
prassi dell’illicito internazionale, Giuffre, Milan, 1990; Jessup, A Modern Law of Nations, New York,
1949; Kolliopulos, La Commission d’indemnisation des Nations Unies et le droit de la responsabilite
internationale, L.G.D.J., 2001; Ле Фур, Међународно јавно право, Београд, 1934; Meron, „The
Insurer and the Insured under International Claims Law“, A.J.I.L., 1974; Nys, Les origines du
droit international, Bruxelles-Paris, 1894; Pellet, „Remarques sur une revolution inachevee: le
projet d’articles de la CDI sur la responsabilite internationale des Etats“, A.F.D.I., 1996; Pellet,
„La codification du droit de la responsabilite internationale: tatonnements et affrontements“, Mel.
Abi-Saab; Personnaz, La reparation du prejudice en droit international public, these, Paris, 1938;
Piernas, La responsabilidad international, Pub. Univ. Alicante, 1990; Reitzer, La reparation comme
consequence de lacte illicite en droit international, These Geneve, 1938; Reuter, „Le dommage
comme condition de la responsabilite internationale“, Mel. Miaja de la Muella, 1979, vol. II; Reuter,
La responsabilite internationale, Les Nouvelles institutes, Paris, 1955–1956; Ritter, „Subrogation
de l’assureur et protection diplomatique“, R.G.D.I.P., 1961; Rosenne, The I.L.Cs Draft Articles on
State Responsibilty, Nijhoff, Dordrecht, 1991; Rousseau, „La responsabilite internationale“, Cours
du droit, Paris, 1962–1963; Rousseau, Droit international public approfondi, Paris, 1958; S.F.D.I.,
La responsabilite dans le systeme international, Pedone, 1991; Salvioli, „La responsabilite des Etats
et la fixation des dommages et interns par les tribunaux internationaux“, R.C.A.D.I. 1929-III, vol.
28; Spinedi – Simma, U.N. Codification of State Responsibility, New York, Oceana Pub., 1987; Stern,
„La responsabilite internationale aujourd’hui ... Demain...“, Mel. Apollis, 1992; Стојковић, С.,
„Основи теорије о међународној одговорности држава“, Архив за правне и друштвене на-
уке, 3/1997; Strupp, Elements du droit international public, Paris, 1930, vol. I; Symposium, „State
Responsibility“, E.J.I.L., 1999; Verdross, Volkerecht, Wien, 1955.
1. ОПШТИ ПОЈАМ МЕЂУНАРОДНОПРАВНЕ

ОДГОВОРНОСТИ ДРЖАВЕ
Одговорност државе у међународном праву иде руку под руку са пра-
вима држава. Она је корелат права, будући да кршење правила међуна-
родног права повлачи међународну одговорност. Стални суд међународне
правде је у случају Хорзов (Chorzow) истакао између осталог: „принцип
је међународног права и, чак, општа правна концепција, да кршење било
какве обавезе подразумева обавезу надокнаде штете“.604
У случају Фосфата у Мароку, Стални суд међународне правде је иста-
као, између осталог, да када држава почини противправни акт у односу на
другу државу међународна одговорност се установљава моментално „из-
међу две државе“605 За остале случајеве у јуриспруденцији Међународног
суда правде и арбитражних судова.606
Правила о одговорности државе имају заштитну функцију у међуна-
родном поретку. Посредством тих правила кршење међународноправне
обавезе не стиче карактер негације међународног права, већ извора права
и обавеза, инструмента трансформације неправа у право. Правила одго-
ворности нису везана за правила међународног права којима се прописују
конкретна права и обавезе, већ су нека врста неутралних, структурално-
функционалних норми која покривају комплетно нормативно биће међу-
народног права. Зато се правила о одговорности називају и секундарним
правилима за разлику од примарних правила међународног права којима
се конституишу права и обавезе држава.
Комисија за међународно право УН је након готово четири деценије рада 9. августа
2001 усвојила чланове о одговорности државе за противправни акт. Чланови су груписани
у два дела са одговарајућим главама.
Први део (Међународни противправни акт државе) обухвата:
Главу I (Општи принципи) чл. 1–3; Главу II (Приписивање понашања држави) чл. 4–11;
Главу III (Кршење међународне обавезе) чл. 12–15; Глава IV (Одговорност државе у вези са ак-
том друге државе) чл. 16–19; Глава V (Околности које искључују противправност) чл. 20–27.
604 PCIJ, Series A, No. 17, стр. 29.

605 Phosphates in Morrocco, Preliminary Objections, PCIJ Ser. A/B, No. 74, p. 10; Takođe Corfi Chan-
nel, Merits, ICJ Reports 1949, p. 23; Military and Paramilitary in and against Nicaragua, Merits,
ICJ Reports 1986, paras. 283, 292.
606 В. The International Law Commissions Articles on State Responsibility, Introduction, Text and
Commentaries, ed. by J. Crawford, 2003, p. 77.
XI. Одговорност држава и међународних организација 245
Други део (Садржај међународне одговорности државе) састоји се из: Главе I (Општи
принципи) чл. 28–33; Главе II (Накнада штете) чл. 34–39; Главе III (Озбиљно кршење обаве-
за из перемпторнких норми општег међународног права) чл. 40–41.
Део трећи (Примена међународне одговорности државе) чине: Глава I (Позивање на
одговорност државе) чл. 42–48; Глава II (Противмере) чл. 49–54.
И коначно, Део четврти (Опште одредбе) чл. 55–59.607
Чланови о одговорности државе за противправни акт међународну од-
говорност државе одређују као последицу противправног акта608 – међу-
народни противправни акт је, пак, акт, било да се ради о радњи или про-
пуштању, који конституише кршење међународне обавезе државе и који је
приписив држави по међународном праву.609
Чланови о одговорности државе за противправни акт (ПОД) Комиси-
је за међународно право представљају свеобухватни, високо компетентни
пројекат сложеног питања међународне одговорности државе, рађен на ос-
нову релевантне јуриспруденције међународних судова и арбитража, тео-
ријских мишљења и праксе.
Користимо квалификацију „пројекат“ јер се не ради о кодификацији
у смислу обавезујућег правног акта, већ о једној флексибилној форми
у раду Комисије за међународно право која у себи комбинује елементе
полузваничне кодификације једног угледног колегијума међународних
правника кодификације in statu nascendi види V.11.). Другим речима, нека
врста меког права.
Отуда и Крафорд (Craford), у Уводу ПОД говорећи о домашају чла-
нова користи суптилну формулацију „допринос кодификацији и прогре-
сивном развоју“ фундаменталног дела међународног права, уместо „стан-
дардних кодификација и прогресивни развој“.610 Поређење које прави са
Нацртом правила о уговорном праву (1966) који је „постао, са ограни-
ченим изменама Конвенција о уговорном праву из 1969“,611 је, међутим,
претерана јер је на основу Нацрта правила уговорног права, Генерал-
на скупштина УН сазвала међународну конференцију на којој је Нацрт
прихваћен као Конвенција о уговорном праву, а Правила о одговорности
држава Генерална скупштина је једноставно примила на знање уз клаузу-
лу да би у каснијој фази могла размотрити усвајање Конвенције о одго-
ворности држава.612
Дакле, Правила од одговорности нису обавезна per se, већ поседују ин-
херентни ауторитет утемељен на снази аргумената и правном резоновању
Комисије за међународно право.
607 International Law Commission‘s Articles on State Responsilibility, Introduction, Text and Com-
mentaires, ed. by J. Craford, 2003.
608 Члан 1 (Одговорност државе за њен међународни противправни акт).
609 Члан 2 (Елементи међународног противправног акта државе).
610 Ibidem, p. IX
611 Ibidem.
612 Report of the International Law Commission 2001, UN Doc. A/56/10. paras. 67, 72, 73.
2. ВРСТЕ МЕЂУНАРОДНОПРАВНЕ
ОДГОВОРНОСТИ ДРЖАВА
Идеја о одговорности државе у међународном праву родила се и развија-
ла у оквирима одговорности за штету тј. грађанске одговорности државе.
Противправни акт државе је за последицу имао настајање новог
правног односа – односа између државе којој се акт приписује тј. државе
која је у обавези да накнади штету и државе у погледу које постоји неизвр-
шена обавеза, тј. државе која има право на накнаду штете. 613
Кршење међународних обавеза установљених у интересу међународне
заједнице као целине (обавезе erga omnes), родило је и идеју о међународ-
ној кривичној одговорности државе. Сматра се, наиме, да држава чини
међународни злочин када изврши агресију, претњу агресијом у облику ул-
тиматума, меша се у унутрашњу политичку борбу друге државе, припрема
или дозвољава припремање на својој територији напада на другу државу, и
сл., те да акти попут ових подлежу кривичној репресији у складу са реле-
вантним правилима међународног кривичног права.614
Члан 19. Нацрта конвенције о противправном акту предвиђао је између осталог: „2.
међународни противправни акт који потиче из кршења од стране државе међународне
обавезе тако битне ради заштите основних интереса међународне заједнице да се њено кр-
шење признаје као злочин од стране целе заједнице, чини међународни злочин. 3. на осно-
ву правила међународног права на снази међународни злочин може да проистекне, између
осталог, из: а) озбиљног кршења међународне обавезе суштинског значаја за одржавање
међународног мира и безбедности, такве као што је забрана агресије; б) озбиљног кршења
међународне обавезе суштинског значаја за обезбеђивање права на самоопредељење на-
рода, као што је забрана установљавања и одржавања силом колонијалне доминације; в)
озбиљно кршење широке скале међународних обавеза суштинског значаја за обезбеђење
људског бића, такве као што су забране ропства, геноцида, апартхејда; г) озбиљно кршење
међународне обавезе суштинског значаја за обезбеђење и очување људске околине, такве
као што су забрана масовног загађивања атмосфере или мора“.
Питање кривичне одговорности државе се поставило и пред Међународним судом
правде у спору између СР Југославије и Босне и Херцеговине који се тицао примене Кон-
венције о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године.
Међународни суд правде се питањем кривичне одговорности државе дотакао у посеб-
ном смислу, решавајући о петом претходном приговору Југославије по коме је тужба Босне
и Херцеговине заснована на суштински погрешној интерпретацији Конвенције о кажња-
вању и спречавању злочина геноцида (1948) и, између осталог, због тога што је заснована на
претпоставци кривичне одговорности државе за злочин геноцида. Суд је одбио претходни
приговор Југославије истичући између осталог да упућивање члана IX Конвенције на од-
говорност државе за геноцид или било који од других аката наведених у члану III Конвен-
ције „не искључује било који облик одговорности државе“. Нити је, каже даље Суд, „одго-
ворност државе за акте њених органа искључена чланом IV Конвенције, који има у виду
чињење аката геноцида од стране ’владара’ или ’јавних службеника’“.615 Суд се, као што се
613 Anzillotti, Corso di Diritto Internazionale, 1928, I, стр. 416; J. Arechaga, „International
Responsibilty“, u Manual of Public International Law, 1968, str. 533, ed. by Sorensen.
614 Bustamante, Droit International Public, 1937, IV, стр. 23; Pella, La criminalite collective des Etats et
le Droit penal de lavenir, 1926, str. 231. Идеја кривичне одговорности држава је имплицирана
и у члану 19. Нацрта правила о одговорности државе који је израдила Комисија за међуна-
родно право (YLC, 1976, vol. II).
615 ICJ Reports 1996, пар. 32.
може закључити, опрезно поставио према целој ствари. Није изричито прихватио тврдњу
да држава може бити кривично одговорна за геноцид, али је није ни искључио у потпу-
ности. Овакав закључак сугерише чињеница да испред речи „одговорност“ (responsibility) не
постоји квалификатив „кривична или репресивна“. Поред тога, конкретна одлука Суда има
провизорни карактер.616
У својој пресуди у главном ствари у том спору, Суд је истакао, између осталог, да оба-
веза спречавања геноцида коју Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида
намеће државама, нужно подразумева и обавезу невршења геноцида од стране државе.617
Резоновање Суда је нејасно и, штавише, контрадикторно. Јер, ако је држава у стању да по-
чини геноцид, што наведени став Суда подразумева, онда је кривична одговорност државе
нужна и неизбежна последица. Пресуда Суда, међутим, не говори о кривичној одговор-
ности државе, већ о међународној одговорности државе на основу приписивања држави
радњи лица или групе лица.618 А ако је држава могући починилац геноцида, онда је припи-
сивање као правна операција непотребна. Уз то, израз „међународна одговорност државе“
има знатно шире значење, и у позитивном међународном праву не подразумева кривичну
одговорност државе.
Са становишта позитивног међународног права кривична одговорност
државе је доктринарна концепција, правило de lege ferenda. Држава не може
бити кривац у смислу кривичног права, будући да појам кривице подразу-
мева субјективни елеменат (умишљај или нехат) који се не може приписати
апстрактном бићу какав је држава (Societas delinqvere non potest). Изнала-
жење кривичне одговорности државе, или барем, елемената те одговор-
ности у противмерама које организована међународна заједница оличена
у Организацији УН и другим међународним организацијама или оштећене
државе појединачно предузимају против државе која је починила проти-
вправни акт, меша кривичну репресију са мерама које се против државе
која је починила правни акт предузимају од стране наведених субјеката на
политичкој основи. Ради се о феномену својственом политичким односима
уопште, па према томе, и за односе држава у примарно политичкој заједни-
ци каква је савремена међународна заједница, који би у контексту у коме
расправљамо условно могли назвати политичком одговорношћу.
Кажемо условно „политичком одговорношћу“, с обзиром на то да институт одговор-
ности као правни институт представља корелат прецизно утврђених права. У основи, поли-
тички однос не претпоставља прецизно утврђена права, тако да политичка одговорност про-
излази из политичке одлуке засноване на интересима и односу снага. Због тога се и акције
које Савет безбедности УН предузима на основу главе VII Повеље против држава или групе
држава које нарушавају међународне обавезе квалификује у члановима 41. и 47. Повеље као
„мере“ а не као „санкције“. Да је реч о политичким а не правним мерама речито илуструје
фактичка и правна немогућност да се ове мере предузму против велике силе – сталне чла-
нице Савета безбедности – предузимање таквих мера је правно готово немогуће с обзиром
на право сталних чланица Савета безбедности да негативним гласом спречи доношење једне
такве одлуке, а уколико би се и донела она би значила рат под другим именом.619
Вансудско решавање спорова око накнаде штете проузроковане про-
тивправним актом у еминентно политичким заједницама, неретко импли-
цира политички елеменат који, зависно од односа снага и опортунитета,
може попримити и пенални карактер. Погрешно је, међутим, поистоветити
616 Детаљно: Dissenting opinion of Judge Kreća, ICJ Reports 1996, paras. 102–104.
618 Ibidem, пар. 179 – детаљно, ICJ Reports 2007, Separate opinion of Judge Kreća, пар. 126–130.
619 G. Schwarzenberger, Current Legal Problems, 1950, vol. 3. str. 263.
пенални елеменат садржан у политичким одлукама са кривичном одговор-

ношћу државе, јер злочине против међународног права чине индивидуе а
не апстрактни ентитети попут државе.620 Пенални карактер или елемен-
ти пеналног карактера политичких мера које се у таквим случајевима могу
предузети против државе која је починила противправни акт представљају
квазикривичну одговорност државе. Са становишта релевантних прави-
ла Међународног права у случајевима кршења међународне обавезе од
суштинског значаја за међународну заједницу као целину, попут агресије,
апартхејда, геноцида и других, стичу се индивидуална кривична одговор-
ност и грађанска одговорност државе.
Дакле, релевантни облици одговорности у позитивном међународ-
ном праву су: грађанска одговорност државе и кривична одговорност
појединца.
Позиција појединца у заједници заснованој на принципу суверенитета каква је држава
представља, изгледа, непремостиву препреку у конституисању међународне грађанске од-
говорности појединца. Специфичан је у том погледу случај Уговора о образовању Европске
заједнице за угаљ и челик од 18. априла 1951. године. Члан 40. Уговора предвиђао је да је
Суд Заједнице надлежан да одреди накнаду штете сваког службеника Заједнице у случаје-
вима када је штета настала као лична грешка таквог службеника. У случају када оштећена
страна не може да наплати штету од службеника, Суд је овлашћен да по принципу супси-
дијарности наложи Заједници да исплати правичну накнаду.
3. ОСНОВ ГРАЂАНСКЕ ОДГОВОРНОСТИ

Постоје две основне теорије о основу грађанске одговорности државе
– субјективна и објективна.
Суштинско обележје субјективне теорије о основу грађанске одговор-
ности лежи у квалификацији кривице као елемента појма противправног
акта. Гроцијус, који се сматра родоначелником субјективне теорије, нала-
зи да је кривица услов одговорности. Међународни деликт је, по схватању
присталица субјективне теорије, скривљена противправна повреда коју
једна држава причини интересима других, било да је изазвана намером
(dolus) или непажњом (culpa). 621
Присталице објективне теорије одговорности налазе да одговорност
за међународни деликт проистиче из реалне чињенице кршења од стра-
не држава њених међународних обавеза, независно од психолошког става
појединца који делује у име државе као њен орган. Истраживање кривице
у материји одговорности, не само да није засновано на праву, већ је и из-
лишно будући да физичка лица која делују као органи државе не могу а да
не поседују свест, интелект и вољу. 622
620 I. Brownlie, International, Law and the Use of Force By States, 1963, стр. 15.
621 Von Listz. Das Volkerrecht, 1925; Sperdutti, „Sulla culpa in dirritto internatzionale“, Communicatione
e studi, 1950, vol. III. Такође, члан 1. Нацрта Института за међународно право од 1927; YILC
1956, стр. 278.
622 Anzilotti, op. cit., стр. 409; Meron, „International Responsibility of States for Unauthorised Acts of
Their Officials,“ BYIL, 1957, стр. 96; Jessup, A Modern law of Nations, 1949, стр. 101–103; Menzel
– Ipsen, Volkerrecht, 1979, стр. 352.
Мост између супротстављених схватања је концепт кривице као екви-

валент објективне повреде међународне обавезе.623 Термин „кривица“ се
супституише термином „избежљивост“ (Vermeidbarheit). На основу објек-
тивно утврђених међународних стандарда би се у конкретном случају
истраживало да ли је повреда међународног права применом потребне
пажње могла бити избегнута. Држава би, по тој концепцији, одговарала
само за повреде међународног права које је могла избећи.
Арбитражна и судска пракса је шаролика и изгледа да не даје одлу-
чујућу одлуку наведеним теоријама. Чак и пресуда Међународног суда
правде у случају Крфског канала (1949), која се често наводи као илустра-
ција примене субјективне теорије, изгледа да је пре негација теорије ризика
или апсолутне одговорности државе за све штете које настају на њеној те-
риторији него њена потврда.
Опенхајм налази да је у конкретном случају примењена субјективна теорија, будући
да је пресуда Суда заснована на закључку „да је Албанија знала за полагање мина у свом
територијалном мору, независно од тога да ли је прећутно пристала на ту операцију“.624
Изгледа да је исправније мишљење по коме се Суд у одређивању међународне одговорности
концентрисао на истраживање да ли је у том случају била повређена установљена међуна-
родна обавеза, а не да ли је Албанија крива за експлозију.625
Субјективну теорију одговорности, схваћену у изворном облику као
одговорност за скривљене противправне акте, није лако применити у
међународном праву из начелних и практичних разлога.
Што се начелних разлога тиче, концепт кривице, елабориран у унутра-
шњем праву у односу на појединца, не може се по аналогији применити на
колективитет као што је држава. Ову чињеницу уважавају и међународни
судови. Јуриспруденција арбитражних судова, поред пресуде Међународ-
ног суда правде у случају који се тицао Крфског канала, показује да се кри-
вица не схвата као субјективан однос физичког лица које делује у својству
државног органа према противправној радњи или пропуштању којом је
проузрокована штета страној држави, већ као објективни однос државе у
чије име појединац наступа у складу са конкретном обавезом коју је држава
преузела. Кршење те обавезе се, независно од субјективног стања надлеж-
ног државног органа, квалификује на општи начин, као кривица државе
иако у њој нема ничега од онога што се под „кривицом“ уобичајено сматра.
Карактеристичан је у том погледу случај који се тицао руске штете (Russian
Indemnity case 1912). Арбитражна пресуда донета у овом случају опери-
ше термином „кривица“, али кривицу сматра синонимом за „пропуштање
дужности“ или „незаконити акт.“626 Негативан однос према кривици као
основу одговорности државе, изражен је и у неколико арбитражних пресу-
да у којима је држава оглашена одговорном за акте или пропуштања својих
623 Rossen, Studien zur Shuldhaftung und Erfolgshaftung in volčerrechtilchen Delictsrechte, 1963.
стр. 140–148.
624 Oppenheim, International Law, 8. th. ed. Vol. I, стр. 343.
625 Corfu Channel, I.C.J. Reports 1949, стр. 18 и даље.
626 Scott, Hague Court Reports, стр. 297.
службеника иако су они деловали у стварној заблуди, без елемената намере

или непажње.627
Са практичног становишта, квалификаторни услов у виду кривице,
како се она схвата у унутрашњем праву, правила одговорности државе
би добрим делом лишило сврхе. Општепознатим тешкоћама утврђивања
субјективног стања субјекта који је прекршио правну обавезу у конкрет-
ном случају се придружује и мањкавост међународног правног поретка,
израженог у непостојању обавезне судске надлежности.
Непримењивост субјективне теорије у материји одговорности државе
за противправне акте не значи a contrario, да је објективна теорија у потпу-
ности прихватљива. То посебно важи за деликтну одговорност државе. Др-
жава није апсолутно одговорна за све штете које настају на њеној терито-
рији. Њена одговорност се конституише у случају противправног акта, до
кога је дошло јер држава није предузела мере за које се претпоставља да
нормално и разумно произлазе из суверене власти коју врши на својој те-
риторији. Тако, рецимо, држава не одговара за штету која настаје у случају
оружане побуне или нереда, када извесна група људи трајно или привреме-
но не подлеже контроли државне власти.
Концепт одговорности државе у позитивном међународном праву
суштински је везан за категорију територијалног суверенитета.628 Терито-
ријални суверенитет подразумева искључиво право државе да организује
власт на својој територији. Овом праву одговара обавеза да у оквиру своје
територије заштити права других држава и њених физичких или правних
лица. Уколико држава организује власт на својој територији на неадеква-
тан начин, начин који допушта или омогућује противправна чињења или
пропуштања од стране њених државних органа, конституише се општа
претпоставка о одговорности државе која се реализује у случају када такве
радње или пропуштања нанесу штету страној држави или њеним физич-
ким или правним лицима.
Објективна одговорност у чистом облику нашла је своје место у ткиву
позитивног међународног права, у облику одговорности за опасне ствари
по аналогији са одговарајућим решењима утврђеним у унутрашњем праву.
Одговорност за опасне ствари није општи принцип у међународном праву,
већ се утврђује конкретним уговорним аранжманима.629
627 Kling case 1930. R.I.A.A. vol. 4, 575; Kape case 1921. Ibidem, vol. 6, стр. 77; Wanderer case 1921,
ibid., стр. 68.
628 Овде се територијални суверенитет схвата као нормални, регуларни правни основ вршења
власти над територијом а не услов одговорности државе. Држава може да буде одговорна и
у случају да не поседује суверенитет или законити основ над извесном територијом али над
њом врши физичку контролу. В. саветодавно мишљење Међународног суда правде у случају
који се тицао правних последица које по државе произлазе из продуженог присуства Јужне
Африке у Намибији: Legal Consequences for States of the Continued Presence of South Africa in
Namibia (South West Africa) notwithstanding Security Council Resolution 276 (1970), Advisory
Opinion, ICJ Reports 1971, стр. 54.
629 Утврђена је римском Конвенцијом о штети проузрокованој трећим државама, страним ваз-
духопловима на земљи (1952. година), бриселском Конвенцијом о штети оператора нукле-
арним бродовима (1962), Конвенцијом о начелима делатности држава у истраживању и ис-
коришћавању космоса, укључујући Месец и остала небеска тела (1967) и другим.
Начело апсолутне одговорности се примењује на пољу активности

којима је заједнички висок степен ризика. Ово је утврђено у бројним међу-
народним споразумима.630
Члан 2. Конвенције о међународној обавези накнаде штете причињене од стране ва-
сионских летилица (1972), утврђује: „Држава лансирања апсолутно је одговорна да плати
накнаду за штету коју нанесе њена васионска летилица на површини земље или ваздухоп-
лову у лету“. Она се ослобађа апсолутне одговорности само у случају кад држава лансирања
докаже да је до штете дошло услед потпуног нехата или услед радње или пропуста учињеног
у намери да се нанесе штета од стране државе која улаже захтев одн. физичких или правних
лица које представља (члан VI Конвенције).
Конвенција о грађанској одговорности за нуклеарне штете (1963) утврђује у члану II
(1) да: „Корисник нуклеарног постројења одговара за нуклеарну штету ако се докаже да је
штета проузрокована нуклеарним удесом...“ У случају „када за нуклеарну штету одговара
више корисника и када се не може са сигурношћу утврдити који део штете треба приписати
свакоме од њих, корисници ће солидарно сносити одговорност (став 3.(а) Конвенције)“.
Принцип објективне одговорности уграђен је и у Конвенцију о грађанској одговор-
ности за штету изазвану загађивањем нафтом (1969) и неким другим конвенцијама.
У ову врсту одговорности не спада, како се понекад сматра, одговор-
ност за штете проузроковане нуклеарним пробама. Будући да држава није
овлашћена да врши нуклеарне пробе на својој територији које могу про-
узроковати штету трећим државама, у таквим случајевима се примењује
општи принцип одговорности државе за незаконите акте.631
Субјективну и објективну теорију о основу одговорности државе ваља
схватити пре као теоријске моделе него као оперативне правне концепције.632
630 У захтеву који је поднела влади СССР за штету проузроковану совјетским сателитом
„КОСМОС 954“, Канада је настојала да учини СССР апсолутно одговорним за штете које је
претрпела Канада због случајног пада совјетског сателита опремљеног нуклеарним уређаји-
ма на територију Канаде. Доказујући одговорност СССР-а, Канада се позивала не само на
„релевантне међународне споразуме“ већ се, такође, позвала на општа начела међународног
права. Сматра се да је стандард апсолутне одговорности за космичке активности, нарочито
активности које укључују коришћење нуклеарне енергије, постало опште начело међуна-
родног права. Велики број држава, укључујући Канаду и СССР, је усвојио ово начело како
је оно садржано у Конвенцији о међународној обавези накнаде штете проузроковане све-
мирским објектима из 1972. године. Начело апсолутне одговорности се примењује на поља
активности којима је заједнички висок степен ризика. Ово је поновљено у бројним међуна-
родним споразумима...“ Survey of Stete practice relevant to International Liability for injurious
consequences arising out of acts not prohibited by International Law, United Nations, Secretariat,
February 1984, ST/LEG/15, стр. 282.
631 Постоји и мишљење да је одговорност која произлази из нуклеарних проба резултат до-
ктрине злоупотребе права. Обично се као доказ у прилог ове тврдње узима арбитража у
случају Trail Smelter (1938–1941), када је Суд, између осталог, истакао да: „Ниједна држава
нема права да користи или дозволи коришћење своје територије на такав начин да проузро-
кује загађивање на или загађивање територије друге“. (RIAA, 1965. стр. 3). Ово схватање
није лако бранити с’ обзиром на то да оно претпоставља да постоји право вршења нуклеар-
них проба, а то право није изричито установљено у позитивном међународном праву... „
632 Рецимо, у координатама субјективне теорије о основу одговорности, без објашњења остаје
одговорност државе sine delicto а објектива теорија је тешко спојива са одсуством апсолутне
одговорности државе за штете које проузрокује трећим државама или њеним физичким и
правним лицима. Или, пак, како чисти модел објективне теорије помирити са невољом као
основом искључења противправности. Будући да у међународном праву важи фикција да
вољу државе чини воља физичких лица који наступају у њено име као овлашћени органи
државе, елементи субјективне и објективне природе се неизбежно преплићу. Кршење међу-
народне обавезе државе, као објективни елемент појма противправног акта, састоји се, по
правилу, од понашања физичких лица које је свесно и вољно.
4. УСЛОВИ ЗА ГРАЂАНСКУ ОДГОВОРНОСТ ДРЖАВЕ

Општи услови за грађанску одговорност државе у међународном пра-
ву обухватају:
а) повреду важеће међународне обавезе државе која се састоји било у
радњи или пропуштању.633 Кршење међународне обавезе државе квали-
фикује се као противправни акт-извор међународне одговорности држа-
ве. Могуће је да држава одговара и за штету проузроковану вршењем доз-
вољене радње (одговорност sine delicto);
б) да се радња или пропуштање може приписати држави. Држави се
приписује понашање сваког државног органа који је део формалне структу-
ре државе или органа територијалне заједнице која је унутрашњим правом
овлашћена да врши елементе државне власти. Понашање органа државе,
територијалне јединице, или тела овлашћеног да врши елементе државне
власти, који је делао у том својству сматраће се актом државе према међу-
народном праву, чак, ако је у конкретном случају, орган прекорачио своју
надлежност према унутрашњем праву или прекршио инструкције које се
односе на његову активност.634
Поставља се питање да ли је федерација одговорна за противправни акт своје федерал-
не јединице? Неспорно је да је одговор на ово питање потврдан.635 Члан 4. (понашање орга-
на државе) у ставу 1. предвиђа да ће се „понашање било код државног органа сматрати ак-
том државе по међународном праву, [...] без обзира какву позицију поседује у организацији
државе и без обзира на његов карактер органа централне државе или територијалне једини-
це државе“.636 Постоје, међутим, извесне нијансе, зависно од тога да ли федерална јединица
поседује елементе међународно-правног субјективитета у смислу могућности самосталног
иступања на међународном плану. Ако федерална јединица, на основу унутрашњег права,
може у извесној мери самостално иступати у међународним односима, онда она у том доме-
ну непосредно одговара, а у случају да не изврши обавезу накнаде штете или падне у доцњу
одговорност пада на федерацију. У супротном случају, тј., ако федерална јединица нема ус-
тавно овлашћење да самостално иступа у међународним односима, федерација непосредно
сноси одговорност за противправне акте федералне јединице.
в) штета или губитак као резултат противправног акта. У односима
између држава концепт штете није ограничен на штету материјалног или
патримонијалног карактера, тако да и противправни акт против немате-
ријалних интереса подразумева обавезу накнаде.
г) одсуство било ког основа искључења одговорности.
Услови за грађанску одговорност државе сами по себи илуструју де-
ликатност питања основа одговорности државе. Док су услови под а), б)
и г) објективне природе, услов приписивости акта држави имплицира и
субјективни елемент.
633 В. члан 1. Правила о одговорности државе за противправни акт.

634 Члан 10. Правила о одговорности државе.
635 У случају Montijo арбитар Bunch је Колумбију огласио одговорном за штету причињену
актима револуционара у Панами, тадашњој јединици колумбијске федерације, са образло-
жењем: „За сврхе уговора посебне државе – чланице су непостојеће ... Законодавство др-
жаве – чланице мора бити прилагођено уговору, а не уговор законима“, Moore, Digest of
International Law, 1906, vol. II, pp. 1072–1073.
636 У том смислу и јуриспруденција Међународног суда правде – La Grand, Provisional Measures,
ICJ Reports 1999, p. 9; Merits 2001, para. 81.
Правила о одговорности у међународном праву конструисана су у рав-

ни односа држава – држава. Међународно право, ипак, допушта да се др-
жава супституише на место свог држављанина637 који је претрпео штету
радњом или пропустом органа стране државе. То је установа дипломатске
заштите или генералне супституције као дискреционо право државе. Др-
жава је једини судија у смислу да одлучује да ли ће, и у ком обиму, при-
знати заштиту свом физичком или правном лицу.638 Вршећи дипломатску
заштиту држава ужива пуну слободу акције у односу на свог држављанина.
У пракси је могуће да једно лице ужива двоструку заштиту. Рецимо, ако је једно лице
службеник међународне организације, има право да буде заштићен како од стране међуна-
родне организације тако и државе чије држављанство поседује.639
У том случају се као допунски квалификаторни услов за међународну
одговорност захтева и исцрпљење локалних правних лекова. Другим речи-
ма, држава чији је орган починио противправни акт и проузроковао ште-
ту страном физичком лицу има право да тражи да се искористе унутра-
шња правна средства пре него што држава чији је држављанин наводно
оштећен изнесе спор на међународни план.
У пракси се не тражи да су средства која предвиђа унутрашњи правни поредак ис-
црпљена у буквалном смислу речи. Довољно је ако се ради о неефикасности преосталих
правних лекова који проистичу из унутрашњег права. Такав случај постоји, на пример, када
виши суд није надлежан да поново испитује чињенице које је утврдио првостепени суд у
случају када се, без таквог поновног испитивања, не може добити задовољење.640
Стицај наведених услова конституише међународну одговорност државе.
Постоје, међутим, околности које искључују противправност акта. То су:
1. Сагласност повређене државе. Опште је прихваћено да сагласност
дата од стране државе ради извршења од стране друге државе акта неса-
гласног са оним што би било право државе која се сагласила искључује
противправност акта у питању, изузев у случају правила jus cogens-а. Обич-
но се као пример сагласности наводи случај када штету проузрокују војне
снаге једне земље које су на територији друге земље дошле на захтев легал-
них органа.
2. Самоодбрана. Вршење права на самоодбрану као пермисивне ко-
гентне норме, у складу са одредбама члана 51. Повеље, искључује међуна-
родну одговорност државе која прибегава самоодбрани.
3. Дозвољене противмере. По аналогији са самоодбраном и дозвоље-
не противмере које предузима оштећена држава у складу са релевантним
637 У случају Nottebohm, Међународни суд правде је, у одређивању природе дипломатске заш-
тите позвао на пресуде свог претходника, Сталног суда међународне правде (PCIJ, Ser A,
No. 2, стр. 12 i Ser. A/B, No. 20–21, стр. 17), у смислу да, супституишући се на место свог
држављанина и „прибегавајући дипломатској акцији или судском поступку у његово име,
држава у ствари истиче своја сопствена права – своје право да обезбеди, у личности својих
субјеката, поштовање правила међународног права“ – Nottebohm, (Second Phase), Judgment,
ICJ Reports 1955, стр. 24.
638 Barcelona Traction, Light and Power Company Limited, Judgment, ICJ Reports 1970, стр. 44.
639 Reparation for Injuries Suffered in the Service of the United Nations, Advisory Opinion, ICJ
Reports 1949, стр. 185.
640 V. Ambatielos, ICJ Reports 1953; RIAA, vol. XII, стр. 118–119.
правилима међународног права или мере које предузима надлежна међу-

народна организација не конституишу међународну одговорност. Наведе-
не мере искључују одговорност vis-a-vis државе која је починила против-
правни акт, али per se не искључује противправност евентуалне повреде
субјективних права треће државе.641 Да би мере у питању искључиле одго-
ворност неопходно је да буду легалне (случај Naulilia incident 1928. године).
Расправљајући питање штете проузроковане у португалским колонијама у Јужној
Африци, португалско-немачки арбитражни суд је у својој пресуди од 31. јула 1928. године
истакао inter alia, да оне, тј. противмере „би биле илегалне ако ранији акт, супротан међу-
народном праву, не би пружио мотив“.642 Уколико се приликом вршења иначе дозвољених
противмера прекрше релевантна правила међународног права, активира се међународна
одговорност државе која је прибегла противмерама или међународне организације која
предузима мере. Након доношења Повеље УН која, између осталог, забрањује претњу упо-
требе силе у међународним односима, отворено је питање да ли противмере на које је, по
традиционалном међународном праву, држава била овлашћена представљају основ искљу-
чења одговорности.
4. Виша сила и неочекивани случај. Виша сила и неочекивани случај
се, у Правилима о одговорности државе, квалификују као неодољива сила
или непредвидљиви спољни случај ван контроле државе који је учинио ма-
теријално немогућим да делује сагласно са међународном обавезом или да
зна да њено понашање није сагласно са том обавезом.643 Ради се о при-
родним догађајима (поплаве, земљотрес, епидемија и слично) или људ-
ским радњама (рат, револуција и слично) који делују независно од воље
државног органа, снагом услова или догађаја који су ван контроле државе.
Општи је правни принцип да у случају више силе (force majeure) или не-
одољивог случаја не постоји одговорност за штету, будући да штета про-
излази из спољашњег узрока који се не може приписати држави. Exempli
causa, Стални суд међународне правде је у случају који се тицао српских
дугова, прихватио захтев да је Први светски рат учинио немогућим испла-
ту дуга од стране Србије.644 Искључење одговорности државе у случају да
је штета проузрокована условима више силе или неодољивог случаја не ис-
кључује могућност поделе терета штете између државе штетника и државе
која је штету претрпела на бази начела правичности.
5. Невоља. Противправност акта државе несагласног са међународном
обавезом државе искључена је и у случају ако физичко лице које дела у
својству државног органа предузме акт, који чини акт државе, није има-
641 Индикативан у том погледу Cysma case решаван од стране португалско-немачког арбитраж-
ног трибунала 1930. године. Налазећи да је Велика Британија прекршила Декларацију у
вези закона рата на мору (1909), Немачка је једнострано проширила листу предмета који су
потпадали под апсолутну контрабанду предметима који на основу чл. 23. Декларације нису
могли бити на тој листи. На основу те одлуке Немачка је потопила португалски брод Cysma
који је превозио такве предмете. Арбитражни трибунал је у својој пресуди од 30. јуна 1930.
године, између осталог, истакао да: „У одсуству било какве португалске провокације која би
оправдавала репресалије, мора се сматрати да Немачка није била овлашћена да повреди члан
23. Декларације у погледу португалских држављана. Према томе, било је супротно међуна-
родном праву третирати карго брода Cysme као апсолутну контрабанду“, (RIAA, II, 1926).
643 Члан 31. Правила.
644 Serbian Loans, Judgment No. 14, 1929, PCIJ. Series A, No. 29. стр. 39.
ло других начина, у ситуацији невоље, за спасавање свог живота или лица

поверених његовој пажњи.645 Принцип који лежи у основи овог правила
потврђен је у случају инцидента са два војна авиона САД која су ушла у
југословенски ваздушни простор 9. и 19. августа 1946. године без одобрења
и била нападнута од југословенске противваздушне одбране.
У овом случају влада САД је тврдила да су два авиона неовлашћено ушла у југосло-
венски ваздушни простор у циљу да избегну изузетну опасност у којој су се нашли. По
схватању југословенске владе, амерички авиони су систематски повређивали југословенски
ваздушни простор што је, по тумачењу југословенске владе, могло да буде једино хотимич-
но имајући у виду учесталост овог понављања. И поред разлика у квалификацији самог
догађаја обе стране су се сложиле да је повреда граница оправдана када је такво понашање
нужно да се спасе авион и посада.646 Сличан случај се догодио у ноћи између 10. и 11. де-
цембра 1975. године у територијалним водама Исланда. Британски ратни бродови су ушли
у територијалне воде Исланда наводно тражећи заклон од лошег времена, док је Исланд
тврдио да су британски бродови ушли у његове воде у циљу изазивања инцидента. Ван ове
контроверзе око природе самог догађаја, стране су се сагласиле да постоји норма која овла-
шћује бродове да се у ситуацији невоље склоне у територијалне воде друге државе.647 И
арбитражна пракса признаје релевантност невоље као околности која искључује против-
правност акта. У случају Гил (Gill) арбитражни суд је ослободио одговорности мексичку
владу за штету коју је британски држављанин настањен у Мексику претрпео акцијом по-
буњеника, с обзиром на то да, по налазу Комисије мексичка влада није могла да предузме
одговарајућу акцију у ситуацији која је изненада настала.648
6. Стање нужде. За разлику од невоље која означава стање непосред-
не опасности по лична добра самог физичког лица које дела у својству
државног органа, нужда се квалификује као стање опасности по виталне,
суштинске интересе саме државе. У доктрини се често истицало да проти-
вправна радња или пропуштање почињено у стању нужде искључује међу-
народну одговорност државе.649
Контрадикторна пракса, посебно, чињеница да је стање нужде обично везивано за рат
који је у позитивном међународном праву забрањен, навела је Комисију за међународно
право да у својим Правилима о одговорности државе стање нужде рестриктивно одреди.
За разлику од осталих околности које искључују одговорност државе а које делују непо-
средно, самим својим постојањем, на стање нужде држава штетник се, по Правилима о од-
говорности, може само позвати, што значи да се одговорност државе – штетника у случају
претпостављене нужде искључује на бази споразума странака или одлуке непристрасног
међународног тела.
Члан 33. Правила предвиђа да се држава може позвати на стање нужде
као основ искључења противправности уколико: а) акт је био једини начин
обезбеђења суштинског интереса државе против озбиљне и непосредне
опасности, и б) да актом није озбиљно оштећен суштински интерес држа-
ве према којој обавеза постоји. Држава се, међутим, не може позивати на
стање нужде: а) ако међународна обавеза са којом акт државе није сагласан
проистиче из перемпторне норме општег међународног права; или б) ако
је међународна обавеза са којом акт државе није сагласан установљена уго-
вором који, експлицитно или имплицитно, искључује могућност позивања
646 ST/LEG/13, стр. 114.
647 Ibid., стр. 139.
648 RIAA, vol. V, стр. 159.
649 Anzillotti, Corso di Dirritto Internazionale, 1918, I, стр. 451.
на стање нужде у погледу ове обавезе; или в) ако је та држава допринела

догађању стања нужде.650
5. ОБЛИЦИ ОДГОВОРНОСТИ ДРЖАВЕ

5.1. Директна одговорност државе. Под директном одговорношћу др-
жаве подразумева се одговорност државе за радње својих законодавних,
судских и извршних органа. Држави се могу приписати не само акти или
пропуштања лица која делују de jure у име државе, као делови формалне
структуре државе, већ и акти и пропуштања лица која de facto делују, или
могу деловати у име државе. Да би се појединац, или група појединаца сма-
трала de facto агентима државе неопходно је да се стекне неколико услова.
То су: а) да су лица плаћена од државе; б) да су релевантне радње финанси-
ране и провераване од државе; в) да су биле познате односној држави. На-
ведени услови су, како произлази из праксе Међународног суда правде,651
само нека врста индиција или спољних показатеља стварне, ефективне
контроле државе над односним лицима као суштинског, материјалног ус-
лова за одговорност државе.
Сматра се да одговорност државе за своје законодавне органе настаје
у случају када законодавни орган донесе закон који је несагласан са међу-
народним обавезама државе или када не донесе закон који је неопходан за
извршавање преузетих обавеза.652 По својој природи, наведени случајеви
су општи услови које ваља елаборирати у сваком конкретном случају. У не-
ким случајевима одговорност државе настаје чињењем или пропуштањем
законодавног органа. Рецимо, у случају када је стипулисано да је посебни
закон једини или основни начин имплементације уговорне обавезе држа-
ве. У другим случајевима радња или пропуст законодавног органа per se
не конституише одговорност државе, већ такво дејство производи штета
која из радње или пропуста законодавног органа проистекне по другу др-
жаву. У случају који се тицао Фосфата у Мароку (Phosphates in Marocoo
1938), Стални суд међународне правде је, одлучујући о тврдњи Италије да
је Француска повредила своје уговорне обавезе, истакао, између осталог, да
„ситуација коју италијанска влада квалификује као противправну је правна
позиција која резултира из примене закона из 1920. године,“653 а не сам за-
кон из те године. Опште је правило да, када је реч о повреди права страна-
ца, сама чињеница доношења закона не конституише одговорност државе.
У односу на одговорност државе за акте извршних органа, у позитив-
ном међународном праву преовлађује становиште да држава одговара за
радње или пропусте било ког извршног органа без обзира на његово место
у хијерархији.
У том погледу међународно право се суштински разликује од класичног међународ-
ног права које је повлачило разлику у позицији извршних органа државе. Патримонијални

651 V: Military and Paramilitary Activities In and Against Nicaragua, ICJ Reports 1986.
652 League of Nations Conference for the Codification of International Law, Acts, vol. IV, Third
Commission, стр. 32–49.
653 Phosphates in Morocco, Judgment, 1938, PCIJ, Ser. A/B, No. 74, пар. 25.
концепт државе иманентан традиционалном међународном праву изнедрио је схватање да
је држава одговорна само за радње или пропусте владара. Временом је круг лица за које је
држава одговорна прошириван, али је остала дистинкција између високих државних функ-
ционера и потчињених или административних службеника државе. Смисао дистинкције је
био у томе да се у случају радње или пропуста државних функционера аутоматски консти-
туише одговорност државе док у случају одговарајућих радњи или пропуста нижих адми-
нистративних службеника држава не постаје ipso facto одговорна већ њена одговорност за-
виси од њеног односа према тој радњи или пропуштању. Одговорност државе за радње или
пропусте нижих државних службеника се конституисала само у случају ако је пропустила
да дезавуише свог службеника или одбила да га казни за учињену повреду.654
Одговорност државе за акте било ког извршног органа брани се потре-
бом јасноће и сигурности у међународним односима,655 а подела државних
службеника на „више“ и „ниже“ ствара практичне проблеме у пракси. По-
ред тога, супротна је органском појму извршне власти. Разлика између ви-
ших и нижих службеника државе одбачена је у арбитражној пракси у првој
половини прошлог века.656
Предмет различитих мишљења је и питање да ли држава одговара за
акте извршних органа предузете ultra vires, ван њихове надлежности.657 У
духу преовлађујуће интернационалистичке концепције о ирелевантности
унутрашњег права у међународним правним односима, ваља узети да др-
жава одговара и за неовлашћене (ultra vires) акте својих органа.658 Разлика
постоји само у основу одговорности.
Ако државни орган почини противправни акт у нормалном вршењу
своје функције, тако да његов акт има сва формална обележја званичног
акта, држава одговара за проузроковану штету на основу директне одго-
ворности. Ако државни орган почини противправни акт у ноторној супро-
тности са својим овлашћењима, тако да се штета могла избећи да је штетник
показао дужну пажњу, држава одговара по основу викарне одговорности.
Држава је одговорна и за рад својих судских органа. Принцип неза-
висности судских органа, као општеприхваћени принцип организације
654 „Draft Convention on Responsibility of States“, AJIL, 1929, Suppl, vol. 23, стр. 165–166.
655 В. „Коментар члана 10. Нацрта чланова о одговорности државе“, YILC, 1975, II, стр. 67.
656 Ова разлика је одбачена у арбитражној пракси у првој половини прошлог века. В. RIAA,
Vols, 3, 4, 6; Разлику не повлачи ни Нацрт Конвенције о одговорности државе усвојен на
Хашкој кодификационој конференцији. Чланови 7. и 8. Нацрта, који су једногласно прих-
ваћени на првом читању у оквиру Конференције, међународну одговорност државе за своје
извршне органе везују за радњу или пропуштање било ког извршног органа које је неса-
гласно са међународном обавезом државе.
657 За различита становишта о томе, в. YILC, 1975, II, стр. 67 и даље.
658 За разлику од шаролике праксе у прошлости, од друге половите XX века се стабилизује
правило да држава одговара и за неовлашћено предузете акте својих органа. Рецимо, 2.
новембра 1961. године југословенски држављанин Л. Врачарић је био ухапшен у Минхену
под оптужбом да је за време окупације Југославије убио неке немачке војнике. Наком про-
теста владе Југославије од 5. новембра, немачки министар иностраних послова је изјавио
да министарство правде СР Немачке и министарство правде покрајине Баден-Витемберг
нису били обавештени о наредби за хапшење Врачарића издатој од стране нижих органа.
Врачарић је пуштен из затвора уз образложење савезног министарства правде да је реч о
бирократској грешци. На захтев југословенске владе да се одговорни службеник казни и
Врачарићу исплати накнада, немачка влада је одговорила поновним извињењем. В: Revue
generale de droit international public, 1962/II, стр. 376.
државне власти, није препрека оваквој одговорности државе, будући да је

значење принципа независности судских органа у систему поделе власти
унутар државе а не у независности од права.
Држава одговара за своје судске органе у два случаја:
а) у случају када њени судски органи на начин супротан преузетим
међународним обавезама државе онемогућавају странцу да остварује своја
права у судском поступку или када се судски поступак странцу неоправ-
дано одлаже или му се у поступку постављају неоправдани захтеви који
одударају од утврђене процедуре. Ради се о тзв., одрицању од правосуђа
(dénie de justice).659
б) када Суд донесе одлуку на штету странца очигледним кршењем оба-
веза које је држава преузела на међународном плану (défie de justice).
5.2. Одговорност државе за акт приватних лица (тзв. викарна или
намесничка одговорност). Викарна или намесничка одговорност се тиче
одговорности државе за радње или пропусте појединаца, група појединаца
или правних лица која не делују у име државе, а причине штету страној
држави или њеним физичким и правним лицима.
Класично међународно право је одговорност државе за противправ-
не акте физичких лица везивало за идеју саучесништва државе. Држава
је сматрана одговорном уколико је била свесна да појединац намерава да
почини злочин против друге државе или њених држављана а не спречи
га у тој намери, или уколико држава пружи заштиту таквом лицу од-
бијањем екстрадиције или пропуштајући да га казни. Сматра се да на тај
начин држава прећутно одобрава акт појединца, успоставља везу соли-
дарности са његовим противправним актом,660 односно да крши обавезу
да спречи субјекте под својом надлежношћу да чине повреде права друге
државе. Из оваквог схватања произлази и сам израз „викарна или намес-
ничка одговорност“.
Позитивно међународно право допушта одговорност државе за акте
приватних лица или група лица која не делују у њено име под условом да је
пропустила да изврши своју међународну обавезу спречавања незаконитог
акта или уколико, након што је акт почињен, није предузела одговарајуће
законске мере према починиоцу. Другим речима, држава не одговара за
радње појединаца per se, већ за сопствени пропуст, одсуство дужне пажње
надлежних државних органа. Стога, и сам израз „викарна одговорност“
није прецизан и одговарајући, будући да изражава концепцију саучес-
ништва државе.
Примену оваквог схватања налазимо и у јуриспруденцији Међународног суда прав-
де. У спору око Крфског канала (1949), Суд је огласио Албанију одговорном за експлозије
које су се 22. октобра 1946. године догодиле у албанским територијалним водама изазвавши
погибију и рањавање више чланова посаде два британских разарача и штету на самим раз-
арачима. По резоновању Суда „албанске власти нису у ствари ништа учиниле да се избегне
несрећа. Ови озбиљни пропусти чине Албанију међународно одговорном“.
659 Види: „Special Origin and Developement of Denial of Justice“, AJIL, 1938. vol. 32; Fitzmaurice,
„The Meaning of The Term, „Denial of Justice“,,, BYIL, 1932, vol. 13, стр. 93.
660 Brierly, „Theory of Implied State Complicity in International Claims“, BYBIL, 1928. vol. 9, стр. 42.
Наиме, странке у спору су се сложиле да су мине у албанским територијалним водама
биле положене кратко пре експлозије. Суд је закључио да је „без обзира на тачан датум,
полагање мина извршено у време када је постојао непосредан албански надзор над Мореу-
зом. Ако се претпостави да се то десило у последњем могућем тренутку, тј., у ноћи између
21. и 22. октобра, може се само закључити да би било тешко, можда, чак, и немогуће издати
опште упозорење бродовљу свих држава пре него што је дошло до експлозије. То, пак, не
би никако спречило албанске власти да предузму, као што је требало да учине све кораке
потребне да би се упозорили бродови близу опасне зоне... Кад је, 22. октобра око 13 часова
осматрачница на манастиру Св. Ђорђе известила команду обалске државе о приближавању
британских ратних бродова рту Лонг, албанске власти су свакако биле у стању да искори-
сте размак од скоро 2 сата до експлозије изазване на броду ‘Саумарез’ да би ове бродове
упозориле на опасност којој су стремили“. Обавеза албанских власти да упозоре британско
бродовље на непосредну опасност коју је за њих представљало минско поље заснива се, по
налазу Суда „на извесним општепризнатим начелима, као што су основни обзири човеч-
ности који се у миру имају поштовати још више но у рату, начело слободе поморске пловид-
бе и обавеза сваке државе да не дозволи да се њена територија користи за извршење дела
којима се крше права других држава“.661 Основ оваквог резоновања може се наћи у пресуди
Лас Палмас у којој је арбитар Хубер истакао, између осталог: „Територијални суверенитет ...
подразумева искључиво право вршења активности државе. Ово право има за корелат оба-
везу: да се унутар територије државе заштите права других држава...“662
5.3. Одговорност државе за штету коју проузрокују побуњеници и ус-
танички покрети. Код одговорности за штету коју проузрокују побуње-
ници и устанички покрети разликујемо два случаја:
а) случај неуспеле побуне или устанка. У овом случају важи опште
правило да држава не одговара за акте устаника или побуњеника, будући
да је немогуће очекивати од државе да врши своје надлежности над тери-
торијама над којима, у условима суштинске ирегуларности, нема и не може
вршити потпуну контролу.663
Изузетак од овог правила конституише се ако се докаже да државни
органи нису предузели мере које су биле у њиховој моћи да би спречиле
настанак штете. У основи ради се о стандарду дужне пажње (due diligence)
који је у међународној пракси неодређен и релативан. Једнако држава не
одговара за штете које су настале активностима њених органа на сузбијању
побуне, по аналогији са правилом које важи за штете проузроковане у рату;
б) случај успеле побуне или устанка. Успешно окончање побуне или
устанка трансформише организацију устаничког покрета у организацију
нове државе. Континуитет организације представља основ приписивања
новој држави, радњи или пропуста устаничког покрета. Наиме, у таквим
случајевима релевантна је ab initio, промењена воља народа или дела наро-
да који од самог почетка подржава устанак а отказује послушност држав-
ном апарату.664 Правило је потврђено и у јуриспруденцији Међународног
суда правде. У случају задржавања америчког дипломатског и конзуларног
661 Corfu Channel, Merits, Judgment, ICJ Reports, 1949, стр. 18, 21–23 i 27.
662 RIAA, vol. 2, стр. 829.
663 V. Sambiaggio, 1903, RIAA, vol. 10, стр. 499; Spanish zone in Marocco, ibid., vol. 2, стр. 617.
664 Пракса арбитражних судова је чврста у опедељењу за одговорност нове државе за радње
или пропусте у случају оружаног устанка или побуне. Примера ради, могу се навести слу-
чајеви: Puerto Vabello, Valenica, Railway и Company, YILC, 1972, vol. II, стр. 513; у случају Bix
– Ibidem, стр. 120 и други.
особља у Техерану, Међународни суд правде је акте вође иранске револу-

ције Ајатолаха Хомеинија приписао иранској држави иако у том тренутку
Хомеини формално није конституисао своју власт.
Почетком новембра 1979. године, тзв. исламски револуционарни студенти су упали
у америчку амбасаду и конзулат у Техерану, преузели контролу над њима и држали као
таоце америчког отправника послова и дипломатско и конзуларно особље које се нашло у
амбасади односно конзулату. У спору који је овим поводом избио између САД и Исламс-
ке Републике Ирана, Међународни суд правде је 24. маја 1980. године донео пресуду којом
је, између осталог, одлучио да је Исламска Република Иран, „на више начина прекршила и
даље крши обавезе које има према САД сходно важећим уговорима између две земље, као и
одавно утврђеним правилима општег међународног права“, те да је обавезна да влади САД
исплати обештећење за штете које су јој нанете догађајима од 4. новембра 1979. године и
онима који су после њих уследили.665 По мишљењу Суда покрет исламских револуционар-
них студената је у почетку имао независни и неслужбени карактер, па се, стога не може
рећи да су студенти деловали у име државе, да су били задужени од стране неког надлеж-
ног органа иранске државе да изврше напад на амбасаду. Суд је посебну пажњу посветио
односу иранског верског вође ајатолаха Хомеинија према конкретној ствари. Нашао је да је
Хомеини осудио САД у неколико јавних изјава, истакавши да су оне одговорне за проблеме
који су искрсли у Ирану. Посебну тежину је дао поруци од 1. новембра 1979. године у којој
је позвао све ученике и студенте да управе своју снагу и бес против САД и Израела, како би
принудили САД да врате шаха Резу Пахлавија у Иран. Значај је придао такође, честиткама
које је ајатолах Хоменини упутио студентима који су заузели амбасаду као и раније изјаве
службене подршке. Налазећи да у то време положај ајатолаха Хомеинија није био уређен
унутрашњим правом, јер то је учињено тек 2. децембра исте године, очигледно је да је од-
говорност Ирана Суд засновао на правилу по коме се акти устаника приписују новој, ре-
организованој држави. Иако Хомеинијеви следбеници нису формално легализовали своју
позицију неспорно је да су у то време деловали као de facto влада.
Држава, такође, не одговара за радње терористичких група на својој
територији, нити је у обавези да заштити странце од аката терористичких
група. Изузетак од овог правила постоји у случају саучесништва државе
или у случају да држава не испуњава своје обавезе из уговора који за пред-
мет имају сузбијање тероризма или терористичких аката.
5.4. Одговорност државе за акте других држава и међународних
организација. Поред директне постоји и деривативна одговорност државе.
Деривативна или изведена одговорност настаје у случају када држава А при-
знаје и прихвата као своју одговорност за проивправни акт државе Б или не-
ког другог ентитета. За разлику од оригинерне или директне одговорности
државе, изведена или деривативна одговорност не темељи се на секундар-
ним правилима међународног права већ за свој основ има споразум или јед-
нострани правни акт.
У том смислу члан 11. Правила утврђује да је држава одговорна „уколи-
ко и у мери у којој призна и прихвати понашање у питању као своје сопстве-
но“. Признање и прихватање противправног акта је кумулативни услов који
се остварује споразумом или једностраним правним актом односне државе.
Као пример се може навести Специјални споразум Словачке и Мађарс-
ке којим се Словачка, као нова држава-сукцесор, преузела одговорност
за акте чехословачке као државе – претходнице у вези тзв. Gabčikovo-
Nagymaros Пројекта на Дунаву.666
665 United States Diplomatic and Consular Staff in Teheran, Judgment, I.C.J. Reports, 1980.
666 Case Concerning the Gabčikovo– Nagymaros Project (Hungary – Slovakia), ICJ Reports 1997.
Нацрт Правила о одговорности међународних организација (2011) предвиђају и одго-
ворност државе и у вези са актом међународне организације (I део).
Нацрт предвиђа, између осталог, одговорност по основу пружања помоћи међуна-
родној организацији у извршењу међународног противправног акта (члан 58. Нацрта);
упутства и контроле државе над извршењем међународног противправног акта од стране
међународне организације (члан 59. Нацрта); принуде државе над међународном органи-
зацијом (члан 60. Нацрта); одговорности државе у случају избегавања извршења обавезе
(члан 61. Нацрта).
О одговорности државе – чланице или нечланице међународне организације мишљења
су оштро подељена. На једној страни су они који тврде да нема правног основа за одговор-
ност државе за противправне акте међународне организације.667 Ако је, кажу, међународна
организација субјект међународног права, онда је очигледно да одговорност, по правилу,
пада на саму организацију.
На другој страни су присталице схватања о одговорности државе – члa-
нице, а изузетно и нечланице, за противправне акте међународне организа-
ције. Свој став темеље како на деривативном субјективитету међународних
организација тако и на принципу владавине права.
Наиме, сматра се да структура организације и контрола држава-чла-
ница над главним органима организације подразумева одговорност држа-
ва-чланица. Прећутно се међународна организација сматра за продужену
руку (longa manus) чланица. Пескаторе (Pescatore) је ову тезу развио на
примеру Европске заједнице.668
Међународне организације је тешко подвести под надлежност међуна-
родних судских органа, јер, по правилу, поседују имунитет а пред главним
судским органом Уједињених нација – Међународним судом правде – не по-
седују ius standi.
Не постоји, међутим, сагласност међу присталицама одговорности др-
жаве – чланице за акте међународне организације о облику одговорности
државе – да ли је она супсидејерна, конкретна или заједничка и солидарна
(„membership responsibility“). У тзв. НАТО случајевима пред Међународ-
ним судом правде, СР Југославија је у тужби против чланица НАТО-а твр-
дила, између осталог, да су чланице организације заједнички и солидарно
одоворне за противправне акте алијансе.669
Пракса је скромна и састоји се из пар пресуда националних и арби-
тражних судова. У њој преовлађује схватање да држава – чланица не одго-
вара за акте међународних организација.
Уставни акт међународних организација, по правилу, ћуте у овој ствари.
У малобројној групи аката који се дотичу овог питања преовлађује ре-
шење о неодговорности држава-чланица, изузев за неплаћен део чланских
доприноса у приходима организације (Устав Светске банке или Међуна-
родне банке за обнову и развој) или у случају распуштања организације
667 Рецимо, Институт за међународно право у члану 8. Резолуције правда потребом очувања
веродостојности и независности функционисања међанорних организација.
668 P. Pescatore, Les relations extérieures des Communautes européennes, 103 RCADI 1961, vol. II,
pp. 224–225.
669 Legality of Use of Force (Serbia and Montenegro v. Belgium) Preliminary Objections, Judgment,
ICJ Reports 2004, p. 279.
када евентуални дефицит намирују чланице у висини њихових чланских

доприноса (Конвенција о оснивању Европске свемирске агенције из 1975).
Изгледа да најмање контроверзи изазива Члан 62. – (Одговорности
државе чланице међународне организације за међународни противправни
акт међународне организације) који предвиђа:
„Држава чланица међународне организације је одговорна за међуна-
родни противправни акт те организације ако:
а) прихвати одговорност за такав акт у односу на повређену страну, или
б) је навела повређену страну да се ослони на њену одговорност“.
Ради се о изведеној, деривативној одговорности државе која је, међу-
тим, за разлику од члана 11. Правила о одговорности државе, у конкрет-
ном случају супсидијерне природе.
6. ОДГОВОРНОСТ МЕЂУНАРОДНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА

Принцип одговорности међународних организација је неспоран. Про-
излази из две међусобно повезане премисе – правне и фактичке.
Правна премиса тиче се правног положаја међународних организација.
Као субјекти међународног права, аутоматски подлежу одговорности у слу-
чају кршења правила међународног права, будући да је одговорност за соп-
ствена противправна акта или пропуштања елеменат појма субјективитета.
Фактичка премиса односи се на ширину активности међународних
организација у свим сферама међународног живота и ризике која таква
активност носи по права држава, других међународних организација и
појединаца.
Ризици постоје посебно код међународних организација надлежних у
међународној економији, међународним војним операцијама и одржавању
мира и ултрахазардним активностима попут нуклеарних.
Претакање принципа одговорности међународних организација у
конкретна, применљива правна правила наилази, међутим, на бројне по-
тешкоће.
Најпре, постоји мноштво међународних организација различитих на-
длежности и, што је, можда, и важније у конкретној ствари, неједнаког обим
субјективитета. Затим, како међународне организације немају ius standi пред
Међународним судом правде, јуриспруденцију светског суда о одговорности
међународних организација практично и не постоји. Истина, Међународни
суд правде се у више својих пресуда и мишљења дотакао питања одговор-
ности међународних организација али успут у форми obiter dicta.670
670 Рецимо, у саветодавно мишљењу поводом имунитета Суд је истакао да је питање процесног
имунитета одвојено од питања накнаде штете која је последица аката УН или њених служ-
беника. За штету насталу таквим актима УН се могу позвати на одговорност. Difference
relating to immunity to the legal process of a Special Rapporteur of the CHR, ICJ Reports, 1999,
para 66.
Надаље, арбитражни судови, било ad hoc или стални арбитражни суд,

признају ius standi међународним организацијама, али међународне органи-
зације нерадо склапају арбитражне компромисне у споровима око одговор-
ности, јер евентуалне одлуке арбитраже о одговорности сенче престиж и
углед организације. Отуда, радије траже несудска решења таквих спорова.
Даље, спорови између међународних организација и појединаца у ма-
терији одговорности, решавање су понајчешће пред унутрашњим судови-
ма и Европског суда правде.
Међутим, пресуде националних судова не одликује кохерентност, што
је додатни разлог, поред односа Међународног суда правде према овим
пресудама, за сумњу да могу вршити утицај на формирање правила међу-
народног права. Са своје стране, пресуде Европског суда правде не пате од
ове бољке, али за предмет, по правилу, имају комунитарно право.
Нацрт Правила о одговорности међународних организација (у даљем
тексту НПОМО)671 – рађен је по моделу Правила о одговорности држава
како у погледу структуре тако и у погледу садржаја чланова Нацрта. То
је дало повода ироничним коментарима да је НПОМО само „нађи заме-
ну“ вежба Комисије за међународно право у смислу да је реч „држава“ за-
мењује изразом „међународна организација“.672
Критика не делује утемељено. Чињеница да су, правила о организова-
ности државе mutatis mutandis применљива и на одговорност међународ-
них организација изражава у основи један фундаментални принцип да
општа правила међународног о одговорности за противне акте важе, како
за државе тако и за међународне организације као субјекте. Тако се, између
осталог, елиминише и опасност фрагментације овог виталног дела општег
НПОМО је дизајниран као акт широког досега. О томе сведоча два мо-
мента:
i) појам међународне организације је екстензивно постављен. Она се у
НПОМО схвата као „организација установљена уговором или другим ин-
струментом регулисаним међународним правом, која поседује сопствени
међународно правни субјективитет. Међународне организације могу као
своје чланице, поред држава, укључивати и друге ентитете“.673 Поготово
ако се узме у обзир Коментар члана у коме, између осталог, стоји да чиње-
ница да међународна организација која „не поседује једну или више на-
ведених карактеристика“ не подразумева да извесни принципи и правила
утврђена НПОМО нису такође применљива на ту организацију.674
Дакле, међународном организацијом би се могла сматрати и организа-
ција која нема субјективитет, што се може узети као једна од слабих, некон-
зистентних тачака НПОМО.
671 Report of the ILC on the work of its sixty-third session, YILC 2011, vol. II, part Two.
672 J. Alvarez, Speech before the Canadian Soucil of International Law, 27 October 2006 <http://www.
asil.org>
673 Члан 2а (Употреба термина) НПОМО.
674 Ibidem.
ii) НПОМО улази и у простор одговорности државе за противправне

акте међународне организације, коју Правила о одговорности државе не
уређују. Правда се потребом да се попуни празнина коју су правила о одго-
ворности државе (ПОД) свесно изоставила.
Део пети НПОМО предвиђа одговорност државе у вези са понашањем
Повлачи разлику између две групе случајева:
i) одговорност државе, било чланице или нечланице међународне ор-
ганизације, када она подржава или помаже међународној организацији у
чињењу противправног акта,675 када држава чланица или нечланица, ус-
мерава и контролише међународну организацију у вршењу противправног
акта676 и када принуђава међународну организацију да почини против-
правни акт.677
Ови облици одговорности су апсолутно резервисани за државе, бу-
дући да се не односе на међудржавне ентитете као чланице међународне
организације.
Ради се о три различита случаја. Први се односи на заобилажење међу-
народне обавезе државе у материји који је у надлежности организације на-
водећи организацији да почини акт који би, да је предузет од те државе,
конституисао кршење обавезе.678 Рецимо, када држава пренесе своје оба-
везе на међународну организацију – в. у том смислу јуриспруденцију Ев-
ропског суда за људска права.679
Други случај је када држава-чланица прихвати одговорност за проти-
вправни акт организације.680 Ради се о дериватној одговорности државе
чланице. За разлику од члана 11 ПОД који тражи кумулативни услов „при-
знања и прихватања понашања у питању као свог сопственог“ (чл. 62 (1,а),
НПОМО се задовољава условом прихватања (acceptance) било изричито
или прећутно без обзира да ли је учињено пре или након што је организа-
ција починила противправни акт.
Трећи случај подразумева да држава-чланица организује својим по-
нашањем наведе оштећену страну да се ослони на њену одговорност (чл.
62 (1,б).
У два потоња случаја одговорност државе – чланице је субсидијарна.
Општи принцип Комисије за међународно право изражен је кроз
суштинско ослањање на правила о одговорности државе (ПОД) у кон-
струкцији правила о одговорности међународних организација заслужују
позитивну оцену и подршку.
675 Члан 58 НПОМО.

679 Нпр. Waite and Kennedy v. Germanu, App. no 26083/94 ili Bosphorus Hava Yalari Turizm vs
Tiracet Anonim Sirketi Ireland, App. no 45036/98.
680 Члан 62(1) НПОМО.
Изражава идеју вертикалне диверсификације општег Међународног

права681 унутар општих принципа о одговорности његових субјеката.
Што се посебних правила о одговорности међународних организација
тиче, она ће морати бити кристализована, па и модификована у међуна-
родној пракси, како би била применљива на широј и, пожељно, универзал-
ној основи.
То неће бити лак подухват. Принцип специјалности (speciality principle),
као детерминанта надлежности међународних организација, као контраст
општој надлежности држава, тражи у мору међународних организација,
јасна и флексибилна решења мноштва питања о одговорности међународ-
них организација. Ствар компликује чињеница да су правила о одговор-
ности међународних организација, као секундарна правила дизајнирана
без одговарајућих примарних правила. О тежини тог подухвата говори и
члан 64 (lex specialis) НПОМО, који предвиђа да се Нацрт чланова не при-
мењује када су услов за постојање међународног противправног акта или
садржај или имплементација одговорности међународне организације или
државе у вези са понашањем, организације регулисани правилима органи-
зације применљивим на односе између организације и његових чланица.
Сама Комисија констатује у Коментару члан 64, да би било „немогућ-
но покушати и идентификовати свако од специјалних правила и њихов
домашај“.682
Овај члан НПОМО открива једну фундаменталну слабост Нацрта.
Правило организације су, дакле, интерно право организације које отклања,
или може отклонити, примену правила Нацрта. Није немогуће претпоста-
вити да lex specialis надмашује у пракси правилу НПОМО као lex generalis.
У постојећем облику, НПОМО су најближа полузваничној кодифика-
цији која, захваљујући ауторитету Комисије за међународно право, пред-
стављају „меко право“ (soft law) или обавезујућа правила in statu nascendi.
Отуда, да би НПОМО стекао потребну меру применљивости је више
ствари.
Од ствари које би НПОМО довели у оперативно стање ваља на првом
месту навести јасна и прецизна примарна правила чије кршење повлачи
међународну одговорност организације посебно у материји људских права.
Тако би, рецимо, одговорност неких организација или неких активности
међународне организације (мировне операције УН заслуживале би посеб-
ну пажњу). Према члану 4 НПОМО противправни акт међународне ор-
ганизације може се састојати у радњи или пропуштању. Пропуштање би
могло бити важан извор одговорности међународне организације, као што,
између осталог, илуструје и жестока критика Уједињених нација због од-
бијања да интервенише 1994 у геноциду у Руанди.683 Или, део V НПОМО
(Околности које искључују противправност) вероватно тражи суптилнија
681 В. I.3.
682 Report of the ILC on the work of its fixty-third session, YILC 2011, II, Part Two, p. 102, para 2.
683 https://www.hrw.org/1999/rwanda/Geno18–8–01.html
решења од предложених, посебно члан 21 (Самоодбрана) јер је, држећи се

општих правила међународног права која у конкретној ствари део corpus
iuris cogentis-а, нејасно о каквих мери се ради.
Ове ствари, поред осталих, подразумевају усклађену, bona fidае ак-
тивност држава и међународних организација, посебно УН као средишта
највећег броја релевантних организација.
Од велике специфичне тежине је и надлежност органа пред којим би се
решавали спорови о одговорности међународних организација.
Тешко је претпоставити да је кристализација правила о одговорности
међународних организација могуће остварити без судске надлежности.
С обзиром да међународне организације немају locus standi пред Међу-
народним судом правде, могуће алтернативе су:
– решавање спорова пред арбитражним судовима, било ad hoc или
Сталним арбитражним судом. Потоња алтернатива је знатно боља, јер ad
hoc арбитражни судови објективно нису у стању да стварају конзистентну
јуриспруденцију.
– саветодавни поступак пред Међународним судом правде изгледа нај-
погоднија алтернатива поготово ако се међународне организације у одго-
варајућој форми обавежу да мишљење Суда прихвате као обавезујућу.
Да би се спором о одговорности међународних организација могли ре-
шавати судским путем неопходан је нови, либералнији приступ функцио-
налном имунитету међународних организација који се у пракси схвата као
de facto апсолутни имунитет.
7. ПРИРОДА И ОБИМ НАКНАДЕ ЗА КРШЕЊЕ

МЕЂУНАРОДНЕ ОБАВЕЗЕ
Кршење релевантне међународне обавезе може да има за последицу
моралну и материјалну штету.
Под моралном штетом подразумева се осећај неправде, повреда прав-
не личности државе схваћене у идеалном смислу (tort moral) без материјал-
не штете. Морална штета се надокнађује сатисфакцијом или задовољењем.
Чињеница да се, понекад, и у случају моралне штете врши давање у нов-
цу не дира у природу штете. У таквим случајевима, давање у новцу није
накнада штете, већ чин новчаног давања, сам по себи, или уз неки други
гест државе штетника, представља сатисфакцију. Обично се ради о симбо-
личним давањима. Током развоја међународног права, мењале су се форме
сатисфакције. У прошлости, неретко, сатисфакција се изражавала кроз ис-
казивање почасти застави или другом државном знамењу, организовање
посебних свечаности или присуствовање свечаностима попут свечане са-
хране, комеморације, поклон над гробом или спомеником, дизање споме-
ника и слично.
Данас се овакве форме сатисфакције сматрају непримереним принци-
пу једнакости држава. Форме сатисфакције у позитивном међународном
праву ограничене су на облике попут изражавања жаљења и извињења

службеним путем,684 одговора владе, формалног признања и кажњавања
нижих државних службеника или доношењем деклараторне судске пресу-
де о незаконитом карактеру акта.685
„Накнада материјалне штете има за циљ да, уколико је могуће, избри-
ше све последице недозвољеног акта, и успостави стање, које би вероватно
постојало, да тај акт није учињен.686
Најприкладнији начин за остварење овог циља је повраћај у пређашње
стање (restitutio in integrum). Повраћај у пређашње стање понекад није мо-
гућ, како из фактичких тако и из правних разлога (рецимо, случај када је у
конкретној ствари донета правоснажна судска одлука).
У случају да је реституција немогућа, прибегава се, у целини или де-
лимично, компензацији у новцу.687 Компензација у новцу подразумева
исплату суме која одговара вредности добра чија се реституција тражи.
Релевантна је вредност у моменту новчане компензације, будући да је нов-
чана компензација замена за ефективни повраћај.688 Са ослонцем на за-
хтев постојања јасне, непрекинуте везе између незаконитог акта и штете,
надокнађује се само стварна и директна штета. Од тог правила које се у
међународној јуриспруденцији усталило од случаја Алабама, конституисан
је изузетак у виду накнаде измакле добити (lucrum cessans). Камате се та-
684 Норвешки брод „Vestalis“ је бомбардован са авиона Доминиканске Републике фебруара
1973. године на основу неосноване сумње да превози герилце. Након инцидента Домини-
канска Република се извинила норвешкој влади: RGDIP, 1974, стр. 515.
685 У спору пред Међународним судом правде око наиласка британских бродова на мине у
албанским територијалним водама, Албанија је тражила да Суд британску акцију која је
предузета након експлозије, а састојала се у слању једне британске ескадре ратних бродова
у албанске територијалне воде са циљем да прикупе доказе о наводној кривици албанске
стране, квалификује као повреду албанског суверенитета. Дајући такву квалификацију у
пресуди, Суд је, између осталог, истакао да је таква декларација у сагласности са захтевом
који је Албанија поставила и да сам по себи представља одговарајућу сатисфакцију: ICJ,
Reports 1949, стр. 35; У случају Carthage Стални арбитражни суд је у својој пресуди донетој
1913. године констатовао да доношење арбитражне пресуде којом се констатује да је једна
држава прекршила своје обавезе конституише, само по себи, озбиљну санкцију: RIAA, 1913,
стр. 457.
686 Factory at Chorzow, Merits, Judgment, P.C.I.J., 1927, Ser, A, No. 17, стр. 47.
687 Као што је истакао Стални суд међународне правде: „Депосесија једног индустријског
предузећа чија је експропријација била забрањена Конвенцијом, има дакле, као обавезу
да се реституише, а ако то није могуће, онда обавезу да се плати његова вредност, у доба
обештећења намењена да замени реституцију која је постала немогућа“. Interpretation of
Judgments Nos. 7 and 8 (Factory at Chorzow), Judgment No. 11, 1927, PCIJ Ser. A, No. 13, стр.
47–48). У истом случају Суд је, inter аНа, истакао да: „Суштински принцип који произлази
из самог појма недозвољеног акта (acte illicite) i који се изгледа да излучити из међународне
праксе, посебно из јуриспруденције арбитражних судова – јесте – накнада треба уколико је
могуће да избрише све последице недозвољеног акта, и да успостави стање, које би вероват-
но постојало, да тај акт није учињен. Повраћај истоврсне ствари или, ако то није могуће, ис-
плата једне суме која одговара вредности коју би имао повраћај истоврсне ствари; давање,
уколико томе има места, накнаде штете за претрпљену штету која не би била покривена
повраћајем истоврсне ствари или исплатом којом се замењује; то су принципи који треба
да служе за одређивање износа накнаде услед једног акта супротном међународном праву.
Ibidem.
688 PCIJ Publications, Ser A. No. 13, стр. 47–48.
кође сматрају саставним делом обештећења, с тим што моменат од кога се

рачунају зависи од природе штете.689
У пракси морална и материјална штета могу се преклапати. Рецимо, на-
кон доношења саветодавног мишљења Међународног суда правде у случају
штете претрпљене у служби УН, Израел је, поред новчаног обештећења Ор-
ганизацији, изразио и жаљење због убиства грофа Бернадотеа, специјалног
изасланика УН за Палестину, као и због тога што починиоци тог убиства
нису откривени и кажњени. У основи, сваки противправни акт, дакле, и
онај којим се проузрокује материјална штета, садржи и елемент идеалне,
нематеријалне штете, будући да крши како субјективно право друге држа-
ве или неке јединке тако и објективну норму међународног права.
Одговорност је последица неправа. Због тога државе често нису спрем-
не да признају да су одговорне, мада не беже од накнаде штете. Такав слу-
чај се назива давање накнаде ex gratia.
Као пример може се навести спор поводом обарања белгијског путничког авиона у мађар-
ском ваздушном простору почетком јуна 1945. године, од стране два совјетска ловца. Том при-
ликом је изгубио живот радиотелеграфиста авиона. Совјетски Савез је тврдио да није одговоран
за тај догађај, али је удовици погинулог исплатио пола милиона белгијских франака.690
Пробе хидрогенске бомбе које су САД извршиле 1. марта 1954. године на Eniwetok ато-
лу узроковале су повреде јапанских рибара на отвореном мору, контаминирале велики део
атмосфере и значајне количине рибе, те пореметиле јапанско тржиште рибе. Тим поводом
Јапан је тражио накнаду штете. САД су у Ноти упућеној влади Јапана истакле да су спремне
да плате обештећење Јапану, али су одбиле да се упусте у питање правне одговорности.
У Ноти се, између осталог, каже: „Влада САД изјављује да је спремна да учини новча-
ну накнаду штете као додатни израз своје бриге и жаљења због учињених повреда... САД
овим нуди, ex gratia, влади Јапана, без улажења у питање правне одговорности, суму од 2
милиона долара ради обештећења за штете претрпљене због нуклеарне пробе на Marshall
острвима у 1954. ... Влада САД подразумева да влада Јапана, прихватајући понуђену суму од
2 милиона долара, чини то као потпуно намирење сваког и свих захтева против САД и ње-
гових заступника, држављана или правних лица, за сваку и све повреде, губитке или штете
проистекле из поменуте нуклеарне пробе“.691
САД су на сличан начин поступиле и у случају штете коју су, услед термонуклеар-
не експлозије на атолу Бикини марта 1954. године и радијацијама које су том приликом
наступиле, претрпели становници атола Рангелап. Тим поводом је председник САД Џонсон
августа 1964. године донео акт којим су се САД обавезале да суму од 550.000 долара исплате
погођеним становницима атола Рангелап.
Постоји, такође, извештај из јуна 1982. године по коме је администра-
ција председника САД Регана, у одговору на захтев становника Маршал-
ских острва да им на име одштете за штету проузроковану нуклеарним
експлозијама у периоду 1946–1963. исплати преко 4 милијарде долара, била
спремна да понуди 100 милиона долара влади Маршалских острва.692
689 V. Spanish zone of Morocco RIAA, 1925. vol. 2. стр. 617; SS „Wimbledon“, Judgments, 1923, PCIJ
Ser. A, No. 1, стр. 32.
690 Андраши, op. cit., стр. 361.
691 Survey of State Practice relevant to International Liability for Injurious Concequences Arising
out of Acts not Prohibited by International law, United Nations Secretariat, 3. february 1984, ST/
LEG/15, стр. 284.
692 Ibidem.
XII. СУКЦЕСИЈА ДРЖАВА
Bardonnet, La succession d’Etats a Madagascar, L.G.D.J., 1970; Beauchesne, „Les problemes

des biens publics de l’ex. URSS localises a l’etranger“, R.G.D.I.P. 1997; Beđaoui, „Problčmes recents
de succession d’Etats dans les Etats nouveaux“, R.C.A.D.I., 1970, II, vol. 130; Bothe – Schmidt, „Sur
quelques questions de succession posees par la dissolution de la Yougoslavie et celle de l’URSS“,
R.G.D.I.P., 1992; Cedin – Burdeau – Stern, Dissolution, continuation et succession en Europe de lest,
Montchrestien, 1994; Connell, „Recent Problems of State Succession in Relation to New States“,
R.C.A.D.I., 1970, II, vol. 130; Connell, State Succession in Municipal Law and International Law,
Cambridge U.P., 1967; Connell, The Law of State Succession, Cambridge U.P., 1956; Czaplinski, „La
continuite, l’identite et la succession d’Etats – Evaluation de cas recents“, R.B.D.I., 1993; Decaux
– Pellet, Nationality, minorites et succession d’Etats en Europe de lest, Montchrestien, 1996; Degan,
„La succession d’Etats en matiere de traites et les Etats nouveaux (issus de l’ex-Yougoslavie)“,
A.F.D.I., 1996; Димитријевић, Д., „Сукцесија држава и доктрина о стеченим правима“, ЈРМП,
1–2/1998; Докмановић, М., „Одређење појма државне имовине у случају сукцесије држава“,
ЈРМП, бр. 1–2/1998; Ђорђевић, Б., „Конференција Уједињених нација о сукцесији држава
у погледу државне имовине, архива и дугова“, ГИМПП, 1983; Economides, „Les effets de la
succession d’Etats sur la nationalite“, R.G.D.I.P., 1999; Eisemann – Koskenniemi, La succession
d’Etats: La codification a lepreuve des faits, Nijhoff, Dordrecht, 1997; Gruber, Essai sur l’existence
d’un droit de la succession d’Etats en droit international contemporain, These Paris V, 1981; Guyomar,
„La succession d’Etats et le respect de la volonte de la population“, R.G.D.I.P., 1963; I.L.A., The
Effect of Independence of Treaties, Stevens, London, 1965; Klabbers, Pratique des Etats concernant la
succession d’Etats et les questions de reconnaissance, Kluwer, La Haye, 1999; Ko Swan, „The Concept
of Acquired Rights in International Law“, Mel. Tammes, 1977; Константиновић, О., „Сукце-
сија Југославије, нека отворена питања међународноправног и политичког карактера“,
МП 1–2/1992; Крећа, М., „Сукцесија и континуитет Југославије“, ЈРМП, 1–2/1992; Marcoff,
Accession a l’independance et succession d’Etats aux traits internationaux, Fribourg, 1969; Monnier,
„La succession d’Etats en matiere de responsabilite internationale“, A.F.D.I., 1962; Mullerson, „The
Continuity and Succession of States by Reference to the Former USSR and Yugoslavia“, ICLQ 1993;
Nguyen – Huu – Tru, Quelques problemes de succession d’Etats concernant le Viet-Nam, Bruylant,
Bruxelles, 1970; Oeter, „State Succession and the Struggle over Equity: Some Observations on the
Laws of State Succession with Respect to State Property and Debts in Cases of Separation and
Dissolution of States“, G.Y.B.I.L. 1995; Ribbelink, „On the Uniting of States in Respect of Treaties“,
N.Y.B.I.L., 1995; Rosenne, „Consent and other Related Words in the Codified Law of Treaties“, Mel.
Rousseau, 1974; Ruiz Fabri – Boniface, Succession d’Etats en Europe de lest et avenir de la securite en
Europe, Montchrestien, 1995; Sbolci, „La participazione degli Stati ai trattati multilaterali mediante
notificazione di successione“, R.D.I., 1996; Scharf, „Musical Chairs: The Dissolution of States
and Membership in the U.N.“, Cornell I.L. Jl. 1995; Sciso, „Dissoluzione di Stati e problemi di
successione nei tratatti“, Cta. I, 1994; Shearer, „La succession d’Etats et les traites non localises“,
R.G.D.I.P., 1964; Sik, „The Concept of Acquired Rights in International Law: a Survey“, N.I.L.R.,
1977; Verzijl, International Law in Historical Perspective, t. VII, Sijthoff, Leyde, 1974; Williams,
„State Succession and the International Financial Institutions“, I.C.L.Q. 1994; Yasseen, „La
Convention de Vienne sur la succession d’Etats en matiere de traits“, A.F.D.I., 1978; Zemanek,
„State Succession after Decolonisation“, R.C.A.D.I., 1965, III, vol. 116; Papenfuss, „The Fate of
the International Treaties of the GDR within the Framework of German Reunification“, A.J.I.L.,
1998; Pazatzis, La succession d’Etats aux traites multilateraux a la lumiere des mutations territoriales
recentes, Pedone, 2002; Craven, „The Genocide Case, the Law of Treaties and State Succession“,
B.Y.B.I.L., 1997; Stern, „Responsabilite internationale et succession d’Etats“, Mel. Abi-Saab;
Томшић, „The Identity of the Yugoslav State under International Law“, ЈРМП, бр. 1/1956; Ђорђе-
вић С., О континуитету држава с посебним освртом на међународни континуитет Краље-
вине Југославије и ФНРЈ, Београд 1976; Cavaglieri, Corso di diritto internazionale, Napoli, 1932;
Михајловић К., ур., Сукцесија и континуитет Савезне Републике Југославије, Институт за
међународну политику и привреду, Београд, 2000; Cavaglieri, „Regles generales du droit de la
paix“, RDG, 1929–1; Ђорђевић С., „Нове дрзаве и развитак међународног права после Другог
светског рата“, Анали, бр. 1/1966; Бартос – Николајевић, Правни положај странаца, Београд,
1951; Hatschek, Volkerrecht, Leipzig, 1923; Kaekenbeeck, „La protection internationale des droits
acquis“, RDC, t. 59, 1937-I.
1. ПОЈАМ СУКЦЕСИЈЕ
Израз „сукцесија држава“ се често користи у широком, непрецизном
значењу обухватајући две ствари: а) територијалну промену у смислу заме-
не једне државе другом у одговорности за међународне односе неког под-
ручја и б) пренос дела права и обавеза са државе претходнице на државу
сукцесора.693
Ове две ствари не иду увек заједно, тј. територијална промена не мора
бити обавезно праћена и преносом права и обавеза са државе претходнице
на државу сукцесора. Да би територијална промена подразумевала и пре-
нос права и обавеза које је поседовао претходни територијални суверен,
неопходно је да је извршена lege artis, у складу са релевантним правилима
међународног права. Овај принцип, као сужена пројекција концепта зако-
нитости у материји територијалних промена, изражен је и у Конвенцији о
сукцесији држава у односу на међународне уговоре (1978), односно Кон-
венцији о сукцесији држава у односу на државну имовину, дугове и архиве
(1983.). Члан 3, односно члан 6. поменутих конвенција, стипулише: „Ови
чланови примењују се само на дејства сукцесије држава извршене у скла-
ду са међународним правом и, посебно, принципима међународног права
отелотвореним у Повељи УН“.
Отуда, сукцесију ваља схватити као легалну промену територијалног
суверенитета која са собом повлачи супституцију дела права и обавеза др-
жаве претходнице. У случају нелегалних територијалних промена ради се о
простој замени суверенитета над одређеним делом државне територије, тј.
о de facto или псеудосукцесији.
У том смислу иде и резоновање Комисије УН за међународно право. У извештају са
своје 26. седнице, Комисија у коментару члана 2. Нацрта чланова о сукцесији држава у
односу на међународне уговоре, на основу кога је усвојен члан 2. Конвенције, истиче да:
„Дефиниција сукцесије држава дата у том члану односи се искључиво на чињеницу заме-
не једне државе другом у одговорности за међународне односе територије остављајући по
страни било какву конотацију наслеђивања права или обавеза у поводу таквог догађаја“.694
Употреба термина „сукцесија“ за сам чин територијалне промене лишена је правог смисла.
Она сугерише постојање права у односу на туђу територију, права које из латентног прела-
зи у ефективно стање чином територијалне промене. Ова претпоставка пренебрегава чиње-
ницу да је суверенитет непреносив.
693 V. Kelsen., „Dictionnarie de la terminologie du droit international“, Academie de droit international,

vol. 42, стр. 314.
694 Детаљније в. М. Крећа, „Основна питања сукцесије у југословенском случају“, зборник ра-
дова: Наслеђе и наследници Југославије, Београд 1994.
XII. Сукцесија држава 271
На разлику између сукцесије и просте промене суверенитета над делом државне тери-
торије позивала се и СР Југославија у преговорима који су вођени у Групи за сукцесију Кон-
ференције о Југославији.695 Стога је СР Југославија до краја 2000. године заступала стано-
виште да се последице територијалних промена у случају СФРЈ не могу регулисати у форми
споразума о сукцесији, него у форми споразума о регулисању последица отцепљења делова
југословенске федерације. Споразумом о сукцесији закљученом у Бечу 29. јуна 2001. бивше
федералне јединице СФРЈ и СРЈ су квалификоване као државе сукцесори.
2. СУКЦЕСИЈА И МЕЂУНАРОДНОПРАВНИ
КОНТИНУИТЕТ
Територијалне промене, поред осталих, могу покренути и питање
међународног правног континуитета државе погођене тим променама. У
овој тачки се сукцесија и међународноправни континуитет државе доди-
рују. Из тога, међутим, не произлази, као што се понекад сматра, да су сук-
цесија и међународноправни континуитет државе идентични појмови.
Могуће је повући јасну демаркациону линију између ова два појма.
Сукцесија подразумева пренос дела права и обавеза са државе претход-
нице на државу сукцесора. Стога, можемо рећи да је сукцесија однос према
правима и обавезама државе претходнице. Међународноправни континуи-
тет, међутим, тиче се односа према субјективитету државе претходнице, тј.,
питања да ли је ранији субјект услед територијалних промена нестао или
наставља да егзистира као идентичан субјект међународног права.
Међународноправни континуитет као правни израз суштинског по-
клапања права и обавеза државе у периоду који непосредно претходи и
следи територијалној промени (правни идентитет), подразумева непреки-
нуто деловање државе као независног субјекта у међународним односима.
Умањење државне територије само по себи не утиче на правни идентитет
државе.696 Овај принцип међународног права дубоко је укорењен у међу-
народној пракси.697
Као могући изузетак од наведеног принципа наводи се случај када те-
риторијална промена погађа „територијални нуклеус“ државе.698
695 В. Документ Савета безбедности УН под ознаком S/1994/1850 од 19. јула 1994.
696 Својство државе која наставља међународноправни континуитет и својство државе сук-
цесора могу се стећи у позицији државе у случају увећања њене територије. Као илустра-
ција може се навести Демократска Федеративна Република Југославија која је у односу
на Краљевину Југославију била идентична држава, тј., настављала је међународноправни
субјективитет Краљевине а у исто време је била сукцесор у односу на Италију у прави-
ма и обавезама везаним за територије које су након Другог светског рата биле припојене
Југославији. У случају умањења државне територије, стицај својства државе претходнице
(државе која поседује међународноправни континуитет) и државе сукцесора је немогућ јер
се у таквом случају ова два појма међусобно искључују.
697 У арбитражној пресуди у случају који се тицао дугова Отоманске империје од 1925. годи-
не, арбитри су констатовали да и поред територијалног умањења „у међународном праву
Република Турска се има сматрати продужетком међународне личности претходне Турске
империје“. (AJIL, vol. 29, No. 4/1935., стр. 1.049); холандски, британски и египатски судови
су, након Октобарске револуције, заузимали слично становиште у односу на међународ-
ноправну позицију Совјетског Савеза. в. Ch. Rousseau, La succesion d’Etats, Cours de Droit
International public, 1961–1962., стр. 10–11.
698 Hall, A Treatise on International Law, 1924, стр. 22; Villamson, „State, Succession and Relations with
Federal States,“ American Society of International Law, Washington, D.C. April 1. 1992, стр. 10.
Правни идентитет државе као територијалне јединке почива и на извесним фактич-

ким елементима. Америчко виђење ових елемената правног идентитета државе изложио је
1. априла 1992. године, пред Америчким удружењем за међународно право Е. Williamson,
правни саветник Стејт дипартмента, у расправи о питању сукцесија држава и односа са
федералним државама, имајући у виду, пре свега, распад Совјетског Савеза. Закључио је да
држава погођена територијалним променама задржава међународноправни идентитет очу-
вањем једног или више следећих елемената: 1. Значајну величину територије, укључујући и
историјске области (језгро); 2. већину становништва државе; 3. природне изворе; 4. оружа-
не снаге; 5. седиште владе, и 6. назив бивше државе.699
Однос према континуитету опредељен је у великој мери разноврсним
интересима, тако да се неретко становишта државе која је погођена тери-
торијалним променама и трећих држава не поклапају. Рецимо, Аустрија је,
у преамбули Мировног уговора из Сен Жермена од 10. септембра 1919. го-
дине, квалификована као међународноправни продужетак Аустро-Угарс-
ке монархије да би се обезбедио континуитет обавеза пропале двојне мо-
нархије. Овакво решење је Аустрији наметнуто, будући да су у Ноти од 2.
септембра 1919. године, савезничке и удружене силе саопштиле аустријској
делегацији да „аустријски народ јесте и остаће до потписа уговора не-
пријатељски народ“. Након Октобарске револуције совјетска власт је фор-
мулисала тезу о Совјетском Савезу као новој држави да би се ослободила
обавеза плаћања тзв., царских дугова. Велика Британија и Француска, као
главни повериоци, су у Ноти од 28. фебруара 1918. године изнеле став да
је „руска царска власт је при уговарању представљала Русију па, је дефини-
тивно обавезана, те ова обавеза не може бити одбачена од било које власти
која руководи или ће руководити Русијом“.700
Случај СФР Југославије, уопште узев, карактеришу два момента. С
једне стране, већина држава је оспоравала континуитет СР Југославије са
ослонцем на мишљења Бадинтерове арбитражне комисије за која би се
тешко могло рећи да су јасна и кохерентна.
У мишљењу број 8. Комисије стоји да је „процес растакања СФРЈ поменут у мишљењу
број 1. од 29. новембра 1991. године, дошао до краја и да треба констатовати да СФРЈ више
не постоји“. У мишљењу број 1. Комисије становиште је да је „СФРЈ у процесу растакања“.
Становиште по коме је Југославија „у процесу растакања“ Комисија је засновала на две
сумњиве премисе: а) наводној дисфункцији органа Федерације; б) референдумима спро-
веденим у Словенији, Хрватској, Македонији и Босни и Херцеговини, којима су наведене
републике изјавиле своју жељу за независношћу.701
У мишљењу Ne. 11, Комисија је операционализовала концепцију растакања Југославије
за сврху сукцесије. Резултат до којег је дошла објективно негира да је услед територијалних
промена СФРЈ нестала и да њен субјективитет супституише субјективитетом пет федерал-
них јединица као суверених, независних држава. Наиме, Комисија у закључку мишљења
№. 11, утврђујући датуме сукцесије у југословенском случају констатује: „датуми када су
државе које су изашле из СФРЈ наследиле СФРЈ су: 8. октобар у случају Републике Хрватске
и Републике Словеније, 17. новембра 1991. године у случају бивше југословенске Републике
Македоније; 8. март 1992. године, у случају Републике Босне и Херцеговине; 27. април 1992.
године у случају Савезне Републике Југославије (Србија и Црна Гора)“.702
699 Ibidem.
700 Cansacchi, op. cit., стр. 23.
701 Види: детаљно, Dissenting opinion of Judge ad hoc Kreća, Case Concerning the Application of
the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide, Preliminary Objec-
tions, ICJ Reports 1996.
702 International Conference on the former Yugoslavia. Arbitration Commission. Opinion No. 11.
пар. 10.
Дакле, Комисија тврди да се сукцесија у југословенском случају догађала у односима
између СФРЈ као државе претходнице и осамостаљених република у својству држава – сук-
цесора. Она се, другим речима, није десила uno ictu, већ што се назива сукцесијом у ствари
су сукцесије које су се узастопно догодиле у интервалу од 8. октобра 1991. године до 27.
априла 1992. године. Према мишљењу Комисије, сукцесија Словеније и Хрватске није раз-
орила међународно правно биће СФРЈ као државе – претходнице. А contrario, Македонија
не би могла изаћи из СФРЈ и „наследити СФРЈ“. Једнако резоновање важи и за Босну и Хер-
цеговину, будући да је и ова бивша федерална јединица по схватању Комисије „наследила
СФРЈ“. Дакле, и након осамостаљења Босне и Херцеговине, СФРЈ је наставила да егзисти-
ра као држава – претходница. Оно што је СФРЈ као државу – претходницу расточило, по
мишљењу Комисије је, Устав који је донела 27. априла 1992. године. Овакав закључак је у
директној супротности са правилом да промена устава не дира у субјективитет државе.703
С друге стране, та оспоравања су добрим делом била политичке, де-
кларативне природе, јер су у практичном деловању треће државе трети-
рале СР Југославију као државу која наставља континуитет СФРЈ. Тако
су непрекинуто одржавале дипломатске односе са СРЈ и третирале је као
страну уговорницу у међународним уговорима које је закључила СФРЈ,704
иако СРЈ није изразила пристанак на обавезивање тим уговорима након
осамостаљења федералних јединица бивше СФРЈ. Контроверзан је био, та-
кође, статус СРЈ у Организацији УН.705
Контроверза око континуитета СРЈ разрешена је крајем 2000. године,
будући да се СРЈ тада одрекла захтева за континуитетом и прихватила ста-
тус једне од пет сукцесора бивше СФРЈ.
3. ПРАВНА ПРИРОДА СУКЦЕСИЈЕ

О правној природи сукцесије држава формулисане су бројне, нере-
тко супротстављене теорије. Општа карактеристика еволуције теоријских
схватања о сукцесији држава изражава се у померању тежишта у квали-
фикацији – од квалификације сукцесије држава као наслеђивања права и
обавеза до поимања сукцесије држава као замене једног суверенитета дру-
гим над одређеном територијом. Ово померање за собом је повукло и про-
мену конструкционог принципа правила о сукцесији у смислу напуштања
стриктне аналогије са установом наслеђивања у унутрашњем праву и из-
градњом аутономних правила међународног права о правним дејствима
територијалне промене.
Најстарије теорије сукцесија држава грађене су на аналогији са уста-
новом наслеђивања у унутрашњем праву. Тако је Гроцијус имплантирао
институт универзалне сукцесије из римског права у међународно право.706
703 Marek, Identity and Continuity of States in Public International Law, Geneva, 1954, стр. 24 и
даље.
704 В. „Multilateral Treaties Deposited With the Secretary General“ у периоду 1992–2000. За резиме
те праксе в. Doc. ST/LEG.8, стр. 89 i 297.
705 В. напред, о настанку нових држава на простору бивше СФРЈ.
706 Нестанак државе поистовећиван је са смрћу појединца de cuius-a у трансфер права и обаве-
за са наслеђивањем у наследном праву. Права, обавезе и интереси ранијег територијалног
суверена су била у статусу hereditas jacens из римског права и чином територијалне проме-
не, су ipso facto прелазили на државе сукцесоре.
Сукцесија је за последицу имала комплетан, потпун континуитет права

и обавеза између државе претходнице и државе сукцесора, са изузетком
права и обавеза која су имала персонални карактер, тј., била везана за лич-
ност владара и његову династију. Гроцијусова концепција универзалне сук-
цесије била је владајућа у теорији међународног права до 19. века.
Основ оваквог схватања сукцесије лежао је у патримонијалном поимању државе. Др-
жавна територија је третирана као предмет приватне својине владара, којом је он располагао
аналогно правилима грађанског права о стицању и отуђењу ствари. Становништво одређене
територије је, у одсуству правних правила која би регулисала права и слободе појединца и
колективитета, по правилу пратило судбину територије. Тако је сукцесија држава повлачи-
ла и сукцесију суверенитета. Територија државе је представљала облик имовине. Суверен је
свој ауторитет извлачио из уговора са народом и када је деловао у корист заједнице, права
и обавезе које је стицао била су у ствари права и обавезе заједнице. Отуда, смрт суверена
или губитак територије су собом повлачили пренос права и обавеза на новог територијалног
суверена, а једино су права и обавезе суверена ad personam престајала да важе.
Ригидност гроцијанске теорије универзалне сукцесије држава, теорија међународ-
ног права с краја XIX века покушала је да превазиђе дуалистичким приступом појму др-
жаве за сврхе сукцесије. Општа заједничка карактеристика ових покушаја изражава се у
подели укупних права и обавеза државе на она права и обавезе које подлежу сукцесији у
случају територијалних промена и права и обавезе које се чином територијалне промене
гасе. Постоји више теоријских модификација теорије универзалне сукцесије. Прва варијан-
та разликује две стране појма државе као субјекта међународног права – политичку и со-
цијалну. Политичка страна правне личности државе, која се изражава кроз права и обавезе
државе политичког карактера, не одолева изазову територијалних промена, тако да тери-
торијалном променом ова врста права и обавеза нестаје. Социјална страна државе везана
је за њене фактичке елементе – становништво државе и територију – која саме промене
суверенитета не дира. Због тога, неполитичка права и обавезе, по овом мишљењу, прежи-
вљавају промену суверенитета и то тако што ipso jure прелазе са ранијег на новог терито-
ријалног суверена. Теорија арогације (arrogatio) је друга модификација теорије универзалне
сукцесије. По овом схватању, држава у случају промене суверенитета престаје да постоји
у међународноправном смислу, али и даље траје кроз територију и становништво. Другим
речима, код државе претходнице наступа capitis deminutio minima, тј., правни субјективитет
државе претходнице бива апсорбован од државе сукцесора са минималним последицама по
corpus права и обавеза које је држава претходница поседовала. По трећој модификацији те-
орије универзалне сукцесије, полазећи од принципа res transit cum onere suo, пренос обавеза
са државе претходнице на државу сукцесора условљава се постојањем користи од улагања
која су вршена на територији над којом је промењен суверенитет („Burdens With Benefits“).
Ова концепција је широко примењивана у пракси САД у XIX и почетком XX века у вези са
одређивањем обима одговорности новог територијалног суверена према физичким лицима
која имају потраживања на цедираној територији.
Основна слабост теорије универзалне сукцесије држава, као и њених
модификација, лежи у прешироком коришћењу аналогија са правилима
која регулишу одговарајуће ситуације у унутрашњем праву. Ослањање на
аналогију у конкретној ствари губи из вида како суштинску разлику из-
међу државе, на једној страни, и физичког лица, на другој, тако и разлику
између два аутономна поретка – међународног и унутрашњег – у којима
се сукцесија држава догађа. Као поступак заснован на правној логици и
на апстрактним принципима права који су заједнички свим правима, ана-
логија у материји сукцесије држава једва да може имати нешто више од
симболичког значења, уважавања једне опште, логичке и интелектуалне
полазне основе у конструкцији аутономних правила међународног права
о сукцесији држава.
Као контраст гроцијанским схватањима сукцесије, јављају се теорије

које сукцесију посматрају кроз призму супституције суверенитета над од-
ређеном територијом. Са становишта односа према правима и обавезама
државе претходнице, ове теорије се могу поделити на оне које заговарају
континуитет права и обавеза државе претходнице и теорије које стоје на
становишту дисконтинуитета права и обавеза државе претходнице.
На становишту континуитета права и обавеза државе претходнице, а
са ослонцем на поставку о „органској структури интегрисаног друштва“,
стоји концепција о правном следбеништву. Своди се на формулу: супсти-
туција једног суверенитета другим плус континуитет права и обавеза др-
жаве претходнице. За разлику од теорије универзалне сукцесије по којој
сукцесор ступа у права и обавезе државе претходнице у интегралном об-
лику, по теорији о правном следбеништву држава сукцесор ступа у права и
обавезе државе претходнице као да су њене сопствене. Функција сукцесије
у приватном праву је, дакле, у томе да дозволи наследнику да уђе у односе
de cuiusa, а у јавном праву присвајање права и обавеза de cuiusa од стране
сукцесора. Једини изузетак од правила о континуитету права и обавеза др-
жаве претходнице чине права која проистичу из једностране воље државе
претходнице попут закона као и политички уговори који се не преносе бу-
дући да имају лични карактер.
Теорије које заговарају дисконтинуитет права и обавеза државе прет-
ходнице резултирају из строгог позитивизма. Као пример се може навести
теорија сингуларне сукцесије. По овој теорији само се права државе пре-
тходнице преносе на државу сукцесора будући да се нов суверен сматра
оригиналним и да свој ауторитет изводи ex jure proprio а не из ауторитета
друге државе. Сукцесија је, по овом схватању, супституција без контину-
итета. Ова формула је идејна основа концепције о tabula rasa (clean state
rule), елабориране нарочито у доктрини бивших социјалистичких држава
и нових независних држава насталих на таласу деколонизације. Радикалне
промене у унутрашњем поретку, по овој концепцији, доводе до стварања
новог државног организма који нема додирних тачака са старом државом,
па, отуда, не може ни преузети обавезе које је стара држава створила. Овом
аргументацијом се служио Совјетски Савез након Октобарске револуције
у намери да не прихвати тзв. дугове царске Русије. Једнако је поступила и
НР Кина у периоду након 1949. године у односу на међународне обавезе
које је преузела у предреволуционарном периоду. У пракси новоослобође-
них афричких земаља посебну улогу је одиграла тзв., Њеререова доктрина
о сукцесији држава. Ова доктрина, која носи име по председнику Танзаније
Ђулиусу Њеререу, стоји на становишту да све обавезе везане за раније ко-
лоније нестају у тренутку стицања независности као резултат појављивања
независног положаја претходне зависне територије, уз могућност инови-
рања на бази споразума између сукцесора и осталих заинтересованих др-
жава. Престанак обавеза чином стицања независности ранијих зависних
територија је без уштрба на права која држава сукцесор поседује по међу-
народном праву. Ова теорија је извршила велики утицај на рад Комисије
УН за међународно право на кодификацији правила о сукцесији држава.
4. ПРАВИЛА О СУКЦЕСИЈИ ДРЖАВА

Материју сукцесије држава одликује одсуство јасних и прецизних
правних правила. С једне стране, corpus обичајних правила о сукцесији ни-
када није достигао тачку стабилности и кохерентности. Пракса држава је
неуједначена, често и контрадикторна. Територијалне промене у прошло-
сти су се, углавном догађале као последица сукоба и ратова. Због тога се
сваки појединачни случај сукцесије одликовао високим степеном специ-
фичности, опредељеним политичким опортунитетом и односом снага, које
нису биле повољна основа за конституисање уједначене обичајне праксе. С
друге стране, Конвенције донете у овој области нису довеле, до конститу-
исања општег међународног права. Наиме, Конвенција о сукцесији држава
у односу на међународне уговоре (1978) и Конвенција о сукцесији држава
у односу на државну имовину, архиву и дугове (1983) поред тога што су по
својој природи пре прогресивни развој него кодификација међународног
права, дизајниране су првенствено са намером да регулишу случајеве тзв.
колонијалне сукцесије која је данас историјска епизода у развоју међунаро-
дне заједнице.707 Отуда, како због релативности правила о сукцесији држа-
ва тако и њиховог резидуалног карактера, сваки конкретан случај ваљало
би решавати понаособ споразумом на бази релевантних принципа.
4.1. Државна имовина. Обичајно међународно право није успостави-
ло било какав аутономни критеријум на основу кога би се установило шта
конституише државну својину.708 Стога се, према опште прихваћеном пра-
вилу израженом и у члану 8. Конвенције из 1983. године, државна својина
за сврхе сукцесије одређује на основу унутрашњег права државе претход-
нице.709 Уопште узев, она обухвата како имовину тако и права и интересе
који су у моменту сукцесије припадали држави претходници.
У правним системима у којима су својински режими грађени на класич-
ној дихотомији државна – приватна својина, упућивање на унутрашње пра-
во у сврху одређивања појма државне имовине не ствара посебне тешкоће.
Тешкоће, међутим, могу настати у случајевима када се унутрашње право др-
жаве претходнице одликује оригиналним решењима у погледу имовине.
707 V. O’Conell, Reflections on the State Succesion Convention, Zaorv 1979, vol. 39, No. 4.
708 Арбитражна пресуда у случају који се тицао имовине која је припадала реду St. Maurice и St.
Lazarus, Annuaire Francais de Droit International, 1965. vol. XI стр. 323.
709 У пракси се могу наћи случајеви да се појам државне имовине за сврхе сукцесије дефинише
међународним уговорима, То су, примера ради, чл. 10. Утрехтеског уговора између Фран-
цуске и Велике Британије из 1713; члан II Уговора између Француске и САД поводом цесије
Луизијане из 1803. године; члан II Уговора о миру из Шимоносекија између Кине и Јапана
из 1893. године; члан I Конвенције о ретроцесији између Кине и Јапана из 1895. године и
члан VIII Уговора о миру између Шпаније и САД из 1898. године као и анекси уговора који
се тичу установљења Републике Кипар од 1960. године. Питањем одређења државне имови-
не бавиле су се и две резолуције Генералне скупштине. Резолуција 388 (V) из 1950. године
насловљена је „Економске и финансијске одредбе које се односе на Либију“ и Резолуција
830 (VI) из 1952. године под називом „Економске и финансијске одредбе које се односе на
Еритреју“. Но, праксе попут ове нису биле довољне да конституишу правило међународног
права на основу кога би се, независно од унутрашњег права, одређивао појам државне имо-
вине у сврхе сукцесије.
Добра илустрација је југословенски случај. Наиме, право СФРЈ од 1953.

године није познавало појам „државне својине“. Од те године у југословен-
ском правном систему преовлађујући облик својине била је „друштвена
својина“ која се, са становишта својих инхерентних карактеристика, може
оквалификовати као својина sui generis, будући да се није уклапала у кла-
сичне својинске облике. Отуда се питање дефинисања државне својине
у југословенском случају морало пребацити на терен тумачења права са
циљем да се на основу правила о тумачењу облици својине из југословен-
ског права уподобе класичној подели „државна – приватна својина“.
Ставови учесника у преговорима у Групи за сукцесију Конференције о Југославији
били су дијаметрално супротстављени. С једне стране, СР Југославија је под државном
имовином СФРЈ подразумевала, како имовину федералних органа, имовину републичких
и локалних органа власти, тако и оне делове друштвене својине који су се финансирали
из заједничког инвестиционог фонда или средствима две или више република. На другој
страни, четири отцепљене републике су, са извесним варијацијама, државну имовину СФРЈ
сводиле на имовину федералних органа, чиме су покушале да, истина индиректно, негирају
савезни карактер СФРЈ и да појам државне имовине СФРЈ као савезне државе супституишу
појмом федералне имовине. Релевантне одредбе унутрашњег права СФРЈ ваља у конкрет-
ном случају тумачити у складу са међународно признатим стандардима у вези са појмом
својине. Ови стандарди иду у правцу квалификације имовине свих државних органа на од-
носној територији као државне имовине. Примера ради, у члану 1. (2) Анекса XIV Уговора
о миру са Италијом од 1947. године стоји: „Следећа имовина се има сматрати државном или
парадржавном имовином: покретна и непокретна имовина италијанске државе, локалних
власти или јавних институција и компанија и асоцијација у јавном власништву...“ На овак-
вим позицијама стоји и пракса Организације УН. У својој Резолуцији 530 (VI) „Економске
и финансијске одредбе које се односе на Еритреју“ од 29. јануара 1952. године. Генерална
скупштина УН дефинише као део државне имовине и „имовину која припада самосталним
агенцијама државе“. У својој пресуди од 1. децембра 1953. године француско-италијанска
комисија за концилијацију је под имовином која подлеже сукцесији обухватила и „имовину
локалних власти“ (biens communaux).
Опште правило је да непокретна државна имовина државе претход-
нице, која се налази на територији на коју се односи сукцесија, прелази на
државу сукцесора.710 Поставља се питање шта бива са непокретном имови-
ном државе претходнице која се налази ван територије на коју се сукцесија
држава односи? Конвенција о сукцесији држава од 1983. године предвиђа
да непокретна имовина државе претходнице која се налази у иностранству
прелази на државе сукцесоре само у случајевима када је настанак нове не-
зависне државе праћен распадом државе претходнице. А contrario, у слу-
чају цесије једног дела државне територије или отцепљења дела или делова
територије једне државе, непокретна имовина која се налази у иностран-
ству остаје у власништву државе претходнице.
Правило по коме непокретна имовина државе претходнице која се налази на терито-
рији на коју се сукцесија односи прелази на државу сукцесора (принцип locus in quo) је тео-
ријски гледано само рационализација емпиријске чињенице да су се и државе, као субјекти
права, у свом деловању потчиниле законима спољњег, физичког света. Отуда би свако дру-
го правило о сукцесији непокретне имовине изузев овога било супротно самој логици ства-
ри. Из разлога правичности ово се правно правило допуњава правилом о компензацијама.
Посредством компензација неутралише се или барем ублажава, ригидност и неправичност
правила утемељеног на објективној немогућности да се помере ствари које су физички ве-
зане за територије под сувереном влашћу државе сукцесора.
710 У том смислу су формулисани и чл. 15(а), 16, 17.(а) и 18.(а) Конвенције о сукцесији држава
из 1983. године.
Принцип правичности се непосредније примењује код покретне имо-

вине државе претходнице, будући да она није нераскидиво везана за од-
ређену територију. У основи, расподела покретне имовине зависи од два
основна критеријума: а) везе између дела покретне имовине и способности
за живот државе сукцесора, и б) од доприноса државе сукцесора стварању
покретне имовине.
Општи принцип на коме су грађена појединачна решења у Конвенцији
о сукцесији држава у односу на државну имовину, архиву и дугове (1983),
подразумева да покретна имовина државе претходнице, везана за њену ак-
тивност у погледу територије на коју се сукцесија односи, прелази на држа-
ву сукцесора. У светлости критеријума способности за одржавање државе
сукцесора израз „везана за активност државе претходнице у погледу тери-
торије на коју се сукцесија односи“ не подразумева сву покретну имовину
везану за наведену активност државе претходнице, већ само ону покретну
имовину која је држави претходници била неопходна за обављање држав-
них функција на територији на коју се сукцесија односи.
4.2. Међународни уговори. Сукцесија држава у односу на међународне
уговоре је један од најконтроверзнијих видова сукцесије. Пракса држава у
овој ствари је шаролика.
Још од Ватела уврежена је подела на персоналне и диспозитивне уговоре, чија се пози-
ција разликује у случају промене суверенитета.711 Персонални уговори, по овом схватању,
се гасе чином територијалне промене, док диспозитивни уговори, будући да конституишу
стварна права, тј., везани су за одређено подручје, настављају да важе.712 Као примери дис-
позитивних уговора обично се наводе уговори о границама или о међународним службено-
стима. Код вишестраних уговора и уговора којима се оснивају међународне организације,
O’Connell разликује легислативне, административне и конститутивне уговоре. Док у односу
на легислативне уговоре важи правило о континуитету права и обавеза, административни
и конститутивни уговори настављају да важе само у случају споразума странака.713 Водећи
теоретичар у материји међународног уговорног права Мек Нир налази да је општи прин-
цип да независне државе које не настављају политички континуитет са државом претход-
ницом, започињу свој живот у материји уговорних обавеза у чистом стању (clean state), изу-
зев у односу на чисто локалне или „реалне“ обавезе које је држава претходница преузела
у односу на територију која је погођена територијалном променом. У пракси нове државе
прихватају извесна права и обавезе државе претходнице као цену за давање признања или
из осталих разлога.714
Конвенција о сукцесији држава у односу на међународне уговоре
(1978) дејство сукцесије на важност међународних уговора, везује за врсту
територијалних промена. У том смислу Конвенција разликује: а) сукцесију
која се односи на део територије; б) сукцесију која се односи на државе које
су стекле независност; в) уједињење и отцепљење држава.
Конвенција садржи и извесна општа правила која су релевантна без
обзира на врсту територијалних промена. Члан 11. Конвенције стипулише
да сукцесија држава не задире у питање граница утврђених уговором, или
пак, права и обавеза утврђених уговором која се односе на режим граница.
711 Vattel, Le droit des gens, Ch., XIII пар. 203.
712 O’Connell, The Law of State Succession, 1956, стр. 15.
713 O’Connell, I, op. cit,, стр. 50–64.
714 Mc Nair, Law of Treaties, 1969, стр. 601.
Ово правило изражава општи принцип неповредивости граница и може

бити повезано са чланом 62. (2) Конвенције о уговорном праву (1969),
који предвиђа да суштинска промена околности не може бити истакнута
као основ за престанак или повлачење из уговора којим се установљавају
границе. Конвенција, такође, стипулише да сукцесија не утиче на права и
обавезе државе сукцесора које су стриктно везане за одређену територију
а у корист трећих држава. Ради се, у основи, о међународним службенос-
тима попут демилитаризације, права транзита, лучких олакшица и слично.
Симптоматично је да се конкретно правило не односи на уговоре којима се
установљавају војне базе на односној територији.715
4.2.1. Сукцесија која се односи на део територије. У случају када
постојећа држава стиче територију уговори државе претходнице престају
да буду на снази у погледу територије на коју се односи сукцесија а угово-
ри државе сукцесора се примењују на ту територију, рачунајући од дана
сукцесије, осим ако из уговора не произлази да би примена уговора на ту
територију била неспојива са предметом и циљем уговора или да би битно
изменила услове извршења уговора или ако је другачије утврђено.716
Конкретно правило је израз општеприхваћеног правног принципа о
променљивим границама примене уговора. У дугом низу примера из прак-
се којима се поткрепљује квалификација овога правила као lex lata, Коми-
сија Уједињених нација за међународно право, на прво место ставља угово-
ре Краљевине Србије.
Комисија у коментару члана 15. Конвенције констатује да формирањем Југославије
након Првог светског рата, претходни уговори које је закључила Србија су сматрани при-
мењивим на целој територији Југославије. „Уколико би се поставило питање да ли је ко-
ректно третирати Југославију као проширену Србију пре него као нову државу, ситуација
је у пракси држава била третирана као ситуација у којој су уговори Србије сматрани као
ipso facto применљиви у односу на целу Југославију. То је прећутно утврђено чланом 12. Сен
Жерменског уговора у односу на све уговоре закључене између Србије и неколико глав-
них и удружених савезничких сила.“ Касније су САД стале на становиште да уговори Ср-
бије са САД настављају да буду, како применљиви тако и проширени на целу Југославију,
док је мноштво неутралних држава, укључујући Данску, Холандију, Шпанију, Шведску и
Швајцарску, такође признало продужену примену уговора Србије и њихово проширење на
Југославију. Позиција САД је посебно појашњена у Меморандуму који је Стејт Дипартмент
израдио као amicus curiae у случају Иванчевић в. Артуковић.717
4.2.2. Сукцесија која се односи на државе које су стекле независност.
Под изразом „држава која је стекла независност,“ Конвенција подразуме-
715 Члан 12. Конвенције предвиђа: 1. сукцесија држава не утиче на: а) обавезе у коришћењу
или ограничењу коришћења неке територије, које су утврђене уговором у корист било које
територије неке стране државе, а сматрају се везаним за дотичне територије; б) права уста-
новљена уговором у корист неке територије, која се односе на коришћење и ограничење ко-
ришћења било које територије неке стране државе а сматрају се везаним за дотичну терито-
рију. 2. Сукцесија држава не утиче на: а) обавезе о коришћењу или ограничењу коришћења
неке територије, које су утврђене уговором у корист групе држава или свих држава, а сма-
трају се везаним за дотичну територију; б) права утврђена уговором у корист група држава
или свих држава, које се односе на коришћење или ограничење коришћења неке територије,
а сматрају се везаним за дотичну територију.
717 United Nations Conference on Succession of States in Respect of Treaties, 1977. session and re-
sumed session 1988. Official records, volume III, стр. 38, пар. 4.
ва државу сукцесора чија је територија, непосредно пре датума сукцесије

држава, била зависна територија за чије је међународне односе била одго-
ворна држава претходница. Правила које Конвенција формулише у односу
на ове државе сукцесоре, инспирисана су Њеререовом теоријом о „чистом
стању“ (clean state), будући да држава која је стекла независност није оба-
везна да одржава на снази неки уговор нити да постане чланица тог уго-
вора због чињенице да је на дан сукцесије држава уговор био на снази у
погледу њене територије.718 Правило о „чистом стању“ састоји се из два
елемента: одсуство обавезе државе сукцесора да одржи на снази уговоре
државе претходнице и права државе сукцесора барем када је реч о мул-
тилатералним уговорима, да буде страна уговорница уговора закљученог
од стране државе претходнице. У том смислу држава сукцесор може ноти-
фикацијом о сукцесији успоставити својство чланице сваког вишестраног
уговора који је на дан сукцесије држава био на снази у погледу територије
на коју се односи сукцесија.719
Наведеним правом држава сукцесор не располаже ако из уговора про-
излази или се на други начин утврди, да би примена уговора на државу
која је стекла независност била неспојива са предметом и циљем уговора
или би битно изменила услове извршења уговора.
Правило о „чистом стању“ државе која је стекла независност дубоко је укорењено у
међународној пракси, како у погледу билатералних тако и у погледу мултилатералних угово-
ра. Што се билатералних уговора тиче могу се у прилог овог правила навести пример Авга-
нистана који се на ово правило позвао у спору са Пакистаном који се тицао границе која је
утврђена англо-афганским уговором из 1921. године; становиште Израела у односу на угово-
ре који су били примењиви у односу на Палестину или становиште Аргентине у односу на
позицију Пакистана у вези са англо-аргентинским уговором о екстрадицији из 1889. године.
Што се мултилатералних уговора тиче, пракса депозитара тих уговора иде чврсто у прилог
концепцији о „чистом стању“. Влада Швајцарске као депозитар Бернске конвенције о заш-
тити литерарних и уметничких дела од 1886. године са накнадним ревизијама Конвенције,
није третирала државе које су стекле независност као аутоматски везане Конвенцијом која
је претходно примењивана на њиховој територији.720 Слична је пракса владе Холандије као
депозитара хашких конвенција из 1899. и 1907. о мирном решавању међународних споро-
ва. На сугестију холандске владе, Административни савет Сталног арбитражног суда у Хагу
одлучио је 1955. године да призна статус уговорница оним државама које су стекле незави-
сност а изразиле су жељу у том смислу.721 Пракса САД као депозитара мултилатералних
уговора заснована је на претпоставци да нова независна држава има право али не и обавезу
да учествује у мултилатералном уговору закљученом од стране државе претходнице.722
Ствар је постављена на другачијој основи код двостраних уговора.
Наиме, двострани уговор који је на дан сукцесије држава био на снази у
погледу територије на коју се сукцесија односи сматра се да је на снази из-
међу државе која је стекла независност и друге државе уговорнице у слу-
чају ако су се оне изричито споразумеле, или ако се, на основу њиховог
понашања, може сматрати да су се оне о томе споразумеле.723
720 YILC 1968, vol. II, p. 7 и даље, paras. 4–98.
721 Ibidem, стр. 29. пар. 113.
722 United Nations, Materials on Succession of States, United Nations Publication, Sales No. E/F, 68. V.
5, стр. 224–228.
4.2.3. Уједињење и отцепљење држава. У коментару члана 24. (Ује-

дињење и отцепљење држава) Конвенције, Комисија за међународно пра-
во констатује да у пракси постоји значајна мера континуитета у важењу
двостраних уговора које је закључила држава претходница. То посебно
важи за уговоре о транспорту и трговини, уговоре о техничкој и економ-
ској помоћи или, пак, уговоре о укидању виза, миграцији или споразумима
о порезима. Но, ова пракса, по мишљењу Комисије, не оправдава закљу-
чак да је континуитет важења двостраних уговора заснован на обичајном
правном правилу. По мишљењу Комисије поменути континуитет деривира
из сагласности воља нове независне државе и друге стране-уговорнице.
У случају када се две или више држава уједине, образујући државу сук-
цесора, важи опште правило по коме сваки уговор који је на дан сукцесије
држава био на снази у односу на било коју од тих држава остаје на снази и у
односу на државу сукцесора.724 Ово опште правило трпи два изузетка: а) ако
се држава сукцесор и друга страна уговорница конкретног уговора другачије
споразумеју и, б) ако из уговора проистиче или је на други начин утврђено да
би примена уговора у односу на државу сукцесора била неспојива са предме-
том и циљем уговора или би из основа мењала услове извршења уговора.
Две су битне карактеристике наведеног решења: с једне стране, ради
се о случају сукцесије држава која произлази из уједињења две или више
држава које поседују посебну међународну личност у моменту сукцесије
у једну државу, а с друге стране, о ipso jure преносу права и обавеза са др-
жава које су се ујединиле на државу сукцесора. Правило је утемељено на
релативно конзистентној и дугој пракси држава.
Exempli causa, уговори које су швајцарски кантони закључили пре конституисања
швајцарске Федерације 1848. године, наставили су да важе у оквиру њихових односних ре-
гионалних граница након формирања Федерације. Уговори кантона који нису били у складу
са новоуспостављеним федералним правом нису аброгирани по том основу, већ су ex post
окончани кроз накнадно закључење нових уговора федерације. Нотификацијом совјетске
владе од 23. јула 1923. године која се тицала постојећих уговора Русије, Белорусије, Украјине
и Транскавкаских република, утврђено је да „Народни комесаријат за иностране послове
Совјетског Савеза је задужен за извршење свих међународних односа у име Уније, укљу-
чујући извршење свих уговора и конвенција закључених од стране горе наведених репу-
блика са страним државама који су остали на снази у односу на територије односних ре-
публика“. Члан 69. Привременог устава Уједињене Арапске Републике, државне творевине
настале сједињавањем Египта и Сирије 1958. године, стипулисао је да сви уговори које су
Египат и Сирија склопили пре настанка Уније, остају на снази у оквиру одређених региона
у односу на које је сваки уговор био закључен. Идентичну праксу следила је и Танзанија
настала фузијом Тангањике и Занзибара 1964. године.
У случају када се један или више делова једне државе одвоје да би об-
разовале једну или више држава, а само одвајање је извршено на легалан
начин, релевантна су, по Конвенцији два правила: а) сваки уговор који је
био на снази на дан сукцесије држава у погледу целокупне територије др-
жаве претходнице, остаје на снази у односу на сваку тако насталу државу
сукцесора, и б) сваки уговор на снази на дан сукцесије држава у погледу
дела територије државе претходнице који је постао држава сукцесор остаје
на снази у погледу само ове државе-сукцесора.725

725 Члан 34. (1) Конвенције.
Наведена правила трпе два изузетка – један је субјективно формули-

сан, (тј., правила се не примењују ако се заинтересоване државе другачије
споразумеју) а други је објективне природе (ако из уговора не происти-
че или ако на дуги начин није утврђено да би примена уговора на државу
сукцесора била неспојива са предметом и циљем уговора или би из основа
изменила услове извршења уговора).
Правила садржана у члану 34. Конвенције формулисана су са ослон-
цем на премису о аутоматској сукцесији, тј., ipso jure прелазу уговорних
права и обавеза са државе претходнице на државе сукцесоре. Правило о
аутоматској сукцесији уговора у случају одвајања дела или делова државе
је lex ferenda, правило које нема покриће у пракси држава. Отуда то прави-
ло делује у односима страна уговорница као уговорно, специјално правило.
Правило из члана 34. Конвенције може, међутим, послужити као гене-
ратор настанка обичајног права као што показује пракса држава чланица
Савета Европе у односу на билатералне уговоре закључене са државама ис-
точне и централне Европе.726
У случајевима одвајања или отцепљења делова територије независне државе који су
довели до стварања нових, независних држава, у пракси је стриктно примењиван принцип
уговорног дисконтинуитета. У том погледу посебно је илустративан случај Пакистана. От-
цепљење Пакистана од Индије послужио је као повод за правно мишљење Секретаријата
Уједињених нација. У мишљењу се, између осталог, наводи да „територија која се отцепљује,
Пакистан, биће нова држава и неће имати права и обавезе старе државе“.727
Комисија за међународно право у коментару члана 33. Нацрта (члан 34.
Конвенције) случај Пакистана квалификује као примену принципа да се, на-
кон одвајања од постојеће државе, нова држава налази у „чистом стању“ у
смислу да није у обавези да прихвати важење уговора државе претходни-
це.728 Готово је идентичан случај Сингапура након што је 1963. године на
основу споразума, иступио из Велике Федерације Малезије. Сингапур је том
приликом заузео став који је сличан ономе које су браниле остале ново-
ослобођене државе, тј., иако спреман да одржи уговоре Федерације на сна-
зи, Сингапур је сматрао да је то одржавање ствар узајамног пристанка.729
Пракса новоформираних држава након што је Конвенција из 1983. године
отворена за потпис и ратификацију, јасно показује да оне нису прихватиле
правило о континуитету уговора. Нове државе које су установљене на те-
риторији бившег Совјетског Савеза, те Чешка Република и Република Сло-
вачка, као и новостворене државе на територији СФРЈ нису се понашале у
складу са правилом изложеним у члану 34. Конвенције. Оне су, по правилу,
изражавале свој пристанак на обавезивање мултилатералним уговорима де-
понованим код Генералног секретара УН у форми приступања.730
726 В. State practice regarding state succession and issue of recognition, the pilot project of the Council of
Europe, ed. J. Klabbers, M. Koskenniemi, O. Kibelik and A. Zimmerman, 1998, стр. 114.
727 Legal Opinion of 8 August 1947 by the Assistant Secretary – General for Legal Affairs, approved
and made public by the Secretary – General in United Nations Press Release PM/473, 12 August
1947, YLC 1962, II, стр. 101.
728 Draft articles on Succession of States in respect of Treaties with commentaries adopted by the
International Law Commission at its twenty – sixth session Doc. A/CON 80/4, тач. 92, пар. 17.
729 Ibidem, стр. 92–93, пар. 18.
730 v. Multilateral Treaties deposited with the Secretary – General Status, as at 31 December 1993.
Из чињенице да правило о аутоматској сукцесији, посебно када је реч о

мултилатералним уговорима, није нашло место у миљеу позитивног међу-
народног права, не произлази закључак да нова држава започиње у међуна-
родној заједници као tabula rasa, државно новорођенче у правном вакууму
лишено било каквих права и обавеза. Такво стање би противречило самој
идеји организоване, de jure, међународне заједнице. Наиме, и уговорна пра-
ва и обавезе подлежу општој подели права и обавеза извршеној у познатој
пресуди Међународног суда правде у Barcelona Traction: „Суштинска раз-
лика траба да буде подвучена између обавеза државе према међународној
заједници као целини и обавеза државе visa –vis друге државе“.731 Свеопшти
мултилатерални уговори донети у интересу међународне заједнице, би-
вајући инструментални облик изражавања воље међународне заједнице као
целине делују erga omnes независно од уговорног пристанка. Уговоре овог
типа представљају, примера ради, фундаментални делови Повеље УН, Кон-
венција о спречавању и кажњавању злочина геноцида (1948), Конвенција
о спречавању и кажњавању злочина апартхејда (1973) и слично. На угово-
ре попут ових примењује се, по аналогији, квалификација коју је изрекао
Међународни суд правде у саветодавном мишљењу које се тицало резерви
на Конвенцију о геноциду по којој „принципи који се налазе у основи Кон-
венције који су признати од стране цивилизованих држава, везују све држа-
ве, чак, и без икаквог уговорног пристанка“.732 Другим речима, принципи
који леже у основи свеопштих мултилатералних уговора донетих у интере-
су међународне заједнице као целине су део jus cogens-а и као такви везују
сваку нову државу без њеног пристанка. Тако је, рецимо, свака нова држа-
ва a priori везана материјалним одредбама Конвенције о геноциду, чак, и
без икаквог пристанка. Формалним обавезивањем Конвенцијом о геноциду
нова држава у односу на материјалне одредбе Конвенције, само у уговорној
форми потврђује обавезе којима је подвргнута независно од своје воље, бу-
дући да се ради о обавезама које су изнад аутономије воље држава.733
Што се положаја државе која наставља да постоји и након отцепљења
једног или више њених делова тиче, Конвенција утврђује да, када после од-
вајања једног дела територије неке државе, држава претходница настави да
постоји, сваки уговор који је, на дан сукцесије држава био на снази у погле-
ду државе претходнице, остаје да важи у погледу остатка њене територије.
Изузеци од овог правила конституишу се у случајевима: а) да се заинтере-
соване државе нису другачије договориле; б) да није утврђено да се уговор
односи искључиво на територију која се одвојила од државе претходнице;
в) да из уговора не проистиче или није другачије утврђено, да би приме-
на уговора у погледу државе претходнице била несагласна са предметом и
циљем уговора или би радикално променила услове извршења уговора.734
731 Barcelona Traction Light and Power Company Limited, ICJ Reports, 1970, стр. 32.
732 Reservations to the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide, ICJ
Reports, 1951, стр. 23–24.
733 Детаљно: Case concerning the Application of the Convention on the Prevention and Punishment
of the Crime of Genocide, Preliminary Objections, Dissenting opinion ofjudge Kreća, ICJ Reports
1996, paras. 101, 108, 122–114.
Конкретно правило изражава променљивост територијалних грани-

ца примене уговора. Темељи се на чињеници да је држава претходница, и
поред отцепљења дела или делова територије, наставила да егзистира као
међународноправни субјект са смањеном територијом. Неокрњен правни
субјективитет подразумева и континуитет уговорних права и обавеза са
изузетком оних који се у целини не односе на умањени део територије др-
жаве претходнице, или чија би примена била несагласна са предметом и
циљем уговора или радикално изменила услове извршења уговора.
4.3. Чланство у међународним организацијама. Мада су уставни акти
међународних организација мултилатерални уговори, сукцесија чланства
у међународним организацијама има извесна специфична обележја. Она
произлазе из чињенице да се не може ставити знак једнакости између
својства стране уговорнице мултилатералног уговора и својства чланице
У пракси УН се у неколико наврата поставило питање сукцесије члан-
ства у Организацији. Када се августа 1947. године британска Индија, држава
оснивач УН, поделила на две државе – Индију и Пакистан – поставило се
питање чланства у Организацији. Том приликом Генерална скупштина УН
је стала на становиште да Индија наставља чланство у Организацији, док
Пакистан као нова држава треба да поднесе молбу за пријем у Организацију.
Први комитет Генералне скупштине упутио је септембра 1947. године Шестом (прав-
ном) комитету следеће питање: „Која су правна правила којима би требало да се подвргну у
будућности за пријем у Организацију УН, држава или државе које ће настати у међународ-
ном животу, поделом државе чланице УН?“
Шести комитет је почетком октобра 1947. године у одговору на ово питање усвојио
три правила и доставио их првом Комитету. Та правила гласе:
„1. По општем правилу, сагласно је начелима да се претпостави да држава чланица
УН, не престаје да буде њихова чланица простом чињеницом што су њен састав или њене
границе претрпеле промене и да се сматра да права и обавезе које поседује ова држава у
својству чланице УН престају да постоје само нестанком државе као правне личности при-
знате у међународном праву; 2. Када је створена нова држава, било да су територије и ста-
новништво који је сачињавају, чинили или не чинили део државе чланице УН, ова нова др-
жава може у систему предвиђеном Повељом користити статус чланице УН само уколико је
формално примљена као таква сагласно одредбама Повеље; 3. За остало, сваки случај треба
да буде разматран као посебан случај.“735
Политички органи УН – Савет безбедности и Генерална скупштина –
су, међутим, ова правила тумачили различито као што показује пример СР
Југославије.
На препоруку Савета безбедности садржаној у Резолуцији 777 од 19.
септембра 1992. године Генерална скупштина је 22. септембра исте године
донела Резолуцију 47/1 у којој, између осталог, стоји:
„Генерална скупштина, сматра да Савезна Република Југославија (Ср-
бија и Црна Гора) не може аутоматски наставити чланство претходне Со-
цијалистичке Федеративне Републике Југославије у УН; и због тога, одлу-
чује да СР Југославија треба да поднесе молбу за пријем у чланство и да
неће учествовати у раду Генералне скупштине“.
735 YILC, 1962, II, стр. 101.
Резолуција 47/1 је нејасна и контрадикторна. Међународни суд правде је у

случају који се тицао примене Конвенције о спречавању и кажњавању злочи-
на геноцида нашао да „усвојено решење није лишено правних потешкоћа“.736
Квалификацију потврђује и тумачење помоћника Генералног секретара УН
за правна питања и главног правног саветника УН по коме резолуција 47/1
„нити прекида нити суспендује чланство Југославије у Организацији.“737
Ствар је компликовала и пракса Организације у примени резолуције
47/1. На једној страни, СР Југославији је, између осталог, ускраћено право
да учествује у раду Економско-социјалног савета, а на другој је, на захтев
Генералног секретара УН, уредно плаћала чланске финансијске доприносе
Уједињеним нацијама738 и, уопште, третирана, посебно када се ради о мул-
тилателарним уговорима739 као држава претходница тј. држава која посе-
дује континуитет са СФРЈ.
У целини гледано, решење утврђено резолуцијом 47/1 Генералне
скупштине, као израз политике „штапа и шаргарепе“ према СР Југосла-
вији, по свом правном значењу било је најближе de facto суспензији члан-
ских права СРЈ у Уједињеним нацијама.
Крајем 2000. године СР Југославија је симултано учинила две ствари:
а) одрекла се захтева за међународноправним континуитетом са би-
вшом СФРЈ, и
б) полазећи са нове, квалитативно другачије правне основе – као једна
од пет једнаких сукцесора бивше СФРЈ – поднела молбу за пријем у Ује-
дињене нације.740
4.4. Државни дугови. Под државним дуговима у сврхе сукцесије под-
разумева се свака финансијска обавеза државе претходнице у погледу дру-
ге државе, међународне организације или сваког другог субјекта међуна-
родног права, настала у складу са међународним правом.741 Ван домашаја
сукцесије су, дакле, дугови државе према приватним кредиторима, било да
се ради о физичким или правним лицима, који су правно заштићени на
други начин. Правила о сукцесији не прејудицирају било које питање које
се односи на права и обавезе физичких или правних лица у њиховим одно-
сима са државом претходницом или државом сукцесором.
736 Provisional Measures, Order of 8 April 1993, ICJ Reports 1993, стр. 14, para. 18.; M. Kreća, „A
Few remarks about the continuity of FRY and its membership in the United Nations“, International
Problems 3/1994, стр. 399–413.
737 Doc. A/47/485, Annex. Дејство Резолуције каже, надаље, подразумева да седиште и назив Ју-
гославије „остаје као и раније, али у телима Генералне скупштине представници Југославије
(Србија и Црна Гора) не могу седети иза натписа ‘Југославија’. Југословенска мисија у седишту
УН и службе могу наставити да раде и могу примати циркулисати документа. У седишту
Организације, Секретаријат ће наставити да вије заставу старе Југославије будући да је то по-
следња застава коришћена од стране Секретаријата. Резолуција не одузима право Југославији
да учествује у раду других органа изузев тела Скупштине. Пријем у УН, нове Југославије на
основу члана 4. Повеље окончаће ситуацију створену резолуцијом 47/1“ – Ibidem.
738 Види: резолуције Генералне скупштине 46/221 од 20. децембра 1991, 48/223 од 23. децембра
1993, 49/19 B од 23. децембра 1994, 52/215 А од 20 јануара 1998.
739 Види: UN doc. ST/LEG/8.
740 United Nations doc. A/55/528–5/2000/1043.
Уобичајена је подела државних дугова на опште или генералне, лока-

лизоване и локалне државне дугове. Под општим дугом подразумева се дуг
који је настао на основу уговора који је склопила држава да би се средства
стечена тим уговором користила у интересу државе као целине. Понекад
се општи дуг назива јавним или националним дугом.742 Локални дуг је дуг
који је настао на основу уговора који је склопила одређена административ-
на или територијална јединица која се налази у саставу државе и, која по
правилу, има одређен степен финансијске аутономије, у циљу да се сред-
ства стечена на основу уговора користе за потребе те јединице.743 Комисија
за међународно право локални дуг не квалификује као државни дуг,744 јер
га је уговорила административна или територијална јединица. Локализо-
вани дуг је државни дуг који је настао на основу уговора који је склопила
држава у циљу да се средства стечена тим уговором користе за потребе
одређеног државног подручја.745
Конвенција садржи посебна правила за неколико случајева: а) пренос
дела територије једне државе; б) стварање нове независне државе; в) ује-
дињење држава; г) отцепљење дела или делова једне државе; и д) распад
једне државе.
4.4.1. Пренос дела територије једне државе. У случају када је део тери-
торије једне државе пренет на другу државу, прелазак државног дуга држа-
ве претходнице на државу сукцесора по правилу се регулише споразумом.
У одсуству таквог споразума, државни дуг државе претходнице прелази на
државу сукцесора у правичној сразмери водећи рачуна нарочито о имови-
ни, правима и интересима који прелазе на државу сукцесора у вези са овим
државним дугом.746
Конкретно правило на општи начин регулише статус државног дуга др-
жаве претходнице, не повлачећи разлику између појединих врста државних
дугова. У том делу правило изражава идеју прогресивног развоја међународ-
ног права. У пракси држава однос државе сукцесора према државном дугу
државе претходнице у случају цесије дела њене територије, битно је опре-
дељен врстом државног дуга. Док у односу на локализовани државни дуг
постоји релативно установљена пракса која захтева од државе сукцесора да
прихвати локализовани државни дуг, не постоји сагласност у погледу гене-
ралног или општег државног дуга. Штавише, из релевантне праксе држава,
као и судске праксе, произлази закључак да држава сукцесор није у правној
обавези да преузме део општег државног дуга државе претходнице.
Рецимо, члан 3. „Мировних прелиминарија“ (Preliminaries) између Аустрије, Пруске
и Данске потписан у Бечу 1. августа 1864. године.747 Русија је, такође, одбила да преуз-
ме део турског јавног дуга везан за територије које је одузела од Отоманске империје.748
742 O’Connell, State Succession in Municipal and International Law, 1967, vol. 1, стр. 369.
743 YILC, 1981. vol. II, Part Two, стр. 77.
747 YILC, 1981, vol. II, part two, стр. 87, para. 15.
748 Ibidem, стр. 87, para. 16.
Франкфуртски уговор закључен између Француске и Пруске 10. маја 1871. године којим
су Алзас и Лорена цедиране Немачкој, не садржи одредбу о преузимању дела француског
општег дуга од стране државе сукцесора.749 У спору око отоманског јавног дуга (1925) Бо-
рел је у пресуди, између осталог, истакао: „По мишљењу арбитра ...не може се рећи да др-
жава, којој је цедиран део територије аутоматски одговорна за одговарајући део јавног дуга
државе којој је та територија раније припадала“.750
Ређи су случајеви у којима је држава сукцесор преузимала пропорционални део општег
државног дуга државе претходнице. Као пример се може навести Грчка, која је након присаје-
дињења провинције Тесалије, која је пре тога припадала Турској, прихватила део отоманског
јавног дуга који је одговарао пореској способности становништава анектиране провинције.751
Због тога је и Конвенција стипулисала да се пренос дела државног дуга
државе претходнице на државу сукцесора у случају цесије дела њене тери-
торије регулише међусобним споразумом. Резидуално правило предвиђа,
да у одсуству таквог споразума, државни дуг државе претходнице прелази
на државу сукцесора ipso jure у правичној сразмери. Основ овог решења
изнађен је у начелу правичности, будући да је неправично да држава це-
дент, која је лишена дела своје имовине не буде ослобођена и одговарајућег
дела дуга, док је држава цесионар увећана и обогаћена без одговарајућег
повећања свог дуга.752
Дикција правила садржана у члану 37. сугерише аутоматски, ipso iure
прелаз пропорционалног дела државног дуга са државе претходнице на
државу сукцесора. Практична примена ове одредбе почива на фикцији.
Аутоматски прелаз дела државног дуга са државе претходнице на државу
сукцесора је немогућ у овом случају без одговарајућег споразума заинтере-
сованих држава или одлуке ауторитативног међународног тела.
4.4.2. Нова независна држава. Опште правило Конвенције из 1983. го-
дине у односу на нову државу је да никакав државни дуг државе претход-
нице не прелази на нову независну државу.753 У светлости праксе држава,
наведено решење садржи јаке елементе прогресивног развоја.
На овакво опредељење Конвенције, суштински су утицали правни и ванправни еле-
менти. Од правних елемената највећу тежину је имао аргумент о вишој сили (force majeure)
који се у конкретном случају своди на капацитет нове независне државе да плати релевант-
не дугове државе претходнице. У том смислу посебно је апострофирана пресуда сталног
Арбитражног суда који се тицао руског обештећења (Russian Indemnity) из 1912. у којој је
суд, између осталог, истакао да „Приговор више силе (force majeure)... може бити истакнут у
јавном као и у приватном међународном праву; међународно право се мора прилагођавати
политичким потребама“754 Ванправни елеменат подразумева стабилност и уређене односе
између држава, који су неопходни за мирољубиве и пријатељске односе. Они се не могу
одвојити од принципа једнаких права и самоопредељења народа или од општих напора да-
нашње међународне заједнице да подстакне услове економског и социјалног прогреса и да
предвиди решења за међународне економске проблеме.755
Конвенција предвиђа да држава претходница и нова независна држава
у својству сукцесора могу споразумом постићи другачије решење државних
749 Ibidem, стр. 87, para. 17.
750 United Nations, Reports of International Arbitral Awards, vol. 1. стр. 573.
751 Члан 10. Уговора од 24. маја 1881. године.
752 L. Cavare, Le droit international public positif, 1967, vol. I, стр. 380.
754 United Nations, Reports of International Arbitral Awards, vol. XI, стр. 443.
755 YILC, 1981, vol. II, Part Two, стр. 104, пар. 63.
дугова државе претходнице с обзиром на везу између државног дуга државе

претходнице са њеном активношћу на територији на коју се сукцесија од-
носи и имовине, права и интереса који прелазе на нову независну државу.
Овај изузетак је формулисан као уступак практичној потреби нових неза-
висних држава да привуку страни капитал који би могао бити обесхрабрен
у пружању неопходне финансијске помоћи новоослобођеним државама.
Такав споразум, према Конвенцији, треба да испуњава три услова:
1. Државни дуг државе претходнице мора бити „повезан са њеном актив-
ношћу на територији на коју се сукцесија држава односи“. Смисао овог услова
је да из предмета споразума искључи дугове који нису у директној материјал-
ној вези са активностима метрополе на односној зависној територији;
2. Државни дуг државе претходнице повезан са њеном активношћу на
односној територији, мора бити „повезан са имовином, правима и инте-
ресима који прелазе на нову независну државу“. Смисао овог услова је да
успостави равнотежу између права и обавеза које нова независна држава
преузима и може се квалификовати као последица општег правног прин-
ципа res transit cum onere suo; и
3. Да споразум не штети принципу сталног суверенитета сваког на-
рода над његовим богатствима и његовим природним ресурсима, нити да
његово извршење доводи у опасност основну економску равнотежу нове
независне државе.
4.4.3. Уједињење држава. У случају када се две или више држава ује-
дине и образују једну, државу сукцесора, државни дуг држава претходница
прелази на државу сукцесора.756
Правило о трансферу дугова држава које се уједињују на државу сук-
цесора квалификује се као примена принципа res transit cum suo onere. У
пракси се питање регулише у највећем броју случајева унутрашњим пра-
вом. Ретки су случајеви да држава сукцесор трансфер дугова регулише на
бази међународног споразума. Рецимо, влада Краљевине СХС је 1924. го-
дине закључила споразум са париско-холандском банком и Оријенталним
трговачким друштвом о начину отплате црногорског зајма из 1913. и 1914.
године. Актом од 21. јула 1814. године регулисани су дугови Уније Белгије
и Холандије. (чл. I и VI).
4.4.4. Отцепљење дела или делова територије једне државе. У случају
када се део или делови територије једне државе одвоје од ње и образују
државу, опште је правило да државни дуг државе претходнице прелази на
државу сукцесора у правичној сразмери, водећи рачуна нарочито о имови-
ни, правима и интересима који прелазе на државу сукцесора у вези са овим
државним дугом. Аналогно правило важи и за случај када се део терито-
рије једне државе одвоји и присаједини другој држави.757
Наведено правило је, по својој природи, прогресивни развој у овој ма-
терији. Овакву природу правила садржаног у члану 40. Конвенције implicite

признаје и Комисија за међународно право везујући наведено правило за

правичност иако је, по њеном мишљењу, начело правичности само корек-
тивно начело у материји сукцесије држава.758
Отцепљени делови државе претходнице су се у пракси понашали на различите начи-
не. Споразум о подели државног дуга између Пакистана и Бангладеша није постигнут, бу-
дући да су преговори одржани у у Даки 27. и 29. јуна 1974. године завршени неуспехом.759
Сингапур је, након повлачења из Федерације Малезије 1965. године, Споразумом који се
односио на одвајање Сингапура као независне и суверене државе од Малезије закљученог
у Куала Лумпуру 7. августа 1965. године, преузео обавезу да ступи у преговоре са сваком
државом или корпорацијом са којом је закључен споразум а у коме се као гарант појављује
влада Малезије у циљу закључења новог споразума којим би се влада Малезије ослободила
њених одговорности и обавеза на основу датих гаранција.760
Другим речима, Сингапур није преузео дугове по основу аутоматске сукцесије, већ је
у форми pactum de contrahendo преузео обавезу да питање дугова код којих се као гарант
појављује Малезија реши уговорним путем. Једини случај отцепљења у коме је држава сук-
цесор преузела дугове државе претходнице је случај одвајања Ирске од Велике Британије на
основу Уговора 1921. године. Слободна држава Ирска је на основу Споразума преузела од-
говорност за јавни дуг Велике Британије који је постојао референтног датума као и исплату
ратних пензија у фер и правичној пропорцији.761
У пракси неретко одлучујући утицај имају неправни политички мо-
менти. Тако је, рецимо, настављање чланства СР Југославије у међународ-
ним финансијским институцијама било условљено, између осталог, и при-
хватањем дела дуга СФРЈ.
Одбор извршних директора Међународног монетарног фонда (ММФ) је 14. децембра
1992. године, донео Одлуку у којој, између осталог, стоји: „1. Фонд је констатовао да је СФРЈ
престала да постоји, и да је, према томе, престала да буде земља чланица ММФ; 2. ММФ је
такође констатовао да су Република Босна и Херцеговина, Република Хрватска, Бивша Ју-
гословенска Република Македонија, Република Словенија и Савезна Република Југославија
(Србија и Црна Гора) наследници активе и пасиве СФРЈ у ММФ, као и да је њихово учешће
у активи и пасиви следеће: Република Босна и Херцеговина – 13,20%; Република Хрватска –
28,49%; Бивша Југословенска Република Македонија – 5,40%; Република Словенија – 16,39%;
Савезна Република Југославија (Србија и Црна Гора) – 36,52% ... 3. Сваки сукцесор може
формално наследити чланство СФРЈ у ММФ сагласно следећим условима: А. сукцесор ће
наследити чланство у Фонду када: (I) Званично обавести ММФ у року не дужем од месец
дана од дана доношења одлуке да се слаже са својим уделом у активи и пасиви СФРЈ како је
наведено у тачки 2. ове Одлуке; (II) Да званично обавести ММФ да је, сходно својим зако-
нима, сагласна да наследи чланство под условима наведеним у овој Одлуци и да је преузео
све неопходне кораке који ће му омогућити да наследи чланство СФРЈ у Фонду и изврши
све обавезе које проистичу из Статута; (III) Да Фонд констатује да је односни сукцесор у
стању да извршава обавезе које проистичу из Статута, и (IV) Да нема доспелих а неизмире-
них финансијских потраживања према Фонду...“
Скупштина је СР Југославије закључком од 29. децембра 1992. године, прихватила део
Одлуке који се односи на учешће у активи и пасиви, праћене резервом по којој је конкретно
решење о подели висине учешћа у активи и пасиви примерено природи ММФ-а као финан-
сијске институције и да ни на који начин не дира у статус СР Југославије као државе прет-
ходнице. Одбор извршних директора ММФ је због тога што СР Југославија није прихватила
квалификацију о распаду Југославије и својству државе сукцесора сукцесивно продужавао
рок за регулисање статуса СРЈ у Фонду од 1992. до 1997. године. Политички резон Фонда се
у конкретном случају изражава у два правца: С једне стране, Фонд је квалификацијом да се
758 YILC, 1981, vol. II, Part Two, стр. 19–20, 113.
759 Rousseau, Droit international public, стр. 454.
760 United Nations, Treaty Series, vol. 563, стр. 94.
761 Члан В Споразума.
Југославија распала изашао из оквира своје надлежности и поступио супротно дотадашњој

пракси у сличним случајевима (раздвајање Индије и Пакистана 1947; сецесија Бангладеша од
Пакистана 1971; растакање УАР 1961), а у исто време, испуњење услова наведених у Одлуци
од 14. децембра 1992. године није било гаранција пријема у ММФ. Наиме, пријем у Фонд,
је, према тумачењу датом уз Одлуку, и у том случају зависио од политичког опортунитета.
У изјави председавајућег стоји да: „приликом оцењивања способности сваког сукцесора у
погледу испуњења услова за чланство, Фонд ће узимати у обзир све релевантне факторе, а
посебна пажња биће поклоњена деловању санкција које је увео Савет безбедности УН“.
4.4.5. Распад једне државе. Конвенција о сукцесији држава из 1983. го-
дине предвиђа да када се држава распадне и када престане да постоји и када
делови територије државе претходнице образују две или више држава сукце-
сора, државни дуг државе претходнице прелази на државе сукцесоре у пра-
ведним сразмерама,762 водећи рачуна нарочито о имовини, правима и инте-
ресима који прелазе на државе сукцесоре у вези са овим државним дугом.763
Конвенција предвиђа да се правило примењује у случају уколико се државе
сукцесори не договоре другачије. Споразум би, стога, ваљало квалификова-
ти као основни начин решавања питања дугова у случају распада једне др-
жаве, будући да пракса држава у таквим случајевима није конзистентна. У
исто време, чак, иако би пракса потврђивала претпостављено правило о ау-
томатском преносу дуга на државе сукцесоре, споразум је неопходан да би
се одредио део дуга који по том основу прелази на државу сукцесора.
Члан 254. Версајског уговора формулисао је опште начело сукцесије државних дугова
држава сукцесора којима су уступљени делови немачке територије, али са значајним изу-
зецима. Версајски уговор дели државе сукцесоре на три групе: а) државе сукцесоре које
су биле у обавези да преузму део немачког дуга, попут Чехословачке; б) државе сукцесоре
којима су дате одређене повластице, као што је, примера ради, Пољска; в) државе које су
биле ослобођене обавезе да преузму део немачког дуга – Француска за Алзас и Лорену.764
Што се дуга бивше Аустро-Угарске монархије тиче, Сен Жерменски споразум из 1919.
године је прихватио принцип поделе аустријског дуга између држава сукцесора, било да се
ради о новим државама или државама које су повећале своје подручје припајањем делове
бивше монархије. Начело је изазвало бројне контроверзе међу великим силама на једној
страни, и држава сукцесора на другој, тако да је питање аустро-угарских дугова решено тек
Париским споразумом из 1931. године.765
4.4.6. Критеријуми расподеле државног дуга. У теорији и пракси је
кандидовано мноштво релевантних критеријума за поделу државног дуга
државе претходнице. Предложени критеријуми крећу се у широком ра-
спону од величине територије и броја становништва, преко опорезивања
и пореске вредности као разлике стварних приноса приходу до вредности
762 Доктрина међународног права је стајала на становишту да у случају распада државе држав-
ни дуг државе претходнице прелази на државе сукцесоре у праведној сразмери. Бонфис и
Фошил су сматрали да када једна држава престаје да постоји распадом или поделом на више
нових држава, свака нова држава треба да у сразмерној пропорцији преузме дуг државе пре-
тходнице. Lapradelle and Politis, Recueil des Arbitrages Internationaoux 1905, II, стр. 555; Rousseau,
Droit international public, 1977, III, стр. 431. Мишљење је нашло своју потврду и у арбитражној
пресуди од 1. октобра 1969. године, у спорu Sarah Campbell and Ackers – Cage cases решаваном
пред мешовитом комисијом састављеном од стране Велике Британије и Венецуеле на основу
Споразума од 21. октобра 1968. Lapradelle and Politis, op. cit., стр. 554–555.
764 Rousseau, op. cit., стр. 443.
765 Ibidem, 443–444.
имовине и доприноса уступљених подручја централној влади. Ниједан од

наведених критеријума није стекао опште признање, захваљујући инхе-
рентним недостацима сваког од њих.
Величина територије државе сукцесора per se није релевентан критеријум, будући да
не говори о благостању или приходу територије. Приход је неспорно важан елеменат али
у неким случајевима недовољно поуздан будући да се подела терета и прихода између цен-
тралне и локалних власти може разликовати у појединим подручјима.
Мировни уговори закључени након Првог светског рата прихватили су као крите-
ријум поделе дуга будућу способност плаћања уступљених подручја, наравно, у околности-
ма нормалних година пре рата. Отомански државни дуг је Лозанским споразумом подељен
по критеријуму односа укупних прихода које је свака држава сукцесор уговорила за време
финансијских година 1910–1912. При том су из укупних прихода искључени приходи са
подручја који су од 1912. године били саставни делови Отоманске империје. Дугови фе-
дерација Родезије и Њасе одвојени су на основу комбинације два критеријума – дугови са
рачуна прихода подељени су с обзиром на издатке Јужне Родезије, Северне Родезије и Њасе,
а дугови са рачуна зајма подељени су према критеријумима поделе савезних средстава.
Конвенција о сукцесији је о конкретној ствари била под снажним ути-
цајем начела „терета и користи“ (burden and benefit). Овај критеријум се
везује за начело правичности јер, резонује се, ако држава сукцесор сти-
че територију са имовином онда је правично да са територијом преузима
дугове и обавезе државе претходнице. Конкретни критеријум је у ствари
примена општег принципа res transit cum suo onere. Конвенција га прихвата
у формули да правична сразмера подразумева нарочито вођење рачуна о
„имовини, правима и интересима који прелазе на државу сукцесора“.
Нема јединственог критеријума који би се примењивао у свим случаје-
вима сукцесије држава. Релевантни критеријум ваља тражити у светлости
сплета конкретних околности које опредељују сваки појединачни слу-
чај, било у форми једног чистог критеријума, или комбинације елемената
својствених за два или више критеријума.
4.5. Државне архиве. Међународно право је, за сврхе сукцесије, фор-
мулисало специјалан појам државних архива, који се разликује од дефини-
ције архива које даје архивистичка наука. Основна разлика између ове две
дефиниције лежи у томе што специјалне дефиниције државних архива у
сврхе сукцесије државе из појма државних архива искључују зграде у који-
ма се државне архиве чувају као и институције које воде рачуна о архива-
ма. Институције које чувају архиве, као и зграде у којима су смештене, у
материји сукцесије улазе у категорију непокретне имовине.
Релевантни међународни споразуми су давали различите дефиниције државних архи-
ва. Као једна од најдетаљнијих дефиниција архива сматра се она коју садржи члан 2. Спо-
разума између Италије и Југославије од 23. децембра 1950. године који се односи на поделу
архива и докумената административног или историјског значаја који се односи на тери-
торије цедиране Југославије на основу Мировног уговора од 1947. године.766 Екстензивна
дефиниција државних архива дата у овом Споразуму почива на разлици између „архива и
докумената административне природе“ и „историјских архива и докумената“. Под терми-
ном „архива и документа административне природе“, Споразум подразумева сва „акта, ру-
кописе, документе, досијеа, регистре, планове и друге документе ма које врсте“ без обзира
да ли се ради о актима централне администрације или локалних јавних администрација.
„Историјска архива и документи“ обухвата поред материјала „архива од историјског инте-
реса“ у правом смислу, још документа, акта, планове и пројекте који се тичу споменика од
историјског и културног интереса“.
766 United Nations, Treaty Series, vol. 171, стр. 293 i 295.
Конвенција из 1983. године, државне архиве одређује као „сва документа, ма какав био
њихов датум и њихова природа, издата или примљена од државе претходнице у обављању
њених функција, која су на дан сукцесије држава припадале држави претходници у складу
са њеним унутрашњим правом, а биле су од ње сачувана непосредно или под њеним надзо-
ром као архиве у било које сврхе.“767
Дејство сукцесије на државне архиве, Конвенција формулише на бази
два основна принципа: а) нормалне администрације територије на коју се
односи сукцесија држава; б) територијалног порекла или примарне или ис-
кључиве везе архива са територијом на коју се сукцесија односи.
Основно је правило да се прелаз државних архива државе претходни-
це на државу сукцесора регулише на бази споразума. У одсуству споразу-
ма Конвенција предвиђа примену резидуалних правних правила која су у
основи идентична за све категорије сукцесије држава. Другим речима, без
обзира на природу територијалних промена на државу сукцесора, по Кон-
венцији, прелази део државних архива државе претходнице који је неопхо-
дан и нужан за нормално функционисање администрације територије на
коју се односи сукцесија држава и део државних архива државе претход-
нице који се односи искључиво или углавном на територију која је предмет
сукцесије државе. У основи, ради се о два стандарда која ваља квалифико-
вати у светлости конкретних околности сваког случаја. Оба правила за пр-
венствени предмет имају архиве административних и локалних установа.
Тако је, рецимо, Аустрија на основу Споразума закљученог са Краљевином СХС била
у обавези да Краљевини врати „сва акта, документа“ која је била однела са окупираних те-
риторија, као и да преда архиве које су припадале грађанским, војним, финансијским, суд-
ским или другим администрацијама уступљених области. Правило изражава архивистич-
ки принцип територијалне провиниенције архива. По аналогији исто правило би требало
применити и на архиве које чине национално историјско наслеђе територије на коју се
сукцесија односи. Члан 11. Мировног уговора из 1947. године је овластио Чехословачку и
Југославију да од Аустрије и Мађарске захтевају повратак архива које представљају њихово
културно наслеђе.
Државни архиви имају посебну позицију у контексту сукцесије држа-
ва. Разлог лежи у природи архива који су како њиховом физичком приро-
дом, тако и функцијом од интереса за једну или више држава у исто време.
Томе ваља додати да архиве за разлику, рецимо, од библиотека, своју вред-
ност везују у великој мери за целовитост. Принцип целовитости налаже да
се, по правилу, сваки архивски фонд чува у целини и на једном месту. Ова
чињеница не иде обавезно на штету држава сукцесора, будући да техно-
лошки напредак омогућује репродукцију докумената са високим степеном
брзине и тачности, тако да архивистичка наука изједначује вредност копија
и оригинала. Ова чињеница је од великог значаја у случајевима када, након
одвајања дела државне територије, држава претходница наставља да егзи-
стира, тако да поред централних архива и делови локалних архива могу
представљати културно и историјско наслеђе државе претходнице. У овак-
вим околностима трансфер дела државних архива у случајевима сукцесије
држава ваља рестриктивно тумачити и везивати га само за оне архиве који
су директно и органски у вези са функционисањем локалне администра-
ције у смислу да би њихово одсуство представљало непремостиву препре-

ку за рад државних органа државе сукцесора.
4.6. Држављанство становника. Међународно право овлашћује др-
жаву сукцесора да у случају територијалних промена прошири своје др-
жављанство по основу релевантних критеријума и на становнике терито-
рије над којом је дошло до супституције суверенитета. Унутрашња права
садрже различита правила за такву ситуацију. Енглеско право, рецимо,
аутоматски проширује држављанство на „становништво“ новостечене те-
риторије, изузев у случају ако га они изричито одбију, као што га, с дру-
ге стране лишава енглеског држављанства када је територија изгубљена, а
држављани не предузимају кораке да га задрже.768 Законодавство САД не
проширује аутоматски држављанство на становништво области над који-
ма САД стиче суверенитет.769
Закони отцепљених југословенских република – Хрватске, Словеније и
Македоније предвиђају аутоматско стицање држављанства за извесне кате-
горије становника, али се битно разликују у погледу могућности стицања
држављанства других држављана СФРЈ која су била везана за односне те-
риторије релевантним правним чињеницама.
Хрватски Закон за релевантне критеријуме стицања држављанства предвиђа нацио-
налност и републичко хрватско држављанство. Држављани СФРЈ који нису поседовали
хрватско републичко држављанство нити су пореклом Хрвати, нису могли стећи ново хр-
ватско држављанство на бази других релевантних правних чињеница. И словеначки Закон
о држављанству повлачи разлику између две групе држављана СФРЈ. У једну групу спадају
држављани СФРЈ који су поседовали и словеначко републичко држављанство. Ова лица
су држављанство Словеније стекла аутоматски, без икаквих посебних услова. Другу групу
чине држављани СФРЈ који су имали стално боравиште на територији Словеније на дан
23. децембра 1990. године, тј., на дан доношења Плебисцита о независности и самостал-
ности. Ова лица су под одређеним условима у управном поступку могла стећи словеначко
држављанство. У основи слично решење садржи и македонско законодавство. Држављани
СФРЈ који су истовремено били и држављани Македоније су аутоматски стекли македон-
ско држављанство, док су га држављани СФРЈ који нису поседовали македонско држављан-
ство могли стећи под условима да имају стални извор средстава за издржавање и боравак
у Македонији у трајању од 15 година. СР Југославија је донела закон о држављанству 1996.
године. Закон утврђује да се југословенским држављанином сматра држављанин који је на
дан проглашења Устава СР Југославије 27. априла 1992. године имао држављанство Репу-
блике Србије или Црне Горе, као и његова деца рођена после тог датума. За ове категорије
држављана СФРЈ Закон, дакле, предвиђа аутоматско стицање држављанства. Југословенско
држављанство по Закону могу стећи држављани СФРЈ који су имали држављанство друге
републике СФРЈ, који су на дан проглашења Устава 27. априла 1992. године имали преби-
валиште на територији СР Југославије и деца рођена после тог датума као и држављанин
друге републике СФРЈ који је прихватио превођење у професионалног официра и профе-
сионалног подофицира, односно цивилно лице у служби у Војсци Југославије и члан његове
уже породице (брачни друг и деца) – ако нема друго држављанство (члан 47. Закона).
У случајевима попут југословенског случаја, међународни уговор је
најпогоднији облик за регулисање држављанског статуса становника те-
риторије погођене територијалном променом. Реципрочне обавезе било
на билатералној било на мултилатералној основи, су у таквим случајеви-
768 O’Connell, International Law, vol. 1, стр. 454.
ма погодније од унутрашњег права, будући да смањују могућност да део

становништва територије над којом је промењен суверенитет остане без
држављанства услед рестриктивне регулативе државе-сукцесора. Међуна-
родним уговором могуће је предвидети и установу двојног држављанства,
која посебно у нестабилним ситуацијама након отцепљења дела територије
државе претходнице, може представљати додатно обезбеђење интереса
становника односних територија.
Још у XIX веку се јавља установа опција или плебисцита на основу
којих се становницима територије над којом се мења суверенитет да да би-
рају између држављанства државе сукцесора и старог држављанства. Пра-
во опције је, опште узев, средство помоћу кога се искључује наметање не-
жељеног новог држављанства. У пракси се установа опције практиковала
углавном за припаднике мањина на одређеној територији.
4.7. Сукцесија права власништва идруга имовинска права и интере-
си странаца (тзв. стечена права). Питање тзв стечених права (acquired
rights) је једно од много дискутованих и, у исто време, изразито контро-
верзних питања међународног права.770 Ова права су елаборирана у ос-
новним концепцијама о „минималном међународном стандарду“ третмана
странаца, „националном третману“ страних власника или перманентног
суверенитета држава над природним ресурсима.771
Стечена права, као лапидарни израз за власничка права и друга имо-
винска права и интересе странаца, обухватају права заснована на посебном
правном основу и одређена субјективна права дефинисана међународним
правом као контраст индивидуалним слободама заштићеним уставним по-
ретком државе. Међународна пракса је у новије време овим правима при-
додала и мешовита јавно-приватна права попут концесионих права и пра-
ва која произлазе из јавних (административних) уговора.772 Титулари ових
права су страна физичка и правна лица.
Данас је, за разлику од класичног концепта стечених права елаборира-
ног у XIX веку, неспорно да ова права не уживају апсолутну заштиту по
међународном праву. Мера заштите тзв. стечених права ограничена је на
начело недискриминације, тј. заштита тзв, стечених права странаца под-
разумева да та права не могу бити предмет арбитрарних, дискриминатор-
ских мера на једној страни, а да када постоји повреда тих права, странац
треба бити обештећен, на другој страни. Другим речима, само је отворена и
проста конфискација супротна међународном праву.773 Дискриминација се
изражава у облику неједнаког поступања према власништву различитих др-
жављана на територији државе сукцесора. Међународно право допушта на-
770 Sabbatino case, ILR, No. 35, стр. 38.
771 Види: YILC, 1969, vol. I, pp. 61 и даље; V.R.Lillich, „Duties of States Regarding the Civil Rights of
Aliens“, RdC, 1978/III, стр. 3,4,6; Bedjaoui, Doc. A/ACN, 4/216, Rev. 1, YILC, 1969, II, ser. 101.
772 Види: рецимо, арбитражне пресуде у слуају Libyan American Oil Co. Lianco, v. The Goverment
of The Libyan Arab Republic, ILM vol. 20, 1981.; Texaco Overseas Petroleum Co. Topco Calasiatis, v.
The Goverment of The Libyan Arab Republic, ILM 1978.
773 Види: P. Guggenheim, Traite de droit international public, I, 1953, стр. 33.
ционализацију, експропријацију или други облик одузимања страног влас-

ништва од стране државе сукцесора, али држава сукцесор такве мере мора
чинити на недискриминаторској основи и везати за промптну, ефективну
и правичну надокнаду страном власнику. Не сматра се дискриминацијом
привремено повлачење разлика у третману власништва различитих држа-
вљана мотивисаних ванредним околностима попут рата, непријатељстава
или у другој озбиљној јавној нужди ширег националног значаја на основу
више силе или угрожавања њених кључних безбедносних интереса.774
Сецесија бивших југословенских федералних јединица довела је до
бројних арбитрерних и дискриминаторских поступака. Предлог Спора-
зума о регулисању последица отцепљења делова југословенске федерације
које је делегација СР Југославије поднела на Конференцији о Југославији у
члану 7. предвиђа: „Признаће се и гарантоваће се стечена права свих држа-
вљана СФРЈ. Имовинска права у потпуности ће се поштовати. Платиће се
праведна и правична надокнада, сходно правилима међународног права и
одговорности за штету нанету за време оружане побуне и грађанског рата,
за имовину која је уништена, конфискована и одузета на сваки други неза-
конити начин. Трансфер имовинских права и споразуми о продаји закљу-
чени под принудом сматраће се незаконитим“.
Посебно су ова арбитрарна и дискриминаторска понашања приметна у законодавној
пракси Хрватске. Хрватска је 22. августа 1991. године, дакле, пре формалног проглашења
независности, донела Уредбу којом је министар рада и социјалног старања овлашћен да у
име и за рачун Републике Хрватске за потребе одбране суверенитета и целовитости Репу-
блике „преузима у посед и коришћење, одмаралишта, хотеле и друге хотелско-туристич-
ке објекте на којима право располагања односно власништво имају или их држе у поседу
предузећа и друге правне и физичке особе које имају седиште изван територије Републике
Хрватске, изузев иностраних правних и физичких лица“.775
Као одговор на ову меру Србија је исте године донела Уредбу о при-
временој забрани располагања одређеним непокретностима776 којом је
забранила располагање права својине над непокретностима које се налазе
на територији Србије, правним и физичким лицима која имају припадност
или држављанство Хрватске и Словеније под условом да су тамо стално
настањени ако се ради о држављанима.
774 OECD Draft Convention on The Protection of Foreign Property, ILM, 1963. vol. 2.
775 Уредба о преузимању у посед и коришћењу одмаралишта, хотела и других хотелско – ту-
ристичких објеката и покретнина које се на њима налазе, на које право располагања од-
носно власништво имају или их држе у поседу подузећа и друге правне И физичке особе
које имају седиште изван подручја Републике Хрватске – „Народне имовине“, број 4/91.
776 „Службени гласник РС“, број 48/91.
XIII. ОРГАНИ ЗА ОДРЖАВАЊЕ
МЕЂУНАРОДНИХ ОДНОСА
Aceves, William, „Vienna Convention on Consular Relations – Consular Access to Detained

Nationals“, AJIL, 1998; Adair, The Exterritoriality of Ambassadors in the Sixteenth and Seventeenth
Centuries, 1929; Alfaro, Ricardo, „Some Observations on the Science and Art of Diplomacy“, Varia
juris gentium, Leiden, 1959; Бабовић, Богдан, Кодификација правила конзуларних односа и
имунитета, Историјски преглед и проблеми кодификације, Београд, 1957; Бабовић, Богдан,
Савремено конзуларно право, Београд, 1978; Barker, Craig, The Abuse of Diplomatic Privilegies
and Immunities, Sydney, 1996; Barston, R. P., Modern Diplomacy, London, 1997; Bartos, M., „Le
Statut des missions speciales de la diplomatie ad hoc“, R.C.A.D.I., 1963-I, vol. 108; Бартош, М.,
Међународно јавно право, II, 1956; Бартош, М., „Бечка конференција о дипломатским од-
носима“, ЈРМП, 1/1961; Bartoš, M. „Dopunska pravila o zaštiti diplomata, Zbornik Pravnog
fakulteta u Zagrebu, 1–2/1972; Berković, Svjetlan, Diplomatsko i konzularno pravo, Zagreb, 1997;
Berridge, G. R., Diplomacy, Theory and Practice, London, 1995; Бесаровић, М., „Међународ-
ноправни значај вршења дипломатске заштите од стране држава ради заштите имовин-
скоправних интереса њених физичких и правних лица“, Ревија, 1–3/1981; Brown, Jonathan,
„Diplomatic Immunity, State Practice under Vienna Convention on Diplomatic Relations“, ICLQ,
37/1988; Cahier, Ph., Le droit diplomatique contemporain, Droz/ Minard, Geneve/Paris, 1962;
Cresti, Laura, „Il soggiorno negli Stati Uniti di personale delle missioni permanenti presso l’ONU“,
Rivista di diritto internazionale, 70/1987; Daoudi, R., La representation en droit international
public, Paris, 1980; Dembinski, L., The Modern Law of Diplomacy, Nijhoff, Dordrecht, 1990; Де-
мин, Ј. Г., Дипломати~еское право, Москва, 1987; Denza, E., Diplomatic Law: Commentary on
the Vienna Convention on Diplomatic Relations, Claredon Press Oxford, 1998; Dinstein, Yoram,
„Immunity from Jurisdiction ratione materiae“, ICLQ, 15/1996; Ђорђевић, А., „Дипломатски
агенти и њихов међународноправни положај“, Право, 1981; Ђорђевић, Митић, Дипломат-
ско и конзуларно право, Београд, 2000; Ђорђевић, Стеван, Републике и покрајине у међуна-
родним односима југословенске федерације, Београд, 1985; Do Naslimento e Silva, Diplomacy
in International Law, Sijthoff, Lezden, 1973; Dominice, Cristian, „Immunite de jurisdiction
et d’execution des organisations internationales“, R.C.A.D.I., 1984; Donnarumma, M.-R., „La
Convention sur les missions speciales du 8 decembre 1969“, R.B.D.I., 1972; Fauchille, Traite de
Droit International Public, I; Faupin, H., „Les problemes juridiques poses par la circulation
automobile des diplomates“, A.F.D.I., 1998; Genet, R., Traite de diplomatie et de droit diplomatique,
Pedone, 1931; Гершић, Дипломатско и конзуларно право, у Едицији „Класици југословен-
ског права“, 1995; Гершић, Данашњедипломатско и конзуларно право, Београд, 1898; Гершић,
Нашадипломатска струка с нарочитим погледом на њену спрему, Београд, 1894; Giuiliano,
M., „Les relations et immunites diplomatiques“, R.C.A.D.I., 1960-II, vol. 100; Grotius, De iure belli
acpacis, Libri tres, The Classics of International Law, 1935; Guillaume, G., „Droit international
et action diplomatique: le cas de la France“, J.E.D.I., 1991; Hackworth, Digest of International
Law, 1942; Harris, Cases and Materials on International Law, 1973; Higgins, R., „The Abuse of
Diplomatic Privilegies and Immunities“, AJIL, 79/1985; Ibler, Vladimir, Medunarodno diplomatsko
i konzularno pravo, Zagreb, 1978; Илић, Предраг, „Установа пронунција у дипломатском
праву“, Међународни проблеми, 2/1977; Ipsen, Knut, Voelkerrecht, Muenchen, 1999; Јанковић,
Бранимир, Дипломатија, Београд, 1988; Јелић, Александар, Савремено дипломатско пра-
во, Београд, 1978; Jenks, C.-W., International Immunities, Stevens, London, 1961; Јовановић, Ј.
М., „Објављивање дипломатске преписке“, Архив за правне и друштвене науке, 1906; Каро-
вић, Павле, Дипломација, Београд, 1936; Kennan, Georg, La diplomatie americaine 1900–1950,
Paris, 1952; Kennan, georg, American Diplomacy, Chicago, 1984; Кисовец, Мирко, Дипломатски
XIII. Органи за одржавање међународних односа 297
представници, Београд, 1939; Maresca, A., Le missioni speciali, Giuffre, Milan, 1975; Marshal,
Peter, Positive Diplomacy, New York, 1997; Maulde, D., La diplomatie au temps de Machiavel, 1982;
Michaels, D. B., International Privileges and Immunities, Hague, 1971; Митић, Миодраг, Дипло-
матске и конзуларне функције, Београд, 1978; Митић, Миодраг, Проблеми југословенске ди-
пломатије и дипломатске службе, Београд, 1997; Митић, Миодраг, Дипломатија, Београд,
1999; Moussa, Farag, Manuel de pratique diplomatique: lambassade, Bruxelles, 1972; Murty, B. S.,
The International Law of Diplomacy, Nijhoff, Dordrecht, 1989; Nisot, J., „Diplomatie ad hoc – les
missions speciales“, R.B.D.I., 1968; Numelin, R.J., The Beginnings of Diplomacy, 1950; Omčikus,
Aleksandar, O konzulatu i menjanju njegovih funkcija, Zagreb, 1934; Papabatos, V., The Eichmann
Trial, 1964; Pearson, Lester, Diplomacy in the Nuclear Age, Harvard University Press, Cambridge,
1959; Пиндић, Д., „Дипломатско право и ОУН“, М. пол., бр., 771/1982; Пиндић, Д., „Процес
развоја савременог дипломатског права“, Ревија, 1–2/1987; Потемкин, Историја диплома-
тије, I, 1945; Przetacznik, F., Protection of Officials of Foreign States According to International Law,
Nijhoff, La Haye, 1983; Rousseau, RGDIP, 1969; Salmon, J., „Immunites et actes de la fonction“,
A.F.D.I., 1992; Salmon, J., Manuel de droit diplomatique, Bruylant, Bruxelles, 1994; Sfez, L., „La
rupture des relations diplomatiques“, R.G.D.I.P., 1966; Sibert, Traite de Droit International Public,
1951; Silving, H., In Re Eichmann: A Dillemma of Law and Morality, AJIL, 1961, vol. 55; Starke,
Introduction to International Law, 1989; Стојановић, З., „Права конзула у заштити својих др-
жављана против којих се води кривични поступак“, НЗ, бр. 5/1983; Stuart, Graham, American
Diplomatic and Consular Practice, New York, 1952; Тепавац, Милан, Имунитети и привилегије
у међународним односима, Београд, 1976; Zoller, E., Droits des relations exterieures, P.U.F., 1992.
Државе, као апстракције, ступају у међусобне односе и одржавају их
кроз активност физичких лица која наступају у својству државних органа.
Државни органи за одржавање међународних односа се, уопште узев, деле
у две основне групе: унутрашње органе за одржавање међународних одно-
са и спољашње органе за одржавање међународних односа. Разлика између
ове две групе органа лежи у томе што су спољашњи органи за одржавање
међународних односа специјално дизајнирани за ову врсту државне ак-
тивности, док за унутрашње органе одржавање међународних односа није
примарни задатак. У оквиру своје надлежности унутрашњи органи доносе
и акте који се посредно или непосредно дотичу међународних односа.
1. УНУТРАШЊИ ОРГАНИ ЗА ОДРЖАВАЊЕ

У унутрашње органе за одржавање међународних односа спадају: шеф
државе, влада, министар иностраних послова и представничко тело.
1.1. Шеф државе. У позитивном праву шеф државе је врховни орган
спољашњег заступања.
У доба апсолутистичких монархија владар је персонификовао државу, сматран је
субјектом међународног права. Поседовао је тзв. jus representations omnimodae као израз свог
посебног положаја. Из тога доба потиче изрека Луја XIV да „Нације се срећу само на врху“,
преко својих владара. Света алијанса (1815) је закључена између владара Аустрије, Русије и
Пруске, а мировни уговор у Вилафранки (1859) су лично склопили императори Аустрије и
Француске. Ова концепција о положају шефа државе изгубила се са победом парламента-
ризма, мада су неки рефлекси оваквог положаја задржани у међународном праву (примера
ради, признавање извесних елемената екстериторијалности бившем шефу државе, као што
је учинио Египат у односу на свргнутог албанског краља Зогуа).
Положај шефа државе регулисан је уставним правом и нормама међу-
народног права. Устави на различите начине регулишу унутрашње и међу-
народне функције шефова држава. Међународно право, међутим, не повла-

чи разлике у положају шефа државе на основу критеријума уставних пре-
рогатива. Фактичко учешће шефа државе у међународним односима може
бити различито и кретати се од председничког модела у коме је учешће
председника изражено у тој мери да можемо рећи да је он и формално
и материјално највиши орган заступања, до кабинетске владе (Cabinet
government), у коме шеф државе само отелотворује јединство државе у
међународним односима, а у материјалном смислу вођење међународних
односа је у надлежности владе односно министра иностраних послова. Ове
разлике у уставном положају шефова држава на основу унутрашњих про-
писа су ирелевантне са становишта међународног права. Са ослонцем на
правило о сувереној једнакости држава, међународно право третира ше-
фове држава на једнак начин без обзира на њихова уставна овлашћења.
У класичном међународном праву постојала је разуђена подела владара према разли-
читим критеријумима – примера ради, подела између владара по рођењу (наследних), и из-
борних владара, те подела на владаре којима припадају краљевске почасти и оне који нису
имали права на те почасти. Отуда и борба за признање владарских титула. Тако је у првој
половини XVIII века руски цар Петар Велики тражио да му се призна царска императорска
титула. Један од разлога којим се Србија руководила приликом склапања тајне конвенције
са Аустро-Угарском био је и признање Милана Обреновића за краља и обавеза бечког дво-
ра да исходује признање те краљевске титуле од стране европских дворова. Уопште узев,
борба за признавање одговарајућих титула имала је двоструку функцију: практичну и иде-
алну. Практична функција се огледала у томе што је садржина титуле често садржавала и
тзв. историјска права (до проглашења Индонезије холандска краљица је претендовала на
титулу суверена Индонезије или египатски краљ је претендовао на краља Судана док се
ова земља није осамосталила). Као пример идеалних значења садржине краљевских титула
могу се навести настојања европских владара за помпезнијом верском титулом у време када
је црква играла доминантну улогу у политичком животу Европе. Тако је, примера ради,
француски краљ у својој титули носио и квалификацију „врло хришћански краљ“, шпански
краљ се пак називао „католичким краљем“, а португалски краљ „врло верним краљем“.777
Овакве поделе владара су се посебно изражавале у дипломатском церемонијалу и титулама
и положају амбасадора као личних представника владаочевих.
На Бечком конгресу 1815. године се последњи пут покушало да се утврди ранг
и хијерархија између држава и њихових поглавара, како би се избегле, како је то папин
церемонијал мајстор истакао, проклете тешкоће око првенства („male dictae difficultates
precedentiae“). Специјална комисија која је у ту сврху установљена, предложила је у свом
извештају да се установе три класе дипломатских представника. Први предлог је наишао на
различите реакције: Шпанија и Португалија биле су само за две класе, док су се Француска,
Аустрија, Пруска, Шведска и Русија у начелу сложиле али нису могле никако да се сложе о
томе у коју ће класу и ранг да се уврсте велике републике.778
У начелу шеф државе може бити инокосни или колегијални орган. У
пракси преовлађује инокосни шеф државе, мада нису непознати случаје-
ви колективног шефа државе. Колективни шеф државе доноси релевантне
одлуке као целина (in corpore), мада у извесним случајевима када природа
послова то захтева, у име колективног шефа државе наступа члан коле-
гијалног тела. Као пример могу се навести издавање ратификационих ин-
струмената или примање дипломатских представника.
777 Види, Бартош, II, op. cit., стр. 318–321.
778 Гершић, Дипломатско и конзуларно право, у Едицији „Класици југословенског права“, 1995,
стр. 44.
Институт колективног шефа државе био је нарочито заступљен у источноевропским
земљама након Другог светског рата. Познавале су га, рецимо, Бугарска, Румунија, Мађар-
ска, Албанија, Совјетски Савез, Монголија, НР Кина и НР Северна Кореја. Постојао је и
у југословенском уставном систему и то у два наврата. По Уставу ФНРЈ од 1946. године,
колективни шеф државе био је Президијум Народне скупштине Федеративне Народне Ре-
публике Југославије. По члану 74 (т. 9–12) Устава, Президијум је ратификовао међународне
уговоре, постављао и примао дипломатске представнике и одлучивао о проглашењу ратног
стања у специјалним случајевима када је земља нападнута или ако ступа у акцију на основу
међународне обавезе. Председништво СФРЈ, установљено Уставом из 1974. године, је као
колективни шеф државе имало искључиво право представљања Југославије, постављања
и опозивања амбасадора и посланика СФРЈ, примања акредитивних и опозивних писама
страних дипломатских представника који су код њега акредитовани и издавања исправа о
ратификацији међународних уговора. Поред тога, Председништво је представљало и врхов-
ни орган руковођења и командовања оружаним снагама СФРЈ. Данас установу колективног
шефа државе познаје Швајцарска и Босна и Херцеговина.
Право заступања припада стварном, ефективном шефу државе. Дру-
гим речима, то право не поседује шеф државе који је свој положај изгубио
на неуставан начин (револуцијом, државним ударом или пучем). Стране
државе свргнутом шефу државе, међутим, могу и даље, по основу курто-
азије, одавати почасти и признавати имунитете које, иначе, ужива ефек-
тивни шеф државе. У току оба светска рата међународна пракса је консти-
туисала изузетак од ефективности као услова за вршење права заступања.
Изузетак је учињен у односу на шефове држава у избеглиштву. Удружене
савезничке силе су у току рата избеглим шефовима држава поробљених
чланица антихитлеровске коалиције, признавале не само статус активног
шефа државе, него су га третирале као највиши орган власти који је своје
функције обављао на територији друге државе. Та пракса се повремено ја-
вљала и по окончању Другог светског рата. Примера ради, такав положај
60-их година прошлог века у Француској је уживао председник Шпанске
Републике након што је свргнут од стране генерала Франка.
По окончању Првог светског рата Холандија је одбила да изручи немачког кајзера Ви-
лијема II, са образложењем да је на њену територију дошао као шеф државе и да његово
збацивање са престола није променило његов владарски статус који, по схватању холандске
владе, повлачи екстериторијалност. Афера са шверцом одела од стране свргнутог албан-
ског краља Зогуа И 1943. године окончана је тако што је ресорни министар у Доњем дому
Британског парламента изјавио да Влада нема правне могућности да предузме одговарајуће
мере према Зогуу, иако он de facto није владар.
Као врховни орган спољњег заступања, шеф државе делује у међуна-
родним односима без посебног пуномоћја. Сматра се да самом природом
своје функције поседује опште, претпостављено пуномоћје. У том смислу
и Конвенција о уговорном праву (1969) утврђује да се шеф државе сматра
представником своје државе за све акте који се односе на закључење уго-
вора без обавезе подношења пуномоћја.779 Будући да шеф државе симбо-
лизује јединство државе у међународним односима, правило је да се сви
акти државе in foro externo непосредно или посредно везују за њега. Реч је
о актима као што су: проглашење ратног стања; закључење мира; акреди-
товање и опозивање дипломатских представника државе у иностранству;
пријем акредитивних и опозивних писама страних дипломатских представ-
779 Члан 7. став 2. Конвенције.
ника; вођење преговора, било од стране самог шефа државе или у његово
име; издавање ратификационих инструмената или ратификација међуна-
родних уговора.
У духу владајуће, интернационалистичке теорије оваква позиција
шефа државе заснована је непосредно на међународном праву. По овој
теорији, међународно право, суверено и независно од унутрашњег права,
одређује круг лица која представљају државу у међународним односима и
начине путем којих је обавезују у односима са другим субјектима међуна-
1.2. Положај шефа државеу иностранству. Принцип суверености др-
жава, удружен са принципом правне једнакости, доводи до конституисања
посебног положаја шефа државе на територијама страних држава. Битна
обележја тога положаја су:
а) лична неприкосновеност;
б) изузеће од јурисдикције органа страних држава;
в) неповредивост стана;
г) слобода општења;
д) почасти и повластице.
Основ олакшица, привилегија и имунитета шефа државе лежи у при-
роди његове функције. Оне се шефу државе не признају ad personam, већ
као врховном органу заступања државе, репрезентенту једног суверени-
тета у односу на други суверенитет.780 Због тога се и тужба против шефа
државе који се налази у службеној посети иностранству у сврхе имунитета
третира као тужба против државе која активира правило имунитету стра-
не државе. Правила обичајног права која шефу државе обезбеђују посебан
положај на територији страних држава стриктно се примењују у пракси.
Лична неповредивост подразумева апсолутну и потпуну безбедност
шефа државе и његове пратње, те корелативну обавезу органа стране др-
жаве да обезбеде најбрижљивију заштиту против ма какве повреде и напа-
да на његов живот, телесни интегритет, част и достојанство. У новије време
се истиче да право на специјалну заштиту шефа државе обухвата заштиту
од писмених или усмених увреда и клевета. У оваквим случајевима у кон-
фликт долази јавни интерес за пријатељским односима са дотичном држа-
вом, који се извесно оптерећује оваквим поступцима, са правом на слободу
говора и штампе. Због сукоба ова два интереса не може се рећи да се у овој
ствари формирала чврста пракса. И поред све већег броја прописа унутра-
шњег права који штите достојанство и част страних званичника, питање се
у основи решава на бази прагматичних интереса и опортунитета.781
780 У случајевима насилног збацивања шефа државе, често се у пракси поставља питање њего-
вог положаја у егзилу. Нове власти, по правилу, траже екстрадицију збаченог шефа државе
који се нађе у иностранству или покретање кривичних поступака против њега због дела
која му се стављају на терет. Рецимо, случај збаченог председника Филипина Маркоса (види
Restatement of Law) или заирског председника Мобутуа.
781 Седамдесетих година прошлог века у Белгији је заплењен периодични часопис „Pourquoi
pas“ на интервенцију отправника послова Републике Конго у Белгији. Дипломатски пред-
Основни облици изузећа шефова држава од јурисдикције органа стра-

не државе су кривичноправни и грађанскоправни имунитет. Кривично-
правни имунитет шефа државе је апсолутне природе и, у основи, предста-
вља рефлекс фундаменталног принципа par in parem non habet imperium.
Када је реч о грађанскоправном имунитету шефова страних држава, прак-
са није униформна. Мада извесне државе грађанскоправни имунитет ше-
фова страних држава тумаче рестриктивно, па га везују за случајеве када
шеф државе наступа као носилац врховничке власти,782 претеже пракса да
се грађанскоправни имунитет шефовима страних држава признаје у свим
околностима.
У литератури се често као водећи пример екстензивног тумачења грађанскоправног
имунитета шефова страних држава наводи пресуда енглеског суда у случају Mighell v. Sultan
of Jahore (1894). У овом случају, Суд је признао имунитет једном од владара малајских др-
жава у парници о кршењу обећања на склапање брака, иако је тужени инкогнито боравио
у Енглеској и понудио брак тужиљи пре него што је она сазнала његов прави идентитет.
Боравак у иностранству не представља правну препреку шефу државе за обављање др-
жавних послова. У ту сврху шефу државе се признаје право општења, како са својом и стра-
ним владама тако и са својим и страним дипломатским представницима. Једино ограничење
које међународно право намеће у вршењу државних послова на територији стране државе је
поштовање суверенитета стране државе. (Проблеми овакве врсте су готово непознати у мо-
дерној пракси. У доба апсолутистичких монархија понекада су се појављивали, с обзиром на
широка овлашћења монарха, која су укључивала и право изрицања кривичних санкција. У
литератури се наводи пример шведске краљице Кристине која је у другој половини XVII века,
приликом боравка у Француској, наредила да се изврши смртна казна над чланом њене пра-
тње. Француска је овакав акт оценила као повреду свог суверенитета, па је, због тога, краљев-
ски намесник кардинал Мазарен замолио краљицу да напусти територију Француске.783)
Почасти које шеф државе ужива предвиђене су етикецијом (étiquette),
и варирају од државе до државе. Заједничка карактеристика им је да шефу
државе обезбеђују посебан третман у поређењу са третманом осталих др-
жавних званичника и, посебно, обичних странаца.
У оперативном смислу улога шефа државе у вођењу међународних
односа мењала се током времена. У доба апсолутизма шеф је предузимао
све важније радње у међународним односима у име државе. У периоду
од завршетка Бечког конгреса 1815. године па до почетка Првог светског
рата, улога шефа државе у оперативном вођењу међународних односа се
суштински смањила. Ова промена се приписује победи парламентаризма у
великом броју земаља, и преласку дела ингеренција шефа државе на владу
или министра спољних послова уз контролу парламента. Други светски рат
означава бујање оперативних активности шефова држава у међународним
односима. Ова појава се означава и посебним изразом „Самит (Summit) ди-
пломатија“. Понекада се екстензивна улога шефова држава у вођењу међу-
народних односа и институционализује као што је, примера ради, случај са
Организацијом афричког јединства. У овој регионалној међународној ор-
ставник Конга је протестовао код белгијске владе, јер је наводно у интервјуу који је обја-
вљен у белгијском листу, поводом убиства представника Лумумбе, нанета увреда председ-
нику Касавубуу.
782 Рецимо, одлука касационог Суда у Риму 1921. године у случају Nobili. В.: Emperor Charles I of
Austria, Giurisprudenza Italiana, 1922, vol. 1, стр. 472.
783 Види М. Бартош, II, op. cit., стр. 326.
ганизацији, Скупштина Организације састављена од шефова држава или

влада, представља један од главних органа Организације.
1.3. Влада и шеф владе. Као један од унутрашњих органа за одржавање
међународних односа може се појавити како влада као целина, тако и шеф
владе. У овом смислу под владом се, без обзира на њене уставне прерога-
тиве, сматра за колегијално тело овлашћено да вољу државе изрази у међу-
народним односима. Формалне изјаве и акти владе (декларације, одлуке и
слично), обавезују државу у чије име су дате.784 Шеф владе се, такође, сма-
тра овлашћеним по међународном праву да изјављује вољу у име државе.
Потврду овог правила налазимо и у члану 13. Правила процедуре Саве-
та безбедности УН који, као одговарајуће тумачење члана 28. Повеље УН,
утврђује да су шеф владе или министар иностраних послова сваког члана
Савета безбедности овлашћени да учествују у раду Савета безбедности без
подношења пуномоћја. Конвенција о уговорном праву (1969) стипулише
да се шеф владе сматра представником своје државе у сврху предузимања
аката у вези са закључењем уговора на основу своје функције.785
Када борави у иностранству шеф владе ужива, mutatis mutandis, права
која ужива и шеф државе уз смањен обим почасти.
1.4. Министар иностраних послова. Министар иностраних послова је
члан владе ресорно задужен за вођење међународних односа. Поред шефа
државе и шефа владе он је једини политички функционер државе кога
међународно право сматра овлашћеним да самостално изјављује вољу др-
жаве у међународним односима. Отуда се у делу англосаксонске теорије
израз „шеф државе“ (Head of State) тумачи екстензивно тако да поред шефа
државе обухвата и шефа владе и министра иностраних послова. Министар
иностраних послова оперативно руководи спољном политиком једне др-
жаве. Његове изјаве и акти непосредно обавезују државу у чије име су
дати, како је то установио Стални суд међународне правде у спору између
Норвешке и Данске који се тицао Источног Гренланда (1933).
Предмет овога спора била је међународноправна ваљаност усмене изјаве норвешког
министра спољних послова Ихлена, да се Норвешка одриче својих права у односу на Ис-
точни Гренланд у корист Данске, а за узврат Данска се обавезала да не прави компликације
Норвешкој у погледу Шпицберга. Норвешка је истицала да је изјава њеног министра спољ-
них послова дата противно уставним прописима, те да је, стога, без правног ефекта. Наиме,
по норвешком Уставу о територијалним питањима министар спољних послова не може до-
носити самосталне одлуке већ то чини влада на специјалној седници којом руководи нор-
вешки суверен. Стални суд међународне правде је у својој пресуди, између осталог, истакао:
„Ван спора је да усмени одговор министра иностраних послова у смислу да норвешка влада
неће правити никакве сметње у вези признања данског суверенитета над целим Гренландом
дат као одговор на питање дипломатског представника стране државе, који се тиче питања
која спадају у његову надлежност, обавезује државу у чије име је дат“.786
Питање овлашћења самог апарата министарства спољних послова није униформно ре-
шено. Британска пракса нагиње рестриктивном тумачењу по коме само министар иностра-
них послова или његов заменик или подсекретар за спољне послове може у међународним
784 За услове које ови акти треба да испуњавају види „Једнострани акти држава као извор права“.
785 Члан 7.(2) Конвенције.
786 Legal Status of Eastern Greenland, P.C.I.J. Ser. A/B, No. 53, стр. 71.
односима да предузима акте и даје изјаве у име министарства. Због тога у британској пракси
сваки званични акт Министарства спољних послова мора носити потпис једног од наведених
функционера. Европска пракса се приклања екстензивнијем тумачењу по коме сваки функ-
ционер министарства иностраних послова поседује овлашћење да делује у име министарства
ако ради у име министарства или се позива да ради у име министарства. Ова разлика се изра-
жава и у форми нота. Док ноте британског Форин офиса, будући потписане од министра или
његовог заменика, представљају лично писмо, ноте европских министарстава иностраних по-
слова често не носе потпис него само печат министарства (тзв. вербална нота).
Како је министар иностраних послова нека врста нормалног, регулар-
ног посредника између његове државе и страних држава, или, другачије
речено, средњи човек (middleman), између шефа државе и органа стра-
них држава, преко њега тече нормална комуникација између држава. У
том смислу стране владе се обраћају министру иностраних послова преко
својих дипломатских представника или представника других земаља који
заступају њихове интересе у односној држави. Конвенција о дипломатским
односима (1961), утврђује у члану 41.(2): „Сви службени послови са држа-
вом код које се акредитује, а које држава која акредитује поверава мисији,
морају се водити са министарством иностраних послова државе код које
се акредитује или његовим посредством, или са неким министарством са
којим буде договорено“.
Последња реченица наведеног члана регулише раширену праксу у модерним државама
да и други ресори у влади – примера ради, одбрана, индустрија, трговина и слично – сту-
пају у одговарајуће међународне односе са страним субјектима. Логично је очекивати да
због тога повремено долази и до сукоба интереса и схватања између различитих министар-
става. Смисао наведене реченице члана 40. Конвенције о дипломатским односима је у томе
да нагласи да се консензус у случају таквог конфликта интереса или схватања постигнут у
оквиру владе изражава искључиво преко министарства иностраних послова. На тај начин
се постиже да држава у међународним односима наступа са кредибилитетом и одговорно
преко једног овлашћеног органа.
Дуга листа уобичајених надлежности министра иностраних послова
обухвата: издавање нота и осталих облика комуникације са другим држа-
вама; издавање налога за припрему докумената у вези односа са страним
државама попут нацрта уговора или конвенција, изјаве правне или фак-
тичке природе, декларације и слично; предлагање шефу државе дипломат-
ских представника, припрему њихових пуномоћја и давање инструкција;
препоруке шефу државе за прихватање акредитација страних дипломат-
ских представника; издавање егзекватура страним конзуларним предста-
вницима; руковођење дипломатским и конзуларним представништвима у
иностранству и друго. Важна улога припада министру иностраних послова
и у поступку примене међународног права у националном правном по-
ретку. У многим државама тумачење релевантних правила међународног
права која, на захтев судова или других државних органа, даје министар-
ство иностраних послова, имају на један или други начин, обавезујуће и
коначно дејство. У највећем броју случајева ради се о питањима као што
су суверени статус стране државе, њеног шефа државе или њене имовине,
признање страних држава или влада, или статус појединца којем истиче
дипломатски имунитет.787
787 The Secretary of State, The Study prepared for the US Senate Subcommittee on National Security,
Stapping and Operations entitled „The Secretary of State“, Committee Report dated 20 January 1964.
У међународној пракси министар иностраних послова када борави у

иностранству ужива положај аналоган шефу државе или шефу владе, сраз-
мерно умањен у делу који се тиче почасти које му се исказују. У случају
који се тицао корејског министра иностраних послова који је био на про-
путовању кроз Хаваје у службеној мисији, Влада САД је сугерисала суду
имунитет са образложењем: „На основу обичајних правила међународног
права, која САД признају и примењују, шеф стране владе, министар спољ-
них послова и они који су од њега означени као чланови његове пратње су
имуни од јурисдикције америчких судова, било федералних било судова
држава чланица...“788
1.5. Остала министарства. Интензивирање међународне сарадње кан-
дидовало је и питање улоге осталих министарстава у вођењу међународних
односа или, барем, појединих врста међународних односа. Још половином
прошлога века Министарство спољне трговине у Совјетском Савезу било
је овлашћено да непосредно комуницира са одговарајућим ресорима стра-
них држава. Будући да, међу министрима само министар спољних послова
поседује претпостављено генерално пуномоћје за изражавање воље државе
у међународним односима, шефови осталих ресора су у сврху вођења пре-
говора и закључивања међународних уговора добијали уводно писмо (lettre
d’introduction) издато од стране министра иностраних послова или пуно-
моћје. У том случају ресорни министар наступао је као опуномоћеник владе
у конкретној ствари. Уколико се створи пракса да у међусобним односима
две или више држава ресорни министри у одређеним случајевима насту-
пају као опуномоћеници својих влада, онда им за предузимање радњи у
вези са закључењем уговора и није потребно пуномоћје. Тада се може рећи
да из праксе заинтересованих држава произлази намера да ресорног мини-
стра сматрају за представника државе у циљу предузимања радњи у вези са
закључењем конкретног уговора и без посебног пуномоћја.789
1.6. Представничко тело. Због своје гломазне композиције представ-
ничка тела не учествују непосредно у вођењу међународних односа попут
шефа државе или министра иностраних послова. Отуда, строго узевши
представничко тело не спада у унутрашње органе за одржавање међуна-
родних односа. Али, због положаја који има у парламентарном систему,
чињенице да представља највиши орган власти, представничко тело за-
служује да у ширем смислу буде оквалификовано као орган за одржавање
међународних односа. Оно, наиме, у оквиру своје надлежности доноси
одлуке које представљају основ за предузимање спољнополитичких ак-
тивности, као што и доноси одлуке од суштинског значаја попут одлуке о
проглашењу ратног стања.
Постоји, дакле, јасна разлика у положају између шефа државе, шефа
владе и министра унутрашњих послова, с једне стране, и представничког
тела као органа за одржавање међународних односа, с друге. Представнич-
ко тело је средиште, у коме се формира државна воља, која се према стра-
ним државама и другим субјектима међународног права изражава кроз
788 AJIL, 1964, vol. 58, стр. 186.
789 Чл. 7.(1) Конвенције о уговорном праву.
активности шефа државе, шефа владе и министра иностраних послова као

унутрашњих органа за одржавање међународних односа.
1.7. Ванредни унутрашњи органи представљања државе. У ширем
смислу речи, поред шефа државе, шефа владе и министра иностраних по-
слова и представничког тела, у унутрашње органе за одржавање међуна-
родних односа ваљало би уврстити и војне команданте те заступнике др-
жава пред међународним судовима и арбитражама. Наиме, неспорно је да
војни команданти и агенти држава пред међународним судовима предста-
вљају државу у специфичним ситуацијама. У односу на друге унутрашње
органе, њихов представнички капацитет је суштински ограничен ratione
materiae и ratione temporis.
1.7.1. Војни команданти. У доба рата, војни команданти зараћених
страна стичу ограничено право представљања. Оно произилази из чиње-
нице да у доба рата, војска, по природи ствари стиче овлашћења којима
иначе не располаже у доба мира.
Конвенција о уговорном праву не наводи изричито војне команданте
као представнике држава у сврху предузимања радњи у вези са закључењем
уговора. Тиме, међутим, војни командант нису а приори искључени из круга
лица који могу представљати државу јер је Конвенцијом предвиђено да:
„Одредбе ове Конвенције не прејудицирају никакво питање које би се
могло поставити у вези са Уговором због... отпочињања непријатељства из-
међу држава“.790
У доба рата, војни команданти могу својим радњама непосредно оба-
везивати државу. Рецимо, они закључују споразум о капитулацији, тј. уго-
воре о предаји оружане силе или њеног дела непријатељској сили. Чак и у
случају када је противан уставним или законским одредбама,791 споразум о
капитулацији је ваљан са становишта међународног права.
Војни команданти, такође, склапају и уговоре о општем примирју.
Тако су, примера ради, команда УН с једне, и команда корејске и команда
кинеских добровољаца, с друге стране, 27. јула 1953. закључули опште при-
мирје у корејском рату.792 И локални војни команданти могу закључивати
споразуме попут споразума о локалном примирју.
Могло би се рећи да војни команданти поседују ограничено претпо-
стављену пуномоћ за предузимање радњи у вези са закључењем уговора,
као и представљање држава уопште, у доба рата.
Овлашћење се активира избијањем оружаног сукоба, а престаје окон-
чањем оружаног сукоба.
1.7.2. Представници држава у поступцима пред међународним судо-
вима и арбитражама. У поступцима пред међународним судовима и ар-
битражама, државу представља агент или заступник. То је правило искри-

791 Неки Устави садрже одредбе о забрани капитулације. Устав Швајцарске из 1984. утврђује у
члану 11. да се „не може... закључити војна капитулација.“ Устав СФРЈ из 1974. предвиђао је
у члану 238. да: „нико нема право да потпише капитулацију или призна окупацију земље“.
792 Г. Перазић, Међународно ратно право, 1986, стр. 110.
сталисано у арбитражној пракси XIX века и потврђено одлукама хашких

конференција из 1898 и 1907. године.
Статут Међународног суда правде у императивној формулацији пред-
виђа да ће странке „бити представљене агентима“.793 Агентима или заступ-
ницима могу помагати саветници или адвокати. Те три групе лица који за-
ступају државу пред Судом уживају привилегије и имунитете неопходне за
независно вршење њихових функција. Основно правило из члана 42. Ста-
тута конкретизовано је одредбама Правила Суда.
Правила Суда садрже неколико основних одредби које се тичу агената.
Агент, по правилу, предузима све кораке странака након што је покренут
поступак пред Судом. Писмена адресована на агенте сматрају се адресова-
ним на саме странке.794
Једна од најважнијих одредаба Правила Суда, која говори о репрезен-
тативној природи функције агента утврђује да након „последњих излагања
које странка учини у усменом поступку њен агент, без понављања аргуме-
ната, прочитаће коначне захтеве те странке. Копија писменог текста ових
захтева, потписана од агента, биће упућена Суду и пренета другој страни“.795
Агент странке у спору се именује, по правилу, у односу на посебан слу-
чај, мада је могуће да држава одреди генералног агента који је представља
у свим споровима који се могу појавити пред Судом. Агента поставља лице
које поседује опште претпостављено пуномоћје, по правилу, шеф државе
или министар иностраних послова.
Агент је, дакле, представник државе која га је поставила vis-a-vis Суда.
Делује као нека врста посредника између државе коју представља и Суда.
Његова главна функција је да одржава контакт са Судом. Наступ државе
пред судом у потпуности је у његовим рукама, тако да он доноси одлуку у
име странке у свим фазама без било каквог одобрења владе која га је поста-
вила. Због тога се може рећи да агент поседује претпостављено пуномоћје у
поступку у пред Суду. Његове изјаве непосредно обавезују државе.796
2. СПОЉАШЊИ ОРГАНИ ЗА ОДРЖАВАЊЕ

2.1. Дипломатски представници.
Под дипломатским представником подразумева се лице које је овла-
шћено да своју државу, у оквиру утврђених права и обавеза, заступа у од-
носу према другим државама.
Установа дипломатског представљања је далеко старија од међународног права. Јавља
се још у доба источних деспотија (Вавилон, Митанија, Асирија и Египат) и нераздвојни је
793 Члан 42(1) Статута Суда.

794 Члан 40(1) Правила Суда.
795 Члан 60(2) Правила Суда.
796 М. Hudson, The Permanent Court of International Justice 1920–1972, pp. 527, 538; S.Rosenne, „The
Agent in Litigation in the International Court of Justice“, Essays in Honour of M. Cohen, pp. 41–68.
део историје међународних односа до данашњих дана.797 Правила која су регулисала ди-
пломатско представљање, посебно статус дипломатских представника, обичајног су порек-
ла. Векови примене усталили су нека од тих правила као цивилизацијско наслеђе међуна-
родне заједнице, будући да су примењивана у свим деловима света (на пример, правило о
неповредивости дипломатских представника). Кодификација правила дипломатског права
има кратку историју у поређењу са постојањем саме установе дипломатског представљања.
Први писани извор од ширег интереса је Ахенски протокол из 1915. године (Анекс XVII
Завршног акта Бечког конгреса) који је регулисао ранг дипломатских представника, окон-
чавши тако дугу, многим перипетијама, укључујући и ратове, испуњену борбу за престиж
држава кроз претензије за првенство међу разним дипломатским представницима.
Основни акт у материји дипломатског права је Конвенција о дипло-
матским односима (1961). У преамбули Конвенција утврђује да се у пи-
тањима која нису изричито регулисана одредбама Конвенције и даље при-
мењују правила обичајног међународног права. Конвенцији су придодата
и два факултативна протокола: Протокол који се односи на обавезно ре-
шавање спорова и Протокол са факултативним потписивањем који се тиче
стицања држављанства.
Протокол који се односи на обавезно решавање спорова предвиђа да спорови о тума-
чењу или примени Конвенције спадају у обавезну надлежност Међународног суда правде,
пред којим се у конкретној ствари поступак покреће једностраним актом било које стране
уговорнице. Остављена је могућност странама уговорницама да у року од два месеца после
нотификације једне стране другој, да по њеном мишљењу постоји спор, који треба зајед-
нички да реше, уместо да се обрате Међународном суду правде, усвоје поступак пред неким
арбитражним судом или да уговоре поступак концилијације (члан II, III Протокола).
За разлику од наведених аката који за предмет имају стална дипломат-
ска представништва, Конвенција о специјалним мисијама (1969) регулише
специјалне мисије као облик ad hoc дипломатије. Уз Конвенцију о специјал-
ним мисијама донет је и Факултативни протокол о обавезном решавању
спорова који проистекну из примене или тумачења примене Конвенције.
Одредбе Протокола су у материјалном погледу аналогне одредбама које
садржи Протокол о обавезном решавању спорова Конвенције о дипломат-
ским односима (1961). Листа конвенција, конститутивних састојака дипло-
матског права, завршава се са Конвенцијом о представљању држава у њи-
ховим односима са међународним организацијама универзалног карактера
(1975) и Конвенцијом о спречавању и кажњавању кривичних дела лица
под међународном заштитом укључујући и дипломатске агенте (1973).
2.1.1. Успостављање дипломатских односа. Право одашиљања и пријема
дипломатских представника (ius legationis) је атрибут суверенитета. Успоста-
ва дипломатских односа подразумева сагласност две или више држава. Уоби-
чајени начин одржавања дипломатских односа између две државе је да свака
од њих успостави сталну дипломатску мисију на територији друге. Међутим,
државе су овлашћене да, на бази споразума, дипломатске односе успоставе
и на друге начине као што је, примера ради, обављање дипломатских односа
преко њихових мисија у трећој држави, тзв. заједничко заступање.798
797 За историју установе дипломатског представљања. Види: Г. Гершић, Дипломатско и кон-
зуларно право, Класици југословенског права, 1995. године; М. Бартош, Међународно јав-
но право, II, 1956; Потемкин, Историја дипломатије, I, 1945; Adair, The Exterritoriality of
Ambassadors in the Sixteenth and Seventeenth Centuries, 1929; D. Maulde, La diplomatie au temps
de Machiavel, 1982; R. J. Numelin, The Beginnings of Diplomacy, 1950.
798 Као примери заједничког заступања могу се навести Уговор између Лихтенштајна и Швајцарс-
ке од 1919. године или Уговор између Италије и Сан Марина од 1931. године. Од новијих при-
Дипломатска пракса познаје и случајеве вишеструког заступања. Ради се

о случају када је дипломатски представник акредитован у више земаља, мада
се седиште дипломатске мисије налази у једној од њих. Конвенција о дипло-
матским односима легализује ову праксу, условљавајући је једино сагласно-
шћу држава код које се шеф мисије акредитује.799 При том шеф мисије не
мора имати исти ранг у свим акредитованим државама. Примера ради, Ве-
лика Британија је 1963. године шефа дипломатске мисије у Пекингу у рангу
отправника послова именовала и за шефа дипломатске мисије у Монголији
у рангу амбасадора. Вишеструком заступању се прибегава из разлога поли-
тичког опортунитета (тј. када политички значај државе у којој се именује
шеф мисије не оправдава отварање посебног дипломатског представништва)
и економских разлога. Вишеструком заступању је прибегавала и Југославија.
Почетком 80-их година прошлог века Југославија је имала дипломатске од-
носе са 36 земаља у којима су акредитовани шефови мисија имали седиште
у другој држави. Тако је, примера ради, југословенски амбасадор у Гани ис-
товремено био акредитован у пет држава (Бенин, Обала Слоноваче, Горња
Волга, Либерија и Того). Србија, такође, прибегава овој пракси. Дипломатско
представништво на нерезидентној основи данас има у 117 држава.
2.1.2. Састав дипломатске мисије. Дипломатска мисија је сложен орга-
низам у чији састав улазе:
а) шеф мисије;
б) дипломатско особље, тј. чланови особља мисије који имају дипло-
матски статус.
в) административно и техничко особље; и
г) послужно особље.
Конвенција дели шефове мисија на три класе:
а) амбасадоре или нунције акредитоване код шефова држава и друге
шефове мисија одговарајућег ранга;
б) посланике, министре или интернунције акредитоване код шефова
држава; и
в) отправнике послова акредитоване код министра иностраних по-
слова.800
мера интересантан је Уговор између Холандије и Луксембурга од 1964. године, који регулише
сарадњу на пољу дипломатског заступања. Уговор предвиђа два могућа облика дипломатског
заступања: а) да дипломатски представник Холандије буде акредитован и од стране Луксем-
бурга и б) да дипломатски представник Холандије преузме заступање Луксембурга. Као што
се из наведених примера види заједничком заступању прибегавају мале земље (тзв. мини др-
жаве). Тим путем је кренула и држава Западна Самао након осамостаљења. Она је закључила
Уговор са Новим Зеландом на основу кога Нови Зеланд служи као посредник у комуникацији
са другим владама и међународним организацијама, представља Западну Самоу на међунаро-
дним конференцијама и врши дипломатску и конзуларну функцију за самоанске држављане.
800 У дипломатској пракси држава било је покушаја негације поделе дипломатских представ-
ника на класе. Најжешћи поборници укидања класа биле су латинскоамеричке државе и
Совјетски Савез. Совјетски Савез је у форми Декрета Већа народних комесара 1918. годи-
не, увео јединствен назив „опуномоћени представник“ за све своје дипломатске представ-
нике. Да би се уклопио у постојећу праксу означавања класа дипломатских представника,
Совјетски Савез је, међутим, у акредитивним писмима означавао класу коју опуномоћени
Класа шефова дипломатских мисија не може бити основ за повлачење

било какве разлике међу њима, осим у погледу презеансе и етикеције.
По бечком Правилнику само су амбасадори поседовали репрезентативни карактер у
смислу да су, не само заступали своју државу у држави акредитовања, већ да су, у исто вре-
ме, представљали и саму личност свога суверена. На тој основи су, поред низа церемонијал-
них права и права на највише почасти, поседовали и право непосредног општења са самим
сувереном, без претходног тражења аудијенције.801 У модерном праву оваква позиција
амбасадора је изгубила основ. Довољно је у ту сврху указати на чињеницу да Конвенција
о дипломатским односима репрезентативни карактер признаје дипломатској мисији, а не
шефу мисије без обзира на његову класу. Репрезентативни карактер амбасадорске функ-
ције у класичном међународном праву темељио се на персонификацији државне власти, на
чињеници да је држава поистовећивана са владаоцем. После Првог светског рата напуште-
на је пракса да амбасадоре међусобно размењују само велике силе, или како је то истицано
у класичном међународном праву, „само државе које имају права на краљевске почасти“
(царевине, краљевине и велике републике).802
Иако Конвенција о дипломатским односима не повлачи разлику из-
међу шефова мисија на основу класа, државе готово без изузетка шефове
дипломатских мисија постављају у рангу амбасадора. Разлог оваквој прак-
си лежи у престижу, будући да Конвенција, иако искључује суштинску, ма-
теријалну разлику између шефова мисија, зависно од класе којој припа-
дају, допушта разлику у погледу презеансе и етикеције. Амбасадори, као и
остали дипломатски представници прве класе, формално се титулишу као
„изванредни представник и опуномоћени министар“ (Envoy Extraordinary
and Minister Plenipotentiary).
Израз „изванредни“ се почео употребљавати у другој половини XVII века за ознаку
сталних амбасадора. Раније он је коришћен само за амбасадоре који су слати у специјалне ми-
сије. Пуна титула „изванредни представник и опуномоћени министар“ се први пут појавила у
преговорима који су довели до закључења Мировног уговора у Нијмегену 1678. године.
Конвенција у прву класу поред амбасадора, сврстава и нунције акре-
дитоване код шефова држава и друге шефове мисије одговарајућег ранга.
Нунције представљају сталне и редовне амбасадоре Свете столице који
се одашиљу ради обављања редовних дипломатских послова. Поред нун-
ција, пракса Свете столице познаје и легате – под којима се подразумевају
дипломате из реда кардинала, који се шаљу само католичким државама у
ванредним мисијама специјалне, претежно црквене природе. За разлику од
легата, нунцији се, по правилу, не бирају из редова кардинала.
Израз „други шефови мисија одговарајућег ранга“ обухватају лица попут амбасадора
акредитованих при међународним организацијама, (рецимо, при Организацији уједињених
нација), или амбасадоре акредитоване на конференцијама дугог трајања као што је, приме-
ра ради, Конференција о разоружању.
Разлика између шефова мисија прве класе и шефова мисија друге класе тј. „посланика,
министара или интернунција акредитованих код шефова држава“ се почела губити у XIX
веку да би данас практично нестала. Она је имала свој рационални основ у време када је
амбасадор, као лични представник владаоца, имао право на непосредну комуникацију са
владарем државе у којој је акредитован без посредства министра иностраних послова. У
представник има у смислу Бечког правилника из 1815. године. Указом Президијума Врхо-
вног совјета од маја 1941. године, уведене су три класе дипломатских заступника: амбасадор
(посол), посланик и отправник послова – Андраши, op. cit., стр. 271.
801 Детаљно о томе, Г. Гершић, op. cit., стр. 57.
802 Fauchille, Traite de Droit International Public, I, стр. 45.
савременој пракси разлика се своди на почасти и церемонијална права. Рецимо, шефови

мисија друге класе немају, попут амбасадора, право на предикат „екселенције“ осим у слу-
чају ако ту титулу имају по неком другом основу него што је то само својство посланика
или опуномоћеног министра. Интернунцији су папски посланици друге класе.803
За разлику од прве две класе шефова дипломатских мисија које се акре-
дитују код шефова држава, отправници послова акредитују се код министра
иностраних послова.804 Отправнике послова у смислу шефова дипломат-
ских мисија (chargés d’affaires), ваља разликовати од привремених отправ-
ника послова (chargés d’affaires ad interim). Привремени отправник послова
није акредитован у том својству већ је то члан мисије који врши дужност
шефа мисије у случају ако је место шефа мисије упражњено, или ако је шеф
мисије спречен да врши своје функције. Име отправника послова ad interim
саопштава било шеф мисије, или ако је спречен да то учини, министарство
иностраних послова државе која акредитује, министарству иностраних по-
слова државе код које се акредитује или неком другом министарству које
буде уговорено.805 У случају да у држави пријема нема ниједног члана ди-
пломатског особља државе која акредитује, она може уз сагласност државе
код које се акредитује, одредити неког члана административног или технич-
ког особља да управља административнотехничким пословима мисије.
Дипломатски односи на нивоу отправника послова, успостављају се, по
правилу, у ситуацијама када се нису стекли релевантни услови за пуне ди-
пломатске односе. Ти услови могу бити дипломатске или политичке природе.
Услов дипломатске природе може бити, рецимо, непостојање сагласности о агреману.
Политички резон, пак, сугерише да се након периода заоштрених међусобних односа, њи-
хово успостављање врши постепено, тј. да се дипломатски односи успостављају на нивоу
отправника, да би након извесног времена били подигнути на ниво амбасадора. Тако су,
примера ради, дипломатски односи између Француске и Египта прекинути поводом агре-
сије на Египат 1956. године, успостављени најпре на нивоу отправника послова (април 1963.
године) а почетком идуће године су подигнути на ниво амбасадора. У пракси нису непо-
знати случајеви да су дипломатски односи између две земље формално на нивоу амбаса-
да, а ефективно функционишу на нивоу отправника послова. Разлог оваквом стању ствари
може бити правна или фактичка немогућност да именовани амбасадор преда акредитиве
шефу државе. Као пример се може навести случај југословенског амбасадора у Израелу Б.
Кошутића, који се након пар месеци боравка у Тел Авиву, вратио у Југославију, будући да
није предао акредитивна писма председнику Израела. Политички услов може се састојати и
у одговарајућој одлуци међународне организације. Рецимо, Савет безбедности УН је Резо-
луцијом 757 од 30. маја 1992. године, делујући на основу главе VII Повеље УН, одлучио „да
ће све државе а) смањити ниво особља у дипломатским мисијама и конзуларним представ-
ништвима Савезне Републике Југославије (Србија и Црна Гора)“ (члан 8. Резолуције).
Дипломатски представници акредитовани у једној земљи сачињавају
дипломатски кор (Corps diplomatique). По својој природи, дипломатски
803 Интернунцијима су називани и аустријски посланици друге класе у Цариграду, почевши од

друге половине XVII века па до 60-их година прошлог века када је Аустрија и у Цариграду
почела акредитовати шефове дипломатских мисија у рангу амбасадора. – Гершић, op. cit.,
стр. 61.
804 Ову класу шефова дипломатских мисија ваља разликовати од отправника послова (ministres
charges d’affaires) који су понекада постављани у XVII и XVIII veku. Шведска је била прва
која је своме отправнику послова у Цариграду дала ту титулу 1784. године, а крајем прош-
лог века носили су је француски дипломатски агенти у Баварској и Црној Гори. – Гершић,
op. cit., стр. 64.
кор није правно лице, скуп појединаца повезаних међусобним правима и

обавезама, већ просто један слободан скуп одвојених, један према другом
независних лица, међу којима постоји чисто морална веза заснована на со-
лидарности извесних права и интереса њихових дотичних држава, уколи-
ко та солидарност не може постојати без штете по независност сваке од
тих држава.806 Дипломатски кор наступа као целина у церемонијалним по-
водима као што су, примера ради, прославе државних празника, честитка
шефу државе, дипломатске свечаности и слично. У појединим, истина рет-
ким ситуацијама, дипломатски кор наступа са политичком конотацијом,
изражавајући солидарности међународне заједнице држава (протест пово-
дом евентуалне повреде дипломатских привилегија и имунитета).
На челу дипломатског кора налази се доајен (doyen du corps diploma-
tique). Доајен дипломатског кора се одређује на основу два објективна кри-
теријума:
а) доајен, по правилу, припада највишој класи дипломатских представ-
ника – класи амбасадора;
б) дану и часу преузимања функција.
У дипломатско особље спадају саветници мисија, секретари и аташеи.
Држава именовања нотификује министарству иностраних послова државе
пријема именовање чланова мисије, њихов долазак и коначни одлазак или
престанак њихових функција у мисији.807 По правилу, држава именовања
је слободна у избору чланова мисије, тако да њихова имена не доставља
унапред држави пријема као што чини у односу на шефа мисије. Ова чиње-
ница, међутим, не спречава државу пријема, да у било које време, чак, и
пре него што односна особа стигне у државу пријема и преузме своје дуж-
ности, обавести државу именовања да је односно лице persona non grata
(непожељна личност).
Од правила да се за лица са дипломатским статусом, изузев шефа ми-
сије, не тражи претходно давање сагласности изузимају се, према Конвен-
цији, војни, поморски или ваздухопловни аташеи. Због деликатности њи-
хове функције Конвенција предвиђа факултативно право државе пријема
да захтева да се њихова имена унапред саопште ради давања сагласности.808
Уобичајена је пракса да држава одашиљања дискретно, дипломатским каналима прове-
ри да ли је лице које намерава да постави за шефа мисије пожељна личност (persona grata) у
држави пријема. У случају позитивног одговора држава пријема даје тзв. агреман (agrement).
Држава пријема има дискреционо право да дâ или одбије агреман без образложења.
Разлози ускраћивања агремана су многобројни. Бартош их дели на разлоге који се
тичу искључиво односа између двеју држава и разлоге који се односе на личност предло-
женог дипломатског представника. Развојем међународног права изгубио се низ основа за
ускраћивање агремана попут пола, вере, брачних околности и тако даље. Данас се као ос-
нов најчешће наводи ранији непријатељски став према држави у којој представник треба
да се акредитује или делатност против њених интереса или интереса њених грађана. Тако
је 1891. године, Кина одбила да прими америчког посланика Блера (Blair), с образложењем
да је пре тога у Сенату говорио и гласао против имиграције кинеских радника у Амери-
806 В. Гершић, op. cit., стр. 76

807 Чл. 10 (а) Конвенције.
ку.809 1997. године Кина се уздржала од давања агремана словеначком амбасадору у Кини,
због тога што је, како је то протумачила словеначка штампа, предложено лице испољило
агресивни антикомунизам. У литератури се често цитира и случај америчког дипломате
Килија (Keiley) коме је италијанска влада одбила агреман 1885. године, јер је 15-ак година
раније говорио против анексије папске државе. Разлози ускраћивања гостопримства шефу
мисије који је добио агреман су, углавном, политичке природе. Тако је 1972. године, Пакис-
тан прогласио ирачког амбасадора за persona non grata јер је у амбасади Ирака у Исламабаду
пронађено оружје намењено побуњеницима у Белуџистану. Наредне године, након што је
ирачка влада изјавила да поштује суверенитет и територијални интегритет Пакистана, ди-
пломатски односи су нормализовани. Понекада и банални разлози фигурирају као основ
ускраћивања агремана. Тако је, рецимо, секретар индијске амбасаде у Уганди проглашен
непожељном личношћу због наводне „непожељне делатности“. Радило се о томе да се при-
ликом куповине аутомобила, распитивао о претходном власнику (британски држављанин
индијског порекла) коме је имовина пре тога конфискована.810
Разумно је да, тек након што добије агреман од државе пријема, др-
жава одашиљања формално поставља шефа дипломатске мисије. Имено-
вани шеф дипломатске мисије се опрема акредитивним писмом (lettre de
creancé), чије копије предаје министру иностраних послова а оригинал
шефу државе у званичној аудијенцији. Независно од акредитивног писма
шеф мисије може поседовати и пуномоћје које се односи на посебне пре-
говоре а имајући у виду ограничења која у предузимању аката у вези са
закључењем уговора шеф мисије има на основу члана 7. Конвенције о уго-
ворном праву (1969).811
Административно и техничко особље мисије чине административни
службеници, технички стручњаци, преводиоци и слично. Члан админи-
стративног особља мисије нема дипломатски статус, па, отуда, ни већи део
привилегија и имунитета који из таквог статуса произлази. Држава ода-
шиљања је у обавези да министарству иностраних послова државе прије-
ма нотификује долазак и коначни одлазак чланова административног и
техничког особља мисије.
Конвенција одређује послужно особље као особље мисије запослено на
послужним дужностима у мисији. Ради се о лицима као што су: баштовани,
кувари, возачи и слично.812 Извесне привилегије које ова група лица може
уживати не изводе се из међународног права већ из куртоазије. Једино ефек-
тивно право које уживају јесте да у случају рата не могу бити задржани већ
морају бити репатрирани заједно са лицем у чијој су се служби налазили.813
Поред послужног особља које је, по дефиницији, део структуре мисије,
дипломатски представник може ангажовати и приватну послугу (приватни
секретари, домаћи учитељи итд.). Како из саме формулације произлази ова
809 Бартош, op. cit., стр. 373.
810 Андраши, op. cit., стр. 278.
811 Наиме, шефови дипломатских мисија су овлашћени за усвајање текста уговора између др-
жаве која акредитује и државе код које се акредитује на основу саме функције коју врше, а
за предузимање других аката у вези са закључењем уговора (нпр. изражавање пристанка на
обавезивање), морају поседовати пуномоћје.
812 Некада када су амбасадори представљали личне изасланике владаочеве, послуга је била
бројна и делила се на вишу послугу (интенданти, маршали и штал-мајстори) и нижу послу-
гу у коју су улазили: собари, лакеји, кочијаши и други разни послужитељи. – Види Гершић,
op. cit., стр. 80.
лица нису службеници државе која акредитује већ су у приватној служби

члана мисије. Ова чињеница опредељује њихов правни положај. Изједна-
чени су са обичним странцима, а могу им се евентуално признати извесне
повластице на бази куртоазије.
Посебан статус уживају дипломатски курири. Под дипломатским ку-
риром подразумева се лице које је овлашћено од надлежних власти државе
одашиљања, и у том смислу опремљено службеним документом који садр-
жи његов статус, да чува, транспортује и испоручи дипломатску торбу и
да преда службену усмену поруку дипломатској мисији, конзуларном пред-
ставништву, специјалној мисији или другој мисији или делегацији држа-
ве одашиљања без обзира где се она налази, као и другим државама или
међународним организацијама. Дипломатски курир ужива како привиле-
гије и имунитете у вршењу својих службених функција тако и олакшице од
стране државе транзита.814 Међународна пракса познаје и установу дипло-
матског курира ad hoc, који функцију дипломатског курира ужива само у
конкретној ситуацији, тј. обавља је у неком специјалном поводу. Под „ди-
пломатским пртљагом“ подразумевају се сви пакети (packages) који садрже
службену кореспонденцију, документа или ствари које служе искључиво у
службене сврхе и које имају видљиве спољашње ознаке њиховог каракте-
ра а у функцији су комуникације између државе одашиљања и њених ди-
пломатских представништава, конзуларних представништава, специјалних
мисија или других мисија и делегација.
У вези са композицијом мисије, тешкоће могу да искрсну поводом њене бројности. И
у даљој прошлости је било случајева гломазних мисија, али међународно право није изгра-
дило конкретно правило које би се на то питање односило. Конвенција предвиђа да се број
особља мисије утврђује изричитим споразумом држава. У одсуству споразума држава код
које се акредитује може захтевати да се тај број креће у границама онога што она сматра
разумним и нормалним с обзиром на околности и услове који владају у тој држави и на
потребе мисије о којој се ради (члан 11(1) Конвенције). Држава пријема може, у случају
ако сматра да број особља мисије прелази границе разумног и нормалног, да одбије да при-
ми службенике поједине категорије без дискриминације. Оптимално решење је ако држава
именовања и држава пријема постигну изричити споразум о броју чланова мисије. У супро-
тном, може доћи до спорова, које на основу релевантног правила садржаног у Конвенцији
није могуће лако решити. Наиме, критеријум разумног и нормалног је субјективан, будући
да држава пријема одлучује шта је разумно и нормално. Једино ограничење њене субјектив-
не процене је да се установљени критеријум „разумно и нормално“ мора примењивати на
све државе без дискриминације. У пракси државе пријема се користе правом које им Кон-
венција даје у погледу броја чланова мисије у случају заоштрених политичких односа. Тако
је, примера ради, Велика Британија, новембра 1968. године покренула питање броја чланова
совјетске мисије у Лондону, налазећи да тај број прелази границе нормалног и разумног.
Иако је неспорно постојала диспропорција у броју чланова особља мисије Совјетског Са-
веза у Лондону, с једне стране, и броја чланова мисије Велике Британије у Москви с друге,
прави разлог спора су афере шпијунаже у које су били укључени и неки чланови дипломат-
ског особља мисије.815 Будући да критеријум „разумног и нормалног“ одређује сама држава
пријема, реципроцитет би представљао индиректан начин утврђивања садржине овог стан-
дарда. У пракси, међутим, постоје значајна одступања од реципроцитета, поготово ако се
ради о дипломатским односима између велике силе, с једне стране, и државе која не спада
у велике силе, с друге.
814 Види, „Draft articles on the status of the diplomatic courier and the diplomatic bag not accompa-
nied by diplomatic courier“, YILC, 1984, vol. II, Part one, стр. 43 и даље.
815 Rousseau, RGDIP, 1969, str. 859–862; Андраши, op. cit., стр. 273.
2.1.3. Функције дипломатских представника. Појам заступања држа-

ве у међународним односима се временом проширивао пратећи интен-
зивирање међународне сарадње између држава. Ова чињеница је имала
значајног утицаја на дефинисање функција дипломатских представника. У
почетку заступање државе именовања у држави пријема се углавном сво-
дило на политичко заступање, да би се временом проширивало и на непо-
литичка подручја.
Конвенција о дипломатским односима наводи следеће основне функ-
ције дипломатских представника:
а) представљање државе која акредитује код државе код које се акреди-
тује. Дипломатске мисија представља државу именовања у држави пријема.
Мисија, посебно преко шефа мисије, је овлашћени представник своје владе
у комуникацији са владом државе пријема, или у било којим дискусијама
које се воде о питањима која искрсавају у међусобним односима две држа-
ве. Другим речима, функција представљања се, по својој правној природи,
може упоредити са прокуром;
б) заштита у држави код које се акредитује, интереса државе која ак-
редитује и њених држављана, у границама које дозвољава међународно
право. Ова функција дипломатских представника је облик операциона-
лизације опште функције заступања државе именовања у држави прије-
ма. Обављање ове функције подвргнуто је једном општем услову који се
састоји у томе да заштита интереса домаћих физичких и правних лица тре-
ба да се обавља на начин који не повређује релевантна правила међуна-
родног права. Од посебног интереса у овом контексту је забрана мешања у
унутрашње ствари државе пријема.
Од деведесетих година прошлог века упадљиво је, међутим, да дипломате великих за-
падних сила, посебно дипломате САД, крше ово правило непосредно се мешајући, чак и ар-
битрирајући, у политичким пословима неких држава, посебно у државама тзв. транзиције.
Ова појава се понекад назива дипломатократијом.
Забрана мешања у унутрашње ствари државе пријема се не ограничава
на политичку сферу, већ укључује и обавезу поштовања релевантних норми
и института унутрашњег права државе пријема. Посебно се инсистира на
поштовању правила о исцрпљењу локалних правних лекова у судским пос-
тупцима који се воде пред судовима државе пријема као услова за преду-
зимање дипломатских мера у циљу заштите интереса домаћих физичких и
правних лица;
в) преговарање код владе код које се акредитује. Члан 7. Конвенције
о уговорном праву (1969) предвиђа да се представницима њихових држа-
ва и без обавезе подношења пуномоћја сматрају и шефови дипломатских
мисија. Овакво овлашћење шефова дипломатских мисија произлази из
представничког карактера њихових функција. Овлашћење шефова дипло-
матских мисија у конкретној ствари ограничено је у двоструком смислу:
ratione materiae (односи се само на уговоре који се закључују између држа-
ве именовања и државе пријема) и ratione valorem (ограничено је на сврхе
усвајања текста уговора). Дакле, шеф дипломатске мисије, сходно правили-
ма Конвенције о уговорном праву, не би могао да изрази пристанак државе

на обавезивање или предузме неки други акт у вези са уговором без посеб-
ног, формалног пуномоћја;
г) обавештавање, свим дозвољеним средствима, о условима и развоју
догађаја у држави код које се акредитује и подношење извештаја о томе
влади државе која акредитује. Функција обавештавања је у пракси најде-
ликатнија дипломатска функција. Предмет ове функције су не само акти
владе и других државних органа државе пријема, већ укупне политичке,
културне, социјалне и економске активности у држави пријема које могу
бити од интереса за државу одашиљања. Основни извор контроверзи је пи-
тање средстава којима се обавештења прикупљају. Ван спора је посматрање
(observation) као допуштен начин прикупљања обавештења по међународ-
ном праву. Ствари се, међутим, компликују код других начина прикупљања
обавештења, начина који би се у поређењу са посматрањем могли назвати
активним начинима. Међународно право не садржи дефиницију шпијуна-
же, па се отуда, шпијунажа регулише на бази правила унутрашњег права
државе пријема. Неке државе, рецимо, забрањују прикупљање информација
преко приватних лица и квалификују га као мешање у унутрашње ствари
земље. Будући да дипломатски представници поседују кривичноправни
имунитет, недозвољено прикупљање информација санкционише се прогла-
шењем одређене особе за непожељну личност (persona non grata). Функција
обавештавања је по својој природи двосмерна. Дипломатски представник
не само што прикупља релевантна обавештења о стању ствари у држави
пријема, већ на захтев надлежних органа државе пријема пружа релевантне
информације о стању ствари у својој земљи. Посебно се сматра нормалним,
чак, по некима, и међународном обавезом да се пруже све објективне ин-
формације општег карактера попут стања законодавства, услова под којима
се општи са странцима, правног положаја странаца и слично;
е) унапређивање пријатељских односа и развијање привредних, кул-
турних и научних односа, између државе која акредитује и државе код које
се акредитује.
Конвенција о дипломатским односима не набраја дипломатске функ-
ције лимитативно. Јасну индикацију у том смислу представља уводна ре-
ченица члана 3. Конвенције који утврђује функције дипломатске мисије,
а по којој се функције дипломатских представника „састоје нарочито у“
побројаним функцијама. Поред њих, дипломатска мисија може обављати
и друге функције. Оне се могу поделити у две групе. У једну групу улазе
додатне функције дипломатске мисије које се утврђују на бази споразума
између државе одашиљања и државе пријема. Најчешће су то функције
које, по правилу, обављају конзуларни представници попут: регистрација
смрти, рођења и бракова својих држављана, издавање пасоша, овера испра-
ва и других аката на основу важећих међународних конвенција. Споразу-
мом се утврђује да лице које има дипломатски статус обавља и одређене
конзуларне функције. Ова појава се у теорији међународног права назива
кумулацијом дипломатских и конзуларних функција. У другу групу улазе
тзв. ванредне функције дипломатске мисије где дипломатска мисија једне
државе заступа интересе треће државе која нема дипломатску мисију у др-
жави пријема. У том смислу Конвенција утврђује да дипломатска мисија
може, на тражење неке треће државе која нема представништво у тој др-
жави, преузети привремену заштиту интереса те треће државе и њених
држављана816 и заштиту интереса државе која је прекинула дипломатске
односе ако та држава повери заштиту односној дипломатској мисији а др-
жава пријема то прихвати.817
2.1.4. Просторије дипломатске мисије. Под „просторијама дипломатске
мисије“ подразумевају се зграде или делови зграда и околна земљишта која
се користе за потребе мисије, укључујући и резиденцију шефа мисије.818
При том је ирелевантан својински статус ових објеката – да ли су у власништву држа-
ве одашиљања, треће стране или су изнајмљени. Просторијама мисије уподобљавају се и
зграде или станови у којима станују лица која се налазе на дипломатској листи. У пракси се,
понекад, са положајем дипломатске мисије изједначује на бази споразума положај домова
култура страних држава и читаоница. То се чини тако што се ови објекти формално квали-
фикују као саставни део дипломатске мисије.
Конвенција предвиђа да су просторије мисије неповредиве,819 тако
да органи територијалне државе могу да уђу у просторије мисије само уз
пристанак шефа мисије. Израз „шеф мисије“ се у пракси користи екстен-
зивно тако да подразумева како формалног шефа мисије тако и лице које
га у његовом одсуству замењује. Правило о неповредивости се односи на
просторије дипломатске мисије у целини.
Конвенција инсистира на рестриктивном тумачењу пристанка шефа
мисије као основу за улазак органа територијалне државе у амбасаду. Део
теорије, а и ранија пракса, стајао је на становишту да се пристанак шефа
мисије претпоставља у случају ванредних околности попут пожара, попла-
ва и слично. Овакво тумачење је дало основа злоупотребама или поку-
шајима злоупотреба у доба Хладног рата како би се омогућило органима
територијалне државе да уђу у амбасаду. На Бечкој конференцији био је
поднет амандман у том духу али није прихваћен.820 У дискусији је, између
осталог, истакнуто да је „тешко претпоставити да ће шеф мисије одбити
да сарађује у случају ванредних околности“821 те да у том случају држава
пријема може огласити шефа мисије persona non grata.822
818 Стога се може сматрати неодрживом аргументација Бугарске у спору који је избио са Југо-
славијом 1952. године. Наиме, 9. јула те године органи бугарске Сужбе државне безбедности
су упали у двориште југословенске Амбасаде у Софији и силом одвели једног југословен-
ског држављанина који се налазио у дворишту. На протест југословенске Владе, Бугарска
је одговорила да овим актом органа бугарске Службе државне безбедности није повређено
правило о неповредивости дипломатских просторија будући да ти органи нису ушли у саму
зграду саме дипломатске мисије.
820 Амандман је предлагао да се установи обавеза шефа мисије да „сарађује са локалним влас-
тима у случају ватре, епидемије или других ванредних околности“. – в. U.N. Doc. A/Conf.
20/C. Тач. 1. L. 129.
821 YILC 1958; Бартош, I, op. cit., стр. 129.
822 Бартош, Ibidem, стр. 130.
Да би се избегле злоупотребе у погледу тумачења ко замењује привремено одсутног
шефа мисије, Конвенција утврђује „ако је место шефа мисије упражњено или ако је шеф
мисије спречен да врши своје функције, отправник послова ad interim дела привремено као
шеф мисије“ (члан 19. Конвенције). Име отправника послова ad interim саопштава се Ми-
нистарству иностраних послова државе код које се акредитује. Интересантан случај догодио
се 1929. године у Паризу. Француске власти су, користећи одсуство шефа совјетске мисије,
ушле у зграду амбасаде на позив првог саветника амбасаде Бјезедовског и том приликом
извеле из амбасаде саветникову жену и дете. Бјезедовски је пре тог догађаја побегао из ам-
басаде јер је наводно био принуђаван да се врати у Совјетски Савез, а његова жена и дете
задржани су силом у амбасади.823 Ова акција се оправдавала аргументацијом да „ниједна
цивилизована држава не може дозволити да страно посланство буде место заточења или, a
fortiori, место егзекуције“.824 Аргументација би се, у светлости Конвенције о дипломатским
односима, тешко могла прихватити, будући да наведени дипломата није формално оглашен
као лице које замењује шефа мисије у његовом одсуству.
Неповредивост просторија дипломатске мисије је, изузев у случају
сагласности шефа мисије, апсолутне природе. Због тога улазак органа те-
риторијалне државе у просторије дипломатске мисије у циљу спречавања
извршења кривичног дела или предузимања радње ради кажњавања почи-
нилаца кривичних дела у амбасади, а без одобрења шефа мисије, не може
сматрати допуштеним.
Овакво становиште потврђено је и у пресуди Међународног суда правде у случају који
се тицао дипломатског и конзуларног особља САД у Техерану (1980). Наиме, у наредби аја-
толаха Хомеинија од 17. новембра 1979. године, стоји да је америчка Амбасада била „центар
шпијунаже и завере“ и да „ти људи који су ковали заверу против нашег исламског покрета
на том месту не уживају међународно дипломатско поштовање“. Он је изричито изјавио
да ће просторије Амбасаде и таоци остати тако све док САД не изруче бившег шаха ради
суђења и не врате његову имовину Ирану. Поред тога, ајатолах у својој наредби налаже ми-
литантним студентима који су држали таоце да „предају црнце и жене ако се докаже да нису
шпијуни, Министарству иностраних послова тако да се одмах протерају из Ирана“. Међуна-
родни суд правде је у својој пресуди овакав поступак Ирана оквалификовао као поновљено
и мултипликовано кршење прописа бечких конвенција.825 У овом правцу се креће и новија
пракса држава. За време демонстрација против либијског шефа Гадафија у Енглеској 1984.
године, испред Амбасаде либијског народног бироа у Лондону испаљено је неколико метака
из бироа од којих је један убио жену – полицајца. Британска Влада се уздржала од издавања
наредбе органима реда да уђу у зграду дипломатске мисије али је инсистирала на опозиву
комплетне мисије, прогласивши је за personae non gratae.826
У односу на државу пријема неповредивост просторија дипломат-
ске мисије има два аспекта. С једне стране држава пријема је у обавези да
спречи своје органе да уђу у просторије дипломатске мисије без обзира на
службену сврху, уколико немају претходно прибављену сагласност шефа
мисије. С друге стране, пак, она има специјалну обавезу да предузме све
потребне мере да би спречила насилан улазак у просторије мисије или њи-
хово оштећење, нарушавање мира мисије или повреду њеног достојанства
од стране приватних лица или група. У оправданим случајевима сама ди-
пломатска мисија може захтевати додатно обезбеђење просторија дипло-
матске мисије.
Тако је, рецимо, 4. марта 1965. године, амерички амбасадор у Москви информисао со-
вјетско Министарство иностраних послова да је амбасада обавештена о анти-америчким
823 Genet, Traite de Diplomatie et de Droit Diplomatique, 1931, I, стр. 547–548.

824 Sibert, Traite de Droit International Public, 1951, II, стр. 24.
825 ICJ Reports, 1980, paras. 73–76.
826 Starke, Introduction to International Law, 1989, стр. 425–426.
демонстрацијама студената Московског универзитета и Лумумба универзитета и стога је

изразио очекивање да ће совјетска Влада испунити своје обавезе у погледу заштите америч-
ке амбасаде.827 У случају да пропусти да изврши ову специјалну обавезу, држава пријема
одговара по релевантним правилима међународног права. Тако је Међународни суд правде
у случају који се тицао дипломатског и конзуларног особља САД у Техерану у својој пре-
суди, између осталог, одлучио да је Влада исламске републике Иран у обавези да накнади
штету Влади САД за повреду учињену последњим догађајима од 4. новембра 1979. године.
Суд, међутим, није одлучио о облику и обиму такве накнаде штете резервишући право да
то утврди у каснијем поступку уколико се не постигне споразум међу странама. За овакву
одлуку Суда одлучујући је био налаз да је 4. новембра 1979. године иранска Влада пропусти-
ла да предузме све одговарајуће кораке да заштити просторије, особље и архиве америчке
мисије против напада милитантних студената, било какве мере да спречи овај напад или
да га заустави пре него што је завршен. Штавише, Суд је нашао да релевантне чињенице
које показују „да је иранска Влада 5. новембра 1979. године, пропустила да предузме одго-
варајуће кораке за заштиту америчких конзулата у Тебризу и Ширазу. Поред тога оне по-
казују, према мишљењу Суда, да пропуштање иранске Владе да предузме такве кораке није
било узроковано пуком непажњом или недостатком одговарајућих средстава.“828
Неповредивост просторија мисије се протеже и на намештај и друге
предмете који се у њима налазе, као и превозна средства која не могу бити
предмет никаквог претреса, реквизиције, заплене или мера извршења. Ди-
пломатска мисија и њен шеф имају право да користе заставу и грб своје
земље, како на просторијама мисије тако и на резиденцији шефа мисије и
на његовим средствима превоза.
2.1.5. Архива и документи дипломатске мисије. Правило је да су архи-
ва и документи мисије неповредиви у свако доба и ма где се налазили.829
Мада је неповредивост архива и докумената посредно обезбеђена прави-
лом о неповредивости просторија дипломатске мисије, Конвенција садржи
и посебно правило о неповредивости архива и докумената имајући у виду
њихов значај за активности дипломатске мисије. Смисао наведене одредбе
је у томе да је неповредивост архива и докумената самостално правило, из
чега следи обавеза државе пријема да ту неповредивост поштује ма где се
архива и документи мисије у конкретном тренутку налазе. Заштита архива
и докумената мисије важи и за случај прекида дипломатских односа као
и у случају избијања непријатељстава. У таквим случајевима обично се до
транспортовања архива и докумената у згради мисије оставља један чинов-
ник у својству чувара (garde-meubles).
Правило о неповредивости архива и докумената обухвата службене
архиве документе и приватне архиве и преписку дипломата. Нема правног
основа било какво разврставање архива које би, у односу на поједине дело-
ве архива или поједине документе, искључивало неповредивост.
Тако се не може прихватити подела дипломатских архива и докумената на оне које по-
тичу из времена пре прекида дипломатских односа и оне који се односе на доцнији пери-
од.830 Овакве поделе имају практичну сврху да оправдају извесне поступке државе пријема.
У конкретном случају радило се о томе да је Француска, након прекида дипломатских односа
са Ватиканом извршила преглед архиве бивше Нунцијатуре, и почетком 1907. године вратила
827 Harris, Cases and Materials on International Law, 1973, стр. 295.
828 United States Diplomatic and Consular Staff in Teheran, Judgment, ICJ Reports 1980, paras. 63, 95 (6).
830 Fauchille, Traite de Droit International Public, I 3, стр. 74.
документа која су потицала из времена пре прекида односа.831 Хитлер је, пак, конструисао
фикцију да Немачка има право увида у архиву мисије окупираних непријатељских земаља,
док тим правом не располаже у односу на архиву мисија других непријатељских земаља.
2.1.6. Олакшице у раду мисије, слобода кретања и комуникација.
Постоји општа обавеза државе пријема да пруже сваку помоћ дипломат-
ској мисији у циљу успостављања дипломатске мисије као и њеног нормал-
ног функционисања.
Рецимо, дипломатској мисији може бити потребна помоћ владе и органа државе прије-
ма у току успостављања мисије. У том смислу предвиђено је да држава пријема мора било
олакшати држави која акредитује да на њеној територији, у оквиру њених законодавстава,
стиче просторије потребне за њену мисију, било помоћи држави која акредитује да дође до
просторија на неки други начин. Ова обавеза укључује и помоћ мисијама да добију одгова-
рајуће станове за чланове мисије.832
Држава пријема обезбеђује члановима мисије слободу путовања и кре-
тања на својој територији. Изузетак од овог правила односи се на зоне у које
је улаз забрањен и посебно регулисан из разлога националне безбедности.833
Ограничења у погледу слободе кретања дипломатских представника
нису реткост, поготову у доба хладног рата. Ова ограничења су установља-
вана углавном на два начина:
а) индиректно кроз проглашење великих подручја за зоне безбед-
ности. У том смислу свака земља установљава зоне безбедности око
важних, стратешких војних објеката. Понекада се као зоне безбедности
проглашавају читави делови земље. Тако је, примера ради, у дужем вре-
мену Совјетски Савез проглашавао делове централне Азије и Закавказје
као забрањену зону;
б) директно, ограничењем слободе кретања страних дипломатских
представника на релативно уско подручје око седиште мисије (на пример,
Влада Замбије је одредила да страни дипломатски представници могу без
икаквих услова путовати 25 миља од Лусаке а ако иду ван тог подручја мо-
рају имати посебне дозволе,834 а Совјетски Савез и Кина ограничавали су
кретања свих дипломата на уски круг око главног града, а за кретање ван
тог круга тражено је посебно одобрење.)
Обично су такве мере наилазиле на одговор друге стране, тако да су
се одговарајућа ограничења у погледу слободе кретања дипломате успоста-
вљала на реципрочној основи.835
834 RGDIP, 1968, стр. 750; Андраши, op. cit., стр. 291.
835 Тако су САД 12. новембра 1963. године, ревидирале систем затворених зона за совјетске
грађане. Према тој одлуци одређене су безбедносне зоне у које је забрањен улаз, како со-
вјетским грађанима тако и совјетским дипломатама. Изузетак су једино били совјетски
грађани који су у Америци боравили на основу програма размене или совјетски грађани
акредитовани као дипломатски представници у Секретаријату УН. За путовање кроз од-
ређене зоне совјетски грађани су морали прибавити посебно одобрење а при том им није
било дозвољено да изнајмљују аутомобиле без возача током путовања нити да као средства
транспорта користе хеликоптере или авионе. – Department Of State Press Release no. 579, no.
12, 1963. године, AJIL, 1964, vol. 58, стр. 464–467.
2.1.7. Слобода општења. Слобода општења дипломатске мисије од

суштинског је значаја за обављање њених функција. Отуда Конвенција не
само што дозвољава слободно општење мисије у све службене сврхе, већ
предвиђа да је држава пријема дужна да штити слободу општења мисије.836
Конвенција предвиђа да у општењу са владом и са другим мисијама и кон-
зулатима државе која акредитује, ма где се они налазили, мисија може упо-
требљавати одговарајућа средства комуникације, укључујући дипломатског
курира и поруке кодексом или шифром. Мисија једино не може постави-
ти и користити отпремну радио станицу без сагласности државе пријема.
Овако широка дефиниција одговарајућих начина комуникације представља
иновацију у међународном праву. Наиме, раније је слобода коришћења од-
говарајућих средстава комуникације била у принципу ограничена на кому-
никацију између дипломатске мисије и владе државе одашиљања, на једној
страни, и комуникацију са конзулатима на територији државе пријема који
су се налазили под јурисдикцијом дипломатске мисије, с друге стране. Ко-
муникацију са амбасадама и конзулатима у другим државама, дипломатска
мисија је обично вршила преко свог министарства иностраних послова.
Конвенција предвиђа да је службена преписка мисије неповредива.
Под службеном преписком подразумева се свака преписка која се односи
на мисију и њене функције. Такође, Конвенција потврђује старо правило
да дипломатска вализа не сме бити ни отворена ни задржана. Пакети који
чине дипломатску вализу треба да носе видне спољне ознаке своје природе
и могу садржати само дипломатске документе или предмете за службену
употребу. Заштићеност дипломатске вализе понекад мотивише државе да
их злоупотребе.
Тако је 1964. године, на римском аеродрому један израелски држављанин нађен дро-
гиран и везан у контејнеру који је био обележен као „дипломатска пошта“ адресована на
египатску мисију у Каиру. Италија је протествовала код египатске амбасаде истичући да су
правила међународног права о имунитету повређена и у исто време прогласила првог се-
кретара египатске Амбасаде у Риму за persona non grata. Шеф египатске мисије у Риму није
реаговао на ноту италијанске Владе, бранећи се да му инцидент није познат.837 На сличан
начин су лица за која се претпоставља да су били агенти Мосада ухватили нацистичког
злочинца Ајхмана у Аргентини 1960. године, и у дипломатској вализи транспортовали у
Израел без знања аргентинске Владе.838
2.1.8. Личне привилегије и имунитети дипломатских представника.
Личне привилегије и имунитети дипломатских представника обухватају:
а) неприкосновеност;
б) дипломатски имунитет; и
в) изузеће од пореза, такса и других фискалних давања.
2.1.8.1. Неприкосновеност дипломатских представника. Конвенција
потврђује стари принцип неприкосновености личности дипломатског аг-
ента. У складу са тим принципом дипломатски агент не може бити подвр-

837 Harris, op. cit., стр. 392.
838 В. Papabatos, The Eichmann Trial, 1964; H. Silving, „In Re Eichmann: A Dillemma of Law and
Morality,“ AJIL, 1961, vol. 55, стр. 307–359.
гнут никаквој врсти хапшења или притвора, а држава код које се акреди-
тује третира га са дужним поштовањем и предузима све разумне мере да
би спречила наношење увреда његовој личности, његовој слободи или ње-
говом достојанству.839 Другим речима, држава пријема је у обавези не само
да поштује него и да, водећи рачуна о конкретним околностима, обезбеди
поштовање личности дипломатског представника.
Лична неповредивост дипломатског агента значи, између осталог, да
дипломатски агент не може бити подвргнут мерама које представљају ди-
ректну принуду. Изузетак од овог општег принципа постоји у случају са-
моодбране или, у изузетним околностима, мера које се предузимају према
дипломатском агенту да би се спречило извршење тешког кривичног дела.
Америчка пракса је на становишту да, ако је дипломатски представник у
пијаном стању, тако да постоји објективна опасност да почини инцидент,
треба га одвести у дипломатску мисију.840
Повреда личне неповредивости дипломатског агента повлачи међуна-
родну одговорност државе пријема без обзира да ли је повреда учињена
умишљајно или из нехата.841
У случају који се тицао дипломатског и конзуларног особља САД у
Техерану (1980), Међународни суд правде је, између осталог, истакао да
природно поштовање неповредивости чланова дипломатске мисије „не
значи ... да дипломатски агент ухваћен у вршењу деликта не може, према
прилици, бити кратко ухапшен од полиције државе пријема у циљу спре-
чавања извршења тога деликта“.842
Опште правило о неповредивости дипломатског представника утврђе-
но Конвенцијом о дипломатским односима (1961), конкретизовано је од-
редбама Конвенције о спречавању и кажњавању аката тероризма који имају
облик злочина против личности и изнуђивања, који су од међународног
значаја (1971) и Конвенције о спречавању кривичних дела против лица под
међународном заштитом укључујући и дипломатске представнике (1973).
Обавезе државе утврђене овим конвенцијама иду паралелно са обавезама које држава
има по општем међународном праву. Дизајниране су са ослонцем на норму да кривична
дела против дипломатских агената и других лица под међународном заштитом представљају
озбиљну претњу одржавању нормалних дипломатских односа неопходних за сарадњу међу
државама. По својој природи, ова дела су обични злочини који имају међународни значај,
те не могу бити квалификована као политичка кривична дела. Конвенција о спречавању
кривичних дела против лица под међународном заштитом је сама по себи правни основ
за издавање лица која су осумњичена или осуђена за дела која Конвенција инкриминише.

841 Новембра 1935. године ирански дипломата заједно са својим возачем био је заустављен од
стране полиције у Ектону (Мериленд) и оптужен за повреду саобраћајних прописа. Дипло-
мата и његов возач су притворени и, пре него што су изведени пред судију, дипломати су
стављене лисице. Судија је одбацио оптужбе, осудивши возача да плати 75 центи трошкова.
Дипломата је протестовао код Стејт дипартмента. Државни секретар САД је изразио своје
жаљење, и извинио се у име САД иранском дипломати, у исто време га обавестивши да је
информисан од гувернера Мериленда да је полицајац који је прекршио правило о имуни-
тетима осуђен и да више није у јавној служби. – Hackworth, Digest of International Law, 1942,
IV, стр. 515–516.
842 United States Diplomatic and Consular Staff in Teheran, ICJ Reports 1980, пар. 86.
2.1.8.2. Имунитети дипломатских представника. Дипломатски пред-

ставници поседују у држави пријема судски имунитет. Имунитет подразу-
мева изузеће од вршења јурисдикције судова државе пријема. Коректно
тумачено то значи да дипломате нису изузете од саме јурисдикције државе
пријема, будући да би таква квалификација значила да су они изнад закона.
Закони државе пријема важе за сва лица која бораве на њеној територији,
па, према томе, и за дипломатске представнике. Но, у случају прекршаја
тих закона дипломатски представници не могу, попут осталих лица која се
налазе на територији државе пријема, бити подвргнути вршењу јурисдик-
ције судских органа државе пријема. Због тога се и каже да су у односу на
дипломатске представнике закони државе пријема lex imperfecta.
Постоји извесна разлика у обиму кривичноправног и грађанскоп-
равног имунитета дипломатских представника.
Кривичноправни имунитет дипломатских представника је апсолу-
тан843 и то у двоструком смислу речи. С једне стране, дипломатски пред-
ставник не одговара ни за најтежа кривична дела почињена на терито-
рији државе пријема. Тако, примера ради, када је аустријски амбасадор у
Београду на дипломатском лову приређеном у Карађорђеву 80-их година
прошлог века, нехотице из пушке лишио живота амбасадора Француске
Пола Себијоа, месно надлежни истражни судија у Сремској Митровици је
извршио увиђај, формирао предмет и упутио га, преко Секретаријата за
иностране послове, Министарству иностраних послова Аустрије. С дру-
ге стране, дипломатски представник се не може одрећи кривичноправног
имунитета. Ratio овог правила лежи у чињеници да се кривичноправни
имунитет не даје дипломатском представнику ad personаm, већ као пред-
ставнику државе. Отуда, само се држава може одрећи кривичноправног
имунитета свог дипломатског представника.844
За разлику од кривичноправног имунитета, имунитет дипломатског
представника у грађанском и управном поступку је релативан у двостру-
ком смислу речи. Наиме, правило о имунитету дипломатског представни-
ка у грађанском и управном поступку се не примењује у случајевима:
а) стварне тужбе која се односи на приватне непокретности на тери-
торији државе код које се акредитује, осим ако дипломатски представник
поседује ту непокретност за рачун државе која акредитује а за потребе
мисије;
б) тужбе која се односи на наслеђе, у којој се дипломатски представник
појављује као извршилац тестамента, администратор, наследник и легатор
по приватној основи а не у име државе која акредитује; и,
843 Пре доношења Конвенције о дипломатским односима пракса у погледу кривичноправног
имунитета дипломатског представника није била униформна, будући да је у погледу извес-
них кривичних дела кривични имунитет дипломатских представника искључиван. Као при-
мер се могу навести одлуке канадских судова из 50-их година прошлог века, по којима се
кривичноправни имунитет није признавао дипломатском агенту који је вршио шпијунажу
против државе у којој је акредитован. – Starke, Introduction to International Law, 1989, стр. 222.
в) тужбе која се односи на слободне професије или трговачке делат-

ности ма каква она била, коју врши дипломатски агент у држави у којој се
акредитује, изван његових службених функција.845
Поред тога, дипломатски агент може се прећутно одрећи имунитета у
грађанском и управном поступку. То јасно произлази из формулације чла-
на 32. Конвенције који утврђује да се дипломатски агент не може позивати
на судски имунитет у погледу противзахтева непосредно везаног за основни
захтев ако сам покрене судски поступак у вези са основним захтевом. У на-
веденим случајевима изузећа од имунитета у грађанским и управним ствари-
ма, против дипломатског агента се може предузети мера извршења под усло-
вом да се извршењем не вређа неприкосновеност његове личности или стана.
Опште је правило да се држава која акредитује може лишити судског
имунитета дипломатских агената и лица која уживају дипломатски имуни-
тет, како у кривичноправним тако и у грађанскоправним стварима. Конвен-
ција условљава правило да одрицање од имунитета мора бити изричито.846
У пракси су се искристалисала правила у вези са одрицањем имунитета које се од-
носи на дипломатске представнике нижег ранга од шефа мисије. У том случају одрицање
мора бити дато од стране или у име шефа дипломатске мисије или његове владе са пуном
представом о околностима и о правима нижег дипломатског представника. Другим речима,
одрицања која би у судском поступку дао заступник дипломатског представника који има
нижи ранг од шефа мисије не би се сматрало задовољавајућим. У том случају ирелевантна
је жеља самог дипломатског представника.847
Дипломатски агенти уживају имунитете како у погледу радње или
пропуста у вршењу службене дужности тако и радњи и пропуста ван ње.848
Поред дипломатски агената, имунитете уживају и други, недипломат-
ски чланови особља дипломатске мисије. Конвенција утврђује да имуните-
те уживају у целини или делимично:
а) чланови породице дипломатског агента уживају пуне привилегије и
имунитете утврђене Конвенцијом, под условом да нису држављани државе
пријема и да су чланови домаћинства дипломатског агента;
б) чланови административног и техничког особља мисије, као и чла-
нови њихових породица који чине део њихових домаћинстава ако нису
држављани државе пријема, уживају пуни кривичноправни имунитет.
Међутим, признаје им се само функционални имунитет од грађанског и
управног судства државе пријема, тј. имунитет за поступке који су учиње-
ни у вршењу њихових функција;

847 Види члан 32. Акта о дипломатским привилегијама у Великој Британији.
848 У примени ових правила међународног права формирала се у извесној мери неједнака суд-
ска пракса. Одлуке националних судова које се тичу дипломатских привилегија и имуни-
тета могу се поделити у две групе. У прву групу спадају судови који домашај имунитета
тумаче широко тако да признају имунитет од локалне јурисдикције увек када се приговор
истакне. У ову групу спадају земље common law-a, Француска, Немачка и многе латинско-
америчке државе. У другу групу спадају судови посебно у Белгији и Италији, који рестрик-
тивно тумаче домашај имунитета, признајући имунитете само у случају када вршење локал-
не јурисдикције не омета дипломатске представнике у обављању њихових функција.
в) чланови послужног особља, под условом да нису држављани држа-

ве код које се акредитује или у њој немају стално пребивалиште, уживају
функционални имунитет, имунитет у погледу поступака учињених у вр-
шењу својих функција.
Чланови приватне послуге чланова мисије не уживају имунитете и
привилегије на основу међународног права. Конвенција намеће обавезу
држави пријема да своју јурисдикцију над овим лицима врши на начин
који претерано не омета вршење функција мисије. Држава пријема може,
такође, члановима приватне послуге да призна извесне привилегије и иму-
нитете на основу куртоазије.
2.1.8.3. Привилегије дипломатских представника. Дуго времена приви-
легије дипломатског представника нису биле предмет изричитог правног ре-
гулисања. Државе су из куртоазије признавале дипломатским агентима ре-
лативно широке привилегије, али су се оне разликовале од земље до земље.
Конвенција о дипломатским односима изричито регулише привиле-
гије дипломатских представника и тиме их из куртоазије претаче у правну
обавезу државе пријема.
Дипломатски представник ослобођен је свих пореза и такси, личних
или стварних, државних, регионалних или комуналних.849
Наведена одредба Конвенције је ratione materiae – ограничена на непо-
средне порезе, тако да не подразумева ослобађање од посредних пореза,850
тј. пореза који су укључени у цену робе или услуге (код нас се та врста
пореза називала порез на промет, данас ПДВ). Поред тога, дипломатски
представник плаћа порезе и таксе који се односе на његову приватну не-
покретну имовину на територији државе пријема, наследне таксе као и по-
резе и таксе на личне приходе које остварује независно од своје функције
дипломатског представника. Дипломатски представник је, такође, осло-
бођен свих личних давања, сваке јавне службе и војних намета као што су
реквизиција, контрибуције и војни смештај.851
Конвенција садржи општу одредбу на основу које се дипломатским
представницима одобрава и ослобођење од царина, такса и других даж-
бина: а) предмета намењених за службене потребе; и б) предмета намење-
них за личну употребу дипломатског агента и чланова његове породице
који чине његово домаћинство укључујући и предмете намењене за његов
смештај. Вршење овог права дипломатских представника регулише се и за-
коном или другим правним актом државе пријема.
850 Интересантан случај се догодио почетком XX века. Године 1922. данска Влада је донела од-
луку да се у свим ресторанима наплаћује такса од 10% за сваку ресторанску услугу. Бел-
гијски министар, као део дипломатског кора у Копенхагену, захтевао је од данске Владе
да стране дипломате буду изузете од плаћања ресторанске таксе. Дошло је до разлике у
квалификацији овог пореза између шефова дипломатских мисија акредитованих у Копен-
хагену. Тако је по мишљењу америчког Стејт Департмента пренето шефу америчке мисије у
Копенхагену да је намет од 10% по својој природи индиректан порез тако да дипломате од
њега не би требало бити изузете. – Hackworth, op. cit., стр. 575.
По правилу, шеф мисије, као и дипломатски агент, не подлежу ограни-

чењима у погледу вредности имовине коју увозе у наведене сврхе.852
Од значаја је да се ради о предметима који су за службене потребе ми-
сије и за личну употребу дипломатског агента, те да се не продају на тери-
торији државе пријема.
Појам предмета који служи у службене сврхе дипломатске мисије је врло широк. Тако,
рецимо, 40-их година прошлог века немачка Амбасада у Вашингтону увозила је гориво за
аутомобиле за искључиву употребу Амбасаде и чланова особља мисије. Комерцијални ди-
лер код кога је гориво било истанкирано, био је у обавези да га држи одвојено од осталих
горива и да га испоручује само Амбасади и члановима мисије.853
Лични пртљаг дипломатског представника не подлеже прегледу. Од
овог правила постоји изузетак у случају озбиљних разлога за сумњу да тај
пртљаг садржи предмете који нису ослобођени рестриктивних мера, или
предмете чији је увоз или извоз забрањен законодавством или подлеже ка-
рантинским прописима државе код које се акредитује. У таквим случаје-
вима преглед пртљага се може вршити али само у присуству дипломатског
агента или његовог овлашћеног представника.854
Право органа државе пријема да, у извесним случајевима, приступе
прегледу личног пртљага дипломатских представника, уведено је као мера
обезбеђења од злоупотребе личног пртљага која је попримила широке раз-
мере. Обично се ради о недозвољеном преносу дроге, девиза, оружја, умет-
ничких предмета и слично.
2.1.9. Правни основ имунитета и привилегија дипломатских пред-
ставника. Током времена искристалисале су се три теорије о правном ос-
нову имунитета и привилегија дипломатских представника: теорија ексте-
риторијалности, теорија репрезентације и функционална теорија.
Суштину теорије екстериторијалности Гроцијус је формулисао на следећи
начин: „Према међународном праву, као што амбасадор представља на основу
неке фикције саму личност свог владара, он се исто тако сматра личном фик-
цијом, као да је ван територије оне државе код које врши своје функције.“855
У класичном међународном праву када је ова теорија примењивана,
сматрало се да се владар, будући персонификација државе, када борави у
иностранству налази extra territorium, дакле, правно ван земље у којој фи-
зички борави.
По аналогији зграда амбасаде се посматрала као фиктивни део држав-
не територије. Теорија екстериторијалности заснована је на фикцији да се
дипломатски представник налази ван територијалне државе, да је правно
везан за државу одашиљања. Због тога он не подлеже територијалним за-
конима попут обичних странаца. У свом значењу теорија екстериторијал-
ности је углавном данас одбачена. Израз „екстериторијалност“ је и данас у
широкој употреби али у другом значењу – значењу особеног, привилегова-
852 Hackworth, Digest of International Law, vol. IV, 1942, стр. 589.
853 Hackworth, op. cit., стр. 575.
855 H. Grotius, De iure belli ac pacis, Libri tres, The Classics of International Law, 1935.
ног положаја дипломатског представника на територији државе пријема у

поређењу са осталим странцима који се правно изражава кроз имунитете
и привилегије. Рефлекс теорије екстериторијалности можемо данас препо-
знати у установи дипломатског азила.
Теорија репрезентације вуче корене из средњег века када је амбасадор
сматран за личног представника суверена. У светлости фундаменталног
принципа par in parem non habet imperium сматрало се да је сваки акт про-
тив личног интегритета дипломатског представника у ствари акт против
самог владара.
Ова теорија нашла је свој израз у правилима која су се тицала ранга ди-
пломатских представника усвојена на Бечком конгресу 1815. године (Анекс
XVII Завршног акта Конгреса од 19. марта 1815. године). Иако је, с обзи-
ром на победу парламентаризма, ова теорија у чистом облику непримере-
на данашњем стању ствари, уграђена је у релевантне одредбе Конвенције о
дипломатским односима које регулишу класе дипломатских представника
у делу који се односи на амбасадоре или нунције, односно посланике, ми-
нистре или интернунције акредитоване код шефова држава.
Функционална теорија основ привилегија и имунитета налази у раз-
лозима практичне природе. Одсуство јурисдикције органа државе пријема
над дипломатским представницима, ова теорија види као услов нормалног
и несметаног обављања одговорних дипломатских функција.
Она прећутно полази од претпоставке да би и скрупулозно вршење
јурисдикције органа државе пријема над дипломатским представницима
онемогућило, или барем, значајно ограничило могућност обављања дипло-
матских функција. У том смислу је редигована и Преамбула Конвенције о
дипломатским односима која каже да је циљ дипломатских привилегија и
имунитета да се обезбеди „успешно извршење дипломатских мисија ...“
У позитивном праву у привилегијама и имунитетима дипломатских
представника препознаје се комбинован, мешовит утицај теорије репре-
зентације и функционалне теорије. У свом коментару релевантних члано-
ва Конвенције о дипломатским односима, Комисија за међународно пра-
во је истакла да се руководила функционалном теоријом водећи рачуна,
такође, о „репрезентативном карактеру шефа мисије и саме дипломатске
мисије“.856
2.1.10. Престанак функције дипломатског представника. Функција
дипломатског представника може да престане из две групе разлога.
Прву групу чине разлози који нису непосредно везани за дипломат-
ског представника. Ради се, у ствари, о прекиду дипломатских односа који
ipso facto доводи до престанка функција дипломатског представника. До
прекида дипломатских односа долази из следећих разлога:
а) једностраним актом држава између којих постоје дипломатски од-
носи;
856 YILC 1958, II, стр. 94–95.
б) избијањем рата између држава које имају успостављене дипломат-

ске односе. У том случају држава пријема је дужна дати олакшице да би
омогућила лицима која уживају дипломатске привилегије и имунитете,
као и члановима њихових породица, да напусте територију у најкраћем
могућем року. Олакшице подразумевају и стављање на располагање тим
лицима превозних средстава неопходних за транспорт како лица тако и
њихове имовине;857
в) нестанком једне од држава између којих су успостављени дипломат-
ски односи.
Другу групу разлога престанка дипломатске функције чине основи
везани непосредно за дипломатског представника. Ови разлози доводе до
престанка функције дипломатског представника, али не дирају у саме ди-
пломатске односе између две државе. На тај начин, они изражавају про-
менљиву композицију дипломатске мисије као сталног облика одржавања
дипломатских односа.
Функција дипломатског представника може престати на следеће начине:
а) опозивањем дипломатског представника од стране државе имено-
вања.
Опозивање се врши издавањем опозивног писма које дипломата предаје шефу држа-
ве или министру иностраних послова. Опозивање дипломатског представника може бити
мотивисано различитим разлозима. Најчешће су то разлози који се тичу реорганизације
дипломатске мисије или целе дипломатске службе (нпр. постављање дипломатског пред-
ставника на другу функцију).
У овом случају опозивање је интерна ствар државе, акт који не утиче на дипломатске
односе између две државе. Другачије значење има опозивање дипломатског представника
(по правилу шефа мисије), којим држава акредитовања изражава незадовољство стањем
односа са државом пријема.
Ова врста опозива се предузима као крајња мера, обично након претходних мера које,
по правилу, подразумевају позивање шефа дипломатске мисије на консултације у земљу без
назнаке трајања консултације и слично.
До опозива дипломатског представника може доћи и на захтев државе пријема. Држа-
ва пријема је, наиме, овлашћена да у свако доба и без обавезе да да образложење, обавес-
ти државу која акредитује да је шеф мисије или ма који члан дипломатског особља мисије
persona non grata. У том случају уобичајено је да држава која акредитује опозове лице у пи-
тању или оконча његову мисију (члан 9. Конвенције).
б) нотификацијом државе која акредитује држави пријема да су функ-
ције дипломатског представника престале. Ово је стандардан начин прес-
танка функције дипломатског представника коме је, у складу са унутра-
шњим прописима, истекло време именовања на дипломатску функцију;
в) нотификацијом државе пријема држави која акредитује да та држава
одбија да призна дипломатског представника за члана мисије.858 Овај начин
се практикује у случају када држава акредитовања одбије да прихвати за-
хтев државе именовања за опозивањем дипломатског представника или тај
захтев не изврши у разумном року;
г) истеком рока на који акредитивно писмо гласи када је оно дато само
за одређени, ограничени период;
д) смрћу дипломатског представника.
2.2. Дипломатска представништва Европске уније

Ступањем на снагу Лисабонског уговора 2009. године, Европска унија,
добивши статус субјекта права, постаје атипичан дипломатски актер.859
Јаки наднационални елементи у конструкцији Уније, у конкретној
ствари изражени у заједничкој спољној и безбедносној политици, наметну-
ли су потребу дипломатског представљања Уније као целине.
Дипломатско представљање Уније обавља се преко три органа:
а) високог представника ЕУ за иностране послове и политику безбед-
ности;
б) европске службе спољњег деловања;
ц) делегација ЕУ.
Високи представник је нека врста министра иностраних послова ЕУ.
Примарне функције Високог представника, који је, истовремено и потпред-
седник Комисије ЕУ као главног органа ЕУ, су вођење заједничке спољне и
безбедносне политике и представљање Уније у питањима заједничке спољ-
не политике и политике безбедности.860
Европска служба спољњег деловања требало би да представља пандан
министарствима спољних послова држава. Почела је да ради 2010. године,
а састављена је од службеника два главна органа Уније – Савета и Комисије
– и дипломата држава – чланица Уније.
Делегације Уније су, у ствари, дипломатска представништва Уније као
посебног субјекта, који у трећим државама са којима чланице Уније имају
успостављене дипломатске односе, делују паралелно са дипломатским
представницима држава чланица и међународним организацијама.
Дипломатска представништва Уније су једна особена форма дипло-
матског представљања која у свом бићу сједињује елементе представљања
својствена како државама тако и међународним организацијама. Оваква
природа дипломатских представништва Уније произилази из природе саме
Уније. Она је специфична мешавина федералне државе и међународне ор-
ганизације у којој елементи државе добијају на снази, а један од њих је и
самостално дипломатско представљање.
И на дипломатска представништва Уније примењује се правила ди-
пломатског права отелотворена у Конвенцији о дипломатским односима,
859 Зачеци дипломатског представљања европских интеграција везују се за Европску заједницу

за угаљ и челик која је своју прву мисију отворила 1955. године у Лондону. САД су биле
прва земља које су дипломатски признале Европску заједницу за угаљ и челик и акредито-
вале амбасадора при Заједници. Шездесетих година прошлог века, након спајања извршних
институција три европске заједнице у јединствену Комисију повећава се број представника
при Комисији.
860 Чланови 18. и 27. Уговора о Европској унији.
мада не у потпуности. Правила Конвенције се, међутим, не примењују не-

посредно већ на основу споразума које Унија склапа са трећим државама.
Отуда би се могло рећи да се ради о партикуларном дипломатском праву
чија су правила у великој мери паралелна са правилима Конвенције о ди-
пломатским односима.
Унија, наиме, не поседује неке од базичних претпоставки за учешће у
дипломатским односима на начин својствен државама. Не поседује, реци-
мо, право да признаје државе и владе као важан елеменат у успостављању
дипломатских односа. Или, као мешовити државни/недржавни ентитет
није у могућности да дипломатске привилегије имунитете заснива на реци-
процитету као принципу дипломатског права.861
Поред тога, на делегације Уније се не примењује клаузула најповлашће-
није нације на којој се темељи дипломатско право које искључује дискри-
минацију између држава.862
Дипломатски представници Уније не поседују дипломатске пасоше као
стандардни путни документ дипломатских представника држава. Унија ко-
ристи „laissez passer“ документ који је еквивалентан дипломатском пасошу.
Комисија Уније склапа споразуме са државама на основу којих се laissez-
passer признаје као ваљан путни докуменат. Треће државе, међутим, нису у
правној обавези да признају овај документ.
Признавање привилегија и имунитета делегацијама Уније, повлачи
обавезу делегације да поштује обавезе дипломатских представника.863
Ова обавеза је, међутим, релативизована у пракси у државама које су у
процесу придруживања Унији. Приступање Унији се правно гледано, своди
на приступање уставном акту Европске уније и, по својој природи је нека
врста уговора по приступу. Код тих уговора држава која приступа Унији
се обавезује на прихватање свих услова садржаних у правилима Уније, без
реалних могућности за измену тих услова. Како су делегације Уније дипло-
матски органи Уније који наступају у њено име, неретко се упуштају у оце-
не и радње на територији државе пријема које би се, према правилима ди-
пломатског права, квалификовале као мешање у унутрашње ствари. Али,
с обзиром на природу односа између Уније и државе у процесу придру-
живања, потоње толеришу такву праксу. Реч „дипломатократија“ би се по-
најпре могла применити на понашање дипломатских представника Уније у
таквим државама.
Правила дипломатског права се у пуној мери примењују на делагације
Уније у погледу отварања дипломатске мисије и акредитација. Одлуку о
отварању или затварању мисије доноси Високи представник уз сагласност
Савета Комисије. Акредитивна писма, пакт, потписују председник Европ-
ског савета и председник Европске комисије.
Функције представника ЕУ се, у принципу, поклапају са функцијама ди-
пломатских представника држава, мада су при том надлежности представни-
861 Wouters, Duquet, The EU, EEAS and Union Delegations and International Diplomatic Law: New
Horizons, Working Paper, No. 62, 2011, Leufen Centre for global Governance Studies, p. 4.
862 Члан 47. Конвенције о дипломатским односима.
863 Види, Четврти део, 15.
ка Уније у вршењу тих функција уже и поклапају се са искључивом надлеж-

ношћу Уније.
Право грађанства Уније утицало је на функцију представништва Уније.
Делегације Уније пружају дипломатско-конзуларну заштиту грађанима свих
држава чланица. Ова функција је субсидијарне природе у државама пријема
где чланице Уније немају своја дипломатска представништва.
Специфичан је и начин класификације особља делагације Уније.
Европска служба спољног деловања класификује чланове делегације
на основу интерне административне шеме Уније, па их, потом, преводи у
звања утврђена Конвенцијом о дипломатским односима.
Хибридна, sui generis природа дипломатских представништава Уније
се, можда, најбоље види у рангирању шефова делегација Уније у државама
пријема. Наиме, дипломатски кор у држави пријема се, по правилу, састоји
из две групе представника. Прву групу чине дипломатски представници
државе, а другу дипломатски представници међународних организација.
На основу посебних споразума са државом пријема, шефови делегација
Уније се налазе на крају листе дипломатских представника држава, а не на
листи дипломатских представника међународних организација. При том,
Унија не тражи за своје представнике статус једнак статусу дипломатских
представника држава.
Као особена форма дипломатског представљања, делегације Европске
уније, изражавајући sui generis природу Уније, су привременог карактера.
Трансформацијом Европске уније у наднационалну творевину, облик фе-
дералне државе, привремена представништва државе ће се претворити у
дипломатска представништва државе, а у случају неуспеха европског проје-
кта, ако дође до растакања Уније као организма, садашње државе чланице
ће са трећим државама одржавати традиционалне дипломатске односе.
2.3. Специјалне мисије

2.3.1. Генеза специјалних мисија. Као облик ad hoc дипломатије спе-
цијалне мисије имају дугу предисторију у међународним односима.
Оне не само да су претеча сталних дипломатских представништава,
него су се одашиљале и након што се дипломатија конституисала као стал-
на установа међународног права. Специјалне мисије се обично везују за
велике међународне конгресе и конференције. У теорији, чак, постоји из-
ражена склоност да се појам специјалних мисија веже искључиво за спе-
цијалне представнике и делегације одређене да државу представљају на
међународним конгресима.864 Чињеница је да делегације које представљају
државе учеснице на међународним конгресима и конференцијама предста-
вљају специјалне мисије. Потврду за овакву тезу налазимо и у документи-
ма Бечког конгреса, 1815. године.865 Пракса одржавања међународних кон-
греса и конференција није, међутим, довела до конституисања посебних
правила која би регулисала материју специјалних мисија. За то је постојао
864 Види, Report on Special Missions by Mr. Milan Bartoš, Special Rapporteur, doc. A/CN t. 4/166, стр. 70.
865 Правилник о рангу дипломатских представника од 19. марта 1815. године (Анекс D Заврш-
ног акта Бечког конгреса) утврђује у члану 3. да „дипломатски представници са изванред-
ном мисијом немају на основу тога никакав виши ранг“.
јак разлог. Државе учеснице су у прошлости на међународним конгресима

и конференцијама биле, по правилу, представљане шефовима држава а њи-
хов положај у иностранству био је регулисан посебним правилима међуна-
родног права. На остале чланове делегације су се, по аналогији, примењи-
вала правила која су важила за сталне дипломатске представнике.
Специјалне мисије доживљавају ренесансу у другој половини прошлог
века. Општа демократизација политичких система држава, праћена ак-
тивним учешћем високих државних функционера, посебно шефа државе
и министра иностраних послова, у међународним односима, довела је до
израстања тзв. „самит“ и „дипломатије на високом нивоу“ која се одвија
и независно од редовних дипломатских контаката између држава. Функ-
ција преговарања од привилегије дипломатских представника прераста у
општу потребу коју реализују високи државни функционери, како на по-
литичком, тако на економском, социјалном и културном плану.
Брзи развој транспорта, поготову ваздушног, омогућио је релевант-
ним државним функционерима да кроз форму ad hoc дипломатије у веома
кратком року решавају отворена питања ван канала понешто бирократизо-
ване сталне дипломатије.
2.3.2. Појам специјалне мисије. Конвенција о специјалним мисијама
(1969) дефинише специјалну мисију као привремену мисију која предста-
вља државу, коју једна држава упућује у другу државу, уз сагласност ове
последње, у циљу преговарања о одређеним питањима или извршења од-
ређеног задатка.866
Широко дефинисан циљ специјалне мисије као „преговарање о од-
ређеним питањима или извршењу одређеног задатка“ омогућава државама
да еластичну форму попуне садржајем који им одговара. Могу бити ода-
шиљане како у политичке тако и у техничке сврхе.
У светлости Конвенције следећи елементи чине појам специјалне мисије:
а) специјалну мисију шаље држава која је субјект међународног права,
у другу државу која је такође субјект међународног права. Другим речима,
под појам специјалне мисије не могу се подвести мисије које узајамно ода-
шиљу државе и политички покрети;
б) специјална мисија није одговорна за одржавање регуларних дипло-
матских односа између држава, као што постојање регуларних дипломат-
ских или конзуларних односа није услов за одашиљање специјалне мисије;
в) специјална мисија може бити одаслата у другу државу само на ос-
нову њене унапред дате сагласности. Сагласност се начелно може дати на
формалан или неформалан начин. У пракси преовлађује неформално да-
вање сагласности, обично дипломатским путем;
г) специјална мисија је привременог карактера.
2.3.3. Правни положај специјалне мисије. Релевантна правила у овој
материји налазе се у Конвенцији о специјалним мисијама (1969).
866 Члан 1.(а) Конвенције.

Рад на изради Конвенције о специјалним мисијама започео је 1959. године у Комисији

за међународно право УН. Рад је ушао у завршну фазу именовањем професора Бартоша за
специјалног известиоца.
Специјални известилац је поднео извештаје 1964, 1965, 1966. и 1967. године. На ос-
нову поднетих извештаја Комисија је усвојила провизорни Нацрт правила о специјалним
мисијама 1964. године а комплетирала га 1965. године. Следеће године Комисија је разма-
трала извесна питања опште природе, међу њима и питање да ли у Нацрт конвенције треба
укључити правила о специјалним мисијама високог ранга. Коначно 1967. године Комисија
је усвојила коначни Нацрт конвенције о специјалним мисијама који се састојао из 50 чла-
нова са коментарима. Резолуцијом 2530 (XXIV) донетој 8. децембра 1969. године, Генерална
скупштина је усвојила Конвенцију о специјалним мисијама заједно са факултативним про-
токолом који се тиче обавезног решавања спорова.
Правила Конвенције су формулисана са суштинским ослонцем на
Конвенцију о дипломатским односима (1961).
Када је на својој XV седници одлучила да специјалном известиоцу повери израду На-
црта правила о специјалним мисијама, Комисија је, између осталог, нагласила да правила о
специјалним мисијама „треба да буду заснована на одредбама бечке Конвенције о дипло-
матским односима (1961), али специјални известилац треба да има на уму да су специјалне
мисије, како по природи својих функција, тако и у својој примени, један институт различит
од сталних мисија“.867 Штавише, Комисија тада није донела одлуку о томе да ли Нацрт пра-
вила о специјалним мисијама треба да буде оформљен у облику додатног протокола Кон-
венције од 1961. године, или посебне Конвенције или „у неком другом одговарајућем обли-
ку“, већ је одлуку донела накнадно на основу препоруке специјалног известиоца.
У вези са одашиљањем специјалних мисија, Конвенција садржи два
специфична правила у односу на правила Конвенције о дипломатским од-
носима.
На основу Конвенције две или више држава могу појединачно и ис-
товремено упутити специјалну мисију у другу државу, уз пристанак те
државе, да би, у сагласности са свим овим државама, заједнички разма-
трале неко питање од заједничког интереса за све њих.868 По правилу,
држава именовања именује чланове специјалне мисије тек пошто је пре-
тходно доставила држави пријема релевантне податке о броју и саставу
специјалне мисије, а нарочито о именима и својствима лица која намера-
ва да именује. Држава пријема може одбити да прими специјалну мисију
чији број чланова, по њеном мишљењу, није разуман с обзиром на окол-
ности и услове у земљи пријема и потребе одређене мисије. Такође, она
може без образложења одбити да прими било које лице у својству члана
специјалне мисије.869
Држава именовања и држава пријема специјалне мисије се договарају
о седишту специјалне мисије. Уколико из било ког разлога заинтересоване
државе не постигну споразум о седишту мисије примењује се резидуално
правило по коме се седиште специјалне мисије налази у месту у коме је
седиште министарства иностраних послова државе пријема. Могуће је да
природа специјалне мисије подразумева да она врши функције у разним
местима. У том случају заинтересоване државе могу се договорити да она
867 Doc. A/CN, 4/155.
869 Ibidem, члан 8.
има више седишта између којих ове државе могу изабрати једно као главно
седиште специјалне мисије.870
Постоји извесна разлика у погледу слободе кретања чланова специјал-
не мисије у поређењу са одговарајућом слободом дипломатских представ-
ника. Наиме, држава пријема је једино у обавези да члановима специјалне
мисије обезбеди онолико слободе кретања и путовања по својој територији
колико је потребно за обављање функција специјалне мисије.871 Другим
речима, чланови специјалне мисије немају општу слободу путовања и кре-
тања на територији државе пријема попут дипломатских представника,
већ је њихова слобода путовања и кретања функционално опредељена.
У погледу привилегија и имунитета чланова специјалне мисије Кон-
венција установљава аналогију са привилегијама и имунитетима дипломат-
ских представника. Представници државе именовања у специјалној мисији
уживају имунитет од кривичног судства државе пријема. Разлика постоји у
погледу имунитета од грађанског и управног судства државе пријема. На-
име, поред изузетака који постоје у односу на дипломатске представнике,
Конвенција о специјалним мисијама установљава и изузетак по коме чла-
нови специјалне мисије не поседују имунитет у случају тужбе за штете нас-
тале због судара изазваног возилом које је заинтересовано лице користило
у време када није вршило службене функције.872 Што се тиче важења при-
вилегија и имунитета чланова специјалне мисије приликом транзита кроз
треће земље, важи правило да су треће земље у обавези да поштују при-
вилегије и имунитете чланова специјалне мисије у случају ако су унапред
обавештене о њиховом транзиту и ако се томе нису успротивиле.
Као начине престанка функција специјалне мисије, Конвенција наво-
ди: „а) споразум заинтересованих страна; б) извршење задатка специјалне
мисије; в) истек рока предвиђеног за специјалну мисију; г) саопштење др-
жаве именовања да повлачи односно опозива специјалну мисију; д) сао-
пштење државе пријема да специјалну мисију сматра окончаном.“873
Из формулација употребљаних у члану 20. Конвенције произлази да
наведени начини престанка функција специјалних мисија нису лимитатив-
не природе.
Правила Конвенције о специјалним мисијама су, као што се може при-
метити, симетрична релевантним правилима дипломатског права отелот-
вореним у Конвенцији о дипломатским односима (1961). Ова чињеница
сугерише закључак да је правнотехнички правила о специјалним мисијама
било могуће формулисати у форми протокола или анекса уз Конвенцију о
дипломатским односима, или штавише, правила о специјалним мисијама
конструисати на бази аналогије са правилима дипломатског права у сва-
ком конкретном случају. Опредељење за доношење посебне конвенције
очигледно је проистекло из правнополитичких разлога тј. из потребе да
се уважи чињеница да специјалне мисије имају важно место у савременим
872 Ibidem, члан 31, 2.(д).
међународним односима. Тако је, због њиховог фактичког значаја, донета

посебна конвенција, што за последицу има да су правила о специјалним
мисијама, иако суштински слична правилима дипломатског права, самос-
тална правила позитивног међународног права.
3. КОНЗУЛИ
Обично се сматра да су конзули стара установа која датира још из
античког доба.874 Ово се може узети за веродостојно, уколико конзуле
схватимо у најширем смислу као лица која су на територији друге држа-
ве деловала у трговачким стварима у кругу странаца. Ако, међутим, кон-
зуле схватимо у модерном, актуелном значењу као представнике државе у
другој држави у чијој су надлежности ratione materiae – економски односи,
– конзули су пре установа конституисана у XVI веку у оквирима апсолу-
тистичких монархија а на таласу јачања међународне трговине.
Простатес и проксени, установе из античког доба које се поистовећују са конзулима,
те конзули у XIII и XIV веку, деловали су углавном као судије у споровима између ста-
новника колонија које су се бавиле трговином на територијама страних држава. У то доба
конзули нису били представници држава, већ изабрани представници трговачких колонија
који су поступали по законима и обичајима сачињеним у форми кодекса поморског пра-
ва попут Амалфи таблица (Tabula Amalfiana), Charte d’ Oleron и, најважнијем, међу њима,
Concolato del Mare. У тој пракси предњачиле су италијанске републике и градови Марсељ,
Валенција и Барселона који су слали конзуле у градове и луке на Атлантском, Северном и
Балтичком мору. Конзули постају државни представници у XVI веку као практично једи-
на ефективна заштита међународне трговине. Како би ту важну функцију могли ефикасно
обављати конзули постају у правом смислу речи јавни службеници којима је држава давала
и извесне дипломатске функције као и одговарајуће привилегије и имунитете.875 Конзули
губе обележја дипломатске функције у првој половини XVII века под утицајем два момента:
а) афирмације принципа националног суверенитета и независности који сам по себи чини
непримереним вршење грађанске и кривичне јурисдикције на територији друге државе и
б) конституисања сталних дипломатских мисија у Европи које преузимају одржавање по-
литичких односа између држава. Отуда дипломатске и судске функције које су припадале
конзулима постепено престају да се примењују и конзули се коначно формирају као пред-
ставници државе и њених грађана у области трговине, индустрије и пловидбе.876 У оквиру
режима капитулација и, уопште, екстратериторијалних система, конзули задржавају јурис-
дикцију у погледу грађанских и кривичних ствари у ваневропским земљама релативно дуго.
Рецимо, систем капитулације у Египту је престао тек 1937. године закључењем одговарајуће
Конвенције. Србија, Бугарска, Румунија, Иран, Сирија, Либан, Мароко и Тунис су се осло-
бодили екстратериторијалних режима тек након проглашења независности. Кина се осло-
бодила екстратериторијалних режима 1943. године на основу Уговора са САД и Великом
Британијом 1943. а са Француском Уговором од 1946. Пракса капитулација и екстратери-
торијалних режима представља реликт класичног евроцентристичког међународног права.
У генеричком смислу конзул би се могао одредити као лице овлашће-
но да обавља конзуларне функције у својству представника једне државе
на територији друге државе.877 Елементи ове дефиниције су: 1. конзули су
874 Чак и Конвенција о конзуларним односима у преамбули наводи, између осталог, да су већ у
давна времена успостављени конзуларни односи између народа.
875 Doc. A/C N. 4/108, Report by J. Zourek, Special Repporteur, стр. 75.
876 Ibidem.
877 Harvard Research, члан 1.(a).
постављени од стране државе одашиљања; 2. прихваћени су у том својству

од стране државе пријема, и 3. овлашћени су да врше конзуларне функције.
У овим оквирима креће се и дефиниција дата Конвенцијом о конзуларним
односима (1963).
Конзули се могу поделити на основу два критеријума: врсте конзула и
класе конзула.
Конзули се обично деле на две врсте – каријерне конзуле (consules missi;
consuls d’Etat) и почасне конзуле (consules electi). Истиче се више критеријума
за разликовање ове две врсте конзула. У основи, може се рећи да су каријер-
ни конзули државни службеници који посао обављају у складу са професио-
налним стандардима са припадајућим правима и обавезама (подлежу управ-
ној дисциплини, примају плату за свој рад, држављани су државе именовања
и слично). У односу на дефиницију каријерних конзула, одговарајућа дефи-
ниција почасних конзула је, углавном, негативне природе. Почасни конзули
су лица која се, по правилу, регрутују из пословног света државе пријема, за
свој рад не примају плату и не подлежу управној дисциплини.
Почасни конзули, дакле, имају извесне сличности са претечама установе конзула из
античког периода и раног средњег века. Повремено су се јављали предлози да се установа
почасних конзула укине. У извештају подкомитета постављеног од Комитета експерата за
прогресивну кодификацију међународног права у оквиру Друштва народа, истакнуто је, из-
међу осталог, да у највећем броју случајева почасни конзули су више ангажовани на својим
пословима него на пословима државе која им је доделила звање почасног конзула. – Подела
је упадљива и у пракси држава, будући да неке одашиљу и примају почасне конзуле а неке
одбијају да признају. Конвенција о конзуларним односима се, стога, определила за компро-
мисно решење. Посветила је посебну III главу почасним конзулима утврђујући да се одред-
бе овог дела не примењују на државе које не прихватају почасне конзуле.
Конвенција дели шефове конзулата на четири класе: генералне конзу-
ле, конзуле, вице конзуле и конзуларне агенте. Мада ове четири класе кон-
зуларних представника фигурирају у унутрашњим законодавствима већег
броја држава, као и у мировним уговорима закљученим након Првог свет-
ског рата, Конвенција је први међународни инструмент од општег интере-
са који изричито потврђује класе шефова конзуларних представништава.
Државе уговорнице су везане овом класификацијом у односу на шефове
конзуларних представништава, али задржавају слободу да својим унутра-
шњим законодавством одреде називе конзуларних службеника и других
запослених према свом нахођењу.
3.1. Успостављање конзуларних односа. Мада, како Конвенција у
преамбули подвлачи, конзуларни односи доприносе унапређивању прија-
тељских односа међу државама, успостављање конзуларних односа није
правна обавеза. Успостављање конзуларних односа врши се на бази спора-
зума заинтересованих држава.
Иако успостављање конзуларних односа није правна обавеза, упорно
и систематско одбијање једне државе да прихвати успостављање конзулар-
них односа са другим државама може се сматрати супротним обавези др-
жава да подстичу међународну сарадњу у решавању међународних пробле-
ма економске, социјалне, културне или хумане природе утврђеној чланом
1.(3) Повеље Уједињених нација.
Конзулат се може отворити на територији државе пријема само уз

њену сагласност. Сагласност се тражи, такође, и за седиште конзулата, ње-
гов ранг и конзуларно подручје878 као и за накнадне промене седишта кон-
зулата, његовог ранга или конзуларног подручја.
3.2. Стицање конзуларног статуса. Да би једно лице стекло конзулар-
ни статус потребно је да се испуне два услова:
1) постављење на конзуларну функцију од стране надлежног органа
државе одашиљања. Орган надлежан за постављење конзула, као и про-
цедура именовања, су у искључивој надлежности државе. У пракси се ге-
нерални конзули и конзули постављају или од шефа државе на препоруку
владе или од стране владе или министра спољних послова.
Лице постављено за конзула снабдева се званичним документом које
се назива патентно писмо (lettre patente; consular commission). У неким др-
жавама се формални документ у односу на вице конзуле или конзуларне
агенте назива другачије – декрет или патент (patente, licence, brevet или
decret). У патентном писму се потврђује својство конзула и наводе име и
презиме конзула, његова категорија и конзуларна класа, конзуларно под-
ручје и седиште конзулата. Доставља се дипломатским путем држави на
чијој територији шеф конзулата треба да врши своје функције. Конвенција
допушта да се, уколико то држава пријема прихвата, патентно писмо за-
мени нотификацијом идентичног садржаја.
2) Признање државе пријема да односно лице у својству конзула може
да обавља своје функције. Признање државе пријема даје се, по правилу, у
форми егзекватуре. По својој природи, егзекватура је дефинитивно при-
знање статуса конзула. Држава пријема може, уколико то околности нала-
жу, дати привремену сагласност шефу конзулата да обавља своје конзуларне
функције на њеној територији. Издавање егзекватуре је дискреционо право
државе пријема. Уколико одбије егзекватуру, држава пријема, по аналогији
са издавањем агремана код дипломатских представника, није дужна да пру-
жи било какво објашњење. Егзекватура се, по правилу, издаје шефу конзу-
ларне мисије. Егзекватура конзумира и сагласност државе пријема за све
чланове конзуларне мисије за које је шеф мисије одговоран. Држава пријема
може, аналогно са правилом које важи за дипломатску мисију, да тражи да
се величина конзуларне мисије креће у оквирима „разумног и нормалног“.879
Датум издавања егзекватуре служи као елеменат за утврђивање ран-
га конзула. Ранг се одређује унутар сваке класе конзула. Уколико је шеф
конзулата добио привремену дозволу да врши своје функције пре добијања
егзекватуре, датум издавања привремене дозволе одређује ред првенства.
3.3. Привилегије и имунитети

3.3.1. Основ привилегија и имунитета конзуларних представника.
Основ привилегија и имунитета конзуларних представника је функцио-
налне природе, будући да им је основна сврха да омогуће нормално и не-
878 League of Nations 1928, V. 4. doc. A. 15. 1928, V. 43; такође Phillimore, Commentaries upon Inter-
national Law, 1982, II, стр. 279.
879 Члан 4.(1–2) Конвенције.
сметано обављање поверених функција. Без привилегија и имунитета,

статус конзуларних службеника на територији државе пријема лишен је
практичне сврхе.880
Општа карактеристика конзуларних привилегија и имунитета, у по-
ређењу са одговарајућим привилегијама и имунитетима дипломатских
представника, је у њиховој ограничености која правни положај конзула
чини једном особеном смешом положаја дипломата и обичних странаца.
Оваквом решењу, које можемо сматрати помало неправедним с обзиром
на то да су конзули јавни државни службеници, у доброј мери допринела
је чињеница да је статус конзула дуго времена био регулисан унутрашњим
законодавствима држава. Конвенција о конзуларним односима унела је
елементе стабилности у ову материју, али није суштински одмакла од тра-
диционално неповољног правног положаја конзула. Због тога се у пракси
правни положај конзула ојачава на два колосека:
а) уношењем клаузуле најповлашћеније нације, било једнострано или
на бази реципроцитета, у конзуларне конвенције којом се имунитети, при-
вилегије и олакшице конзулима дају у обиму који није мањи од онога који
се даје конзулима треће државе;881
б) формирањем конзуларних одељења у дипломатском представ-
ништву тако да дипломатски представник обавља и конзуларне послове
или двојним дипломатско-конзуларним статусом представника државе
који обавља конзуларне послове.
Олакшице, привилегије и имунитети у конзуларном праву се деле на
олакшице, привилегије и имунитете које се односе на конзулат и оне које
се односе на конзуларне представнике.
3.3.2. Олакшице, привилегије и имунитети који се односе на конзулат.
Под конзуларним просторијама подразумева се зграда или део зграде која
се користи за службене потребе конзулата, без обзира на то да ли се ради о
згради која је у власништву државе одашиљања или је под закупом. Уколико
конзулат користи целу зграду, конзуларне просторије обухватају и припатке
зграде попут дворишта или баште. Припаци се сматрају интегралним дело-
вима зграде и подлежу истом правном режиму. Држава пријема је у обавези,
која произлази из давања пристанка на отварање конзулата, да омогући др-
жави именовања да на њеној територији стекне просторије за рад конзулата.
Обавеза је нешто блаже постављена од одговарајуће обавезе државе пријема
по Конвенцији о дипломатским односима и остварује се у складу са унутра-
шњим правом државе пријема. Држава именовања има право на употребу
националне заставе и грба праћено обавезом државе пријема да обезбеди
заштиту заставе и грба. Националне заставе државе именовања могу се ис-
таћи на згради конзулата, резиденцији шефа конзулата и на његовим пре-
возним средствима када се користе за службене потребе.882
881 „Consular intercourse and immunities“, Report by Jaroslav Zourek Special Rapporteur, YILC,
1957, II, стр. 96.
882 Luke Lee, Consular Law and Practice 1961, стр. 224.
Конзуларне просторије су неповредиве. Неповредивост конзулар-

них просторија подразумева две кумулативне обавезе државе пријема: а)
обавезу да онемогући своје представнике да уђу у конзуларне просторије
без пристанка шефа конзулата, лица које он одреди или шефа дипломат-
ске мисије државе именовања. У случају пожара или друге несреће која
захтева хитне заштитне мере пристанак шефа конзулата се претпоставља;
б) обавезу државе пријема да предузме све потребне мере да би спречила
насилан улазак у просторије конзулата или њихово оштећење, нарушавање
мира конзулата или повреду његовог достојанства.
За нормалан и несметан рад конзулата, поред неповредивости конзу-
ларних просторија, од значаја су и неповредивост конзуларне архиве и до-
кумената, слобода кретања и општења конзуларних представника.
Конвенција на недвосмислен начин утврђује да су конзуларна архива и
документи неповредиви у свако доба и ма где се налазили.883
Израз „конзуларна архива“ подразумева било какве документе и остале папире конзу-
лата заједно са намештајем у коме се архива налази. Реч „документ“ значи, пак, било који
папир који не улази у службену коресподенцију. Извесни документи попут докумената који
се тичу грађанског статуса (нпр. уверење о рођењу, браку или смрти које конзул издаје) не
подлежу правилу о неповредивости, будући да се и иначе користе у поступцима који имају
за циљ да утврде извесне правне чињенице или догађаје.
Слобода кретања конзуларних представника аналогна је одговарајућој
слободи дипломатских представника, иако су конзуларна подручја често
мања од државне територије. Сматра се да би конзул тешко могао да нор-
мално обавља своје функције уколико би био лишен слободе кретања. Сло-
бода кретања може бити ограничена из разлога националне безбедности
државе пријема. Конзулу може бити, као и дипломатским представницима,
забрањен улазак у одређене зоне.
Конвенција гарантује слободу општења конзулата за све службене свр-
хе. Разликују се две врсте општења:
а) општење са владом, дипломатским мисијама и другим конзулатима
државе именовања ма где се они налазили. У ту сврху конзулат може упо-
требљавати сва одговарајућа средства општења, укључујући дипломатске
или конзуларне курире, дипломатску или конзуларну вализу и поруке
кодексом или шифром. Конзулат може, међутим, поставити и користити
отпремну радио станицу само уз пристанак државе пријема. Конзуларна
вализа не сме бити ни отворена ни задржана. Ако надлежни органи др-
жаве пријема имају озбиљних разлога да посумњају да вализа садржи и
друге предмете осим службене преписке и докумената, они могу тражити
да отворе вализу у присуству овлашћеног представника државе имено-
вања. Ако органи државе именовања одбију тражење, вализа се враћа у
место порекла.
б) општење са органима државе пријема. Конзули, по правилу, опште
са локалним надлежним властима свог конзуларног подручја. Конвенција
предвиђа да могу општити и са централним органима државе пријема, ако

и уколико то допуштају закони, прописи и пракса државе или међународ-

ни споразуми. Пракса је у том погледу различита. Неке конзуларне конвен-
ције предвиђају право конзула да општи са централним органима само по-
средством дипломатских представника у држави пријема (нпр. конзуларна
Конвенција закључена између Кубе и Холандије 1913. године). Друге кон-
венције ограничавају право општења са централним органима власти на
случајеве када у држави пријема не постоји дипломатско представништво
државе именовања (конзуларна Конвенција закључена 1951. године између
Велике Британије и Норвешке).
3.4. Функције конзула. За разлику од дипломатских функција, конзу-
ларне функције су променљиве како у простору тако и у времену. Међуна-
родно право дуго времена није одређивало прецизан домашај и садржину
конзуларних функција. Примера ради, и у оквиру Комисије за међународно
право било је изражено схватање да конзули врше само комерцијалне ак-
тивности (actes gestiones), које подразумевају и активност државе у комер-
цијалним стварима, али да не могу деловати као представници државе.884
У оквиру Комисије за међународно право јавила су се два мишљења у
односу на утврђивање конзуларних функција. По једном није ни потреб-
но нити могуће наводити појединачно конзуларне функције конвенцијом,
већ ту ствар треба препустити заинтересованим државама. Указивано је
при том на решење Хаванске конвенције која у члану 10. само упућује на
право државе одашиљања и предвиђа да функције конзула треба да буду
утврђене од стране држава које успостављају конзуларне односе а у складу
са међународним правом.885
По другом схватању, Конвенција треба да утврди основне функције
конзула на општи начин уз навођење најважнијих функција конзула приме-
ра ради.
Конвенција се међутим, определила за треће решење у облику ену-
меративне дефиниције конзуларних функција. Овакво решење је отво-
рено критици. Енумеративна дефиниција конзула имала би своје пуно
оправдање, уколико би обухватала све конзуларне функције, тј. била ли-
митативне природе. Како то очигледно није, а по природи конзуларних
функција и не може бити случај, остаје потреба да се дâ општи, синтетички
појам конзуларних функција. Општа дефиниција конзуларних функција
коју је дао специјални известилац може се сматрати коректном. Он каже
да је функција конзула да брани, унутар свог конзуларног подручја, права
и интересе државе одашиљања и њених држављана и да пружа помоћ и
потпору држављанима државе именовања, као и да врши друге функције
утврђене релевантним међународним споразумима на снази или функције
које су им поверене од стране државе одашиљања чије је вршење у складу
са законима државе пријема.886
885 YILC 1959, I, стр. 171 i 174.
886 YILC 1957, vol. II, стр. 91.
Члан 5. Конвенције утврђује да се конзуларне функције састоје у:

а) заштити, у држави пријема интереса државе именовања и њених држављана, физич-
ких и правних лица, у границама које допушта међународно право;
б) помагању развоја трговинских, економских, културних и научних односа између
државе именовања и државе пријема и унапређењу, на сваки други начин, пријатељских
односа међу њима у оквиру одредаба Конвенције:
в) обавештавању свим допуштеним средствима, о условима и развоју трговинског,
привредног, културног и научног живота државе пријема, подношењу извештаја о овоме
држави именовања и давању обавештења заинтересованима;
г) издавању пасоша и путних исправа држављанима државе именовања, као и виза и
других одговарајућих докумената лицима која желе да путују у државу именовања;
д) пружању помоћи и потпоре држављанима, физичким и правним лицима државе
именовања;
ђ) делању у својству јавног бележника и службеника грађанског стања и вршењу слич-
них функција, као и вршењу извесних функција административне природе уколико се томе
не противе закони и прописи државе пријема;
е) заштити интереса држављана државе именовања, физичких и правних лица, у
погледу наслеђивања на територији државе пријема, у складу са законима и прописима др-
жаве пријема;
ж) заштити, у границама одређеним законима и прописима државе пријема, интереса ма-
лолетних и пословно неспособних лица, држављана државе именовања нарочито у случајевима
када се за њих захтева установљење старатељства (тутеле и курателе);
з) под резервом праксе и поступака на снази у држави пријема, заступање државља-
на државе именовања или предузимању мера за обезбеђење одговарајућих заступања пред
судовима или другим органима државе пријема како би се тражило у складу са законима и
прописима државе пријема, усвајање привремених мера ради очувања права и интереса тих
држављана у случајевима када ови, због одсутности или из других разлога не могу благовре-
мено бранити своја права и интересе;
и) достављању судских и вансудских аката или извршавања замолница у складу са међу-
народним споразумима на снази или, уколико такви споразуми не постоје, на сваки други
начин који је у сагласности са законима и прописима државе пријема;
ј) вршењу права контроле и инспекције, предвиђених законима и прописима државе
именовања, над поморским и речним бродовима који имају националност државе имено-
вања, над авионима уписаним у тој држави као и над њиховом посадом;
к) пружању помоћи бродовима, лађама и авионима поменутим у ставу (k) овог чла-
на као и њиховој посади; примању изјава о путовању ових бродова и лађа, испитивању и
визирању бродских папира и не дирајући у надлежност органа државе пријема у вршењу
анкета поводом инцидената насталих за време њиховог пута и решавању свих спорова из-
међу заповедника брода, официра и морнара, уколико их на то овлашћују закони и прописи
државе именовања;
л) вршењу свих других функција које држава именовања повери конзулату, а које за-
кони и прописи државе пријема не забрањују, или којима се држава пријема не противи
или који су поменути у међународним споразумима на снази између државе именовања и
државе пријема.
Могло би се рећи да конзуларне функције поседују неколико каракте-
ристичних особина: а) одликују се ширином и екстензивношћу; б) одређе-
не су у широким формулацијама, допуштајући државама које успостављају
конзуларне односе да их прецизирају, прошире или сузе; в) вршење конзу-
ларне функције подвргнуто је регулативи унутрашњег права; г) конзуларне
функције су ratione materiae везане за комерцијалне, неполитичке активно-
сти државе и њених држављана, физичких и правних лица – actes gestiones.
3.5. Олакшице, привилегије и имунитети конзула

3.5.1. Лична неповредивост. Чињеница да је конзул, макар у ограниче-
ном обиму, представник државе именовања на територији државе пријема
рађа за потоњу обавезу заштите личности, слободе и достојанства конзула.
Конвенција признаје личну неповредивост конзула у ограниченом смислу.
Наиме, конзули могу бити у затвору или притвору само у случају тешког
кривичног дела и то на основу одлуке надлежне судске власти.887 Уз то,
конзули могу бити хапшени и подвргнути другом облику ограничења лич-
не слободе само у поступку извршења правоснажне судске одлуке. Држава
пријема је дужна да у најкраћем року обавести шефа конзулата у случају
хапшења или притварања члана конзуларног особља или покретања кри-
вичног поступка против њега. Ако се ове мере односе на шефа конзула-
та држава пријема треба о томе дипломатским путем да обавести државу
именовања.888
Лична неповредивост рађа и обавезу на страни конзула да се појави
пред надлежним органима ако се против њега поведе кривични поступак.
Решење усвојено Конвенцијом је израз укорењене праксе која се поче-
ла конституисати у другој половини XVIII века као реакција на негацију
личне неповредивости конзула након што су изгубили статус представни-
ка државе.
Зоурек у том смислу наводи Барбуит случај из 1737. године када је један енглески суд
одбио да призна имунитет руском конзулу што је послужило као преседан за формирање
праксе порицања личне неповредивости конзула у многим земљама Европе и Америке.889
У одговору на такву судску праксу, у конзуларне конвенције се уноси клаузула о личној
неповредивости конзула која, у основи, кореспондира решењу утврђеном Конвенцијом.890
3.5.2. Имунитети и привилегије конзула. Конзули поседују имунитет
у судском и управном поступку у држави пријема. Судски и управни иму-
нитет конзула није персоналне већ функционалне природе, везан за дела
извршена у обављању конзуларних функција. У односу на приватне акте,
акте предузете ван и независно од њихових функција, конзули у потпу-
ности подлежу надлежности органа државе пријема. Имунитет у односу на
службене акте је потпун, тако да ниједан кривични поступак не може бити
покренут у вези са њима. Док је лична неповредивост резервисана за кон-
зуларне функционере имунитети се, по Конвенцији, односе и на конзулар-
не службенике тј. лица која обављају административне и техничке посло-
ве у конзулату. Конвенција се, дакле, определила за екстензивни концепт
функционалног имунитета, будући да се имунитет конзула односи на дела
извршена у обављању конзуларних функција а не само за службене радње
извршене у оквиру конзуларне функције.
887 Report of the International Law Commission covering the work of its twelfth session 25. April – 1.
July 1960., G.A. suppl. No. 9 (A) 4425.
890 Report of the International Law Commission covering the work of its twelfth session 25. April – 1.
July 1960., G.A. Official Records: fifitheenth session, suppl. No. 9 (A. 4425, p. 24).
Будући да је ограничен ratione materiae, судски, кривични и грађан-

ски имунитет, конзула је релативне природе. Грађански имунитет конзула
је додатно ограничен јер се не примењује у случају грађанског поступка:
(а) покренутог на основу уговора који је неки конзул закључио у личном
својству, као и (б) грађанског поступка које је покренуло неко треће лице
за штету насталу из незгоде коју је у држави пријема проузроковало неко
возило, брод или ваздухоплов.891
Релативна природа конзуларних имунитета изражава се и у одредби
Конвенције која утврђује да се конзул може прећутно одрећи имунитета
покретањем поступка у ствари у којој би уживао судски имунитет.892
Одрицање од имунитета у грађанском и управном поступку не значи
одрицање од имунитета у погледу мера извршења мера пресуде за које се
тражи посебно одрицање.893
Конзули су подвргнути обавези сведочења у судском и управном по-
ступку пред органима државе пријема. Ова обавеза је по својој природи lex
imperfecta, будући да у случају одбијања да сведоче никакве мере или санк-
ције против конзула се не могу применити. Конзули нису дужни да сведоче
о чињеницама које се односе на вршење њихових функција нити да показују
преписку и званична документа која се на вршење тих функција односе.
Конзули поседују и низ привилегија. Ослобођени су, по правилу, од
режима социјалног осигурања, као и од фискалних дажбина. Ово осло-
бођење се односи на непосредне порезе а не односи се једино на: а) конзуле
који су држављани државе пријема и б) конзуларне службенике који су ан-
гажовани у било којој професионалној активности која је одвојена од њи-
хових конзуларних функција. Надаље, конзули су ослобођени од царина и
царинских прегледа за предмете намењене за службене потребе конзулата
као и за предмете намењене за личну употребу конзуларног функционера
и чланове његове породице који живе у његовом домаћинству.894
Лични пртљаг конзуларних функционера и чланова њихових породи-
ца ослобођени су царинског прегледа. Пртљаг може бити прегледан само у
случају да постоје озбиљни разлози за сумњу да садржи предмете чији је
увоз и извоз забрањен прописима државе пријема. Овај преглед се може
обавити само у присуству конзуларног функционера или заинтересованог
члана његове породице.
Почасни конзули поседују мањи обим имунитета и изузећа од јурис-
дикције државе пријема. Рецимо, правило о неповредивости конзуларних
просторија895 је знатно блаже постављено у погледу просторија конзулата
којим руководи почасни конзул.896 Опште правило о личној неповредиво-
сти конзуларних функционера не односи се на почасне конзуле. Надаље
891 Детаљније, ibidem, стр. 245.

893 Ibidem, члан 45.(3).
894 Ibidem, члан 45.(4).
привилегије и имунитети не признају се члановима породице почасног

конзуларног функционера или конзуларног службеника.
3.6. Престанак функције конзула. Конвенција о конзуларним односи-
ма наводи неколико релевантних начина престанка функције конзула: а)
саопштењем државе именовања држави пријема да су престале функције
конзула; б) повлачењем егзекватуре и в) саопштењем државе пријема др-
жави именовања да је престала да сматра односно лице чланом конзулар-
ног особља. Може се рећи да су ово карактеристични, општи основи прес-
танка конзуларних функција. Функције конзула могу престати и на друге
начине, примера ради, смрћу конзула, нестанком државе именовања и пре-
кидом конзуларних односа.
XIV. МУЛТИЛАТЕРАЛНА ДИПЛОМАТИЈА
Affair, A., Diplomatic immunity: application of the restrictive theory of diplomatic immunity,
HJIL, vol. 29, 1988; Alessandrini, A., Valigia diplomatica, Suzzara, 1985; Anzilotti, A., Corso di
diritto internazionale, Padova 1955; Attina, F., Diplomazia epolitica estera, Milano, 1979; Barston,
R. P., Modern Diplomacy, London, 1997; Бартош, М., Међународно јавно право, II, 1956; Beiley,
S., The General Assembly of the UN, A Study of Procedure and Practice, London, 1960; Berković,
Svjetlan, Diplomatsko i konzularno pravo, Zagreb, 1997; Beti, A., Il diritto delle organizzazioni
internazionali, Padova, 1981; Bosco, G., Lezioni di dirito internazzionale publicco, Padova, 1977;
Bosco, G., Lezioni, Milano, 1981; Bowet, T., The law of International Institutions, London, 1973;
Briggs, J., The Law of Nations, New York, 1952; Brownlie, I., Principles of Public International
Law, 5th edn., Oxford, 2002; Cassese, A., Il diritto internazionale nel mondo contemporaneo,
Torino, 1967; Cassese, A., International Law, Oxford, 2005, 2nd edn; Clanahan, C., Diplomatic
immunity, Washington, 1989; Демин, Ј. Г., Дипломатическое право, Москва, 1987; Ђорђевић,
Митић, Дипломатско и конзуларно право, Београд, 2000; Fennessy, J. G., „The 1975 Vienna
Convention on the Representation of States in their Relations with International Organizations of
a Universal Character“, AJIL, 76/1976; Fox, H., The Law of State Immunity, Oxford, 2002; Green,
M., International Law, London, 1987; Gross, Immunities and Privileges of Delegations to the
United Nations, International Organization, vol. XVI, no. 3, 1962; Henkin, L., Pugh, R., Schachter,
O., and Smith, H., International Law Cases and Materials, 3rd edn, St Paul, 1993, chapter 4 and
5; Јелић, А., Савремено дипломатско право, Београд, 1978; Kunž: „Privileges and Immunities
of the International Organitaions“, All, 1947, no. 4. Митић, М., „Бечка конвенција о предста-
вљању држава у њиховим односима са међународним организацијама универзалног карак-
тера“, Међународни проблеми, 1976, бр. 1; Митић, М., Дипломатске и конзуларне функције,
Београд, 1978; Murty, B. S., The International law of Diplomacy, Dordrecnt-Nijhoff, 1989; Nguyen
Quoc Dinh, P. Daillier and A. Pellet, Droit International Public, 7th edn., Paris, 2002; Oppenheims
International Law, (eds. R. Y. Jennings and A. D. Watts), 9th edn., London, 1992; Pecoratto, T.,
Diplomatic Immunity, Application of the Restrictive theory of diplomatic immunity, Harvard, I.L.J.,
vol 29, No 2, 1988; Perrenoud, Regime des privileges des missions diplomatiqes et des organizations
Internationales en Suisse, J. Siotis, Esaai sur le Secretarial International, 1963; Пиндић, Д., „Ди-
пломатско право и ОУН“, М. пол., бр., 771/1982; Potter, Permanent Delegationis to the League of
Nations 1930; Whiteman, M., Digest of International Law, Washington, 1968.
1. ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ
Под мултилатералном дипломатијом подразумева се представљање
држава у њиховим односима са међународним организацијама и на кон-
ференцијама које се сазивају од стране или под окриљем међународне
организације. Право представљања у конкретном случају се, по правилу,
признаје државама чланицама конкретне међународне организације, мада
под извесним условима и државе нечланице, па и недржавни ентитети,
могу поседовати то право.
Сам израз „мултилатерална дипломатија“ је пре дескриптивне природе него што изра-
жава суштину овог облика дипломатског представљања. Наиме, основни однос се у конкрет-
ном случају успоставља између међународне организације, на једној страни, и државе,
XIV. Мултилатерална дипломатија 345
на другој страни. Другим речима, између организације и државе – чланице успоставља се
билатерални однос. Чињеница да се тај однос успоставља са већим бројем, ако не и са свим
државама чланицама, не даје му, строго гледано, карактер мултилатералног односа. Мулти-
латерални је пре однос између држава чланица организације међусобно а не однос између
организације и чланице. У супротном би се и дипломатски односи државе А са државама
B, C, D, и Е могли назвати мултилатералном дипломатијом. Тзв. мултилатерална диплома-
тија је настала на таласу институционализације међународних односа, посебно, настанка
међународних организација. Сам живот и активност међународних организација немогуће
је замислити без представника држава, будући да су међународне организације и средиште
у коме државе чланице усклађују своје активности у циљу остваривања циљева и задатака
међународне организације. Поред тога, успешан рад представника држава у међународној
организацији претпоставља дипломатски статус представника држава јер међународне ор-
ганизације, као нетериторијалне јединке, раде на територији државе домаћина.
Ова органска веза наглашена је и у уставним актима међународних организација. Ре-
цимо, члан 105.(2) Повеље утврђује да „Представници чланова УН и службеници Органи-
зације уживају: ... повластице и имунитете који су потребни да самостално обављају своје
функције у вези с Организацијом.“
Поред уставних аката међународних организација, извори права представљања држа-
ва у међународним организацијама су и уговори са државом – домаћином и посебне кон-
венције које регулишу статус међународне организације попут Конвенције о привилегијама
и имунитетима УН од 1946. године.
1975. године донета је Конвенција о представљању држава у њиховим односима са
међународним организацијама универзалног карактера.
Примена Конвенције није ограничена на представљање држава у њиховим односима
са међународним организацијама универзалног карактера. Правила садржана у Конвенцији
могу се примењивати и на односе држава и других међународних организација било као
обичајна правила или на основу посебног споразума између држава и међународних орга-
низација које немају универзални карактер. У том смислу је и редигован члан 2. Конвенције.
Већ су се претече модерних организација – речне комисије и административне уније
– суочиле са питањем правног статуса представника држава у саставу ових тела. Рецимо,
још 1826. године. Конвенцијом о контигентима Панамског конгреса утврђено је да пред-
ставници влада у саставу Управне комисије уживају привилегије и имунитете у обиму који
одговара привилегијама и имунитетима дипломата у билатералним мисијама.897 Сличан
статус имали су чланови Међународне финансијске контролне комисије за Грчку из 1898,
чланови Сталне комисије за Рајну основане немачко-француским споразумом из 1804.
те чланови међународне комисије формиране Берлинским актом о пловидби Конгом из
1885.898 Такав статус имали су и стални службеници европске комисије која се на основу
Париског уговора из 1856. старала о пловидби Дунавом. Не мањи значај имала су и правила
која су уређивала правни положај сталних административних састава у унијама које су се
бавиле поштом, телеграфом, мерама и теговима, железничким саобраћајем и сл. Сматра се,
чак, да се у тим унијама ваљају тражити зачеци сталног представљања држава у међуна-
родним телима.899 Своје право значење сталне мисије добијају, међутим, у универзалним
политичким организацијама – Друштву народа и Организацији УН. Томе су допринела два
момента. С једне стране, позиција универзалних политичких организација у чијој надлеж-
ности су се нашла питања која посредно или непосредно дирају у виталне политичке, еко-
номске и социјалне интересе држава. С друге стране, талас демократизације међународног
права који започиње управо Пактом Друштва народа. Члан 7.(4) Пакта Друштва народа
предвиђао је да „представници држава и службеници Друштва народа када су ангажова-
ни послом Друштва народа, уживаће дипломатске привилегије и имунитете“. Прва стална
мисија у Друштву народа отворена је 1920., а већ 1937. године отворено је 36 сталних ми-
сија.900 Југославија је сталну мисију при Друштву народа отворила 1926. године, а од 1924.
године шеф дипломатске мисије у Берну био је истовремено акредитован код Генералног

898 J. Kunž: Privileges and Immunities of the International Organisations, 1947, no. 4, стр. 282.
899 Ibidem, стр. 829–834.
900 J. Siotis, Essai sur le Secretariat International, 1963, стр. 35–40.
секретара Друштва народа у својству сталног делегата. Положај сталних мисија при
Друштву народа није био регулисан на прецизан и потпун начин. Томе је у великој мери
допринела и политичка позиција Швајцарске као стално неутралне државе. Правни ок-
вир унутар кога је регулисан положај чланова сталних мисија утврђен је у основи одлу-
ком Швајцарске Владе од 21. августа 1922. године, која утврђује обавезе кантоналне Владе
у Берну и Генералног секретара Друштва народа901. Опште правило у систему Уједињених
нација о положају сталних мисија садржана је у члану 105.(2) Повеље УН који предвиђа да
представници чланица УН и службеници Организације уживају привилегије и имунитете
који су неопходни за независно вршење њихових функција у вези са Организацијом. Одред-
ба је конкретизована Конвенцијом о привилегијама и имунитетима УН (1946). Резолуција
Генералне скупштине 257 А (III) једногласно усвојена 3. децембра 1948. године, констатује
да је присуство сталних мисија у функцији остварења циљева и принципа УН и, посебно,
служи одржавању неопходне везе између држава чланица и секретаријата у периоду између
заседања различитих органа УН. У циљу институционализације сталних мисија, Резолуција
препоручује да пуномоћја сталним представницима држава издаје шеф владе или министар
иностраних послова и доставља их Генералном секретару. Од интереса је такође и Спора-
зум о седишту УН закључен 1947. године.
Мултилатерална дипломатија је нови, специфичан део corpus iuris
diplomaticusa. Од билатералних дипломатских мисија разликује се по својој
правној природи и, мада у знатно мањем обиму, по правном положају
представника држава при међународним организацијама.
Што се правне природе мултилатералне дипломатије тиче, основна
разлика између билатералне и мултилатералне дипломатије произлази из
разлика у правној природи субјеката између којих се релевантан однос
успоставља. Код мултилатералне дипломатије ради се о односу између
државе и међународне организације. Разлика у субјективитету држава и
међународних организација се у конкретној ствари изражава у томе што у
дипломатском односу између државе и међународне организације, држава
врши активно право посланства а међународна организација пасивно пра-
во. Активно право посланства међународне организације врше спорадич-
но и на ad hoc основи. Даље, с обзиром на то да су међународне органи-
зације, или барем координирајуће међународне организације, средиште у
коме државе – чланице усклађују своје акције ради остваривања утврђених
циљева, представљање у међународној организацији обухвата и међусоб-
но представљање чланица унутар организације или њених органа. Затим,
како су међународне организације нетериторијални субјекти међународног
права, у основни однос држава – међународна организација се у одређеној
мери укључује и држава на чијој територији се налази седиште међунаро-
дне организације. Тешко је, међутим, из те чињенице извући закључак да
мултилатерална дипломатија представља тространи однос (држава чланица
– међународна организација – држава седишта организације), јер је мулти-
латерална дипломатија, како то јасно произлази из функција сталне мисије
при међународној организацији, однос између државе-чланице и међуна-
родне организације. Однос између међународне организације и државе се-
дишта није, правно гледано, елеменат појма мултилатералне дипломатије
већ је пре услов за нормално и успешно обављање задатака сталне мисије.
У односу различитих и неједнаких субјективитета државе и међуна-
родне организације, мултилатерална дипломатија је дизајнирана према
901 Potter, Permanent Delegations to the League of Nations, 1930, стр. 8.
субјективитету међународне организације тако да њен оквир не предста-

вља суверенитет државе већ функционална надлежност организације.
Конвенција о представљању држава у њиховим односима са међунаро-
дним организацијама универзалног карактера (1975) разликује три облика
мултилатералне дипломатије:
а) сталне мисије при међународним организацијама;
б) представнике држава на међународним конференцијама сазваним
од стране међународне организације или под њеним окриљем;
в) посматрачке мисије држава-нечланица.
2. СТАЛНЕ МИСИЈЕ ПРИ

МЕЂУНАРОДНИМ ОРГАНИЗАЦИЈАМА
Успостављање сталних мисија при међународној организацији је пра-
во, а не обавеза државе-чланице. Држава-чланица успоставља сталну ми-
сију при међународној организацији једностраним актом у форми нотифи-
кације надлежном органу организације, будући да право на успостављање
мисије произлази из чланства у међународној организацији. Нотификација
треба да садржи релевантне чињенице које се тичу именовања чланова ми-
сије, положаја, звања и ранга, те податке о члановима домаћинства и дру-
гим лицима ангажованим у сталној мисији.902
Држава-чланица акредитује представнике у међународној организа-
цији слањем акредитивних писама надлежном органу међународне орга-
низације. По правилу, под надлежним органом се подразумева генерал-
ни секретар или директор међународне организације. Важно је, међутим,
напоменути да представници државе нису акредитовани код надлежног
органа већ код организације као такве. У супротном подразумевало би се
право надлежног органа да врши одговарајућу контролу и право да одбије
личности које је држава чланица поставила. Такво право, међутим, држа-
ве-чланице не признају.903 Акредитивна писма шефа мисије даје шеф др-
жаве, председник владе, министар иностраних послова или, уколико је то
правилима организације дозвољено, други надлежни органи државе име-
новања904 У пракси се под „другим надлежним органима државе имено-
вања“ сматрају шефови одговарајућих ресора, (рецимо, министар здравља
за Светску здравствену организацију или министар транспорта за Органи-
зацију за међународно цивилно ваздухопловство). Састав и организација
сталне мисије при међународној организацији одговара, mutatis mutandis,
дипломатским мисијама које једна држава акредитује код друге државе. Да-
кле, мисију поред шефа мисије сачињава и дипломатско особље, админи-
стративно и техничко особље и послужно особље.905 Број особља мисије
902 В. детаљно: Perrenoud, Regime des privileges des missions diplomatiques et des organisations inter-
nationales en Suisse, стр. 60. и даље.
904 L. Gross, „Immunities and Privileges of Delegations to the United Nations“, International Organi-
zation, vol. XVI, no. 3, 1962, стр. 491.
не треба да прелази оквире разумног и нормалног с обзиром на функцију

Организације, потребе дотичне мисије и на околности и услове у држави.906
3. ФУНКЦИЈЕ СТАЛНЕ МИСИЈЕ

Конвенција утврђује неколико главних функција сталних мисија:
1. представљање државе именовања при међународној организацији.
Држава чланица, посредством представничке функције сталне мисије, кому-
ницира са Организацијом и њеним органима. Мисија, а посебно шеф мисије,
говоре и предузимају радње у име и за рачун државе која их је именовала.
2. Одржавање веза између државе именовања и организације. Могло би
се рећи да је ово основна, специфична функција сталне мисије при међуна-
родној организацији. Суштина ове функције може се изразити на примеру
УН као „одржавање везе са Секретаријатом Уједињених нација на трајној
основи, извештавање о ранијим састанцима, предвиђање будућих састана-
ка и делање у смислу канала комуникације те центра за прикупљање ин-
формација за односе њихове државе са Уједињеним нацијама“.907
3. Вођење преговора са Организацијом и у оквиру Организације. Ради
се о класичној дипломатској функцији аналогној функцији преговарања
дипломатских представника. Шеф сталне мисије при међународној орга-
низацији поседује ограничено претпостављено пуномоћје, тј. може водити
преговоре и предузимати извесне радње у вези са закључењем уговора на
основу функције коју обавља.
4. Упознавање са делатношћу Организације и подношење извештаја о
томе влади државе именовања. Конкретна функција је, у основи, обухваће-
на општом функцијом одржавања везе између државе именовања и Ор-
ганизације. Ова функција сталне мисије је широко одређена. Она има два
вида. С једне стране, подразумева непосредно учешће сталне мисије у раду
пленарног органа међународне организације и у изборним органима Орга-
низације у којима је држава именовања заступљена. С друге стране, када
се ради о Уједињеним нацијама, у односу на активност изборних органа у
којима држава именовања није заступљена, ова функција сталне мисије се
поклапа са упознавањем државе именовања са делатношћу органа на осно-
ву чињеница прикупљених посредно.
5. Заштите интереса државе именовања у односу на Организацију.
Ради се о класичној дипломатској функцији која је у конкретном случају
умањена за конзуларне функције и посебно дипломатску заштиту. Функ-
ција заштите интереса државе именовања је, дакле, ограничена функцио-
налном надлежношћу Организације.
6. Рад на остваривању циљева и начела Организације сарадњом са Ор-
ганизацијом и у оквиру Организације.
Олакшице, привилегије, имунитети сталне мисије се, попут оних који
се тичу дипломатских представника, могу поделити на две групе: а) олак-
шице, привилегије и имунитети сталне мисије; и б) олакшице, привиле-

гије и имунитети чланова сталне мисије. У оба вида постоји суштинска
сличност, добрим делом и идентичност, између привилегија и имуните-
та сталних мисија и класичних дипломатских привилегија и имунитета.
Уосталом, уговори о седишту међународних организација практично без
изузетка садрже одредбу по којој стални представници држава чланица
уживају привилегије и имунитете аналогне онима које поседују акредито-
вани дипломатски представници.
Могуће је дијагностиковати само пар специфичности привилегија и
имунитета представника држава при међународној организацији. Најпре,
правни основ привилегија и имунитета представника држава при међу-
народној организацији је искључиво функционалне природе. У том сми-
слу индикативан је и члан 105. (2) Повеље који привилегије и имунитете
представника држава у Организацији УН везује за „независно обављање
њихових функција у вези са Организацијом“. Надаље, поштовање приви-
легија и имунитета представника државе при међународној организацији
није само интерес државе одашиљања већ и међународне организације. У
дискусијама које су у VI Комитету Генералне скупштине вођене током ње-
ног 22. заседања снажно је наглашено да сама Организација има интерес па
представници држава у пуној мери уживају привилегије и имунитете.908
Правни интерес уз поштовање привилегија и имунитета представника
при међународној организацији држава именовања, дакле, дели са међуна-
родном организацијом. У том смислу постоји и обавеза надлежних органа
Организације, посебно административних и извршних органа, да воде ра-
чуна о поштовању привилегија и имунитета представника држава од стра-
не органа државе седишта.
4. ДЕЛЕГАЦИЈЕ ПРИ ОРГАНИМА МЕЂУНАРОДНЕ

ОРГАНИЗАЦИЈЕ И НА КОНФЕРЕНЦИЈАМА
Конвенција на широк начин утврђује право држава да упуте делега-
цију у орган међународне организације или на конференцију у складу са
правилима Организације. У наведеној одредби Конвенције реч „држава“
користи се у генеричком значењу, тако да обухвата државе-чланице и др-
жаве-нечланице.
Одашиљање делегација у орган међународне организације је, по пра-
вилу, резервисано за државу чланицу. Право државе-нечланице да упути
делегацију у орган Организације се посебно стипулише уставним актом
Организације (примера ради, држава нечланица УН, ако је страна у спо-
ру који разматра Савет безбедности, биће позвана да учествује без права
гласа у расправи о томе спору на основу члана 32. Повеље УН). Делега-
ција коју држава-чланица упућује у орган међународне организације је, по
својој природи, привремена, временски ограничена мисија за разлику од
сталне мисије при међународној организацији. Правни положај овакве ми-
908 YILC 1968, vol. II, стр. 134.
сије уређен је Конвенцијом о привилегијама и имунитетима УН (1946). У

Конвенцији се предвиђа да представници држава-чланица при главним и
помоћним органима УН уживају за време вршења дужности, као и у току
путовања у место или из места где се одржава састанак, дипломатске при-
вилегије и имунитете.
У том погледу, дакле, нема материјалне разлике између статуса делега-
ција при органима међународне организације и на конференцијама, на јед-
ној, и сталних мисија при међународној организацији, на другој страни. То
посебно важи за Конвенцију о представљању држава у њиховим односима
са међународним организацијама универзалног карактера (1975) која тежи
њиховом изједначавању у погледу правног положаја. Штавише, одредбе
Конвенције се непосредно примењују и на делегације држава-нечланица
при органима међународне организације.
Конвенција909 утврђује да представници држава чланица при главним
и помоћним органима УН поседују следеће привилегије и имунитете: а)
имунитет од личног хапшења или задржавања или заплене њиховог личног
пртљага, као и уколико се тиче њиховог деловања у својству представника,
сваки судски имунитет; б) неприкосновеност свих писмена и докумената;
в) право употребе шифре као и право примања докумената или преписке
по куриру или у запечаћеним вализама: г) ослобођање за њих и њихове
брачне другове у погледу свих ограничења усељавања, свих формалности
пријављивања странаца и обавеза националне службе у земљама које они
посећују или кроз које пролазе вршећи своје функције; д) исте олакшице
у погледу монетарних или девизних прописа које су дате представници-
ма страних влада који се налазе у привременој званичној мисији; ђ) исте
имунитете и олакшице у погледу њиховог личног пртљага, као што имају
и дипломатски агенти; и e) оне привилегије, имунитете и олакшице који
нису у опреци са горе изложеним а које уживају дипломатски агенти, изу-
зев права тражења ослобађања од царине на увезене предмете, изузев оних
који чине саставни део њиховог личног пртљага, трошарина, или промет-
них такса на увезене предмете.910
Конференције сазване од стране међународне организације, као и кон-
ференције које се одржавају под окриљем УН, имају посебан, аутономан
правни статус, будући да представљају конференције држава. Правни по-
ложај делегација држава-чланица на конференцијама утврђен је Конвен-
цијом о привилегијама и имунитетима УН, која је послужила као модел и
за одговарајућа правила у другим међународним организацијама. Одредба
о дипломатском статусу представника држава-чланица при главним и по-
моћним органима УН односи се и на представнике држава на конферен-
цијама које сазивају УН. Конвенција о представљању држава у њиховим
односима са међународним организацијама универзалног карактера доно-
си елеменат прогресивног развоја, с обзиром да привилегије и имунитете
које уживају представници држава-чланица на међународним конферен-
909 Одељак 11. члан ИВ – Представници чланица.
910 UNPS, vol. I, „Службени лист СФРЈ“, број 20/1950.
цијама проширује и на представнике држава-нечланица. Представници

држава-нечланица на међународним конференцијама могу дипломатске
привилегије и имунитете стећи и посредно, ако се ради о дипломатским
представницима нечланице акредитованим на територији државе седишта
5. ПОСМАТРАЧИ ПРИ ОРГАНИМА УН

И НА КОНФЕРЕНЦИЈАМА
Државе нечланице развиле су праксу упућивања посматрача у седиште
УН у Њујорку као и њену канцеларију у Женеви. Ratio слања сталних пос-
матрача је у уважавању улоге УН и жељи државе одашиљања да се упозна
са активностима Организације које, директно или индиректно, могу имати
последице по њихове интересе.
Прва земља која је упутила сталне посматраче у седиште Организације УН била је
Швајцарска још 1946. године. Ту праксу су следиле и друге државе које у том моменту нису
биле чланице Организације попут Аустрије, Финске, Италије и Јапана. Сталне посматраче
у Организацији имале су и Савезна Република Немачка, Монако, Република Кореја, Сан
Марино и Република Вијетнам. Још 60-их година прошлог века Света столица је, такође,
поставила сталне посматраче у Њујорку и Женеви.
Институт сталних посматрача при Организацији УН настао је у самој
пракси Организације. Повеља УН, а ни Споразум о седишту Организације,
не предвиђају сталне посматраче.911
Пракса САД као државе у којој је смештено седиште Организације је
варирала с обзиром на то да није имала чврсто упориште ни у наведеним
међународним инструментима а ни у законским прописима. Понекад се
пракса руководила и политичким резоном. Рецимо, ДР Немачкој дуже вре-
мена није било допуштено да отвори сталну посматрачку мисију у Њујор-
ку мада је СР Немачка претходно отворила такву мисију.
Конвенција о представљању држава у њиховим односима са међуна-
родним организацијама уноси две новине у материју посматрача при орга-
нима међународне организације. Прво, Конвенција утврђује право држава
нечланица да упућују делегације посматрача у орган или на конференцију
у складу са правилима Организације.912 Друго, Конвенција изједначује ста-
тус посматрача држава – нечланица са делегацијама држава чланица при
органима међународне организације. Тако су и посматрачи при међунаро-
дним организацијама у погледу свог правног статуса постали интегрални
део corpus juris diplomaticus-а.
Део IV Конвенције насловљен са „Делегација посматрача при органима и на конферен-
цијама“ састоји се, у ствари, из два члана. Члан 71. – слање делегације посматрача – утврђује
одговарајуће право државе нечланице, а члан 72. стипулише да се одредбе од чл. 43. до 70.
Конвенције односе на посматраче. Уз члан 42. који регулише упућивање делегације у органе
међународне организације, наведени чланови Конвенције чине део III Конвенције насло-
вљен са „Делегације при органима и на конференцијама“. Ова чињеница речито говори да
911 В. детаљније: United Nations Juridical Yearbook 1962. (ST/LEG/8), fas. 2, стр. 236.
су редактори Конвенције повукли знак једнакости у правном положају између делегација

при органима међународне организације и посматрачким мисијама.
Конвенција не регулише сталне посматрачке мисије недржавних ентитета које су се
конституисале у пракси Организације УН.
У пракси УН установљено је неколико категорија посматрачких мисија
недржавних ентитета: 1. посматрачке мисије специјализованих агенција
чија је веза са Организацијом успостављена на основу чланова 57. и 63. По-
веље УН; 2. посматрачке мисије владиних организација који стутус стичу
на основу резолуције Генералне скупштине попут Арапске лиге, Европске
економске заједнице, Исламске конференције, Азијско-афричког правног
консултативног комитета итд; 3. посматрачке мисије народно-ослободи-
лачких покрета који статус стичу на основу посебне резолуције Генералне
скупштине УН (PLO – Res 3237 (XXXI) – SWAPO – Res 31/152) уколико су
признати од стране Организације афричког јединства; 4. посматрачи извес-
них невладиних организација који располажу јавноправним овлашћењима
као што су Међународни комитет Црвеног крста или Малтешки витешки
ред. Активности посматрачких мисија су широке и разноврсне. Не могу,
међутим, да учествују у гласању као и да подносе предлоге било мериторне
или процедуралне природе.
XV. ГРАНИЦЕ У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ
Andrassy, „Les relations internationales de voisinage“, R.C.A.D.I., 1951-II, vol. 79; Andrassy,
„Les rapports de frontiere et de voisinage entre la Yougoslavie et les Etats limotrophes“, JRMP, br.
1/1956; Bardonnet, D., „Frontieres terrestres et frontieres maritimes“, A.F.D.I., 1989; Bardonnet, D.,
„Les frontieres terrestres et la relativite de leur trace“, R.C.A.D.I., 1976 – V, vol; 153; Бартош, М.,
Међународно јавно право, II, 1956; Blum, Y.Z., Historic Titles in International Law, Nijhoff, 1965;
Boggs, International Boundaries, 1940; Convern, Daniel, „Nationalism, Boundaries and Violence“,
Millennium, V 28, No 3/1999; Corten, O., Demembrements d’Etats et delimitations territoriales:
l’uti possidetis en question, Bruylant, Bruxelles, 1999; Costanza, C. E., Gli Stati Contamini nel
Diritto Internazionale, Herbita, Palerme; De La Pradelle, La frontiere, Ed. Internationales, 1928;
De Visscher, „Larbitrage de lUe Palmas“, R.D.I.L.C., 1929; De Visscher, Problemes de confins en
droit international public, Pedone, 1969; Decenciere-Ferrandiere, „Essai historique et critique
sur l’occupation comme mode d’acquerir les territoires en droit international“, R.D.I.L.C., 1937;
Distefano, G., „La notion de titre juridique et les differends territoriaux dans lordre international“,
R.B.D.I., 1998; Dupuy, P. M., „La cooperation regionale transfrontaliere et le droit international“,
A.F.D.I., 1977; Francois, J. P. A., „Reflexions sur loccupation“, Mel. Guggenheim, 1968; Fricker,
Gebite und Gebietshoheit, 1901; Genet, R., „Notes sur l’acquisition par occupation et le droit des
gens traditionnel“, R.D.I.L.C., 1934; Hall, W. E., Treaties on International Law, 1924; Jennings, R. Y.,
The Acquisition of Territory in International Law, Manchester U. P., 1963; Jeze, G., Etude theorique
et pratique sur l’occupation comme mode d’acquerir les territoires en droit international, Paris, 1896;
Johnson, D., „Acquisitive Prescription in International Law“, B.Y.B.I.L., 1950; Kelsen, H., Principles
of International Law, New York, 1952; Кнежевић, В., „Државне границе у међународном пра-
ву“, МП 1–2/1992; Kohen, M. G., Possession contestee etsouverainete territoriale, P.U.F., 1997;
Kohen, M., „Le reglement des differends territoriaux a la lumiere de l’arr^t de la C.I.J. dans l’affaire
Libye/Tchad“, R.G.D.I.P., 1995; Korman, Sh., The Right of Conquest. The Acquisition of Territory
by Force in International Law and Practice, Clarendon Press, Oxford; Munkman, A., „Ajudication
and Ajustment“, B.Y.B.I.L., 1972–1973; Muskman, A.L.W, „Ađudication and Ađustment –
International Decision and the Settlement ofTerritorial Disputes“, B.Y.B.I.L., 1972–1973; Nesi, G.,
L’ uti possidetis iuris del diritto internayionale, Cedam, Milan, 1996; Pinto, R., „La prescription en
droit international public“, R.C.A.D.I., 1955; Pondaven, Les lacs-frontieres, Pedone, 1972; Поповић,
В., „Два интересантна случаја цесије из историје црногорског народа“, ЈРМП, бр. 1–3/1982;
Radnitzky, Die rechtliche Natur des Staatsgebiets, Archiv fur Offent. Recht. Vol. XX, 1906; Ratner,
S.R., „Drawing a Better Line: Uti possidetis and the Borders of New States“, A.J.I.L., 1996; Salmon
i dr., „Lapplicabilite de l’ uti possidetis juris dans les situations de secession ou de dissolution
d’Etats“, R.B.D.I., 1998; Shaw, M., Title to territory in Africa, Clarendon Press, Oxford, 1986; Shaw,
M.N., „The Heritage of States: The Principle of Uti Possidetis Juris Today“, B.Y.B.I.L., 1996; Sorel,
Mehdi, „L’ uti possidetis entre la consecration juridique et la politique“, A.F.D.I., 1994; Symonides,
J., „Acquisitive Prescription in International Law“, Pol. Y.B.I.L., 1970; Verzijl, International Law in
historical perspective, vol. III, 1970; Weckel, Le juge international et lamenagement de lespace: la
specificite du contentieux territorial, Pedone, 1998.
1. ОПШТИ ПОЈАМ ГРАНИЦЕ

Границе у међународном праву обично се дефинишу са ослонцем на
критеријум суверенитета. Такво одређење граница је преуско.
Наиме, уколико за основ појма границе узмемо суверенитет, онда

границе у међународном праву сводимо на државне границе. Иако овак-
во одређивање појма границе у међународном праву има своје историјско
оправдање, данас се тешко може прихватити. Предмет регулисања међуна-
родног права није само државна територија, већ и објекти који нису под
сувереном влашћу државе. Довољно је у том смислу указати на чињеницу
да се већи део планете (отворено море, међународна зона) не налази у ре-
жиму државних територија. Поред тога, норме међународног права своје
важење ratione loci протежу и ван Земље, будући да су космос и небеска
тела подвргнути правној регулативи. Због тога, општи појам границе у
међународном праву треба да обухвати оба релевантна критеријума – су-
веренитет и правни статус релевантног објекта.
Како је критеријум правног статуса објекта чије се границе одређују,
шири од критеријума суверенитета, то би се границе у међународном пра-
ву могле одредити као правне форме разграничења између објеката међу-
народног права различитог правног статуса.
Унутар тог општег појма граница у међународном праву можемо по-
вући разлику између државних и недржавних граница. Државне границе
омеђују простор суверенитета држава, док недржавне утврђују просторе
који су у режиму несуверенитета или антисуверенитета.
Између државних и недржавних граница постоје како сличности тако и разлике.
Суштинска сличност између ова два посебна појма граница лежи у правној функцији – то
је деоба простора по основу различитог правног режима који међународно право над њима
успоставља. Део простора који је регулисан међународним правом, подвргнут је режиму
суверенитета држава а други делови тог простора су у режиму општег добра (res communis
omnium) заједничке баштине човечанства, или, пак, интернационализованих територија. У
том смислу као заједнички именитељ посебних врста граница, дакле, како државних тако и
недржавних, може се изнаћи у деоби простора на којима владају конкурентни или искљу-
чујући правни режими.
Сличност у правној функцији праћена је значајним разликама. Унутар простора
омеђеног државним границама функционише држава као технички најперфектнији облик
друштвене организације. Насупрот томе, просторе одељене недржавним границама одли-
кује или одсуство било какве јединствене организације (отворено море) или особена орга-
низација у облику надлежне међународне организације (међународна зона) или заједничка
власт више држава без пуне и ефективне јурисдикције својствене државама појединачно
(интернационализоване територије). Будући да иза себе немају ауторитет државе, недржав-
не границе нису стабилне и заштићене попут државних граница. На простору унутар недр-
жавних граница, по правилу, није успостављена ефективна контрола као што, по правилу,
нису обележене или их је физички немогуће обележити. Одређују се на општи начин, често
негативан. Рецимо, отворено море дефинише се као простор изван граница националних
јурисдикција. За разлику од државних граница одликују се и већом променљивошћу. При-
мера ради, физичке границе отвореног мора су пре функционални остатак морске повр-
шине која није под јурисдикцијом држава него чврсто фиксиран, омеђен простор мора. У
случају када се додирују државна и недржавна граница, потоња је у ствари друга страна
државне границе која, за разлику од државне, није подвргнута ефективној и ефикасној кон-
троли. Разлике постоје, такође, и у форми разграничења.
Рецимо, државна територија као објект је тродимензионалне природе, па је отуда гра-
ница између држава у форми вертикалне равни. Граница између ваздушног и надваздушног
простора поприма, рецимо, форму хоризонталне равни.
XV. Границе у међународном праву 355
2. ДРЖАВНЕ ГРАНИЦЕ
2.1. Појам и врсте државних граница. Државне границе су вертикалне
равни које деле територије две или више држава или територију државе од
територија или простора који не подлежу територијалном суверенитету др-
жава. Ова дефиниција државних граница сматра се правном дефиницијом.
Одређење границе као равни произлази из тродимензионалног карак-
тера државне територије. Неретко се државна граница своди на линију на
површини земље.913 Овакво одређење је тачно утолико што су граничне
линије на површини земље опипљиви, видљиви елементи границе који
служе као основ за повлачење замишљених вертикалних равни.
Елеменат деобе је функционални елеменат појма државних граница
чији је смисао у томе да конституише оквир за остваривање територијал-
ног суверенитета државе на одређеном простору.
Поред наведене правне дефиниције државних граница, постоје тзв.
објективне теорије о државним границама које границе посматрају као та-
чке сарадње између држава.
Творац ове теорије Лапрадел каже да државне границе „не треба да буду непремос-
тиви зид, већ пут за остварење многобројних суседских веза, које данас намеће државама
економска, саобраћајна, политичка и друга међузависност“.914 Неретко се квалификација
државне границе као моста сарадње између суседних држава уноси и у уговоре о граница-
ма. У том смислу може се навести Герлишки споразум о граници између Немачке и Пољске
на Одри и Ниси (1950) и Осимски споразум закључен између СФРЈ и Италије (1975). Иако
у основном приступу тачна и прихватљива, оваква квалификација државних граница не
може се узети за правну квалификацију већ социополитичку.
Од међународних граница треба строго разликовати унутрашње, ад-
министративно-територијалне границе. Док су међународне границе ин-
ститут међународног права, унутрашње границе су у строго унутрашњој
надлежности државе.
Унутрашње границе су, у ствари, линије административне и терито-
ријалне поделе унутар државе. Рецимо, код федерација оне деле просторе
надлежности федералних јединица тј. простор у коме органи федералних
јединица поседују месну надлежност. Својствене су и унитарним држа-
вама. У Краљевини СХС овим границама је државни простор Краљевине
1918. године био издељен на 32 области, а 1929. на девет бановина.
Државну границу (boundary) ваља разликовати од граничне зоне (frontier
zone). Граница је линеарно обележје за разлику од пограничне зоне која оз-
начава појас или област одређене ширине или дужине дуж граничне линије.
Гранични појас је, за разлику од границе, простор хоризонтално постављен
у одређеној ширини и дужини915 уређен унутрашњим правом државе.
У прошлости се није повлачила разлика између границе и граничне зоне. Рецимо, у
Риму под границом се подразумевао одређени гранични простор извесне даљине који је
био стратешки уређен за одбрану царства (lineas imperii). И у средњем веку је било уоби-
913 Oppenheim, Ibidem, стр. 662, vol. I; Verzijl, International Law in Historical Perspective, vol. III,
1970, стр. 513.
914 La Pradelle, „La Frontier“, Etude de Droit International, 1928, стр. 307 et seq.
915 Аврамов, Крећа, op. cit., стр. 352.
чајено да су на ободима свог државног подручја државе имале посебне граничне области
(марке у Франачкој монархији као стратешке и војне државне линије и простор из кога се
кретало у нова освајања). Разлика између границе и граничног појаса почиње се појављива-
ти у време настанка модерне државе, са ослонцем и на напредак научних знања из геодезије
и картографије.916
Основна подела државних граница је подела на „природне“ и „вештач-
ке“ границе. Подела има првенствено географско значење, будући да су све
државне границе, као правна категорија, творевине људског ума тако да су
у логичком смислу границе увек вештачке природе. Поред тога, подела је
релативна будући да је могућа, барем теоријски, трансформација природ-
них граница у вештачке и обрнуто (нпр. скретањем тока реке, рушењем
брда, прокопавањем канала и слично).
Под природним границама обично се подразумевају границе које су
везане за истакнуте или карактеристичне тачке у рељефу земље попут
планина, река, језера и слично. Насупрот томе, вештачке границе немају
ослонац у таквим тачкама у рељефу. Природне границе вуку порекло из
доктрине о природним пограничним зонама на основу које се терито-
рија једне државе треба простирати до одређене реке, планине, језера или
пустиње или неке друге природне баријере које онемогућавају покрет ста-
новништва.
Идеја природних граница нарочито је разрађена у политичкој пракси апсолутистич-
ких држава XVII и XVIII века са позивом на стратешке разлоге и разлоге безбедности. При-
родне границе сматране су добрим, чак, идеалним границама. У Француској се, тако, река
Рајна често наводила као природна граница, а за Италију такву границу су чинили Алпи.
Излазак на тзв. природне границе у историји је често био основ освајачких ратова и дола-
зио у сукоб са етничким пореклом.917 У светлости начела народности и самоопредељења
народа природним границама би се могле и сматрати границе које захватају групе истог
етничког порекла или један народ који ствара државу. Ова врста граница се назива приро-
дним етничким границама.
Вештачке границе повлаче се без обзира на географију или распоред
становништва у односном подручју. У техничком смислу речи у вештачке
границе могли би се уврстити и зидови, ровови и канали за обележавање
граница на тлу које су грађене у прошлости.918
У теорији се понекад, као посебна врста границе наводе и тзв. астро-
номске или геометријске границе. Под њима се подразумевају оне међуна-
родне границе које су одређене правим линијама, меридијана географске
дужине и паралела географске ширине, или праве линије повучене потпу-
но независно од конфигурације терена и етничке карте подручја. Као при-
мер се наводи 49-та паралела која дели Канаду и САД, паралела која дели
Северну од Јужне Кореје или добар део граница у Африци. Астрономске
границе би се тешко могле оквалификовати као посебна врста граница. По
916 Boggs, International Boundaries, 1940, стр. 22.
917 В. детаљно, Бартош, I, op. cit., стр. 23 и даље.
918 Рецимо, стари Римљани су често постављали граничне зидове. Зид Antonius – романске
Британије – подигнут је 122–128. године нове ере као заштита против упада са севера. Као
највећи објекат те врсте може се навести велики кинески зид. Грађен је од III века пре наше
ере па све до XVII века у дужини од 2.500 километара. Пружа се целом северном границом
Кине према Монголији, од Тибета до изнад Пекинга и Тјен Цина. Вештачке границе обично
се везују за равничарске или пусте и ненастањене пределе.
својој природи оне су вештачке границе које се, од осталих стандардних

вештачких граница, разликују само у квантитативном смислу.
2.2. Правни основ државних и недржавних граница. Постоје разлике у
погледу правног основа државних и недржавних граница.
Када је реч о државним границама, опште је правило да се границе
између држава не могу утврђивати једностраним актима. Правни основ
државних граница лежи, другим речима, у споразуму, изричитом или
прећутном,919 суседних држава. Релативни изузетак чине тзв. фактич-
ке, ефективне границе утемељене на ефективној контроли територије без
правног основа у духу максиме utti possidentis, ita possideatur. Као данашњи
пример може се навести граница између Израела и Сирије након израелске
окупације Голанске висоравни.
Споразум између држава о граници поседује дејства erga omnes уколи-
ко у односу на конкретну територију треће државе немају територијалне
захтеве. У супротном, уговор о граници делује inter partes и не везује треће
државе.920
Граница, такође, може бити успостављена на бази судске или арби-
тражне пресуде.921
Недржавне границе се, међутим, одређују, по правилу, нормом међу-
народног права јер над просторима омеђеним недржавним границама не
постоји, по правилу, организована власт. Рецимо Конвенција о праву мора
одређује отворено море као делове мора који нису увршћени у искључиву
економску зону, територијално море или унутрашње воде неке државе.922
Границе отвореног мора су одређене, у основи, негативно, и ослањају се на
државне границе на мору. Могу, међутим, бити одређене на позитиван на-
чин ако деле објекте који нису под влашћу државе (рецимо отворено море
и међународна зона).
2.3. Повлачење државних граница. Поступак одређивања државних
граница садржи две фазе: фазу делимитације и фазу демаркације.
Делимитација је, по својој природи, правно-политичка операција, тако
да није строго и потпуно везана за правна правила о повлачењу државних
граница.923 Врше је, по правилу, политички представници суседних држа-
ва. У фази делимитације се на општи начин одређује правац границе на
основу географских карата и мапа.
Линије границе се на терену обележавају у фази демаркације коју спро-
воде заједничке граничне комисије. За разлику од делимитације, демарка-
ција је технички поступак који спроводе стручњаци различитог профила
(правници, картографи, географи и сл.).
919 В. Case concerning the Temple of Preah Vihear (Cambodia v. Thailand), Merits, Judgment of 15
June 1962, ICJ Reports 1962, стр. 21, 23–24.; Case concerning Right of Passage over Indian Territory,
Merits, Judgment of 12 April 1960, ICJ Reports 1960, стр. 38–39.
920 Упореди, Frontier Dispute (Burkina Faso v. Mali), ICJ Reports 1986, стр. 576, 596.
923 Delimitation of the Maritime Boundary in the Gulf of Maine Area, ICJ Reports 1984, стр. 277.
Богата пракса изнедрила је серију правила у вези са утврђивањем др-

жавних граница. Међутим, та правила, иако бројна, нису униформна, чак,
не теже униформности. Постоје извесне преовлађујуће тенденције или
општа правила која се прилагођавају околностима конкретног случаја.
На основу критеријума предмета релевантна правила се могу сврстати
у две групе: једну групу чине правила која се односе на повлачење гранич-
них линија у односу на елементе рељефа или природне елементе а другу
чине правила у вези са повлачењем границе у објектима који су творевине
људских руку.
Што се прве групе правила тиче ради се о правилима повлачења гра-
ница на планинама, рекама, језерима и унутрашњим морима.
Када планински венац дели територије двеју или више земаља, грани-
ца иде једном од три основне линије: подножјем планинског венца,924 пре-
ко највиших врхова и гребена или дуж вододерина (водомеђа).
У XVIII и XIX веку прва два начина одређивања преко планинских венаца су комби-
нована као што је, примера ради, учињено чланом 58. Уговора о миру између Црне Горе
и Турске закљученом у Берлину 1878. године, или чланом 1. англо-кинеске Конвенције из
1890. у делу који се односи на границу између Сикима и Тибета од Бутана до непалске гра-
нице.925 Једнак принцип је примењен и у члану 27. Уговора о миру са Аустријом закључе-
ним у Сен Жермену 1919. године и Уговора између Бугарске и Краљевине Срба, Хрвата и
Словенаца. У последње време хидрографска линија – линија вододерине – стиче превагу
над линијом која иде преко највиших планинских врхова.
Код граничних река обично се повлачи граница између непловних и
пловних граничних река. Сматра се за опште правило да гранична линија
на некој непловној реци прати линију средине, а да на пловним рекама иде
матицом (thalweg).926 Уколико се на граничној реци налази мост, гранична
линија, у одсуству другачијег споразума, иде средином моста927.
Схватање није једнодушно прихваћено. Неки аутори сматрају да, у
одсуству изричите сагласности суседних држава, граница на реци иде ли-
нијом средине.928 У ту сврху се указује да је правило о линији средине ста-
рије, те да значење thalweg-а није прецизно, будући да се може односити
како на пловни ток реке тако и на физичку линију највећих измерених ду-
бина. Присталице thalweg-а наводе, пак, да га је схваћеног у смислу кон-
тинуалне линије највеће дубине релативно лако утврдити и да не подлеже
променама попут линије средине. У пракси су приметне разлике и имају
регионални призвук. Рецимо, у Африци постоји тенденција да се линија
thalweg узима као релевантна без обзира да ли се ради о пловним или не-
пловним рекама.
Стога је најупутније уговором о граници егзактно утврдити линију
разграничења на рекама. Избор између линије средине и thalweg-а је, у
неку руку, технички, јер обе линије изражавају принцип једнакости и обо-
924 Практикована у прошлости, нпр. члан 4. аустријско-турског Уговора о миру закљученог у
Београду 1739. године који се односи на цесију области око Крајове у Румунији – Отоман-
ској империји.
925 Види детаљно, Verzijl, op. cit., стр. 530–532.
926 Бартош, op. cit., стр. 24, 26; Oppenheim, op. cit., ninth edition, vol. I, part. 2–4, стр. 664–665.
927 Oppenheim, II, op. cit., стр. 666.
928 V. Андраши, Бакотић, Вукас, op. cit., I, стр. 157.
стране користи. Да би имале такав ефекат, потребно је, међутим, када је

реч о линији средине прецизно утврдити правац, односно када се ради о
линији thalweg схватити је као континуалну линију највеће дубине пловног
тока а не реке у целини.
Уговором о границама може се предвидети да граница, делом или у це-
лини, иде обалом граничне реке тако да део реке и река у целини припада
једној од суседних држава. До овакве ситуације може доћи применом уго-
вора о границама који је thalweg одредио као континуалну линију највеће
дубине а та линија иде уз обалу једне од суседних држава.
Као пример границе која иде обалом може се навести граница између Ирака и Ирана
утврђена Уговором о границама из 1937. године која је на појединим деловима ишла иран-
ском обалом. Решење је важило до 1975. године када је између ове две земље закључен Уго-
вор о међународним границама и добросуседским односима који је васпостављао линију
thalwega.929 Из раније историје може се навести граница између Румуније и Бугарске која је,
на основу члана 2. Берлинског уговора из 1878. године, ишла десном страном Дунава тако
да је читава делта припадала Румунији.930
Принцип thalweg-a је широко практикован и на Балканском полуостр-
ву. Рецимо, усвојен је Одлуком Европске комисије на њеном састанку од
29. јула 1879. године којом је замењен члан 2. Берлинског мировног уговора
из 1878. године који је утврдио северну границу Бугарске дуж десне обале
Дунава; такође је уграђен у члану 4. Мировног уговора закљученог у Буку-
решту 1913. године који се односио на стару српско-бугарску границу дуж
Тимока; и примењен је на реку Марицу бугарско-турским уговором о миру
из Константинопоља закљученим 29. септембра 1913. године.
На основу анализе пракса држава у XIX и почетком XX века Верзијл
закључује да се принцип thalweg-а мора сматрати општим правилом оби-
чајног међународног права.931
Рекама је својствена промена тока. Промене могу бити постепене и ла-
гане, које за последицу имају увећање обала реке, и нагле промене речног
тока (avulsia) када се мења корито реке. Још је Гротиус формулисао пра-
вило по коме постепена промена речног тока доводи и до одговарајућег
померања граница док у случају нагле промене речног тока граница остаје
тамо где је била пре него што је до промене дошло. Сматра се да је у по-
тоњем случају ранија река престала да постоји у сврхе разграничења из-
међу држава и да је настала нова река на коју се ранији правни режим не
примењује.
Док се прво правило може сматрати општеприхваћеним, друго је под
извесном сумњом. Два момента су релевантна за квалификацију последи-
ца нагле промене речног тока у односу на државну границу. Први је узрок
промена тј. да ли је до промена дошло услед природних догађаја или људ-
ских радњи, а други, ефекат промена на прибрежну државу која је остала
без реке или дела речног тока. Значај другог момента нарочито је порастао
ширењем непловидбене употребе међународних река. У светлости наведе-
929 I.L.M. 14, 1975, стр. 1133.
930 Бартош, II, op. cit., стр. 26, fus. 2.
931 Verzijl, op. cit., III, стр. 561.
них момената може се као правично установити и решење да граница пра-

ти и наглу промену речног тока.
У међународној пракси могуће је наћи и одговарајуће преседане. Уговором између Ве-
лике Британије (у име Бурме) и Тајланда из 1932. године утврђено је да ће граница између
ове две земље ићи током реке Meh-Sye. Уговор предвиђа да ће у случају да дође до наглих
промена речног тока две владе и даље сматрати „најдубљи ток реке“932 (deep water channel)
као границу независну од било каквог територијалног губитка који се променом може до-
годити. Решење су усвојиле Бурма и Индија Споразумом од јуна 1934. године у односу на
реку Пакчан.933 Почетком XX века ушће реке Јуба која је представљала границу између
територија касније независних држава Кеније и Италијанске Сомалије померило се једну и
по миљу јужно. Уколико би се применило правило „авулзије“ граница би остала у локацији
ранијег thalweg-а и Италија не би имала приступ ушћу реке. Спор је, након дуготрајних пре-
говора, решен 1911. године тако што је утврђено да у случају будућег померања thalweg-а,
границу између две територије треба изнова утврдити и то тако да увек оставља леву обалу
у италијанском а десну обалу у британском власништву.934
Пракса је шаролика и код повлачења границе на језерима која се нала-
зе између две или више држава.
Као специфично решење може се узети режим Каспијског језера које
Русији и Ирану, као суседним државама припада у целини творећи неку
врсту mare nullius резервисаног за ове земље.935
У највећем броју случајева језера се деле између суседних држава. Тако
је учињено, рецимо, у односу на Женевско, Скадарско, Охридско језеро, те
велика језера (Great Lakes) на граници Канаде и САД, као и језеро Титикака
између Перуа и Боливије.
Нису непознати случајеви и да гранично језеро припада у целини јед-
ној од суседних држава. Рецимо, језеро Тибериас које лежи између Сирије
и Израела је, на основу резолуције Генералне скупштине УН 181 (III) од 29.
новембра 1947, у целини припало Израелу. Такође и језеро Никарагва, које
лежи између истоимене државе и Костарике припада Никарагви.
2.4. Принцип uti possidetis. Принцип је познат као „uti possidetis 1810“,
када је настао у Јужној Америци, и „uti possidetis 1821“ – тзв. централноаме-
рички uti possidetis.
Принцип подразумева да су административне границе из доба шпан-
ске и португалске колонијалне управе транформисане у државне границе
новонасталих држава по стицању независности.
Два облика uti possidetis су се искристалисала у пракси: uti possidetis
iuris утемељен на административним границама како су биле дефинисане
932 Verzijl, III, op. cit., стр. 568.
933 Ibid.
934 Фелеке Гедле, Међународно право и гранични проблеми у Африци, докторска дисертација,
1972, стр. 92.
935 Verzijl, International Law in Historical Perspective, vol. III, 1970, стр. 587. На такав закључак
упућује граматичко тумачење члана 4. Уговора од 22. фебруара 1828. који утврђује да се
граница између Русије и Персије завршава на ушћу реке Астара која се улива у Каспијско
језеро. Уговор између СССР и Персије од 26. фебруара 1921. укинуо је привилеговану пози-
цију Русије у Каспијском језеру, која је имала искључиво право пловидбе ратним бродовима
у језеру.
колонијалним повељама и uti possidetis de facto заснован на ефективитету,

фактичком поседовању у моменту стицања независности.
Већина држава јужне и средње Америке прихватилa је uti possidetis iuris
и, штавише, уградило га у своје уставе. Међутим, највећа држава тог ре-
гиона – Бразил –, инсистира је на uti possidetis de facto и на том принципу
закључила је граничне уговоре са суседним новоослобођеним државама.
Везивање принципа uti possidetis за утврђивање граница између бивших колонија има
своје историјско и рационално оправдање. Ultima ratio је у стварању услова за конститу-
исање нових држава на подручјима некадашњих административних целина колонијалних
сила (тзв. inland) у којима је историјско етнички идентите био у повоју. Корен тог принципа
је у архаичном, средњовековном поистовећивању народа са територијом (схватање народа
као „покрајине“ код Макијавелија и других), који је свој формални израз нашло у максими
cujus regio, ejus natione.
И поред релативно дугог трајања природа и домашај uti possidetis није
у потпуности јасан.
Uti possidetis се одређује као „доктрина, принцип, правило, политичко
начело, обичајно право, техника, политичка одлука“.936 Међународни суд
правде га у неким случајевима назива принципом,937 а у спору Буркине
Фасо и Републике Мали „принципом обичајног права“ и „правилом опште
примене“.938
Чини нам се најпримереније uti possidetis одредити као принцип реги-
оналног јужнамеричког права обичајне природе. Што се тиче одређења uti
possidetis као „правила опште примене“, оно није лишено контраверзи.
Тешко да би се uti possidetis, с обзиром на разлике у схватању његове природе могао
оквалификовати као „правило“. Термин „принцип“ као општи и апстрактни је подобнији,
јер поседује капацитет да покрије разлике у схатању uti possidetis.
Нејасно је, такође, да ли је ius possides принцип „опште примене“ који важи у свим
случајевима деколонизације. Судија Јусуф у свом индивидуалном мишљењу у спору из-
међу Буркине Фасо и Нигера је убедљиво демонстрирао да се не може ставити знак једна-
кости између принципа ius possidetis и принципа неповредивости граница који се наводи
у документима Организације Афричког јединства на које се Суд позива у својој пресуди у
спору између Буркине Фасо и Малија да би доказао општу примену uti possidetis у процесу
деколонизације.939
Изгледало је да је принцип uti possidetis одиграо своју улогу окон-
чањем процеса деколонизације у Јужној и Средњој Америци, предста-
вљајући данас само одговарајући историјски наслов. Актуелизовала га је
Бадинтерова комисија у свом Мишљењу бр. 3 које се тицало питања да
ли се „унутрашње границе између Хрватске и Србије и између Босне и
Херцеговине и Србије могу сматрати границама у смислу међународног
јавног права“.
936 Fozia Lone, Uti possidetis iuris, Oxfor Bibliographies, p. 1; Guiseppe Nesi, Uti possidetis doctrine,
Max Planck Encyclopedia of Public International Law; Judge Ajibola in Territorial Dispute (Lybian
Arab Republic v. Chad), ICJ Reports, 1994, para 124.
937 Case concerning Kasikili Sedudu Island, ICJ Reports 1999, par. 19; Land Island and Maritime
Frontier Dispute El Salvador v. Honduras, Nicaragua Intervening, ICJ Reports 1992, para 67.
938 Frontier Dispute, ICJ Reports 1986, para 21.
939 ICJ Reports 2013, pp. 138–148.
Комисија је селективним упућивањем на релевантан део пресуде Међу-

народног суда правде у спору између Буркине Фасо и Републике Мали по-
чинило тешку злоупотребу.
Комисија, наиме, наводи да је Суд у тој пресуди наша да: „Ипак, прин-
цип (uti possidetis – М. К.) није посебно правило које припада само једном
посебном систему међународног права. То је општи принцип који је ло-
гички повезан са феноменом стицања независности, без обзира где се он
дешава.
Да је Комисија коректно цитирала релевантне делове пресуде Суда, било би очигледно
да пресуда има супротан смисао ономе који је Комисија покушала да јој припише. Пресуда
Суда се у конкретном случају темељи на неколико основних премиса:
1. принцип uti possidetis подразумева да се административне границе трансформишу у
међународне у случају ослобађања од колонијалне зависности. Суд, наиме, каже: „каракте-
ристична одлика правног контекста одређивања граница које Суд треба да предузме је да су
обе државе укључене у спор настале у процесу деколонизације који се одиграо у Африци у
последњих 30 година“ (пар. 30).
Водећи рачуна о тој карактеристици, Суд указује да „мада за сврхе овог случаја не
постоји посебна потреба да се покаже да је реч о чврсто установљеном принципу међуна-
родног права када је у питању деколонизација, Веће, ипак, жели да нагласи његов општи
домашај у светлости посебне важности коју овај принцип има за афрички континент и за
две стране у спору“ (пар. 20);
2. Да је принципу uti possidetis општи принцип у сасвим прецизном смислу „принцип
неповредивости граница наслеђених из колонијалног периода“ а не uti possidetis iuris у ге-
нералном смислу речи. Другим речима, да је општи принцип у смислу да се може приме-
нити на све случајеве ослобађања од колонијалне зависности, без обзира на то да ли су
се догодили на коме је начело настало или на неком другом континенту. У пресуди стоји:
„у вези с тим, треба приметити да је принцип uti possidetis изгледа први пут истакнут и
примењен у Латинској Америци, у мери у којој је то био континент који се први суочио са
феноменом деколонизације који је довео до стварања великој броја суверених држава која
је раније припала једној колонијалној сили“ (пар. 20). Даље: „суштина принципа лежи у ње-
говом основном циљу да осигура поштовање територијалних граница у време стицања не-
зависности. Такве територијалне границе не могу бити ништа више од линија разграничења
између различитих административних јединица или колоније потчињених истом суверену.
У том случају, примена принципа uti possidetis изражава се кроз трансформацију админи-
стративних граница у међународне границе у пуном значењу речи. То важи, како за државе
формиране на тлу Јужне Америке, које су зависиле од шпанске круне, тако и за странке у
овом спору које су настале на широким просторима Француске Африке“ (пар. 23).
3. Да су Буркина Фасо и Република Мали, као странке у спору изричито прихватиле
принцип uti possidetis као релевантан принцип за решавање граничног спора... С обзиром
на то Веће не може пренебрегнути примену принципа uti possidetis, чија примена у том сми-
слу има за последицу неповредивост граница“ (пар. 19, 20).
Његова очигледна сврха је у томе да заштити независност и стабил-
ност нових држава које су доведене у опасност братоубилачким борбама
изазваним оспоравањем граница...“940
Три тачке са којима Комисија завршава цитирање параграфа 19 пресу-
де крију наставак који гласи: „оспоравањем граница до којих долази након
повлачења колонијалне силе“.941
940 Frontier Dispute, ICJ Reports 1986, para 19

941 Ibidem. Курзив наш.
Јасно је, дакле, да је по пресуди Суда, као и у другим пресудама у

којима се Суд позивао на uti possidetis, принцип апсолутно резервисан за
одређивање државних граница у процесу деколонизације. Формулацију
„општи принцип који је логички повезан са феноменом стицања незави-
сности“, Суд је употребио у прецизном смислу да покаже да су „нове аф-
ричке државе поштовале административне границе установљене од стране
колонијалних сила“,942 а не да је принцип применљив на све случајеве сти-
цања независности.
942 Ibidem, para 21.

XVI. НАЧИНИ СТИЦАЊА И ГУБИТКА
ДРЖАВНЕ ТЕРИТОРИЈЕ
Andrassy, „Les relations internationales de voisinage“, R.C.A.D.I., 1951-II, vol. 79; Andrassy,
Vukas, Bakotić, Međunarodno pravo, Zagreb, 1998; Бартош, М., Међународно јавно право, II,
1956; Blum, Y.Z., Historic Titles in International Law, Nijhoff, 1965; Convern, Daniel, „Nationalism,
Boundaries and Violence“, Millennium, V 28, No 3/1999; Corten, O., Demembrements d’Etats et
delimitations territoriales: l’utipossidetis en question, Bruylant, Bruxelles, 1999; Costanza, C. E.,
Gli Stati Contamini nel Diritto Internazionale, Herbita, Palerme; De La Pradelle, La frontiere, Ed.
Internationales, 1928; De Visscher, „L’arbitrage de l’fle Palmas“, R.D.I.L.C., 1929; De Visscher,
Problemes de confins en droit international public, Pedone, 1969; DecenciereFerrandiere, „Essai
historique et critique sur l’occupation comme mode d’acquerir les territoires en droit international“,
R.D.I.L.C., 1937; Distefano, G., „La notion de titre juridique et les differends territoriaux dans
l’ordre international“, R.B.D.I., 1998; Dupuy, P. M., „La cooperation regionale transfrontaliere
et le droit international“, A.F.D.I., 1977; Francois, J. P. A., „Reflexions sur loccupation“, Mel.
Guggenheim, 1968; Fricker, Gebite und Gebietshoheit, 1901; Genet, R., „Notes sur lacquisition par
occupation et le droit des gens traditionnel“, R.D.I.L.C., 1934; Hall, W E., Treaties on International
Law, 1924; Jennings, R. Y., The Acquisition of Territory in International Law, Manchester U. P.,
1963; Jeze, G., Etude theorique et pratique sur l’occupation comme mode d’acquerir les territoires
en droit international, Paris, 1896; Johnson, D., „Acquisitive Prescription in International Law“,
B.Y.B.I.L., 1950; Kelsen, H., Principles of International Law, New York, 1952; Кнежевић, В., „Др-
жавне границе у међународном праву“, МП 1–2/1992; Kohen, M. G., Possession contestee et
souverainete territoriale, P.U.F., 1997; Kohen, M., „Le reglement des differends territoriaux a la
lumiere de l’arr^t de la C.I.J. dans l’affaire Libye/Tchad“, R.G.D.I.P., 1995; Korman, Sh., The Right of
Conquest. The Acquisition of Territory by Force in International Law and Practice, Clarendon Press,
Oxford; Munkman, A., „Adjudication and Adjustment“, B.Y.B.I.L., 1972–1973; Muskman, A.L.W,
„Adjudication and Adjustment – International Decision and the Settlement of Territorial Disputes“,
B.Y.B.I.L., 1972–1973; Nesi, G., L’ utipossidetis iuris del diritto internayionale, Cedam, Milan, 1996;
Oppenheims International Law, Ninth Edition, vol. I, ed. By Jennings and Watts. Pinto, R., „La
prescription en droit international public“, R.C.A.D.I., 1955; Pondaven, Les lacsfrontieres, Pedone,
1972; Поповић, В., „Два интересантна случаја цесије из историје црногорског народа“,
ЈРМП, бр. 1–3/1982; Radnitzky, Die rechtliche Natur des Staatsgebiets, Archiv fur Offent. Recht.
Vol. XX, 1906; Ratner, S.R., „Drawing a Better Line: Uti possidetis and the Borders of New States“,
A.J.I.L., 1996; Salmon i dr., „Lapplicabilite de l’ uti possidetis juris dans les situations de secession
ou de dissolution d’Etats“, R.B.D.I., 1998; Shaw, M., Title to territory in Africa, Clarendon Press,
Oxford, 1986; Shaw, M.N., „The Heritage of States: The Principle of Uti Possidetis Juris Today“,
B.Y.B.I.L., 1996; Sorel, Mehdi, „L’ uti possidetis entre la consecration juridique et la politique“,
A.F.D.I., 1994; Symonides, J., „Acquisitive Prescription in International Law“, Pol. Y.B.I.L., 1970;
Verzijl, International Law in historical perspective, vol. III, 1970; Weckel, Le juge international et
lamenagement de l’espace: la specificite du contentieux territorial, Pedone, 1998;
Државна територија, као конститутивни елемент државе, подлеже веч-
ном закону промена. У доктрини међународног права промене државне те-
риторије су се рестриктивно одређивале као стицање државне територије,
па се у том смислу дефинишу начини или модуси стицања државне тери-
торије. У исто време за предмет стицања се узимала само сувоземна тери-
торија. Овакав приступ се може узети као преузак у двоструком смислу.
С једне стране, стицање територије од стране једне државе, подразумева,
XVI. Начини стицања и губитка државне територије 365
по правилу, и губитак територије, или дела територије друге државе. С

друге стране, предмет стицања/губитка може бити не само сувоземна већ
и поморска, па и ваздушна област. Могло би се рећи да су у класичном
међународном праву, правила о стицању третирана формалистички, као
технички модели стицања, независно од услова законитости.
У позитивном међународном праву које је поставило релативно кохе-
рентан концепт законитости аката са ослонцем на норме jus cogens, ствари
треба посматрати суштински различито у смислу повлачења разлике између:
а) начина или модуса стицања територије као правно-техничког пра-
вила; и,
б) законитости стицања територије.
У сваком конкретном случају морају се стећи оба услова. Рецимо, ако
би једна држава успоставила власт на извесној територији у складу са не-
ким од начина стицања, а такав поступак је у сукобу са неком од релевант-
них норми jus cogens, чин успоставе власти је лишен правних дејстава ab
initio (нпр. запоседање територија употребом силе или противно праву на-
рода на самоопредељење).
Наиме, ефективност, као облик фактицитета, не може бити супститут
или имати превагу над законитошћу (чак ако прихватимо да постоји пра-
вило о ефективности као садржај, унутрашњи ratio конкретног стицања
територије, оно не може издржати сукоб са нормом jus cogens због њене
апсолутно обавезне природе).
У конкретној ствари, од фундаменталне важности је право народа на
самоопредељење. У пракси УН, вршењем права на самоопредељење наро-
да извршена је ревизија територијалних стања створених применом реле-
вантних начина стицања државне територије. Самоопредељење народа на
несамоуправним територијама, спроведено на основу Резолуције Генерал-
не скупштине бр. 850 (1954), довело је до стварања нових независних држа-
ва и увећања територија неких постојећих држава. Вршење права на само-
опредељење на територијама бивших колонија имало је двоструки ефекат:
конституисање нових независних држава и умањење територије бивших
метропола, будући да су територије колонија, по правилу, сматране инте-
гралним делом територија метропола.943
У случају Западне Сахаре (1975) Међународни суд правде је требало да да саветодавно
мишљење о питању: „да ли је Западна Сахара (Рио де Оро и Сакиед Ел Хамра) у време ко-
лонизације од стране Шпаније била територија која није припадала никоме (terra nullius)?“
Питање је, дакле, било формулисано у координатама стицања територија путем ефективне
окупације. Међутим, Суд је у свом мишљењу нагласио да, без обзира како је формулисано
питање, његови одговори имају узети у обзир „применљиве принципе деколонизације“ као
„суштински део питања које је садржано у захтеву“.944 Разрађујући ово становиште Суд је
навео члан 1. Повеље УН и Декларацију о давању независности колонијалним државама
и народима, као акте који „потврђују и наглашавају да примена права на самоопредељење
захтева слободно и изворно изражавање воље заинтересованих народа“.945
943 О самоопредељењу на несамоуправним територијама в. Legal Consequences for States of the

Continued Presence of South Africa in Namibia (South West Africa) notwithstanding Security Coun-
cil Resolution 276 (1970), Advisory Opinion, ICJ Reports 1971, стр. 3.
944 Western Sahara, Advisory Opinion, ICJ Reports 1975, стр. 12.
Оваквог становишта се понекад придржавају и државе у случају територијалних спо-

рова по основу историјских наслова. Тако је, рецимо, у поводу спора око Белизеа мексичка
Влада истакла да неће истицати свој историјски захтев у односу на Белизе, с обзиром да је
народу Белизеа допуштено да врши своје право на самоопредељење.946
У операционализацији услова законитости територијалних стицања
од посебног значаја је временски домашај захтева за законитошћу стицања
територије. Да ли се тај захтев односи на сва стицања територија током
историје или само на она која су се догодила након конституисања реле-
вантне норме jus cogens-а? Питање је деликатно не само са правног него и
са фактичког становишта.
Истиче се да се ово питање апсолвира признањем. Схватање је у прин-
ципу прихватљиво, првенствено из разлога стабилности и извесности,
мада није без правних недостатака.
Признање је „примарни начин на који међународна заједница мири илегалност или
сумњу са политичком реалношћу и потребом за извесношћу“.947 Другим речима, постоји
моменат тзв. критични датум (critical date) од кога више није неопходно расправљати да ли
је односна територија изворно била terra nullius или да ли је запоседање територије у том
моменту било законито или незаконито.948 За Фицмориса raison d\tre правила о критичном
датуму је, у ствари, да се сматра да је „време стало тог датума“.949 Исправније би било ствар
поставити у контекст интертемпоралног права.950 Ваља признати, међутим, да је то из фак-
тичких разлога често неизводљиво или лишено смисла. У том смислу је индикативно и ста-
новиште Генералне скупштине УН која је у више наврата била против одржавања референ-
дума на Гибралтару са образложењем да изражена воља становништва не би била изворна
с обзиром да је већина становништва на Гибралтару увезена, колонијална популација.951
Актуелни, позитивни начини стицања државне територије су: а) цесија
или размена; б) ефективна окупација terra nullius; в) прираштај (вештачки
и природни); г) пресуда међународног суда или арбитраже и одлука међу-
народног тела или организације, и д) сукцесија. Са изузетком ефективне
окупације, начини стицања су, mutatis mutandis, и начини губитка терито-
рије. Поред тога, држава може изгубити део територије и одрицањем без
уступања другој држави.
Током историје међународног права постојали су и други начини стицања и губитка
државне територије који су данас изгубили важност. Као историјске облике стицања др-
жавне територије можемо навести анексију или инкорпорацију, тзв. новацију и застарелост
која може бити угашена (extinctive) и стицајућа (acquisitive) застарелост, као и приватна рас-
полагања суверена“.
У време апсолутизма када је владар сматран власником државне територије, није био
редак случај да се део територије даје као мираз. Верзијл разликује две врсте случајева: а)
случајеве у којима је једна територија давана директно као мираз; и б) случајеве у којима
су односне територије извесно време биле у статусу самосталних јединица да би се касније
утопиле у територије поклонопримца.952
До доношења Стимсонове доктрине (1932. године) и, посебно, релевантних одредаба Па-
кта Друштва народа и Повеље Уједињених нација, освајање туђих територија, је, по правилу,
био ratio прибегавања рату у међусобним односима држава. Победничка сила је у таквим слу-
946 Oppenheim, op. cit., III, стр. 714, fus. 9.

947 Munkman, BYIL, vol. 46, 1972–73, стр. 96–115; Oppenheim, op. cit., III, стр. 710–711.
948 Oppenheim, op. cit., III, стр. 710; Akehurst, op. cit., стр. 147–148.
949 Minqueras and Ecrehos case, ICJ Pleadings, vol. II, стр. 64, наведено по Oppenheim, op. cit., стр. 711.
950 Види XXIII, 6.3.
951 G. A. Res. 2353, 22, GAOR Suppl. 16, UN Doc. A/6716 (1967).
952 Verzijl, op. cit., стр. 298 и даље.
чајевима једностраним актом припајала део територије побеђене државе, или комплетну те-
риторију, сопственој.953 Нису непознати случајеви анексија туђих територија у доба мира.954
Тзв. стицајну застарелост Hall дефинише на следећи начин: „власништво према заста-
релости настаје из дугог непрекидног поседовања где не може да се докаже да постоји пр-
вобитни извор поседничког права или где је поседовање у првом степену незаконито а ле-
гитимни власник је занемарио да докаже своје право или није био у стању да то учини“.955
Инспирисано је установом usucapio из римског права а релевантни међународноправни до-
датак тој установи је прећутни пристанак територијалног суверена који отклања изворни
дефект у правном основу. Као илустрација стицања може се навести спор Palmas (Miangas)
између САД и Холандије који је арбитар Хубер пресудио у корист Холандије заснивајући
пресуду суштински на „непрекидном и мирољубивом исказивању територијалног суве-
ренитета“ над острвом од стране холандских власти.956 Друга страна „стицајне“ заста-
релости (acquisitive prescription) је „угашена“ застарелост (extinctive prescription) на основу
које територијални суверен, у складу са горе наведеним условима, губи правни основ на
поседовање територије. Верзијл као особени, самостални облик застарелости наводи тзв.
новацију (novation) под којом подразумева „постепену трансформацију једног права in
territorio alieno, на пример, најма или залога, или извесних концесија територијалне при-
роде, у потпуни суверенитет без икаквог формалног и недвосмисленог инструмента у том
смислу.957 Као примере практичне примене новације наводи се случај Британског Хондура-
са (Белизе) и случај португалских енклава на индијској територији.
Концепција застаре или одржаја у међународном праву почива на неколико елемената,
који су, у својим значењима, такве природе да се тешко могу сложити у логичну, кохерент-
ну целину. Ти елементи су: а) ефективна контрола иза које стоји намера (animus) да се над
делом туђе територије заснује суверенитет; б) невршење врховничких права или власти од
стране територијалног суверена; в) прећутно прихватање или пристанак територијалног
суверена или estoppel; и г) проток одређеног времена.958
Наведени елементи застаре или прескрипције су контрадикторни у неколико праваца.
Најпре, ако застара подразумева прећутни пристанак или сагласност ранијег територијал-
ног суверена, онда је протек времена као посебан услов непотребан. Коректно тумачен,
може имати једино смисла као рок у коме ранији територијални суверен даје свој прећут-
953 Као пример може се навести анексија Триполитаније и Киренаике од стране Италије током
њеног рата са Турском. Анексија је проглашена декретом краља Италије од новембра 1911.
а потврђена законом донетим фебруара 1912. године. Слично је поступила и Велика Брита-
нија 1914. године, након што је ступила у рат са Турском. Она је, наиме, прогласила анексију
Кипра који је још од 1878. године био под њеном окупацијом и управом.
954 Као класичан пример наводи се пракса Француске након мировног конгреса у Нимегену
(16781679). Састојала се у томе што је Француска подносила тужбе псеудоправним телима
који су се звали „chambres de reunion“ а који су се односили на француска права на граничне
територије по основу старих феудалних наслова а након доношења одлуке од стране тих
тела Француска је прибегавала анексији.
955 W. E. Hall, Treaties in International Law, 1924, стр. 143.
956 2. R. I. A. A. стр. 829.
957 Verzijl, op. cit., стр. 384.
958 Од наведених елемената концепције застаре или одржаја, најмање сагласности постоји у
односу на време које је потребно да би се стекла територија по овом основу. Неки писци
траже 20 година, други сматрају да је прикладан дужи период од 50 или 100 година. Углав-
ном се, при том, ослањају на решења унутрашњих права. Понекад се тражи и да је држава
вршила одговарајућа права својствена суверенитету од памтивека. Наводи се у том смислу
арбитража између Аустрије и Угарске о Морском оку. – Андраши, Бакотић, Вукас, op. cit.,
стр. 260. – Управо овде може да лежи основ мешања застаре или одржаја са специфичним
значењем захтева „од памтивека“ (immemorialpossession) који користи Гроцијус (Grotius, II,
C4, paras. 1, 7, 9), а који може значити не стицање државне територије на рачун друге др-
жаве протеком времена ваћ једноставно да се држава сматра територијалним сувереном
у односу на одређену територију ако се одувек сматрало да је то њена територија, тј. да
нема никаквих трагова или доказа да је над том територијом постојала власт друге државе
у моменту када је држава која стиче територију започела са вршењем одговарајућих врхов-
ничких права на тој територији.
ни пристанак или сагласност. Након изражавања прећутног пристанка или наступања ес-
топела захтев за протеком рока који иде преко тог датума је неутемељен. Надаље, ако је
давање сагласности, макар прећутне или у форми естопела, елемент застаре, онда се она
тешко може квалификовати као посебан, издвојен начин стицања територија. Пре би се у
том случају могло рећи да она представља једну модификацију цесије, неку врсту меке, не-
формалне цесије, изражене у форми неформалног споразума између двеју држава. Уколико,
пак, прећутна сагласност или одобрење ранијег територијалног суверена није конститутив-
ни елемент онда је застару тешко разлучити од мирне окупације.
Поставља се суштинско питање да ли је у позитивном међународном праву одржај или
прескрипција правно могућ начин стицања државне територије? Имајући у виду промене
које је доживело међународно право, посебно, изражене кроз успостављање corpus-а ко-
гентних норми одговор је пре негативан него позитиван.
У систему позитивног међународног права, суверенитет и територијални интегритет
су подигнути на ниво једне од врховних вредности (јавног поретка) међународне заједнице.
Тешко је, ако не и немогуће, помирити захтев за поштовањем територијалног интегритета
држава и запоседање туђе територије у сврху присвајања. Animus possidendi у односу на део
туђе територије, као елемент појма застаре или прескрипције, представља израз зле вере
(mala fide) у најчистијем облику. А добра вера је једно од фундаменталних начела међуна-
родног права, начело које поседује когентни карактер.
Поред разлога правне природе, против увршћивања одржаја или прескрипције у сис-
тем позитивноправних начина стицања државне територије говоре и разлози практичне
природе. Техничка средства која данас стоје на располагању и слабим и нејаким државама,
онемогућују да друга држава неометано врши право на туђој територији. Такву могућност
је могуће претпоставити једино у случају ако применом силе или претњом силе држава која
претендује на део туђе територије принуди територијалног суверена да се уздржи од аката
протеста или фактичких радњи које се таквим покушајима опиру.
У таквим условима тешко је замислити да се испуни један од релевантних услова за
одржај или прескрипцију а то је „континуално и мирно (peaceful) вршење државне власти
током дугог периода времена“, како је то дефинисао арбитар Хубер у случају Las Palmas.
Када је реч о природи ексклузивних, суверених права држава од интереса је и јури-
спруденција Међународног суда правде. У случају који се тицао разграничења епиконти-
ненталних појасева у Северном мору (1969) Суд се позабавио и природом права обалне
државе на истраживање и искоришћавање епиконтиненталног појаса. Суд је у својој пре-
суди истакао, између осталог, да ова права обалне државе произлазе из „суверенитета над
копном“ чији је епиконтинентални појас продужетак. Постојање ових права, по налазу
Суда, не зависи од тога да ли се она користе. Смисао формулација употребљених у Женев-
ским конвенцијама је да „искључива“ значи да, ако обална држава не одлучи да истражује
и искоришћава област епиконтиненталног појаса која јој припада, онда је то њена ствар,
али нико други то не може чинити без њене изричите сагласности.959 Ако друга држава не
може да користи епиконтинентални појас обалне државе без њене изричите сагласности,
онда а fortiori не може вршити било каква права на државној територији која је, по дефи-
ницији, простор искључиве, ексклузивне власти државе. Ценећи чињеницу да је државна
територија елемент самог појма државе, као и природу права над државном територијом,
могли бисмо рећи да је право над одређеном државном територијом инхерентно.
1. ЦЕСИЈА
Цесија је начин стицања територије на основу споразума којим се јед-
на држава (цедент,) одриче суверених, врховничких права над делом своје
територије и уступа их другој држави (цесионар). Модалитети трансак-
ције уређују се уговором, и, по природи ствари, варирају зависно од кон-
959 North Sea Continental Shelf Cases, ICJ Reports, 1969, стр. 22, para. 19.
кретних околности. Уговором се може утврдити да се моменат одрицања

и заснивања врховничког права поклапају960 или да цедент администри-
ра територијом до њене физичке предаје цесионару или се за релевантан
моменат узима „тренутак спровођења споразума“.961 У случају да уговор у
конкретној ствари ћути, ваља узети да је цесија перфектуирана ступањем
уговора на снагу а фактичко преузимање територије је питање извршења
уговора. За разлику од, рецимо, мирне окупације код које је ефективно по-
седовање територије релевантан правни наслов (титулус) код цесије титу-
лус представља сам споразум о цесији, док је запоседање територије радња
извршења уговора.962
У време када је доминирао патримонијални концепт државне те-
риторије, цесија се вршила и уговором о поклону.963 Цесија дела држав-
не територије liberalitatis causa, без противчинидбе, одавно је напуштен у
међународној пракси, барем када је реч о изворној, слободној вољи држа-
ве-цедента. Релативно су, међутим, били чести случајеви цесије без про-
тивчинидбе у контексту територијалних решења утврђиваних мировним
уговорима.964
Код уговора о цесији противчинидба се изражава, углавном, на два на-
чина: давањем накнаде у новцу или делова територије у замену за уступље-
не делове туђе територије.
Француска је 1803. године цедирала Луизијану САД за 60 милиона франака; Шпанија
је 1819. године за 5 милиона долара дала Флориду САД; царска Русија је за суму од 7 ми-
лиона и 200 хиљада долара у злату цедирала Аљаску САД; Немачка је од Шпаније купила
Каролинска острва за 25 милиона пезета 1899. године, а САД су од Данске купиле данске
Антиле или Девичанска острва 1916. године за 25 милиона долара у злату.
Понекад је и цесија инкорпорисана у мировне уговоре праћена про-
тивчинидбом. Рецимо, мировним уговором закљученим у Гвадалупе Хи-
далго Мексико је цедирао Тексас, Нови Мексико и Северну Калифорнију
– САД за 15 милиона долара, а Шпанија је Париским мировним уговором
из 1898. године цедирала САД Филипине за 28 милиона долара.
960 Уговор између Данске и Америке од 1916. о цесији данских Девичанских острва.
961 Споразум владе ДР Немачке и Сената о регулисању питања територија, SDP 6/1971.
962 Схватање по коме уговор о цесији дела државне територије представља „реални“ уговор,
што, између осталог, подразумева да је цесија извршена у моменту када држава-цесионар
успостави стварну ефективну власт на односној територији, последица је аналогије са одго-
варајућим решењима у унутрашњем праву. – в. случај Chorzow и светионици у Грчкој.
963 Рецимо, на основу мировног уговора закљученог у Оснабрику 1648. године извесни север-
но– немачки градови и дистрикти предати су Шведској у форми цесије „наследног лена“
– Verzijl, op. cit., III, стр. 366.
964 Лондонским споразумом од 30. маја 1913. године након првог балканског рата, Турска је це-
дирала савезничким балканским државама све њене територије на европском континенту
западно од линије Егејско море – Црно море, изузев Албаније, и острво Крит; Версајским
уговором из 1919. године Немачка је цедирала делове своје територије – Алзас и Лорену –
Француској, Шлезију – Чехословачкој, делове Пруске и Горње Шлезије – Пољској, северни
Шлезвиг у Данској и територију Мемела – Литванији; Нејским уговором из 1919. године
Бугарска је цедирала неке граничне регионе Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Грчкој;
Париским уговором 1947. године Мађарска је узвршила ретроцесију Трансилваније Руму-
нији, а Финска провинцију Петсамо – Совјетском Савезу; Јапан је септембра 1951. године
цедирао у форми „одрицања од свих права, наслова и захтева“ нека острва, међу њима,
Формозу, Пескадоре, Курилска острва и јужну половину Сахалина.
У новије време преовлађује цесија у виду размене делова територија

између две државе. Разлози за предоминацију размене територија као об-
лика цесије су двојаки: с једне стране, просто уступање дела државне тери-
торије, која је конститутивни елемент државе, има одиозну конотацију, и,
с друге стране, практичне природе. Наиме, у духу начела позитивног међу-
народног права, посебно права народа на самоопределење, уступање дела
државне територије тешко да би ишло без изјашњавања становника који
односну територију насељавају.
За разлику од прошлости када је размена делова државних територија
била условљена стратешким разлозима (в. Занзибар – Хелголанд) данас се
практикује, углавном, у склопу решавања граничних питања или решавања
нелогичног стања у виду постојања енклава на територији стране државе.965
2. ЕФЕКТИВНА МИРНА ОКУПАЦИЈА

Ефективна окупација подразумева запоседање територија у циљу засни-
вања суверене власти која у релевантном моменту не припада никоме (terra
nullius). Можемо стога рећи да је мирна окупација оригинерни начин стицања
државне територије. С обзиром на стање ствари у међународној заједници
реч је практично о једином оригинерном начину стицања територије.
Ефективну окупацију као начин стицања карактерише неколико кон-
ститутивних елемената:
а) предмет ефективне окупације је територија у статусу terra nullius.
Појам terra nullius се различито тумачио током историје међународног пра-
ва. У доба класичног, евроцентристичког међународног права, појам је у
условима ексклузивног права на субјективитет европских, цивилизованих
држава, протумачен на особен начин – као terra nullius се, у основи, схвата-
ла територија која није под сувереном влашћу европске државе. У позитив-
ном међународном праву одређење terra nullius је суштински промењено. У
том смислу релевантно је одређење terra nullius дато од стране Међународ-
ног суда правде у саветодавном мишљењу које се тицало западне Сахаре
(1975). У одговору на питање: „Да ли је западна Сахара (Рио де Оро и Са-
кијед Ел Хамра) у време колонизације од стране Шпаније била територија
која није припадала никоме (terra nullius)?“ Суд је, између осталог, истакао
да пракса држава у релевантном периоду показује да територије настањене
племенима или народима који су имали друштвену или политичку органи-
зацију нису сматране за terra nullius.966
965 Као примери размене мањих, пограничних области моу се навести споразуми ЧССР и Не-
мачке(1930), СССР и Пољске (1950), Југославије и Бугарске (1961), в. Андраши, Вукас, Бако-
тић, op. cit., стр. 257–258.
966 Western Sahara, Advisory Opinion, ICJ Reports, 1975, стр. 39, paras. 80–81. Наведена квалифика-
ција Суда се може оценити као коректна са становишта духа и слова позитивног међународ-
ног права. Извесној сумњи подлеже, међутим, налаз Суда да оваква квалификација произла-
зи из релевантне праксе држава у наведеном периоду. – в. Индивидуално мишљење судије
Dillard, Ibidem, стр. 124. – Суд је приметио да, имајући у виду овакву квалификацију terra
nullius, Шпанија није стекла територију окупацијом, већ пре споразумом са шефовима ло-
Својство terra nullius је битан услов за ваљану мирну окупацију.967

б) Фактичко запоседање територије као израз намере да се заснује су-
верена власт (animus occupandi). Теоријски ради се о два елемента: радњи
којима се врши фактичко запоседање територије и субјективног елемента,
намере да се на односној територији заснује суверена, врховничка власт. У
случају који се тицао Источног Гренланда Стални суд међународне правде,
у намери да докаже постојање animus occupandi, тражио је коегзистенцију
два самостална елемента, намере и воље поступања у својству суверена (à
titre de souverain) и стварно вршење или обављање такве власти.968
У пракси, са ослонцем на чињеницу да државе делују као интелигент-
ни, рационални субјекти, важи претпоставка да вршење фактичких радњи
запоседања подразумева animus или, другачије речено да је animus инкор-
пориран у фактичке радње којима се запоседа односна територија. У пози-
тивном међународном праву, фактичко, стварно запоседање је конститу-
тивни елемент појма ефективне окупације.969 У прошлости сматрало се да
је и симболички акт запоседања био у ту сврху довољан (попут истицања
заставе, или сличних аката симболичког значења). Таквим симболичким
актима конституисана је фикција о запоседању територија. Један од израза
таквог схватања је и теорија Hinterland-а (залеђа) по којој се сматрало да је,
рецимо, држава која запоседне ушће реке засновала и власт на речном сли-
ву.970 Радње које воде конституисању ефективне окупације предузимају се
у име и за рачун државе. Могуће је повући извесну разлику између радњи
запоседања и успоставе администрације. Док радње запоседања могу пре-
дузимати и недржавни ентитети који делују у име и по овлашћењу држа-
ве, дотле успоставу администрације у смислу власти која управља терито-
ријом врше искључиво државни органи.
Подразумева се да држава окупант у званичној форми огласи засни-
вање суверенитета над terra nullius.
У пракси се то увек не чини. Рецимо, септембра 1955. године четири човека су се искр-
цала са хеликоптера са британског патролног брода „H. M. S. Vidal“ на ненастањено острво
Rockall удаљено 250 миља од спољних Хебрида у име британске краљице. Иако је британски
Адмиралитет 21. септембра изнео разлоге за мирну окупацију, а једнако је поступио и порт-
калних, номадских племена. – Ibidem, стр. 39, paras. 80–81. – Питање које се поводом оваквог
налаза Суда поставља је да ли се међународни уговори уопште могу склапати између државе
и недржавних ентитета, или се, пак, ради о уговорима који пре спадају у сферу међународног
приватног или грађанског права. У новијој пракси јављају се извесне констанце које прећут-
но воде ревизији појма terra nullius. Ради се о тзв. теорији сектора и природног продужетка.
– Антарктик, арбитражни спор између САД и Холандије. – У свом изворном значењу terra
nullius, као нормативни сурогат res nullius из унутрашњег права, подразумева да односна те-
риторија припада ономе ко први заснује власт на њој у складу са релевантним правилима
међународног права. Конструкције попут теорије сектора и природног продужетка предста-
вљају покушај да се установи или прече право на мирну окупацију или право на terra nullius
по основу других чињеница различитих од ефективног запоседања.
967 Legal Status of Eastern Grenland, PCIJ, Ser. A/B, No. 53, стр. 44.
968 Ibidem, стр. 45–46.
969 Фактичким стварним запоседањем држава исказује намеру да делује као суверен. Brownlie,
op. cit., стр. 137. – као што, такође, запоседање подразумева и управљање као и одговорност
за догађаје на конкретном подручју. Oppenheim, op. cit., стр. 688, 692.
970 Види Oppenheim, op. cit., vol. I, part 2 to 4, стр. 690–691.
парол министарства одбране, ефективна окупација није формално проглашена државним

актом, али је оглашена у јавним гласилима, рецимо, у листу „The Times“ 22. и 24. септембра
1955. године.
в) Често се као конститутивни елемент мирне окупације наводи и
нотификација државе окупанта трећим државама. У случају да треће др-
жаве не ставе протест сматра се да је мирна окупација перфектна на ос-
нову прећутног пристанка. Иако захтев за нотификацијом има практичну
вредност, у пракси није универзално поштован. Неспорно је да представља
уговорну обавезу страна уговорница Генералног акта Конго конференције
одржане у Берлину 1885. године, будући да члан 34. Акта утврђује да, у
случају стицања поседа, уговорница има такав акт стицања пропратити
„нотификацијом, упућеном осталим силама потписницама овог акта, како
би омогућила да истакну, ако томе има места, своје приговоре“. Могло би
се рећи да је нотификација конзумирана у формалном акту државе којим
проглашава припајање неке територије свом државном простору. С обзи-
ром на званичан карактер оваквог акта државе, он у неку руку представља
генерализовани облик нотификације, нотификацију упућену urbi et orbi.
Златно доба мирне окупације као начина стицања државне територије
је ствар прошлости. Данас мирна окупација има више симболично зна-
чење, фигурира као могући правни основ стицања територије али без од-
говарајућег предмета у реалном животу међународне заједнице. Случајеви
мирне окупације данас се своде на запоседање острва или гребена насталих
вулканским ерупцијама у дубини мора или тектонским поремећајима.971
Због незнатне територије оваквих острва или гребена тешко је говорити
о увећавању територије државе као разлогу њиховог запоседања. Обично
се ради о војно-стратешким разлозима као што је изричито и наведено у
изјави британског Адмиралитета од 21. септембра 1955. године поводом
окупације гребена Rockall.972
У прошлости је мирна окупација, као начин стицања државне тери-
торије, била у пракси повезана са открићем непознатих територија. Отуда
и сукоби који би проистекли из конкурентских захтева две или више др-
жава нису, по природи ствари, били чести. Прогресивним смањивањем и,
коначно, нестанком непознатих, неоткривених територија, расла је могућ-
ност сукоба између претендената на мирну окупацију.
У пракси се због тога одавно прибегавало механизмима чији је циљ
био да се смањи или елиминише сукоб између потенцијалних претенде-
ната. Као најстарији механизам могу се навести папске буле,973 и уговори
о подели интересних сфера схваћених у смислу простора резервисаних за
мирну окупацију од стране уговорница.974
971 Рецимо, Француска је окупирала острва Parasel, Јапан је свом суверенитету подвргао остр-
во Спратлy а Совјетски Савез острво Henrietta.
972 Адмиралитет је истакао да је окупација била нужна због тога што се гребан налази у секто-
ру мора у коме је вероватна орбита вођеног пројектила лансираног у Хебридима.
973 Бартош, II, op. cit., стр. 41.
974 Verzijl, III, op. cit., стр. 354; Oppenheim, II, op. cit., стр. 691.
У позитивном праву прибегава се уговорном одрицању од права на

заснивање суверенитета над terra nullius. То се, посебно, чини ако је тери-
торија у статусу terra nullius од интереса за шири круг држава или међу-
народну заједницу као целину (космос, отворено море или Антарктик)
или да би се избегли сукоби који могу произаћи из више конкурентних
захтева (Антарктик). Одрицање од права на заснивање права над terra
nullius, врши се индиректно кроз квалификацију односне територије као
интернационализоване (Антарктик) или као добра од општег интереса (res
communis omnium) које су, по дефиницији, неподобне за мирну окупацију и
било какво подвлашћивање.
3. СУДСКЕ ОДЛУКЕ
Судска одлука, по правилу, није начин стицања територије, већ ауто-
ритативна и коначна одлука о стицању територије на један од признатих
начина (цесија, мирна окупација итд.). Суд примењује а не ствара право,
па, отуда, судска одлука у територијалним споровима има декларативно
дејство975 а не конститутивно дејство.
Изузетно може се сматрати да је судска одлука начин стицања (или гу-
битка) државне територије у случају када је суд овлашћен да спор око неке
територије реши ван права, на бази правичности – ex equo et bono. Тада суд
практично ствара право у конкретној ствари. Таквих случајева је било у
пракси. Рецимо, у граничном спору између Боливије и Перуа, председник
Аргентине, као арбитар, арбитражну пресуду је донео 1909 ex equo et bono.976
4. ОДЛУКЕ МЕЂУНАРОДНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА

ИЛИ ДРУГИХ МЕЂУНАРОДНИХ ТЕЛА
Међународне организације, укључујући и Уједињене нације и њене
органе, немају правно овлашћење да одлучују о територији или делови-
ма територије суверених држава. Таква одлука би, правно гледано, била
ништава, будући у непомирљивом сукобу са когентним нормама о терито-
ријалном суверенитету и независности држава.
Одлуке које су на основу Повеље Уједињених нација, доносили надлеж-
ни органи Организације у вези са старатељским и несамоуправним тери-
торијама су суштински различите природе, будући да се тичу осамостаљи-
вања зависних народа, а не стицања државне територије. У колоквијалном
смислу речи, и настанак нове државе представља стицање територије. У
правном смислу, међутим, субјект стицања територије је постојећа држа-
ва, а код настанка нове државе територија фигурира као један од њених
конститутивних елемената, тако да је „стицање територије“ конзумирано
настанком нове државе.
976 Verzijl, III, op. cit., стр. 381.
Одлуке међународних организација и других међународних тела,

укључујући и неформална тела, играју значајну улогу, често и одлучујућу, у
признању ваљаности стицања (или губитка) државне територије као облик
колективног признања (или непризнавања). Као пример, може се навести
резолуција Савета безбедности Уједињених нација 662 од 9. августа 1990.
којом је Савет одлучио да је „ирачка анексија Кувајта у било којој форми и
без обзира на изговор, без правне важности и сматра се ништавом.“
Било би погрешно, међутим, актима Уједињених нација и других међу-
народних организација одрицати било какав значај у стицању (или губит-
ку) државне територије. Политички значај се може испољити у колектив-
ном притиску на државу да се одрекне дела територије или да пристане
на вршење права на самоопределење на делу своје територије супротно
међународном праву, с једне стране, и признању територијалне промене,
поготову насилне и илегалне, с друге стране.
5. ПРИРАШТАЈ (ACCESSIO)
Под прираштајем подразумева се увећање (или умањење) територије
државе природним догађајима или људским радњама, тако да разликујемо
природни и вештачки.
Природни прираштај територије постоји, рецимо, у случају када се гра-
нична река одроњава на једној обали а одрони се нагомилавају на другој.
Највећи природни прираштај је на ушћима река са великим наносима (об-
ично се наводе По, Хоангхо, Јангцекјанг и Дунав). О прираштају се може го-
ворити само ако ушће чини границу између држава. У супротном, не ради
се о прираштају већ о промењеном односу сувоземне и водене територије.977
Природни догађаји који узрокују увећање државне територије производе
правне последице аутоматски, без икаквог акта заинтересованих држава.
Вештачки прираштај постоји, пак, када се територија државе увећава
људским радњама попут исушивања морских пространстава. О прираш-
тају као начину стицања можемо говорити једино ако се при том помера и
полазна линија у правцу пучине. А contrario, ради се опет само о промени
односа сувоземне и поморске територије државе.
6. СУКЦЕСИЈА
И сукцесија схваћена у смислу замене једног суверенитета другим на
одређеној територији, може у одређеним случајевима бити начин стицања
државне територије.
У ствари, ради се о начину стицања у сваком случају сукцесије када се
територија државе – сукцесора увећава или се увећава територија државе
претходнице припајањем дела територије државе која се распала или чији
се део територије одвојио и припојио постојећој држави.
977 Упореди, Oppenheim, II, op. cit., стр. 696–697; Бартош, II, op. cit., стр. 40–41; Андраши, Вукас,
Бакотић, I, op. cit., стр. 249–250.
7. ОДРИЦАЊЕ (DERILICTIO)
Одрицање се појављује као елемент код цесије и, евентуално, одржаја
као начина стицања територије. За разлику од ових начина стицања те-
риторије код којих је одрицање један од релевантних елемената стицања
територије, код губитка дела територије одрицање може фигурирати као
самосталан начин. Ради се о случају када се држава animo et corpore одриче
дела своје територије и претвара је у ничију земљу (terra nullius).
Случајеви одрицања од дела територије су ретки у пракси. Један од
случајева одрицања animo et corpore догодио се 1684. када се Енглеска одре-
кла Тангера, који је енглески краљ добио у мираз од Катарине од Португа-
лије, 1662. године, због високих трошкова одржавања.978
Чешћи су случајеви спорења заинтересованих држава око наводног
одрицања државе од дела своје територије. У том смислу карактеристичан
је спор око Фокландских острва. У сложеном ткиву овог спора је и питање
да ли се Велика Британија одрекла права на Фокланде одласком британске
војске маја 1774. године.
Јуна 1770. шпанске трупе су избациле британске насељенике са острва, али је јануара
следеће године Шпанија опозвала акцију а Велика Британија прихватила ову одлуку. Маја
1774. британски војни заповедник је са посадом напустио острвље остављајући једино ли-
мену плочу на тврђави као знак да Фокланди припадају Британији. Британске трупе су се
на острво вратиле 1883, након што је Аргентина са ослонцем на сукцесију Шпаније, истакла
право на Фокланде.
Напуштањем патримонијалног концепта државне територије, одри-
цање од дела територије је постало теоријска могућност.
У пракси су, међутим, могући прикривени облици одрицања под поли-
тичким притиском моћних држава и међународних организација. Рецимо,
у случају када је држава принуђена да се сагласи са вршењем права на са-
моопредељење супротно релевантним правилима међународног права на
делу своје територије а свесна је да то води одвајању дела њене територије.
Овакво одрицање би се могло сматрати илегалним, али његови ефекти за-
висе и од ванправних елемената.
8. СТИЦАЊЕ ПОМОРСКЕ ТЕРИТОРИЈЕ

Како су унутрашње морске воде и територијално море део државне
територије, то се, у одређеном смислу, може говорити о стицању државне
територије и у односу на морски простор, посебно у случају проширења
морских појасева подвргнутих сувереној власти обалне државе.
Најпре, стицање територије на мору је апсолутно резервисано за при-
брежне или обалне државе. Другим речима, стицање морских територија
ограничено је ratione personae. Необалне државе, мада располажу извесним
правима на отвореном или слободном мору, не могу стицати поморску тери-
торију. Штавише, ни обалне државе нису у једнаком положају. Појас архипе-
978 Verzijl, op. cit., III, стр. 355.
лашлог мора апсолутно је резервисан за архипелашке државе (члан 46 Кон-

венције о праву мора) тако да га остале обалне државе не могу установљавати.
Затим, стицање поморске територије је могуће само у односу на дело-
ве морског простора уз обалу државе. Обална држава не може засновати
права над деловима мора који не леже уз њену копнену територију. Тако
су, изузев у граничним подручјима, искључени конкурентски захтеви дру-
гих држава карактеристични за стицање копнене територије. Надаље, јед-
нострани акти којима обална држава прокламује свој суверенитет над де-
ловима мора су декларативне природе. Њима се, у ствари, само реализују
права обалне државе која су на општи начин утврђена нормама општег
међународног права. Имајући у виду правну природу обалног, а посебно
територијалног мора, може се рећи да је стицање поморске територије –
инхерентно право обалне државе.
Постоје, међутим, и случајеви када стицање поморске територије није
инхерентне природе, већ подразумева опште признање и пристанак трећих
држава. Реч је по правилу, о стицању права на деловима отвореног мора
попут историјских залива, историјских вода979, или седентарног рибарења
изван граница територијалног мора.
Будући да је стицање поморске територије инхерентне природе, поста-
вља се питање да ли је стицање поморске територије посебан феномен или,
пак, само акцесорна последица статуса обалне државе?
Тешко је, без обзира на особености стицања поморске територије, по-
рицати да је реч о стицању државне територије. Иако је поседовање обал-
ног мора инхерентно, његова ширина је ствар диспозиције обалне државе,
у оквиру параметара које утврђује међународно право. Инхерентно право
на поседовање обалног мора је nudum ius без акта државе који би одређи-
вао његову ширину. Поготово се квалификација о стицању државне тери-
торије не би могла избећи у случају када се нормом међународног права
проширује територијално море а акт обалне државе о проширењу њеног
суверенитета захвати и делове мора који су до тог момента били у режиму
отвореног мора. У овом случају се посебно ради о специфичном односу у
стицању државне територије, односу обалне државе и међународне зајед-
нице као ентитета који стоји иза општег међународног права на основу
чије норме обална држава стиче део поморске територије.
Могло би се рећи да је стицање поморске територије акцесорне природе у специфич-
ном смислу када дође до промена на копненој територији а као последица принципа да,
копно доминира морем тј. да је копно правни извор овлашћења којима прибрежна држава
располаже на мору.980
Коначно, као особеност стицања поморске територије може се навес-
ти да је оно, по правилу, оригинерне природе. Остварује се, по правилу,
у односу на делове мора који су у статусу добра од општег интереса (res
communis omnium) тј. отвореног мора, мада у случају граничног спора
може доћи и до деривативног стицања поморске територије.
979 В. Fisheries case, ICJ Reports 1951.

980 В. North Sea Continental Shelf, ICJ Reports 1969, para. 96.
XVII. МЕЂУНАРОДНЕ СЛУЖБЕНОСТИ
Аврамов, Крећа, Међународно јавно право, Београд 2003; Андраши, Бакотић, Вукас,
Међународно право, 1998; Бартош, „Међународне службености“, ЈРМП 1956; Reid, International
Servitudes, 1932; Mc Nair, So-called State Servitutes, Selected Papers and Bibliography, 1974;
Schwarzenberger, International Law, 1949; Vali, Servitudes in International Law, 1958.
1. ПОЈАМ МЕЂУНАРОДНИХ СЛУЖБЕНОСТИ

Под међународним службеностима подразумевају се специфична, уго-
ворно дизајнирана ограничења територијалног суверенитета једне државе
у корист друге државе или држава.
Две су основне карактеристике међународних службености;
а) службености се конституишу међународним уговором, будући да
подразумевају, како је нагласио Стални арбитражни суд у пресуди у Ан-
гло-америчком спору о рибарењу у Атлантику (1910) „изричиту концесију
сувереног права“, тј. изричито ограничавање суверенитета на сопственој
територији.981 Службеност се, по правилу, конституише контрактуелним
међународним уговором и представља индивидуализирано ограничење
територијалног суверенитета. Отуда, под појам службености се не би мо-
гла подвести ограничења територијалног суверенитета заснована нормама
општег међународног права982, ограничења која делују erga omnes. Међу-
народне службености се не установљавају у корист међународне заједнице
као целине, јер би се у том случају међународно право, које по дефиницији
представља ограничење суверености држава, могло поистоветити са међу-
народном службеношћу. За разлику од општих ограничења суверенитета
који почивају на општем или универзалном интересу, међународне служ-
бености почивају на индивидуалном интересу држава уговорница.
б) службености у међународном праву не подразумевају пренос суве-
ренитета већ само његово ограничење. Јер, као што примећује проф. Бар-
тош „територијална држава мора имати у виду да службеност постоји и
да се на односе изазване међународном службеношћу примењује власт
територијалног суверена, који се у тој својој функцији јавља не само као
апсолутна државна власт него и као чувар међународног права, поштујући
међународноправно правило о међународним службеностима и доводећи
их у склад са својом влашћу суверена.983 Зато је и могуће да две различите
981 R.I.A.A. vol. XI, стр. 167.
982 Супротно, в. Бартош, „Међународне службености“, ЈРМП 1956, стр. 5 и даље; Akehurst, op.
cit; стр. 159–160.
власти – територијални суверен и држава корисник службености – врше

истовремене функције на одређеном месту.
Постојање службености у међународном праву је дуго било предмет
спорења у доктрини.984 Показало се да су конкретна спорења делом терми-
нолошке природе јер у пракси је неспорно постојање стварних права на те-
риторији страних држава. Наиме, међународна судска пракса не подржава
изричито постојање међународне службености. У три случаја пред међу-
народним судовима – North Atlantic Coast Fisheries Arbitration, Wimbledon i
Aaland Islands – међународни судови нису ограничења територијалних пра-
ва оквалификовали као међународне службености;985 У спору око Ааланд-
ских острва Међународна комисија правника је, између осталог, истакла
да „постојање међународних службености, у техничком значењу термина,
није опште прихваћено“.986
Неспорно је, међутим, да су прихватили постојања уговорних ограни-
чења права држава на сопственој територији (стварноправног карактера) у
корист трећих држава.
Основни приговор постојању службености у међународном праву је да је појам служ-
бености органски везан за својину над стварима а да државна територија није предмет
својине државе већ простор над којим се протеже њена суверена власт. Отуда је следио
закључак да се установа службености не може пренети са унутрашњег на међународни те-
рен. Заснивање службености би, по овом схватању, значило пренос суверенитета на другу
државу, а суверенитет је, по дефиницији, непреносив. У том смислу формирало се схватање
знатног дела теоретичара почев од Шмита (Schmidt) још 1756. у делу „Tractatus de servitutibus
iuris publici falco nomine sic appellatis“ до Депањеа (Despagnet), Каваљерија (Cavaglieri), de
Visschera и других. Заговорници постојања службености у међународном праву, на другој
страни, истицали су да су међународне службености самосталне, аутономне установе међу-
народног права које поседују само извесне појавне сличности са установом службености у
унутрашњем праву.
Међународним службеностима се не би могле, по правилу, сматрати
војне базе.987 Такође, под службености се не би могао подвести најам дела
државне територије практикован у прошлости.988
Међународне службености су правно средство помоћу кога се врше
корекције ригидности норме о територијалном суверенитету држава у ус-
ловима опште међузависности држава. Правнополитичко значење међуна-
родне службености подлеже променама, и, у основи, изражава степен раз-
воја међународног права.
984 В. Vali, Servitudes in International Law, 1958; Reid, International Servitudes, 1932; Бартош,
„Међународне службености“, ЈРМП, 1956.
985 Детаљно в. Mc Nair, So-called State Servitudes, Selected Papers and Bibliography, 1974, стр. 17–31.
986 L. N. O. J.; Special Supp. No. 3, 1920, стр. 3
987 Уговори о оснивању војних база у великом броју случајева садрже одредбу којом се искљу-
чује суверенитет територијалне државе на делу њене територије на којој је смештена војна
база. Рецимо, у уговору који се тиче успостављања Републике Кипар закљученом између Гр-
чке, Турске и Велике Британије, на једној страни, и Кипра на другој страни (1960) предвиђа
се, између осталог, да британске војне базе на Кипру представљају „суверену британску
територију“.
988 На пример, Кина је 1898. године, изнајмила Великој Британији тзв. нове територије на коп-
ну које се граниче са острвом Хонг Конг на период од 99 година. Уговором из 1984. године
те територије су, са бившом британском колонијом Хонг Конг враћене Кини 1997. године.
XVII. Међународне службености 379
У класичном међународном праву, међународне службености су често

представљале прикривену форму експанзионистичке политике заогрнуте
у право. Као пример се могу навести изнајмљивања дела државне терито-
рије, концесије за стварање сопствених зона на територији друге државе
(рецимо, дипломатски кварт у Кини у коме су државе – концесионари фак-
тички вршиле суверенитет над уступљеном територијом). У демократи-
зованом међународном праву, каквим се сматра позитивно међународно
право, међународне службености би требало да служе сарадњи држава на
бази узајамности и поштовања интереса обе стране. Позитивно значење
међународних службености своју најбољу потврду налази у прерастању
ограничења суверенитета утврђеног конкретном службеношћу у опште
ограничење суверенитета држава као што је, примера ради, био случај са
правом пловидбе међународним рекама или транзитним пролазом нео-
балних држава.
2. ПОДЕЛА МЕЂУНАРОДНИХ СЛУЖБЕНОСТИ

За примарну ваља узети поделу на економске и војнополитичке служ-
бености.
а) економске службености могу бити различите. Рецимо, стварање сло-
бодних царинских зона,989 подизање постројења која су економски искљу-
чена из области државе на чијој се територији налазе и непосредно везана
за државу корисника службености990 (Србија је до 1918. признавала право
Угарској да се у том циљу служи српском територијом), грађење железнич-
ких пруга са екстериторијалним карактером991 и др.;
б) војне службености су у прошлости, по правилу, установљаване ми-
ровним уговорима и састојале су се у демилитаризацији извесних области,
забрани подизања утврђења и сл. У новијој пракси војним службеностима
наликују уговори о оснивању војних база једне државе на територији друге
стране државе. Војне базе се, међутим, не би могле сматрати међународ-
ним службеностима у правном смислу речи. Разлог лежи у чињеници да
ови уговори, по правилу, искључују власт територијалне државе на делу
њене територије на коме је успостављена војна база.992 С обзиром на то
да је једна од основних карактеристика службености да почивају на огра-
ничењу, а не искључењу, власти територијалног суверена, војне базе пред-
стављају институт којим се врши привремена орочена цесија дела државне
територије на којој се успоставља база.
989 Овом службеношћу држава корисник добија право да у страној луци или железничкој ста-
ници успостави своје службе трговачког карактета тако да њени бродови и бломбирани
вагони имају слободан пролаз преко територије државе даваоца службености. Рецимо, сло-
бодна царинска зона формирана на основу Конвенције закључене између Краљевине СХС
и Краљевине Грчке од 1923. и протоколима од 1929. године.
990 Нпр. постројења за производњу електричне енергије или за одржавање водостаја у другој
држави.
991 Такве природе је била француска железничка пруга кроз Сомалију и Еритреју до Етиопије.
992 Види фусноту 799.
Установљење војних база је тешко уклопити у ткиво позитивног међународног права.

Самом својом природом оне су у колизији са низом правила позитивног међународног пра-
ва попут правила о сувереној једнакости држава, система колективне безбедности те права
на самоодбрану у складу са чланом 51. Повеље Уједињених нација. Надаље, установљење
војних база тешко је помирити са принципом забране мешања у унутрашње послове држа-
ва и заштити њихове суверене независности и суверенитета.
Међународне службености се могу поделити и на основу критеријума
природе службености. Релевантни облици ове поделе су:
а) службености трпљења (in patiendo). У ову групу улазе службености
попут права транзита преко државне територије и сл;
б) службености нечињења (in non faciendo) тј. службености које се
састоје у уговорној забрани вршења радњи на својој територији својстве-
них суверенитету, као примера ради, изградње војних утврђења дуж гра-
нице; и
в) службености чињења (in faciendo). Ову групу међународних служ-
бености чине службености које одликује уговорна обавеза једне државе да
на својој територији предузима радње у корист или интересу друге државе
попут снабдевања водом или струјом.
3. ПРЕСТАНАК СЛУЖБЕНОСТИ
Будући да почивају на међународном уговору, службености, у наче-
лу, престају на начине аналогне начинима престанка дејства међународ-
них уговора. Могло би се дакле рећи, да се основи престанка међународне
службености поклапају са основима престанка међународних уговора.
У случају територијалних промена сукцесија сама по себи не утиче
на права и обавезе државе сукцесора које су стриктно везане за одређену
територију у корист трећих држава.993 Правило Конвенције је израз кла-
сичног правила по коме се персонални уговори (inpersonam) гасе у случају
сукцесије, а уговори који установљавају стварне обавезе (in rem) остају на
снази у односу на државу сукцесора.
Иако у пракси има и супротних примера,994 правило је да рат између
државе даваоца и државе корисника службености ipso facto доводи до
престанка службености. Правило произлази из саме природе ствари, јер
је, с обзиром на природу рата, нејасно како би економске а поготово војне
службености могле остати на снази избијањем непријатељстава између др-
жаве даваоца и државе корисника службености.
993 Члан 12. Конвенције о сукцесији држава у односу на међународне уговоре из 1978. године.
994 На пример, члан 9. немачко-пољског уговора о транзиту у Источној Пруској. – В. Vali, op.
cit., стр. 137.
XVIII. МЕЂУНАРОДНЕ РЕКЕ
Andrassy, J., Rapport sur „l’utilisation des eaux internationales en dehors de la

navigation“, Ann. I.D.I. 1959-I, vol. 48; Arcari, M., Il regimegiuridico delle utilizzazioni dei corsi
dacquainternazionali, CEDAM, Padoue, 1998; Basdevant, J., „Contribution a letude du regime
juridique de l’utilisation domestique, agricole et industrielle des eaux“, Mel. Mestre, 1956; Ба-
тић, В., „Слободне царинске зоне на Дунаву“, ЈРМП, бр. 1–3/1982; Belanger, M., „L’utilisation
des eaux des fleuves internationaux a des fins agricoles“, R.G.D.I.P. 1977; Berber, F. J., Rivers in
International Law, Stevens, London, 1959; Caflisch, „Regles generales du droit du cours deaux
internationaux“, R.C.A.D.I. 1989-VII, vol. 219; Caflisch, „Sic utere tuo ut alienum non laedes:
regle prioritaire ou element pour determiner le droit d’utilisation equitable et raisonnable d’un
cours deau international“, Mel. W Muller, 1993; Castillo Daudi, „La protection y la preservation de
los cursos de agua internacionales“, A.D.I., 1999; Colliard, C.A., „Evolution et aspects actuels du
regime juridique des fleuves internationaux“, R.C.A.D.I. 1968-III, vol. 125; Dipla, H., „Les regles
du droit international en matiere de delimitation fluviale:remise en question?“, R.G.D.I.P. 1985;
Džunov, T., „International Agreements of Utilization ofWaters“, JRMP, No 2–3/1970; Fuentes, X.,
„Sustainable Development and the Equitable Utilization of International Watercourses“, B.Yb.I.L.
1998; Giuliano, M., „Lordinamento internazionale e i fiumi navigabile d’interesso internazionale“,
Riv. D.I. 1959; Griffin, W, „The Uses ofWaters in International Drainage Basins under Customary
International Law“, A.J.I.L., 1959; Јанковић-Миленковић, Међународно регулисање забра-
не загађивања међународнихрека, Београд, 1976; Ковачевић, С., „Дунавска конферен-
ција“, М. Пол., бр. 802/1983; Маринковић, М., „Стање међународноправних инструмената
о Дунаву“, ЈРМП, бр., 1–3/1982; Martinez-Agullo Sanchez, „Los tratados y la costumbre en el
derecho fluvial internacional“, Rev. esp. D.I. 1962; Милојевић, М., „Институционалне проме-
не на Дунаву и сукцесија међународних организација“, АПФ, бр. 6/1982; Милосављевић,
Б., „Активност УН на решавању проблема несташице вода, загађивања вода и ванпловид-
беног коришћења међународних водених токова“, Ревија, бр. 1–2/1985; Nollkaemper, „The
Contribution of the I.L.C. to International Water Law“, N.Yb.I.L. 1996; Patry, A., „Le regime des
cours d’eau internationaux“, A.C.D.I. 1963; Pondaven, Les lacs-frontieres, Pedone, 1972; Радојко-
вић М., Србија и међународни положај Ђердапа, од Париског конгреса до I светског рата,
Београд, 1935; Raux, J., „La regionalisation et la centralisation, deux tendences complementaires
dans l’administration Internationale des fleuves“, R.G.D.I.P. 1969; Ruiz-Fabri, „Regles coutumieres
generales et droit international fluvial“, A.F.D.I. 1990; Sauser-Hall, „L’utilisation industrielle des
fleuves internationaux“, R.C.A.D.I., 1953-II, vol. 83; Шаховић, М., „Актуелна питања кодифи-
кације правила међународног права о коришћењу међународних водених токова у непло-
видбене сврхе“, ЈРМП, бр. 1–3/1982; Teclaff, L.A., The River Basins in History and Law, Nijhoff,
La Haye, 1967; Vitanyi, B., „Regime of Navigation on International Waterways“, N. Yb.I.L. 1974;
Vitanyi, B., The International Regime of River Navigation, Sijthoff, Alphen, 1979; Вукасовић, В.,
„Нека запажања о међународноправном регулисању заштите међународних водотокова с
посебним освртом на реку Дунав“, МП, 4/1989; Winiarski, B., „Principes generaux du droit
fluvial international“, R.C.A.D.I., 1933-III, vol. 45; Wolfrom, M., Lutilisation a des fins autres que la
navigation des eaux des fleuves, lacs et canaux internationaux, Pedone, 1964; Zacklin, Caflisch ed.,
Le regime juridique des fleuves et lacs internationaux, Nijhoff, La Haye, 1981.
Уобичајена је подела река на националне и међународне. Под нацио-
налним рекама подразумевају се оне реке које од извора до ушћа теку
унутар територије државе. Националне реке се сматрају саставним делом
државне територије, тако да се над њима протеже суверенитет прибрежне
државе.995 Међународне реке се, пак, одређују као реке које раздвајају те-
риторије две или више држава (тзв. граничне реке) и реке које протичу
кроз територије две или више држава (сукцесивне реке).
Раширено гледиште да појам међународне реке подразумева и њену
пловност, одражава праксу коришћења река искључиво у пловидбене свр-
хе и, стога, се данас може оквалификовати као рестриктивно.
Објашњење да горе наведени појам међународних река представља географски појам
а да пловност даје појму међународне реке правни карактер не изгледа прихватљиво. На-
име, гранична међународна река је, рецимо, по самој својој природи релевантна у међуна-
родноправном смислу, будући да представља границу између држава. Поред тога, пловност
није правно него физичко, фактичко својство међународне реке. То што је право пловид-
бе на међународним рекама, по правилу, установљено међународним уговорима, не даје
пловности ipso facto правну природу, већ оно правно регулише фактичку могућност ко-
ришћења реке у сврху пловидбе. Уколико би се пловност узела као један од елемената појма
међународне реке, онда би данас, у време када се реке све шире користе и у ванпловидбене
сврхе, постојало више појмова међународних река зависно од врсте коришћења њихових
вода. Тако би, рецимо, постојао појам међународне реке у сврху међународне пловидбе,
појам међународне реке у сврху индустријског коришћења (који би подразумевао и подоб-
ност вода међународне река да буду коришћене у индустријске сврхе), појам међународне
реке у туристичке сврхе и тако даље. Другим речима, постојање једног јединственог појма
међународне реке сугерише искључење пловности као елемента појма будући да пловност
изражава једну од вишеструких употреба међународних река.
Својство међународне реке није природно својство већ је непосред-
на последица територијализације међународне заједнице. Како се тери-
торијалне промене с времена на време дешавају, статус међународне реке
није трајан статус. Међународна река може услед територијалних промена
да постане национална и обрнуто. Тако су, рецимо, Тиса и Драва након
распада Аустроугарске од националних постале међународне реке. Или,
река Сава је у СФРЈ била најдужа национална река, а након отцепљења
Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине постала гранична међународна
река (граница БиХ и Хрватске) и сукцесивна међународна река.
1. УПОТРЕБА МЕЂУНАРОДНИХ РЕКА

У ПЛОВИДБЕНЕ СВРХЕ
Међународне реке су одувек коришћене у сврхе пловидбе. Могло би се
рећи да је пловидба била нека врста природне употребе река. Упоредо са
фактичким коришћењем међународних река у пловидбене сврхе, развија се
и одговарајућа правна регулатива. Гроцијусова идеја да су државе у обавези
да допусте право нешкодљивог пролаза кроз реке, није наишла на прихва-
тање у пракси држава. Дуго времена оне су пловидбу међународним рекама
на делу тих река које протичу кроз њихову територију регулисале унутра-
шњим правом или билатералним уговорима држећи се премисе да могу
забранити страним бродовима пролаз кроз своју територију или га допу-
стити под условима које су саме формулисале. Другим речима, у том пери-
оду можемо говорити о праву на пловидбу међународним рекама на основу
995 Бартош, II, op. cit., стр. 60–63.
XVIII. Међународне реке 383
унутрашњих права или партикуларног међународног права израженим у

билатералним уговорима. Тако је, рецимо, на основу члана 14. Мировног
уговора из Минстера (1648) закљученог између Норвешке и Шпаније пло-
видба Шелдом била апсолутно резервисана за холандске бродове.
Идеја о међународном праву на пловидбу међународним рекама фор-
мулисана је након француске буржоаске револуције. Декретом француског
Конвента од 16. новембра 1797. године реке Шелда и Меза су проглашене
отвореним за пловидбу бродова свих прибрежних држава. Своје мултила-
терално покриће добија Завршним актом Бечког конгреса од 19. јуна 1815.
године. Члан C (VIII) Завршног акта утврђује да: „Силе чије су државне те-
риторије одвојене или кроз које протиче једна иста пловна река обавезују
се да општим споразумима регулишу све што се односи на пловидбу том
реком.“ У том смислу утврђено је да пловидба дуж целог тока таквих река
од тачке где свака од њих постаје пловна до ушћа, биће потпуно слободна
и неће се моћи у погледу трговине никоме забранити. Завршном акту Кон-
греса придружени су и посебни правилници за пловидбу Рајном, Некером,
Мајном, Мозелом, Мезом и Ескоом, који су поседовали исту снагу као да
су саставни делови Завршног акта.
Принцип слободе пловидбе међународним рекама, прокламован За-
вршним актом Бечког конгреса, није примењен на једнобразан начин.
Постојале су значајне разлике у примени тог општег принципа на поједине
међународне реке и то како у правном основу пловидбе тако и у обиму и
модалитетима слободе пловидбе.
У погледу правног основа пловидбе међународним рекама постојале су значајне раз-
лике. Док је у Европи правни основ, по правилу, међународни уговор, у Јужној Америци и
Азији режим пловидбе међународним рекама је, неретко, установљаван путем концесија и
једностраних правних аката. Ова разлика у правном основу рађа значајне правне последи-
це. Док је у уговорном режиму пловидбе међународним рекама обезбеђена једнакост др-
жава уговорница, у систему слободе пловидбе установљеном концесијама и једностраним
актима ствари су различите. Наиме, код концесија као корисници се појављују само државе
којима су концесије дате а код једностраних аката (декларација, закона и слично), слобода
пловидбе је израз суверене воље прибрежне државе. Будући да је успостављена једностра-
ним путем, слобода пловидбе на овим рекама је, по дефиницији, могла бити и опозвана
једностраним актом. Разлике су, такође, видљиве и када је реч о обиму слободе пловидбе. У
Европи је посебно почетком XIX века принцип слободе пловидбе у извесним случајевима
признаван само прибрежним државама а тек од половине XIX века право се признаје и
неприбрежним државама. У Африци се, пак, право пловидбе од Берлинске конференције
(1885) конституише у корист како прибрежних тако и неприбрежних земаља уз потпуну
једнакост бродова и држављана независно од заставе брода. Поред тога, у Европи је у по-
четку регулативна функција вршена од стране речних комисија састављених од представ-
ника прибрежних земаља, а у Африци до самог почетка су неприбрежне земље имале кључ-
ну улогу у уређивању пловидбе.996
Отуда, можемо рећи да, иако је сам принцип слободе пловидбе међу-
народним рекама део општег међународног права, не постоје општеприх-
ваћена правила о пловидби међународним рекама. Покушај да се она уста-
нове на Барцелонској конференцији 1921. године није довео до позитивног
резултата.
996 Бартош, II, op. cit., стр. 73.
Барцелонска конференција сазвана је на основу одредбе члана 338. Версајског ми-

ровног уговора. Уз учешће 41 државе на Конференцији су усвојена три акта: Конвенција о
пловним путевима од међународног значаја; Статут о режиму пловних путева од међуна-
родног значаја и Допунски протокол уз Конвенцију о режиму пловних путева од међуна-
родног значаја. У ова документа уграђена су следећа основна начела: а) слобода пловидбе за
бродове свих држава, како прибрежних тако и неприбрежних (члан 3. Статута); Изузеци од
начела слободе пловидбе тичу се права каботаже која је резервисана за прибрежну државу;
слобода пловидбе се не односи на јавне бродове (ратне, полицијске и сл.); у време рата на-
чело слободе пловидбе је релевантно само у оној мери у којој не долази у сукоб са правима
и дужностима зараћених и неутралних држава; дерогација наведених правила допуштена
је у изузетним околностима попут безбедности и животних интереса држава; (члан 19);
б) забрањена је дискриминација између бродова држава уговорница; в) дажбине се могу
наплаћивати само у оној висини која је неопходна ради одржања и побољшања пловидбе
(члан 7); г) прибрежна држава има право доношења прописа и предузимања других мера
у области полицијског, царинског и санитарног надзора, емиграције и имиграције, увоза
и извоза на бази једнакости поступања у односу на бродове свих уговорница (члан 6.); д)
регулисање пловидбе је у надлежности сваке прибрежне државе понаособ уз наглашавање
потребе установљења једнообразног система пловидбе. У ту сврху предвиђа се и могућност
оснивања међународних комисија (чл. 12, 13); ђ) спорови који би проистекли из примене и
тумачења Статута и Конвенције решавали би се мирним путем уз помоћ органа Друштва
народа и Сталног суда међународне правде (члан 22).997
У одсуству општих правила о пловидби међународним рекама која би
представљала конкретизацију принципа слободе пловидбе, не изненађује
чињеница да су режими пловидбе на појединим међународним рекама
подлегали променама зависно од преовлађујућих политичких околности.
Прибрежне земље су 17. октобра 1868. године у Манхеиму закључиле Конвенцију која
је регулисала пловидбу Рајном. На основу Конвенције била је допуштена слободна пловидба
бродовима свих застава уз суштинска ограничења за бродове неприбрежних земаља. Пари-
ска мировна конференција од 1919. године унела је значајне измене у режим Конвенције,
ограничавајући права прибрежних земаља у погледу регулисања пловидбе Рајном. Отворен
је широк простор за утицај победничких савезничких сила, посебно, Велике Британије и
Италије. Поред тога, Версајским уговором проглашена је слобода пловидбе Рајном за бро-
дове свих држава без икакве дискриминације на неприбрежне државе. По доласку Хитлера
на власт Немачка тражи ревизију Версајског уговора о Рајни што је довело до склапања мо-
дус-вивендија 1936. године. Исте године Немачка једнострано отказује све уговоре о Рајни.
Одлучујући утицај политичких околности може се препознати и у ре-
гулативи која је утврђивала режим пловидбе на Шелди, Одри и Висли.998
Та врста утицаја може се препознати и у режиму пловидбе на другим, не-
европским рекама – рецимо, Нигеру и Лоренцовој реци.999
1.1. Режим пловидбе на Дунаву. Пловидба Дунавом, највећом европ-
ском реком, дуго времена се обављала у одсуству правне регулативе, на
бази фактичког стања или двостраних уговорних аранжмана две велике
силе (Аустрије и Русије) од којих је прва доминирала средњим током Дуна-
ва, а друга ушћем Дунава.
Први вишестрани уговорни режим на Дунаву успостављен је Париским
уговором од 1856. године. Релевантне одредбе Париског уговора нису по
својој природи обичне уговорне одредбе. То произлази из члана XV Главе
997 V. Oppenheim’s International Law, I, Ninth Edition, 1992, стр. 574–591; Degan, op. cit., стр. 589–600.
998 В. Бартош, II, op. cit., стр. 113–115.
999 Ibidem, стр. 117, 118.
IV Уговора који стипулише да ће одредбе о слободи пловидбе Дунавом

представљати „део европског јавног права“ чија се примена гарантује од
стране уговорница Париског уговора. У Уговору стоји да је режим који се
примењује на Дунав и његово ушће примена релевантних начела Бечког
конгреса. Ова квалификација не стоји у целини, будући да режим пловид-
бе успостављен на Дунаву даје државама шира права од оних утврђених
Бечким конгресом. Наиме, у Завршном акту Бечког конгреса слобода пло-
видбе је стипулисана у сврху трговине док одговарајуће ограничење није
садржано у релевантној одредби Париског уговора.
Уговор утврђује забрану наметања ограничења пловидби Дунавом изу-
зев оних која су изричито предвиђена самим одредбама Уговора. Утврђе-
на је забрана наплаћивања такси само за пловидбу реком, као и наплата
дажбина за робу која се налази на броду. Правила о полицији и карантину
треба да потпомажу, колико је то могуће, промет бродова. Спровођење у
живот одредаба Уговора стављено је у надлежност двема комисијама: Ев-
ропској комисији коју су, углавном, сачињавале велике силе – неприбрежне
државе (Русија, Велика Британија, Француска, Аустрија, Пруска, Сардинија
и Турска) и Прибрежној комисији састављеној од делегата прибрежних зе-
маља (Аустрија, Баварска, Турска и Виртенберг) и комесара три вазалске
дунавске кнежевине (Србија, Влашка и Молдавија).
Надлежност Европске комисије била је, на основу Уговора, ограничена
како ratione loci тако и ratione temporis. Обухватала је предузимање потреб-
них радова да би се ушће Дунава као и суседни делови мора рашчистили и
тако створили повољни услови за пловидбу. Било је предвиђено да се ра-
дови изврше у року од 2 године и да након тога уговорнице прогласе уки-
дање Европске комисије што је значило и преузимање њених надлежности
од стране Прибрежне комисије.1000 Прибрежна комисија је замишљена
као Комисија са трајном надлежношћу. Надлежности Комисије утврђене
Уговором састојале су се у: а) изради правила пловидбе и речне полиције;
б) отклањању препрека које се супротстављају примени одредаба Бечког
уговора на Дунаву; в) наређењу и извршењу потребних радова на целом
току реке и, г) да се стара, после укидања Европске комисије, о одржавању
пловности Дунава и суседних делова мора.1001 Међутим, мандат Европске
комисије продужаван је сукцесивно 1858, 1866. и 1871. године да би 1883.
године њен мандат био продужен за наредних 21 годину али да, након ис-
тека рока, мандат и даље прећутно важи уколико ниједна чланица Коми-
сије не затражи ревизију. Продужење мандата Комисије било је праћено и
проширењем њених надлежности.
Како Правилник о регулисању пловидбе Дунавом који је Прибрежна комисија донела
1856. године није био прихваћен, Европска комисија је 1865. године донела Акт о пловид-
би. На основу овога акта Комисији је призната регулативна функција у погледу пловидбе на
ушћу Дунава, те полицијски надзор и надлежности у погледу пресуђења грађанских спорова
у вези са пловидбом. Комисија је поседовала и право надзора над радом извршне власти која
је била концентрисана у Генералном инспекторату за доњи Дунав који је вршила Турска. На
1000 Чл. XVI и XVII Уговора.

1001 Члан XVII.
Берлинском конгресу 1878. године надлежност Европске комисије је проширена од Исаче на

цео сектор доњег Дунава од Галца до мора. Она је била независна од територијалних власти
прибрежних држава. Надлежност Европске комисије даље је проширена на Лондонској кон-
ференцији 1883. године тако да се протезала на пловни ток Дунава од Галца до Брајле, с тим
што је сужена на ушћу Дунава само на рукавац Килију. Одлукама Лондонске конференције
Европска комисија се практично конституисала као независна институција са легислатив-
ном, извршном и судском влашћу. У међународним односима појављивала се као посебан
ентитет са својом заставом и бродовима а њени чланови имали су дипломатске имунитете.
По завршетку Првог светског рата режим пловидбе на Дунаву регулисан
је Версајским уговором и Дефинитивним статутом Дунава од 1921. године.
Версајски систем је конституисао либералан режим пловидбе прокламујући
да је Дунав плован како за бродове прибрежних тако и неприбрежних зе-
маља и то читавим током од Улма до мора, заједно са притокама које служе
двема или више држава као веза са морем. Слобода пловидбе проглашена
је и у односу на све канале укључујући и канал Дунав – Рајна ако и када
буде прокопан. Што се система за спровођење у живот одредаба Версајског
уговора тиче, њега и даље карактерише постојање две комисије: Европске
комисије и новостворене Међународне Дунавске комисије. Европска коми-
сија је била надлежна за пловни ток Дунава од Браиле до мора с тим што
је њен састав битно промењен. Силе победнице су, наиме, из чланства Ко-
мисије искључиле поражене силе (Немачку, Турску и Аустроугарску) као и
Русију која, услед Октобарске револуције, није узела учешћа у раду Версајске
конференције. Међународна Дунавска комисија, надлежна за део Дунава од
Улма до Браиле, није задржала искључиво прибрежни карактер будући да се
у њен састав поред представника прибрежних држава ушао и по један пред-
ставник сваке неприбрежне државе чланице Европске комисије.
Дефинитивни статут је консакрирао правила Версајског система. У ос-
нови, како закључује професор Бартош, можемо рећи, да „тзв. Дунавско
питање између два рата одликују три карактеристике: тежња империја-
листичких сила да сачувају и учврсте власт на Дунаву, отпор прибрежних
држава, углавном Румуније, на чијем делу је суверено господарила Европ-
ска комисија, и покушај Немачке да, после обнављања своје моћи, придо-
бије сав утицај на Дунаву за себе“.1002 У предвечерје Другог светског рата
Велика Британија и Француска подржале су захтев Румуније за ревизију
Статута што је довело до потписивања Синајског споразума. По тумачењу
Румуније Синајски споразум је супституисао Статут, будући да он није био
у складу са сувереношћу Румуније. Европска дунавска комисија је, како је
предвиђено чланом 1. Споразума, престала да врши своја права. 1939. го-
дине потписан је Букурештански споразум о пријему Немачке у Европску
дунавску комисију и приступању Немачке и Италије Синајском споразуму.
Ревизија Статута од 1921. године извршена је супротно члану 42. који је
предвиђао да Статут може бити ревидиран само на захтев 2/3 држава пот-
писница. Такав поступак довео је до реакција осталих држава, међу њима
и Југославије, која је у званичном протесту од 12. априла 1939. године ис-
такла да Синајски и Букурештански споразум за њу представљају res inter
1002 Бартош, op. cit., стр. 89, 90.

alios acta.1003 Анексијом Бесарабије, СССР је постао прибрежна држава и

на основу тога је Протоколом закљученим у Бечу добио право да учествује
у администрацији горњег тока Дунава.
1.2. Важећи режим пловидбе – Конвенција о режиму пловидбе на Ду-
наву (1948). Важећи режим пловидбе Дунавом утврђен је Конвенцијом до-
нетом 18. августа 1948. године на Конференцији одржаној у Београду.
Конференција је одржана, како се то констатује и у њеној преамбули, на основу одлуке
Савета министара иностраних послова великих савезничких сила од 12. децембра 1946. годи-
не. Одлука предвиђа сазивање конференције ради израде нове конвенције о режиму пловидбе
на Дунаву у року од 6 месеци од тренутка ступања на снагу уговора о миру са Румунијом,
Бугарском и Мађарском. Мировни уговори са ове три земље донети су 1947. године. Члан
34. Уговора са Бугарском, члан 36. Уговора са Румунијом и члан 38. Уговора са Мађарском,
потврђују начело слободе пловидбе Дунавом за држављане, трговачке бродове и робу свих
држава правећи изузетак једино у односу на локални промет роба и путника (каботажа).
Конвенцију су усвојиле прибрежне земље: СССР, Украјина, Бугарска, Румунија, Југо-
славија, Чехословачка и Мађарска. Против Конвенције су гласале САД а Велика Британија
и Француска су одбиле да узму учешћа у гласању са образложењем да је за њих на снази
Статут од 1921. године. Од подунавских земаља на Конференцији нису узеле учешће Не-
мачка и Аустрија. Југославија је са Аустријом 31. августа 1955. године закључила Споразум
о регулисању пловидбе Дунавом а са Немачком је одговарајући Споразум закључен 11. мар-
та 1955. године. Ради се о билатералним уговорним аранжманима који у основи примењују
правила Конвенције из 1948. године у односима уговорница. Растакање Совјетског савеза и
Чехословачке, те дезинтеграција СФРЈ довели су до промене конпозиције Комисије. Према
актуелном стању у састав Комисије улазе: Хрватска, Мађарска, Молдавија, Румунија, Русија,
Србија, Словачка и Украјина. Статус посматрача поседују: Француска, Турска, Холандија,
Чешка, Белгија, Грчка, Кипар, Грузија, Македонија и Црна Гора.
У односу на претходне режиме, Конвенција из 1948. године садржи из-
весне суштинске разлике. Оне се могу груписати у више тачака: а) домашај
слободе пловидбе ratione loci; б) садржина начела слободе пловидбе; в) на-
длежност прибрежних држава у регулисању пловидбе; г) организациони
механизам.
а) Режим установљен Конвенцијом примењује се на пловни део реке
Дунава од Улма до Црног Мора рукавцем Сулина са излазом на море кроз
Сулински канал.1004 У поређењу са одредбом чланова I и II Дефинитивног
Статута од 1921. године, слобода пловидбе утврђена Конвенцијом не одно-
си се на тзв. интернационализовану речну мрежу која је обухватала како
притоке Дунава (Морава, Таја, Драва, Тиса, Маруша) тако и попречне ка-
нале. Подунавске земље могу на бази билатералних или вишестраних уго-
вора установити слободу пловидбе на притокама Дунава. Тако су, рецимо,
Југославија и Мађарска закључиле 9. марта 1955. године Споразум о пло-
видби реком Тисом;1005
б) Што се садржине начела слободе пловидбе тиче, Конвенција утврђује
да ће пловидба на Дунаву бити слободна и отворена држављанима, трговач-
ким бродовима и роби свих држава на бази равноправности у погледу луч-
ких и пловидбених такса, као и у погледу услова трговачке пловидбе. Пло-
1005 „Службени лист ФНРЈ“, додатак 9/1956, Међународни уговори ФНРЈ 79/1956.
видба Дунавом дозвољена је, дакле, само трговачким бродовима. Пловидба

ратних бродова неподунавских земаља је изричито забрањена чланом 30.
Конвенције. Ратни бродови подунавских земаља могу пловити Дунавом ван
граница земље чију заставу имају само у случају претходног споразума;
в) Конференција је протекла у духу слогана „Дунав подунавским
земљама“. Смисао слогана је да се надлежности које су у ранијим режимима
припадале великим, неприбрежним државама врате подунавским држава-
ма. Конвенција проширује надлежност подунавских земаља како у прави-
ма тако и у обавезама. Прибрежна држава доноси санитарна и полицијска
правила у погледу пловидбе Дунавом, под резервом да та правила треба да
се примењују без дискриминације по националној припадности бродова.
Прибрежним државама припадају и царинска, санитарна и служба речне
безбедности на Дунаву. Правилници које у сврху вршења наведених служ-
би прибрежна држава доноси саопштавају се Дунавској комисији како би
ова помогла у уједначавању царинских и санитарних правила и правила
речне безбедности.1006 Пловидба се врши на основу правила утврђених од
стране прибрежних земаља чију територију сече Дунав а у зонама где оба-
ле Дунава припадају двема државама према правилима одређеним Спора-
зумом између тих држава. Изузетак је конституисан у односу на пловидбу
на доњем Дунаву и на сектору Ђердапа где релевантна правила доноси Ад-
министрација установљена за назначене секторе.1007
г) У организационом погледу, Конвенција напушта ранији систем који
је надлежност над Дунавом делио између две комисије и по први пут у ис-
торији правног уређења пловидбе Дунавом формира једно тело – Дунавску
комисију. Дунавска комисија је састављена од по једног представника из
сваке од подунавских земаља.1008 Комисија бира из редова својих чланова
председника, потпредседника и секретара на период од 3 године. Комисија
има општу надлежност и специјалне надлежности. Општа надлежност Ко-
мисије састоји се у старању о извршењу одредаба Конвенције. Посебне на-
длежности обухватају широк круг питања од којих ваља издвојити следећа:
израда генералног плана великих радова који су у интересу пловидбе; ујед-
начавања правила речне безбедности; координација рада хидрометеоро-
лошких служби на Дунаву; прикупљање статистичких података за потребе
пловидбе; објављивање за потребе пловидбе приручника, саобраћајних ка-
рата, пловидбених карата и атласа.1009 Комисија, по правилу, доноси одлу-
ке већином гласова. Чланови Комисије и лица која она опуномоћи уживају
дипломатски имунитет. Службене просторије, архиве, документа који су
својина Комисије неповредиви су. Комисија има свој печат, и своју заставу
коју може да истиче на својим просторијама и својим бродовима.
Конвенција је предвидела и формирање две специјалне речне админи-
страције.
1006 Члан 26.

1007 Члан 23.
1008 Члан 5.
1009 Члан 8.
На доњем Дунаву (од ушћа Сулинског канала до Браиле) формирана

је речна администрација коју чине представници прибрежних, суседних
држава (Румунија и Русија). Задатак специјалне речне администрације на
доњем Дунаву састоји се у извођењу хидротехничких радова и регулисању
пловидбе. Седиште Администрације је у Галцу.
На сектору Ђердапа створена је специјална речна Администрација
Ђердапа коју чине представници Румуније и Србије. Њен задатак састоји
се у извођењу хидротехничких радова и регулисању пловидбе на сектору
који на десној страни Дунава иде до Костолца а на левој страни од Мол-
дова Веке до Турну – Северина. Седишта Администрације су: Оршава на
румунској страни и Текија на српској страни.
Предвиђен је двостепени систем решавања спорова између уговорница
у погледу примене и тумачења Конвенције. Спор се решава путем директ-
них дипломатских преговора а ако преговори не уроде плодом на захтев
ма које од спорних страна спор се подноси Комисији за мирење. Комисију
чине по један представник сваке спорне стране и трећи члан кога одређује
или председник Дунавске комисије или Комисија као целина. Будући да су
одлуке Комисије за мирење дефинитивне и обавезне за спорне стране, при-
мећује се да је она, у ствари, арбитражни суд.1010
Конвенција утврђује поступак за измену. Измене Конвенције могу се
извршити на захтев већине држава уговорница а ступају на снагу после
депоновања ратификационих инструмената шест држава уговорница Кон-
венције.1011
2. ВАНПЛОВИДБЕНО КОРИШЋЕЊЕ
МЕЂУНАРОДНИХ ВОДЕНИХ ТОКОВА
Иако су се реке од давнина користиле и у ванпловидбене сврхе (ре-
цимо, иригациони системи) међународно право се до најновијих времена
ограничавало на регулисање пловидбе рекама. Могло би се рећи да је тзв.
међународно речно право у основи било ius communicationis, и да се као
такво бавило утврђивањем права пловидбе рекама и дистрибуцијом тог
права прибрежним и неприбрежним државама.
Широка употреба река у непловидбене сврхе (производња електричне
енергије, наводњавање, производња пијаће воде и сл.) у последњих неколи-
ко деценија прошлог века, отворила је нека нова питања која траже правно
регулисање на међународном плану.
Постојећа правила међународног права у односу на међународне реке
тешко су могла да послуже у ту сврху с обзиром на суштинске разлике у ко-
ришћењу међународних река у пловидбене и непловидбене сврхе. Рецимо, док
је са становишта пловидбе, река непотрошно добро, то се не би могло рећи за
коришћење река у непловидбене сврхе. Извесни облици непловидбеног ко-
1010 Бартош, II, op. cit., стр. 103, fus. 3.

1011 Члан 46.
ришћења река не само да мењају својства воде већ могу смањити количину
вода и довести до нестанка речног тока у низводној прибрежној држави.
Међународно право до данас није изградило општеприхваћена пра-
вила о непловидбеном коришћењу међународних река. Од покушаја да се
установе таква правила ваља издвојити рад Комисије за међународно пра-
во УН.1012 Након вишегодишњег рада Комисија је 1994. године сачинила
коначни Нацрт Конвенције о праву непловидбеног коришћења међународ-
них пловних токова.1013 Генерална скупштина УН је 21. маја 1997. године,
на основу наведеног Нацрта, усвојила Конвенцију о праву непловидбеног
коришћења међународних водних токова.1014
Поред Комисије за међународно право релевантан је и допринос Института за међу-
народно право који је 1961. године усвојио Резолуцију „Употреба немаритимних међуна-
родних река (искључујући пловидбу)“ (1961.), те Светског удружења за међународно право
(ILA) посебно Хелсиншка правила о употреби вода међународних река од 1966.1015
Одсуство општеобавезних правила међународног права о непловидбе-
ном коришћењу вода међународних река не значи и правни вакуум у овој
материји. Постоје извесни општи принципи који, заједно са преседанима,
уговорном регулативом и доктринарним мишљењима, служе као основ у
конструкцији одговарајућих правних правила.
Шта је предмет правила о непловидбеном коришћењу? Да ли су то
само међународне реке или неки други објекти?
Логика непловидбеног коришћења сугерише да је појам међународне
реке преузак, јер не обухвата воде које заједно са реком чине „физичко
јединство, унутар кога долази до међусобног прожимања и утицаја свих
природних извора, било да је реч о загађивању воде, искоришћавању или
очувању количина воде“.1016 Река је само део водене масе која тече речним
коритом под утицајем силе гравитације. Она чини органску целину са дру-
гим надземним, површинским и подземним водама као и делом копне-
не површине које те воде захватају. Стога се у конкретном контексту ко-
ристе два појма – дренажни или хидраулични базен (drainage basin, bassin
de drainage) и систем међународног водног тока (International watercourse
system, systeme de cours d’eaux internationaux). Дренажни базен се дефинише
као „географско подручје које се простире на две или више држава, одређе-
но границама водомеђа система вода, укључујући површинске и подземне
1012 Алармиран фактичким стањем ствари Генерални секретар УН је још од 1951. године
поднео више извештаја о међународној сарадњи о коришћењу вода, контроли вода и раз-
воју водних ресурса. Од посебног значаја је Извештај о правним проблемима који се одно-
се на експлоатацију и употребу међународних река (А/5409) сачињен на основу Резолуције
Генералне скупштине 1403/XIV. Но, тек на XXV заседању Генералне скупштине усвојена је
Резолуција 2669 насловљена са „Прогресивни развој и кодификација међународног права
у међународним водним токовима“ којим се од Комисије за међународно право тражи да
предузме проучавање права непловидбеног коришћења међународних водних токова.
1013 О раду Комисије, детаљно: Manner and Metslampi, The Work of ILC oo the Law of International
Water Resources, 1988.
1014 За текст Конвенције, 36 International Law Materials, 700.
1015 ILA, Report, 1956–1966, 1968–1982 i 1986.
воде које се уливају у заједничко ушће“.1017 Систем међународних токова

се одређује као „систем површинских и подземних вода које преко њихо-
вих физичких веза конституишу јединствену целину и утичу у заједничко
ушће.“1018 Заједнички именитељ ових појмова је да су шири од либералног
појма међународне реке, будући да обухватају како површинске тако и под-
земне воде које стоје у физичкој вези. Разликују се утолико што дренажни
базен, поред вода, обухвата и део копна држава захваћеног водомеђама сис-
тема вода. Тако схваћен представља неку врсту екосистема, објективно по-
годног предмета за регулативу непловидбеног коришћења река. Прибрежне
земље показале су јак отпор оваквом одређењу предмета регулативе непло-
видбеног коришћења вода јер шире задире у простор њихове суверене вла-
сти, посебно стални суверенитет над природним изворима.
Правила Конвенције о праву непловидбеног коришћења међународ-
них водних токова (1997) потврђују раширено мишљење, да је тешко, го-
тово немогуће, у конкретној ствари формулисати corpus прецизних, оба-
везујућих правила, већ да на основу извесних општих принципа ваља, за-
висно од конкретних услова сваког воденог тока, конституисати партику-
ларно право.
Конвенција утврђује право држава воденог тока да на својим односним
територијама користе међународни водни ток на „правичан и разуман на-
чин“, што посебно подразумева коришћење и развој водног тока држава у
циљу постизања оптималног и одрживог коришћења узимајући у обзир ин-
тересе заинтересованих држава водног тока у сагласности са одговарајућом
заштитом.1019 Наведено правило се квалификује као фундаментално право
и обавеза држава. Оно је допуњено правилом о заједничком учешћу држава
водног тока у употреби, развоју и заштити водног тока на правичан и разу-
ман начин. Овакво учешће подразумева како право да се водни ток користи
тако и дужност сарадње у заштити и развоју водног тока.
Правила члана 5. Конвенције одражавају екстензивно тумачење основа коришћења
међународних река како га је видео Стални суд међународне правде у спору о Надлежности
Међународне комисије за Одру (1929). У својој пресуди Суд је основ права прибрежних
држава на некој међународној реци нашао у „заједници права и интереса“ свих прибрежних
држава,1020 из које деривира једнакост прибрежних држава. Ово схватање се може узети
као супротно ономе израженом у тзв. Хармоновој доктрини. Државни саветник Хармон
је 1895. године дао мишљење поводом спора који је, у вези са коришћењем вода реке Рио
Гранде, избио између САД и Мексика. Кључни елеменат тог мишљења био је да „прави-
ла међународног права не налажу САД никакву дужност да својим становницима забрани
употребу вода онога дела реке Рио Гранде које се потпуно налази у САД, макар та употреба
има за последицу смањење количине воде реке низводно од места где се она више не нала-
зи потпуно на подручју САД. Тврдња да постоји таква дужност неспојива је са сувереном
влашћу САД над народним добром ... правила, начела и преседани међународног права не
намећу САД никакву одговорност или обавезу.“1021
1017 Члан II, Хелсиншких правила усвојених од стране Удружења за међународно право.
1018 UN General Assembly, 46 Session, Supp. No, 10 (A/46/10), 1991. стр. 173.
1019 Члан 5.
1020 P. C. I. J., Series, A, No, 23, стр. 27.
1021 J. B. Moore, A Digest of International Law, I, 1906, стр. 654.
„Правичан и разуман начин“ коришћења међународних водних токова је, по својој

природи, правни стандард чија се прецизна садржина утврђује у сваком конкретном слу-
чају на бази релевантних околности.
Конвенција као релевантне факторе и околности које служе као основа за утврђивање
„правичног и разумног начина“ коришћења наводи: а) географске, хидрографске, хидро-
лошке, климатске, еколошке и друге факторе природног карактера; б) социјалне и економс-
ке потребе заинтересованих држава водног тока; в) популацију зависну од воденог тока
сваке државе водног тока; г) последице употребе или употреба водног тока у једној држави,
на друге државе водног тока; д) постојеће и потенцијалне употребе водног тока; ђ) очување,
заштиту, развој и рационално коришћење водних ресурса водног тока и трошкове мера које
се у том смислу предузимају; e) доступност алтернатива једнаке вредности у односу на по-
себну планирану или постојећу употребу. Утврђивање стандарда „правичног и разумног
начина“ коришћења вода међународних водних токова подразумева обавезу сарадње др-
жава водних токова. У том смислу Конвенција обавезује државе водног тока да предузму
консултације у духу сарадње.1022
Обавеза „правичног и разумног“ начина коришћења међународног
водног тока, сама по себи, не искључује могућност наношења штете другој
држави водног тока.
У погледу одговорности за штету коју једна држава водног тока про-
узрокује другој држави, Конвенција разликује две ситуације.
Одговорност државе за штету се по Конвенцији коституише у случају
да се стекну два услова: а) да је штета значајна (significant harm); б) да је до
штете дошло услед тога што држава није испољила дужну пажњу.
Дужна пажња је, у смислу одредаба Конвенције, критеријум закони-
тости понашања државе водног тока. У случају да је, и поред дужне пажње,
проузрокована штета другој држави водног тока, Конвенција утврђује оба-
везу уговорница, да, у одсуству споразума који би такву употребу регули-
сао, приступе консултацијама о обиму у коме је таква употреба правична
и разумна као и о питању регулисања такве употребе у циљу елиминисања
или ублажавања било какве проузроковане штете.1023 Консултације се
могу тицати и питања компензација када је то прикладно.1024 Најупутније
је питање штете проузроковане коришћењем водних токова регулисати би-
латералним или мултилатералним уговором држава водног тока.1025
Приликом утврђивања висине штете узимају се у обзир све релевантне
околности у конкретном случају а посебно да ли је штетна радња проузро-
ковала и неку корист за државу водног тока.1026 У том случају, отвара се
простор за примену принципа compensatio lucri cum damno.
У пракси се може поставити питање приоритета употреба вода међу-
народних водних токова. Приоритет у том смислу може се установити било
уговором или обичајем заинтересованих држава водног тока. У одсуству
1022 Члан 6.
1023 Члан 7.
1024 Наведени поступак је аналоган ономе који је следио Међународни суд правде у Fisheries
Case Jurisdiction (United Kingdom v. Iceland) – ICJ Reports, стр. 31–33, 78.
1025 У том смислу, в. Конвенција између Југославије и Аустрије у вези са економијом вода која
се односи на реку Драву, UN Treaty Series, vol. 227, p. 111; Споразум између УАР и Судана
који се тиче пуног коришћења вода Нила од 1959, UN Treaty Series, vol. 453, стр. 51.
1026 В. Donauversinkung case, YILC 1994, II, Part Two, стр. 105.
уговора или обичаја Конвенција установљава резидуално правило по коме

ниједна употреба међународног водног тока не поседује инхерентни при-
оритет у односу на друге. Могући сукоби између држава водног тока у
погледу различитих употреба водног тока решавају се у складу са принци-
пима правичног и разумног коришћења и забране проузроковања значајне
штете.1027 На потребу очувања еластичности у односу према различитим
употребама вода међународних водних токова посебно је инсистирано
на симпозијуму одржаном у Делфту јуна 1951. године под спонзорством
UNDP. Декларација усвојена на симпозијуму еластичност брани неопход-
ношћу да се обезбеди снабдевање пијаћом водом која треба да задовољи
потребе човечанства у будућности.
1027 Релевантна одредба Конвенције кореспондира одлукама извесног броја међународних

тела: резолуције Интерамеричког економског и социјалног савета из 1966. – A/CN4/274,
стр. 351, члан VI Хелсиншких правила.
XIX. ПОМОРСКА ОБЛАСТ
Alliot, P., „Mare Nostrum: A New International Law of the Sea“, 86 AIL, 1992; Amato, A., „An
Alternative to the Law of the Sea Convention“, A. J. I. L., 1983; Amato-Feranda-Scovazzi-Treves, „La
legislazione italiana sul diritto del mare“, Giuffre Milano, 1981; C. F. Amerashinghe, The Problem
of Archipelagos iu the Inter national Law ofthe Sea, ICLQ, 1974; Apollis, G., L Emprise Maritime de
l Etat Cotier, Editions A. Pedone – Paris, 1981; Barnes, J. N., „Polution from deep Ocean Mining“,
The Environmental Law ofthe Sea, ed. by Johnston, Gland, 1981; Бартош, Међународно јавно пра-
во, 1954; Bowett, D. W, „The Second United Nations Conference on the Law of the Sea“, I. C. L. Q.,
9, 1960; Boxer, B., „Mediterranean Pollution: Problem and Response“, Ocean Development, 10, 1982;
Brownlie, I., „Legal Status of Natural Resources in Internatinal Law (Some Aspects)“, Hague Recueil,
1979; D Brown, E. D., „The International Law of the Sea“, Aldershot, 2 vols., 1994; O Connell, D.
P., „The Internatinal Law of the Sea“, Oxford, 2 vols, 1982–84; Churchil, R. R., Lowe, A. V., „The
Law of the Sea“ 3rd edn, Manchester, 1999; Degan, V. Đ., Мирољубиве употребе мора, Зборник
– Загреб, бр. 5–6/1985, str. 561–570; Дугошевић, Д., „Les etats archuples et le droit de passage
des navires et aeronefs,“ ПРИНОСИ, бр. 21/1985, стр. 221–229; Dupuy, J., Vignes, D., Traite
du Nouveau Droit de la Mer, Brussels, 1985; Етински, Р., Конвенција о праву мора и забрана
злоупотребе права, М. Пол, бр. 781/1982, стр. 14–15; Gotlieb, A. E., The Impact of Tehnology
on the Development of Contemporary International Law, Hague Recueil, 1981; Grotius, H., Mare
Liberum (1608), превод на енглески Magoffin, Oxford, 1916; Harris, D. J., Cases and Materials
on International Law, London: Sweet and Maxwell, 1973; Henkin, L., „International Law and the
Interests“, The Law of Seabed, A. J. I. L., 1969; Jessup, P. C., „Geneva Conference on the Law of the
Sea: A Study in International Law-Making“, A. J. I. L., 1958; Иблер, В., Уједињени народи и ново
право мора, Зборник, стр. 109–120; Johnston, D. M., „The environmental Lae of the Sea: Historical
Development“, The Environmental Law of the Sea, Gland, 1981; Koskenniemi, M., „L Affaire du
Passage par le Grand – Belt“, AFDI, 1992; Kreća, M., „Forms of Institutionalization in the new of
the sea“, Science-Security, Vol. 1, no. 1, 1996, str. 91–98; Крећа, М., „Међународна сарадња у обла-
сти развоја и преноса морске технологије у светлости нове Конвенције о праву мора (1982)“,
Право и привреда, 1994, бр. 9–12, стр. 10–23; Крећа, М., „О основним обележјима новог права
мора“, Анали Правног факултета у Београду, 1–3/1986, стр. 101–107; Крећа, М., Право мора:
научно истраживање мора и пренос поморске технологије, Београд, „Научна књига“, 1990,
стр. 288; Kreća, M., „A few remarks on the Theorethical Basis of the New Law of the Sea“, in Liber
Amicorum Judge Shigery Oda, 2002; Крећа, М.: „Основним обележјима новог права мора,“ Ана-
ли ПФ, 1–3/1986, стр. 101–107 Крећа, М., „Неколико напомена о правној природи међуна-
родног права мора“, ЈРМП, 3/1987, стр. 381–402; Kunz, J. L., „Continental Shelf and International
Law: Confusion and Abuse“, A. J. I. L., 1956; Lauterpacht, H., „Sovereignty Over Submarine Areas“,
B. Y. I. L., 1950; Мешера, В. Ф., Советское морское право, Москва, 1980; Marotta Rangel, V, Le
Plateau Continental dans la Convention de 1982 sur le Droit de la Mer, 194 HR, 1985; Nguyen Quoc
Dinh, „Droit International Public“; Новаковић, С., Конвенција о праву мора, ПМ, бр. 1/1984, стр.
546–556; Новаковић, С., „Кодификација и прогресивни развој права мора у оквиру Уједиње-
них нација“, ЈРМП, бр. 1–2/1985, стр. 389–402; Novaković, S., „Uticaj statusa Međunarodne vlasti
za morsko dno na primenu zajedničkog poslovnoh poduhvata“, Zbornik – Zagreb, br. 5–6/1985, str.
597–610; Oda, Sh., „The continental Shelf “, Japanese A. I. L., 1, 1957; Oda, Sh., „Fisheries under the
United Nations Convention on the Law of the Sea“, A. J. I. L., 1983; Oppenheim, L., „International
Law“, A Treatise, Vol. I: Peace, Eight edition ed. by H. Lauterpacht, London, 1955; Pardo, A., „The
Convention on the Law of the Sea: A Preliminary Appraisal“, San Diego Law Review, 1983; Пе-
ришић, З., „Допринос нове конвенције прогресивном развоју права мора“, НЗ, бр. 5/1983,
стр. 3–9; Perišić, Z., „Neškodljiv prolazak stranih ratnih brodova teritorijalnim morem“, Zbornik,
XIX. Поморска област 395
Zagreb, br. 5–6/1985, 589–596; Перишић, З., Трећа Конференција Уједињених нација о праву
мора., М. Пол, 1981/740, стр. 5–9; Rigaldies, F., „La zone Economique Exclusive dans la Pratique
des Etats“, Canadian YIL, 1997; Rudolf Davorin, Medunarodnopravo mora, Zagreb; Ruiz Fabri, H.,
„Sur la Delimitation des Espaces Maritimes entre le Canada et la France“, 97RGDIP, 1993; Scelle,
G., „Plateau Continental et Droit International“, R. G. D. I. P., 1955; Шаховић, М., La codification
et le developpement progressif du droit international: Convention des Nations Unies sur le droit
de la mer, ПРИНОСИ, бр. 21/1985, стр. 7–16; Treves, T., „Codification du Droit International et
Pratique des Estats dans le Droit de la Mer“, 223 HR, 1990 IV; Тункин, Г. И., „Женевскад кон-
ференцид по международному морскому праву“, Международнаја жизт, No. 7, 1958; Vallee,
C., Le Plateau Continental dans le Droit International Positif, Paris 1971; Verwey, W. D., The new
law of the sea and the establishment of the new international economic order: the role of the exclusive
economic zone, Indian J. I. L., 1981; Вратуша, А., Конвенција о праву мора, М. Пол, бр. 787/1982,
стр. 1–4; Вукас, Б., Заједничка баштина човјечанства, ГИМПП, (1981/82), стр. 191–212; Вукас,
Б., „The LOS convention and sea boundary delimitation“ ПРИНОСИ, бр. 21/1985, стр. 147–185;
Zoller, E., „Recherche sur les methodes de delimitation du plateau continental: a propos de l affaire
Tunisie – Libye“, R. G. D. I. P., 1984; Conetti, G.: Međunarodni status slobodnih zona u tršćanskoj
luci, Zbornik, Zagreb, br. 5–6/1985.
1. ИЗВОРИ ПРАВА МОРА

Извори права мора налазе се у међународним уговорима, обичајним
правилима и унутрашњим прописима појединих земаља. С обзиром на
важност овог питања, још је Друштво народа приступило кодификацији
права мора, али неки конкретни резултати нису постигнути. Уједињене
нације имале су на том плану више успеха. Под окриљем Уједињених на-
ција одржане су три конференције о праву мора: 1958, 1960. и 1982. године.
На конференцији 1958. одржаној у Женеви донете су четири конвенције:
Конвенција о територијалном мору и спољњем поморском појасу (ступи-
ла на снагу 1964.); Конвенција о отвореном мору (ступила на снагу 1962.);
Конвенција о рибарењу и очувању биолошких богатстава отвореног мора
(ступила на снагу 1966. године) и Конвенција о епиконтиненталном појасу
(ступила на снагу 1964.). Женевске конвенције представљају први успеш-
ну мада не потпуну кодификацију права мора. Низ питања остао је нере-
шен. Конвенције, у извесним одредбама, представљају прогресивни развој
права мора, што другим речима значи, да те одредбе везују само државе
уговорнице. Друга Женевска конференција 1960. одржана је у атмосфери
појачане међународне затегнутости и неки видни резултати нису постиг-
нути. Конференција се бавила поред осталог проблемом ширине терито-
ријалног мора, које је остало нерешено на првој конференцији, али успех
ни овога пута није постигнут. Трећа конференција о праву мора која је,
након вишегодишњег рада и 11 заседања, усвојила 1982. Конвенцију о пра-
ву мора, почела је са радом 1973. у знаку сазнања да су правила женев-
ских конвенција зрела за ревизију. То сазнање резултат је једног ширег и
обухватнијег сазнања да делове нормативне структуре међународног права
ваља мењати како би се довели у склад са интересима већег дела међунаро-
дне заједнице који нису били уграђени у ранија решења настала највећим
делом обичајним путем. На конференцији која је одржана децембра 1982. у
присуству представника 141 земље потписана је Конвенција о праву мора.
Наша земља ратификовала је ову Конвенцију 27. новембра 1985.
Конвенција садржи две групе одредби са становишта односа тих од-

редби према позитивном праву мора. Једне прецизирају и кристализују
институте позитивног права мора, док друге садрже решења de novo. Дру-
гим речима, правила у Конвенцији представљају комбинацију кодифика-
ције и прогресивног развоја.
2. ПОЛАЗНА ИЛИ БАЗНА ЛИНИЈА

Море је у физичком смислу једна органска, недељива целина. Међу-
народно право мора, институционализујући захтеве обалних држава за
заснивањем суверених права или јурисдикције на одређеним деловима
мора, ту јединствену целину дели на морске појасеве. Морски појасеви су,
према томе, правни институти настали деобом мора као физичке целине.
Основ разликовања појединих морских појасева је обим права којима обална држава
у конкретном појасу располаже. Изузетно у појасу отвореног мора одговарајућа права при-
зната су и необалним државама. При том је нормативна логика међународног права мора
у томе да се права обалне државе сукцесивно смањују идући од копна ка пучини. Другим
речима, највећа су у појасу мора који се налази непосредно уз обалу, а најмања на делу
који се назива отвореним или слободним морем. Стога се може рећи да међународно право
мора у основи врши дистрибуцију надлежности обалним државама на морским простори-
ма. Изузетак представља једино међународна зона у којој је заснована непосредна међуна-
родна јурисдикција.
У правној деоби мора основни параметар је тзв. основна или базна ли-
нија. Од те линије мери се ширина територијалног мора и спољни морски
појас, епиконтинентални појас и искључива економска зона. Посредно основ-
на линија служи и као критеријум за одређивање унутрашњих морских вода.
Полазна линија може бити нормална и права. Нормална полазна ли-
нија представља линију ниске воде дуж обале, како је назначена на по-
морским картама крупног формата које обална држава службено признаје
(члан 5. Конвенције о праву мора). У случају изразите хоризонталне раз-
уђености обале, или ако се дуж обале у њеној непосредној близини нала-
зи низ острва, обалној држави је допуштено повлачење правих полазних
линија, тј. линија које не следе линију копна већ спајају истакнуте тачке на
копну и на острвима. Легалност ове праксе потврдио је Међународни суд
правде у британско-норвешком спору о риболову од 1951.1028
Нова конвенција о праву мора (1982) инаугуришући концепт архипе-
лашког мора уводи и појам архипелашких полазних линија под којима под-
разумева равне линије које спајају крајње тачке најистуренијих острва и
надводних гребена у архипелагу.
3. УНУТРАШЊЕ МОРСКЕ ВОДЕ

Под унутрашњим морским водама подразумевају се делови мора који
леже иза полазне или базне линије. Одликују се чврстом повезаношћу са
1028 Reisman and Westerman, Straight Baselines in International Boundary Delimitation, 1992. Браун-
ли (Brownlie) истиче да овај метод повлачења полазних линија примењује око 48 државa.
Brownlie, Principles of Public International Law, стр. 184; ICJ Reports 1951, стр. 129–130.
копном као главним државним подручјем, тј. са елементима хоризонтал-

не разуђености обале (отуда је још Гротиус говорио да унутрашње морске
воде обухватају морски простор inter fauces terrae).
У унутрашње морске воде спадају: ушћа река, морски простори лука,
заливи, затворена мора, делови мора између низа острва и континенталног
дела територије, море између острва и море између линије ниске воде (осе-
ке) и највишег нивоа мора (плиме).
Битна ознака правног режима овог појаса огледа се у томе што се
унутрашње морске воде, укључујући морско дно и подморје као и одгова-
рајући део ваздушног простора, налазе под пуним суверенитетом обалне
државе. У том погледу, постоји знак једнакости између права којима обал-
на држава располаже над копненим делом своје територије и права која
поседује над унутрашњим морским водама. Вршећи своја суверена права
над овим појасом, обална држава уважава извесне опште интересе. Тако је
основно право држава на саобраћај, у условима свеопште повезаности и
међузависности односа у међународној заједници, довело до тога да обал-
на држава толерише пловидбу страних трговачких бродова својим унутра-
шњим морским водама ради уласка или изласка из лука отворених за
међународни саобраћај. С обзиром на то да су унутрашње морске воде под
сувереном влашћу обалне државе важи правило да су, за време боравка у
унутрашњим морским водама, страни бродови и лица која на њима бора-
ве, потчињени јурисдикцији обалне државе. Изузетак су ратни бродови и
тзв. јавни бродови.1029
Од делова унутрашњих морских вода посебан значај имају луке. Кон-
венција и Статут о међународном режиму морских лука (1923.) дефинишу
морске луке као „све луке у које редовно упловљавају поморски бродови
и који се употребљавају за поморску трговину.“ Поред трговачких лука,
међународно право познаје и ратне луке тј. луке резервисане за ратну
морнарицу односне државе тако да је у ове луке забрањен приступ како
страним ратним бродовима, тако и свим трговачким бродовима без обзира
на заставу коју носе. Свака обална држава суверено одлучује које су луке
отворене за поморски саобраћај. Традиционално правило по коме трго-
вачки бродови имају право упловљавања у луке отворене за међународни
саобраћај, новија пракса је изменила у смислу утврђивања допунских, ква-
лификаторних услова за управљање извесних врста бродова. Тако, рецимо,
страни нуклеарни брод могао је упловити у југословенске луке под условом
да добије одобрење надлежног органа. Одобрење се издаје на основу про-
вере да ли брод може изазвати нуклеарну штету тако да је обавеза страног
нуклеарног брода да благовремено достави оверени препис документације
о сигурности бродских нуклеарних постројења. Пооштрени услови се по
бившем југословенском праву примењују и на стране бродове који превозе
више од 2.000 тона нафте, тако да ови бродови имају поднети потврду о
1029 Бивши југословенски Закон о обалном мору и епиконтиненталном појасу (1965) дефини-
сао је страни јавни брод као „брод у власништву или у коришћењу стране државе који није
ратни брод, а служи искључиво за непривредне сврхе дотичне државе“ (члан 2. ст. 1. т. 5.
Закона).
осигурању или јемству за случај имовинске одговорности проузроковане

евентуалним загађивањем.
Ратни брод,1030 је, рецимо, могао упловити у домаћу луку по бившем
југословенском праву под условом да добије одобрење које је издавала вла-
да. Поред тога важило је правило да су у југословенским унутрашњим мор-
ским водама могла боравити највише три страна ратна брода исте заставе,
и то највише 10 дана.
Страни трговачки брод потпада под јурисдикцију обалне државе док
борави у њеним унутрашњим морским водама. У пракси се, међутим, ув-
режило правило да обална држава не заснива своју кривичну јурисдикцију
у случајевима када кривична дела извршена од чланова посаде не дирају
у интересе обалне државе и њен јавни поредак. Страни ратни брод, пак,
као представник iure imperii државе не потпада под јурисдикцију обалне
државе. То, наравно, не значи да је страни ратни брод ослобођен обавезе
да поштује законе и прописе обалне државе. Обална држава поседује тзв.
репресивну власт (тј. може одређено дело оквалификовати као кривично
и применити свој закон на починиоца), али нема кривичну јурисдикцију
тако да судови и други органи обалне државе не могу интервенисати. У
случају блажих прекршаја закона и прописа, уобичајено је да се на то скре-
не пажња команданту брода, а у случају тежих прекршаја броду се може
ускратити гостопримство. Ако делатности брода озбиљно задиру у сувере-
нитет и безбедност земље, у обзир долазе и мере самоодбране.
Заливи представљају јасно истакнуте увале које задиру у копно под ус-
ловом да је површина те увале једнака или већа од површине полукруга
чији је пречник једнак дужини линије која затвара улаз у увалу. Основ-
ни критеријум за утврђивање режима залива је припадност обала залива,
тј. залив припада држави чије су обале залива. Ако обале припадају двема
или више држава установљава се појас територијалног мора, а преостали
део залива потпада под режим отвореног мора. Овај основни критеријум
коригује се критеријумом величине залива тако што се саставним делом
унутрашњих морских вода сматрају само они заливи код којих растојање
између линија најниже осеке код природних улазних врата залива не пре-
лази 24 наутичке миље (n/m).1031 На делу залива који прелази ширину од
24 n/m установљава се режим отвореног или слободног мора. У пракси,
међутим, обалне државе посежу за далеко ширим заливима на основу кон-
струкције тзв. историјских залива.1032 Неодређеност појма историјских
1030 На Конференцији у Женеви 1958. године, ратни брод је дефинисан као „брод који при-
пада ратној морнарици неке државе и носи спољне знаке распознавања ратних бродова
његове државне припадности, под командом је официра који је у служби Владе и чије је
име уписано у попис официра ратне морнарице, а посада је подвргнута правилима војне
дисциплине“. Нова конвенција уноси извесне корекције и то тако што израз „који припада
ратној морнарици“ замењује изразом „који припада оружаним снагама“, а израз „попис
официра ратне морнарице“ изразом „одговарајући попис војних особа или у другом доку-
менту једнаког значења“.
1031 G. Westerman, The Juridical Bay, Oxford, University Press, Oxford, 1977.
1032 Рецимо, Канада полаже право на Худсонов залив широк 60–100 n/m. Тунис на залив Галес
широк 50 миља; Норвешка сматра да залив Варенгерфјор, широк на улазу 130 n/m, спада
залива,1033 узрок је многих неспоразума и сукоба као што је, на пример,

сукоб између америчких и либијских авиона изнад залива Сидра (широк
250 n/m) над којим је Либија прогласила своју „националну сувереност и
јурисдикцију“ коју САД не признају. Ни женевске конвенције о праву мора
ни нова конвенција не дају дефиницију историјских залива мада их при-
знају као правни институт.
Што се ушћа река тиче, правило је да ако се река директно улива у
море, полазну линију представља правац преко ушћа реке између тачака
ниске воде (осеке) на њеним обалама. Ако се река на ушћу рачва (естуар),
примењују се по аналогији правила која важе за заливе.
Ако се низ острва (архипелаг) налази уз копнену државну територију,
обална држава има право да у унутрашње морске воде уврсти и морски
простор између праве полазне линије која спаја најистуреније тачке на ос-
трвима и на копну. Ово правило брани се аргументима да главна копнена
територија и острва чине географску, економску и политичку целину. Ле-
галност ове концепције потврђена је и пресудом Међународног суда прав-
де у спору око риболова.1034 Практикује се, углавном, у Европи (Грчка, Тур-
ска, Велика Британија, Норвешка), па се отуда понекад и назива европском
варијантом теорије ахипелага.1035
Затворена мора се одређују као морски простори који су са отворе-
ним морем спојени мореузом, али тако да су све обале мора и мореузи
под сувереном влашћу једне државе (нпр. такав статус је до распада СССР
имало Азовско море које је са Црним морем спојено мореузом Керч).1036
Својство затвореног мора није природно географско својство, већ је резул-
тат политичко-територијалне поделе. На пример, Црно море је до Кучак –
кајнаџијског мира 1774. године, било затворено море Отоманске империје,
када се и царска Русија учвршћује на црноморским обалама.
Под режим унутрашњих морских вода потпада и море између линије
ниске воде и линије највише воде (плиме). Зависно од географских одли-
ка, ови простори могу бити значајни, нпр. разлика између линије ниске и
линије високе воде у области Јангцекјанга износи 5 n/m. Аналогни ефекти
постижу се и померањем природне линије најниже осеке вештачким, људ-
ским радњама (насипањем мора уз обалу што се, рецимо, чини у Холан-
дији, Јапану и Хонгконгу).
у унутрашње морске воде и др. Питање историјских залива расправљао је Међунродни
суд правде у случају Land, Island and Maritime Frontier Dispute (El Salvador – Honduras –
Naicaragua intervening), ICJ Reports 1992.
1033 Појам историјских залива је део учења о историјским водама (historic waters). Уопште узев,
историјски залив подразумева да је одређени залив у току дугог времена био објект вр-
шења суверених права или јурисдикције а да таква пракса није изазвала протесте, тј. да је
изричито или прећутно призната од стране трећих држава. При том су од посебног инте-
реса акти као што су службена правила о проласку бродова кроз залив, риболову и другим
активностима страних бродова и држављана. У случају Land Island and Maritime Frontier
Dispute Међународни суд правде је, inter alia, истакао да страни бродови уживају право и
нешкодљивог пролаза али само у циљу обезбеђења приступа било којој од три државе које
имају обале на водама залива.
1034 ICJ Reports 1951, стр. 131.
1035 М. Бартош, Међународно јавно ираво, II, 1956, стр. 167.
1036 Распадом СССР, Азовско море потпада под територијалну надлежност Русије и Украјине.
4. АРХИПЕЛАШКО МОРЕ
Нова Конвенција о праву мора рестриктивно одређује појам архипе-
лашке државе као државе чија се територија састоји у целини од једног или
више архипелага, који су тако повезани да заједно чине природну географ-
ску, економску и политичку целину или се историјски сматрају таквом
целином. На тај начин појам архипелашке државе се поистовећује са тзв.
океанским архипелазима, док су из појма архипелашке државе искључени
тзв. обални архипелази, тј. државе чије се територије, поред острва или ар-
хипелага, простиру и на континенталној маси (нпр. Грчка и Норвешка).
Архипелашке државе имају, по Конвенцији, право да прокламују тзв.
архипелашко море које се дефинише као морски простор између острва и
територијалног мора (у случају да архипелашка држава нема унутрашње
морске воде) или између унутрашњих морских вода и територијалног
мора. Према томе, унутрашња граница архипелашких вода је линија нис-
ке воде дуж обале острва (у случају да архипелашка држава нема унутра-
шње морске воде) или су то равне полазне линије које одређују спољну
границу унутрашњих морских вода. Спољну границу архипелашких вода
чине тзв. архипелашке полазне линије, тј. линије које спајају крајње тачке
најудаљенијих острва и надводних гребена у архипелагу. При том, Кон-
венција утврђује и одређене пропорције тако да однос између тако зах-
ваћене површине мора и површине острва треба да се креће у распону
1:1 до 9:1.
Архипелашке полазне линије се не смеју знатно удаљити од опште кон-
фигурације архипелага, нити, пак, смеју одвајати територијално море друге
државе од отвореног мора или од искључиве економске зоне. У супротном
би затварање архипелашких полазних линија код архипелага састављених
од удаљених и разбацаних острва довело до тога да би се под суверену
власт архипелашких држава подвели велики делови отвореног мора. Да би
се то онемогућило Конвенција предвиђа да дужина тих линија не може, по
правилу, прелазити 100 n/m. Изузетно 3 посто од укупног броја тих полаз-
них линија може прећи ту дужину, али највише до 125 n/m.
Архипелашке воде,1037 заједно са подморјем и ваздушним простором,
подвргнуте су под сувереност архипелашке државе. При том сувереност
државе трпи извесна ограничења која су институционализована у: а) праву
пролаза страних бродова, и б) правима суседних држава.
а) Основно ограничење суверености архипелашке државе је право
нешкодљивог проласка бродова свих држава кроз архипелашко море ана-
логно нешкодљивом проласку кроз територијално море. Архипелашка др-
жава може, међутим, на бази недискриминације између страних бродова,
а из разлога безбедности, привремено обуставити нешкодљиви пролаз
страних бродова у тачно одређеним деловима својих архипелашких вода.
Право нешкодљивог пролаза се, по Конвенцији, односи и на ратне бродове
1037 C. F. Amerasinghe, „The Problem of Archipelagos in the International Law of the Sea“, ICLQ,
1974, стр. 539 и даље.
упркос противљењу неких архипелашких држава (Филипини, Сао Томе и

Принципи). У светлу регулативе члана 24. Конвенције архипелашке држа-
ве не могу условљавати нешкодљиви пролаз ратних бродова претходном
нотификацијом или одобрењем.
На инсистирање великих поморских сила, мотивисано околношћу да
архипелашке воде обухватају и немали број мореуза. Конвенција је устано-
вила право пролаза архипелашким пловним путевима. Наиме, архипелаш-
ка држава може одредити пловне, као и ваздушне путеве изнад архипелаш-
ког мора, погодне за сигуран, непрекинут и брз пролаз бродова (односно
ваздухоплова) кроз архипелашке воде или територијално море уз њега. На
том основу конституише се право пролаза архипелашким пловним путе-
вима када се ради о бродовима, односно право прелета архипелашким ваз-
душним путевима када је реч о ваздухопловима.
Ова права су аналогна транзитном пролазу кроз међународне мореузе, будући да се
односе само на транзит између једног дела отвореног мора или искључиве економске зоне
и другог дела отвореног мора или искључиве економске зоне. Бродови и ваздухоплови који
се користе архипелашким пловним путевима дужни су пловити архипелашким водама, од-
носно летети изнад њих без задржавања и брзо ради сврсисходног и непрекинутог прола-
за.1038 У обавези су да се уздрже од сваке претње силом или употребе силе против тери-
торијалног интегритета, суверености или политичке независности обалне државе, као и од
делатности које нису својствене редовном начину непрекинутог и брзог транзита.
Право транзитног пролаза је шире од права нешкодљивог пролаза јер
подразумева само незнатна ограничења слободе пловидбе у вези са спреча-
вањем загађења, безбедношћу пловидбе и поштовањем елементарних ин-
тереса обалне државе. Примера ради, архипелашка држава нема право да,
попут обалне, у случају нешкодљивог пролаза територијалним морем, за-
снује своју грађанску или кривичну јурисдикцију, као што нема овлашћење
да предузима мере у циљу спречавања пролаза који се потпуно не уклапа у
транзитни пролаз.
б) Ограничење суверених права архипелашке државе институциона-
лизовано Конвенцијом у виду права суседних држава тиче се првенствено
риболова. Конвенција обавезује архипелашку државу да поштује постојеће
споразуме са другим државама и да призна традиционална риболовна пра-
ва и друге легитимне делатности непосредних суседних држава на поједи-
ним подручјима која улазе у архипелашке воде. Та права припадају непо-
средно суседним државама и, по својој природи, су непреносива. Уколико
постоје неспоразуми око услова и модалитета њиховог коришћења, прибе-
гава се, на захтев било које заинтересоване државе, њиховом регулисању
двостраним уговорима као што је, на пример, уговор закључен између Ин-
донезије и Малезије 1982. године.
Институт архипелашког мора представља компромис између захтева
архипелашких држава, углавном недовољно развијених, да заштите своје
политичке, економске и безбедносне интересе и захтева великих помор-
ских сила да се очува у највећој могућој мери право пролаза свих бродова.
Само прихватање тог института има позитивне учинке, јер удовољава ин-
1038 За праксу држава, V. Churchil, Lowe, Law of the Sea, стр. 65–68; O’Connel, op. cit., Chapter 4.
тересима економски и технолошки инфериорних држава (Фиџи, Индоне-

зија, Филипини, Маурицијус, Тонго и друге).
Са становишта правно-теоријске конструкције институт архипелаш-
ког мора носи хибридна обележја својствена компромисним решењима –
на једној страни темељи се на начелу суверене власти архипелашке државе,
а на другој, ограничења која су при том наметнута већа су од ограничења
која важе у другим морским појасевима под сувереном влашћу обалне др-
жаве. Ако томе додамо да се архипелашко море налази између унутрашњих
морских вода и територијалног мора, онда видимо да институт архипелаш-
ког мора искаче из основне нормативне логике права мора која се састоји у
томе да су права обалне државе све мања идући од обале ка пучини.
Неке архипелашке државе су још пре III конференције прокламовале
своја права над широким просторима мора – Индонезија је 1966. затвори-
ла око 666.000 квадратних миља око својих острва. Прихватајући концепт
архипелашког мора утврђен Конвенцијом, неке архипелашке државе су ос-
тале при различитим тумачењима појединих одредби Конвенције (рецимо,
о праву проласка ратних бродова кроз архипелашке воде). Стога је разум-
но очекивати да примена концепта архипелашког мора неће проћи без зна-
чајних размимоилажења међу државама.
5. ТЕРИТОРИЈАЛНО МОРЕ
Под територијалним морем подразумева се појас који се у одређеној
ширини протеже дуж обале, од полазне линије у правцу отвореног мора.
Права којима обалне државе располажу у територијалном мору протежу
се и на ваздушни простор изнад територијалног мора, односно његово дно
и подморје. У систему правне деобе мора територијално море се налази
између унутрашњих морских вода и отвореног мора (или искључиве еко-
номске зоне ако ју је обална држава прокламовала).
Поседовање територијалног мора је инхерентно и независно од воље
обалне државе. Она тај појас стиче ipso iure, на основу саме чињенице да
њену копнену територију запљускује море. У случају Грисбадарна (1909)
Стални арбитражни суд је, расправљајући о цесији копнене територије
Шведској, констатовао да „део поморске територије који сачињава недељи-
ви продужетак ове копнене територије аутоматски улази у цесију.“1039
Док је поседовање територијалног мора обавезно и независно од воље
државе, ширина овог појаса се одређује једностраним актима. Мада, како је
то истакао Међународни суд правде у спору око риболова (1951), утврђи-
вање „граница морских појасева не може зависити само од воље обалне
државе.“1040 Питање ширине овог појаса је било предмет најразноврснијих
захтева обалних држава.
1039 Hague Court Reports 1909, стр. 121, 127.
1040 ICJ Reports, 1951, стр. 132.
Дуго времена је изгледало да су се захтеви обалних држава ограни-

чили на појас широк 3 n/m (тзв. league marine rule).1041 Но, већ на Хашкој
конференцији 1930. године дошло је до готово аритметичке поделе – на
једној страни, 18 држава, међу којима су се налазиле и највеће поморске
силе, подржавало је правило о 3 n/m, а 17 држава, којима ваља придодати и
СССР који је на конференцији присуствовао у својству посматрача, тражи-
ло је већу ширину – од 4 или 6 n/m. Женевска конвенција о територијал-
ном мору и спољњем морском појасу (1958) је на општи начин утврдила да
се спољни морски појас не може протезати преко 12 n/m од основне линије
која служи за одређивање ширине територијалног мора. Другим речима,
Конвенција није утврдила егзактну границу територијалног мора,1042 већ
је обалним државама оставила могућност да, зависно од тога да ли уста-
новљују спољни морски појас и у којој ширини, иду у одређивању тери-
торијалног мора до 12 n/m. Перспективе искоришћавања минералних бо-
гатстава мора навеле су неке земље у развоју да, због бојазни да остану
кратких руку у деоби богатстава мора, прогласе територијално море до
енормних 200 n/m (Еквадор, Бразил, Сијера Леоне). Конвенција о праву
мора (1982) одређује да обална држава има право установити своје тери-
торијално море до границе која не прелази 12 n/m мерено од полазне ли-
није.1043 Закон о обалном мору и епиконтиненталном појасу СФРЈ од 1965.
са изменама из 1979. предвиђао је ширину територијалног мора од 12 n/m.
Територијално море налази се под сувереношћу обалне државе. У те-
риторијалном мору обална држава поседује низ права која чине биће суве-
ренитета: врши законодавну, судску и полицијску власт; уређује пловид-
бу, обавља санитарни и царински надзор, располаже искључивим правом
експлоатације поморског блага; искључиво право на каботажу, тј. редован
превоз путника и робе између свих пристаништа исте државе; прописује
поморски церемонијал и друго.1044
1041 Крајем XVIII века, писци и државници износили су идеју да максимално дозвољена шири-
на територијалног мора одговара хипотетичком домету топовског хица испаљеног са обале
(canon-shot rule). Правило је засновано на идеји ефективитета, или могућности државе да
брани своју поморску територију са копна. Бинкершек је ово правило изразио максимом:
Potestatem terae finiri ubi finitur armorum vis. Касније је Галијани ово правило преточио у
границу од три наутичке миље. Међутим, пракса држава је била далеко од униформности.
Правило о три наутичке миље посебно је брањено од стране Велике Британије и САД. У
ноти САД упућеној Британији и Француској 8. новембра 1793. године, САД је истакла да
ће за сврхе неутралности сматрати да је територијално море широко три наутичке миље.
За време и након Наполеонових ратова британски и амерички судови за поморски ратни
плен правило canon-shot rule примењивали су као правило о три наутичке миље. V.H.S. K.
Kennet, „Historical Origins of the Three-mile Limit“, American Jorunal of International Law, vol.
48, 1954, стр. 537, Brownile, op. cit., стр. 199.
1042 Овакво решење довело је до врло шаролике праксе. Према подацима које даје Рудолф, 18
држава прокламовало је територијално море у ширини од 3 миље; 2 државе – 4 миље; 5
држава – 6 миља; 81 држава – 12 миља; 1 држава – 15 миља; 3 државе – 50 миља; 13 држава
– 200 миља. За потпуне податке, в. D. Rudolf, op. cit, стр. 83–84.
1044 О правном режиму територијалног мора в. Brawn, International Law of the Sea, Chapter 6;
Churchil, Law, International Law of the Sea, Chapter 4.
Суверена власт обалне државе у територијалном мору није апсолутна,

будући да трпи ограничења у облику права нешкодљивог или неофанзи-
вног пролаза страних бродова.1045 Ово ограничење је наметнуто обалним
државама општим међународним правом и делује erga omnes. Женевска
конвенција је дефинисала нешкодљив пролаз на општи начин као пролаз
који „не нарушава мир, поредак или безбедност обалне државе.“1046 Корак
даље у правцу одређивања прецизног садржаја овог института иде Кон-
венција о праву мора (1982) која таксативно набраја случајеве у којима је
пролаз шкодљив.
Пролаз се сматра шкодљивим у случајевима: а) ако страни брод било на који начин
прети силом или употребљава силу против суверености територијалног интегритета или по-
литичке независности обалне државе, или ако на други начин крши начела међународног
права садржана у Повељи УН; б) ако обавља вежбе са оружјем или употребљава оружје; в)
ако прикупља обавештења на штету одбране и безбедности обалне државе; г) свака про-
пагандна делатност ради насртаја на одбрану или безбедност обалне државе; д) полетање,
спуштање или прихватање на брод било каквог ваздухоплова; ђ) лансирање, спуштање или
прихватање на брод било какве војне направе; е) укрцавање или искрцавање робе, новца
или лица супротно царинским, фискалним, здравственим законима и прописима обалне др-
жаве или њеним законима и прописима о усељавању; ж) сваки акт хотимичног и озбиљног
загађења; з) сваку риболовну делатност; и) обављање истраживања или мерења; ј) сваку де-
латност ради уплитања у било који састав комуникација или нека друга средства или уређаје
обалне државе; к) сваку другу делатност која није у непосредном односу са проласком.
Вршење права нешкодљивог пролаза може се привремено обуставити
у одређеним зонама територијалног мора уколико је та обустава неопходна
са становишта заштите безбедности обалне државе. Обустава дејствује од
момента објављивања на бази недискриминације страних бродова.
Пролаз територијалним морем обавља се у складу са правилима међу-
народног права и интерним прописима.
По бившем југословенском праву у територијално море нису могли у
исто време упловити више од три ратна брода исте државне припадности.
Стране подморнице за време проласка кроз територијално море дужне су
пловити на површини мора и вијати заставу своје земље. Ако страни ратни
брод не поштује прописе које је обална држава донела о начину пролаза
кроз њено територијално море, обална држава је овлашћена да захтева да
тај брод одмах исплови из територијалног мора. Конвенција од 1982. пред-
виђа одговорност државе заставе ратног брода за сваки губитак или штету
нанесену обалној држави због тога што ратни брод није поштовао међуна-
родна правила или националне прописе обалне државе о проласку терито-
ријалним морем.1047
Страни рибарски брод дужан је, по правилу, да приликом проласка
кроз територијалне воде, рибарски прибор и опрему која служи за ри-
1045 Под проласком се подразумева пловидба територијалним морем било ради пресецања тога
мора без улажења у унутрашње морске воде, било ради уласка у унутрашње морске воде,
било ради изласка из унутрашњих морских вода према отвореном мору. Обухвата и за-
устављање и сидрење ако су то догађаји у редовном току пловидбе, или ако су изазвани
вишом силом или невољом на мору, или ако се брод морао зауставити или усидрити због
пружања помоћи лицима, бродовима или авионима у опасности или невољи.
1047 Члан 31. Конвенције о проласку ратних бродова кроз територијално море страних држава
в. Brownlie, op. cit., 194–195; O’Connel, International Law of the Sea, vol. 1, 1982, стр. 247–297.
болов држи у бродским складиштима или запечаћене. Дужан је пловити

најкраћим путем и без задржавања.
С обзиром на то да је територијално море саставни део државне те-
риторије, важи основно правило да се страни трговачки брод, док плови
територијалним морем, налази под јурисдикцијом обалне државе.1048
Што се кривичне јурисдикције тиче, постоји извесна разлика зависно
од тога да ли је кривично дело учињено за време проласка кроз терито-
ријално море, а да при том брод не улази у унутрашње морске воде или
је, пак, кривично дело учињено док је брод пловио територијалним морем
након испловљавања из унутрашњих морских вода.
У првом случају кривична јурисдикција обалне државе заснивала би се
у случајевима:
а) ако се последице кривичног дела протежу и на обалну државу;
б) ако се кривичним делом ремети јавни мир обалне државе и ред у
територијалном мору;
в) ако командант брода, конзуларни функционер или дипломатски аг-
ент државе којој брод припада затражи интервенцију органа обалне државе;
г) ако се ради о сузбијању трговине опојним дрогама или психотроп-
ним материјама.
Ако, пак, трговачки брод плови територијалним морем након испло-
вљавања из унутрашњих морских вода, овлашћења обалне државе су шира
и подразумевају могућност предузимања свих мера предвиђених нацио-
налним законодавством (дакле, и узапћење брода).
Грађанска јурисдикција над страним трговачким бродом може се за-
сновати у току предузимања мера извршења или мера обезбеђења ако су
те мере у вези са обавезама које је брод преузео или у вези са одговорно-
шћу коју је изазвао у току пловидбе кроз воде обалне државе.1049 Међутим,
обална држава не би смела зауставити нити скренути с пута страни брод
који се користи правом нешкодљивог пролаза ради остваривања грађанске
јурисдикције над лицем које се налази на броду.
Ратни брод као представник iure imperii не подлеже јурисдикцији
обалне државе док се користи правом нешкодљивог пролаза. Чињеница
да обална држава не може засновати јурисдикцију над страним ратним
бродом не значи да је ратни брод изузет од дејства законодавства обалне
државе. Он је дужан поштовати законе и прописе обалне државе о пролас-
ку територијалним морем. Уколико те прописе крши, обална држава може
прибећи репресивним мерама. У пракси, обална држава у таквим случаје-
вима скреће пажњу команданту брода на повреду прописа, а ако такво
упозорење остане без дејства може захтевати да ратни брод одмах исплови
из територијалног мора. Ако ратни брод предузима отворене непријатељс-
1048 Ово правило важи и за трговачке бродове чији је власник држава. Више о томе в. Brown,
Principles of International Law of the Sea, Vol. 1, Aldershot, 1994, стр. 62 и даље.
1049 Члан 20. (2) Женевске конвенције.
ке акте и доводи у питање безбедност обалне државе, допуштене су и мере

законите самоодбране.
Имунитет од јурисдикције обалне државе поред ратних бродова ужи-
вају и други државни бродови који не служе у трговачке сврхе.
6. СПОЉНИ МОРСКИ ПОЈАС

Под спољним појасом подразумева се морски простор који се наслања
на спољну ивицу територијалног мора у коме су обалној држави признате
извесне специјалне надлежности.
Елементе установе спољњег морског појаса препознајемо у тзв. Hovering Acts, серији
законодавних аката који су признали право британским бродовима да врше контролу у
појасу двоструко ширем од територијалног мора у циљу спречавања кршења царинских и
пореских прописа. 1050 Доба прохибиције у САД довело је до тога да су америчке власти,
ради спречавања кријумчарења алкохола, вршиле контролу у појасу од 12 n/m од обале. Већ
на Хашкој конференцији 1930. показало се да већина држава признаје институт спољњег
морског појаса.1051
Женевска конвенција о територијалном мору и спољњем морском поја-
су дефинише спољни појас као „зону отвореног мора која се граничи са те-
риторијалним морем“ у коме обална држава може вршити надзор да би:
а) на својој територији или у свом територијалном мору спречила
прекршаје својих закона о царинском, фискалном и санитарном надзору
или надзору над усељавањем, и
б) кажњавала кршење тих истих закона почињених на њеној терито-
рији или у њеном територијалном мору.
Конвенција из 1982. године практично преузима ове одредбе.
Према томе, можемо рећи да позитивно међународно право признаје
обалној држави у спољњем морском појасу превентивну, контролну и
репресивну надлежност у циљу заштите царинских, фискалних, санитар-
них интереса као и интереса у вези са усељавањем.1052 Обална држава нема
у спољњем морском појасу изворне интересе, већ су њена права у том поја-
1050 О овоме више: A. V. Lowe, „The Development of the Concept of the Contiguous Zone“, British
Year Book of International Law, Vol. 52, 1981, стр. 109 и даље.
1051 У материјалу који је припремни комитет Хашке конференције припремио за дискусију био
је предвиђен и институт спољњег морског појаса. „На отвореном мору које се граничи са
територијалним морем, обална држава може вршити контролу неопходну да спречи, уну-
тар своје територије или својих територијалних вода, повреду својих царинских или сани-
тарних прописа или повреду своје безбедности од стране страних бродова. Такву контролу
обалне државе не могу вршити у појасу ширем од 12 миља мерено од обале“. Предлог је
наишао на подршку држава – учесница Конференције, с тим што је до разилажења дошло
око питања да ли у овом појасу обална држава може предузимати и мере заштите своје
безбедности и риболова? – в. A. Amador, The exploitation and conservation of the resources of
the Sea, 1963, стр. 61.
1052 Конвенција о територијалном мору и спољњем морском појасу (1958) и Конвенција о праву
мора из 1982. године не познају институт „безбедносне зоне“, односно коришћење спољњег
морског појаса у циљу заштите безбедности државе. Износи се тврдња да успостављање
таквих зона нема подлогу у пракси држава. (Gidel, „La mer Territoriale et la Zone Contigue“,
Academie de droit International, Recueil des Cours, tome 48 de la Collection, 1930, стр. 458–462;
су изведена из потребе да се заштити јавни поредак на територији која се

налази под њеном сувереном влашћу. Она нема право да важење својих
закона и прописа прошири на спољни појас који је, по дефиницији, део
отвореног мора. Спољни морски појас престаје, међутим, бити део отво-
реног мора ако обална држава прогласи искључиву економску зону, јер се
у том случају спољни морски појас протеже на делу мора који потпада под
режим искључиве економске зоне, с тим што се на том делу мора правима
које обална држава црпе из режима искључиве економске зоне придодају
права иманентна институту спољњег морског појаса.
Што се ширине спољњег морског појаса тиче, међународно право је
не одређује на егзактан начин. Наиме, Женевска конвенција је на општи
начин утврђивала да се спољни морски појас не може протезати преко 12
n/m од основне линије од које се мери ширина територијалног мора. Дру-
гим речима, она није одредила ширину овог појаса на егзактан начин, већ
је обалним државама остављено да у оквиру 12 n/m према свом нахођењу
конституишу однос ширине територијалног мора и ширине спољњег мор-
ског појаса. Тако је, рецимо, по Закону о обалном мору СФРЈ, спољњем
морском појасу и епиконтиненталном појасу (1965) територијално море
било широко 10 n/m, а спољни морски појас 2 n/m. Изменом Закона од
1979. појас територијалног мора је проширен на 12 n/m, тако да је спољни
морски појас престао да постоји.
У тим оквирима, уз квантитативне разлике, креће се и регулатива нове
Конвенције. Наиме, чланом 33. (2) Конвенције утврђено је да се спољни
морски појас не може протезати изван подручја ширег од 24 n/m рачу-
најући од полазних линија од којих се мери ширина територијалног мора.
7. ЕПИКОНТИНЕНТАЛНИ ПОЈАС
Епиконтинентални појас, као правни појам, подразумева део морског
дна и подземља у коме обална држава има ексклузивно право истражи-
вања и искоришћавања природних богатстава.1053
Позадину настанка овог појаса треба тражити у економским моментима. Државе су
постепено подвргавале под своју власт извесне делове морског дна, како би у том простору
могле искоришћавати рудно благо или друго подземно богатство. Мада су познати и други
преседани,1054 сматра се да прокламација америчког председника Трумана од 28. децембра
1945. о природним богатствима подземља и морског дна континенталног слоја означава по-
четак оформљења института епиконтиненталног појаса. У прокламацији се, поред осталог,
истиче да је „вршење јурисдикције над природним богатствима подземља и морског дна
континенталне равнине од стране народа који живи на обали разумно и праведно“ јер се
„континентална равнина може сматрати продужетком копнене масе обалне државе“. Про-
Ian Brownile, op. cit., стр. 201. За становиште Комисије УН за међународно право в. YILC,
1956, Volume II, стр. 295.
1053 О томе поближе: J. Андраши, Еииконтинентални иојас, 1951; Еииконтинентални иојас у
редакцији D. Rudolfa, 1976; M. W. Mouton, The Continental Shelf, 1952.
1054 Русија је декларацијом од 1916. истакла права на нека острва у Северном мору образла-
жући то тврдњом да та острва представљају „продужење континенталне равнине Сибира“.
Уговором о подморским областима залива Париа, Велика Британија и Венецуела поделиле
су 1942. дно и подземље богато нафтом изван територијалног мора.
кламација је покренула лавину једностраних аката, тако да је од 1957. године 38 држава ус-
тановило свој епиконтинентални појас. Овако широка пракса консакрирана је Женевском
конвенцијом о епиконтиненталном појасу (1958).
Женевска конвенција предвиђа да епиконтинентални појас обухвата:
„а. морско дно и подморје подморских области које леже уз обалу, али које
се налазе ван територијалног мора од дубине 200 метара или преко те гра-
нице до тачке где дубина воде која лежи изнад њих дозвољава коришћење
природних богатстава поменутих области; б. морско дно и подморје одго-
варајућих подморских области које леже уз обале острва.“1055
У овом појасу обалној држави се признају суверена права у сврху ис-
траживања и коришћења његових природних богатстава. Права обалне др-
жаве над епиконтиненталним појасом су инхерентна, независна од стварне
или привидне окупације као и од сваког изричитог проглашења. У спору
око континенталног платоа у Северном мору Међународни суд правде је
између осталог констатовао да „права обалне државе над епиконтинентал-
ним појасом постоје ipso facto и ab initio на основу њене суверености над
копном ...“1056
Права обалне државе на епиконтинентални појас не дирају у режим
мора која леже изнад њега (отворено море) нити у режим ваздушног прос-
тора изнад тих вода. У том смислу обална држава не може ометати поста-
вљање или одржавање поморских каблова и цевовода на континенталном
слоју.1057
Вршећи своја суверена права над епиконтиненталним појасом обал-
на држава може да изгради постројења и друге уређаје потребне за испи-
тивање и коришћење природних богатстава. Око тих постројења може
установити зоне безбедности у ширини до 500 метара мерено од сваке
тачке њихове спољне ивице. Та постројења или уређаји су под јурисдик-
цијом обалне државе, али немају статус острва тако да немају своје тери-
торијално море.
Конвенција о праву мора (1982) редефинише институт епиконтинен-
талног појаса. Одређује га као „морско дно и подземље подморских прос-
тора који се протежу изван територијалног мора преко читавог природног
продужетка копненог подручја до спољне ивице континенталног руба, или
до удаљености до 200 наутичких миља, рачунајући од полазних линија од
којих се мери ширина територијалног мора где спољна ивица континен-
талног руба досеже до те удаљености“. Континентални руб представља по-
топљени продужетак копнене масе обалне државе и састоји се од морског
дна и подземља континенталне равнине, континенталне стрмине и конти-
1055 Југославија је ставила резерву на члан 6. Конвенције о епиконтиненталном појасу из 1958,

која садржи правила о разграничењу епиконтиненталног појаса. Основ тог разграничења
треба да буде споразум. Међутим, ако до споразума не дође, гласи члан 6. „и ако посеб-
не околности не оправдају неко друго разграничење, оно се састоји у средњој линији ...“
Југославија се оградила својом резервом „од посебних околности“ истичући да „у разгра-
ничавању свог епиконтиненталног појаса не признаје никакве посебне околности које би
требало да утичу на ово разграничење“.
ненталне косине. Не обухвата, пак, дно дубоког мора ни његово подземље.

Ако се епиконтинентални појас протеже изван 200 миља од полазне линије
од које се мери ширина територијалног мора, обална држава о томе доста-
вља обавештење Комисији за границе епиконтиненталног појаса Комисија
доставља своје препоруке обалним државама које на основу тих препорука
доносе коначне и обавезујуће одлуке о границама својих епиконтинентал-
них појасева. Обална држава која искоришћава минерална богатства епи-
континенталног појаса изван 200 миља плаћа одговарајуће доприносе (или
их даје у натури) Међународној власти. Ове обавезе се ослобађају земље у
развоју које су нето увозник рудног богатства добијеног из њиховог епи-
континенталног појаса.
Конвенција појашњава и појам „природног богатства епиконтинен-
талног појаса“ утолико што одређује да се природна богатства састоје из
рудних и других неживих богатстава морског дна и подземља заједно са
живим бићима која припадају врстама дна, тј. бићима која су у стадијуму у
коме се могу ловити било непомична на морском дну или испод њега или
су се неспособна помицати се ако нису у сталном физичком додиру са мор-
ским дном и подземљем.1058
Што се тиче разграничења епиконтиненталних појасеве између држава
чије су обале сучелице или се додирују, Женевска конвенција је предвиђа-
ла два начина: 1) споразум заинтересованих држава; 2) повлачење линије
средине или еквидистанце у случају да нема споразума, а посебне околнос-
ти не оправдавају другу границу.1059 Конвенција из 1982. године утврђује
да се разграничење врши на основу међународног права, тј. извора наве-
дених у члану 38. Статута Међународног суда правде. Уколико се споразум
не постигне у разумном временском року, државе прибегавају средствима
мирног решавања предвиђеним Конвенцијом.
С обзиром на то да је линија средине или еквидистанце технички метод,
јасно је да се споразум и линија средине међусобно не искључују. Тако је, на
пример, разграничење епиконтиненталних појасева Југославије и Италије,
извршено споразумом закљученим 1968. на бази начела линије средине.
1058 Члан 77(4) Конвенције.

1059 У случају Tunisia – Lybia Continental Shelf Међународни суд правде је утврђујући обичајна
правна правила која се примењују на разграничење епиконтиненталног појаса између др-
жава истакао да је принцип правичности од изузетног значаја. ICJ Reports, 1982, стр. 47, у
случају Golf of Maine, Суд је стао на становиште да „разграничење треба да се изврши при-
меном критеријума правичности и употребом практичних метода подобних да обезбеде, с
обзиром на географску конфигурацију подручја и друге релевантне околности, правичан
резултат“ ICJ Reports, 1984, стр. 299–300. Cahier, „Les Sources de Droit Relatif a la Delimitation
du Plateau Continental, Melanges Virally, 1991, стр. 175; Nelson, „The Roles of Equity in the
Delimitations of Maritime Boundaries“, American Journal of International Law, vol. 84, 1990, стр.
837. Спорови везани за разграничење епиконтиненталних појасева нису ретки у пракси
међународних судова и арбитража. Нпр. Anglo-French Continental Shelf Case – V.D. W. Bowet
„The Arbitration between the United Kingdom and France Concerning Shelf Boundary in the
English Channel and South Western Approaches“, British Year Book of International Law, vol. 49,
1978, стр. 1 итд., Tunisia – Lybia Continental Shelf, op. cit. Gulf of Maine Case (Canada v. United
States of America), ICJ Reports 1984; Guinea – Guinea Bissau Maritime Delimitation, ICJ Reports
1985; Lybia – Malta Continental Shelf Case, ICJ Reports 1985.
8. ИСКЉУЧИВА ЕКОНОМСКА ЗОНА1060

Искључива економска зона је појас одређене ширине који се простире
од територијалног мора у правцу отвореног мора у коме се обалној држави
признају искључива или ексклузивна права у погледу искоришћавања био-
лошких и минералних богатстава мора.
Историјски гледано, елементе концепта искључиве економске зоне налазимо у тзв. ис-
кључивим риболовним зонама и зонама преференцијалних права. Постоји склоност да се
као критична тачка у кретању ка установљењу искључиве економске зоне узме прокламација
америчког председника Трумана од 28. новембра 1945. године, односно онај њен део који се
односи на проширење јурисдикције САД на једном делу отвореног мора у циљу очувања
неких врста риба од уништења. Ту праксу широко следе латинскоамеричке земље. Рецимо,
Аргентина и Мексико прокламујући тзв. епиконтинентално море иду, у ствари, на успоста-
вљање новог морског појаса у коме би располагале искључивим правом искоришћавања жи-
вих богатстава мора. У амандману на Устав Мексика који је предложила влада Мексика стоји
да „водени стуб изнад епиконтиненталног појаса ... такође припада нацији“, док Аргентин-
ски декрет из 1946. предвиђа да и „аргентинско епиконтинентално море и континентална
равнина“ потпадају под суверенитет нације. У наредних неколико година и друге земље из
тог региона (Перу, Костарика, Салвадор, Хондурас) утврђују егзактну границу од 200 нау-
тичких миља унутар које им припадају искључива права коришћења природних извора уз
очување слободе пловидбе и прелета за треће државе. Том изазову нису одолеле ни земље из
других делова света, тако да, рецимо, у Азији, Цејлон, Пакистан и Кореја проглашавају ри-
боловне зоне од 100 односно 200 наутичких миља (Кореја). Ширина те праксе наводи на по-
мисао да је искључива економска зона постала институт обичајног међународног права.1061
Ова пракса брањена је тзв. теоријом екосистема по којој „постоји географска, економска
и социјална веза између мора, копна и његових становника, човека, која приобалним наро-
дима даје приоритет у коришћењу природних извора које пружа морска средина у којој се
налазе“ (Декларација из Монтевидеа донета 1970. године). Пракса установљења искључивих
права обалних држава у погледу искоришћавања богатстава мора уз обалу изван граница те-
риторијалног мора добила је подршку на више међународних конференција. Четврта конфе-
ренција несврстаних у Алжиру (1973) је у посебној резолуцији о поморском праву подржала
„признање права обалних држава на море уз њихове обале, и подземље у зонама националне
јурисдикције које не прелазе 200 наутичких миља, у циљу коришћења природних извора и
заштите других са тим повезаних интереса њихових народа“ али тако, да режим такве зоне не
дира у слободу пловидбе и прелета као и у режим епиконтиненталног појаса.
Конвенција о праву мора из 1982. године дефинише искључиву еко-
номску зону као подручје које се налази изван територијалног мора, и уз
њега, у ширини од највише 200 наутичких миља, рачунајући од полазних
црта за одређивање ширине територијалног мора.1062 Да ли ће обална др-
жава ићи до максималне границе у одређивању ширине искључиве еко-
номске зоне зависи од низа момената како субјективне тако и објективне
природе. Понекада су сами природни услови (ширина мора) објективно
ограничавајући моменат.
1060 Рудлоф користи термин „привредни појас“ јер, како каже, „није искључив привредни појас,
већ су искључива права која обална држава у том појасу има... реч искључива у супро-
тности је са признатим правима других држава у истом појасу. Државе које инсистирају
да се уз речи привредни појас дода и атрибут искључив држе да у привредном појасу без
обзира на права привредне партиципације других држава и одржавање слободне трговине
– искључива права и јурисдикцију над практички свим делатностима има једино обална
држава. D. Rudolf, op. cit., стр. 197.
1061 З. Перишић, „Искључива економска зона“, Приноси за иоредбено ироучавање ирава и
међународно право – Ново ираво мора – 1982, стр. 85, D. Rudolf, op. cit., стр. 198.
Очигледно је да су искључива економска зона и епиконтинентал-

ни појас два повезана института. Права која прибрежна држава поседује
над епиконтиненталним појасом су, на први поглед, обухваћена правима
која прибрежна држава поседује у прокламованој искључивој економској
зони. Ради се, међутим, о два различита морска појаса. Као што је нагла-
сио Међународни суд правде у спору око епиконтиненталног појаса између
Либије и Малте: „Иако епиконтинентални појас може постојати када нема
искључиве економске зоне, не може бити искључиве економске зоне без
одговарајућег епиконтиненталног појаса.“1063
Одредбе Конвенције које се односе на разграничење искључивих еко-
номских зона држава чије обале леже сучелице или се додирују идентичне
су одредбама које се тичу разграничење епиконтиненталних појасева.
Отуда, и због чињенице да су у извесном броју случајева спорови су-
седних држава или држава чије су обале сучељене око граница искључи-
ве економске зоне праћени и споровима око граница епиконтиненталног
појаса, и других појасева, довела је у пракси до повлачења једне заједничке
границе на мору (common maritime boundary) тј. границе која дели искљу-
чиве економске зоне и епиконтиненталне појасеве две или више држава.1064
Заједничком границом на мору истина решавају се практична питања
заинтересованих држава али се истовремено, отвара питање сагласности
решења са релевантним одредбама Конвенције о праву мора (1982) због
пренебрегавања разлика у правној природи морских појасева.1065
Искључива економска зона представља, са становишта позитивног
права мора, једно хибридно решење, режим sui generis који стоји негде на
средини између режима територијалног мора и режима отвореног мора.
Обална држава у искључивој економској зони има: а) суверена права
у сврху истраживања и искоришћавања, очувања и управљања природним
изворима, живим или неживим, са морског дна и подземља и воде изнад
њега, као и у погледу других активности у сврху економске експлоатације и
истраживања зоне као што је производња енергије коришћењем воде, мор-
ских струја и ветрова; б) јурисдикцију у погледу: 1. изградње и употребе
вештачких острва инсталација и постројења; 2. научног истраживања, и 3.
заштите и очувања морске средине. Ради остварења ових права обална др-
жава је овлашћена да доноси законе и друге прописе као и да предузима
одговарајуће мере.1066
Поред ових права и јурисдикције обална држава поседује и тзв. рези-
дуална права, тј. права која нису изричито наведена у делу Конвенције који
регулише правни режим искључиве економске зоне али која произлазе из
укупне регулативе права мора. На пример, право прогона за све прекршаје
1063 ICJ Reports 1985, str. 33.
1064 Gulf of Maine, ICJ Reports 1984, стр. 246; Maritime Delimitation in the Area between Greenland
and Jan Mayen, ICJ Reports 1993, стр. 38; Case Concerning Maritime Delimitation and Territorial
Questions between Quatar and Bahrain, ICJ Reports 2001.
1065 V. M. Evans, „Delimitation and the Common Maritime Boundary“, BYBIL, 1994, vol. 64.
1066 О правном режиму искључиве економске зоне в. F. Orrego Vicuna, „The Exclusive Economic
Zone, Regime and Legal nature under International Law, Cambridge, 1989; B. Kwiatowska, The
2000 Mile Exclusive Economic Zone in the New Law of the Sea, Dodrecht, 1989.
закона и прописа које она доноси и примењује у искључивој економској

зони или на епиконтиненталном појасу, затим, право да примењује своје
законе и прописе у вези својих овлашћења која се тичу научног истражи-
вања мора и заштите мора од загађивања и друго.
Насупрот делу регулативе стипулисане у корист обалне државе којој
припада искључива економска зона, стоје прописи који та права обалне
државе ограничавају. Та ограничења су двојака.
На једној страни, то су права која произлазе из општег принципа сло-
боде мора. Тако све државе, без обзира да ли су обалне или необалне, имају
слободу пловидбе, прелета и полагања подморских каблова, као и друге
међународноправно дозвољене употребе мора које се тичу тих слобода.1067
Другим речима, треће државе уживају у овом појасу слободе својствене ре-
жиму отвореног мора изузев оних које иду на уштрб права и јурисдикције
обалне државе у искључивој економској зони.
На другој страни, то су права трећих држава заснована на солидар-
ности и идеји новог међународног економског поретка. Та права су ratione
materiae ограничена на коришћење живих (биолошких) извора мора, тј. не
односе се на нежива (минерална) богатства. Опште је правило да се обална
држава залаже за оптимално коришћење живих богатстава искључиве еко-
номске зоне. У ту сврху она одређује своје могућности улова живих богат-
става искључиве економске зоне. Ако обална држава нема могућности да
оствари целокупни допуштени улов, она ће, на основу споразума, дозволи-
ти приступ вишку допуштеног улова трећим државама. При томе, посебну
пажњу треба да посвети правима необалних држава и држава у неповољ-
ном географском положају.
Необалне државе, тј. државе које немају непосредну везу са морем
имају право да на правичној основи лове део вишка живих богатстава ис-
кључиве економске зоне обалних држава које се налазе у истој регији или
субрегији. Ово право се утврђује споразумом заинтересованих држава, с
тим што је зависно од економског и географског положаја држава у пи-
тању. Тако, необална држава не може вршити ово право у искључивој еко-
номској зони оне државе чија економија претежно почива на искоришћа-
вању живих богатстава искључиве економске зоне.
Под државама у неповољном географском положају подразумевају се у
смислу Конвенције:
а) обалне државе, укључујући државе на окруженим или полуокруже-
ним морима које су, у сврху задовољавања прехрамбених потреба свог ста-
новништва, зависне од искоришћавања живих богатстава мора и искључи-
вих економских зона других обалних држава исте регије или субрегије; и
б) обалне државе које нису у могућности да успоставе сопствену ис-
кључиву економску зону.
Државама у неповољном географском положају Конвенција признаје
право да на основу споразума, учествују „на правичној основи у иско-
1067 В. Military and Paramilitary Activities in and Against Nicaragua, ICJ Reports 1986, paras 213–214.
ришћавању одговарајућег дела вишка живих богатстава искључиве еко-

номске зоне обалних држава у истој регији или субрегији,“ водећи рачуна
о свим релевантним економским и географским моментима.
Ова права необалних држава и држава у неповољном географском по-
ложају су права intuitu personae тако да се ни посредно ни непосредно не
могу преносити на треће државе или њихове држављане.
9. МЕЂУНАРОДНА ЗОНА
(ЗАЈЕДНИЧКА БАШТИНА ЧОВЕЧАНСТВА)
Међународна зона обухвата дно мора и океана и његово подземље из-
ван граница националне јурисдикције. Зона је, дакле, ratione loci ограниче-
на на морско дно и подземље, тако да не дира у правни режим воденог и
ваздушног стуба изнад међународне зоне.
Интерес за морско дно и подземље отвореног мора израста из научног и технолош-
ког напретка, који је учинио могућим искоришћавање богатстава која се крију у овом делу
Земље. Како правна правила традиционалног међународног права мора нису регулисала
истраживање и искоришћавање богатстава која леже на дну мора и океана, Уједињене на-
ције су 1969. године, у очекивању да се конституише одговарајући правни режим, прогла-
силе мораторијум у погледу активности на дну мора и океана изван граница националне
јурисдикције. Први корак у правцу установљења квалитативно новог режима дна мора и
океана представља Декларација о принципима који регулишу морско дно и подморје изван
граница националних јурисдикција (1970) донета од стране Генералне скупштине УН.
Декларација садржи серију од 15 фундаменталних начела о основним односима на мор-
ском и океанском дну. Снажно је истакнуто да међународна зона мора бити резервисана
искључиво за мирољубиве активности и да ће истраживање и искоришћавање њених при-
родних богатстава бити обављено у интересу целокупне међународне заједнице. Такође је
истакнуто начело да зона у целини или било који њен део не може бити присвојен од стране
држава или других објеката, те да ниједна држава не може истицати сувереност или врши-
ти суверена права у зони. Декларација је замишљена као програмски акт из кога треба да
проистекне правна регулатива. Основна начела Декларације потврђена су серијом резолуција
Генералне скупштине, закључцима многих међународних конференција и органа. Повеља о
економским правима и дужностима држава (1974) утврђује да: „Дно и подземље мора изван
граница националне јурисдикције, као и богатства у томе подручју, заједничко су добро чове-
чанства“ (члан 29. део III Повеље). Широка пракса уздржавања од аката несагласних начелима
Декларације даје повода закључку да је концепт заједничке баштине или заједничког добра
човечанства постао обичајним путем lex lata и пре доношења Конвенције о праву мора.1068
Конвенција о праву мора конкретизује концепт међународне зоне
крећући се у координатама начела Декларације из 1970. године.
Циљ установљења међународне зоне је двојак. Са позитивног стано-
вишта, међународна зона и њена богатства су заједничко добро човечан-
ства. Делатности у међународној зони спроводе се ради добробити целог
1068 Тако Андраши у поводу резолуције 2749 (XXV) каже да је то „примјер стварања обичајног
права ношеног правним увјерењем, а да оно није праћено неким позитивним деловањем,
него једино уздржавањем од постизања држава у тај простор“ (Морско дно и подземље
изван националне јурисдикције – пр. М.К.) ... „Уједно је то примјер не само стварања оби-
чајног права без преседана него и врло брзог обликовања прописа (извршеног резолуцијом
која као таква није имала обавезну снагу“). J. Андраши, Међународно право, 1976, стр. 17.
Слично и Rudolf који каже да је „Конвенцијом само консакрирано и појашњено већ ство-
рено међународно обичајно право“ D. Rudolf, op. cit., стр. 316.
човечанства, независно од географског положаја држава, било да су обалне

или необалне, узимајући нарочито у обзир интересе и потребе земаља у
развоју и народа који још нису стекли пуну независност. Оваква концеп-
ција представља практичну примену постулата новог међународног еко-
номског поретка и у томе лежи њена битна квалитативна одлика. Са нега-
тивног становишта, дефинисање правне природе и граница међународне
зоне је брана даљем проширењу суверених права држава и подвлашћењу
отвореног мора. По Конвенцији државе не смеју истицати ни вршити су-
вереност или суверена права над ма којим делом међународне зоне и над
њеним богатствима. Забрана присвајања делова међународне зоне и њених
богатстава протеже се и на физичка и на правна лица.
Богатства међународне зоне узета in apstracto припадају целом чове-
чанству. Ту можемо уочити суштинску сличност концепта зоне са концеп-
том друштвене својине у нашем праву. Та се богатства распоређују сход-
но правилима, прописима и поступцима Међународне власти (Authority)
која делује у име међународне заједнице и тако распоређена подлежу ко-
ришћењу и отуђењу.
Концепт међународне зоне представља револуционарну новину у
међународном праву мора. Наиме, традиционално право мора је, у основи,
било право индивидуалне дистрибуције суверених права и јурисдикције
на морским пространствима. Сви морски појасеви установљени међуна-
родним правом (укључујући и искључиву економску зону) означавају, са
становишта својих нормативних и практичних значења, само институцио-
нализацију захтева држава за подвлашћивањем делова мора у оквиру ос-
новне нормативне логике права мора по којој су права обалних држава све
мања идући од унутрашњих морских вода ка отвореном мору.
Зона, пак, почива на стварној међународној јурисдикцији на морском
дну и подморју изван граница националних јурисдикција. Титулар права
на зону као заједничко добро је човечанство као целина које представља
самостална међународна организација – Међународна власт.
Будући да регулатива зоне и, нарочито расподеле њених богатстава,
напушта начело једнаког права у приступу богатствима зоне, које у усло-
вима фактичке неједнакости представља nudum ius за велики број држава,
и замењује га начелом правичне расподеле, уз уважавање посебних инте-
реса земаља у развоју, можемо рећи да концепт зоне, без обзира на мањка-
вост позитивноправног режима зоне и неизвесности око његове примене у
пракси, представља квалитативно нови историјски модел на путу изградње
истински равноправних и хармоничних односа у међународној заједници.
Организовање и надзор делатности у зони ради управљања богатстви-
ма која се тамо налазе поверено је Међународној власти за морско дно
(или скраћено: Власти).
Власт представља самосталну међународну организацију засновану на
начелу суверене једнакости свих чланица. Државе уговорнице Конвенције
су ipso facto чланице Власти. Седиште Власти је на Јамајци, с тим што Власт,
ради обављања својих надлежности, може основати регионалне центре.
Главни органи Власти су: Скупштина, Веће и Секретаријат. У циљу не-

посредног, оперативног остваривања делатности у Зони оснива се Предузеће.
Скупштина је врховни орган Власти који сачињавају представници
свих држава – чланица.
Скупштина има генералну и специјалну надлежност. У генералну на-
длежност Скупштине спада утврђивање опште политике о сваком питању
из надлежности Власти. Специјална надлежност, ипак, обухвата серију за-
датака као што су, примера ради, разматрање извештаја Већа и Предузећа,
усвајања прописа и поступака за правичну расподелу новчаних и других
добити од делатности у зони при чему се посебно води рачуна о интереси-
ма и потребама земаља у развоју итд.
Сваки члан Скупштине има један глас. Одлуке о питањима поступка
Скупштина доноси већином гласова чланова који су присутни и гласају.
Одлуке о мериторним питањима доносе се 2/3 већином гласова чланова
који су присутни и гласају, под условом да таква већина обухвата најмање
већину чланова који учествују на заседању.
Веће је извршни орган Скупштине. Састављено је од представника
36 држава које Скупштина бира на период од четири године. Половина
представника се бира на основу општег правила о правичној географској
расподели, а друга половина из реда представника четири групе држава
утврђене Конвенцијом на бази релевантних економских критеријума. У
оквиру опште политике Скупштине Веће је овлашћено да утврђује посебну
политику о сваком питању из надлежности Власти.
Веће своје одлуке о мериторним питањима доноси 2/3, 3/4 већином и
консензусом зависно од карактера питања. Одлуке о питањима поступка
доноси већином гласова својих чланова који су присутни и гласају.
Већу у раду помажу два органа: Економско-планска и Правно-техни-
чка комисија.
Секретаријат је административни орган који сачињавају Генерални се-
кретар и особље. Генералног секретара бира Скупштина на предлог Већа.
Мандат Генералног секретара траје четири године, с тим што може бити
поново изабран. Особље Секретаријата бира се из реда квалификованих
стручњака који задовољавају највиши степен делотворности, марљивости
и савесности. Поред примарног, субјективног критеријума води се рачуна
и о што широј географској заступљености.
Предузеће је оперативни орган преко кога Власт обавља делатности
у зони, те врши транспорт, прераду и маркетинг руда добијених из зоне.
Предузеће, као орган Власти, поседује правну и пословну способност тако
да је овлашћено да: а) склапа уговоре, заједничке аранжмане или друге
аранжмане, укључујући споразуме са државама и међународним орга-
низацијама; б) истиче, даје у закуп, поседује и располаже непокретном и
покретном имовином; в) буде странка у судским поступцима.
Предузеће поседује повластице и имунитете потребне за извршавање
својих задатака на територијама свих држава уговорница.
Конвенција предвиђа да Власт „организује, обавља и надзире делат-

ности у зони у име човечанства као целине“. Оваква формулација надлеж-
ности Власти представља баланс између супротстављених захтева земаља
у развоју окупљених у „Групи 77“, на једној страни, и развијених земаља, на
другој страни.1069
„Група 77“ се залагала за јака и ефективна овлашћења Међународне
власти која би је учинила искључиво одговорном за истраживање и иско-
ришћавање богатстава Зоне (тзв. унитарни систем). Друго мишљење које
су заговарале развијене земље ишло је ка томе да се све делатности у вези с
истраживањем и искоришћавањем богатстава зоне врше од стране држава
– уговорница и ентитета које оне овласте (лиценцни систем). У суштини то
би се свело на слободно искоришћавање без ограничења изузев контроле
државе заставе.
Конвенција прихвата средње, компромисно решење. Међународна
власт, наиме, организује, обавља и надзире делатности у зони у име чове-
чанства као целине.1070 Делатности у зони обављају: а) Предузеће као ор-
ган Власти; и б) удруживањем са Влашћу, државе-уговорнице, или државна
предузећа, или физичка или правна лица која су држављани држава – уго-
ворница или се налазе под њиховим стварним надзором (тзв. паралелни
систем). Удруживање са Влашћу врши се на основу уговора о делатностима
у зони. Приликом склапања уговора сауговарач је дужан прихватити оба-
везу о преносу технологије коју ће употребљавати приликом истраживања
и искоришћавања зоне. Поред тога, у обавези је да Власт плаћа накнаду
за административне трошкове, сталну годишњу таксу од момента ступања
уговора на снагу и од почетка искоришћавања – посебан допринос.
Режим успостављен Конвенцијом није наишао на опште прихватање.
Развијене државе, посебно САД и Уједињено Краљевство, супротставили су
се установљеном режиму истраживања зоне. Неке државе које нису стране
уговорнице Конвенције издале су својим државним и приватним предузећи-
ма дозволе за искоришћавање богатстава зоне.1071 Припремна комисија за
установљавање Власти и Међународног суда за право мора је 1995. године
усвојила декларацију у којој је истакла да било који захтеви, споразуми и де-
латности у Зони који нису у складу са Конвенцијом о праву мора „неће бити
признати“1072. Због овакве ситуације, под окриљем УН чињени су напори да
се обезбеди универзалност система установљеног Конвенцијом о праву мора
(1982),1073 Генерална скупштина је 1994. године усвојила Споразум о приме-
ни дела XI Конвенције о праву мора из 1982. са Анексом.1074
1069 Детаљно о томе, в. S. Novaković, Zajednička baština čovečanstva u pravu mora, Prinosi za
poredbeno proučavanje prava i međunarodno pravo, Novo pravo mora, Zagreb, 1982, стр. 196 и
даље.
1071 САД су такве дозволе издавале на основу свог Закона о дубоком морском рударењу из
1980. године.
1072 Law of the Sea Builten No. 6, October 1985, стр. 85.
1073 Више о томе: D. H. Anderson, „Efforts to Ensure Universal Participation in the United Nations
Convention on the Law of the Sea“, ICQL, vol. 42, 1993, стр. 654 и даље.
1074 GA Res. 48/263. V. V.B.H. Oxman, „The 1994 Agreement and the Convention,“ AJIL, vol. 88,
1994, стр. 687.
Споразум из 1994. године предвиђа да ће се његове одредбе и одредбе

дела IX Конвенције о праву мора примењивати као јединствен инструмент,
а да ће у случају сукоба њихових одредби превагу имати одредбе Спора-
зума. Стране уговорнице овог споразума могу да буду државе које су већ
изразиле сагласност на обавезивање Конвенцијом о праву мора или које
га изразе једновремено са изражавањем пристанка на обавезивање Спо-
разумом из 1994.1075 Државе које су потписале Споразум сматрају се др-
жавама које су изразиле пристанак да њиме буду везане уколико у року
од годину дана не дају изричито саопштење генералном секретару УН да
не желе да се користе овом могућношћу. Државе које су потписнице Спо-
разума из 1994. али нису стране уговорнице Конвенције из 1982. године, у
одсуству писмене нотификације генералном секретару УН, обавезале су се
да ће привремено примењивати Споразум уз услов да до 16. децембра 1998.
године изразе пристанак на обавезивање Конвенцијом из 1982. године.
У преамбули Споразума потврђено је да су морско дно и подморје
ван граница националних јурисдикција заједничка баштина човечанства.
Међутим, режим установљен овим споразумом знатно је измењен.
Према Споразуму, Веће Власти по претходној препоруци Правно-
техничке комисије може да одобри захтеве у вези са плановима о извођењу
делатности у зони: а) које су одобрили органи у државама које нису стране
уговорнице Конвенције о праву мора; б) планове тзв. пионирских инвести-
тора који су регистровани од Привремене комисије; в) као и планове нових
цена на начелу недискриминације.
Споразумом је предвиђено да ће Предузеће своје почетне радове у
Зони обављати удруживањем са државним и приватним предузећима (joint
venture) у складу са принципима здраве трговине. Овим је реализован тзв.
паралелни систем који су развијене државе заступале на III конференцији
УН о праву мора.
Обавеза преноса технологије на Предузеће је укинута, и према Спора-
зуму вршиће се под фер и разумним комерцијалним условима на отворе-
ном тржишту или путем закључивања уговора о заједничком подухвату.
Укинута је свака контрола производње.
Одредбе Конвенције о положају земаља у развоју су такође измењене.
Део 7. Анекса Споразума предвиђа оснивање Фонда за економску помоћ
земљама у развоју, али само од вишка прихода власти након подмиривања
њених финансијских трошкова.
10. ОТВОРЕНО МОРЕ

С обзиром на стална проширења јурисдикције обалних држава, отво-
рено море се дефинише на негативан начин као морски простор изван гра-
ница националних јурисдикција. По свом карактеру, отворено море пред-
ставља res communis omnium тј. заједничко добро свих народа. Океани су од
1075 В. члан 6. Споразума из 1994.
давнина били, а ту своју улогу задржали су и данас, главни саобраћајни пу-

теви који повезују континенте, попришта борбе између народа, богата из-
воришта сировина, област где су се многоструко сусретали и укрштали ин-
тереси држава света. Режим отвореног мора изграђиван је у току последња
четири столећа и у свом савременом виду формулисан је у Конвенцији о
отвореном мору од 1958.1076 и Конвенцији о праву мора од 1982. а заснован
је на начелу слободе мора из кога произлазе остала права и обавезе.
Начело слободе мора у теорији је први разрадио холандски правник Гроцијус (Hugo
Grotius) 1609. у свом чувеном делу „De iurepraedae“ чија XI глава носи назив „Mare liberum“.
Супротстављајући се дотадашњој пракси подвлашћивања делова отвореног мора од стра-
не великих сила. Гроцијус је иступио са тврђењем да море не може бити под сувереношћу
ниједне државе, да не може бити својина државе, јер га оне фактички не могу запосести
нити окупирати, не могу га потчинити својој искључивој јурисдикцији. Отуда је оно, по
самој природи ствари, слободно и представља опште добро човечанства. Гроцијусово дело
има историјски значај, без обзира на чињеницу што је у датим условима имало за циљ да
докаже право Холанђана на пловидбу и трговину са земљама Азије. Међутим, Гроцијусове
идеје биле су предмет жестоких напада од стране извесних држава, посебно Велике Брита-
није, услед чега је требало готово два века до њиховог пуног остварења. Државе су настоја-
ле у то време да подвласте читаве океане: Шпанија је, на пример, тврдила да има искључиво
право на Пацифику, Португал је прогласио да Индијски океан потпада под његову суверену
власт, Шведска и Данска поступиле су на исти начин у погледу Балтичког мора, а Велика
Британија у погледу Северног мора и дела Атлантског океана. По налогу британског краља,
теоретичар Селден (John Selden) у свом делу „Mare clasum“ објављеном 1635. правдао је став
великих сила и доказивао оправданост повлашћивања слободног мора. Међутим, нагли
економски развој кидао је вештачки створене препреке. Француска револуција, поред оста-
лих начела, истакла је и начело слободе отвореног мора. Временом је начело слободе мора
стекло опште признање. Представља неку врсту уставне норме права мора, норме која ди-
ректно или индиректно проткива укупну структуру права мора. Режим отвореног мора је
само један од изражајних облика фундаменталног принципа слободе мора. Изражава се, та-
кође, и у праву нешкодљивог проласка територијалним морем, слободи пловидбе морским
каналима и мореузима и, уопште, у свим ограничењима установљеним у корист трећих др-
жава на деловима мора под јурисдикцијом или влашћу обалне државе.
Начело слободе отвореног мора је темељ правног режима који важи
на морским пространствима изван граница националне јурисдикције. Ово
начело је засновано на догми антисуверенитета, будући да државе на отво-
реном мору не располажу територијалним правима. Према томе, са стано-
вишта могућности заснивања територијалних права начело слободе мора
је прохибитивне природе.1077
Конвенција о отвореном мору (1958) садржину начела слободе отворе-
ног мора види нарочито у четири слободе: а) слободи пловидбе;1078 б) сло-
боди риболова;1079 в) слободи постављања поморских каблова и цевовода; г)
слободи прелета. Конвенција о праву мора (1982) овим класичним слобода-
1076 Детаљније о томе в. Ibler, Sloboda mora, Zagreb 1965. О утицају неевропских правних систе-
ма на развој начела слободе мора – в. R.P. Anand, The Law of the Sea, in Festschrift Abendith,
New York – Frankfurt, 1982, стр. 217–218.
1077 Види члан 2. Конвенције о отвореном мору од 1958, и члан 89. Конвенције о праву мора од
1982.
1078 V. Corfu Channel Case, ICJ Reports 1949, p. 22, Military and Paramilitary Activities in and
Against Nicaragua, ICJ Reports 1986, стр. 111–112.
1079 Fisheries Jurisdiction, ICJ Reports, 1951, стр 183.
ма придодаје и: д) слободу подизања вештачких острва и других уређаја које

дозвољава међународно право; и ђ) слободу научног истраживања. Ваља на-
гласити да ове слободе мора нису лимитативне природе, тј. да начело слобо-
де отвореног мора подразумева и друге слободе чије вршење не дира у права
и дужности других држава односно међународне заједнице у целини.
Као res communis omnium отворено море је слободно за све државе било
обалне било необалне, тако да ниједна држава не може полагати законито
право да ма који део отвореног мора подвргне свом суверенитету. При том
важи правило да се отворено море може користити искључиво у мирољуби-
ве сврхе.1080 Да би необалне државе могле да се користе слободама отвореног
мора, конституисано је право приступа необалних држава мору и од мора.
У ту сврху Конвенција предвиђа да необалне државе уживају слободу тран-
зита свим превозним средствима преко територија транзитних држава, тј.
држава са морском обалом или без морске обале која се налази између нео-
балне државе и мора. Слобода транзита остварује се на основу уговора који
склапају заинтересоване необалне и транзитне државе. Бродови необалних
држава региструју се у одређеним лукама и уживају једнак третман као и
бродови обалних држава. Примера ради, уговор о миру са Италијом од 1947.
године предвиђа могућност да трговачки бродови Аустрије, Мађарске, Чехо-
словачке и Швајцарске буду регистровани у Трсту.
На отвореном мору нема установљене суверене власти нити, пак, не-
посредне међународне јурисдикције, већ су односи на мору засновани на
начелу персоналитета закона. Наиме, иако нема јурисдикцију на самом от-
вореном мору, држава у принципу поседује и врши власт над бродовима
који њиме плове по основу припадности, тј. заставе брода.1081 Слобода от-
вореног мора која се вековима сводила на ius communicationis (риболов као
друга велика класична слобода је, у односу на слободу пловидбе – акцесор-
ног карактера) је слобода за државе. Држава дајући броду заставу стиче,
како каже проф. Бартош,1082 двоструку привилегију – privilegia odiosa јер је
одговорна за поштовање међународноправних правила од стране брода и
посаде, и privilegia favorabile будући да на самом броду важе закони и про-
писи државе заставе.
Свака држава одређује услове под којима додељује бродовима своју
државну заставу и услове уписа у уписник на свом подручју, те право на
вијање заставе.1083 Но, државе при том немају апсолутну слободу, с обзи-
ром на то да међународно право поставља услов да веза између брода и
заставе мора бити стварна. За време путовања брод не сме мењати своју
заставу осим ако се ради о стварном преносу власништва над бродом или
измени уписа у регистру. Брод који плови под заставама двеју или више
држава неће се моћи ни према једној другој држави позвати ни на једну од
тих државних припадности и може се изједначити са бродом без државне

1081 В. M. Shaw, International Law, Cambridge, 1999, стр. 421.
1082 М. Бартош, Међународно јавно ираво, 1956, II, стр. 142–143.
1083 Члан 91. Конвенције о праву мора.
припадности. Свака држава делотворно врши јурисдикцију и надзор над

бродовима своје заставе у погледу управних, техничких и социјалних пред-
мета. У том циљу свака држава заставе има обавезе: а) да води регистар
бродова са именима и подацима о бродовима који носе њену заставу; б)
има над сваким бродом своје заставе, његовим заповедником, официрима
и посадом јурисдикцију према свом унутрашњем праву у погледу правних,
техничких и социјалних предмета који се тичу брода; в) предузима мере по-
требне безбедности на мору (мере у вези с конструкцијом и опремом брода,
саставом посаде, употребом сигнала, одржавања веза и спречавања судара).
Постоји извесна разлика у јурисдикцији државе над својим бродови-
ма који плове отвореним морем. Јурисдикција над трговачким бродовима
је релативног карактера, с обзиром на то да постоје ситуације када се над
тим бродовима установљава директна међународна јурисдикција посред-
ством ратних бродова. По Женевској конвенцији о отвореном мору, ради
се о случајевима када има озбиљног основа за сумњу: а) да се брод бави
пиратеријом; б) да се брод бави трговином робљем; в) да је брод иако вије
страну заставу или одбија да истакне своју заставу, у ствари, брод исте др-
жавне припадности као ратни брод. Конвенција о праву мора (1982) до-
даје још два основа и то: г) када је брод без државне припадности; д) када
се брод бави неовлашћеним емитовањем радио-звучних и телевизијских
програма.1084 Лице које неовлашћено емитује може се извести пред суд: а)
државе заставе брода; б) државе у којој је уређај уписан; в) државе чије др-
жављанство то лице поседује; г) сваке друге државе у којој се емисија може
примати, и д) сваке државе у којој су ометане дозвољене радио везе.
Насупрот томе јурисдикција државе заставе над ратним бродовима је
апсолутног карактера, јер су ратни бродови на отвореном мору изузети од
јурисдикције сваке друге државе. Аналоган третман уживају бродови у влас-
ништву државе или бродови које она користи за владину нетрговачку службу.
11. МОРСКО РАЗБОЈСТВО ИЛИ ПИРАТЕРИЈА

Морско разбојство или пиратерија у смислу члана 15. Конвенције о от-
вореном мору представља: 1. „Сваки незаконити акт насиља, задржавање
или свака пљачка почињена у личне сврхе од стране посаде или путника
неког приватног брода или приватног ваздухоплова а који су уперени: а)
на отвореном мору против неког брода или ваздухоплова или против лица
или добара која се на њима налазе; б) против брода или ваздухоплова,
лица или добара у месту које не спада под јурисдикцију ниједне државе. 2.
сваки акт добровољног учешћа у коришћењу брода или ваздухоплова, када
су ономе ко их почини познате чињенице које том броду или ваздухоплову
дају обележје пиратског брода или ваздухоплова. 3. свака радња која има
за циљ да подстиче на вршење аката одређених у ставовима 1. и 2. овог
члана, или свака радња предузета да би се олакшало вршење тих аката“.
1084 J. C. Woodliffe, „The Demise of Unauthorised Broadcasting from Ships in International Waters“,
Journal of Estuarine and Coastal Law, 1986, стр. 402.
Ову дефиницију преузела је и Конвенција о праву мора у члану 101. Уко-

лико акт пиратства почини ратни брод или државни брод или државни
ваздухоплов, чија се посада побунила и преузела контролу над бродом или
ваздухопловом, биће у целости изједначен са актима које почини приватни
брод или ваздухоплов.1085
Морско разбојство сматра се данас међународним злочином, па отуда
кажњавање може бити извршено пред судом ма које земље. Конвенција о
отвореном мору овлашћује државе да могу запленити пиратски брод или
ваздухоплов „или брод заробљен због дела морског разбојништва (пирате-
рије), а који је у власти пирата, затворити лица и запленити добра која се
налазе на том броду или ваздухоплову на отвореном мору или на сваком
другом месту, које не спада под јурисдикцију ниједне државе. Судови др-
жаве, која је извршила заплену, могу донети одлуку о казнама које треба
применити као и мерама које треба предузети у погледу бродова, ваздухоп-
лова или добара, не дирајући у права трећих лица достојних поверења.“1086
Заплену пиратских бродова могу извршити само ратни бродови, војни
ваздухоплови или други бродови и ваздухоплови намењени за циљеве јав-
не службе и овлашћени за ту сврху. Међутим, ако се заплена изврши без
довољно разлога држава која је извршила узапћење бродова, одговорна је
држави чије држављанство тај брод има и дужна је да накнади штету про-
узроковану запленом.
12. ЗАТВОРЕНА ИЛИ ПОЛУЗАТВОРЕНА МОРА

Конвенција о праву мора (1982) као нови институт права мора промо-
више и тзв. затворена или полузатворена мора под којим подразумева „за-
лив, базен или море окружено са две или више држава и спојено са другим
морем или океаном уским пролазом или се у целини или претежно састоји
од територијалних мора и искључивих економских зона двеју или више
обалних држава.“1087 Формулација члана сугерише да се затворена или по-
лузатворена мора одређују алтернативно: а) на бази критеријума у коме
претежу елементи фактичке, просторне природе – „залив, базен или море
окружено са две или више држава и спојено са другим морем или океаном
уским пролазом ... „ и б) на бази критеријума у коме претежу елементи
правне природе, тј. деобе мора као физичке целине на појасеве – „залив,
базен или море... (које се) у целини или претежно састоји од територијал-
них мора и искључивих економских зона двеју или више обалних држа-
ва“. Сматра се да у затворена или полузатворена мора спадају: Средозем-
но море са својим деловима Јадранским морем, Црним морем и Егејским
морем, те Црвено море, Арапски (Персијски залив), Јужнокинеско море,
Карипско море и Анданамско море.
1085 Више о томе, O’Connel, op. cit., Vol. II, 1986, стр. 976–983, B. H. Dabner The Law of International
Sea Piracy, The Hague, 1979.
1086 „Pirata non mutat dominium“.
Мада елементе овог института налазимо и у ранијој пракси1088 у осно-

ви он изражава квалитативну трансформацију права мора из комуника-
цијског права (ius communicationis) у економско, ресурсно право и на томе
насталу потребу да државе чије обале леже на затвореним или полуза-
твореним морима посебно уреде питања у вези пловидбе, заштите живих
богатстава и загађивања. Рационални основ колективне акције обалних
држава је исцрпивост богатстава ових, релативно малих мора са ограниче-
ним изворима, и специфични услови у којима се остварују права и обавезе
утврђени међународним правом.
Конвенција установљава општу обавезу сарадње држава у затвореним
или полузатвореним морима. Та општа обавеза се остварује непосредно
или преко одговарајуће регионалне организације у циљу:
а) усклађивања управљања, очувања, истраживања и искоришћавања
живих богатстава мора;
б) усклађивања остваривања својих права и испуњавања својих дуж-
ности у заштити и очувању морске околине;
в) усклађивања политике научних истраживања и, где је то прикладно
предузимања заједничких програма научног истраживања подручја;
г) позивања других заинтересованих држава или међународних орга-
низација на сарадњу.1089
Одредбе Конвенције о затвореним или полузатвореним морима не-
мају материјално значење у смислу да стварају посебан правни режим, јер
је правни режим вода у затвореним или полузатвореним морима утврђен
другим правилима међународног права мора (рецимо, онима о искључи-
вој економској зони, територијалном мору и сл., зависно од карактеристи-
ка конкретног мора). Те одредбе су суплементарне природе јер им је сврха
да, усклађивањем акција обалне државе затворених или полузатворених
мора, остваре своја права и испуне дужности које им намеће право мора
уз очување својих интереса. У исто време та правила су оквирна јер уста-
новљавају само општу обавезу усклађивања активности обалних држава у
истраживању и искоришћавању живих богатстава мора, односно заштити
и очувању морске околине, тако да се конкретне, материјалне обавезе фор-
мулишу споразумима заинтересованих држава и, евентуално, међународ-
них организација.
13. НЕОБАЛНЕ ДРЖАВЕ И ДРЖАВЕ У НЕПОВОЉНОМ

ГЕОГРАФСКОМ ПОЛОЖАЈУ
Под необалним или неприбрежним државама подразумевају се оне
државе које немају морску обалу. Ради се, дакле, о државама које су те-
риторијалном поделом света физички прикраћене у коришћењу мора. У
1088 В. Б. Вукас, Затворена или полузатворена мора, приноси за поредбено проучавање права и
међународно право – Ново право мора – 1982, стр. 138–158.
свету данас има око 30 необалних држава. Од посебне специфичне тежине

је чињеница да су, изузев европских, то државе које спадају у најнеразвије-
није међу земљама у развоју.1090 Одсуство физичке везе са морем, као са-
обраћајним путем и резервоаром живих и неживих богатстава, суштински
отежава њихове напоре за економским развојем. Свест о међузависности
света и идеје новог међународног економског поретка снажно су афирми-
сале неопходност да се и необалним државама омогући коришћење мора и
његових богатстава. У том смислу, поред низа аката,1091 и Повеља о економ-
ским правима и дужностима држава (1974) предвиђа да ће „међународна
заједница, посебно њени развијени чланови, посветити специјалну пажњу
посебним потребама и проблемима најмање развијених међу земљама у
развоју, необалних земаља у развоју и, такође, острвских земаља у развоју
у циљу да им помогне да превазиђу њихове посебне тешкоће и тако допри-
несе њиховом економском и социјалном развоју“.1092
Декларативно је и традиционално право мора признавало извесна
права необалним државама. Штавише, неки институти права, као, на при-
мер, квалификација отвореног мора као res communis omnium, по дефини-
цији подразумевају и необалне земље. Проблем је, међутим, у томе што
остваривање права признатих необалним државама подразумева допун-
ска права која нису формулисана општим међународним правом, већ је
самим заинтересованим државама препуштено да их утврде на бази спо-
разума. Рецимо, Конвенција о отвореном мору (1958) изричито утврђује
да слободе отвореног мора уживају како прибрежне тако и неприбреж-
не државе.1093 Но, такво право необалних држава је nudum ius без права
слободног пролаза до мора и морских лука што се „одобрава заједничким
споразумом.“1094 Конвенција о транзитној трговини необалних држава
(1965) утврђује право слободног транзита до мора, али како то право под-
вргава вишеструким рестрикцијама није у потпуности задовољила инте-
ресе необалних држава.
Конвенција о праву мора (1982) предвиђа да необалне државе имају
право приступа мору и од мора ради остваривања права која имају на
мору. У ту сврху уживају слободу транзита преко подручја транзитних др-
1090 Детаљно о томе, в. Извештај групе експерата UNCTAD под насловом „Special measures in
favour of the least advanced developing countries“ Doc. TD/B/288.
1091 Генерална скупштина Уједињених нација је у неколико резолуција дотицала и питање необал-
них држава и држава у неповољном географском положају. Рез. 1028 (XI) од 20. фебруара 1957;
Декларација и Програм акције за успостављање NMER усвојене на VI специјалном заседању
1974; Резолуција 2750 B (XXV) о искоришћавању међународне зоне. Такође, права необалних
држава снажно се афирмишу у завршним декларацијама са скупова несврстаних земаља, по-
себно IV конференције у Алжиру од 1873. (Резолуција бр. 2 о специјалним мерама у вези са
посебним потребама земаља без излаза на мора) и VI конференције у Хавани 1979. године.
1093 Члан 2.
1094 Члан 3. утврђује: „ ... државе које се налазе између мора и неке државе без морске обале
одобравају, заједничким споразумом и у складу са међународним конвенцијама које су на
снази: а) државе без морске обале, на основу реципроцитета, слободан прелаз преко њи-
хове територије; б) бродовима који вију заставу те државе поступање једнако ономе које
примењују према својим сопственим бродовима или бродовима ма које друге државе, у
погледу приступа у поморске луке и њиховог коришћења“.
жава (тј. држава са или без морске обале које се налазе између необалне
државе и мора) свим превозним средствима.1095
Промет у транзиту ослобођен је свих царина, такса или других дажби-
на, изузев оних за посебне услуге учињене у вези са таквим прометом. У
циљу погоднијег промета у транзиту у улазним и излазним лукама тран-
зитних држава могу се споразумима тих држава и необалних држава ус-
тановити слободне зоне или друге царинске олакшице. У морским лукама
бродови који вију заставу необалне државе уживају једнак поступак као и
други страни бродови.1096 Ове олакшице се сматрају минималним стандар-
дом, тако да необалним државама могу бити дате и веће олакшице, било на
бази споразума било једнострано.
Вршење права приступа мору необалних држава претпоставља закљу-
чење споразума (двостраних, регионалних и субрегионалних) између заин-
тересованих необалних и транзитних држава. Ради обезбеђења од злоупо-
требе (нпр. одбијање да се закључи споразум, постављање посебних услова
и сл.), Конвенција предвиђа да се у случају да до закључења споразума не
дође, сматра да је настао спор који се решава начинима мирног решавања
предвиђених Конвенцијом. Према томе, право приступа мору је засновано
општим међународним правом тако да одговарајући споразум (билатерал-
ни, регионални или субрегионални) није правни основ самога права, већ
акт који само утврђује услове и модалитете вршења права приступа мору.
Поред права приступа мору Конвенција признаје необалним државама
и низ других права.
Утврђује се изричито да је „Отворено море слободно за све државе,
обалне и необалне“.1097 То подразумева да необалне државе уживају право
пловидбе, право прелета, слободу полагања подморских каблова и цево-
вода, слободу подизања вештачких острва и других уређаја које допушта
међународно право, слободу риболова те слободу научног истраживања.
Необалне државе уживају у једнакој мери као и обалне право нешко-
дљивог пролаза територијалним морем, право транзитног пролаза мореу-
зима, право пролаза архипелашким пловним путевима, те слободу пловид-
бе, прелета и полагања подморских каблова и друге међународноправно
допуштене употребе мора у појасу искључиве економске зоне. Од посебног
интереса су права необалних држава у коришћењу живих богатстава ис-
кључиве економске зоне.
Сам појам међународне зоне као заједничке баштине човечанства под-
разумева једнакост свих држава. Уосталом, титулар богатства зоне је чове-
чанство у целини. Тај моменат је конкретизован низом одредаба које, по-
ред осталог, наглашавају једнака права обалних и необалних држава.
Зона је „приступачна свим државама, обалним или необалним...,1098 а делатности
у зони спроводе се ради добробити човечанства као целине, „независно од географског
1095 Члан 125. (1).

1096 Члан 131.
1097 Члан 87.(1).
1098 Члан 141.
положаја држава, било да су обалне или необалне ...“.1099 Штавише, Конвенција предвиђа
посебне мере у циљу унапређења делотворног суделовања држава у развоју у делатнос-
тима у зони „с дужном пажњом према њиховим нарочитим интересима и потребама, а
посебно, међу тим државама, према нарочитим потребама необалних држава и држава у
неповољном географском положају, да превладају препреке које потичу из њиховог непо-
вољног положаја ...“.1100 Необалне државе и државе у неповољном географском положају
су представљене као посебна група у саставу Већа као једног од главних органа Међуна-
родне власти.
Положај држава у неповољном географском положају је како у искљу-
чивој економској зони тако и у осталим деловима мора mutatis mutandis,
једнак положају необалних држава. Разлике постоје једино у погледу пра-
ва која се непосредно везују за чињеницу да необалне државе, за разлику
од држава у неповољном географском положају, немају сопствене обале
односно излаз на море. У том делу су права држава у неповољном гео-
графском положају квантитативно мања – иначе Конвенција о праву мора
уређујући конкретна питања редовно оперише формулацијом „необалне
државе или државе у неповољном географском положају“.
14. НАУЧНО ИСТРАЖИВАЊЕ МОРА1101

Научно истраживање мора има релативно кратку историју. То не из-
ненађује ако имамо на уму да је море вековима посматрано првенствено
као пловни пут и да позната техничка средства нису допуштала да море
постане предмет организованог научног истраживања. Но, брзи развој на-
уке и технике, ваља придодати и ургентну потребу изналажења замене за
исцрпиве живе и неживе изворе на копну, отворио је научној радознало-
сти широке просторе мора.
Први међународни инструменти од ширег интереса који се дотичу на-
учног истраживања мора су Женевске конвенције од 1958. године.
Конвенција о епиконтиненталном појасу предвиђа да обална држава
не сме својим истраживањима и искоришћавањем богатства епиконтинен-
талног појаса ометати „основна океанографска и друга научна истражи-
вања која се обављају са намером да се њихови резултати објаве“.1102 Услов
за предузимање научних истраживања која се односе на епиконтинентални
појас, Конвенција формулише у облику одобрења државе, с тим што је пре-
тпоставка да ова неће одбити да да свој пристанак „ако молбу поднесе ква-
лификована установа ради чисто научних истраживања у погледу физич-
ких или биолошких особина континенталног слоја, под условом да обална
држава може, ако то жели, учествовати у тим истраживањима или бити у
њима представљена и да у сваком случају резултати буду објављени“.1103
1099 Члан 140.
1100 Члан 148.
1101 Детаљније, М. Крећа, Право мора – Научно истраживање мора и иренос иоморске техно-
лоЈије, Београд, 1990.
1102 Члан 5.(1).
1103 Члан 5.(8).
Конвенција о отвореном мору не формулише изричито одредбу о пра-

ву на научно истраживање отвореног мора. То се тумачило1104 бојазни да
се формулисањем права на научно истраживање мора не легализују екс-
перименти нуклеарним оружјем. Но, извесно је да је научно истраживање
отвореног мора било lex lata по Женевској конвенцији о отвореном мору.
На такав закључак упућују не само припремни радови већ и логично ту-
мачење Конвенције о отвореном мору – вршење слобода отвореног мора
(нпр. постављање каблова и цевовода) немогуће је без извесних претход-
них научних поступака.
Конвенција о праву мора (1982) прокламује право научног истражи-
вања мора као право свих држава, без обзира на њихов географски по-
ложај, и међународних организација. Научно истраживање мора само по
себи не може конституисати правни основ за захтев према било ком делу
морске околине или њеним богатствима.
Научно истраживање мора врши се на основу следећих начела:
а) научно истраживање мора обавља се искључиво у мирољубиве сврхе;
б) научно истраживање мора обавља се подесним научним методама и
средствима у складу са Конвенцијом;
в) научно истраживање мора не сме неоправдано ометати друге прав-
но дозвољене употребе мора у складу са Конвенцијом и на одговарајући
начин се поштује током таквих употреба;
г) научно истраживање мора обавља се уз поштовање свих одгова-
рајућих прописа донетих у складу са Конвенцијом, укључујући и оне о
заштити и очувању морске околине.
Наведена начела представљају опште услове релевантне приликом сва-
ког научно – истраживачког подухвата на мору. Овим општим условима
придружују се допунски, квалификаторни услови који варирају зависно од
правне природе дела мора у коме се истраживање обавља. Уопште узев, ти
услови су управо сразмерни обиму права који обалној држави припадају –
у појасевима у којима су права обалне државе шира ти су услови оштрији
и обрнуто.
У просторима обалног мора одлучивање о научном истраживању је у
домену искључиве надлежности обалне државе. Треће државе могу вршити
научна истраживања у обалном мору једино под условима које прописује
обална држава. У овом појасу, дакле, право научног истраживања трећих
држава не постоји као самостално, аутономно право.
Обална држава поседује, такође, право уређивања, одобравања и оба-
вљања научног истраживања мора у својој искључивој економској зони и у
свом епиконтиненталном појасу. На захтев земаља у развоју у Конвенцију
је унет тзв. систем пристанка (consent system) по коме треће државе у овим
1104 Davorin Rudolf, op. cit., стр. 326–327; Борут Бохте, „Правни режим научног истраживања
мора, Приноси за поредбено проучавање права и међународно право“, Ново ираво мора,
1982, стр. 246–260.
деловима мора и подморја могу предузимати научна истраживања само на

основу пристанка обалне државе.
У нормалним условима обална држава треба да да свој пристанак дру-
гој држави или надлежној међународној организацији ради научног ис-
траживања у својој искључивој економској зони или епиконтиненталном
појасу. Таква истраживања треба да испуњавају два основна услова: а) да
служе у мирољубиве сврхе; б) да служе повећању научног познавања мора
за добробит целог човечанства.
Обална држава има дискреционо право да ускрати пристанак на науч-
но истраживање искључиве економске зоне или епиконтиненталног појаса
ако истраживачки пројекат:
а) има непосредно значење за истраживање и искоришћавање природ-
них богатстава било живих било неживих;
б) подразумева бушење у епиконтиненталном појасу, употребу експло-
зива или уношење шкодљивих материја у морску околину;
в) укључује изградњу, рад или употребу вештачких острва, уређаја и
направа; и
г) ако обавештење о карактеру и циљевима пројекта није тачно или
ако истраживачка држава или надлежна међународна организација има
неизвршене обавезе према обалној држави из претходног истраживачког
пројекта.
Најлибералнији услови постављени су за случај научног истраживања
Међународне зоне. По Конвенцији све државе и надлежне међународне ор-
ганизације могу обављати научно истраживање зоне, под условима да се ис-
траживање предузима у мирољубиве сврхе и ради добробити човечанства.
У научном истраживању зоне посебну улогу има Међународна власт.
Међународна власт може обављати научно истраживање мора и богатста-
ва у зони и у ту сврху закључивати уговоре. Власт унапређује и подстиче
научно истраживање мора у зони, те усаглашава и шири резултате истра-
живања и анализа када су јој доступни.
Носиоци пројеката, било да су то државе или међународне организа-
ције, дужни су обезбедити да се научноистраживачки пројекти остварују
у складу са међународним правом. У том контексту одговарају и за штету
која настане загађивањем морске околине проузроковане научним истра-
живањем мора.
Спорови који настану у тумачењу и примени одредби Конвенције о
научном истраживању мора подвргавају се надлежности суда или арби-
траже. Обална држава, међутим, није у обавези да се појави пред судом ако
је предмет спора остваривање њених права или дискреционих овлашћења
у вези са научним истраживањем искључиве економске зоне или епикон-
тиненталног појаса или ако је спор настао поводом њеног захтева за пре-
кид или обуставу истраживања у тим подручјима.
15. МОРЕУЗИ
15.1. Појам и режим мореуза. У међународноправном смислу мореузи
представљају природне морске пролазе који служе за међународну пловид-
бу између два дела отвореног мора (нпр. Гибралтарски мореуз) или између
отвореног мора и територијалног мора стране државе (нпр. Тиренски море-
уз). Према томе, мореузи који се не употребљавају за међународну пловидбу
нису предмет међународноправне регулативе мада и у њима, ако се налазе
у територијалном мору, важи режим нешкодљивог пролаза који, међутим,
подлеже могућности обустављања. У ствари, нешкодљив пролаз кроз ове мо-
реузе само је рефлекс права нешкодљивог пролаза кроз територијално море.
Изузетном значају мореуза доприносе у основи два момента: економ-
ски и војностратешки. У XIX веку борба европских сила, с једне, и царске
Русије, с друге стране, за контролу над турским мореузима била је одлу-
чујућа чињеница светске политике. Развој ваздухопловне и ракетне тех-
нике није битно умањио војностратешки значај мореуза. Довољно је на-
поменути да је однос САД према Конвенцији о праву мора у доброј мери
условљен одредбама које та Конвенција садржи у погледу пловидбе море-
узима.1105 Иранска претња да ће затворити мореуз Ормуз, изнета у неко-
лико наврата током Ирачко-иранског рата, изазивала је реакцију у облику
наговештаја директне војне интервенције великих сила.
На основу критеријума режима коме мореузи подлежу, разликујемо
неколико врста мореуза:
а) мореузе у којима је, како утврђује члан 35. (ц) Конвенције о пра-
ву мора, правни режим у целини или делимично утврђен међународним
конвенцијама које су одавно на снази за те мореузе. У ову групу спадају
Гибралтарски мореуз, турски мореузи (Босфор и Дарданели), дански море-
узи (Сунд, Велики и Мали Белт) и Магеланов мореуз;
б) мореузе чији је правни режим утврђен општим обичајним и уговор-
ним правилима међународног права о мореузима. Реч је о специфичном,
особеном режиму који се по својим инхерентним обележјима разликује од
пролаза другим деловима мора. Разликујемо две групе ових мореуза. Једну
чине мореузи чија је ширина већа од двоструке максималне ширине те-
риторијалног мора (рецимо, Отрантски мореуз, Мозамбички мореуз), тако
да читавом својом дужином садрже за пловидбу погодан појас отвореног
мора (тзв. „широки мореузи“). На овим мореузима важи режим слободне
пловидбе и прелета. Другу групу чине мореузи чија ширина на једном или
више места не прелази 24 n/m, а повезује два дела отвореног мора или от-
ворено море са територијалним морем стране државе која нема својих оба-
ла на мореузу (тзв. „територијални мореузи“). Са овима се изједначавају
мореузи који су читавом дужином шири од 24 n/m, али се погодан пловни
пут налази у територијалном мору обалне државе. Женевска конвенција
о територијалном мору и спољњем морском појасу (1958) предвиђа за ову
1105 J. N. Moore, „The regime of Straits and the Third U.N. Conference on the Law of the Sea“, AJIL,
1980, vol. 74, No. 1, стр. 77–122.
групу мореуза нешкодљив пролаз страних бродова који се не може обуста-

вити, такозвани несуспендовани нешкодљив пролаз.1106
Конвенција о праву мора (1982) уноси извесне новине у режим море-
уза чији режим није регулисан међународним уговорима. Главна новина је
институт транзитног пролаза1107 који се примењује на мореузе који служе
међународној пловидби између једног дела отвореног мора или искључи-
ве економске зоне и другог дела отвореног мора или искључиве економске
зоне (члан 27. Конвенције) чија ширина на једном или више места не пре-
лази 24 n/m. Ове карактеристике има највећи број мореуза који служе за
међународну пловидбу. Под транзитним пролазом се подразумева оства-
ривање слободе пролаза бродова и слободе прелета ваздухоплова једино
ради непрекинутог и брзог транзита мореузом између једног дела отворе-
ног мора или искључиве економске зоне и другог дела отвореног мора или
искључиве економске зоне. Право транзитног пролаза уживају сви бродо-
ви и ваздухоплови без разлике (трговачки, ратни, нуклеарни бродови, тан-
кери, подморнице), и то без претходне нотификације или одобрења. Према
томе, може се рећи да транзитни пролаз по садржини одговара слободи
пловидбе и прелета на отвореном мору, али је строго ограничен и одређен
сврхом „брзог и непрекинутог пролаза“.
Режим транзитног пролаза примењује се, mutatis mutandis, и на тзв. ар-
хипелашке мореузе, јер је право пролаза архипелашким пловним путевима
у основи идентично праву транзитног пролаза.
Конвенција о праву мора (1982) задржава и институт нешкодљивог
пролаза кроз мореузе. Режим нешкодљивог пролаза који се не може обус-
тавити примењује се у два случаја:
а) на мореузе у којима се не примењује режим транзитног пролаза и
то због тога што се мореуз налази између острва обалне државе на море-
узу и њеног континенталног подручја а постоји пут отвореним морем или
искључивом економском зоном од острва у правцу отвореног мора који
је једнако погодан с обзиром на навигационе и хидрографске услове;1108 и
б) на мореузе између једног дела отвореног мора или искључиве еко-
номске зоне и територијалног мора стране државе.
15.2. Мореузи чији је режим утврђен међународним уговорима

15.2.1. Босфор и Дарданели.1109 Мореузи Босфор и Дарданели (антички Bosphorus и
Helenspont) представљају природну везу између Црног и Егејског мора. Изузетно значење
Босфора и Дарданела произлази из сплета геостратешких момената, а историјски гледано

1107 R.P. Anand, „Transit Passage and Overflight in International Straits“, IJIL, 1986, стр. 72. D.H. Anderson,
„Straits Used for International Navigation: A. Commentary on Part II of the UN Convention on the
Law of the Sea 1982.“, British Year Book of International Law, vol. 60, 1989, стр. 157 itd.
1108 Члан 38. ст. 1. Конвенције.
1109 М. Новаковић, „Нова конвенција о мореузима“, Архив, 1936, књ. 50, C. Bilsel, „The Turkish
Straits in the light of the recent Turkish – Soviet Russian Correspodence“, AJIL, Oct. 1947; А.
Дранов, Черноморские ироливу, 1948; Д. Рудолф, op. cit., стр. 143–151.
бива конституисано изласком Русије на обале Црног мора после Кучук-кајнарџијског мира
(1774) и њеном политиком изласка на топла мора. Та готово природна тежња Русије (цр-
номорске луке су једине руске луке које се не леде у току године) да задобије контролу над
црноморским мореузима изазивала је отпор осталих европских сила које су се, било поје-
диначно било кроз неке од бројих ad hoc савеза, супротстављале таквој тежњи. Сукоби који
су том приликом избијали испуњавали су добар део дипломатске историје Европе XVIII и
XIX века и познати су под називом „питање мореуза“. Правни режими који су у том пери-
оду утврђивани су нормативни дериват односа снага великих европских сила тога доба. Уз
бок геостратешким интересима појављују се и економски будући да се трговина Дунавом,
као и поморске везе двеју земаља – Бугарске и Румуније – одвија овим морским пролазима.
Централно питање режима мореуза Босфор и Дарданели било је право
пролаза ратних бродова, с обзиром да је већ Једренским миром од 1829.
утврђено опште правило о слободи пловидбе трговачких бродова свих за-
става које се не налазе у ратном стању са Отоманском империјом. До краја
Првог светског рата регулатива која се тицала ратних бродова трпела је
промене зависно од моменталне политичке констелације.1110 Захтев аме-
ричког председника Вилсона, изражен у програму од 14 тачака, о слободи
пролаза кроз Босфор и Дарданеле без икаквих ограничења нашао је израз
у Конвенцији о режиму мореуза закљученој у Лозани 1924. Лозанска кон-
венција је прокламовала да су Босфор и Дарданели отворени за пролаз тр-
говачким и ратним бродовима свих застава како у доба рата тако и у доба
мира. Конвенција је установила и извесна ограничења апсолутне слободе
пролаза. У Црном мору ниједна неприбрежна држава није могла држати
ратну морнарицу већу од највеће ратне морнарице прибрежних црномор-
ских држава. Ратним бродовима је било забрањено задржавање у водама
мореуза изузев у случајевима хаварије или несрећног случаја. Турска као
зараћена страна могла је забранити пролаз непријатељских бродова и вр-
шити надзор ради спречавања контрабанде. Извршена је демилитариза-
ција извесних подручја уз мореузе (острва Самотраки, Лимнос, Имрос и
острва у Мраморном мору). Надзор над спровођењем у живот одредаба
Конвенције поверен је посебној Комисији за мореузе која је деловала под
окриљем Друштва народа. Држећи да су одредбама Лозанске конвенције
битно повређена њена суверена права Турска је већ 1935. тражила ревизију
Конвенције у Савету Друштва народа. Том захтеву се придружио и Совјет-
ски Савез незадовољан што је Конвенција допустила приступ Црном мору
и ратним морнарицама неприбрежних држава.
Двадесетог јула 1936. донета је Конвенција о режиму мореуза у Мон-
треу која је на снази и данас. Овом Конвенцијом Турска је добила знатно
већа права.
1110 Русија која је била животно заинтересована за излаз на топла мора покушала је Ункјар
– искелеским миром (1833) да једнострано реши питање пролаза својих ратних бродова.
Но, право пролаза руске ратне морнарице признато овим уговором дерогирано је већ на
Лондонској конференцији о мореузима (1841). Једино је допуштен приступ лаких бродова
у циљу заштите дипломатских мисија у Цариграду. Први значајнији продор којим се од-
ступило од „старог правила Отоманског царства“ по коме су мореузи затворени за стране
ратне бродове учињен је Лондонским уговором (1871). Препуштено је дискреционој оцени
султана да допусти пролаз савезничких ратних бродова ради извршења одредаба Париског
уговора (1856). Одсуство општих правила о пролазу ратних бродова и решавање случајева
ad casum на бази опортунитета карактерисало је читав период до доношења Лондонске
конвенције од 1924.
У односу на трговачке бродове задржано је правило о „потпуној сло-

боди пролаза и пловидбе“ бродова свих застава без икаквих формалности.
Слобода пролаза и пловидбе трговачких бродова се суспендује за бродове
оних држава са којима је Турска у рату, а трговачки бродови осталих др-
жава задржавају слободу пролаза под условима да не помажу ни на који
начин непријатеља и да се крећу дању правцем који одреде турске власти.
Забрањен је прелет војних ваздухоплова, док се прелет цивилних ваз-
духоплова допушта уз претходно обавештење.
Пролазак и пловидба страних ратних бродова подвргнути су значај-
ним ограничењима.
У доба мира пролаз без ограничења допуштен је једино лаким повр-
шинским, малим борбеним и помоћним бродовима свих застава. Пролаз
осталих ратних бродова подвргнут је извесним условима. Они се могу
користити правом пролаза само ако им укупна тонажа не прелази 1.500
тона (и то највише девет бродова). Само ратни бродови прибрежних, цр-
номорских држава могу пролазити иако су већи од 15 000 тона, али један
по један уз пратњу највише два торпиљера. Установљена је забрана прола-
за подморница изузев у одређеним случајевима подморница црноморских
држава (у случају ако су купљене и саграђене изван Црног мора или пора-
вљене изван тог мора). У доба мира укупна тонажа неприбрежних држава
не може прелазити 30 000 тона, а од тога једна неприбрежна држава најви-
ше 2/3 те тонаже. У случају повећања тонаже ратних бродова прибрежних
земаља предвиђена је и могућност повећања тонаже бродовља неприбреж-
них држава, али највише до 45 000 тона. Време боравка ратних бродова
неприбрежних држава ограничено је на највише 21 дан.
Режим пролаза ратних бродова у доба рата зависи од тога да ли је Тур-
ска зараћена страна или је неутрална. У случају да је Турска неутрална,
ратни бродови неутралних држава задржали би слободу пролаза док би
се то право ускратило ратним бродовима зараћених страна сем у случају
повратка у своју луку или у случају колективне акције Друштва народа.
Ако је, пак, Турска зараћена страна, важи правило по коме се пролаз
ратних бродова оставља потпуно нахођењу турске владе.
У току Другог светског рата Турска је дозволила пролаз кроз мореуз
немачким и италијанским ратним бродовима, да би половином 1944. годи-
не, након енергичних протеста савезника, пролаз ограничили на трговачке
бродове.
На састанку шефова држава и влада САД, СССР и Велике Британије
у Потсдаму августа 1945. закључено је, између осталог, да Конвенцију из
Монтреа треба ревидирати како би се довела у склад са савременим усло-
вима, те да се, у сврху остварења тог закључка, приступи директним пре-
говорима сваке од трију влада и Турске. У својој ноти коју је 1946. упу-
тио турској влади СССР је изложио принципе на којима би, по његовом
мишљењу, требало ревидирати Конвенцију: а) слобода пролаза трговачких
бродова свих застава у доба мира и у доба рата; б) потпуна слобода про-
лаза за ратне бродове црноморских држава; в) ратним бродовима нецрно-
морских држава се забрањује пролаз мореузима изузев на основу дозволе

која се издаје у посебним околностима; г) уређење режима пролаза је у ис-
кључивој надлежности поморских држава; д) заједничку одбрану мореуза
организоваће СССР и Турска како би спречиле употребу мореуза супротну
интересима црноморских држава. Иако је одлуку Конвенције у Потсдаму
оквалификовала као res inter alios acta, Турска је као основ за преговарање
прихватила прва три принципа, али је четврти и пети принцип одбацила
као неспојив са сувереношћу. Ствар компликују заоштрени међународни
односи (САД формулишу тзв. Труманову доктрину), ревизија се отеже, а
СССР одустаје од наведених принципа 1953.
Конвенција из Монтреа је и даље основ позитивноправног режи-
ма пловидбе Босфором и Дарданелима. Конвенција о праву мора (1982)
утврђује expressis verbis да њене одредбе не дирају у правни режим у мореу-
зима у којима је пролаз у целини или делимично регулисан међународним
конвенцијама. Но, питање ревизије Конвенције из Монтреа остаје отворе-
но јер је део њених одредаба у очигледном раскораку са стварним стањем
како фактичким (Турска је, рецимо, још у току Другог светског рата исти-
цала да технички прилог Конвенције не садржи нове типове бродова па
је тиме правдала пропуштање немачких и италијанских бродова), тако и
нормативним (одредбе о слободи пролаза ратних бродова у случају колек-
тивне акције Друштва народа).
15.2.2. Гибралтарски мореуз. Гибралтарски мореуз се налази између јужног дела Пи-
ринејског полуострва и северне Африке и представља водени мост између Атлантског оке-
ана и Средоземног мора. Отуда и посебан економски и стратешки значај мореуза, који је
током историје представљао један од стратешких ослонаца британске империје. Мореуз је
готово у целини под суверенитетом Шпаније и Марока као прибрежних држава, а мањи део
испред Гибралтарског полуострва је под Британијом која влада Гибралтаром (тврђавом и
градом) од Утрехтског мира 1713. Британија истрајава у намери да под колонијалном уп-
равом задржи Гибралтар и поред Резолуције Генералне скупштине УН од 1969. и сталног
инсистирања Шпаније за деколонизацијом.
У односу на Гибралтарски мореуз не постоји lex specialis који би регули-
сао режим пловидбе. Британско-француском декларацијом о Египту и Ма-
року 1904. утврђена је забрана подизања утврђења и стратегијских објеката
на делу обале Марока ради „осигурања слободног пролаза Гибралтарским
мореузом“. Уговором који је склопила са Француском 1912. године, Шпа-
нија је преузела обавезе из Британско-француске декларације (1904) о обез-
беђењу слободе пролаза кроз мореуз. Правна природа обавеза преузетих
овим актима је предмет супротстављених тумачења.1111 Изгледа да је чиње-
ницама најпримереније тумачење по коме се не ради о посебном, специјал-
ном режиму за Гибралтарски мореуз већ о мешовитим политичко-правним
гарантијама општег режима мореуза који би се, mutatis mutandis, примењи-
вао и на овај мореуз. Дакле, у актуелном смислу, то је слободан и неометан
пролаз за стране трговачке бродове и право прелета за цивилне ваздухоп-
лове односно право нешкодљивог пролаза за стране ратне бродове.
1111 D. P. O’Connel, International Law, 1965, vol. I, стр. 567; J. Colombos, The International Law of the Sea,
1967, стр. 220; Бартош, Међународно јавно право, 1956, II, стр. 252, D. Rudolf, op. cit., стр. 155.
Иначе, Шпанија стоји на становишту (томе се приклања и Мароко) да

страни трговачки и ратни бродови уживају право несуспендованог нешко-
дљивог пролаза, тј. нешкодљивог пролаза који се за разлику од аналогног
пролаза територијалним морем не може суспендовати. За пролаз страних
ратних бродова не захтева се претходна нотификација или одобрење, док
подморнице морају пловити по површини иако, изгледа, постоје изузеци.1112
Овакво становиште Шпаније и Марока заснива се, углавном, на чињеници да
су обе државе прогласиле територијално море у ширини од 12 n/m, тако да
се практично читав мореуз налази унутар територијалних вода ових држава.
15.2.3. Мореуз Хормуз (Ормуз). Мореуз Ормуз је природна спона између два дела от-
вореног мора, будући да спаја Персијски (Арапски) залив са Индијским океаном. Налази
се између југоисточне обале Арабијског полуострва који је под суверенитетом Омана и ју-
гозападне обале Ирана. Значај Ормуза произлази из идеалног стицаја две компоненте: вој-
ностратешке и економске. Персијски залив је подручје интензивног суочавања суперсила
и војнополитичких савеза који се, између осталог, изражава и кроз дуготрајни сукоб Из-
раела и арапских земаља, те ирачкоирански рат уз општу политичку нестабилност. У том
сучељавању посебну улогу има нафта као стратешко оружје, јер подручје залива распола-
же највећим резервама сирове нафте у свету од чијег коришћења у великој мери зависе
економије Запада (преко 2/3 укупних количина нафте коју увозе земље Запада полази из
овог дела света). Отуда и изражена спремност САД и неких западних земаља да, и по цену
оружане интервенције, одрже режим слободне пловидбе заливом у случају да Иран оствари
своју претњу у блокади Ормуза.
Режим Ормуза није уређен посебним међународним уговором. До
1978. ситуација је, правно гледано, била релативно јасна, јер је део зали-
ва био под режимом отвореног мора, тако да су страни трговачки и рат-
ни бродови и ваздухоплови уживали право слободног пролаза и прелета
без икаквих услова. Но, када је Оман 1978. прогласио своје територијално
море у ширини од 12 n/m (Иран је то учинио 1959. године), ствари су се
закомпликовале, јер је залив на неким деловима широк једва нешто преко
20 n/m. Након тога на Ормуз се примењује општи режим несуспендова-
ног нешкодљивог пролаза. Но, примена тог режима је под сенком ратних
стратегија Ирана и Ирака у рату који је почео 1980. Рат се пренео и у воде
Персијског (Арапског) залива. Од јесени 1980. су у водама залива нападну-
та или оштећена 374 брода.1113 Јуна 1984. Савет безбедности је својом резо-
луцијом осудио нападе на трговачке бродове у заливу.1114 Претње Ирана да
ће у случају да Ирак настави да бомбардује иранска нафтна постројења и
спречава извоз нафте кроз залив блокирати Ормуз, довели су до споразума
између влада САД и Кувајта да кувајтски танкери плове под америчком
заставом у пратњи америчких ратних бродова.1115 Октобра 1987. Кина се
сагласила да кувајтски танкери плове под њеном заставом, што је покрену-
ло и питање кинеског војног присуства у заливу.1116
1112 Изгледа, да америчке нуклеарне подморнице из базе Рота имају право подморског пролаза на
основу тајног уговора. – S. C. Truver, The Strait of Gibraltar and the Mediteranean 1980, стр. 87–90.
1113 Политика, 4. октобар 1987.
1114 Борба, 4. јуни 1987.
1115 Први конвој кувајтских танкера кренуо је под заштитом америчких ратних бродова 23.
јула 1987. године. Октобра 1987. кувајтска влада је започела преговоре са владом НР Кине
да кинески танкери превозе кувајтску нафту.
1116 Вечерње новости, 15. октобар 1987.
15.2.4. Отрантски мореуз. Отрантским мореузом (или вратима) се назива морски

пролаз који раздваја Балканско полуострво од Апенинског и спаја Јадранско море са Јон-
ским. Обале Отрантског мореуза припадају Грчкој, Италији и Албанији. Изузетно је зна-
чајан за Србију и Црну Гору јер се наш целокупан поморски промет обавља кроз Отрант
будући да је Јадранско море у категорији окружених или полуокружених мора. Деликатан је
и са стратешког гледишта јер је то основна комуникација између Јонског и Јадранског мора,
а обале мореуза припадају двема чланицама НАТО пакта (Грчка и Италија) и Албанији чија
политика према Србији и Црној Гори није у координатама мирољубивости, добронамер-
ности и добросуседске сарадње.
Stricto sensu, Отрант не улази у категорију мореуза дефинисаних но-
вом Конвенцијом о праву мора, што се и формално изражава одредбом
члана 36. По својим карактеристикама Отрант улази у категорију тзв. ши-
роких мореуза, тј. мореуза чија ширина читавом дужином мореуза пре-
лази 24 n/m тако да у њима постоји појас отвореног мора или искључиве
економске зоне. Стога, страни бродови и ваздухоплови могу пролазити
мореузом користећи оне делове мореуза који су у режиму отвореног мора
или искључиве економске зоне, тј. на основу слободе пловидбе и слободе
прелета. Из тога би следио закључак да не постоји рационални основ за
правно регулисање пловидбе широким мореузима. Но, државе су одувек
прибегавале одговарајућим аранжманима да се не би нашле у ситуацији
да проширење суверености или јурисдикције држава на обалама мореуза
угрози слободу пловидбе.
Рецимо, такав циљ је имала и француско-британска декларација (1904) о Египту и
Мароку која се односила на Гибралтарски мореуз јер је у време њеног доношења Гибрал-
тар улазио у категорију широких мореуза (на најужем делу широк је 8 n/m, а по тадашњем
међународном праву – league marine rule – ширина територијалног мора је износила 3 n/m).
Такву праксу је формално изразила и Конвенција о епиконтиненталном појасу (1958)
утврђујући забрану постављања инсталација, уређаја или успостављања зона безбедности
око њих, ради истраживања и искоришћавања епиконтиненталног појаса у „признатим по-
морским путевима неопходним за међународну пловидбу“.1117
Албанија је својом спољнополитичком оријентацијом као и проши-
рењем територијалног мора на 15 n/m противно међународном праву
и предлозима на III конференцији о праву мора, дала основа бојазни од
шикане.1118 Посебно ако се има у виду могућност да Албанија установи
искључиву економску зону тако да би шиканозним вршењем овлашћења
инхерентних режиму искључиве зоне (подизање вештачких острва и по-
стројења ради истраживања и искоришћавања зоне, те контроле и спре-
чавања загађивања) могла довести у питање слободу пловидбе и прелета у
Отранту.
СФРЈ је на III конференцији о праву мора учинила велики напор да се
утврде додатна обезбеђења која су створила услове за стабилан и сигуран
режим пловидбе широким мореузима. Прихваћен је амандман делегације
Југославије на члан 36. Конвенције (Пловни путеви отвореним морем или

1118 На III конференцији о праву мора Албанија је бранила схватање по коме обална држава
има суверено право да пропише режим пловидбе мореузима који служе за међународну
пловидбу ради заштите сопствених интереса укључујући и претходно одобрење за пролаз
ратних бродова. V. D. Rudolf, op. cit., стр. 175.
искључивим економским зонама и мореузима који се употребљавају за

међународну пловидбу) који утврђује да се део III конвенције који се одно-
си на мореузе „не примењује на мореуз који се употребљава за међународ-
ну пловидбу ако у том мореузу постоји пловни пут отвореним морем или
кроз искључиву економску зону, који је једнако подобан с обзиром на на-
вигациона и на хидрографска обележја: у таквим пловним путевима при-
мењују се други одговарајући делови ове Конвенције, укључујући одредбе
о слободи пловидбе и прелета“.
16. МОРСКИ КАНАЛИ

16.1. Режим канала. Морски канали су творевина људских руку, веш-
тачки пролази прокопани на територији једне или више држава који фи-
зички спајају два мора у циљу краће и безбедније пловидбе. Уобичајена је
подела канала на међународне морске канале (овде се сврставају Суецки,
Панамски и Килски канал) и унутрашње морске канале (нпр. Коринтски).
Ова подела, изведена на основу критеријума важности коју поједини ка-
нали имају за међународну пловидбу делом је субјективне природе, јер је
режим канала у основи изражавао политичке интересе великих поморских
сила и односе снага. Добра илустрација за овакву квалификацију је Килски
канал који је по свом објективном значењу унутрашњи морски канал, али
је након Првог светског рата интернационализован Версајским уговором.
За разлику од међународних, режим унутрашњих морских канала у цели-
ни је подвргнут унутрашњим прописима државе на чијој територији је ка-
нал прокопан.
Режим међународних канала није изграђиван по неком јединственом
обрасцу, на основу неке норме општег међународног права, већ од случаја
до случаја као резултат сучељавања различитих политичко-стратешких и
економских интереса посебно интереса великих поморских сила и земаља
на чијим територијама су канали прокопани. Тај режим носи као битно
обележје неравноправан положај тих двеју група држава, јер су међународ-
ни морски канали прокопани или на територијама формално или фактич-
ки несамосталних држава (Египат, Панама) или на територији државе којој
је, као пораженој сили, интернационализовани режим наметнут (Немач-
ка). Мноштво теорија о правном режиму међународних морских канала1119
представља само израз плурализма интереса заинтересованих држава.
Режим постојећих међународних морских канала регулисан је угово-
рима, билатералним или мултилатералним. Начелно је режим могуће уста-
новити и једностраним актом. Висок степен јединства у уговорном регули-
сању пловидбе кроз постојеће међународне морске канале, као и мање-ви-
ше једнообразна пракса, дају основа закључку да су међународни морски
канали отворени за пролаз бродовима свих земаља без дискриминације уз
поштовање интереса територијалног суверена. На тај начин режим пло-
1119 М. Бартош, Међународно јавно ираво, II, 1956, str. 257–259; Fauchille, Traite de droit interna-
tional public, 1921, t. I, стр. 285–293.
видбе кроз међународне морске канале је фактички веома близак или се

поклапа са режимом мореуза. У том смислу индикативан је и став Сталног
суда међународне правде изражен у пресуди у случају Wimbledon у коме је
Суд, између осталог, истакао да је „манифестација општег мишљења ...(да
је) ... вештачки водени пут који спаја два отворена мора, и који је стално
одређен за употребу целог света, изједначен са мореузима у том смислу да
чак и пролаз ратног брода зараћене државе не вређа неутралност суверене
државе под чијом се јурисдикцијом налазе односне воде“.1120
16.2. Суецки канал. Према познатим археолошким траговима и подацима античких
историчара још су египатски фараони прокопали канал који је ишао краком Нила и пове-
зивао Средоземно и Црвено море. Обнављали су га у I и II веку нове ере императори Трајан
и Хадријан, те калиф Омар у VII веку. Отада канал прекривају песак и заборав да би идеју
о новом каналу васкрсао Ф. Лесепс 1832. године. Лесепс добија кедифове фермане 1854. и
1866. године, које султан потврђује 1866. године, којима му се уступа концесија за изградњу
канала. Након десетогодишње градње канал је отворен за саобраћај 17. новембра 1869. го-
дине. До установљења међународног режима пловидбе релевантна су била општа правила
садржана у ферманима. Пракса је ишла у правцу слободног пролаза трговачких и ратних
бродова у доба мира. Током француско-пруског рата 1870–1871. у коме су Египат и његов
сизерен Турска били неутрални, бродови зараћених страна су слободно пловили каналом.
Нејасно је било једино какав је статус канала у случају да су Египат и Турска зараћене стра-
не. О томе су фермани ћутали.
Цариградска конвенција од 1888. утврђује у члану 1. да „Морски канал
Суец биће увек слободан и отворен, за време рата као и за време мира, за
све трговачке и ратне бродове без разлике у погледу заставе. Сходно томе,
високе стране уговорнице су сагласне да никако не повреде слободно ко-
ришћење канала за време рата као и за време мира“. Будући да је канал
интернационализован и неутрализован, стране уговорнице су стипулиса-
ле да канал није подложан вршењу права блокаде, те да неће предузимати
никакав акт непријатељства или било какав акт који има за циљ да спречи
слободну пловидбу како у самом каналу и његовим приступним лукама
(Суец и Порт Саид) тако и у простору од 3 n/m од тих лука.
Конвенција намеће извесна ограничења права пролаза ратних бродова
зараћених страна. Транзит ратних бродова зараћених страна има се врши-
ти у најкраћем року и без задржавања. Горивом и храном ови бродови се
могу снабдевати само у неопходним границама. Боравак ратних бродова
зараћених страна у Суецу и Порт Саиду не може прећи 24 сата, а између
изласка из луке једног брода зараћене стране и поласка брода који при-
пада непријатељској сили треба да прође најмање 24 сата. За време рата
забрањено је укрцавање и искрцавање трупа, муниције и ратног материјала
у самом каналу и његовим приступним лукама. У каналу се, иначе, не смеју
држати ратни бродови. Изузетно се могу стационирати у пристанишним
лукама Порт Саида и Суеца, али највише две исте заставе. То право се ус-
краћује једино зараћеним странама.
Правила која се тичу ратних бродова не могу представљати сметњу ме-
рама које Турска и Египат буду принуђени да предузму да би обезбедили
1120 PCIJ, ser. A. No, 1, стр. 28.
одбрану Египта и одржавање јавног поретка,1121 али мере „не треба да буду
препрека слободној употреби канала.“1122
Правила Конвенције о слободи пролаза у доба рата поштована су током америчко-
шпанског (1898), руско-јапанског (1904–1905), и, чак, турско-италијанског рата (1911) иако
је Египат био турски вазал. У току Првог светског рата након уласка Турске у рат на стра-
ни сила Осовине, Велика Британија проглашава протекторат над Египтом и условљава
пролаз каналом својом дозволом, тако да је канал фактички постао „савезничка поморска
база са искључивим монополом искоришћавања пловног пута“. Египат је проглашен неза-
висним 1922. године, али је Велика Британија задржала право одлучивања о својим коло-
нијалним комуникацијама, чиме је, у односу на канал, задржан status quo. Интересантно
правно питање поставило се 1935. године поводом етиопско-италијанског рата, а тицало се
евентуалне забране пролаза италијанских бродова кроз Суецки канал јер је Италија одлу-
ком Друштва народа проглашена за агресора. Велика Британија је дозволила пролаз са об-
разложењем да међународни статус канала утврђен Цариградском конвенцијом искључује
примену санкција Друштва народа. Египат и Велика Британија склапају 1936. године нови
уговор којим се потврђује да је канал интегрални део египатске територије, али се Велика
Британија овлашћује да у зони канала држи трупе које би помагале египатским у одбрани
канала док се ове не оспособе за самосталну одбрану. Након упорног инсистирања Египта
долази до закључења новог уговора 1954. којим се Британија обавезује да повуче своје тру-
пе али задржава право да у периоду од седам година упути трупе у зону канала ако би нека
трећа држава напала било коју чланицу Арапске лиге или Турску.
Египат национализује Друштво Суецког канала 1956. што даје повода
тројној британско-француско-израелској агресији. У спору који је избио
Савет безбедности доноси октобра исте године Резолуцију о начелима која
се односе на статус канала и режим пролаза и упућују стране у сукобу на
непосредне преговоре. Та начела су: а) пролаз каналом је слободан и от-
ворен без дискриминације, директне или прикривене; б) мора се пошто-
вати суверенитет Египта; в) одвајање управљања каналом од било какве
политике; г) утврђивање такса за пловидбу каналом вршиће се споразумом
Египта и корисника канала; д) део прихода има се користити за одржавање
и побољшање пловидбености канала. Египат је једностраном изјавом при-
хватио начела из Резолуције Савета безбедности обавезујући се да ће по-
штовати слово и дух Цариградске конвенције, те да ће канал одржавати и
модернизовати у складу са захтевима пловидбе.
Египат је практично од настанка државе Израел предузимао посебне
мере у односу на бродове за које се сумњало да превозе робу у Израел или
из Израела. Правни основ је нашао у члану 10. Цариградске конвенције
који правило о слободи пловидбе подвргава резерви која се тиче одбране
Египта и одржавања јавног поретка, као и чињеници да се налази у ратном
стању са Израелом. Тако је трговину трећих држава са Израелом подводио
под правила о контрабанди. И поред протеста неких држава и Резолуције
Савета безбедности, Египат је истрајавао на оваквој пракси до закључења
уговора о миру са Израелом 26. марта 1979. године. Члан V уговора пред-
виђа да „Израелски бродови и терет који путује за Израел или из Израе-
ла имаће право слободног пролаза кроз Суецки канал и приступне путеве
преко Суецког залива и Средоземног мора на основу Цариградске конвен-
1121 Члан 10.
1122 Члан 11.
ције из 1888. која се примењује на све земље. Израелски држављани, бродо-

ви и терет, као и лица, бродови и терет који путују ка Израелу или из њега,
биће изузети од било какве дискриминације у свим питањима у вези са
коришћењем канала.“ Уговор, такође, предвиђа да је Тиренски мореуз, као
једина веза између Акабског залива и Црвеног мора, „међународни водени
пут отворен за све земље за неометану и неограничену слободу пловидбе
и прелета“.
16.3. Панамски канал. Панамски канал, као најкраћи морски пут између Тихог и Ат-
лантског океана, прокопан је на панамској превлаци у Средњој Америци. Први планови о
прокопавању канала који би спајао ова два океана јављају се још у XVI веку и праћени су
оштрим дипломатским и политичким сучељавањима око доминације над будућим каналом.
У XIX веку, како ти планови постају опипљивији, јача и сучељавање двају главних актера –
САД и Велике Британије. У серији уговора који одражавају деликатан однос снага између
ове две земље први је склопљен 1850. (Clayton-Bulverov уговор) на бази признања једнаких
интереса и права у зони будућег канала. Уговор предвиђа неутрализацију будућег канала
и слободу пловидбе како у доба мира тако и у доба рата, а као гаранти се појављују обе
уговорнице. Но, како је у међусобном балансу снага клатно претегнуло на страну САД, оне
се крајем XIX века окрећу идеји доминације над будућим каналом. Правно то чине закљу-
чењем Hay-Pouncefot-eв уговора 1900. и 1901. године. Први Hay-Pouncefot-ов уговор пред-
виђао је право САД да саме прокопају канал, регулишу пловидбу и управљају каналом на
бази правила аналогних онима садржаних у Цариградској конвенцији (1888.) о Суецком
каналу. Незадовољни Сенат САД је одбио ратификацију тражећи да у Уговор уђе и одредба
која би овлашћивала САД да у одређеним случајевима суспендују неутрализацију канала.
То је и учињено другим Уговором од 1901. године. Након тога, САД 1903. склапају са Колум-
бијом Уговор о концесији за градњу канала, да би, пошто је колумбијски парламент одбио
ратификацију Уговора, инсценирале оружану побуну у колумбијској провинцији Панами,
признале Панаму за независну државу и исте године склопиле са њом Уговор о изградњи и
експлоатацији канала. Канал је пуштен у саобраћај 3. августа 1914. године, скраћујући пут
између Њујорка и Сан Франциска за преко 7.500 миља.
На основу Уговора од 18. новембра 1903. Панама је допустила САД
сталну употребу и запоседање зоне канала која обухвата ширину од десет
миља „протежући се на раздаљини од пет миља са сваке стране централне
линије од пута канала као и морски појас од 3 миље.“ Над овом зоном САД
имају суверенитет, будући да члан 3. Уговора предвиђа да ће се у тој зони
„понашати као да су суверена власт територије ... са потпуним искључењем
вршења ма каквих суверених права, пуномоћја и овлашћења од стране Ре-
публике Панаме“. Добиле су, такође, право да у зони канала држе полицију,
војне трупе и граде утврђења чиме су се нарочито користиле током Другог
светског рата. Канал је неутрализован и отворен за пролаз трговачким и
ратним бродовима свих држава на бази пуне једнакости у погледу услова
и пловидбених такса. У том погледу режим је изграђен по аналогији са од-
редбама Цариградске конвенције (1888) о пловидби Суецким каналом. Но,
правило о неутрализацији канала није поштовано у пракси. Након сту-
пања у Први светски рат САД су забраниле пролаз непријатељским бро-
довима и спречавале пролаз трговачких бродова неутралних земаља који
су превозили робу силама Осовине. Једнако су поступиле и у Другом свет-
ском рату.
Од 50-их година, на таласу опште демократизације међународних од-
носа. Панама, незадовољна практично колонијалним статусом канала, сук-
цесивно захтева ревизију Уговора од 1903. године. Уступци које су САД

чиниле тицали су се искључиво секундарних питања (износ закупнине,
запошљавања панамске радне снаге и сл.) али нису дирали у правни ста-
тус канала. Ствари почињу да се мењају 70-их године када се светско јавно
мњење ангажује и подржава панамске захтеве. У Декларацији шефова др-
жава или влада несврстаних земаља из Алжира (1973) истакнуто је, између
осталог, да покрет несврстаних „подржава владу и народ Панаме у њихо-
вим напорима да поново стекну суверенитет над зоном канала“.1123
Преговори вођени 1967. и 1974. године уродили су плодом и довели до
закључења нових уговора који се тичу правног статуса Панамског канала.
Панама и САД су 7. септембра 1977. склопиле два уговора: Уговор о
Панамском каналу (тзв. Основни уговор) и Уговор о трајној неутрализа-
цији Панамског канала уз серију пропратних аката. Уговори су ступили на
снагу 1. септембра 1979. шест месеци након размене ратификационих ин-
струмената.1124
Основни уговор предвиђа да ће, по ступању Уговора на снагу, Пана-
ма стећи територијалну јурисдикцију у зони канала и, као територијални
суверен, примењивати своје кривично и грађанско законодавство. У исто
време Уговор стипулише да ће САД до 31. октобра 1999. године, задржати
контролу над земљом, водом и инсталацијама, укључујући ту и војне базе,
како би обезбедиле управу, пловидбу и контролу над каналом. Панама ће
се постепено укључивати у одбрану канала како би се до истека Уговора
оспособила за самосталну управу и одбрану канала.
С обзиром на то да су Основним уговором изгубиле непосредну јурис-
дикцију над каналом, САД су до 2000. године управу вршиле посредно, тј.
преко Комисије Панамског канала (Panama Canal Commission) као агенције
америчке владе. До 31. децембра 1989. администратор Комисије био је аме-
рички држављанин, а након тога панамски кога именује америчка влада на
предлог Панаме.
Уговор о трајној неутрализацији и режиму Панамског канала предвиђа
повратак канала под суверенитет Панаме која се обавезује на „неутрализа-
цију канала са сврхом да и у време мира и у време рата и даље остане си-
гуран и отворен за мирни пролаз бродова свих држава под условима пуне
једнакости ...“. Државе уговорнице и остале које признају неутрализацију
канала (у ту сврху донет је Протокол о неутрализацији коме могу присту-
пити све државе), обавезале су се да канал, прилазне путеве и извесне
делове територијалног мора Панаме искључе као ратиште у евентуалним
оружаним сукобима.
Уговор утврђује да је канал отворен за пролаз ратних бродова свих др-
жава у свако доба независно од карактеристика брода и искључује било
какво условљавање пролаза изузев обавезе ратног брода да удовољи здрав-
ственим прописима.
1123 Тачка 59. Декларације.
1124 Детаљније, в. С. Аврамов, „Нови правни режим Панамског канала“, Анали 4/1977, стр. 599–
565; D. Rudolf, op. cit., стр. 183–188.
Гарант неутрализације Панамског канала су САД. У случају да се ка-

нал затвори или повреди статус неутрализованог подручја, САД и Панама
имају право да предузму одговарајуће мере, укључујући и оружане, да се
успостави стање предвиђено Уговором о неутрализацији канала.
16.4. Килски канал. Килски канал, као пловни пут који скраћује пут
из Балтичког у Северно море, прокопан је на територији Немачке, тако
да је, prima facie, унутрашњи канал. Такав статус изгубио је чланом 380.
Версајског мировног уговора који канал проглашава отвореним за пролаз
бродова свих застава на бази недискриминације изузев бродова држава
са којима је Немачка у ратном стању. Допуштена су једино ограничења у
вези са полицијским, санитарним и царинским прегледом, те она у погледу
имиграције и емиграције, увоза и извоза робе. Таксе су се могле наплаћи-
вати само у функцији одржавања и побољшања пловидбености каналом.
Версајски уговор је конституисао један међународни режим у односу
на Килски канал који се није могао једнострано изменити или дерогира-
ти. У том смислу индикативна је пресуда Сталног суда међународне правде
у случају Вимбледон (1923), када је директор канала забранио пролаз па-
роброду „Wimbledon“ који је превозио муницију пољској поморској бази
у Данцигу у руско-пољском рату, позивајући се на немачку Уредбу о неу-
тралности. Стални суд међународне правде је у својој пресуди, између ос-
талог, истакао: „У сваком случају једна Уредба о неутралности, једнострани
акт државе, не може имати превагу над одредбама Уговора о миру. Будући
да члан 380. Версајског уговора утврђује да ће Килски канал бити слободан
и отворен за трговачке и ратне бродове свих нација у миру са Немачком,
немогуће је тврдити да одредбе овог члана забрањују, у интересу немач-
ке неутралности, ратно кријумчарење“.1125 Према томе, „Немачка је била
потпуно слободна да објави и уреди своју неутралност у руско-пољском
рату, али под условом да поштује и одржи недирнутим уговорне обавезе у
које је ступила у Версају 28. јуна 1919“.
Отказивањем војних одредаба Версајског уговора, које је Хитлер из-
вршио Декларацијом од новембра 1936. године, ipso facto су престале да
важе и обавезе из члана 380. Версајског уговора, тако да је током Другог
светског рата канал третиран као немачка војна база. По завршетку рата
Килски канал је поново отворен за међународну пловидбу без неког фор-
малног, међународног акта, тако да се сматра да потпада под општи међу-
народни режим пловних путева од општег интереса.
1125 PCIJ, Ser A, No. 1, str. 22.

XX. ВАЗДУШНА ОБЛАСТ
Ballarino, T., Diritto aeronautico, Giuffre, Milan, 1983; Bentzien, J.F., Der unerlaubte Einflung
von Luftfahrzeugen und seine Rechtsfolgen, Duncker & Humblot, Berlin, 1982; Berezowski, „Le
developpement progressif du droit aerien“, R.C.A.D.I., 1969-III, vol. 168; Bierzanek, R., „Les
frontiers entre les Etats et les espaces au-dela de la souverainete etatique“, Mel. Lachs, 1984; Bin
Cheng, „The Legal Regime of Airspace and Outer Space. The Boundary Problem: Functionalism v.
Spatialism“, Annales dt. Aerien et spatial, 1980; Bin Cheng, The Law of International Air Transport,
Stevens, London, 1962; Bradley, M.A., The Freedom ofthe Air, Sijthoff, Leyden, 1968; Cartou, L.,
Droit aerien, P.U.F., 1963; De La Pradelle, „Les frontieres de lair“, R.C.A.D.I., 1954-II, vol. 86;
Diederiks-Verschoor, An Introduction to Air Law, Kluwer, Deventer, 1983; Fauchille, „Le domaine
aerien et la regime juridique des aerostates“, R.G.D.I.P., 1901; Fauchille, Traite de droit international
public, Paris, 1925; Folliot, G., Le transport aerien international, L.G.D.J., 1977; Fouilloux,
Weishaupt, Recueil des textes relatifs au droit international de lair et de lespace, Aix-en-Provence,
ADIFURTA, vol. 1 (aviation civile), 1989; Goedhuis, D., „Conflicts of Laz and Divergencies in
the Legal Regimes of Air Space and Outer Space“, R.C.A.D.I., 1963– II, vol. 109; Goedhuis, D.,
„The Problem of the Frontiers of Outer and Air Space“, R.C.A.D.I., 1982-I, vol. 174; Jennings, R.Y.,
„Some Aspects ofthe International Law of the air“, R.C.A.D.I., 1949-II, vol. 75; Kroell, J., Traite
de droit international public aerien, Eds. Internationales, 2 vol., t. I, 1934; t. II, 1936; Magdelenot,
J.-L., Le fret aerien, reglementation, responsabilites, Montreal, 1979; Mateesco-Matte, Traite de droit
aerien-aeronautique, Pedone, 1980; McNair, Kerr, McCrindle, The Law ofthe Air, Stevens, London,
1953; Merignac, A., Le domain aerien prive et public, Paris, 1914; Park, K.G., La protection de
la souverainete aerienne, Pedone, 1991; Pepin, E., „Le droit aerien“, R.C.A.D.I., 1947-II, vol. 71;
Spaight, Aircraft in Peace and the Law, London, 1919; Трајковић, М., Одговорност ирема иутни-
ку у ваздухоиловном ираву, Београд, 1971; Zlatarić, B., Otmica aviona i drugi oblici ugrožavanja
medunarodne civilne zračne plovidbe, Zagreb, 1974.
1. ТЕОРИЈА МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА

Појава ваздухоплова почетком XX века, отворила је и питање правне
квалификације ваздушне области изнад државне територије.
Правна природа ваздушне области изнад територија које су у статусу општег добра,
(res communis omnium) попут отвореног мора или интернацинализованих територија (Ан-
тарктик), је неспорна – оне деле правну природу територија изнад којих се простиру. У том
смислу су Конвенцијом о праву мора из 1982. године формулисане одредбе члана 87. (б)
који регулише слободу отвореног мора; чланови 38. и 39. (Мореузи који служе међународ-
ној пловидби) и члана 53. (Право проласка архипелашким пловним путевима).
Теоријска схватања о правној природи ваздушне области изнад државне територије
могу се свести на три основне групе.
У прву групу спадају мишљења по којима ваздушна област изнад државне територије
чини део, државне територије као тродимензионалног простора. Територијална држава,
другим речима, има пуни и искључиви суверенитет над делом ваздушног простора. Ово
мишљење се у прошлости често доводило у везу са максимом из приватног права cujus est
solum ejus est usque ad coelum et ad inferos. Аргументи у прилог овог мишљења се појавом рат-
не авијације, углавном, везују за разлоге безбедности територијалне државе. Друго, дијамет-
рално супротно мишљење, повлачи аналогију између правне природе отвореног мора и ваз-
душне области изнад државне територије. Оно заговара слободу прелета како војних тако
и цивилних ваздухоплова, кроз ваздушно пространство третирајући га прећутно као res

communis omnium?1126 Треће, компромисно схватање, дели ваздушну област изнад државне
територије на нижу, у којој територијална држава, аналогно режиму територијалног мора,
поседује суверену власт ограничену правом неофанзивног пролаза страних цивилних ваз-
духоплова и вишу, слободну зону у којој аналогно отвореном мору, важи слобода прелета.
За разлику од теорије међународног права, државе су, делујући поје-
диначно на законодавном плану, у релативно кратком времену разрешиле
дилему око правне природе ваздушне области изнад државне територије.
Руковођене интересима безбедности, а увидевши моћ авијације у ратним
сукобима, већи број држава је прибегао доношењу националних закона
којима је проглашен пуни и искључиви суверенитет државе у ваздушном
простору. У тој групи земаља била је и Србија која је одговарајућу Уред-
бу донела 13. фебруара 1913. године. Тадашње колонијалне силе су пуни и
апсолутни суверенитет прогласиле не само над ваздушном облашћу изнад
матичне територије него и над оном изнад територија колонија. Тако је,
рецимо, британски акт о ваздушној пловидби из 1920. године предвиђао
да под пуни и апсолутни суверенитет и пуноправну јурисдикцију њеног
величанства, потпада и ваздушна област изнад територија доминиона и
одговарајућих територијалних вода.1127 У том смислу су и формулисане од-
редбе низа билатералних и мултилатералних уговора закључених између
Првог и Другог светског рата.
Може се зато рећи да је у том кратком периоду конституисано обичај-
но правно правило о суверености државе над ваздушним простором изнад
њене територије. Међународни суд правде је у случају Никарагва, између
осталог, истакао: „Основни правни концепт суверености држава у међуна-
родном обичајном праву, изражен нарочито у члану 2.(4) Повеље УН, про-
теже се на унутрашње морске воде и територијално море сваке државе и на
ваздушни простор изнад њеног подручја. У погледу ваздушног простора
Чикашка конвенција о међународном цивилном ваздухопловству из 1944.
године (члан 1), понавља установљен принцип о потпуној и искључивој су-
верености сваке државе у ваздушном простору изнад њеног подручја. Суд не
сумња у то да су ти прописи из уговорног права у складу са уверењем које је
кроз дуго раздобље установљено у међународном обичајном праву.1128
2. ПРАВНИ РЕЖИМ МЕЂУНАРОДНЕ

ВАЗДУШНЕ ПЛОВИДБЕ
Позитивно право у материји међународне ваздушне пловидбе садржа-
но је у тзв. Чикашким конвенцијама усвојеним 1944. године. Оне обухва-
тају: Конвенцију о међународном цивилном ваздухопловству; Споразум о
међународном ваздушном транзиту (тзв. Споразум двеју слобода); Спора-
1126 Институт за међународно право је 1911. године стао на становиште да је међународни ваз-
душни саобраћај слободан, али да територијална држава има право да предузима одређе-
не мере ради сопствене безбедности својих становника и њихове имовине. Fauchille, „Le
damain aérien et la régime juridique des aèrostats“, RGDIP, t. 8, стр. 414 и даље Valles, „L’éspace
aèrien et sa dominialité“, стр. 910. и даље.
1127 Oppenheim, II, op. cit., стр. 651.
1128 ICJ, Reports, 1986., пар. 212.
XX. Ваздушна област 443
зум о међународном ваздушном транспорту (тзв. Споразум пет слобода);

Привремени споразум о међународном цивилном ваздухопловству.
Вршење права утврђених Конвенцијом о међународном цивилном
ваздухопловству претпоставља, по правилу, закључење билатералних
или мултилатералних споразума између страна уговорница Конвенције.
Ти уговори регулишу низ питања која нису прецизно уређена Чикашком
конвенцијом а нарочито она комерцијалне природе попут тарифа и так-
са које се наплаћују у међународном ваздушном саобраћају.1129 Ваздушна
пловидба унутар државних граница регулише се и унутрашњим прописи-
ма (закони или подзаконски акти). Стране уговорнице су у обавези да при
том постигну највиши могући степен једнообразности у погледу прописа,
стандарда и поступака организација које се односе на ваздушну пловидбу.
(члан 37. Конвенције).
Чикашке конвенције су први мултилатерални уговор у области ваздушне пловидбе од
општег интереса. Париска Конвенција о ваздушној пловидби (1919. године), која предста-
вља први мултилатерални уговор о овој материји, не би се могла оквалификовати као кон-
венција од општег значаја будући да је у пракси функционисала као регионална, европска
конвенција. Она није обухватила већину ваневропских држава а нису јој приступиле неке
од великих сила попут САД, Совјетског Савеза и Кине. Њен значај испољава се, углавном, у
томе што је послужила као генератор настанка обичајног правила о суверенитету држава у
ваздушном простору изнад њихове територије као што је и институционализовала међуна-
родну сарадњу у области ваздушног саобраћаја оснивањем CINA (Међународна организа-
ција за цивилно ваздухопловство).
Конвенција о међународном цивилном ваздухопловству утврђује у
члану 1. да „Државе уговорнице признају да свака држава има потпуни и
искључиви суверенитет над ваздушним простором изнад своје територије“,
под којом подразумева како копнено подручје, тако и територијалне воде,
под суверенитетом, сизеренством, заштитом или мандатом поменуте др-
жаве. Наведена одредба може се сматрати као потврда установљеног, оби-
чајног правила о суверенитету државе у ваздушном простору изнад њене
територије. У том смислу индикативно је да члан 1. Конвенције утврђује да
свака држава, независно од тога да ли је страна уговорница или не, поседује
одговарајућа суверена права. Неовлашћени улазак страних ваздухоплова,
цивилних и војних, у ваздушни простор, државе третирају као повреду су-
веренитета с тим што је у оваквим случајевима реакција територијалних
држава оштрија, а последице теже у поређењу са одговарајућим повредама
суверенитета на поморском и копненом делу државне територије.
У периоду између 50-их и 60-их година прошлога века догодио се већи број инцидена-
та поводом неовлашћеног уласка америчких војних авиона у ваздушни простор неких ис-
точноевропских земаља. Инциденти су за последицу имали принудно слетање, или обарање
америчких авиона, праћено интернирањем војних посада. Тим поводом САД су покренуле
поступак пред Међународним судом правде, али се Суд огласио ненадлежним.1130 Наводи
се, такође, да су током 1946. године амерички авиони у 202 случаја неовлашћено преле-
тали територију ФНРЈ. Након више опомена југословенске оружане снаге су обориле два
1129 У циљу успостављања униформних принципа и процедура установљења тарифа у ваздуш-

ном саобраћају 1967. године донет је Међународни споразум о процедури за успостављање
тарифа за редовни ваздушни саобраћај.
1130 Akehurst, op. cit., стр. 198, фуснота 4.
америчка војна авиона изнад територије тадашње федералне јединице Словеније.1131 У бу-
гарском ваздушном простору је 1953. године оборен израелски путнички авион који је из
Беча летео за Тел Авив. Страдало је свих 55 путника и чланова посаде, различитих нацио-
налности. Поводом тужбе Израела, Међународни суд правде је нашао да нема надлежност
у конкретној ствари.1132 Велики публицитет је имао и инцидент са америчким шпијунским
авионом У-2 који је 1. маја 1960. године оборен изнад совјетске територије на висини од 20
километара. Авион је полетео из Пакистана и требало је да слети у Финску након што би
снимио извесне објекте на совјетској територији. Совјетски Савез је упутио протест тим
поводом и, уједно, демонстративно отказао учешће на мировним преговорима у Паризу.
Изнад територије Совјетског Савеза 1983. године оборен је јужнокорејски авион на
линији Њујорк – Сеул који је неовлашћено ушао у совјетски ваздушни простор. Обарање
авиона је за последицу имало смрт 240 путника различитих националности и 29 чланова
посаде. Совјетски Савез је истицао да се радило о заблуди јер су совјетске противваздушне
јединице сматрале да се ради о америчком шпијунском авиону, те да је северно-корејски
авион игнорисао наређења совјетских ваздухопловних снага да слети на земљу. Амерички
ратни брод „Vincennes“ је 1988. године у току ирачко-иранског рата срушио у Персијском за-
ливу ирански путнички авион. Том приликом страдало је 290 путника из разних земаља као
и сви чланови посаде. САД су одбиле одговорност али су понудиле да плате компензацију
ex gratia. Иран је, међутим, одбио понуду и 1989. године поднео тужбу Међународном суду
правде.1133 Спор је решен 22. фебруара 1996. године од стране ирачко-америчког трибу-
нала у Хагу, тако што су наследници сваке иранске жртве обештећени (300.000 $ за жртве
које су зарађивале (wage earning) односно 150.000 $ за наследнике жртава које нису биле
запослене).1134 Најновији случај догодио се 24. фебруара 1996. године када су кубански рат-
ни авиони оборили два цивилна авиона регистрована у САД. САД су увеле санкције про-
тив Кубе на основу контраверзног кубанског акта о слободи и демократској солидарности
из 1996. године (Helms – Burton act).1135
Учестали случајеви неовлашћеног уласка у ваздушни простор терито-
ријалних држава отворили су и питања допуштене, на праву засноване, ре-
акције територијалне државе.1136
Неопходно је повући разлику између војних и цивилних ваздухоп-
лова у конкретној ствари. Уколико војни ваздухоплов неовлашћено уђе у
ваздушни простор друге државе, одбије да се покори наређењима терито-
1131 Бартош, Међународно јавно право, II стр. 286–287.
1132 Akehurst, op. cit., стр. 128, fus note 6.
1133 ICJ Reports, 1989.
1134 AJIL 90, 1996, стр. 278.
1135 V. Akehurst, op. cit., стр. 116–117.
1136 Лисицин (Lissitzyn) је покушао да из праксе извуче елементе обичајног правила у конкрет-
ној ствари. Основни елементи претпостављеног обичајног правила би се, по његовом
мишљењу, могли свести на следеће: 1) авион који неовлашћено улази у туђи ваздушни
простор мора се покоравати свим разумним наређењима територијалног суверена укљу-
чујући наредбе да слети, да се врати, или да лети тачно утврђеним курсом; 2) авион, као
и посада авиона, подлежу кривичном кажњавању територијалног суверена за неовлашћен
улазак у ваздушни простор изузев у случају грешке или неког другог оправданог разлога;
3) постоји право уласка свих страних ваздухоплова, било државних или цивилних, када је
такав улаз оправдан грешком која није намерно иазвана од стране особа које контроли-
шу авион и када није било друге разумне алтернативе. Условни елеменат претпостављеног
обичајног правила који се тиче допуштене реакције територијалне државе сводио би се на
то да у својим напорима „надзире ред, лет ваздухоплова уљеза, територијални суверен не
сме изложити ваздухоплов и особе у њему непотребној и несразмерно великој опасности
– несразмерно великој у односу а разумну процену штете од противправног уласка“ који
је тешко операционализовати, поготово у околностима неовлашћеног уласка у ваздуш-
ни простор територијалне државе, те у изједначавању војних и цивилних ваздухоплова.
Lissitzyn, AJIL, 56, 1962, стр. 135, Wright, AJIL, 54, 1960, стр. 836.
ријалног суверена и настави са летом, онда се, с обзиром на природу ваз-

духоплова, било каква реакција територијалне државе тешко може оква-
лификовати као противправна. Ради се не само о повреди територијалног
суверенитета већ о посебно квалификованој повреди од стране војног
ваздухоплова. Према томе, могло би се рећи да је у таквим случајевима
територијална држава овлашћена да предузме одговарајуће мере које не
искључују и меру обарања авиона. Чак и у хипотези да постоји правило
које забрањује обарање војних ваздухоплова који неовлашћено уђу у ваз-
душни простор друге државе, акт обарања би се могао оквалификовати
као репресалија, тј. као противправни одговор на противправни акт рат-
ног ваздухоплова друге државе. Како правило о забрани обарања војних
ваздухоплова који неовлашћено уђу у ваздушни простор државе извесно
не постоји у позитивном међународном праву, питање реакције терито-
ријалне државе, укључујући и најоштрију реакцију, ствар је опортунитета.
Са нестанком биполаризма у међународним односима, и уопште, смањењем војних и
политичких тензија, за очекивати је да ће се број инцидената узрокованих неовлашћеним
уласком војних ваздухоплова у ваздушни простор других држава, суштински смањити.
Имајући, међутим, у виду и потенцијалну опасност оваквих употреба ваздухоплова неоп-
ходно је и да неке земље ревидирају своје војне стратегије. Рецимо, САД налазе да је стално
осматрање територија држава које држе за своје потенцијалне или стварне војне и поли-
тичке супарнике, летењем шпијунских и осматрачких ваздухоплова уз ивицу територијал-
них вода, елеменат стратешке стабилности.
Ствари стоје другачије са цивилним ваздухопловима. Територијалне
државе су, по правилу, обарање цивилних ваздухоплова који су неовла-
шћено ушли у њихов простор правдале заблудом и другим извињавајућим
околностима. Другим речима, пракса територијалних држава није ишла у
правцу стварања права територијалне државе да обори цивилни ваздухоп-
лов који је неовлашћено ушао у њен ваздушни простор. Ова околност је
представљала одговарајући основ за покушаје да се конституише забра-
на обарања цивилних ваздухоплова у таквим случајевима. Тако је, ICAO
1981. године препоручио својим чланицама да „авион пресретач треба да
се уздржи од употребе оружја приликом пресретања цивилног ваздухоп-
лова, у свим случајевима“.1137 Скупштина ове организације је 1984. године
прихватила Амандман (члан 3. bis) Чикашке конвенције о међународном
цивилном ваздухопловству који потврђује да је свака држава, у вршењу
свога суверенитета, овлашћена да захтева слетање на одређени аеродром
цивилног ваздухоплова који лети изнад њене територије без одобрења“. У
исто време члан признаје „да се свака држава мора уздржати од прибега-
вања употреби оружја против цивилног ваздухоплова у лету и да, у случају
пресретања, животи лица у ваздухоплову и безбедност ваздухоплова не
смеју бити угрожени“. Стране уговорнице Конвенције дужне су предузети
све мере како би спречиле своје цивилне ваздухоплове да се користе у свр-
хе које нису у складу са циљевима Конвенције.1138
Повреда суверенитета територијалне државе у ваздушном простору могућа је и ван-
пловидбеним путем. Од посебног интереса у том погледу су радио комуникације које могу
вређати основне интересе територијалних држава. Радио комуникације се, иначе, користе у
различите сврхе: безбедност ваздушне пловидбе и контроле лета, истраживање и искоришћа-
1137 International Law Materials, 1983, No. 22, стр. 1185–1187.

1138 International Law Materials, 1984, No. 23, стр. 715.
вање космоса, војне сврхе и сл. Још 1932. закључена је у Мадриду Међународна конвенција о
телекомуникацијама и измењена и допуњена у више наврата. Последњим изменама из 1984.
установљени су стални органи који се баве спровођењем у живот одредаба Конвенције а
Међународна унија за телекомуникације постала је специјализована агенција УН.
Конвенција о међународном цивилном ваздухопловству, као основни
извор међународног јавног права ваздушног транспорта, односи се само
на цивилне ваздухоплове. Не примењује се на државне ваздухоплове под
којима подразумева „војни и царински, или полицијски ваздухоплов.“1139
Државни ваздухоплови морају имати посебно одобрење за прелет терито-
рије друге државе. Право прелета резервисано за цивилне ваздухоплове
не може, међутим, користити ни цивилни ваздухоплов који се користи за
циљеве несагласне са одредбама Конвенције (рецимо, за обавештајне или
шпијунске сврхе). Конвенција дели ваздухоплове1140 на ваздухоплове који
не обављају редован саобраћај и ваздухоплове који обављају редован ваз-
душни саобраћај.
Уговорнице Конвенције су се сагласиле да ваздухоплови који нису
намењени за редовни међународни ваздушни саобраћај (чартер летови)
имају право прелетања њихових територија и право техничких слетања без
обавезе да претходно прибаве одобрење.
Став 2. члана 5. предвиђа да поменути ваздухоплови, ако обављају превоз путника,
робе или поште уз накнаду или на основу уговора о изнајмљивању ван редовног међуна-
родног ваздушног саобраћаја, имају право да укрцавају и искрцавају путнике, робу или по-
шту, с тим да држава где се врши ово укрцавање или искрцавање има право да пропише
такве одредбе, услове или ограничења какве нађе за сходно. Овако формулисана одредба
допушта, посебно у условима развијеног такси авио саобраћаја, практично поништавање
разлике између редовног ваздушног саобраћаја и нередовног ваздушног саобраћаја. На Чи-
кашкој конференцији, СССР је био против уношења ове одредбе и она се наводи као један
од разлога због којих Совјетски Савез дуго није приступио Конвенцији. У пракси су државе
донеле прописе којима су искључиле ову могућност изједначавања редовног и нередовног
ваздушног саобраћаја и у томе биле подржане од Савета ICAO-а.
Што се редовног ваздушног саобраћаја тиче, Конвенција утврђује да
„Никакав редовни међународни саобраћај се не може успоставити за пре-
летање или вршење службе на територији неке државе уговорнице сем уз
специјалну дозволу или неко друго одобрење поменуте државе“. Каботажа
је резервисана за територијалну државу, али она то право може уступити
и другој уговорници или предузећу за ваздушни саобраћај на бази недис-
криминације.1141
Држава уговорница може било због војних потреба или у интересу
јавне безбедности да ограничи или забрани прелет извесних зона своје те-
риторије, али с тим да не прави никакву разлику између сопствених ваз-
духоплова и ваздухоплова осталих уговорница који се користе за обављање
1139 Члан 3. (v) Конвенције.
1140 Под ваздухопловом (aircraft, aeronef) подразумева се „свака направа која се може одржа-
вати у ваздуху захваљујући ваздушном потиску различитом од ваздушног потиска на
земљиној површини“ – ревидирани Прилог7. Чикашке конвенције усвојен 1967. године.
Другим речима, у ваздухоплове увршћујемо поред авиона и хеликоптере и једрилице док
се справе које се крећу уздигнуте на ваздушном јастуку (ховеркрафт) не би могли сматрати
ваздухопловима. Ваздухоплов је, дакле, шири појам од авиона.
редовног ваздушног саобраћаја. Поред тога, у изузетним приликама или за

време кризе или у интересу јавне безбедности, држава може привремено
да ограничи или забрани, и то са тренутним дејством, прелет своје тери-
торије или једног дела своје територије, на бази недискриминације страних
ваздухоплова.1142
Држава уговорница може својим националним прописима утврдити
обавезу ваздухоплова, који уђе на њену територију, да слети на ваздухоп-
ловно пристаниште у циљу царинских и других контрола. Члан 10. Кон-
венције утврђује да се из ове обавезе изузимају ваздухоплови који поседују
дозволу да прелете територију државе уговорнице без слетања а у складу
са одредбама Конвенције или на основу специјалног одобрења.
За све ваздухоплове који прелећу или бораве на територији једне др-
жаве важе правила унутрашњег права у погледу ваздушне пловидбе, мера
безбедности, преласка границе, царине, карантина, коришћења аеродрома,
прегледа ваздухоплова и докумената.1143
Corpus Чикашких правила, поред Конвенције о међународном цивил-
ном ваздухопловству, чине два споразума: Споразум о међународном ци-
вилном ваздушном транзиту (Споразум две слободе) и Споразум о међу-
народном ваздушном транспорту (Споразум пет слобода).
Ради се о три самостална међународна инструмента, тако да прихватање Конвенције о
међународном цивилном ваздухопловству не значи истовремено и обавезивање на остала
два споразума. Овакво решење је резултат компромиса до кога је на Конференцији дошло
услед оштрог сукоба интереса две групе држава. САД, потпомогнуте Шведском и Холан-
дијом чиниле су прву, мању групу држава која се залагала за потпуну слободу ваздушног
пространства. Ова група држава стајала је на становишту што шире слободе прелета с тим
да се расподела ваздушних линија подвргне слободној конкуренцији авио превозника,
а друга, већа група држава, залагала се за принцип суверенитета државе над ваздушним
простором изнад њене територије, што је подразумевало да се релевантна правна питања
међународне ваздушне пловидбе регулишу правилима међународног права. На Конферен-
цији је, у основи, победило становиште друге групе држава, али је заговорницима апсолут-
не слободе прелета учињен уступак тиме што су донета и наведена два Споразума.
Споразум о међународном ваздушном транзиту садржи две слободе: 1.
право прелетања преко подручја друге државе без слетања; и 2. право сле-
тања на подручје друге државе али само из техничких а не из комерцијал-
них разлога (нпр. снабдевање горивом, отклањање кварова на ваздухопло-
ву, временске непогоде).
Споразум о међународном ваздушном транспорту садржи, поред на-
ведене две слободе, и следеће три: 3. право да се укрцају путници, пошта и
терет из државе којој ваздухоплов припада; 4. право укрцавања путника,
поште и терета упућених на територију државе којој ваздухоплов припа-
да; и 5. право искрцавања и укрцавања путника, поште и терета између
ваздушних лука било које државе стране Конвенције. Споразум о међуна-
родном ваздухопловном транспорту ратификован је од стране малог броја
држава. Посебно је изгубио на значају када су 1947. године САД, главни
заговорник пет наведених слобода, отказале Споразум. Конвенција о међу-
1143 Чл. 11–16 Конвенције.
народном цивилном ваздухопловству, као ни Споразум о међународном

транспорту, нису створили мултилатерално право ваздухоплова уговорни-
ца да улазе у територију других уговорница било када је реч о редовним
или нередовним летовима. Подела ваздушних линија између страна уго-
ворница Конвенције врши се на основу мреже билатералних уговора који-
ма једна уговорница даје право ваздухопловима друге уговорнице да лете
кроз њен ваздушни простор и то по правилу на бази реципроцитета. Као
један од ретких примера мултилатералног уређивања поделе ваздушних
линија може се навести регионални европски Споразум о обављању ваз-
душних услуга у нередовном саобраћају,1144 те Вашингтонска конвенција
о унификацији правила о међународном ваздушном превозу (1929), о од-
говорности превозника за штету причињену путницима, пртљагу и роби.
3. ПОЛОЖАЈ ВАЗДУХОПЛОВА
Према Конвенцији ваздухоплови имају припадност државе у којој су
регистровани.1145 Ваздухоплов који се употребљава у међународној ваз-
душној пловидби дужан је носити одговарајуће ознаке, знаке национално-
сти и регистрације.1146 Свака држава је у обавези да Организацији међуна-
родног цивилног ваздухопловства даје извештаје с тачним подацима који
се тичу власништва и контроле ваздухоплова регистрованих у тој држави а
који су нормално намењени међународној ваздушној пловидби.1147
Ваздухоплов који се употребљава у међународној ваздушној пловидби
мора бити снабдевен серијом докумената: а) уверењем о регистрацији; б)
уверењем о пловидбености; в) одговарајућим дозволама за рад сваког чла-
на посаде; г) путном књигом; д) дозволом за рад радио станице; ђ) списком
путника са ознаком њихових места искрцавања и опредељења; e) мани-
фестом и детаљним пописом терета ако преноси робу.1148
Ваздухоплов који обавља међународну ваздушну пловидбу не може,
изузев у случају да има дозволу односне државе, да преноси ратну муни-
цију или ратни материјал преко територије неке државе.1149 Држава уго-
ворница може из разлога јавног поретка и безбедности да донесе прописе
којима забрањује пренос унутар или преко своје територије и других пред-
мета, изузев ратне муниције или ратног материјала, с тим да у том погледу
не прави никакву разлику између њених домаћих ваздухоплова који оба-
вљају међународну ваздушну пловидбу и ваздухоплова осталих држава
који се употребљавају у исте сврхе.
1144 Harris, Cases and Materials on International Law, 1973.

1145 Члан 17.
1146 Члан 20.
1147 Члан 21.
1148 Члан 29.
1149 Члан 35.
XXI. ПОЛАРНЕ ОБЛАСТИ
Auburn, Antarctic Law and Politics, 1982; Balch, „The Arctic and Antarctic Regions and the
Lawof Nations“, AJIL, Vol. 4, 1910; O’Connel, International Law; Hayton, „Polar Problems and
International Law“, AJIL, Vol. 52, 1958; Sahuvic, The International Law of Antarctic, 1991; Shaw,
International Law, forth edition, 1999; Watts, International Law and Antarctic Treaty System,
Cambridge, 1992; Whiteman, Digest of International Law, 1962.
Под поларним областима подразумевају се простране области око Се-
верног и Јужног пола тј. обртних оса Земље. Релативно касно су откривене.
На Северни пол (Арктик), први је стигао Роберт Пири 1909, а до Јужног
пола (Антарктик) Роланд Амундсен 1911. Одмах су, међутим, изазвале ин-
терес и претензије једног броја држава не само из стратешких разлога већ
и због великих наслага минералних и рудних богатстава у тим областима.
Правни положај Арктика и Антарктика није регулисан на јединствен
начин. Гренланд заједно са припадајућим острвима налази се под сувере-
нитетом Данске. Норвешкој је, на основу уговора закљученог у Паризу 9.
фебруара 1920. између девет држава (САД, Велика Британија, Данска, Фран-
цуска, Италија, Јапан, Норвешка и Шведска), признат „потпуни и апсолут-
ни суверенитет“ над Шпицбершким архипелагом. Одредба о потпуном и
апсолутном суверенитету Норвешке је, међутим, релативизована одредба-
ма које утврђују демилитаризацију архипелага и правима осталих уговор-
ница у приступу, трговини, рударењу, риболову и комуникацијама.1150 Нор-
вешки парламент је, пак, донео 1925. закон којим је Шпицбершки архипелаг
прогласио интегралним делом Краљевине Норвешке.
У односу на остали део Арктика позиције држава које му гравитирају
су различите. На једној страни су државе (Норвешка, Финска, Данска и
САД) које нису истакле територијалне захтеве у односу на овај простор.
На другој страни су Канада и Русија које су, у одговарајућој форми, а са
ослонцем на такозвани секторски принцип истакле своје територијалне за-
хтеве. Такозвани „секторски принцип“ полази од схватања о географској
целини делова територије над којим држава има власт и делова ван њихове
власти. Операционализован је тако што се са крајњих тачака обале државе
повлаче линије које се спајају на Северном полу.
СССР је 1926. године прокламовао „суверенитет над свим територија-
ма, откривеним и неоткривеним, које леже у арктичком океану северно од
обале Совјетског савеза до Северног пола“. Основ прокламације је нађен у
квалификацији ових територија као продужетка континенталне масе Си-
бира. Прокламација је наишла на протест САД и Норвешке. Нејасно је да
1150 V. G, Hackworth, op. cit., vol. I, стр. 468.
ли је предмет прокламованог суверенитета СССР само територија, или и

море између тих територија.1151
Почетком августа 2007. године, две руске мини-подморнице спустиле су се на дно Се-
верног леденог океана на дубину преко 4200 метара и тамо оставиле титанијумску капсулу
са руском заставом.
Сврха ове експедиције била је у томе да научно докаже да се границе Русије проте-
жу до Северног пола односно да су подводни гребени Ломоносов и Мендељељев геолошки
продужеци руског копна. У том случају, Русија би имала права да располаже подморјем од
1,2 милиона квадратних километара богатог рудама и минералима. Процењује се да се на
морском дну и подморју Северног пола налази преко 25 % целокупних залиха нафте и гаса
на планети. Поред Русије, одговарајуће претензије су изразиле и Данска, Норвешка, Канада,
Исланд, Шведска и Финска.
Тумачења канадских власти воде закључку да Канада сматра да се њен
суверенитет протеже како над острвима која чине арктички архипелаг
тако и над морем између острва.1152
Што се Антарктика тиче, седам земаља (Аргентина, Аустралија, Чиле,
Француска, Нови Зеланд, Норвешка и Велика Британија) су у одговарајућој
форми истакле своје територијалне претензије са ослонцем на секторски
принцип.
Једини сектор на који ниједна држава није истакла своје претензије је Marie Byrd Land.
Откривен је од стране америчког адмирала Byrd-а али САД нису службено истакле одгова-
рајући захтев. САД су се, у принципу, противиле било каквом захтеву у односу на Антартик
и предлагале његову интернационализацију. Насупрот томе, седам земаља су узајамно при-
хватиле одговарајуће захтеве, са изузетком Аргентине, Чилеа и Велике Британије чији су се
сектори преклапали. Велика Британија је 1955. године у том смислу покренула спор пред
Међународним судом правде, али будући да тужене државе нису прихватиле надлежност
Суда спор је брисан са листе спорова пред Судом.
На Вашингтонској конференцији одржаној 1959. уз учешће 12 земаља
(поред оних које су истакле своје захтеве у односу на Антарктик, на кон-
ференцији су узеле учешће и САД, Белгија, Јапан, СССР и Јужноафричка
унија) донет је Уговор о Антарктику.
Уговор утврђује да ће се Антарктик користити искључиво у мирољу-
биве сврхе, што подразумева, између осталог, забрану предузимања било
каквих мера војне природе попут постављања војних база и објеката, из-
вођења војних вежби и тестирања било каквог оружја, посебно нуклеар-
ног.1153 У том смислу установљено је и право уговорница да одреде посма-
траче који су задужени за инспекцију.1154
Иако је Уговором извршена интернационализација Антарктика, угово-
рнице се, како то несумњиво произлази из члана 4, нису одрекле својих
претензија, иако активности које предузимају на бази Уговора саме по себи
не конституишу било каква права у вези са суверенитетом на Антарктику.
Члан 4. наиме, изричито предвиђа да одредбе уговора не могу бити про-
тумачене те као одрицање од претходно истакнутих права или захтева на
територијални суверенитет на Антарктику или као одрицање или умањење
1151 Lakhtine, AJIL 1930, vol. 24, стр. 703, 712.
1152 V. D. J. Harris, Cases and Materials on International Law, 1973, стр. 210.
1153 Чл. 1. и 5. Уговора.
1154 Члан 7. Уговора.
XXI. Поларне области 451
било ког будућег захтева који могу произаћи из активности уговорнице

или њених држављана на Антарктику.
Позиције држава уговорница нису идентичне. Са становишта права и обавеза државе-
уговорнице се могу поделити на три групе. У прву групу спадају уговорнице са изворним
консултативним статусом који одликују два момента: с једне стране, ова група уговорница,
а ради се о изворним потписницама Уговора о Антарктику, има шира права од осталих
уговорница и, с друге стране, њихов положај одликује сталност. Другу групу чине угово-
рнице са условним консултативним статусом. Да би стекла такав статус уговорница мора
показати интерес на Антарктику кроз предузимање суштинских научних истраживања или
активности. (Не треба посебно истицати да предузимање оваквих активности тражи зна-
чајна новчана средства. СР Немачка је, илустрације ради, утрошила 1980/1981. године преко
250 милиона DEM да би стекла такав статус). Интерес мора бити трајан и континуиран,
иначе уговорница губи консултантски статус. Трећу групу чине „обичне“ уговорнице које
немају право гласања на тзв. консултативним састанцима уговорница на којима се одлуке о
релевантним питањима доносе једногласно.
На Трећој конференцији о праву мора изражена су мишљења да антар-
ктички систем конституисан Уговором из 1959. године ваља супституиса-
ти режимом заједничке баштине човечанства (common heritage of mankind)
који, за разлику од постојећег режима, почива на универзалности. Распра-
ва која је вођена у Уједињеним нацијама од 1983. године, показала је да
постоји оштра подела између уговорница са консултативним статусом и
трећих држава у односу на питање ревизије антарктичког система. У ос-
нови тих разлика леже посебно економски интереси, интереси истражи-
вања и искоришћавања огромних минералних богатстава која се налазе на
Антарктику. Уговорнице са консултативним статусом се опиру захтеви-
ма трећих држава за трансформацију антарктичког система комбинујући
правна и политичка средства. Кад је реч о првим на руку им иде одредба
уговора која за мењање уговорних одредаба захтева једногласност уговор-
ница. У намери да ослабе захтев трећих држава за ревизијом уговорнице
су позвале Индију и Бразил да постану уговорнице са консултативним ста-
тусом а накнадно у том својству прихватиле Кину и Уругвај.
У циљу заштите природне средине Антарктика донето је у прошлом
веку неколико значајних конвенција. Ваља издвојити Конвенцију о зашти-
ти живих морских извора Антарктика (1980) и Протокол о заштити при-
родне средине (1991) уз Уговор о Антактику који установљава мораторијум
на рударење на Антарктику.1155
1155 International Legal Materials, 1991, vol. 30.

XXII. КОСМИЧКО ПРОСТРАНСТВО
Аврамов, С., „Космос – стратешко предграђе Земље“, М. Пол., бр. 840/1985; Аврамов,
С., „Правни проблеми космичког пространства“, Глас Сриске академије наука и уметнос-
ти CCCLXVI, Одељење друштвених наука, књига 26/1992; Brownlie, I., „The Maintenance
of International Peace and Security in Outer Space“, B.Y.B.I.L., 1964; Cataland Sgrosso, La
responsabilita degli Stati per la attivita svolte nello spazio entra-atmosferico, CEDAM, Padoue, 1990;
Chaumont, Ch., Le droit de l’espace, P.U.F., 1970; Cheng, Bin: „The Legal Status of Outer Space“, Jl.
Of Space L., 1983; Christol, C. Q., „International Liability for Damage Caused by Space Objects“,
A.J.I.L., 1980; Christol, C.Q., Space Law: Past, Present, Future, Kluwer, Deventer, 1991; Colliard, C.
A., „Le droit de l’espace ou le ciel et la terre“, Mel. Rousseau, 1974; Cooper, J. C., „Legal Problems
of Upper Space“, Proceedings of the Amer. Soc. Of Int. Law, April 1956; Gorove, S., „Sovereignty and
the Law of Outer Space Re-Examined“, Annales, dt. Aerien et spatial, 1977; Gutierez Espada, „La
crisis del derecho del espacio..., A.D.I., 1999; Jenks, C.W., rapport sur „le droit international des
corps celestes“, Ann. I.D.I. 1963-I, vol. 50; Jenks, C.W, Space Law, Stevens, London, 1965; Lachs, M.,
„The International Law of Outer Space“, R.C.A.D.I., 1964-III, vol. 113; Lachs, M., The Law of Outer
Space, Sijthoff, Leyden, 1972; Lay, Tauben-Feld, The Law Relating to Activities of Man in Space,
Chicago U.P., 1970; Marcoff, M., „Sources du droit international de l’espace“, R.C.A.D.I., 1980--III,
vol. 168; Marcoff, M., Traite de droit international public de l’espace, Eds. Universitaires, Fribourg,
1973; Mateesco-Matte, Droit aerospatial, Pedone, 3 vol., I, 1969; II 1976; III, 1982; McDougal,
Lasswell, Vlasic, Law and Public Order in Space, Yale U.P., New Haven, 1963; Quadri, R., „Droit
international cosmique“, R.C.A.D.I., 1959-III, vol. 98; Рачић, О., „Космичко право данас: из-
међу слободе истраживања и коришћења космоса и суверене једнакости држава на земљи“,
МП, бр. 1/1983; Račić, O., „Kosmos, nebeska tela i orbite“, Zbornik, Zagreb, br. 5–6/1985; Ра-
чић, О., „Споразум о активностима држава на Месецу и другим небеским телима“, ГИМПП,
1979; Рачић, О., Основна начела космичког ирава, Београд, 1972; Rothe, A.D., La prohibition de
lappropriation et les regimes dacces aux espaces extraterrestres, P.U.F., 1992; Вајић, Н., „Уједиње-
ни народи и развој свемирског права“, Ревија, бр. 1–2/1985; Vereschetin, „On the Principle of
State Sovereignty in International Space Law“, Annales dt. Aerien et spatial, 1977; Zhukov, G.-P.,
„Tendences contemporaines du developpement du droit spatial international“, R.C.A.D.I., 1978-III,
vol. 161; Жуков, Космичко ираво, Москва 1960;
1. ПОЈАМ КОСМИЧКОГ ПРОСТРАНСТВА

У класичном међународном праву сматрало се да држава поседује
власт у простору изнад државне територије ad infinitum или usque ad coelum.
Лансирање космичких објеката отворило је питање поделе тог простора на
ваздушни и надваздушни простор. Ствари су се одвијале на понешто неу-
обичајен начин, будући да је од 1967. године формиран corpus правила тзв.
космичког права а да сам космички простор није дефинисан.1156
1156 Основе космичког права чине: Уговор о начелима која уређују делатности држава на ис-
траживању и искоришћавању космоса, укључујући Месец и небеска тела (1968); Спора-
зум о спасавању астронаута, враћању астронаута и враћању објеката лансираних у свемир
(1968); Конвенција о међународној одговорности за штету коју проузрокују свемирски
објекти (1971); Конвенције о регистрацији објеката лансираних у космос (1974).
XXII. Космичко пространство 453
Ниједна од наведених конвенција не садржи дефиницију космоса. Две међу њима –
Конвенција о међународној одговорности за штету коју проузрокују космички објекти и
Конвенција о регистрацији објеката лансираних у свемир – иако садрже у члану 1. дефини-
цију релевантних израза, не дефинишу основни израз, у ствари, основни предмет космич-
ког права. 1157
Правила тзв. космичког права формирала су се на основу једногласно
усвојених резолуција Генералне скупштине УН.1158 Уговор из 1967, као ос-
новни извор космичког права, у основи репродукује принципе садржане у
Декларацији о правним принципима који регулишу активности држава у ис-
траживању и искоришћавању космоса (рез. 1962).1159 Једногласно усвајање
релевантних резолуција било је олакшано поклапањем интереса тадашње две
суперсиле САД и СССР.1160 Извесне одредбе Декларације 1962. (XVIII) пред-
стављају израз обичајног права (рецимо, одређење космоса као res communis
omnium), док је највећи део представљао неку врсту руководних начела
(guidingprinciples) или састојака међународног јавног поретка (ordrepublic)
која су Уговором из 1967. преточена у обавезујућа, правна правила.
Од суштинског значаја је дефинисање доње границе космоса, линије
која раздваја ваздушни од космичког простора. Ова линија је, не само ли-
нија раздвајања две природне целине, већ у исто време и линија раздвајања
два различита правна режима. Режим ваздушног простора је заснован на
принципу суверенитета а режим космоса на принципу несуверенитета.
Док је космос био искључиво предмет научног истраживања, ова разлика
није била од превеликог значаја јер су се, по дефиницији, научна истра-
живања у космосу вршила у заједничком интересу читавог човечанства.
Данас када нагло бујају активности које се могу оквалификовати као иско-
ришћавање космоса, разумно је претпоставити да беневолентан став држа-
ва може уступити место споровима у погледу активности које се обављају
у простору претпостављене границе ваздушног простора. Тако би, приме-
ра ради, активност коју држава лансирања сматра за активност у космич-
ком простору, територијална држава могла сматрати за повреду њеног те-
риторијалног суверенитета. Уосталом, ни данас није потпуно јасно какав је
правни статус космичких објеката који се налазе у ваздушном простору на
њиховом путу у космос или у повратку на Земљу.
Изгледа да претеже схватање да границу ваздушног и космичког прос-
тора треба тражити између 100 и 110 километара изнад нивоа мора. У том
смислу се 1979. године изјаснио и Совјетски Савез.1161 САД су резервиса-
није, будући да оне изгледа сматрају да ваља у целини сагледати импли-
кације прецизног утврђивања ове границе.1162 Овакву позицију САД ваља
1157 GOENDHUIS RC, 1982, 174.

1158 Од посебног интереса су резолуције 1721 (XVI), 1884 (XVIII) и 1962 (XVIII).
1159 Основна разлика лежи у томе што Уговор садржи и правила која се тичу употребе космоса
у војне сврхе и узајамне инспекције уређаја на Месецу и осталим небеским телима.
1160 Неки аутори због тога и квалификују Уговор из 1967. као „билатерални аранжман два
главна корисника космоса“. Fawcett, International Law and the Uses of Outer Space, 1968, стр.
15–16.
1161 UN Doc. A/C 105/C, t. 2 SR стр. 303–304.
1162 Ibid., SR стр. 304.
довести у везу са развијањем планова о војним активностима у космосу

(тзв. „рат звезда“), тј. функционално је опредељена.
Иако је и граница од око 100 километара, као и свака друга одговарајућа
граница између ваздушног и надваздушног (космичког) простора, понеш-
то арбитрерна, за практичне сврхе је прихватљива. Одсуство било каквог
правила о релевантној граници је најгоре решење, јер се оставља преширок
простор за слободна, појединачним интересима, примерена тумачења. У
примени ово правило би требало тумачити са разумном еластичношћу.
Функционални критеријум у условима наглог развоја технике и техно-
логије би могао значити одсуство било каквог критеријума. Рецимо, прак-
тично је неприменљив у односу на летилице које представљају комбина-
цију авиона и ракете.
2. ПРАВНИ РЕЖИМ КОСМОСА

Уговор из 1967. године космос и небеска тела квалификује као до-
бро читавог човечанства (res communis omnium). У складу са тим „космос,
укључујући месец и друга небеска тела, је слободан за истраживање и ис-
коришћавање од стране свих држава без икакве дискриминације, у усло-
вима једнакости и у складу са међународним правом, уз слободан приступ
свим деловима небеских тела“.1163
Искључена је могућност присвајања космоса и небеских тела прогла-
шењем суверености или на основу искоришћавања или окупације или на
било који други начин.1164 Релевантне одредбе Уговора су дизајниране ана-
логно правилима која регулишу правни статус отвореног мора.
Уговором који регулише активности држава на Месецу и осталим не-
беским телима (1979) Месец је изузет из режима општег добра човечанства
и квалификован као заједничка баштина (common heritage of mankind).1165
Иако уговор из 1979. године регулише активности држава како на Месецу тако и на
осталим небеским телима, само је Месец квалификован као заједничка баштина човечан-
ства. У том смислу режим заједничке баштине има следеће главне функције:
а) уређен и сигуран развој природних ресурса Месеца;
б) рационално управљање тим ресурсима;
в) проширење могућности употребе тих ресурса;
г) правична деоба од стране свих уговорница користи које проистичу из тих ресурса,
водећи посебно рачуна о интересима и потребама земаља у развоју као и напорима свих
земаља које су директно допринеле експлоатацији Месеца.1166
1163 Члан I Уговора.

1164 Члан II Уговора.
1165 Члан 11. Уговора утврђује: „Месец и његова природна богатства су заједничка баштина
човечанства, која налази свој израз у одредбама овог Споразума и посебно у параграфу 5.
овога члана. Параграфом 5. стране уговорнице су се обавезале да установе један међуна-
родни режим, укључујући одговарајуће процедуре, који би регулисао експлоатацију при-
родних богатстава Месеца када таква експлоатација постане изводљива. До тог момента
важи мораторијум који, међутим, не обухвата скупљање узорака са Месеца у сврху науч-
ног истраживања.
1166 Члан XI Уговора.
Споразум из 1979. године само Месец квалификује као заједничку ба-

штину човечанства. Могло би се, међутим, рећи да квалификација начелно
важи и у односу на остала небеска тела уколико се у односу на њих не ус-
поставе посебни правни режими.1167
Мирољубиво истраживање и коришћење космоса је посебно нагла-
шено чланом IV којим се државе уговорнице обавезују да неће ставити у
орбиту око Земље ма какве објекте који носе нуклеарно оружје или било
коју другу врсту оружја за масовно уништавање, неће постављати такво
оружје на небеска тела нити на било који други начин стационирати такво
оружје у космос. Забрањено је, такође, на небеским телима успостављање
војних база, уређаја или утврђења, као и обављање експеримената са свим
врстама оружја и извођење војних маневара.1168 Ефективност ове забране
релативизована је одредбом која не забрањује коришћење војног особља
у сврху научног истраживања. Штавише, Уговор допушта „употребу било
које опреме или уређаја“ у сврху мирољубивог истраживања Месеца и дру-
гих небеских тела. Формулација не искључује тумачење да је у сврху истра-
живања и искоришћавања космоса и небеских тела допуштена и употреба
војних објеката. Чињеница да не постоје ефикасни механизми за контролу
активности у космосу отвара могућност да се, са ослонцем на ова овла-
шћења, држава de facto упушта у војне активности у космосу које су фор-
мално забрањене.1169
Недореченост Уговора из 1967. године у погледу војних активнос-
ти у космосу доводи до деликатних правних дилема. Рецимо, јавило се
мишљење да су војне активности у космосу које се ограничавају на осма-
трање из сателита и војне комуникације прећутно прихваћене као сагласне
са релевантним принципом Уговора из 1967. године.1170 Тврдња не делује
убедљиво, будући да је ову врсту активности тешко довести у везу са ми-
рољубивим искоришћавањем космоса и, посебно, са обавезом државе лан-
сирања да резултате научног истраживања космоса учини јавним и дос-
тупним свим државама.
Још деликатније је питање употребе космоса за дефанзивна или, чак,
офанзивна оружја. Питање се не може свести, како се то чини у последње
време, на измене Споразума о антибалистичким системима.1171 У оба слу-
чаја ради се о тумачењима која се тешко могу уклопити у основни принцип
Уговора из 1967. године о коришћењу космоса искључиво у мирољубиве
сврхе и, конкретно, одредбе Уговора које забрањује постављање у космос
било ког објекта који носи нуклеарно оружје или било коју другу врсту
оружја за масовно уништење или „постављање таквог оружја у космос на
било који начин“.
1167 Индикативно је да две космичке силе – САД и Велика Британија нису странке Уговора. Шта-
више, нису ни показале намеру да стекну својство уговорнице. Oppenheim, op. cit., стр. 836.
1168 Забрана је ratione loci проширена Уговором од 5. августа 1963. и на земљину атмосферу и
подводне пробе.
1169 Члан XIV Уговора.
1170 Henkin, Ibidem, стр. 1373; Dome, „International Law and the Reservations of the Oceanspace
and Outerspace also Zones of Peace“, Cornel International Law Journal, 13/1982.
1171 ABM из 1972.
Поред осматрања и комуникације путем сателита, космос се од 80-их година у доктри-

ни, правној и војној, апострофира и као потенцијално ратиште. План тадашњег председника
САД Регана о такозваном „рату звезда“ покренуо је питање могућности коришћења космоса
у дефанзивне војне сврхе.1172 Почетком овог миленијума на површину избијају и планови
о коришћењу космоса у офанзивне војне сврхе. Они су били повод контраверзи у односу
између САД и Русије у погледу даље важности Споразума о антибалистичким системима
(ABM) од 1972. године. У септембру 2001. године САД су испробале „Ворфајтер“ (War Fighter
1) – ново васионско око које је опремљено хиперспектралним сензорима који су у могућ-
ности да на земљи дијагностикују објекте који до сада нису могли бити дијагностиковани.
„War Fighter“ представља основну ћелију једног новог и, како се примећује, најважнијег дела
америчке армије у овом веку који треба да омогући САД да до 2020. године нападну и погоде
из космоса сваки циљ, како се то наводи у документу „Визија 2020“, који је сачинио „Спа-
цецом“ – америчка командна централа за космос. Овај програм, између осталог, предвиђа и
употребу стреле од осиромашеног уранијума. Ову радиоактивну стрелу би у орбити запалио
ласерски зрак и она би се након тога усмеравала на објекте на Земљи у које би продирала до
дубине до 700 метара и тако уништавала најбоље заштићене бункере.1173
У вршењу слободе научног истраживања, Уговор обавезује државе
да Генералном секретару УН доставе резултате научних истраживања,1174
који треба да осигура делотворно ширење обавештења о резултатима на-
учних истраживања. Станице, уређаји као и свемирске летилице на Месе-
цу или небеским телима биће доступни представницима држава уговор-
ница.1175 Домашај ове одредбе ограничен је на државе које су фактички у
могућности да врше истраживања у космосу, јер је у примени везана за
услов узајамности. Држава која лансира космички објекат у обавези је да
га региструје. Држава лансирања је у обавези да води регистар космичких
објеката1176 о чему одговарајућа обавештења шаље Генералном секретару
УН. Генерални секретар је, пак, у обавези да води регистар у који уноси
податке које добија од страна уговорница.1177 Подаци који се уносе у реги-
стар добијају се од страна уговорница,1178 служе као елеменат за идентифи-
кацију космичког објекта. Конвенција, међутим, не прецизира рок у коме
треба поднети обавештење.
У односу на космички објекат стриктно је спроведен принцип пер-
соналитета закона. Држава у чијем је регистру уписан космички објекат
поседује надлежност над тим објектом без обзира да ли се налази у космо-
су, на неком небеском телу или на територији треће државе. Право влас-
ништва, над објектима лансираним у космос, укључујући објекте који су се
спустили на небеско тело, као и објекте на њиховим саставним деловима,
остаје нетакнуто тиме што се налазе у космосу или на неком небеском телу
или по повратку на Земљу.1179 Насупрот томе, астронаути се, по Уговору,
сматрају изасланицима човечанства у космосу.1180
1172 Henkin, op. cit., стр. 1371, Note on the Legality of President Regan’s Proposed Space – based
BMD System 14, Georgia Journal of International and Comparative Law, 329 (1984).
1173 Политика, 26. август 2001, стр. 5.
1174 Члан XI Уговора.
1175 Члан XII Уговора.
1176 Члан II Конвенције о регистрацији објеката лансираних у космос.
1177 Члан III Конвенције.
1178 Члан III. Конвенције.
1179 Види члан VIII.
1180 Члан V Уговора.
Иако је, с обзиром на претходну одредбу Уговора, ова одредба за

највећи део уговорница од симболичне важности, она представља основ
за формулисање серије обавеза држава уговорница у случају несреће, опас-
ности и принудног спуштања космичког објекта на подручје друге државе
или на отворено море. Свака страна уговорница која сазна или установи
да је посада свемирског брода доживела несрећу или се налази у опасности
у обавези је да о томе обавести државу лансирања и Генералног секретара
УН, те да предузме мере у циљу потраге и спасавања чланова посаде као и
да чланове посаде и космички објекат врати држави лансирања.1181 У прак-
си се прибегава и допунским обезбеђењима кроз одредбе билатералних
споразума или споразума са ограниченим бројем уговорница.1182 У слу-
чају да уговорница има разлога да верује да су космички објекат или ње-
гови саставни делови који су пронађени на њеном подручју или на другом
месту по својој природи опасни и штетни може о томе обавестити држа-
ву лансирања која је у обавези да предузме делотворне мере за отклањање
могуће опасности од штете. Одредбе Споразума о спасавању космонаута,
враћању космонаута и враћању објеката лансираних у космос, формули-
сане су са ослонцем на (како то стоји у преамбули споразума) осећај чо-
вечности. Дизајниране су првенствено у интересу државе лансирања, што
илуструје чињеница да не регулишу случај основане сумње да се космички
објекат бавио недозвољеним активностима и последицама такве активнос-
ти. У том случају би се, с обзиром на чињеницу да се правила космичког
права сматрају међународним правом, укључујући и Повељу УН, ова пра-
вила примењивала на космичко пространство и небеска тела.1183
Уговор из 1967. године одређује на општи начин да уговорнице сносе
међународну одговорност за националне делатности у космосу било да их
предузимају владини органи или невладина тела. Када космичке делатнос-
ти предузимају међународне организације, одговорност за проузроковану
штету сноси међународна организација као и државе чланице организације
које су у исто време и уговорнице Уговора из 1967. године1184. То правило
одговорности за космичке активности прецизно је уређено Конвенцијом о
међународној одговорности за штету коју проузрокују свемирски објекти
(1971). Конвенција утврђује објективну одговорност државе лансирања за
накнаду штете коју проузрокује њен космички објекат на површини земље
или на ваздухоплову у лету с ослонцем на опасну (ultra hazard) природу
космичке активности.1185 Држава лансирања ће бити ослобођена објек-
тивне одговорности, у потпуности или делимично, ако је штета последица
1181 Чл. 1–5 Споразума о спасавању космонаута, враћању космонаута и враћању објеката лан-
сираних у космос.
1182 M. Shaw, op. cit., стр. 385, fus. 69 – Рецимо, Споразум о космичким станицама закључен
1988. између САД и чланица Европске космичке агенције те Јапана и Канаде предвиђа и
могућност да САД заснују кривичну јурисдикцију над лицима која немају америчко држа-
вљанство а која су починила дело против безбедности станице са људском посадом или
посаде у станиц1 – Ibidem.
1183 Rez. 1721 (16) од 20. децембра 1961. године; члан I Уговора о начелима која уређују делатност
држава на истраживању, искоришћавању космоса, укључујући Месец и друга небеска тела.
1185 Члан II Конвенције.
грубе непажње или пропуста учињеног са намером да се проузрокује ште-

та на страни државе подносиоца захтева за накнаду штете или на страни
физичких или правних лица која она заступа,1186 под условом да делатнос-
ти које обавља држава лансирања нису у нескладу са међународним пра-
вом укључујући нарочито Повељу УН и Уговор из 1967. године.
Конвенција одређује субјективну одговорност државе лансирања за штету проузро-
ковану свемирским објектом друге државе, другде а не на површини земље (члан III). У
случају да космички објекат који су лансирале две државе проузрокује штету трећој др-
жави, или њеним физичким или правним лицима, комбинују се на основу објективне или
субјективне одговорности у чл. 2. и 3. (члан IV). Солидарна одговорност за проузроковану
штету конституише се у случају када две или више држава заједнички лансирају космич-
ки објекат. Држава лансирања која је платила штету задржава регресно право од других
учесница заједничког лансирања (члан V Конвенције). Из домашаја Конвенције искључују
се случајеви штете коју проузрокује космички објекат државе лансирања држављанима те
државе или страним држављанима у време док учествују у операцијама тог космичког обје-
кта (члан VII).
Накнада штете коју је држава лансирања дужна платити одређује се у складу са међу-
народним правом и начелима правде и правичности а има за циљ повратак у пређашње
стање. (члан XII). Конвенција уређује поступак за накнаду штете (чланови 9 до 19). Посту-
пак почиње захтевом оштећене државе. Захтев се решава путем дипломатских преговора а
ако преговори не уроде плодом може се формирати Комисија за решавање захтева. Коми-
сија одлучује о основаности захтева и, како предвиђа члан 19. Конвенције доноси одлуке
које су коначне и обавезне под условом да су се странке тако споразумеле. У супротном
Комисија изриче коначну пресуду која има значај препоруке које ће странке узети у обзир
у доброј вери.
У пракси је било више случајева пада делова сателита или других кос-
мичких објеката. Најозбиљнији случај се догодио 1978. када је совјетски
сателит на нуклеарни погон „Космос 954“ пао на северозапад Канаде. За-
бележена је мала радијација а других штета није било. СССР је пристао да
исплати накнаду Канади у износу од 3 милиона канадских долара.1187
Појединачне и спорадичне активности држава у космосу су време-
ном прерасле у широку, организовану активност на истраживању и ис-
коришћавању космоса. Данас се космички објекти користе у разноврсне
сврхе, почев од научног истраживања, метеоролошког осматрања преко
помоћи у навигацији, телекомуникацијама и, можда, најважније – у сврхе
војног осматрања.
Стална активност у космосу подразумева коришћење и орбиталних
станица. Орбиталне станице би се могле дефинисати као космичке летили-
це за дуготрајни боравак које се крећу путањом небеског тела.
Орбиталне станице око Земље (такозвани геостационарни сателит)
окрећу се око Земље близу екваторијалне орбите и то тако да остају у
фиксираној тачки у космосу изнад дате тачке на земљиној површини. Ова
карактеристика геостационарних сателита послужила је екваторијалним
државама да истакну да је део геостационарне орбите изнад њихове тери-
торије подвргнут режиму националног суверенитета.1188 Практична по-
следица оваквог становишта је да се геостационарни сателити налазе под
1187 V. Harris, Cases and Materials on International Law, 1998, стр. 249–250.
1188 Декларација из Боготе из 1976. године.
националним суверенитетом екваторијалне државе у случају ако је она

дала сагласност за њихово постављање или, у супротном, да повређују њен
територијални суверенитет.
Овакав став је разумљиво наишао на јаку опозицију космичких сила.
Објективно га је тешко довести у склад са одредбама чл. I и II Уговора из
1967. године. Ваља међутим признати да је и коришћење извесних геоста-
ционарних сателита, поготово оних у војне сврхе или у сврхе даљинског
осматрања (remote sensing), тешко квалификовати као сагласно принципу
мирољубивог искоришћавања космоса у интересу међународне заједнице
као целине и, посебно, са обавезом обавештавања о резултатима таквих
научних истраживања.
Питање даљинског осматрања из космоса довело је до сукоба интереса између јаких,
технолошки развијених земаља које то осматрање врше и држава чија је територија пред-
мет даљинског осматрања. Постоји више правних питања која су од интереса за разрешење
овог сукоба. Рецимо, питање да ли је у складу са Уговором из 1967. године, вршити осма-
трање територије државе, нарочито у погледу њених ресурса и активности без пристанка
тих држава? Или да ли се подаци који се добију даљинским осматрањем могу користити без
одобрења државе чија се територија осматра? Предмет даљинског осматрања су, по прави-
лу, и минерална богатства као и ствари које су од стратешког интереса, или могу бити од
стратешког интереса, за државу чија се територија осматра. Комисија УН за мирољубиво
коришћење космоса формулисала је Принципе УН који се односе на даљинско осматрање
Земље из космоса.1189 То су: а) Принцип да држава чија се територија осматра има пра-
во приступа примарним и обрађеним подацима, као и анализираним информацијама, које
се тичу њене територије у моменту када су ти подаци формирани; б) држава која врши
осматрање је у обавези да обелодани информације које могу отклонити штету по човеко-
ву околину; в) не постоји ограничење права државе која врши осматрање да прикупљене
информације достави трећим државама. Иако је извесно да се наведени Принципи не би
могли оквалификовати као претерана заштита интереса државе чија се територија осматра,
велике земље, посебно САД су биле против њеног усвајања.
Широку употребу сателити имају у телекомуникационим и радиоди-
фузним системима. У овој области остварена је сарадња кроз међународне
организације. Тако је, рецимо, 1973. године основан INTELSAT чије су уго-
ворнице не само владе већ и јавне и приватне корпорације. Социјалистич-
ке земље Источне Европе закључиле су 15. новембра 1971. године споразум
о стварању сателитског комуникационог система INTELSPUTNIK.
Арапске земље су формирале сопствени систем ARABSAT 1976. годи-
не. У функцији су извесни специјални системи попут INMARSAT – међу-
народна поморска сателитска организација – основана 1976. године. На-
длежност у области регулисања употребе радио фреквенција и позиција
сателита у геостационарној орбити поверена је Међународној телекомуни-
кационој унији (ITU).
Четири космичке силе (САД, тадашњи СССР, Француска и Канада) су
јула 1988. закључиле у Паризу Уговор о дугорочној сарадњи у истраживању
и остваривању пројеката у вези са космичким сателитима назван SARSAT.
Директно емитовање из космоса, које несумњиво представља један
вредан технолошки напредак, захтева правно регулисање. Кључно питање
је питање претходне сагласности државе која прима емисије из космоса. Да
1189 UN Doc. A/40/20, 1985.

ли је она неопходна или не? Питање је деликатно и тражи балансиран од-

говор. С једне стране директно емитовање из програма космоса без прис-
танка државе пријема може представљати потенцијалну опасност за њено
политичко јединство и очување културних вредности. С друге стране, ова
технолошка иновација омогућава боље повезивање света и размену ин-
формација и програма.
Резолуција Генералне скупштине усвојена 1982. године (108 гласова
„за“, „против“ 13 уз 13 „уздржаних“), покушава да да одговор на ово пи-
тање. Она полази од захтева да су претходне консултације и споразум из-
међу државе емитовања и државе пријема правно неопходни. Резолуција,
такође, тражи да директно телевизијско емитовање поштује културни и
политички интегритет свих држава.1190 Против Резолуције гласале су САД
и развијене земље Западне Европе позивајући се на члан 19. Универзал-
не Декларације о правима човека који стипулише право човека да тражи,
прима и шири информације и идеје путем било ког медија.1191
1190 UN Resolution on Principles Governing the Use by States of Artificial Earth Satelites for Interna-
tional Direct Television Broad Casting, UN Rec. 37/92. (1972).
1191 Henkin, op. cit., стр. 1374.
XXIII. ПРАВИЛА МЕЂУНАРОДНОГ
УГОВОРНОГ ПРАВА
Anzilotti, D., Corso di diritto internazionale, Roma, 1928; Aust, А., Modern Treaty Law and
Practice, Cambridge, 2000; Аврамов, С., Уговорни капацитет и Устав СФРЈ из 1974, ЈРМП, бр.
1–3/1983, pp. 76–89 Bastid, S., „Les Traites dans la Vie Internationale“, Paris, 1985; Bastid, S., „Les
traites dans la vie internationale“, Conclusion et Effets, Paris, 1985; Brownlie, I., Principles of Public
International Law, 5th edn., Oxford, 2002; Cassese, А., International Law, Oxford, 2005, 2nd edn;
Чок, В., „О резервама неспојивим са предметом и циљевима међународног уговора“, ЈРМП,
1–2/1987. Ђорђевић, Б., „Кршење међународних уговора и правне последице по Бечкој конвен-
цији о уговорном праву“, ЈРМП 1981/1–3; Ђорђевић, Б., Међународни уговори и унутрашње
право СФРЈ, ЈРМП 3/1987; Ђорђевић, Б.: „Међународни уговори Југославије“, М. Пол, 987/1986;
Elias, T. O., The Modern Law of Treaties, London, 1974; Fauchille, P., Traite de droit international
public, Paris, 1926; Fitzmaurice, M., „Actors and Factors in the Evolution of Treaty Norms“, (An
Empirical Study), Austrian Review of International and European Law, 1999; Fitzmautice, G. G., „The
Law and Procedure of the ICJ: Treaty Interpretation and Certain Other Treaty Points“, BYIL, 1951;
Genet, R., Traite de Diplomatie et de Droit Diplomatique, Paris, 1932; Gomes Robledo, A., „Le Jus
Cogens International: Sa Genese, Sa Nature, Ses Fonctions“, 172 HR; Henkin, L., Pugh, R., Schachter,
O., and Smith, H., International Law Cases and Materials, 3rd edn, St Paul, 1993, chapter 4 and 5;
Holloway, K., Modern Trends in Treaty Law, Constitutional Law, Reservations and the Three modes of
Legislation, London, 1967; Imbert, P. H., Les Reserves aux Traites Multilateraux, Paris, 1979; Klabbers,
J., The Concept of Treaty in International Law, Дordrecht, 1996; Kreća, M., „Formal limitations on the
exercise of treaty-making capacity under international law“, Science-Security, Vol. 2, no. 1, 1997, pp.
38–49; Крећа, М., „Нека разматрања о превари у међународном јавном праву“, Безбедност,
4/1977; Крећа, М., „Нека разматрања о природи и последицама нетачне или погрешне пред-
ставе о ствари у савременом међународном праву“, Адвокатура, 4/1978, стр. 32–42; Крећа,
М., Основи престанкадејства уговора умеђународном јавном праву, Београд, 1992. Крећа,
М., „Подмићивање представника држава по Бечкој конвенцији о уговорном праву“, Безбед-
ност, 4/1976; Крећа, М., „Прилог разматрању о основним обележјима апсолутно обавезних
правила у међународном јавном праву“, Анали ПФ, 4/1977; Крећа, М., „Примена концепције
интертемпоралног права у Бечкој конвенцији о уговорном праву“, Гласник адвокатске ко-
море Војводине, 1/1980; Крећа, М., „Queleues observations sur le probleme de la hierarchie des
regles de droit dans le droit international public“, ЈРМП, 1/1980; Крећа, М., „Теоријска схватања
о међународно-правним последицама повреде формалних ограничења уговорне способности
држава утврђених унутрашњим правом“, Зборник радова ПФ у Приштини, бр. 11–12, 1997;
Крећа, М., „Уоворна способностдржавеу међународном праву“, Београд, 1991. Крећа, М., „Some
General Reflections on Main Features of Jus Cogens as a Notion of International Public Law“, in
New Directions in International Law, Essays in Honour of W. Abendroth, 1982; Крећа, М., „Апсо-
лутно обавезујуће норме (Jus cogens) у међународном јавном праву“, Београд, 1989; Крећа, М.,
„О накнадној немогућности извршења међународних уговора“, Анали ПФ, 3–4/1981; Крећа,
М., „О проблему хиератхие правних правил меднароднега позитивнега права“, Правник,
1–3/1980; Крећа, М., „О неретроактивности међународних уговора“, Правни живот, 8–9/1978;
Крећа, М., „Основи неважности уговора у позитивном међународном праву“, НЗ, бр. 2/1984;
Крећа, М., „Повреда прописа унутрашњег права о надлежности за закључење међународ-
ног уговора“ Крећа, М., Легалности предмета уговора у међународном јавном праву, Анали
ПФ, 1980/1–2 Lauterpacht, H., „De l Interpretation des Traites: Rapport et Projet de Resolutions“,
Annuaire de l Institut de Droit International, Vol. 43 1950 Mc Nair, A. D. The Law of Treaties, Oxford,
1961; McRae, D., „The Legal Effect of Interpretative Declarations“, 49 BYIL, 1978; Милојевић, М.,
„Називи међународних уговора“, АналиПФ, бр. 5/1983; Nguyen Quoc Dinh, P. Daillier and A.
Pellet, Droit International Public, 7th edn., Paris, 2002; O Connell, D. P., „International Law“, 2nd edn.,
London, 1970; Oppenheim-Lauterpacht, „International Law“, 1955; Oppenheims International Law,
(eds. R. Y. Jennings and A. D. Watts), 9th edn., London, 1992; Plender, R., „The Role of Consent in
the Termination of Treaties“, BYIL1986; Радивојевић, З., „Кодификација начела пацта сунт сер-
ванда и Бечка конференција о уговорном праву“, Зборник – НИШ, XXIII (1983); Реутер, П.,
„Introduction au droit des traites“, 3rd edn, Paris, 1995; Reuter, P., Introduction to the Law of Treaties,
2nd edn., Geneva, 1995; Rosenne, S., Developments in the Law of Treaties 1945–1986, Cambridge,
1989; Rousseau, C., Droit International Public, Paris, 1974, vol. II; Schneider, J. W., „Treaty Making
Power of International Organizations“, Geneva, 1959; Schwarzenberger, G., „International Law“, 3rd
edn, London, 1957, vol. I; Shaw. M. N., Fournet, C., „Article 62,“ у Les Conventions de Vienne de
1969 et de 1986sur le Droit des Traites. Commentaire Article par Article, Brussels, 2003; Sinclair, I., The
Vienna Conventions on the Law of Treaties, 2nd edn., Manchester University Press, 1984; Vamvoukos,
А., „Termination of Treaties in International Law (The Doctrine rebus sic stantibus and Desuetude),
Oxford, 1985; Verdross, A., Volkerrecht, Wien, 1950; Wiktor, C. ed, Multilateral Treaty Calendar, The
Hague, 1998; Wright, Q., „Conflict between International Law and Treaties“, AJIL., 1917; Wright, Q.,
„The Legal Nature of Treaties“, AJIL, 1916.
1. ОБЛИЦИ И НАЗИВИ МЕЂУНАРОДНИХ УГОВОРА

1.1. Облици. Међународно право не предвиђа посебан облик склапања
уговора. Како се у међународном праву главни нагласак ставља на намеру
странака, без прописивања посебне форме, странке су слободне да изаберу
форму коју желе под условом да њихова воља јасно произлази из конкрет-
не форме.1192 Другим речима, уговор може бити закључен у писменој или
усменој форми, па, чак, и прећутно. У савременим условима преовладава
писмени облик. У члану 2. Конвенције о уговорном праву захтева се из-
ричито писмени облик. Ово решење усвојено је у интересу јасноће, а не
„да би се оспорила правна снага усмених споразума.“1193 Усмени споразум
може бити постигнут кроз одговарајуће изјаве надлежних органа. У спору
између Данске и Норвешке, по питању Источног Гренланда пресуђеном од
Сталног суда међународне правде 1933, Суд је стао на становиште да изјава
министра спољних послова „дата у име своје владе као одговор на захтев
дипломатских представника стране силе, по питањима која спадају у де-
локруг његовог рада, је обавезна за земљу којој припада министар.“
Прећутан споразум представља веома ретке изузетке. У неким међу-
народним уговорима дозвољава се могућност ревизије уговора на предлог
одређеног броја чланова организације, ћутање од стране осталих чланова
сматра се сагласношћу, на пример, члан 16. Лондонског уговора о загађи-
вању мора од 1954.
Уговори могу бити закључени у свечаној форми, као што је случај са
пактовима, могу бити праћени заклетвом, што је данас ређи случај, или у
1192 Preah Vihear Case, ICJ Reports 1961, стр. 31. У спору између Катара и Бахреина, Међуна-
родни суд правде је нашао, примера ради, да не постоји правило међународног права које
би спречавало да заједничко саопштење (joint communique) конституише међународни
споразум о подношењу једног спора судском или арбитражном поступку. Case concerning
Maritime Delimitation between Quatar and Bahrain, Jurisdiction – First Phase, ICJ Reports 1994,
стр. 112. Такође, и у Aegean Sea Continental Shelf, ICJ Reports 1978, стр. 39.
1193 United Nations Conference on the Law of Treaties, First and second sessions, Official Records A/
CONF.35/11/ Add. 2, стр. 8.
XXIII. Правила међународног уговорног права 463
виду мање формалних аката, као, на пример, размена нота између шефова
држава или министара иностраних послова.
1.2. Назив. У међународноправном саобраћају поред традиционал-
ног назива „уговор“, уобичајени су и други називи као, на пример, повеља,
пакт, устав, статут, конвенција, протокол, акт, конкордат, компромис, modus
vivendi, меморандум о споразумевању, картел, декларација. У ствари, ово
су само синоними који служе за означавање једне исте правне чињенице,
сагласности воље субјеката међународног права да произведу релевантна
правна дејства.1194 Назив нема значај у погледу суштине и правног дело-
вања уговора. Ниједан од наведених назива не даје, сам по себи, у техничком
смислу речи, примат инструменту. Између појединих категорија уговора не-
сумњиво постоје разлике, али оне проистичу искључиво из садржине угово-
ра, а не из облика. У члану 1. Правилника о регистрацији уговора усвојеног
од стране Генералне скупштине УН утврђено је да „сваки уговор или међу-
народни споразум ма какав био његов облик или дескриптивни назив биће
регистрован што је могуће пре“. Треба, међутим, истаћи да назив често ука-
зује на садржину уговора, мада и ту пракса није јединствена.
Повеља и устав резервисани су за акте којима се оснивају међународне
организације, утврђује њихов домашај и надлежност. Због улоге и значаја
коју имају међународне организације у савременим условима, а посебно
политичких последица које произлазе из њихове делатности, природно
је да се акта о њиховом оснивању и устројству издвоје из оног мноштва
правних аката преко којих се остварује свакодневна сарадња у међународ-
ној заједници (на пример: Повеља УН, Повеља Организације америчких
држава, Устав Међународне организације рада, итд.). И назив статут везан
је за акте о оснивању и деловању међународних тела, на пример, Статут
Међународног суда правде.
Назив пакт употребљава се за значајна политичка питања или војне
савезе: на пример, Бријан-Келогов пакт, Пакт Арапске лиге и др.
Конвенција је најраспрострањенији назив и употребљава се за акте
који регулишу економске односе, културна и социјална питања, али и за
мултилатералне споразуме који се закључују под окриљем међународних
организација – на пример, Конвенција о сузбијању трговине одраслим же-
нама, Конвенција о статусу избеглица, итд.
Назив акт употребљава се за значајне вишеструке споразуме постиг-
нуте на међународним конгресима и конференцијама: на пример, Завршни
акт Бечког конгреса из 1815, Генерални акт о мирном решавању спорова из
1928, Завршни акт страна уговорница Генералног споразума о тарифама и
трговини из 1951. године.
Назив конкордат резервисан је искључиво за споразуме које закључује
Света столица, односно папа као поглавар Католичке цркве са државама
по питању положаја Католичке цркве.
Компромис се најчешће употребљава за споразуме којим се државе оба-
везују да ће прибећи арбитражи у циљу решавања једног конкретног спора.
1194 South West Africa Cases, Preliminary Objections, ICJ Reports 1962, стр. 331.
Картел означава споразум који закључују команданти оружаних је-

диница за време трајања непријатељстава у циљу, на пример, размене за-
робљеника и рањеника, прекида ватре итд.
Протокол најчешће представља допунски акт раније закљученог уго-
вора, којим се проширује домашај уговора, утврђује тачан смисао поједи-
них речи или израза, (на пример, Протокол уз трговачки споразум између
Југославије и Италије из 1965). Али протокол може бити и самосталан акт,
као на пример, Протокол о трговинској размени између Југославије и Ал-
жира из 1967.
Modus vivendi представља прелазни или привремени споразум којим се
решава актуелно питање на краћи временски период.
Декларације могу бити једнострани правни акти и према томе обавези-
вати само државу која их је издала, а могу поседовати и уговорни карактер.
Декларације уговорног карактера могу бити двојаке природе. Две или
више држава могу у форми декларације, утврдити начела своје спољне
политике, или могу заузети став по једном одређеном питању. У ову ка-
тегорију улази, на пример, Декларација Уједињених нација донета у Ва-
шингтону 1. јануара 1942. у којој су чланице антихитлеровске коалиције
прихватиле заједнички програм. Код ове врсте декларација је нејасно да
ли стварају правне или само политичке и моралне обавезе. Насупрот томе,
декларације могу садржавати прецизна права и обавезе, као што је, на при-
мер, Декларација о односима између страна уговорница Општег споразума
о царинама и трговини и Владе СФРЈ од 30. јуна 1959. године.
Споразум може бити постигнут и производити правно дејство и кроз
размену нота или писама, кроз одговарајуће изјаве влада или парламената.
Док остали уговорни облици представљају једностране инструменте, права
и обавезе формулисани су у једном акту, дотле код размене нота имамо два
или више једностраних правних аката, који кроз поступак размене постају
двострани или вишестрани уговори. Дакле, права и обавезе странака фор-
мулисане су у неколико аката.
Меморандум о споразумевању је облик који се појавио у најновијој
пракси. Обично означава акте, донете на неформалан начин у политички
компликованој ситуацији. По својој природи меморандуми имају снагу
уговора, као што је био, на пример, Меморандум о сагласности између вла-
да Италије, Уједињеног Краљевства, САД и Југославије о слободној терито-
рији Трста из 1954. године.
Pactum de contrahendo представља споразум на основу кога странке пре-
узимају обавезу да ће приступити преговорима у циљу закључења одређеног
уговора. Pactum de contrahendo, како је то истакао Стални суд међународне
правде, обавезује странке само да поведу преговоре у доброј вери, а не и на
закључење споразума.1195 Другим речима ући у преговоре не значи и обаве-
зу закључења уговора. Па уколико се и постигне споразум странкама остаје
пуна слобода да ратификују, или не, прихваћени текст уговора.
1195 Railway Traffic between Lithuania and Poland, PCIJ, Ser A/B, No. 42, 1931, стр. 116.
1.3. Саставни делови уговора. По природи ствари, о саставним дело-

вима уговора може се говорити само када се ради о писменим, формал-
ним уговорима или усменим уговорима који су писмено констатовани. Не
постоји нека прецизно утврђена структура међународних уговора али се
може говорити о устаљеној пракси у том погледу.
Са становишта унутрашње структуре разликујемо неколико саставних
делова уговора: наслов, инвокацију, увод или преамбулу, диспозитивни
или оперативни део уговора и завршне или закључне одредбе.
Наслов служи као елеменат идентификације уговора. Разликујемо зва-
нични и незванични наслов или назив уговора. Званични назив је онај
утврђен у оригиналном тексту уговора, нпр. Конвенција о уклањању свих
облика расне дискриминације. Код уговора који немају назив у оригинал-
ном тексту (то је најчешће случај са уговорима склопљеним путем размене
нота или код усмених споразума), уобичајено је да им се у пракси и тео-
рији дају незванични називи. Наслову уговора се обично придодаје и да-
тум закључења уговора. Код билатералних уговора се, понекад, у званичан
наслов уносе и називи уговорница. Међународно право не садржи посебна
правила о називу. То причињава тешкоће у идентификацији уговора пого-
тово у савременим условима широке и интензивне уговорне активности.
Инвокација је историјски део уговора. Састојала се у призивању бо-
жанства и представљала је особени облик обавезивања на савесно ис-
пуњење преузетих обавеза. Трагове инвокације данас налазимо једино код
конкордата.
Уводни део уговора назива се преамбула. Садржај преамбуле варира
од случаја до случаја. Обично се у овом делу назначују мотиви којима су
се уговорнице руководиле приликом закључења уговора и циљеви који се
желе постићи. Код билатералних уговора често се у преамбули наводе име-
на пуномоћника и констатација о извршеној провери пуномоћја. У новијој
пракси се у уводни део мултилатералних уговора, поред циљева уговора
уносе и објашњења израза употребљених у тексту уговора. У том случају
се преамбула разбија на два дела: преамбулу у ужем смислу, у којој су изло-
жени циљеви уговора, и преамбулу у ширем смислу, којом, у ствари, запо-
чиње оперативни или диспозитивни део уговора.
Диспозитивни или оперативни део је најважнији део уговора који
утврђује права и обавезе странака. Садржина диспозитивног дела је функ-
ционални израз предмета уговора. Са формалне стране, диспозитивни део
се од преамбуле разликује по томе што је подељен на чланове као основне
деобне јединице. Чланови код обимнијих уговора могу бити груписани у
главе, одељке и слично.
Прелазне или завршне одредбе обухватају читав низ различитих од-
редаба. Регулишу питања која нису у непосредној вези с предметом уго-
вора и налазе се на крају текста уговора. То су, на пример, питања у вези
са ступањем уговора на снагу, престанком уговора, функцијом депозитара,
решавањем спорова око примене и тумачења уговора, резервама, регис-
трацији и слично.
1.4. Језик уговора. Што се језика уговора тиче, одлучујућа је диспозиција

странака. Правна правила су у овом домену уступила место делом практич-
ним разлозима, а делом традицији и престижу. Историјски гледано, у ра-
нијим периодима обично се употребљавао латински језик, било као једини
било као алтернативни језик (рецимо, у уговорима између Енглеске и Фран-
цуске од 1718). Аустријскотурски уговор закључен у Карловцу 1699. редиго-
ван је на латинском и турском. У XVIII веку добија на престижу француски
језик, што је делу теорије дало повода да француски језик квалификује као
дипломатски језик. Но, у формалном смислу речи, француски никада није
био дипломатски језик. Јасну индикацију у том смислу даје члан 120. Заврш-
ног акта Бечког конгреса 1815. редигованог на француском језику, на основу
кога, употреба француског језика у актима Бечког конгреса не ствара пре-
седан за будућност. Поред тога, у време док је француски језик владао на
европском континенту, португалски и шпански имали су водећу улогу у уго-
ворима склопљеним између држава Латинске Америке.
Савремена пракса иде у правцу равноправне употребе језика уговор-
ница код билатералних уговора и употребе енглеског и француског, уз дру-
ге језике „велике раширености“, код мултилатералних уговора.
Ако језици страна уговорница билатералних уговора не спадају у групу
светских језика, обично се текст уговора редигује и на трећем светском је-
зику (рецимо енглеском и француском) и овај текст служи као аутентичан,
веродостојан текст. Рецимо, уговор између Југославије и Уједињене Арапске
Републике од 17. марта 1969. редигован је на српскохрватском, арапском и
енглеском, с тим да енглески текст служи као веродостојан у случају спора.
Код мултилатералних уговора закључених под окриљем ОУН правило
је да се за веродостојне текстове узимају текстови на службеним језицима
Организације: енглески, француски, руски, кинески и шпански. То је, на
пример, случај са Конвенцијом о спречавању и кажњавању злочина гено-
цида (1951), Конвенцијом о конзуларним односима (1961) и Конвенцијом о
специјалним мисијама (1969) и низом других.
Ова шароликост јасно говори да употреба језика није правно питање
у строгом смислу речи. Интереси престижа су од утицаја поготово откада
налазе одговарајући ослонац у начелу равноправности и једнакости држа-
ва. Употреба већег броја језика приликом редакције уговора је показатељ
да се односи у међународној заједници демократизују али, сама по себи,
има и извесне негативне последице. Оне се, углавном огледају у тешкоћа-
ма и споровима око тумачења и примене уговора. Проблеми те врсте су
нужни из субјективних и објективних разлога. Стога, разлози практичне
природе налажу да се за веродостојан текст редигује текст на једном језику
по избору страна уговорница.
2. УГОВОРНЕ СТРАНЕ
2.1. О уговорном капацитету уопште. Уговорни капацитет, схваћен у
смислу права на закључивање међународних уговора или одређених врста
међународних уговора, везује се, по правилу, за две правне чињенице – за
суверенитет и за међународноправни субјективитет.
У погледу односа категорија суверенитета и уговорне способности

уобичајено је да се уговорна способност квалификује као атрибут суве-
ренитета.1196 Овакво резоновање подржава чињеница да су државе, као
суверене политичке јединке, биле и остале једини поседници оригиналне
уговорне способности, будући да уговорна способност међународних ор-
ганизација настаје ex consenso на бази сагласности воља држава чланица
организације. Но, актуелни развој је непобитно доказао да је појам уговор-
не способности шири од суверенитета. У прилог томе говори не само прак-
са склапања уговора од стране међународних организација већ и уговорна
пракса тзв. несуверених или полусуверених држава.
Остаје, дакле, друго схватање по коме међународноправни субјекти-
витет представља извор уговорне способности. Таква веза је одраз приро-
де међународне заједнице. У оквирима једног децентрализованог поретка
способност закључивања уговора, као једног од главних формалних изво-
ра међународног права, као што је већ речено, у исто време и начин оба-
вљања правног саобраћаја унутар те заједнице и облик изградње објекти-
вног поретка. Уговорна способност је и конститутивни елеменат и крите-
ријум субјективитета.1197
2.2. Државе. Како су државе изворни субјекти међународног права то
је њихова уговорна способност ван спора. Но, с обзиром на бројне мода-
литете у структури и међународноправном статусу држава, ваља посебно
указати на специфичан положај извесних држава, нарочито полусуверених
(протекторати и вазалне државе), федеративних држава и држава чија је
уговорна способност окрњена као резултат одређеног статуса (нпр. статуса
трајне неутралности).
Са изузетком колонијалних протектората, протекторатима се призна-
вала уговорна способност, јер стављање под надзор или контролу друге др-
жаве не представља ipso facto губитак својства правне личности.
У том смислу је и Међународни суд правде у спору који се тицао држављана САД у
Мароку истакао да није спорно да је „Мароко, чак, и под протекторатом, задржао својство
правне личности као држава у међународном праву“.1198 При том је уговорна способност
протектората ограничена уговором о протекторату, тј. с обзиром на карактер односа огра-
ничење уговорне способности је органско квалитативно обележје овог облика зависности.
Међународне уговоре су, како то пракса показује, склапале и вазалне државе, иако је код
њих степен зависности израженији. Овакве случајеве ипак ваља посматрати као изузетке
јер вазални однос не настаје, попут протектората, одрицањем протектората уговорним пу-
тем од извесних права својствених држави, већ на бази унутрашњег акта.
Што се тиче федеративних држава неоспорно је да федерација предста-
вља суверену државу, јединствен субјекат међународног права, те да, према
томе, поседује пуну уговорну способност. Предмет супротних схватања је
питање уговорне способности федералних јединица. Теоријска схватања се
крећу у широком распону од оних која федералним јединицама признају
1196 Cavare L., Droit international public 1969. II, стр. 77; у том смислу је формулисано и стано-
виште Сталног суда међународне правде у случају Wimbledon, PCIJ, Ser. A, No, 1, стр. 25.
1197 О разлици између појма уговорног капацитета и надлежности органа види: С. Аврамов,
„Уговорни капацитети и Устав СФРЈ“, ЈРМП бр. 1–3/1984.
1198 I.C.J. Reports, 1952, стр. 185.
уговорну способност1199 (афирмативне теорије), преко еклектичких тео-

рија о крњем или абнормалном капацитету, до негаторских схватања.1200
Уставна пракса је неуједначена.1201
Неки устави допуштају федералним јединицама да, под извесним ус-
ловима, склапају уговоре, док други такву могућност искључују изричито
или прећутно. Устав САД предвиђа у члану 10. апсолутну забрану држа-
вама чланицама да склапају било какав уговор (treaty), да ступају у савез
или конфедерацију. По ставу 3. поменутог члана држава чланица може
склопити споразум (agreement) или нагодбу (contract) са другом државом
чланицом или страном силом уз сагласност Конгреса. По Уставу Швајцарс-
ке, кантони задржавају право закључивања уговора са страним државама
у односу на питања јавне природе, граничних односа и полиције. То право
остварује се посредно и непосредно. Посредно на тај начин што се званич-
ни односи између једног кантона и стране владе успостављају преко Савез-
ног већа, а непосредно кантони могу ступити у везу само са појединачним
властима стране државе.1202 У Основном закону СР Немачке од 1949. пред-
виђено је да федералне јединице (Lander) могу склапати уговоре са стра-
ним државама под два услова: а) да материја која се регулише уговором
потпада под њихову законодавну надлежност; б) да прибаве пристанак фе-
дералне владе.1203 Устав СР Југославије од 27. априла 1992. године у члану
7. дозвољавао је републикама закључивање међународних уговора „у ок-
виру своје надлежности ... али не на штету Савезне Републике Југославије
или друге републике чланице“.
Уставна повеља Србије и Црне Горе давала је државама чланицама
врло широка права у конкретној ствари. Члан 15.(2) Повеље признаје др-
жавама чланицама право закључивања међународних споразума ако то
„није у супротности са надлежностима СЦГ и интересима друге државе
чланице.“ Овако широко одређено право закључивања међународних спо-
разума чланица државне заједнице изражавало је нејасну правну природу
државне заједнице Србија и Црна Гора.
Неки устави, пак, искључују могућност да федералне јединице склапају
међународне уговоре. Устав Аустрије, рецимо, у члану 10.(1) утврђује да су
федералне власти надлежне да доносе и спроводе закон, између осталог, и
у питањима „спољних послова укључујући ... нарочито закључење међуна-
родних уговора“. Прећутно искључење уговорног капацитета федералних
јединица садрже и устави Индије, Малезије, Нигерије и других.
1199 Ross A, A Texbook on International Treaty Making Power, Selected papers and bibliography of
Lord Mc Nair, 1974, str. 81; kod nas Bartoš M., op. cit., стр. 224.
1200 В. детаљно, М. Крећа, Уговорна способност држава у међународном јавном праву, 1991, стр.
18–27. Л. Wildhaber, Treaty making Power and Constitution, An international and comparative
study, 1971; H. Steinberger, Capacity of constitutional subdivisions to conclude treaties, ZaöRV
1967, vol. 27. Fitzmaurice G, Third report on the Law of Treties, Doc. A/ON-4115, str. 24.
1201 В. М. Крећа, op. cit., стр. 27–39; W. Rudolf, „Internationale Beziehungen der deutschen Lander“,
Archiv des Volkerecht, 1963, vol. 13; Seild-Hohenveldern, „International Law and Internal Law in
Austria“, AJIL, 1955, vol. 49; Law and Practices concerning the Conclusion of Treaties, 1953 (ST/
LEG.SER.B(3).
1202 Чл. 9 и 18 Устава Швајцарске.
1203 Члан 32.(3) Основног закона.
Чак и случајевима када устав допушта федералним јединицама да исту-

пају на међународном плану не можемо говорити о уговорној способности
федералних јединица stricto sensu. Уговорна способност је елеменат субјек-
тивитета, те, према томе, подразумева способност самосталног располагања
својим правима која се у уговорима испољава кроз установљење права и
обавеза. Овлашћење федералних јединица да ступају у уговорне аранжмане
је подвргнуто бројним ограничењима како формалним (ограничења у погле-
ду процедуре, нпр. претходно одобрење савезних органа), тако и материјал-
ним (ограничења у погледу предмета – углавном уговори о мање важним,
неполитичким питањима – и сауговарача). Зато би одговарајуће овлашћење
федералних јединица пре ваљало квалификовати као неку врсту пословне
способности, а не као уговорну способност у смислу међународног права.
Уговорна способност може бити ограничена и на основу посебног
међународног статуса државе као што је, на пример, случај са стално не-
утралним државама. Ова ограничења уговорне способности произлазе из
саме природе трајне неутралности.
Уговорна способност државе у смислу међународног права је гене-
рално овлашћење државе да као правна личност, титулар права и обаве-
за, ступа у односе са другим правним личностима међународног права. Из
тога произлази да уговори које државе склапају на основу своје уговорне
способности морају испуњавати два основна услова да би се сматрали уго-
ворима међународног јавног права: а) формални услови, тј. да су уговорне
стране правне личности међународног права и б) да те личности, закљу-
чујући уговор иступају у јавноправном својству, као носиоци врховничких
суверених права. Из тога разлога уговори које државе закључе са корпора-
цијом или приватним организацијама нису уговори у смислу међународ-
ног јавног права. Рецимо, уговорни односи државе са корпорацијом о да-
вању концесије су у основи приватноправни акти регулисани унутрашњим
законодавством. У својој пресуди, у спору поводом српских дугова (1929)
Стални суд међународне правде нагласио је да сваки уговор који није
закључен између држава као субјеката међународног права мора имати
ослонац у националном законодавству односних земаља. Постоје и друге
могућности за деловање приватних корпорација или појединаца – државе
могу склопити општи, генерални споразум који установљава оквире за де-
латност корпорација и појединаца. У овом случају приватноправни угово-
ри посредно стичу међународни основ.
Државе могу ићи у уговорни однос грађанскоправног карактера, нпр.
држава А купи непокретност на територији државе Б. У овом случају та-
кође је релевантно унутрашње право.
2.3. Међународне организације. Постоји широка сагласност да неке
међународне организације, нарочито Уједињене нације и специјализова-
не агенције, поседују уговорну способност у смислу међународног права.
У прилог томе обично се истичу два момента: а) одредбе уставних аката о
закључивању уговора, и б) уговорна пракса међународних организација. Из-
вестан број уставних аката предвиђа могућност да међународна организација
или, боље речено, органи организације склапају међународне уговоре. Тако,

Повеља УН предвиђа да Савет безбедности закључује уговоре са чланови-
ма или групом чланица УН у циљу формирања оружаних снага, помоћи и
олакшица потребних ради очувања међународног мира и безбедности.1204
Одговарајућим овлашћењима Повеља снабдева и Економско-социјални савет
у вези са уговорима о начинима остваривања сарадње између Организације
УН и специјализованих агенција,1205 те Генералну скупштину и Савет без-
бедности у односу на уговоре о старатељству. Наведени органи наступају у
име организације, па се и закључени уговори сматрају уговорима Уједиње-
них нација и као такви се региструју код Секретаријата УН. Сличне одред-
бе могу се наћи и у уставним актима специјализованих агенција. Поменуте
међународне организације су се широко користиле могућношћу да склапају
међународне уговоре. Уједињене нације склапају уговоре како са државама
чланицама тако и са нечланицама (уговори са Швајцарском о седиштима не-
ких органа УН у Женеви). Специјализоване агенције склапају уговоре и са
Организацијом УН и међусобно. Штавише, има немало примера да уговоре
склапају и међународне организације чији уставни акти такву могућност не
предвиђају. То су уговори о међусобној сарадњи (тзв. headquarters agreements).
Према томе, позитивна пракса сугерише закључак да је закључивање угово-
ра инструментални облик вршења активности и остваривања циљева које су
државе оснивачи ставили у дужност међународним организацијама.
Неслагања се испољавају у односу на квалификацију основа уговорне
способности међународних организација.
Један део доктрине стоји на становишту да је основ уговорне способно-
сти међународних организација – уставни акт или акт о оснивању. Логич-
на последица овог становишта је да уговорна способност организација има
бити изричито стипулисана.1206 Недостатак овог схватања лежи у чиње-
ници да уставни акти међународних организација у принципу не садрже
опште овлашћење организације да склапа међународне уговоре, већ да
највећи део аката садржи овлашћење на склапање извесних врста међуна-
родних уговора. Други сматрају да је основ уговорне способности у прави-
лима обичајног права, а одговарајућа правила у уставним актима поседују
само „деклараторни карактер, мада задржавају пуну снагу са становишта
процедуре.“1207 Трећи налазе да се уговорна способност међународних ор-
ганизација претпоставља, да је логични израз чињенице да им је признато
својство субјекта међународног права (тзв. учење о инхерентном или пре-
тпостављеном капацитету). Ово схватање које стоји у хармонији са општим
појмом уговорне способности подржава и пракса међународних судова.
Како је истакнуто у саветодавном мишљењу Међународног суда правде у
случају штете претрпљене у служби УН (1949): „По међународном праву,
има се сматрати да Организација поседује она овлашћења која су неопходна
са становишта испуњења њених обавеза, мада нису изричито предвиђена
1206 Kelsen H., The Law of the United Nations, 1950, стр. 330.
1207 Schneider, Treaty-making power of International Organisations, стр. 138.
у Повељи.“1208 Извесно је да су, с обзиром на место уговора као правног

акта, уговорне способности неопходна претпоставка и доказ субјективите-
та међународних организација. Између овог схватања и схватања по коме је
основ уговорне способности међународних организација – уставни акт ор-
ганизације нема суштинске разлике у случају да уставни акт предвиђа мо-
гућност да конкретна организација закључује међународне уговоре, будући
да је уставни акт основ настанка и надлежности организације.
При том, ваља нагласити да је, за разлику од уговорне способности
државе, уговорна способност међународних организација изведеног ка-
рактера, тако да се, са изузетком организација као што су ОУН које пред-
стављају објективну правну личност, добрим делом своди на уговорно
признање овлашћења међународне организације да склапа уговор, тј. на
обавезу поштовања правилаpacta sunt servanda. Уопште узев, с обзиром на
безбројне варијације у надлежности и капацитету међународних организа-
ција, прецизно утврђивање уговорне способности међународних органи-
зација није једноставан задатак. Као пример могу се навести уговори које
Међународна банка за обнову и развој склапа са приватним лицима или
корпорацијама где се тражи и гаранција држава. Због тога, као и околнос-
ти да су ови уговори регулисани међународним правом, не бисмо их мог-
ли сврстати у приватноправне уговоре. У питању је један нов правац који
тежи проширењу уговорне способности, али у крајњој линији, ови односи
имају ослонац у држави као субјекту међународног права.
2.4. Света столица. У међународном праву способност склапања уго-
вора признаје се и Светој столици односно папи као носиоцу јавноправних
овлашћења. Интересантно је да је папа закључивао међународне уговоре,
тзв. конкордате и у периоду од 1870. до 1929. тј. у времену када је папска
држава нестала као световна и док њен међународноправни статус није био
регулисан. У садашњем времену, уговорна способност Свете столице про-
излази из својства правне личности које Света столица поседује. Конкорда-
ти су специфична врста уговора утолико што регулишу материју која улази
у домен строго унутрашње надлежности државе. Отуда и квалификација
конкордата као концесионих уговора с тим што не постоји сагласност око
тога ко је давалац концесије – држава уговорница или Света столица.1209
3. ПРОЦЕС ЗАКЉУЧИВАЊА
МЕЂУНАРОДНИХ УГОВОРА
У процесу закључивања међународних уговора разликујемо неколико
фаза: а) преговоре; б) усвајање (адопцију) текста уговора; в) аутентифика-
цију текста уговора и г) изражавање пристанка на обавезивање уговором
које може попримити различите облике.
3.1. Преговори. Схваћени у смислу сегмента у процесу закључивања
уговора преговори би се могли дефинисати као измена и расправа предлога
1208 I.C.J. Reports 1949, стр. 182.
1209 Бартош, op. cit., III, стр. 7.
представника преговарача у циљу постизања споразума. Конвенција о уго-

ворном праву не дефинише непосредно преговоре али државу преговарача
одређује као државу која је учествовала у изради и усвајању текста уговора.
У вези преговора од посебног интереса су два питања: а) ко су субјекти
преговора односно ко води преговоре; и б) како се преговори одвијају (тех-
ника преговарања).
а) Субјекти међународних преговора могу бити само државе и међуна-
родне организације као субјекти међународног права.
У име државе преговоре воде овлашћени представници. Такав статус
стиче се пуномоћјем које се дефинише као документ који је издао надлеж-
ни орган државе, а којим се именује једно или више лица да представљају
државу у преговорима, приликом усвајања или аутентификације текста
уговора, у изражавању сагласности државе да буде везана уговором или
извршењу било ког другог акта који се тиче уговора.
Лицу се признаје статус представника државе за усвајање или аутенти-
фикацију текста једног уговора или за изражавање пристанка на обавези-
вање у два случаја:
I) Члан 60. Повеље УН.Види, XI, 1. ако покаже пуномоћје. Раније је ово
била општа пракса и реципрочно испитивање пуномоћја је представљало
претходну фазу којој се прибегавало пре отпочињања преговора у строгом
смислу. Пракса показивања пуномоћја се губи код уговора закључених у
упрошћеној форми;
II) ако из праксе заинтересованих држава или других околности про-
излази да су државе имале намеру да одређено лице сматрају за свог пред-
ставника без подношења пуномоћја. Неке категорије лица се сматрају пред-
ставницима државе и без икаквог пуномоћја, на основу саме чињенице да
врше одређене функције. Конвенција у члану 7. наводи: а) шефове држава
и влада министре иностраних послова; б) шефове дипломатских мисија; и
в) акредитоване представнике државе на међународним конференцијама
или код неке међународне организације.
Док су шефови држава, влада и министри иностраних послова на ос-
нову функције коју обављају овлашћени на предузимање свих поступака
у вези са закључивањем уговора (дакле, и изражавање пристанка на оба-
везивање), овлашћења шефа дипломатске мисије и акредитованог пред-
ставника државе на међународној конференцији или код неке међународне
организације су ограничена на усвајање текста уговора између државе име-
новања и државе пријема односно на усвајање текста уговора на конферен-
цији или у организацији.
б) Вођење преговора није предмет правног регулисања. Ако се пре-
говори воде на међународним скуповима, уобичајено је да се одвијају на
основу правила садржаних у унутрашњем пословнику. На међународним
конференцијама, организованим под окриљем ОУН, ствар је упрошћена
утолико што се Пословник Организације примењује ipso facto као привре-
мени пословник ако се државе преговарачи другачије не споразумеју.
Преговори се по правилу воде усмено и писмено. У случају неуспеха

преговора, може се сачинити записник о току преговора и изложеним гле-
диштима који потписују представници преговарача. Независно од овога
записника свака страна саставља за сопствену употребу белешке о прего-
ворима. Могуће је да се преговори воде и писменим путем, тј. преко нота
и писама и слично.
Процедура преговарања и склапања уговора доживела је квалитатив-
не промене под утицајем политичког развоја, интензивирања међународне
сарадње ван класичних политичких оквира и настанка и развоја универ-
залних организација попут Организације УН. У домену уговарања то се
изражава кроз ембрионалне облике законодавног процеса (техника фор-
мулисања уговора у крилу организације).
Државе преговорачи тако не учествују непосредно у формулисању тек-
стова уговора на међународним конференцијама. То се препушта струч-
ним, специјализованим телима – Правном и Редакционом комитету – који
прикупља и систематизује предлоге делегације. Ти предлози дефинитивно
обликују полазни или основни текст припремљен од стране изабраног де-
легата који наступа у својству известиоца (Rapporteur). Најдаље је у том
погледу отишла ОУН, оснивањем Комисије УН за међународно право као
стручног тела, које припрема нацрте конвенција у циљу кодификације и
прогресивног развоја међународног права, да би, затим, на дипломатским
конференцијама организованим под окриљем организације, ти нацрти
били прихватани од држава. Понекад се поступак усвајања текста мулти-
латералне конвенције на дипломатској конференцији замењује усвајањем
текста од стране органа међународне организације, рецимо, Генералне
скупштине, Скупштине Светске здравствене организације и слично. Ова-
ко усвојени нацрт конвенције се, потом отвара за потпис и прихватање не
само чланицама већ и нечланицама организације.
3.2. Усвајање (адопција) текста уговора. Код усмених споразума са-
гласност воља је дефинитивни чин у процесу настанка уговора. У настанку
писмених, формалних уговора јављају се додатни елементи, с обзиром на
то да постизање споразума (negotium), наиме, ваља преточити у одгова-
рајући инструмент. То се постиже установом усвајања (адопције) и аутен-
тификације текста уговора.
Усвајање текста уговора је провизорна стилизација постигнуте саглас-
ности воља, тј. формални акт којим се утврђује облик и садржина будућег уго-
вора. Техника усвајања текста уговора није једнообразна, него зависи од врсте
уговора. Код билатералних уговора и обичних вишестраних уговора усвајање
текста уговора врши се на основу принципа једногласности, тј. пристанком
свих држава које су учествовале у његовој изради. Иако се принцип једногла-
сности сматра општим правилом, он није применљив код уговора са великим
бројем уговорница. Пракса је код ових уговора који се доносе на међунаро-
дним конференцијама или под окриљем међународних организација ишла у
правцу прихватања већинског правила за усвајање текста уговора.
На међународним конференцијама специјално сазваним ради закљу-
чења уговора доносе се посебна правила о усвајању текста уговора. То су
ad hoc правила, која важе за ту прилику. На конференцијама које сазива

Генерална скупштина УН правило је да Секретаријат, по обављеним кон-
султацијама са заинтересованим државама, припреми нацрт правила пос-
тупака која укључују и правило о усвајању текста уговора. Конвенција о
уговорном праву у члану 9. усваја претпоставку да се текст уговора усваја
двотрећинском већином присутних и гласалих преговарача. Конференција
може двотрећинском већином одлучити да примени и неко друго правило
гласања.
Одредба члана 9. не важи у односу на уговоре који се доносе под ок-
риљем међународних организација. У новијој пракси дошло је до стварања
једне процедуралне иновације која се огледа у томе да сама међународна
организација, под чијим се окриљем уговор закључује, редигује и усваја
текст уговора. Текст уговора у овом случају није дело представника држа-
ва: формулише га надлежни орган организације уз помоћ стручњака. На
пример, текст уговора о начелима делатности држава у области истражи-
вања и мирољубивог искоришћавања космоса усвојен је од стране Гене-
ралне скупштине УН на предлог Правног поткомитета УН за мирољуби-
во коришћење космоса. У овим случајевима усвајање текста уговора врши
се на основу правила која иначе важе у надлежном органу организације. У
том смислу Конвенција, протежући релевантност својих правила на сваки
уговор који представља конститутивни акт међународне организације и на
сваки уговор усвојен у крилу међународне организације, формулише резер-
ву по којој примена одредаба Конвенције не дира у одговарајуће правило
организације. Улога међународне организације се у овим случајевима огра-
ничава на доношење одлуке о усвајању текста и, евентуално, аутентифика-
цију текста, док је ступање уговора на снагу условљено пристанком држава.
3.3. Аутентификација текста уговора. Аутентификација текста уго-
вора представља поступак установљења дефинитивног текста уговора.
Према томе, аутентификација је завршни сегмент процедуре која претходи
коначном изјашњавању државе преговарача о томе да ли ће постати стра-
на уговорница или не. Аутентификовани текст се сматра коначном редак-
цијом, није подложан изменама1210 и зато је поуздан ослонац државама
преговарачима за оцену домашаја одредби будућег уговора.
Техника аутентификације се током времена мењала. У недавној про-
шлости потпис је био општи метод аутентификације текста уговора. Код
двостраних уговора текст се потписује истовремено у два оригинална при-
мерка, тако да по један примерак припада сваком преговарачу. Вишестрани
уговори се потписују у облику једног инструмента као оригиналног при-
мерка, док депозитар издаје заинтересованим државама оверене преписе
потписаног примерка. Тако је, на пример, Повеља УН потписана у једном
оригиналном примерку који ће на основу одредбе члана 111. „остати депо-
нован у архивама владе САД“ и „да њене уредно оверене преписе та Влада
1210 Коначни карактер аутентификованог текста уговора се понекада и формално наглашава.

То се чини тако што представници држава преговарача уз свој потпис стављају клаузулу
не вариетур као гаранцију аутентичности текста.
ће доставити владама осталих држава потписница“. У случају да постоји

више депозитара, уобичајено је да се текст потписује у онолико оригинал-
них примерака колико има депозитара.
Прво значајније одступање од праксе аутентификације текста уговора потписивањем
преговарача остварено је у МОР-у. Члан 405. Версајског уговора предвиђа да ће копије пре-
порука или нацрта конвенција бити аутентификоване потписом председника конференције
МОР-а или Бироа. Ту праксу је прихватило и Друштво народа па је тако Генерални акт о мир-
ном решавању међународних спорова прихваћен од Скупштине Друштва народа и аутенти-
фикован потписима председника Скупштине и генералног секретара Друштва. Преговарачи
се обично не потписују и на текстове уговора који су укључени у завршни акт конференције.
Конвенција о уговорном праву предвиђа да се текст уговора устано-
вљава као веродостојан и коначан према поступку утврђеном самим тек-
стом или споразумом странака.1211 Ако сам текст уговора предвиђа пос-
тупак аутентификације, односне одредбе уговора имају ретроактивно
дејство. Ако таква процедура није прописана, аутентификација се врши
потписом, потписом ad referendum или парафирањем текста уговора од
представника држава преговарача или завршног акта конференције у који
је унет текст уговора.
Парафирање се састоји у томе што представници преговарача стављају
на крају текста (понекад и на свакој страни текста) иницијале својих имена
и презимена. Парафирање се примењује у случајевима када преговарачи
нису овлашћени на потписивање или су прекорачили овлашћења у пуно-
моћјима или када постоји сумња да је уговор коначно прихваћен.
Потпис ad referendum је потпис под условом накнадног одобрења од
стране владе преговарача. Ако влада да одобрење, потпис ad referendum
производи уобичајена дејства потписа. Дакле, разлика између парафа и
потписа ad referendum је углавном теоријска и нема свог одраза у практич-
ним последицама. Последице су идентичне и испољавају се, по правилу, у
признавању текста уговора за коначан и дефинитиван.
Што се тиче текста уговора који се усвајају у међународним организа-
цијама, пракса није јединствена. Аутентификација се у овим случајевима
врши на два начина: а) резолуцијом надлежног органа међународне орга-
низације (обично пленарни орган); и б) актом аутентификације коју врши
надлежни орган организације (у МОР-у председник и секретар конферен-
ције на којој је донет нацрт).
Конвенција уговорног права не регулише посебно процедуру аутентификације текста
уговора донетог у крилу међународне организације. Општа резерва у домашају одредби
Конвенције у односу на конститутивне уговоре међународних организација и уговоре ус-
војене у крилу међународне организације (члан 5) важи у овом случају, тако да се аутенти-
фикација текстова уговора усвојених у крилу међународне организације врши на основу
релевантних правила организације.
У теорији нема продубљених расправа о дејствима аутентификације
уговора, изузев у делу који се тиче дејстава потписаног а нератификованог
уговора. Правила која су призната у погледу дејства потписаног уговора
важе mutatis mutandis и код осталих начина аутентификације текста.
1211 Члан 10.(а) Конвенције.
Уопште узев сматра се да потписани уговор не рађа правне последи-

це.1212 С обзиром на место које аутентификација има у процесу закључи-
вања уговора може се рећи да потписани уговор представља нацрт уговора.
У том смислу и Конвенција у члану 2. (1,е) дефинише „државу преговара-
ча“ као државу која је учествовала у изради и усвајању текста уговора. То,
међутим, не значи да потпису треба одрећи било какво дејство и посма-
трати га као потпуно ирелевантан акт. Ако је известан инструмент потпи-
сан од стране овлашћеног представника, потпис на неки начин представља
прелиминарни израз воље преговарача да прихвати или, барем, озбиљно
размотри обавезе у циљу прихватања. При том, потпис нема самостално
дејство већ ангажује и ставља у дејство правило добре вере у односима из-
међу држава. Тако се може објаснити чињеница да је, након потписивања
текста уговора, држава преговарач дужна да се уздржи од аката који би
лишили уговор предмета и циља пре него што ступи на снагу,1213 иако пот-
пис, сам по себи, нема правно дејство.
4. НАЧИНИ ИЗРАЖАВАЊА ПРИСТАНКА

НА ОБАВЕЗИВАЊЕ УГОВОРОМ
4.1. Уопште о начинима изражавања пристанка. Конвенција као ос-
новне начине изражавања пристанка на обавезивање наводи: потпис, раз-
мену инструмената који сачињавају уговор, ратификацију, прихватање или
одобравање и приступање.1214
Ова листа није исцрпљујућа будући да се странке могу споразумети да пристанак на
обавезивање изразе и на неки други начин. Пада у очи да решење усвојено у Конвенцији оду-
дара од традиционалних схватања утолико што не повлачи разлику између начина изража-
вања пристанка. Раније се сматрало да ратификацији припада посебно место, тако да се, у од-
суству изричите уговорне одредбе или других индиција о супротној намери странака, стајало
на становишту да се пристанак на обавезивање изражава ратификацијом.1215 Тенденције ка
упрошћавању уговорне процедуре нису мимоишле ни ратификацију. Јављају се, чак, схватања
по којима је, у одсуству изричите или прећутне намере о супротном, потпис уговора норма-
лан и редован начин изражавања дефинитивног пристанка на обавезивање.1216
Конвенција се прећутно изјашњава против постојања правила општег
међународног права о начинима изражавања пристанка на обавезивање.
Одлучујућа улога се придаје намери самих уговорница, јер се, у крајњој
линији, са становишта начела суверености ради о техничком поступку о
коме уговорнице могу дати најмеродавнији суд.1217
1212 О разликама које у теорији постоје у погледу дејства потписаног и нератификованог угово-
ра. – Бартош, op. cit., стр. 205.
1213 Члан 18. Конвенције. За негативну формулацију правила в. Military and Paramilitary Activi-
ties in and Against Nicaragua, ICJ Reports 1986, стр. 136.
1215 McNair, op. cit., стр. 133. Crandall, Treaties: their making and enforcement, 1916, стр. 22.
1216 N. Blix, „The requirement of ratification“, BYIL 1953, vol. 30, стр. 380.
1217 Уговорнице по правилу, тако и схватају проблем. Из опсежне студије која је обухвати-
ла 1300 уговора регистрованих у Секретаријату ОУН у периоду 1946–51, произлази да су
уговорнице у предоминантном броју од 1125 случајева изричито или прећутно утврдиле
начине ступања уговора на снагу. Blix, op. cit., стр. 359–360.
Изражавање пристанка на обавезивање се, по правилу, односи на цео

текст уговора, тј. држава се обавезује у односу на укупност права и обавеза
формулисаних у уговору. Могуће је да се државе преговарачи споразумеју
да пристанак могу изразити и у односу на поједине делове уговора, односно
тако да је поједини делови уговора обавезују, а други, пак, не обавезују.
Правни основ пристанка на делимично обавезивање може бити или сама
уговорна одредба или споразум држава преговарача у ширем смислу. У овим
случајевима ради се о делимичној ратификацији, приступању и слично. Од
делимичног обавезивања треба разликовати могућност да држава прегова-
рач бира између две или више уговорних одредби (алтернативне обавезе).
4.2. Потпис. У класичном начину поступка закључења уговора пот-
пис је претходио ратификацији као начину коначног обавезивања и његова
функција се, по правилу, исцрпљивала у аутентификацији текста уговора.
Постоји сагласност да потпис уговора који, иначе, подлеже ратификацији
не конституише права и обавезе за странке. Мада постоје велике разлике у
оцени домашаја самог потписа,1218 несумњиво је да сам чин потписивања
налаже потписницима да се понашају у складу са начелом добре вере. Тако
је потписницима забрањено да предузимају акте који би уговор лишили
његовог предмета и циља.1219
Уопште посматрано, Конвенција даје потпису већи значај од оног који
му је давало обичајно право.
Постоје три случаја када се потписом изражава дефинитивни приста-
нак на обавезивање:
а) када уговор изричито предвиђа ступање на снагу потписом нпр.
Споразум о служби УН за помоћ и рехабилитацију (1943) предвиђа у чла-
ну 9. потпис као начин дефинитивног обавезивања.1220 При том се практи-
кују модалитети у погледу утврђивања момента од кога се пристанак дат
у форми потписа сматра дефинитивним. Поменути члан установљава да
ће споразум ступити на снагу у односу на сваку потписницу у моменту
стављања потписа. Може се, такође, установити да уговор ступа на снагу
протеком извесног периода од момента потписивања. Споразум о примени
клаузуле најповлашћеније нације на области Западне Немачке под војном
окупацијом (1948) предвиђа као моменат ступања на снагу тридесети дан
од потписивања;1221
б) када се утврди на други начин да су се државе које су учествовале у
преговорима сагласиле да ће потпис представљати акт коначног обавезивања
уговором. Ово је случај када уговор „ћути“ о начину изражавања пристанка,
али се тумачењем долази до закључка да су се странке прећутно сагласиле
да потпис има такво дејство. То је изузетна ситуација и ваља је третирати
као пропуст држава које су учествовале у преговорима, јер у ситуацији када
1218 V. за преглед теоријских схватања и праксе – Бартош, op. cit., стр. 205–209.
1220 AJIL, Suppl. vol. 38, 1944, стр. 33.
1221 UNTS, vol. 18, стр. 267.
постоји плуралитет начина на које се може изразити пристанак на обавези-

вање овакво понашање преговарача може довести до спорова и несугласица;
в) када из пуномоћја представника државе или намере изражене у току
преговора произлази да је држава изабрала потписивање као начин конач-
ног обавезивања. У овом случају једна или више држава учесница у пре-
говорима изражавају своју намеру да се дефинитивно обавежу потписом.
Та намера се не мора подударати са ставом осталих држава преговарача.
Практична последица ове солуције огледа се у томе што се једна или више
уговорница обавезују потписом, а остале ратификацијом, прихватањем,
приступањем или неким другим начином.
Пре доношења Конвенције сматрало се за апсолутно правило да су па-
раф и потпис ad referendum врсте потписа чије је дејство ограничено на
аутентификацију текста уговора. Конвенција одступа од тог правила. У
пракси се, понекад, дешава да се параф, нарочито ако се ради о највишим
државним функцијама као што су шеф државе, владе или министар ино-
страних послова употребљава са намером да производи дејства пуног пот-
писа. Та пракса по Конвенцији прераста у правило ако је утврђено да су
се државе које су учествовале у преговорима тако споразумеле. Такође, и
потврђени потпис ad referendum може, по општим условима који се захте-
вају за потпис, да представља дефинитивни начин изражавања пристанка
на обавезивање.
4.3. Ратификација. Ратификација (ratificatio) је реч новолатинског
порекла која значи потврђивање, сагласност. Елементе ратификације,
схваћене као фазе у поступку склапања уговора, налазимо у далекој про-
шлости.1222 Садржај и правнополитички смисао ратификације увелико је
зависио од карактера друштвених односа.
У периоду апсолутистичких монархија ратификација је имала нагла-
шено формално обележје. Представљала је акт којим је владар, као носилац
ius representationis omnimodae, одобравао рад својих пуномоћника који су у
његово име закључили уговор. Ако је пуномоћник деловао у границама да-
тог пуномоћја, ратификација је била обавезна. Отуда је и њено дејство било
ретроактивно, јер је уговор фактички настајао у моменту потписивања.
Обележја ратификације се суштински мењају победом парламентариз-
ма. Ратификација постаје завршни акт уговорне процедуре, конститутивни
елемент уговора. Орган у чију надлежност спада ратификација међународ-
них уговора не испитује само да ли су представници приликом потписи-
вања поштовали овлашћења дата у пуномоћју, већ у исто време суверено
и слободно доноси одлуку да ли ће се држава обавезати на међународном
плану. Услед тога што у духу начела поделе власти највиши државни орга-
ни у чију надлежност, по правилу, спада ратификација међународних уго-
1222 Неки их налазе у старом Египту (Frangulis, Theorie et pratique des traites internationaux, 1936,
стр. 3), а други у старом Риму (Бартош, op. cit., стр. 60–61). Но, први уговор који садржи
одредбу о обавези ратификације је уговор који је византијски цар Јустинијан закључио са
персијским царем Косроесом 561.
вора, нису везани актима извршних органа, ратификација је дискреционог

карактера. Дискрециони карактер ратификације изражава се и у одсуству
правила општег међународног права о року у коме ваља приступити од-
лучивању о ратификацији, мада такав рок може бити формулисан угово-
ром.1223 Независно од тога ратификација се сматрала обавезном фазом у
закључивању уговора. Таквом схватању је погодовала пракса закључења
формалних уговора.
Нагло повећање броја неформалних и мање формалних начина закљу-
чивања уговора у новијој пракси, нарочито у техничкој и економској сфе-
ри, одузео је таквом схватању рационално оправдање. Ратификација је ос-
тала начин коначног обавезивања за знатан део уговора, али велики број
изузетака од обавезе ратификације не допушта формулисање општег пра-
вила које би ратификацију издигло у односу на остале начине изражавања
пристанка на обавезивање.
У материји ратификације уговора постоји извесна терминолошка збр-
ка, јер се термин „ратификација“ користи у више значења.1224 Користи се,
наиме, и да означи акт којим надлежни државни орган, обично представ-
ничко тело, „одобрава“ уговор и тако ствара, са становишта устава, правну
могућност да пристанак државе на обавезивање буде изражен на међуна-
родном плану и да означи међународни акт којим се тај пристанак дефини-
тивно изражава. Конвенција под ратификацијом подразумева међународни
акт којим се изражава пристанак на обавезивање, тј. размену, депоновање
или нотификацију инструмената који је у уговору утврђен као инструмент
помоћу кога државе могу постати стране уговорнице. На тај начин она ове
инструменте одваја од онога што се назива „ратификацијом“ у унутра-
шњем праву у смислу услова које треба испунити по уставу сваке земље
да би надлежни орган могао на међународном плану да изрази пристанак
на обавезивање. Употребљавајући термин „ратификација“, „прихватање“, и
„приступање“ Конвенција има у виду искључиво међународне акте регули-
сане правилима међународног права.
Конвенција предвиђа да уговор подлеже ратификацији у четири слу-
чаја 1) када је у уговору формулисана одредба о обавези ратификације; 2)
када је утврђено да су се државе преговарачи на други начин споразумеле
да уговор подлеже ратификацији. У овом случају преговарачи у облику
споредног (колатералног) споразума углављују обавезу ратификације; 3)
када је представник државе потписао уговор под резервом ратификације;
и 4) када намера државе да потпише уговор под резервом ратификације
1223 У том случају пропуштање рока изједначава се са одбијањем ратификације. Интересантна
је пракса Међународне организације рада – државе чланице Организације су дужне да на-
црте уговора изгласаних на конференцији МОР-а изнесу пред надлежне унутрашње орга-
не у року од годину дана или 18 месеци.
1224 Мек Нер (Mc Nair) наводи 4 основна значења: а) акт одговарајућег државног органа који
означава вољу државе да буде везана уговором (понекад се назива ратификацијом у ус-
тавном смислу); б) међународну процедуру путем које уговор ступа на снагу тј. формалну
размену или депоновање инструмената о ратификацији; в) докуменат, оверен печатом или
на други начин, којим држава испољава своју намеру да буде везана уговором, и г) неоп-
ходно одобрење законодавног или другог органа. – Mc Nair, op. cit., стр. 129–130.
произлази из пуномоћја њеног представника или је била изражена у току

преговора.
Према томе, прва два начина се заснивају на сагласности држава пре-
говарача а друга два једнострано, вољом преговарача, али на начине који
стављају до знања осталим преговарачима да се њихов дефинитивни прис-
танак установљава ратификацијом.
Питање органа надлежног за ратификацију уговора у домену је регули-
сања устава или другог унутрашњег правног акта. Уопште узев, разликују
се три система: а) ратификација у надлежности шефа државе. Овај систем,
својствен апсолутистичким монархијама и диктаторским режимима, задр-
жао се и до данашњег дана (Јордан, Мароко, Саудијска Арабија и Ватикан);
б) ратификација је у надлежности шефа државе али се за извесне категорије
уговора претходно захтева одобрење парламента (Велика Британија); и в)
ратификација је у већини савремених држава поверена законодавном телу.
У нашем уставном систему ратификација међународних уговора пове-
рена је Народној скупштини РС.
Ратификациони инструменти или инструменти о ратификацији су
формални, писмени акти који садрже или цео текст уговора или само први
и последњи члан, и обећање да ће уговор бити извршен у доброј вери. Кон-
венција под ратификацијом подразумева, у ствари, ове акте, будући да по-
средством инструмената о ратификацији држава преговарач изражава свој
коначни пристанак на обавезивање. У нашем правном систему издавање и
потписивање инструмената о ратификацији спада у надлежност председ-
ника Републике.
4.4. Прихватање или одобравање уговора. Прихватање или одобра-
вање уговора је релативно нови начин изражавања пристанка на обавези-
вање уговором.1225 Са становишта суштинских обележја прихватање уго-
вора је збирно име за два начина изражавања пристанка на обавезивање:
а) изражавање пристанка на обавезивање без претходног потписивања.
Као пример се може навести члан 4. (ц) Протокола о изменама споразума о
сузбијању промета опсценим публикацијама (1919);1226
б) Изражавање пристанка на обавезивање уговором након потписи-
вања уговора – нпр. члан 57. Конвенције о Међувладиној поморској кон-
султативној организацији (1948).
Ова два облика ређе се појављују самостално. Чешћи је случај да су по-
стављени алтернативно било међусобно било уз потпис као трећу могућ-
ност. Прихватање је, према томе, особена синтеза ратификације (случај под
б) и приступања (случај под а). Ratio настанка установе прихватања је у на-
мери да се олакша акт обавезивања уговором који често претпоставља дугу
и компликовану процедуру по унутрашњем праву. У случају ако је текст уго-
вора претходно потписан, то се постиже на тај начин што надлежни орган
1225 Сматра се да је први пут примењено у Уставу FAO (1945), Уставу UNESCO-a (1955) и Чи-
кашкој конвенцији (1944) – Бартош М, op. cit., стр. 256, фуснота 3.
1226 UNTS, vol. 30, стр. 3.
(најчешће шеф државе) обавештава депозитара да је уговор прихваћен. При-

хватање је техника која, такође, омогућава преговарачу да остави простор и
време за поновну оцену прихватљивости текста уговора ако уговор, сходно
унутрашњим прописима, не подлеже контроли законодавног тела.
Конвенција предвиђа да услови под којима се држава обавезује актом
ратификације важе, mutatis mutandis, и код прихватања.
4.5. Приступање (адхезија). За разлику од прихватања, приступање је
традиционални метод обавезивања уговором. Ради се о формалном начи-
ну који је у том смислу корелат ратификације.1227 Примењује се, по пра-
вилу, када држава није учествовала у преговорима о закључењу уговора
нити је потписала текст уговора. Приступајући уговору држава улази у сва
права и обавезе које уговор предвиђа, тако да нема никаквих материјалних
разлика у положају оригиналних и накнадних страна уговорница. Правно-
политички значај установе приступања расте с повећањем броја и значаја
легислативних уговора, јер се и државама које нису постојале као сувере-
не и независне јединке у време закључења таквих уговора омогућује да им
приступе. Тако је у периоду од 1946. до 1953. Генерална скупштина УН одо-
брила седам различитих протокола којима су измењени уговори Друштва
народа о наркотичним дрогама, трговини лицима, опсценим публикација-
ма, економској статистици и ропству.
Конвенција установљава да се пристанак на обавезивање може изрази-
ти путем приступања у три случаја:
1) кад сам уговор или амандман уговора предвиђа да се пристанак
може изразити приступањем;
2) када је на други начин утврђено да су се државе преговарачи спора-
зумеле да држава тај пристанак може изразити приступањем; и
3) када су се све стране уговорнице накнадно споразумеле да држава
такав пристанак може изразити приступањем. Овде се ради о формалном
или неформалном споразуму којим се мењају одредбе уговора што је био
случај са поменутим протоколима којима су измењени уговори донети у
крилу Друштва народа.
Раније се сматрало правилом да се може приступити само уговору који
је ступио на снагу. У том смислу су понекад у уговоре уношене и изри-
1227 Логички, приступање уговора подразумева потпуно и безусловно обавезивање. Из тога
произлази да су приступање и ратификација два начина изражавања пристанка на оба-
везивање који се међусобно искључују. – Camara, The ratification of International Treaties,
1949, стр. 155–156. У пракси, међутим, има и неких изузетака у смислу да држава приступа
уговору под резервом ратификације. Ова пракса је својствена неким латинско-америчким
земљама. Тако је Венецуела приступила Пакту Друштва народа под резервом ратифика-
ције. Генерални секретар УН у својству депозитара мултилатералних уговора стоји на ста-
новишту да држава постаје страна уговорница само у случају ако акт о приступању не
садржи одредбу „под резервом ратификације“. У супротном, тј. у случају ако инструмент о
приступању садржи резерву о ратификацији, држава која је поднела инструмент не сматра
се уговорницом, већ се поменути инструмент третира само као доказ намере те државе
да постане уговорница – Summary of Practice of the Secretary – General as a Depositary of
Multilateral Agreements (ST/LEG/7, стр. 48.).
чите одредбе као што је, на пример, одредба члана 3. Брианд-Келлоговог

пакта од 1928. Ваљаност овог схватања уздрмала је новија уговорна прак-
са. Велики број уговора право на приступање уговору чини независним од
ступања уговора на снагу а готово сви мултилатерални уговори закључени
под окриљем ОУН везују ступање уговора на снагу за депоновање утврђе-
ног броја инструмената о приступању или ратификацији. Штавише, извес-
ни уговори предвиђају приступање као једини начин изражавања пристан-
ка на обавезивање.1228
Приступање се, у начелу, може извршити двостраним и једностра-
ним актом. Код приступања у форми двостраног акта ради се, у ствари, о
склапању споразума о приступању. Овај начин је данас изобичајен, тако да
Конвенција утврђује да се приступање врши једностраним актом.
Мишљења су подељена у односу на питање да ли држава, по општем
међународном праву, има право да приступи свеопштим мултилатералним
уговорима. Исправно је схватање да ова врста уговора треба да буде отво-
рена за приступање свакој држави. Разлог лежи у чињеници да свеопшти
мултилатерални уговори представљају инструментални облик изражавања
воље међународне заједнице као целине, те да, стога, могућност присту-
пања не сме бити предмет нагодбе између уговорница. Ако свеопшти мул-
тилатерални уговор може конституисати објективно правно правило, као
што је норма ius cogensа, онда је неприхватљиво приступање таквим уго-
ворима третирати као ствар самих изворних уговорница. Штавише, право
приступања ваља признати и код обичних вишестраних уговора који су
објективно подобни да прерасту у извор општег међународног права.
4.6. Размена инструмената који сачињавају уговор. Тенденција ка уп-
рошћавању поступка закључења уговора нашла је свој израз и у уговорима
који се склапају разменом нота, писама и сличних инструмената. Помену-
ти инструменти узети in corpo^ сачињавају уговор. Са становишта технике
уговор се склапа тако што једна држава упућује другој ноту или писмо у
којој предлаже текст будућег уговора, а друга страна прихвата текст и о
томе нотом или писмом обавештава државу која је ноту или писмо упути-
ла. Ствар се компликује ако друга држава не прихвата текст у потпуности
већ делимично, тако што предлаже другачији текст у делу који не прихва-
та. У том случају текст уговора се установљава изналажењем понуда које су
прихваћене и њихових састављањем у једну целину.
Конвенција предвиђа да: „Пристанак држава да буду везане уговором
који сачињавају међусобно размењени инструменти изражава се овом раз-
меном: а) ако инструменти предвиђају да ће њихова размена имати ово
дејство; б) ако се на други начин утврди да су се ове државе договориле да
ће размена инструмената имати ово дејство.“1229
1228 Сама Конвенција о уговорном праву нпр. у члану 81/1 предвиђа као услов ступања на
снагу депоновање 35 инструмената о ратификацији или приступању. Конвенција о при-
вилегијама и имунитетима специјализованих агенција (1947). Ревидирани генерални акт о
мирном решавању спорова (1949). Конвенција о привилегијама имунитетима УН (1949).
У погледу момента ступања на снагу уговора закљученог разменом

нота важи опште правило о диспозицији странака. У пракси се често у
текст нота уноси клаузула „одмах“ и у том случају уговор ступа на снагу
моментом размене нота. Ако је датум размене нота различит, релевантан је
датум последње ноте.
Захваљујући једноставном поступку уговори који се склапају разме-
ном нота су нашли широку примену у пракси. Према неким истраживањи-
ма готово 1/4 уговора регистрованих у Секретаријату ОУН закључена је на
овај начин.
5. РЕГИСТРОВАЊЕ И ДЕПОНОВАЊЕ УГОВОРА

5.1. Историјски корени. У периоду када је закључивање уговора било
искључива прерогатива владара, регистрација међународних уговора је
свој значај и смисао исцрпљивала у границама унутрашњег права. Посред-
ством регистрације уговора у националним парламентима и судовима вр-
шена је, у ствари, промулгација уговора са циљем да се државни органи
и субјекти у унутрашњем поретку упознају са садржајем уговора који је
владар закључио у име државе. Према томе, радило се о установи унутра-
шњих права која је индиректно могла попримити међународни карактер, и
то тако што се обавеза регистрације уговора уносила у текст уговора (нпр.
члан 39. Утрехтског уговора о миру од 1714. између Шпаније и Холандије).
Регистрација израста у установу међународног јавног права након Пр-
вог светског рата као правнотехнички одговор на политичке захтева за
укидањем тајне дипломатије у којој су многи напредни умови и покрети
тога доба видели узрок ратова и друштвене нестабилности. Прве поли-
тичке кораке од непосредног интереса за формулисање правних правила
о регистрацији предузели су совјетска влада новембра 1917. објавивши
у листовима „Правда“ и „Известија“ тајне уговоре које је царска влада
закључила пре и у току Првог светског рата и амерички председник Вил-
сон у чијем програму светског мира, захтев за јавном дипломатијом фигу-
рира на првом месту.
5.2. Регистрација по Пакту Друштва народа. Пакт Друштва народа
је први међународни инструмент у коме је регистрација међународних уго-
вора подигнута на ниво правне норме. Члан 18. Пакта је утврђивао: „Сва-
ки уговор или обавеза који убудуће закључи једна чланица Друштва наро-
да мора одмах бити регистрован код Секретаријата и он ће га објавити чим
то буде могуће. Ниједан од ових уговора или међународних обавеза неће
бити пуноважан пре него што буде регистрован.“
Императивна формулација члана 18. уноси једну готово револуцио-
нарну новину у традиционално уговорно право које је уговор сматрало за
тајну између држава које су га закључиле. Регистрација се квалификује као
један од услова за пуноважност, конститутивни елеменат уговора. Обаве-
за регистрације је, у светлости решења установљеног чланом 18., обавеза
erga omnes, тј. она је постављена на ниво обавезе држава уговорница пре-
ма свим осталим чланицама Пакта и самој организацији. Међутим, извор-

но, граматичко значење члана 18. Пакта није нашло претераног одјека ни
у доктрини ни у пракси. Доктрина је дала низ тумачења домашаја члана
18. којима је заједнички именитељ намера да се ублажи санкција непуно-
важности која би требало да погађа нерегистровани уговор. У том смислу,
најдаље иде тумачење судије Анцилотиа (Anzilotti) по коме је и нерегистро-
вани уговор правно обавезан, али се у случају спора странке не могу пози-
вати на такав уговор пред органима Друштва народа. Овако либерално ту-
мачење је удовољило неспремности држава да прихвате оштре санкције за
нерегистровање уговора, али није решило све проблеме. Да ли се немогућ-
ност позивања на нерегистровани уговор односила и на Стални суд међу-
народне правде? Из јуриспруденције Суда произлази негативан одговор. У
свом саветодавном мишљењу о Пољској поштанској служби у Данцигу,1230
Суд се ослонио на Варшавски споразум закључен између Пољске и слобод-
ног града Данцига 1931. године иако овај није био регистрован у Друштву
народа. Такође, Стални суд међународне правде је у пресуди у случају Мав-
ромматис (1924) оценио да је Лозански уговор и Протокол XII који је при-
додат том уговору – на снази, иако ниједан од ових инструмената није био
регистрован.1231
5.3. Регистрација по Повељи УН. У оквиру УН регистрација и обја-
вљивање су регулисани чланом 102. Повеље и Правилником о примени
члана 102. који је усвојен Резолуцијом Генералне скупштине УН 96. (1) од
14. децембра 1946. године и измењен у неколико наврата. Члан 102. Повеље
предвиђа: „1. Сваки уговор и сваки међународни споразум који закључи
неки члан УН после ступања на снагу ове повеље биће што је могуће пре
регистрован и објављен од стране Секретаријата; 2. Ниједна страна уго-
ворница из таквог уговора или међународног споразума који није регис-
трован сагласно одредбама става 1. овог члана неће моћи да се позове на
тај уговорни споразум ни пред једним органом Уједињених нација.“
Како произлази из формулације наведеног члана региструје се „сваки
уговор и сваки међународни споразум“, уз два основна ограничења. Прво
ограничење је ratione personae и огледа се у томе што се обавеза регистра-
ције протеже само на оне уговоре и споразуме које закључи чланица УН
било са другом чланицом или нечланицом. Но, како санкција за нере-
гистрацију погађа сваку страну уговорницу, без обзира да ли је чланица
УН, ово ограничење не треба тумачити као забрану регистрације уговора
од стране нечланица. Нечланицама се не може одрећи право добровољне
регистрације, посебно ако имамо у виду правнополитички смисао регис-
трације. У пракси нечланице то и чине, с тим што се у тим ситуацијама
примењује посебна правна техника. За разлику од уговора и међународних
споразума које чланице закључују међусобно или са нечланицама, угово-
ри нечланица се не „региструју“ него класирају и уводе у посебан списак.
1230 P.C.I.J. Publications, Ser B, No. 11.
1231 P.C.I.J. Publications, Ser, A, No. 33.
Друго ограничење је ratione temporis – регистрацији подлежу само они

уговори који су закључени након ступања на снагу Повеље УН. Изузетке
представљају уговори и међународни споразуми које достави неки члан
УН, ако нису били унети у Збирку уговора Друштва народа и уговори
и међународни споразуми закључени и пре ступања на снагу Повеље од
стране држава које нису чланице УН.
Уговори и међународни споразуми се региструју на два начина: под-
ношењем уговора на регистрацију од стране уговорнице или депозитара
уговора и ex officio од стране ОУН. Конкретни уговор подноси на регистра-
цију било која страна уговорница. Ако подношење изврши једна уговор-
ница остале уговорнице се ослобађају одговарајуће обавезе. У случају ви-
шестраних уговора сматра се да је функција депозитара да, између осталог,
поднесе уговор на регистрацију. Ствар се компликује уколико је депозитар
уговора сама Организација УН, а да при том није страна уговорница. У
одсуству изричите уговорне одредбе Организација УН у том случају не би
могла прибећи регистрацији уговора ex officio. Секретаријат по службеној
дужности региструје уговоре и споразуме код којих је сама Организација
страна уговорница и кад потписници уговора или споразума овласте Ор-
ганизацију да изврши регистрацију.
Уговори и међународни споразуми се региструју у Секретаријату УН.
Улога Секретаријата у поступку регистрације и објављивања уговора је
строго техничке природе. Секретаријат се том приликом не упушта у оце-
ну природе уговора, статуса уговорница, ваљаности уговора и слична пи-
тања. Уношење уговора или споразума у регистар се не може схватити као
конвалидација неважећег уговора нити се може конкретном инструменту
дати карактер међународног уговора ако тај статус већ не поседује као што
се ни уговорници не може дати статус који иначе нема. Сходно Правилни-
ку регистровани уговори се уносе у Регистар који се води на пет службе-
них језика. Регистровани уговори се објављују у посебним збиркама (Treaty
Series; Recueil des Traites) на оригиналном језику или језицима инструмена-
та и садрже превод на енглески или француски језик.
Повеља се определила за блажу санкцију у случају нерегистровања
уговора и међународног споразума. Санкција се састоји у немогућности
да се страна уговорница позове на нерегистровани уговор у случају спора
пред органима УН. Дакле, уговорнице се на такав уговор могу позивати
пред телом или судом који је ван структуре УН, нпр. Сталним арбитраж-
ним судом. Практичан учинак овог изузетка је минималан с обзиром да
заснивање надлежности пред судовима претпоставља сагласност воља уго-
ворница. Такође, одредба става 2. не спречава сам орган Организације да
примени нерегистровани уговор иако се уговорнице не могу на њега по-
зивати. Постоји и схватање да нерегистровани уговор не може бити при-
мењен од стране било ког органа УН.1232
Конвенција о уговорном праву предвиђа у члану 80. (Регистровање и
објављивање уговора): „1. После њиховог ступања на снагу, уговори се до-
1232 Brandon, D., „The validity of non-registered treaties“, BYIL, 1952, стр. 186–204.
стављају Секретаријату Уједињених нација ради регистровања или класи-

рања и уписивања у списак, већ према случају, као и ради објављивања“.
Решење члана 80. креће се у оквирима које у односу на регистрацију по-
ставља Повеља УН с том разликом што наглашава регистрацију у ОУН као
централни систем регистрације и објављивања уговора. Отуда се у члану
expressis verbis наводи и класирање и уписивања уговора, тј. техника која
се примењује на уговоре које закључе нечланице. Конвенција је појаснила
обавезу регистрације код вишестраних уговора одредбом става 2, по коме
именовање депозитара представља у исто време овлашћење за регистра-
цију уговора.
5.4. Депоновање уговора – дужности депозитара. Примена вишестра-
них уговора подразумева читав сплет процедуралних, међусобно повеза-
них поступака и радњи. Како се ти поступци и радње имају обављати у
току времена важења уговора, уобичајило се да се поверавају једном субјек-
ту. Тај субјект се назив депозитар уговора. Одређује се, по правилу, самим
уговором. Ако се ради о уговору закљученом у међународној организацији
или на некој дипломатској конференцији под окриљем међународне орга-
низације депозитар је обично административни орган организације (у УН
по праву, генерални секретар). У осталим случајевима депозитар је обично
надлежни орган државе домаћина конференције на којој је међународни
уговор закључен. Но, не мора нужно да постоји поклапање својстава до-
маћина конференције и депозитара. Конференција о дипломатским односи-
ма закључена у Бечу 1961. предвидела је да се оригинални текст привреме-
но депонује код Савезног министарства иностраних послова у Бечу, док је
дужност депозитара поверена генералном секретару УН.
У функцији депозитара стичу се репрезентативни и оперативни ка-
рактер. Репрезентативни карактер функције депозитара се изражава у
томе што се депозитар одређује од стране држава које су узеле учешћа у
преговорима ради обављања радњи у име свих потписница уговора. Функ-
ција депозитара је у исто време и оперативног карактера будући да му се
у надлежност ставља серија процедуралних задатака без којих је тешко и
замислити нормалан живот вишестраног уговора. Функција депозитара је
међународне природе, па је, због тога, депозитар дужан да дела објективно
и непристрасно. То је посебно значајно када се у лицу државе или међуна-
родне организације стичу својства депозитара и уговорнице. У том случају
држава може заступати своје интересе само када наступа као страна уго-
ворница. Конвенција дефинише функције депозитара у члану 76–79. С об-
зиром на специфичност сваког појединог вишестраног уговора Конвенција
функције депозитара регулише у форми резидуалног правила, тј. правила
које се примењује у случају ако уговор другачије не одређује или уколико
се уговорнице о томе нису другачије споразумеле. Те функције обухватају,
мада се не исцрпљују, следеће функције: 1. чување текстова оригинала и
пуномоћја која су предата; 2. припремање оверених копија оригиналног
текста на другим језицима и њихово достављање странама уговорницама
и државама које имају право да то постану; 3. примање свих потписа уго-

вора, примање и чување свих инструмената, нотификација и саопштења
у вези са уговором; 4. испитивање да ли су потпис, инструмент, нотифи-
кација или саопштење дато у вези са уговором у одговарајућој форми; 5.
обавештавање страна уговорница и држава које имају право да то постану
о актима, нотификацијама и саопштењима у вези са уговором; 6. обезбеђи-
вање регистровања уговора.
Иако процедуралне природе, функције депозитара могу у извесним
случајевима попримити и деликатна политичка обележја. То је нарочито
могуће код функција означених под 2. и 5. у делу који се тиче држава које
имају право да постану уговорнице. Наиме, поставља се питање како де-
позитар треба да се односи према инструментима које подносе ентитети
непризнати од стране свих страна уговорница? Из праксе несумњиво про-
истиче да депозитар нема на располагању објективне критеријуме за оцену
карактера таквих ентитета. Генерални секретар УН је истакао да не жели
по сопственој иницијативи да улази у контроверзне политичке дилеме да
ли је одређени ентитет држава или не, јер то излази из његових компетен-
ција.1233 Да би се избегли неспоразуми такве врсте, понекад се уговором
одређује више депозитара као код Уговора о забрани нуклеарних експе-
римената (1963). На тај начин се ниједан депозитар не може наћи у ситу-
ацији да се бави ентитетом којег не признаје, док сви ентитети, с обзиром
на претпостављену разлику у ставу депозитара према њима, могу присту-
пити уговору. Процедурални карактер функције депозитара испољава се
и у томе што испитујући да ли је потпис, инструмент, нотификација и са-
општење дато у одговарајућој форми, депозитар није овлашћен да доноси
одлуку, тј. да наступа у својству арбитра, већ само да на формалну непра-
вилност скрене пажњу уговорници или надлежном органу заинтересоване
6. ПРИМЕНА МЕЂУНАРОДНИХ УГОВОРА

6.1. Садржинска примена уговора
– резерве уз међународне уговоре
6.1.1. Појам и природа резерви
Конвенција о уговорном праву (1969) даје широку дефиницију резервв
као „једностране изјаве, без обзира како је састављена или названа, коју
даје држава приликом потписивања, ратификовања, прихватања или одо-
бравања уговора или приликом приступања том уговору којим жели да ис-
кључи или измени правно дејство неких одредаба уговора у погледу њихо-
ве примене на ту државу“.1234
1233 Doc. A/PV, 1258, стр. 9.
1234 (Члан 1(д) Конвенције) Симетричну одредбу садржи и Конвенција о праву уговора између
држава и међународних организација или између међународних организација (1986).
Конститутивни елементи овако схваћенe резервe су:

а) резервa je једнострата изјавa државе или међународне организације
која намерава да се обавеже уговором без обзира како се формално нази-
ва. Неретко државе своје једностране изјаве називају „декларацијама“, „ин-
терпретативним декларацијама“ и сл., мада су, по свом супституцијалном
значењу, резерве;1235
б) резерве се дају пре или у моменту обавезивања уговором. Држава
или међународна организација не може ставити резерву на уговор којим
се већ обавезала;
в) објекат резерве су поједине одредбе или одредба уговора, тако да
их можемо одредити као правне инструменте који опредељују садржинску
примену уговора. Дају се, по правилу, на одредбе вишестраног уговора, и
Очигледно је да резерве растачу интегритет уговора, конституишући
два или више ефективних правних режима унутар режима установљеног
самим уговором. У корист резерви иде, међутим, потреба да се, макар и
по цену парцијалне примене уговора, прошири круг уговорница поготово
општих вишестраних уговора.
Као што је истакла Комисија УН за међународно право, данас када
„број држава преговарача може ићи до стотине држава са веома различи-
тим културним, економским и политичким условима, изгледа нужно пре-
тпоставити да овлашћење давања резерви без ризика потпуног искључења
приговором на резерву од једне или чак неколико држава може бити фак-
тор унапређења ширег прихватања мултилатералних уговора“.1236
6.1.2. Еволуција правила о резервама

У конструкцији правила о резервама фундаментално је питање обима
у коме је пристанак заинтересованих уговорница релевантан за пуноваж-
ност резерве.
У том смислу разликују се два система резерви: систем једногласности
и флексибилни систем.
Систем једногласности, који је преовлађивао до доношења Конвенције
о уговорном праву, тражио је сагласност свих заинтересованих држава
за пуноважност резерве. Интегритет уговора је искључива вредност коју
овај систем штити. Строго гледано, у систему једногласности резерве су
понајпре основ за закључење новог уговора између државе резервaнта и
заинтересованих држава или амандирање уговора.
Основе тзв. флексибилног система поставио је Међународни суд прав-
де у саветодавном мишљењу о допуштености резерви на Конвенцију о
спречавању и кажњавању злочина геноцида. Одговарајући на основно пи-
тање које му је упутила Генерална скупштина УН новембра 1950 – Да ли
1235 Case concerning Legality of use of Force (FR Yugoslavia V. USA), Request for Indication of Pro-
visional Measures, Order, 2 june 1999, Dissenting opinion of judge Kreća.
1236 Yearbook of the International Law Commission, 1966, II, p. 206.
се може сматрати уговорницом Конвенције о геноциду она држава на чију

су резерву неке уговорнице ставиле приговор и какво је дејство те резер-
ве? Суд је, између осталог, нашао да „ниједна држава не може бити везана
резервом неке друге стране уговорнице уколико она на то не да своју са-
гласност. Свака држава је слободна да одлучи, уколико се ње тиче, да ли је
држава која је ставила резерву странa уговорница или не, водећи рачуна о
сагласности резерви са предметом и циљем Конвенције“.1237
Конвенција о уговорном праву разрађује тзв. флексибилни систем и
установљава конкретна правила о прихватању резерви и њиховом прав-
ном дејству.
Опште је правило да је стављање резерви допуштено изузев у три случаја:
а) кад је резерва изричито забрањена уговором;
б) када је резерва прећутно забрањена уговором, тј. када уговор пред-
виђа могућност стављања одређених резерви, онда се остале резерве сма-
трају забрањеним, и
в) када је резерва неспојива са предметом и циљем уговора. Да ли је ре-
зерва спојива са предметом и циљем уговора одређује се у сваком конкрет-
ном случају. Има мишљења, понешто натегнутих, да су резерве на угово-
ре о људским правима, по дефиницији, несагласне са предметом и циљем
уговора. Исправније је рећи да су резерве на било који уговор који садржи
норме ius cogens-a – несагласне са предметом и циљем уговора и, штавише,
ништаве.
Ако је резерва изричито допуштена уговором, сагласност уговорница
није, по правилу, потребна, јер је дата унапред. Ефективна је ipso facto, у
моменту када се стави на одредбу уговора.
Правила Конвенције су резидуалне природе и примењују се кад уговор
ћути о могућности стављања рерзеви на његове одредбе, а конкретна ре-
зерва је неспојива са предметом и циљем уговора.
Три су посебна правила Конвенције о прихватању резерви:
а) ако услед ограниченог броја државе које су учествовале у прегово-
рима, као и предмета и циља уговора, произилази да је примена уговора у
целини између чланица битан услов пристанка сваке од њих да буде везана
уговором, резерву треба да прихвате све државе;1238
б) ако је уговор уставни акт међународне организације резерва, ако
другачије није одлучено, треба да буде прихваћена од надлежног органа
организације;1239 и,
в) у осталим случајевима, прихватање резерве од стране неке друге др-
жаве има за последицу да држава која је ставила резерву постане страна
уговорница у односу на ту другу државу од момента прихватања резер-
1237 ICJ, Report 1951, p. 24.

ве.1240 Приговор који друга држава уговорница стави на резерву не спре-

чава да уговор ступи на снагу између државе која је ставила приговор и
државе подносиоца резерве, изузев ако држава која је ставила приговор
није изразила супротну намеру.1241
Дакле, решење усвојено Конвенцијом је комбинација два, иначе, су-
простављена система резерви. Док је у случају под (а) прихваћен систем
једногласности, у случају под (в) важећи је принцип реципроцитета у од-
носу државе-резерванта и друге уговорнице vis-a-vis резерве сагласне са
предметом и циљем уговора формулисан од стране Међународног суда
правде у саветодавност мишљења о допуштености резерви на Конвен-
цију о геноциду. Случај под (б) је специфичне природе – пленарни орган
међународне организације који је, по правилу, надлежни орган органи-
зације и у случају резерве на уставни акт организације, одлуке доноси на
већинском принципу. У томе је конкретно правило ближе флексибилном
систему, а у погледу дејства већински донете одлуке поклапа се са прин-
ципом једногласности.
Што се правног дејства резерви тиче, релевантна су следећа правила:
а) резерва мења за државу коју је ставила резерву у њеним односима са
уговорницом која је резерву прихватила одредбе уговора на који је резерва
стављена у мери предвиђеној резервом;1242
б) у једнакој мери мења одредбе уговора за уговорницу која је прихва-
тила резерву;1243
в) у односима између осталих уговорница важи уговор како је
закључен;1244
г) ако се држава која је ставила приговор на резерву није супростави-
ла ступању на снагу уговора између ње и државе која је ставила резерву,
одредбе уговора на које се резерва односи не примењују се у односима ове
две државе.1245
Резерва је формални, писмени акт, као и прихватање резерве и приго-
вор на резерву. Изузетак је једино прихватање резерве прећутним путем,
простим ћутањем.
Резерва, као и приговор на резерву, може бити повучена у сваком тре-
нутку, осим ако уговором није другачије одређено.
6.2. Временска примена међународних уговора. Проблем временског
важења међународних уговора своди се на два основна питања: од ког тре-
нутка се сматра да уговор важи и до ког тренутка уговор важи?
Важење уговора у вези је са ступањем уговора на снагу.
1240 Члан 20(4, а, в) Конвенције.
1241 Члан 20(4, b) Конвенције.
1242 Члан 21(1, a) Конвенције.
1243 Члан 21(1, b) Конвенције.
У погледу момента ступања уговора на снагу од суштинског утицаја

је диспозиција странака: члан 24. Конвенције утврђује да је то моменат
предвиђен самим уговором или споразумом странака које су учествовале у
преговорима. Ако странке пропусте да моменат ступања уговора на снагу
утврде уговорном одредбом или споразумом, важи резидуално правило да
уговор ступа на снагу у моменту када последња учесница у преговорима
изрази свој пристанак на обавезивање уговором.
Потоње правило се сматра општим правилом, дубоко укорењеним у
међународну праксу,1246 мада постоје и значајна одступања, нарочито, код
мултилатералних уговора. Одступања се испољавају у два правца. С једне
стране, уговорним одредбама установљава се период времена који дели
моменат изражавања пристанка на обавезивање од момента ступања на
снагу. Члан 29. Конвенције о територијалном мору и спољњем морском
појасу, рецимо, утврђује да ће Конвенција ступити на снагу тридесетог
дана од дана када се код генералног секретара Уједињених нација депонује
двадесет други инструмент о ратификацији или приступању. С друге стра-
не, често се предвиђа да уговор ступа на снагу када одређени број држава,
по правилу мањих од броја држава које су узеле учешће у преговорима,
изрази свој пристанак на обавезивање. Пактови о правима човека захте-
вају пристанак 35 држава, Конвенција о спречавању и кажњавању злочи-
на геноцида 20 држава, Конвенција о дипломатским односима 22 државе и
слично. Понекад се посебно тражи да свој пристанак дају државе чији се
уговорни статус сматра посебно значајним. На пример, Уговор о забрани
нуклеарних експеримената у атмосфери, космосу и под водом од 1963. мо-
менат ступања на снагу везује за ратификацију изворних страна уговорни-
ца: САД, СССР и Велике Британије.
У пракси се ова два вида одступања појављују кумулативно, и то тако
што се установљава да уговор ступа на снагу по протеку одређеног време-
на од момента када утврђени број држава изрази свој пристанак да буду
везане уговором.
Потреба остваривања хитне међународне сарадње је, у контексту ре-
лативне спорости класичног начина закључивања међународних уговора,
довела до конституисања установе привремене или провизорне примене
уговора. Уговор или део уговора примењује се привремено када се очекује
његово ступање на снагу: а) ако је тако одређено самим уговором и б) ако
су се странке које су учествовале у преговорима на неки други начин тако
споразумеле.
Опште је правило да уговори делују неретроактивно.1247 Конвенција
у члану 28. предвиђа да „уколико из уговора не проистиче друкчија наме-
ра или је на други начин установљена, одредба уговора не обавезује једну
страну уговорницу у погледу неке радње или чињенице која је претходила
датуму ступања на снагу тог уговора у односу на ту страну уговорницу или
ситуацију која је до тог тренутка престала да постоји“. Правило о неретро-
активности уговора несумњиво припада кругу правила општег међународ-
1246 Упореди: Case Concerning the Arbitral Award made by King of Spain on 23 December 1906, ICJ
Reports 1960, стр. 208–209.
1247 V. Ambatielos Case, Jurisdiction, ICJ Reports 1952, стр. 40–41.
ног права која трпе дерогацију. Будући да уговорнице слободно одређују

датум ступања уговора на снагу постоји могућност да предвиде ретроак-
тивно дејство дела уговора или уговора у целини и тако демонстрирају
примат своје воље над једним диспозитивним правилом. Ретроактивно
дејство уговора може бити установљено изричито или прећутно. У првом
случају у уговор се уносе специјалне клаузуле које предвиђају да ће се уго-
вор пошто ступи на снагу на неки начин односити и на прошле догађаје и
ситуације. Тако је Протокол о робној размени између Југославије и Дан-
ске од 16. октобра 1950. године предвидео да ступа на снагу потписивањем
са повратном снагом од 1. X 1950.1248 Прећутно установљење ретроакти-
вног дејства уговора заснива се у првом реду на самој природи уговора.
Неки уговори се, наиме, и закључују с циљем да регулишу већ настале си-
туације. Донети ex post facto они сами својом природом поседују поврат-
но или ретроактивно дејство. Стални суд међународне правде је у случају
Mavrommatis истакао да је Протокол XII, придодат Лозанском уговору о
миру, донет у циљу утврђивања услова под којима концесије дате од стране
отоманских власти треба да буду третиране од стране уговорница. С обзи-
ром на ту околност Суд подвлачи да „битно обележје Протокола јесте, да-
кле, да производи дејство на правне ситуације које датирају из једне епохе
која је претходила његовој егзистенцији“.1249
Поред појединачних изузетака заснованих на изричито или прећутно
израженој намери уговорница у међународном праву постоје и општи изу-
зеци од начела неретроактивности. У теорији се у том смислу наводе: оба-
веза државе да не уништи предмет уговора пре његовог ступања на снагу;
клаузуле о заснивању надлежности међународних судова у случају спора
између држава и неке прелазне и завршне одредбе уговора.1250
Обавезу држава да се уздрже од радњи које би могле довести до
уништења предмета и циља уговора пре његовог ступања на снагу не кон-
ституише изузетак од начела неретроактивности, већ представља обаве-
зу самосталне природе. Њен основ лежи у перемпторном правилу општег
међународног права, правилу које државама налаже да у целокупности
својих односа, па, дакле, и у уговорним односима поступају у складу са до-
бром вером.
Уговори које државе закључују у решавању спорова судским путем
често садрже резерву којом се из надлежности судова ratione temporis ис-
кључују спорови проистекли из прошлих чињеница или ситуација тј. оних
чињеница или ситуација које су настале пре него што је тај уговор ступио
на снагу.1251 Међународни судови овакву праксу тумаче у смислу да се, у
1248 За остале примере, в. Андраши J., op. cit., стр. 336; Briggs H, „Reflections on non-retroactivity
of treaties“, Revista espanola de derecho international, 1968 (XXI), Abril-Junio, стр. 320.
1249 P.C.I. J. Pblications, Ser, A, No. 2, стр. 33–34.
1250 Бартош наводи и случај ревификације или оживљавања уговора, тј. ако „уговор истекне
услед протека рока, па не буде обновљен на време, већ после ишчезавања странке кон-
статују да је продужен на нови период.“ Тада се врши оживљавање са ретроактивним
дејством. – Бартош, op. cit., стр. 422.
1251 Тако рецимо, уговор између Норвешке и Португалије од 26. јула 1930. предвиђа у члану 20
(1) да ће се његове одредбе примењивати само на оне спорове који настану након размене
ратификационих инструмената у односу на чињенице или ситуације које настану после
одсуству изричитих одредби, клаузуле о мирном решавању спорова имају

схватити тако да не лишавају суд надлежности у односу на све постојеће
спорове без обзира да ли су ти спорови произашли из ситуација које су
претходиле или следовале ступању на снагу уговора о решавању спорова
судским путем.1252 Ова пракса се наслања на разлику у погледу временског
домашаја материјалноправних и процесноправних одредби у међународном
поретку. Да је примена начела неретроактивности блажа када су у питању
процесноправне одредбе говори и дејство завршних и прелазних одредби
уговора. Одредбе уговора које се тичу аутентификације текста, утврђивања
пристанка државе да буду везане уговором, начина и датума ступања уго-
вора на снагу, резерви, функција депозитара и слично примењују се, сходно
члану 24.(4) Конвенције, од момента усвајања текста уговора. Ови случајеви
се могу узети као пример прећутне претпоставке уговорница да се ове од-
редбе примењују ретроактивно, будући да је њихова примена од тог момен-
та материјална претпоставка неопходна за ступање уговора на снагу.
Што се тиче питања до ког тренутка уговор важи, интерес правне
сигурности сугерише пресумпцију о ваљаности и трајању уговора до мо-
мента установљења правних чињеница којима Конвенција признаје статус
основа ништавости, престанка уговора, повлачења из уговора или његове
суспензије. Са становишта релевантности диспозиције странака ове прав-
не чињенице се могу поделити у две групе: једну чине правне чињенице
које се сматрају основима ништавости уговора и оне су исцрпљујућег, ли-
митативног карактера, док у другу групу улазе основи престанка уговора,
повлачења из уговора и суспензије уговора који нису лимитативног карак-
тера, тј. конкретни основи престанка уговора, повлачења из уговора и сус-
пензије утврђени Конвенцијом се могу допунити посебним основима из-
ричито утврђеним уговорним одредбама. У основе престанка и суспензије
уговора Конвенција није убројала сукцесију и избијање непријатељства.
При том је пошла од схватања да промена правне личности уговорнице
изражене у њеном нестанку као посебне међународне личности може бити
фактички узрок престанка билатералног уговора али да не представља са-
мостални правни основ престанка. Ноторна је чињеница да избијање не-
пријатељства има утицаја на практичну примену уговора као што покреће
и питање правних последица у односу на обавезе садржане у уговору. Но,
ценећи околност да је избијање непријатељства, по својој природи, абнор-
мално стање, непримерено духу и суштини позитивног међународног по-
ретка, Конвенција налази да правила која регулишу последице избијања
непријатељства не треба да уђу у corpus правила општег међународног
права. Из тога произлази да Конвенција имплицитно допушта могућност
да избијање непријатељства делује на трајање и дејство уговора, али из
правнополитичких разлога таква дејства не квалификује као самосталну
правну чињеницу. Формално гледано, овај случај би се могао подвести под
регулативу члана 73. по коме одредбе Конвенције не прејудицирају питања
тог датума. – Systematic survey of treaties for the pacific settlement of disputes 1928–1946. Сличне
одредбе садржи и низ других уговора о мирном решавању спорова – Ibidem, стр. 23–29.
1252 В. случај Mavrommatis, P.C.I. J. Publications, Ser. A, No. 2., стр. 35. Такође, у случају који се
тиче Северног Камеруна – I.C.J. Reports, 1963, стр. 47, 169.
која би се могла поставити у вези са уговором услед сукцесије, међунаро-

дне одговорности држава или избијања непријатељства између држава.
Према томе, могло би се закључити да у овом погледу остају на снази реле-
вантна правила обичајног права.
Временско важење уговора као инструмента није довољно јасно и пре-
цизно дефинисано у Конвенцији. То долази отуда што Конвенција не по-
влачи разлику између билатералних и мултилатералних уговора која је in
concreto од утицаја. Установљење основа ништавости или престанка код
билатералних уговора је једнако ништавости или престанку дејства била-
тералног уговора као инструмента односно правног акта. Код мултилате-
ралних уговора ситуација је квалитативно другачија. Постојање било ког
основа ништавости, са изузетком норме ius cogens-а, у овом случају нема,
по правилу, за последицу ништавост уговора као правног акта него само
ништавост пристанка државе чија је воља оптерећена маном пристанка, док
уговор наставља да делује између преосталих уговорница. Слично резоно-
вање се, mutatis mutandis, може применити на основе престанка уговора.
6.3. Интертемпорално право. У оквир питања временског важења
уговора улази и категорија тзв. интертемпоралног права. Обично се при-
мена ове категорије у међународном праву везује за арбитражну пресуду
у случају Las Palmas (1928). Конструкција интертемпоралног права почива
на две премисе: а) ваљаност конкретног уговора има бити цењен у светлу
права које је на снази у време закључења уговора; б) примена уговора тре-
ба да буде у складу са позитивним правилима међународног права. После-
дице примене концепције интертемпоралног права огледају се у престанку
ефективности права садржаних у уговору услед настанка нових правила
међународног права која служе као критеријум законитости у међународ-
ним односима. На пример, ако су две државе у XIX веку закључиле уговор
о трговини робљем са неограниченим роком трајања, права која вуку из
уговора престају у моменту конституисања правила општег међународног
права о забрани трговине робљем. Дејство концепције интертемпоралног
права не испољава се само у односу на даље трајање права и обавеза из
уговора, тј. не протеже се ab initio на сам уговор. Другим речима, ова кон-
цепција повлачи разлику између стварања и трајања уговорних права –
између важења уговорних права и обавеза и важења уговора као правног
акта – и по томе се разликује од ретроактивног дејства правних правила.
Правило о интертемпоралном праву није изричито формулисано у
Конвенцији. Међутим, изражено је у чистом виду у правилу које регулише
последице престанка уговора у случају престанка уговора услед сукоба са
новонасталом нормом општег међународног права ius cogens-а са којом већ
закључени уговор није сагласан: „а) ослобађа странке обавезе да наставе
са извршавањем уговора; б) не штети никаквим правима, обавезама или
правним ситуацијама које су настале извршавањем уговора пре његовог
настанка; међутим, та права, обавезе или ситуације могу се одржати само
ако њихово одржавање само по себи није у сукобу са новом перемпторном
нормом општег међународног права“.1253
6.4. Територијална примена уговора. Са становишта територијалне

примене уговори се могу поделити у три групе:
а) уговори код којих се питање територијалног домашаја не поставља.
То су уговори који ангажују државу као политичку јединку, правну лич-
ност у смислу међународног права (нпр. уговор о решавању спорова суд-
ским путем, уговор о установљењу међународне организације и сл.);
б) уговори који су, по свом предмету регулисања, ограниченог тери-
торијалног домашаја. У ову групу би спадали уговори попут оних о пог-
раничном промету, о статусу појединих географских целина (Арктик или
Антарктик или, рецимо, Уговор којим се признаје суверенитет Норвешке
над Шпицбергом од 1920);
в) уговори чију примену одликује територијална димензија.
Проблеми настају ако се из садржаја уговора не може извући поуздан
закључак о намери уговорница.1254 Практичну тежину ових проблема на-
гласили су догађаји после Другог светског рата поводом тзв. колонијалних
клаузула. Под колонијалном клаузулом се подразумева одредба којом се
регулише примена уговора у односу на несамоуправне територије,1255 тако
што се овом клаузулом примена уговора може протегнути на колонију или
се колоније могу искључити од примене уговора.
На пример, члан 15. Конвенције о борби против дискриминације на пољу наставе
предвиђа да „државе уговорнице признају да је уговор применљив не само на њихово ма-
тично подручје, него, такође на сва несамоуправна подручја, подручја под старатељством,
колоније и остала подручја за која оне воде спољне послове ...“ Насупрот овом примеру
Споразум о привременој примени пројеката међународних царинских конвенција од 1949.
године утврђује да: „1. потписивање или приступање овом споразуму, без супротне изјаве
приликом потписивања или приступања сматраће се да се односи само на територију ме-
трополе владе уговорнице.“ (члан 11. Конвенције).
Доктрина је подељена око питања да ли у одсуству колонијалне клаузу-
ле уговор може бити примењен само на територији метрополе или и на не-
самоуправним територијама. По једном схватању,1256 коме нагиње енглеска
пракса, у одсуству јасних ограничења о примени уговора само на одређе-
но географско подручје, важи претпоставка да се уговор примењује како
на територији метрополе тако и на несамоуправним територијама. Друго
схватање почива на супротној премиси – уговор који метропола закљу-
чи не ствара правни режим у односу на њене колоније изузев у хипотези
да се предмет уговора тиче искључиво колонија.1257 По трећем схватању,
приликом утврђивања да ли се уговор протеже и на зависне територије од
суштинског значаја је намера уговорница коју ваља истраживати од слу-
чаја до случаја.1258
1254 „Fiore’s Draft From Fiore’s International Law Codified“, 1918, AJIL 1935, vol. 29, Supplement,
стр. 1212; Rousseau, Ch., Droit international public, 1953, стр. 44 и даље.
1255 Јовановић Б., „Колонијална клаузула у послератним уговорима“, Архив 1/1952, стр. 88–102.
1256 Mc Nair, op. cit, стр. 116–117.
1257 Rousseau, Ch., Principes generaux du droit international public, 1944, стр. 381.
1258 Dahm, G., Volkerrecht, 1961, стр. 110.
Дејство уговора се може територијално ограничити и путем федералне

клаузуле. Под федералном клаузулом подразумева се уговорна одредба на
основу које се федеративна држава, као уговорна страна, ослобађа обавезе
да гарантује примену уговора на целој својој територији. Уношење феде-
ралних клаузула у уговоре правда се уставном немогућношћу федералних
органа да предузму законодавне мере које су неопходне да би се уговор
применио на територији федералне јединице. Стога се федералном клау-
зулом федерација само обавезује да, уз своје позитивно мишљење, упозна
са уговором надлежне органе федералне јединице (члан 41. (б) Конвенције
о статусу избеглица од 1951). Путем федералне клаузуле мире се, у ствари,
правна немогућност федералних органа да гарантују примену уговора на
целој територији са обавезом уговорнице да се понаша у складу са нормом
pacta sunt servanda.
Закључење уговора и њихова примена су два различита правна про-
цеса поверена различитим органима. Али, преузимајући међународне оба-
везе уговорне стране су обавезне да предузму мере како би обезбедиле из-
вршење уговорних обавеза. Међународно право не садржи правила, нити
предвиђа средства за усаглашавање међународних обавеза и унутрашњег
права, или примену уговора на унутрашњем плану. То питање улази у сфе-
ру уставног права и у зависности је од политичког система дате државе.
Многи уговори немају непосредног дејства на унутрашњем плану, нити
захтевају допунске мере у унутрашњим правним системима: нпр. уговори
којима се прецизирају и дефинишу правци будуће политике. Али, велики
број уговора, као што су, нпр. Пактови о правима човека или економски
уговори захтевају непосредну примену кроз унутрашње правне системе.
У простим или унитарним државама као што је, нпр. Француска, Ве-
лика Британија или Кина, где постоји само једно законодавно тело и једна
влада, питање примене не представља неки посебан проблем, јер влада која
улази у уговорне обавезе има и моћ да донесе прописе о примени уговора,
водећи, наравно, рачуна о уставним ограничењима.
Међутим, у федеративним државама где је законодавна моћ подеље-
на, где постоји паралелизам влада, ситуација је много сложенија. Са стано-
вишта правне технике, могућа су три решења: 1. да се савезним органима
повери искључива власт у вези преузимања и примене међународних уго-
вора, као што је случај у Индији, Аустралији, и слично, 2. да се савезним
органима повери преузимање међународних обавеза, уз резерву да феде-
ралне јединице дају своју сагласност пре ратификације, као што је случај
у нашој земљи, и 3. да се уз акт о ратификацији предвиди и додатан акт
којим се уводи у живот уговор, што је случај у Нигерији, Канади. Без обзи-
ра на правну технику на унутрашњем плану, уколико савезна влада, иначе
надлежна за преузимање међународних обавеза, не буде у стању да при-
мени уговор, или да принуди федералне јединице на примену, држава као
целина биће одговорна за сву штету која отуда евентуално произађе.
Конвенција полази од основне премисе да територијални домашај
уговора зависи од намере уговорница. Члан 26. формулише резидуално
правило на основу кога се уговор примењује на читавој територији неке
стране уговорнице уколико из уговора не произлази друкчија намера или

је на други начин установљена. Под територијом стране уговорнице се, у
смислу Конвенције, подразумевају елементи тродимензионалне концеп-
ције државне територије – копнена територија, територијалне воде и ваз-
душни простор. Конвенција не регулише ситуацију која настаје у случају
ако се државне границе промене у току извршења уговора (нпр. територија
уговорница се повећа). Имајући у виду одредбу члана 73. по којој одредбе
Конвенције не прејудицирају питања која би се могла поставити уговором
у вези са сукцесијом држава, чини нам се исправним тумачење да би се у
таквом случају имала применити релевантна правила о дејству сукцесије у
односу на међународне уговоре.
Поред наведених клаузула ограничења територијалне примене угово-
ра могу се заснивати и на друге начине – било изричито или прећутно.
Изричита ограничења могу се конституисати путем територијалних кла-
узула у самом уговору, декларацијом којом уговорница у моменту потпи-
сивања или ратификације ограничава територијални домашај уговора или
резервом о територијалном домашају уговора под условом да су такве ре-
зерве допуштене, да нису, на пример, супротне предмету и циљу уговора.
Прећутна ограничења могу произаћи, примера ради, из регионалног ка-
рактера уговора тј. када сама регионална природа уговора указује на наме-
ру уговорница да се територије ван региона искључе из примене уговорних
одредби, или када на такво тумачење упућује сам контекст (нпр. уговори о
пограничном промету).
Појам „читаве територије стране уговорнице“ на који се ослања ре-
шење члана 26. оставља отвореним питање тзв. екстратериторијалне при-
мене уговора тј. примене уговора на објектима који су, stricto sensu, ван
овако одређене територије државе али над којима држава врши извесна
права (зграде дипломатског и конзуларног представништва, бродови и ваз-
духоплови). С обзиром на обавезу свих органа државе да примењују уго-
воре, појам територије стране уговорнице би требало тумачити у смислу
простора над којим држава врши јурисдикцију.
6.5. Примена сукцесивних уговора који се односе на исти предмет.
Нагли пораст броја легислативних уговора може довести у условима једног
децентрализованог поретка, до конституисања конкурентних режима. Не
може се рећи да државе нису свесне актуелности овог проблема. О раз-
мерама те свести убедљиво сведоче бројне уговорне одредбе формулисане
са циљем да такве ситуације онемогуће или ублаже њихово деструктивно
дејство по стабилност уговорних односа.
Уопште узев, уговорне одредбе ове врсте могу се сврстати у две групе.
У прву групу улазе оне које регулишу однос уговора према ранијим
уговорима који се тичу истог предмета. У начелу, овде разликујемо две си-
туације: 1. када постоји подударност уговорних страна, тј. када су стране
уговорнице ранијег уговора закључиле касније уговор, и 2. када не постоји
подударност уговорних страна, тј. када је уговор закључио један део а не
све стране уговорнице ранијег уговора. У случају под 1. ствари су јасне –
стране уговорнице могу у свако доба изменити или укинути ранији уго-
вор. Другим речима, релевантно је правило lex posterior. Ако не постоји
подударност страна уговорница онда принцип релативног дејства уговора
аутоматски ограничава дејство каснијег уговора на стране које су га закљу-
чиле и не дира у права и обавезе уговорница по ранијем уговору.1259
Друга група одредби утврђује обавезе страна уговорницаpro futuro
и обично се састоје у обавези уговорница да не улазе у уговорне односе
који не би били сагласни са постојећим уговором. Оваква обавеза делује
само на поједине уговорнице или део уговорница, јер је ван сваког спора
да све стране уговорнице могу, на бази споразума, укинути ранији уго-
вор. Понекад је ова обавеза општег карактера и односи се на све уговоре,
како будуће тако и прошле. Одредбама те врсте прибегава се код уговора
који имају хијерархијски виши статус и који претендују да поставе темеље
укупног међународног поретка (члан 20. Пакта Друштва народа и члан
103. Повеље УН).
Основно питање које се поставља код несагласности (инкомпатибили-
тета) одредби сукцесивних уговора о истом предмету јесте ваљаност неса-
гласних одредби.
Теоријска схватања се разликују.
По једном схватању, правна последица несагласности огледа се у ништавости од-
редби каснијег уговора.1260 Ослонац се, неретко, тражи у јуриспруденцији Сталног суда
међународне правде. У случају Oscar Chinn судије Van Eysing и Schucking су, у издвојеним
мишљењима, заговарали ништавост Сенжерменске конвенције (1919) којом је известан
број уговорница Генералног акта закљученог у Берлину 1875. укинуо неке одредбе Акта.1261
Судије Negulesco и Nyholm су, такође у случају који се тицао надлежности Европске коми-
сије између Галца и Браиле (1927), истакли принцип ништавости одредби каснијег уговора
закљученог између дела уговорница ранијег уговора.
По другом схватању, ништавост, по правилу, не може бити санкција која погађа одред-
бе каснијег уговора закљученог између дела уговорница ранијег уговора већ и из разлога
што се inter se модификација уговора сматра допуштеном у међународном праву. Оштра
санкција ништавости се једино допушта у изузетним случајевима када ранији уговор кон-
ституише објективни правни режим (случај са Берлинским актом од 1885.) или када су од-
редбе ранијег уговора интегралног или међузависног карактера тако да је модификацију
немогуће извршити, а да се при том не повреде права осталих уговорница.
Решење несагласности одредби сукцесивних уговора ваља, по овом схватању, тражити
у принципу првенства или приоритета.1262
1259 Типичан пример овакве регулативе је члан XVI Конвенције о одговорности оператора
нуклеарних бродова (1962); „Ова конвенција ће заменити сваку међународну конвенцију
која је на снази или је отворена за потпис, ратификацију или приступање у тренутку када
ова конвенција буде отворена за потписивање, али само у обиму у коме су такве конвен-
ције у сукобу са овом; међутим, ништа у овом члану неће утицати на обавезе држава уго-
ворница према државама неуговорницама које проистичу из таквих међународних кон-
венција“. AJIL, 1963, vol. 57, стр. 275.
1260 Mc Nair, op. cit., 221; De Leuter, Droit international public positif, 1920, vol. 1, стр. 480. P.C.I.J.
Publications, Ser. A/B No. 63.
1261 Rousseau, J., Principes generaux de droit international public, 1944, I, 222; Waldock H., Second
Report on the Law of Treaties (Doc. A/CN 4/156, стр. 53–72).
1262 Члан 103. Повеље гласи: „У случају сукоба између обавеза чланова Уједињених нација пре-
ма овој Повељи и њихових обавеза према било којем другом међународном споразуму,
превагу ће имати њихове обавезе из ове Повеље“.
Конвенција прихвата принцип првенства или приоритета и формули-

ше га у серији правних правила која се примењују под резервом одредаба
члана 103. Повеље. Одредбе Конвенције су подвргнуте члану 103. Повеље
из очигледних разлога. Повеља ОУН представља уговор вишег типа, основ
општег међународног права у садашњем тренутку развоја међународне
заједнице. Без обзира на разлике у схватањима у погледу прецизне квали-
фикације последица сукоба било ког међународног споразума и Повеље,
извесно је да члан 103. у целини посматрано, установљава елементе хије-
рархије у нормативној структури међународног права тако што дели пра-
вила међународног права на она која изражавају више интересе и, стога, не
могу бити модификована споразумом дела уговорница (inter se) и правила
у чијем су корену појединачни интереси држава и која, стога, могу бити
модификована у одговарајућој процедури.1263 У том смислу, примена члана
103. је когентног карактера.
Под овом резервом у случају сукцесивних уговора који се примењују
на исти предмет важе следећа правила:
1) када уговор садржи одредбу по којој је подређен ранијем или кас-
нијем уговору или по којој га не треба сматрати сагласним с тим уговором,
одредбе тог другог уговора имаће предност (пример је члан 30. Конвенције
о отвореном мору 1958. који предвиђа да одредбе Конвенције не дирају у
конвенције или друге међународне споразуме, који су већ на снази у одно-
сима између држава уговорница тих конвенција или споразума);
2) када су све стране уговорнице ранијег уговора исто тако и стране
уговорнице каснијег уговора, а ранији уговор није престао услед закљу-
чења новог уговора нити је његова примена обустављена, ранији уговор ће
се примењивати само у мери у којој су његове одредбе у складу са одред-
бама каснијег уговора. Правило почива на претпоставци да је намера уго-
ворница да каснији уговор има превагу над ранијим тј. lex posterior derogat
lege priore;
3) када све стране уговорнице ранијег уговора нису стране уговорнице
и каснијег уговора важе два режима:
а) у односима између држава које су стране уговорнице оба уговора
примењују се одредбе ранијег уговора у мери у којој су у складу са одред-
бама каснијег уговора;
б) у односима између државе стране уговорнице оба уговора и државе
стране уговорнице само једног од ових уговора, њихова међусобна права и
обавезе регулишу се одредбама уговора у коме су обе државе стране угово-
рнице. За државу која је страна уговорница само једног уговора, други уговор
је res inter alios acta.
Једно од значајних питања у вези са применом изложених правила јесте
утврђивање критеријума на основу којих се одређује који је уговор „ка-
1263 Опширније о томе, Крећа M., „Quelques observations sur le probleme de la hierarchie des regles
de droit dans le droit international postif “, ЈРМП 1/1980, стр. 71–85.
снији“ односно „ранији“. Посебно с разлогом, што, зависно од начина изра-

жавања пристанка на обавезивање, могу настати велике разлике у погледу
временског периода потребног да би уговор ступио на снагу. Посебно су
ти периоди дуги за формалне уговоре. Стога се сматра да је релевантан мо-
менат усвајања текста уговора, а не његово ступање на снагу, јер усвајање
текста новог уговора изражава намеру да се створе нова уговорна правила.
Примена изложених правила је стриктно везана за материју уговорног
права тако да не дира у евентуалну одговорност која може настати за једну
државу закључењем или применом уговора чије су одредбе несагласне са
њеним обавезама према некој другој држави на основу другог уговора.
7. ОБАВЕЗНА СНАГА МЕЂУНАРОДНИХ УГОВОРА –

PACTA SUNT SERVANDA
Pacta sunt servandа је једно од темељних правила на којима почива уго-
ворно право. У Преамбули Конвенцији о уговорном праву (1969) стоји, из-
међу осталог, да су „принципи слободног пристанка и добре вере и прави-
ло pacta sunt servаnda универзално признати“.
Члан 26. Конвенције утврђује:“Сваки уговор на снази везује чланице
и оне треба да га савесно извршавају“. Аналогну одредбу садржи и Кон-
венција о праву уговора између држава и међународних организација или
између међународних организација (1986).
Правило pacta sunt servanda је старо колико и само међународно пра-
во. Мењала су се, углавном, схватања о основу обавезности правила.1264
Општа позиција правила у уговорном праву суштински се променила
након доношења Пакта Друштва народа и Повеље Уједињених нација као
правних аката који уводе елементе хијерархије у биће међународног права.
У класичном међународном праву, сазданом од диспозитивних прав-
них правила, које није познавало никаква објективна ограничења аутоно-
мије воље уговорница, pacta sunt servanda је играло посебну улогу.
Схватано је као објективно, надуговорно правило апсолутне правне
снаге.1265 Сагласност воља држава је, независно од свог предмета, произ-
водила правне последице захваљујући правилу pacta sunt servanda. Због
диспозитивности правних правила класичног међународног права, с једне
стране, и допуштености употребе силе у односима између држава, с дру-
ге, свака сагласност воља без обзира на свој предмет и начин како је по-
1264 MC Nair, The Law of Treaties, 1961, pp. 309–321; 493–505; Lukashuk, The Principle Pacta Sunt
Servanda and the Nature of Obligation under International Law, AJIL 1989, vol. 83, pp. 513–518;
Huland, Pacta Sunt Servanda: a Mediation, Vanderbilt Journal of International Law 1994, pp.
405–433).
1265 V: Anzilotti, Cours de droit international, I, 1929, traduit Gidel, pp. 43–44; У нашој теорији, Ђ.
Поповић, Међународно уговорно право, 1939, стр. 208. Престанак уговора се видео, као
ненормално стање, средство за ублажавање тешкоћа које произилазе из строгости правила
pacta sunt servanda – Ottelechano, De la Valeur obligatoire des traites internationaux, 1911, p. 119.
стигнута стварала је уговор. Свака сагласност воља држава представљала

је pacta која је подлегала обавези поштовања – sunt servanda. Тако је pacta
sunt servanda била сам основ крхке структуре уговорних односа између др-
жава, једино правило уговорног оправа које је дејствовало независно од
воље уговорница.
Ствари се мењају након доношења Пакта Друштва народа и Повеље
УН које, уносећи елементе хијерархије у међународно право,1266 стварају
основ за конструкцију норми ius cogens-a које, у домену уговорног права,
одређују законит предмет уговора.
Иако је правило pacta sunt servanda у позитивном међународном праву
когентне природе, његова примена је, у односу на класично међународно
право, ограничена. Оно се примењује само на уговоре који имају легалан
предмет. Дакле, у позитивном праву pacta није свака сагласност воља, већ
само она која је у сагласности са правилима ius cogens-a која се тичу пред-
мета уговора. У том смислу, Конвенција о уговорном праву утврђује да
„Сваки уговор на снази обавезује уговорнице...“ (подвукао М. К.).
Израз „уговор на снази“ у формулацији члана 26. Конвенције поседује,
уствари, двоструко значење – формално и супстанцијално.
У формалном смислу, израз подразумева испуњење формалних,
техничких услова за закључење уговора. Превасходно да је уговор ступио
на снагу било дефинитивно или привремено у складу са одредбама члано-
ва 24. и 25. Конвенције.
Супстанцијално значење израза „уговор на снази“ тиче се легалности
предмета уговора. Јер, уговор који је несагласан правилима ius cogens-a ап-
солутно је ништав (члан 53. Конвенције).
Pacta sunt servanda подразумева и савесно извршење међународних
уговора. Тако како је истакао Међународни суд правде, принцип добре
вере (bona fidae) чини интегрални део pacta sunt servanda.1267
Савесно извршавање уговора је правни стандард који се утврђује пре-
ма околностима конкретног случаја. Уговор се извршава како је стипули-
сано. Уколико нису утврђени рокови, уговор се, по правилу, извршава по
његовом ступању на снагу.1268 Несавесност при извршењу уговора квали-
фикује се као кршење уговора.1269 Правило pacta sunt servanda, снажно ос-
лоњено на добру веру уговорница, је правни институт идеалне природе у
правном поретку који, по правилу, не располаже ефикасним, принудним
средствима за извршење уговора. Због тога се у међународној пракси оду-
век прибегавало реалним средствима за обезбеђење извршења уговора
попут залоге, хипотеке, окупације територија, гаранције трећих држава и
сл.1270 Многа од ових средстава су изобичајена као супротна слову и духу
позитивног међународног права.
1266 (v. XXIII, 10.3.3.).

1267 Gabčikovo – Nagymaros Case, ICJ, Reports, 1997, paras. 114, 142).
1268 М. Бартош, III, стр. 391–392.
1269 V. XXIII, 11.3.4.
1270 В. Детаљније, М. Бартош, III, 395–398.
Данас се, најчешће, примењују принуда међународне организације1271

ius retentionis1272 те судска контрола извршења уговора.
8. ДЕЈСТВО УГОВОРА У ОДНОСУ НА ТРЕЋЕ

8.1. Општа правила
Под „трећим“ или „трећим странама“ подразумевају се државе или
међународне организације које нису уговорнице конкретног уговора.
Опште правило у погледу трећих Конвенција о уговорном праву (1969)
и Конвенција о уговорима које склапају државе и међународне организације
или међународне организације међусобно (1986) одређују на следећи начин:
„Уговор не ствара ни обавезе ни права за трећу државу или међуна-
родну организацију без њеног пристанка“.1273
Правило, широко подржано у пракси међународних судова,1274 почива
на два извора:
а) правилу иманентном уговорном праву још од римског права – pacta
tertiis nec nocent nec prosunt. Реч је, уствари, о правилу утемељеном на прин-
ципу добре вере које превазилази домен уговорног права. Изражено је, ре-
цимо, и у одредби члана 59. Статута Међународног суда правде по коме пре-
суда везује само странке у спору,1275
б) суверенитету и независности држава, те субјективитету међународ-
них организација.
Правило трпи два изузетка у форми уговора на штету трећих (in
detrimentum tertii) и уговора у корист трећих (in favorem tertii).
Правило је да уговор може конституисати обавезу у односу на трећу
државу или међународну организацију ако се стекну два услова:
а) да уговорнице имају намеру да одредбом уговора установе обавезу
за трећу државу или међународну организацију, и
б) да трећа држава или међународна организација у формалном, пис-
меном облику изрази свој пристанак.1276 Конвенција о уговорима међуна-
родних организација предвиђа да се давање пристанка у име треће органи-
зације регулише правилима те организације.
Чињеница да се пристанак треће државе или организације даје у пи-
сменом облику, допушта тумачење да обавезу у односу на трећу државу
или организацију не ствара иницијални уговор већ колатерални споразум
између треће државе или организације и уговорница иницијалог уговора.
1271 Рецимо, чланице МОР-а могу предузимати економске мере против чланице која не ис-
пуњава обавезе из конвенција МОР-а.
1272 Правилo да поверилац може задржати добра дужника до којих је дошао на законит начин,
нпр. одлуком домаћег суда.
1273 Члан 34. ове Конвенције.
1274 V. YILC 1966, II, paras. 2–5.
1275 V. Frontier Dispute Case, ICJ Reports 1986, p. 578, para 47.
1276 Члан 35. Конвенција.
У случају пристанка треће државе или међународне организације, ова

обавеза се може укинути или изменити само уз пристанак изворних уго-
ворница и треће државе или организације.1277
Код уговора у корист трећих, услов пристанка је либералније поста-
вљен. Да би се, наиме, уговором установило право у односу на трећу држа-
ву или организацију, траже се два услова:
1) да уговорнице имају намеру да одредбом уговора створе неко право
за трећу државу или организацију,1278 и,
2) пристанак треће државе или организације сматра се датим док не
постоји доказ о супротном. Уговор може предвидети и другачије решење.
Трећа држава или међународна организација је дужна да се у оствари-
вању права утврђеног уговором придржава услова предвиђених уговором
или установљених према његовим одредбама.1279
Неки аутори као пример уговора наводе клаузулу најповлашћеније нације, под којом
се подразумева одредба у уговору која уговорницама гарантује да ће свака уговорница ужи-
вати у другој или другим уговорницама оно што је дато или буде дато ма којој држави.1280
Оваквом схватању се оправдано приговара да не представља одступање од принципа ре-
лативног дејства уговора, будући да држава која даје право или повластице има уговор и
са трећом државом који садржи клаузулу најповлашћеније нације. Дакле, у овом случају
постоји уговор са трећом државом, с тим што је његова садржина варијабилна јер се од-
ређује садржином других уговора или пак једностраних аката једне од уговорница.
8.2. Изузеци од принципа релативног дејства уговора

У међународном праву уговори имају двоструку функцију. С једне
стране, највећи број уговора ствара субјективна права уговорница попут
уговора у унутрашњем правном поретку. С друге стране, међутим, неки
уговори у децентрализованом и аутономном поретку могу конституисати
објективна правна правила која делују erga omnes. То су свеопшти више-
струки уговори који заједно са универзалним обичајним правилима, пред-
стављају изворе објективног међународног права.
Уколико свеопшти мултилатерални уговори садрже правила ius cogens-
a онда у том делу стварају права и обавезе за све субјекте међународног
права. То јасно произилази из две чињенице:
а) да норме ius cogens-a поседују перемпторни, апсолутно обавезан ка-
рактер, тј. да везују све субјекте међународног права,
б) да норме ius cogens-a као израз воље међународне заједнице као цели-
не не морају бити прихваћене од стране свих држава. Довољно је ако су као
такве прихваћене од велике већине држава. То подразумева, како је истакла
Редакциона комисија на Конференцији о уговорном праву, да уколико „јед-
на држава изоловано одбије да призна перемпторни карактер правила, или
уколико ту државу подржи мали број држава, прихватање и признавање
1277 Члан 37(1) Конвенција.
1278 Члан 36. обе Конвенције.
1279 Члан 36(2) Конвенција.
1280 М. Бартош, op. cit., стр. 318–319, фус. 2
перемторног карактера правила од стране међународне заједнице као це-

лине не би било доведено у питање“.1281 Другим речима, норме ius cogens-a
стварају права или конституишу обавезе и у односу на државе које нису
признавале њихов когентни карактер.
Овакво дејство уговора који садрже когентне норме потврђује и Ко-
мисија за међународно право УН. У коментару члана 53 конвенције; Ко-
мисија, између осталог истиче да ће се модификација правила ius cogens-a
вршити највероватније путем свеопштег мултилатералног уговора.1282
9. ТУМАЧЕЊЕ МЕЂУНАРОДНИХ УГОВОРА

9.1. Појам и циљ тумачења. Тумачење међународних уговора предста-
вља интелектуални поступак који се састоји у утврђивању смисла поједи-
них уговорних одредби или уговора у целини и то тако што се осветљавају
нејасне и вишезначне тачке уговора. Из овакве дефиниције тумачења про-
излазе два битна елемента: а) тумачење је слободна интелектуална опера-
ција која није потчињена строгим правним правилима,1283 и б) тумачењу
подлежу нејасне, двосмислене и вишезначне тачке уговора. Строго узевши,
ако је смисао уговора јасан и несумњив, погрешно је говорити о тумачењу.
У том случају оно што се назива тумачењем представља подвођење кон-
кретне чињенице или ситуације под правило садржано у уговору или при-
мену апстрактног правила на конкретно чињенично стање. Истина, тума-
чење и примена уговора су два органски повезана процеса али је теоријски
између њих, ипак, могуће повући разлику. Тумачење је поступак утврђи-
вања последица које, на основу уговорних одредби, произлазе у односу на
дату чињеницу или ситуацију. Према томе, тумачење не мора бити везано
за примену правне норме у строгом смислу речи. Норма се може тумачи-
ти и зато да би се спознала, дакле, и онда када се питање њене актуелне
примене и не поставља. Доказ за такву тврдњу налазимо и у томе што се
доктринарно тумачење једнодушно прихвата као једно од врста тумачења.
Случајеви када су уговорне одредбе јасне и недвосмислене релативно су ретки, јер
представљају стицај и објективних и субјективних елемената. У ствари сама потреба за ту-
мачењем најчешће настаје због непрецизне формулације текста уговора. До нејасноћа ове
врсте не долази само услед непрецизне редакције већ и због тога што речи, језички знаци
нису довољни да потпуно и без остатка изразе значење неке материјалне појаве. Рецимо,
нека реч може имати више значења, то јест апстрактно посматрано реч може изгледати ви-
шезначна и нејасна, али у конкретним околностима њено значење може бити јасно и не-
двосмислено. Тешкоће се повећавају ако је уговор састављен на више језика, а све верзије
имају подједнаку вредност. Поред тога, односи које уговор регулише су у сталном кретању,
1281 off. Records of UNCLT, 1968, p. 472.

1282 YILC 1966, II, p. 248.
1283 У теорији међународног права постоји раширено мишљење да је тумачење уговора пре
вештина него поступак регулисан правом. Тако, Јокл каже да је тумачење „више ствар техни-
ке и правне логике, но право по себи“ – Jokl M, De l’interprétation des traités normatifs d’арrés la
doctrine et la jurisprudence internationale (these). Paris, 1935, стр. 4; Деган налази да је тумачење
засновано „на логици, правди и принципу bona fide, тј. на категоријама које не спадају у пра-
вo“. – Degan V. Đ. Linterpretation des accords en droit international, la Haye 1963, стр. 163.
тако да се могу појавити чињенице и ситуације које странке првобитно нису имале у виду а
које логички чине саставни део односа регулисаног уговором.
Како се остварује циљ тумачења? У зависности од специфичне тежине
која се у тумачењу придаје појединим елементима, разликују се три основ-
на приступа.1284
Субјективни приступ полази од намере које су странке имале у мо-
менту закључења уговора. Уговор се посматра као спољна манифестација
сагласности воља страна уговорница, а тумачење као поступак откривања
заједничке воље уговорница. Пери (Parry) каже да је крајњи циљ тумачења
уговора – „заједничка намера странака“.1285
Објективни или текстуални приступ полази од претпоставке да текст
уговора изражава аутентичну намеру уговорница, и да је задатак тумачења
да установи право значење текста. Рецимо, Мек Нер (Mc Nair) задатак ту-
мачења види у обавези признавања дејства намери уговорница „израженој
у речима које су странке употребиле ...“1286
Присталице телеолошког приступа стоје на становишту да је први за-
датак тумачења да установи предмет и циљ уговора. По овом схватању,1287
речи и изрази употребљени уговором имају смисла само ако се схвате у
функцији циља који су странке имале на уму. Само у том случају може се
доћи до закључка да ли уобичајено значење речи употребљених у тексту
уговора одговара стварној намери уговорница.
Конвенција се опредељује за текстуални приступ као базични, те за
полазну тачку тумачења узима „осветљавање значења текста, а не испи-
тивање намере странке ab initio.“1288 Комисија УН за међународно право
је оценила да позитивна пракса, нарочито јуриспруденција међународних
судова, допушта закључак да је текстуални приступ у тумачењу уговора
– општеприхваћено правило. Рецимо, Међународни суд правде је у свом
саветодавном мишљењу о пријему нових чланова у ОУН истакао: „Суд
сматра текст довољно јасним, према томе, он сматра да не треба да се
удаљи од јуриспруденције Сталног суда међународне правде, према којој
нема места прибегавању припремним радовима ако је текст конвенције
сам по себи јасан.“1289 При том се вредност текстуалног приступа не ап-
солутизује. Уобичајено значење речи и израза употребљених у уговору
се не одређује in abstracto већ у контексту уговора и у светлу предмета и
циља уговора. То, такође, значи да од утицаја могу бити и остали моменти
1284 Jacobs, „Varieties of approach to treaty interpretation: with special reference to the Draft Conven-
tion on the law of Treaties before the Vienna diplomatic conference“, I.C.L.Q. 1969, vol. 18, стр.
318–346.
1285 Parry C., „The law of Treaties“, in Sorensen, Manuel of Public International law, New York 1968,
стр. 210.
1286 Mc Nair, op. cit., стр. 365.
1287 В. Анцилоти (Anzilotti) у свом издвојеном мишљењу у саветодавном мишљењу Сталног
суда међународне правде по питању тумачења Конвенције о ноћном раду жена – P. C. I. J.
Publications, Ser. A/B No. 50. стр. 383.
1288 YILC 1966, II, стр. 220.
као што су припремни радови (travauxpreparatoires) и услови под којима је

уговор закључен.
9.2. Субјекти тумачења. С обзиром на субјекте тумачења разликује-
мо: доктринарно тумачење, тумачење на унутрашњем плану и тумачење на
међународном плану.
Доктринарно тумачење је оно тумачење које дају теоретичари. Основ-
но обележје доктринарног тумачења је необавезност. И поред тога има из-
весног значаја у оквирима који доктрина поседује у систему формалних
извора међународног права. На тај начин доктринарно тумачење се може
појавити као помоћни извор у случају спора око тумачења уговора пред
Међународним судом правде.
Тумачење на унутрашњем плану представља једнострано тумачење
уговора или појединих уговорних одредби од стране надлежног органа др-
жаве. Тумачење на унутрашњем плану може се појавити или у посебној
форми, тј. у акту чији је основни смисао да протумачи уговорне одредбе
или у несамосталном облику, као саставни део процеса примене угово-
ра. Међународно право не регулише надлежност органа у вези са тума-
чењем уговора на унутрашњем плану. Ово питање улази у домен строго
унутрашње надлежности. У принципу се сваки државни орган који у свом
делокругу рада долази у додир са међународним правом може појавити
у својству тумача међународног уговора. Понекад се посебно наглашава
улога оних државних органа који су учествовали у закључивању угово-
ра. Њихово тумачење сматра се аутентичнијим с обзиром да изналажење
праве намере уговорница у извесним случајевима подразумева и прибе-
гавање припремним радовима и осталим околностима које су претходиле
закључењу уговора. Улога унутрашњих судова у процесу тумачења ствар је
унутрашњег законодавства. У неким правним системима судови нису овла-
шћени да тумаче међународне уговоре, већ су у свим случајевима када је
уговор нејасан или двосмислен дужни да захтевају тумачење од надлежних
органа (по правилу министарства иностраних послова). Рецимо, у Фран-
цуској је устаљена пракса да уговор као акт владе (acte de gouvernement) не
може бити тумачен од стране судова, већ само од стране органа који га је
закључио у име владе. Насупрот томе, у правним системима у којима се
међународно право сматра саставним делом унутрашњег права, опште је
правило да судови тумаче и међународне уговоре.
Попут доктринарног тумачења ни једнострано тумачење од стране
унутрашњих органа нема обавезну снагу са становишта међународног пра-
ва. Може послужити једино као индиција о стварној намери уговорнице
приликом закључења уговора.
Код тумачења на међународном плану можемо разликовати неколико
основних облика: а) тумачење од стране судских органа (Међународни суд
правде и арбитражни судови; б) тумачење од међународних органа који не
врше судску функцију; в) тумачење од стране свих уговорница (твз. тума-
чење in corpore) и г) тумачење од стране дела уговорница (твз. подељено
тумачење). Наведене облике повезује формални елеменат тј. околност да
се тумачење уговора врши на међународном плану. Ту престају сличности

будући да између ових облика тумачења постоје немале разлике, нарочито
у погледу обавезности.
Судско тумачење може потицати од Међународног суда правде и арби-
тражних судова. Тумачење правних правила је инхерентно обележје цело-
купне активности међународног суда правде, будући да решавање споро-
ва, као основна функција Суда, подразумева примену апстрактне норме на
конкретне ситуације, што је немогуће без утврђивања значења норме. Члан
36. Статута Међународног суда правде, набрајајући правне спорове у одно-
су на које државе могу једностраним изјавама признати обавезну надлеж-
ност Суда, тумачење међународних уговора наводи на првом месту. Суд
заснива надлежност у спору око тумачења међународног уговора на бази
сагласности уговорница – странака у спору. Специфичан случај настаје код
вишестраних уговора ако се у спору око значења уговора налази део уговор-
ница. На основу члана 63. Статута, Суд је дужан да обавести о спору угово-
рнице које нису странке у спору да би им на тај начин пружио могућност
да интервенишу у поступку. Пресуда је у том случају обавезна и за државу
„интервенијента“. Тумачењу уговора често прибегавају и арбитражни судо-
ви. На првој Хашкој конференцији од 1899. стране уговорнице Конвенције
о решавању спорова мирним путем сагласиле су се да су арбитраже најпри-
кладније средство за решавање спорова око тумачења и примене уговора.
Тумачење судских органа је обавезно за странке које су се сагласиле да
спор око тумачења уговора изнесу пред суд. Особеност судских тумачења
је и у томе што се тумачење даје у функцији решавања конкретног спо-
ра, тј. суд оцењује које је, од два или више изнетих тумачења, тачно. Иако
важи само у односу на конкретан случај, тумачење дато од стране суда, има
и шири значај будући да је судска пракса у смислу чл. 38.(д) Статута Међу-
народног суда правде допунски извор права.
Обављајући функције утврђене у својим уставним актима међунаро-
дне организације долазе у прилику да тумаче релевантне делове тих аката.
Овакво тумачење је део функционисања сваке међународне организације
односно органа међународне организације. На пример, сваки орган ОУН
тумачи за своје сопствене потребе одговарајуће делове Повеље. Проблеми
настају ако поједине одредбе Повеље, или било ког другог уставног акта,
буду различито протумачене од разних органа. Да би се такве ситуације
избегле Генерална скупштина УН је својом резолуцијом 171 (II) од 14. но-
вембра 1947. позвала све органе Организације и специјализоване агенције
да евентуалне спорове око тумачења Повеље и уставних аката специјали-
зованих агенција поднесе Међународном суду правде. Од тумачења које
дају органи међународних организација ваља разликовати тзв. интерпре-
тативне резолуције које доноси Генерална скупштина. Са становишта де-
обе тумачења извршене према субјекту тумачења овакве резолуције би
представљале тумачење од стране уговорница.
Тумачење уговора од стране свих уговорница (in corpore) се, с обзи-
ром на чињеницу да су саме државе и творци правних правила, назива и
аутентичним тумачењем. Код ове врсте тумачења уговорнице практично
закључују споразум о домашају уговора или појединих уговорних одред-

би (интерпретативни споразум). Како ова врста споразума нема самос-
талну садржину већ је везана за акт који се тумачи, то интерпретативни
споразум, уколико је донет након закључења уговора, има ретроактивно
дејство. Сама техника тумачења на основу сагласности уговорница може
попримити неколико облика: уношење у уговор појединих одредби о до-
машају уговора (интерпретативне клаузуле); доношење протокола који се
у виду анекса прикључује уговору; закључење посебног уговора којим се
тумачи ранији уговор, размена дипломатских нота и заједничка деклара-
ција уговорница.
Тумачење in corpore поседује обавезну снагу и значајну практичну
вредност с обзиром да надлежност судова у међународном поретку почива
на начелу факултативности.
Подељено тумачење представља споразум ограниченог дела уговорни-
ца о домашају уговора или појединих одредби уговора. Због тога, са стано-
вишта међународног права, подељено тумачење делује inter partes. Ово пра-
вило је, међутим, под утицајем елемента фактичке снаге појединих уговор-
ница. Иустрације ради могу се навести неки случајеви подељеног тумачења
у пракси ОУН у којима је тумачење имало шире дејство. На пример, тума-
чење члана 27. Повеље о значењу израза „обавезна једногласност“ сталних
чланица Савета безбедности које су дале четири велике силе, примењивано
је у пракси целе Организације. Може се рећи да опасности подељеног тума-
чења леже управо у могућности да један број моћнијих уговорница намет-
не своје тумачење осталим уговорницама као и у могућој неподударности
више подељених тумачења једне одредбе или уговора у целини.
9.3. Средства или методе тумачења. Основни методи тумачења уго-
вора су: а) језички (текстуални); б) логички; в) систематски; г) историјски;
д) циљни (телеолошки) метод.
Језички или текстуални метод тумачења састоји се у утврђивању зна-
чења норме на основу значења појединих елемената језика као средства из-
ражавања. У обзир се узимају сва правила науке о језику, тако да језичко
тумачење обухвата лексичко, синтетичко, граматичко и интерпункцијско
тумачење.
Конвенција о уговорном праву предвиђа у члану 31. да се уговор ту-
мачи у доброј вери у складу са уобичајеним значењем речи употребљених
у уговору. Дакле, речима употребљеним у уговору не треба придавати по-
себна значења већ значења која имају у обичном, говорном језику. Посеб-
на или техничка значења речи установљавају се вољом странака која може
бити изражена прећутно (кад такво значење произлази из контекста) или
изричито (посебном одредбом којом се објашњава значење појединих из-
раза). Како је посебно или техничко значење изузетак од општег правила,
то терет доказивања посебног значења речи пада на странку која се на так-
во значење позива.1290
1290 P.C.I.J. Publications 1933, Ser. A/B, No. 53, стр. 49.
У складу са начелом добре вере (bona fide) значење употребљених речи

и израза изналазе се у контексту уговора.1291 По традиционалном схва-
тању, у контекст уговора за сврхе тумачења спадају преамбула уговора и
документи који су у форми анекса прикључени уговору. Конвенција у чла-
ну 31. (2) прихвата екстензивну концепцију појма „контекст“ тако да текс-
ту уговора придодаје и а) сваки споразум који се односи на уговор сачињен
између свих уговорница у вези са закључењем уговора, и б) сваки инстру-
мент који је сачињен од стране једне или више уговорница у вези са закљу-
чењем уговора и прихваћен од осталих уговорница као инструмент који се
односи на уговор. Логички ред ствари, који није и нормативни, сугерише
да је језички метод први метод коме тумач прибегава. Ако је значење уго-
вора до кога се долази језичким тумачењем потпуно јасно, тада нема пот-
реба да се користе и други методи тумачења. Но, то је редак случај не само
због непрецизности језика већ и због тога што језичко значење није увек и
потпуно значење. Ако, рецимо, уговорна одредба предвиђа да је уговорни-
цама забрањено рибарење у појасу ширине 10 миља, рачунајући од обала,
граматичко значење, мада јасно, није и потпуно, јер не говори о томе да ли
уговорнице могу рибарити изван тог подручја.
Уговор треба тумачити као органску, логичку целину чији су поједини
делови у функционалној вези. У самој поставци да речи и изразе употребље-
не у уговору треба тумачити у контексту прећутно је садржано признање
релевантности логичког тумачења. Како је истакао Стални суд међународне
правде у саветодавном мишљењу о условима рада у пољопривреди „уговор
мора бити посматран као целина и његово значење не може бити одређено
само на основу појединих израза.“1292 Поред тога, у правилу по коме се уго-
вор има тумачити у доброј вери садржано је правило ut res magis valeat quam
pereat, тј. у случају двојаког тумачења од којих једно омогућава да уговор про-
изводи одговарајућа дејства, а друго онемогућује, усваја се прво (назива се и
ефективним тумачењем). Од принципа логике ваља поменути argumentum a
contrario (разлог супротности), argumentum a maiore ad minus (закључивање
од већег ка мањем), argumentum a fortiori (утолико пре), exceptiones non sunt
extendae (изузетке треба уско тумачити) и друга.
Систематско тумачење је утврђивање смисла правног правила на ос-
нову везе између правила које се тумачи и осталих правних правила. На
тај начин уговорне одредбе се тумаче у оквирима међународног права. То
значајно доприноси кохерентности међународног правног поретка и уноси
елементе стабилности и извесности у уговорне односе. Тумачење у доброј
вери, као једно од основних правила тумачења, садржи претпоставку да су
уговорнице, формулишући уговор, пошле од међународног права као осно-
ве. Међународни суд правде је у случају права пролаза истакао да „одредбе
уговора морају бити тумачене на такав начин да се могу у највећој могућој
1291 Саветодавно мишљење Међународног суда правде у случају надлежности Генералне
скупштине у вези са пријемом у ОУН – I.C.J. Reports 1950, стр. 8; Такође, у саветодавном
мишљењу о Међувладиној поморској консултативној организацији, INCO – ICJ Reports,
1960, стр. 158.
1292 PCIJ, Ser. B. No. 2–3, str. 23.
мери прилагодити правилима успостављеним међународним правом а не

да дерогирају та правила“.1293 Конвенција о уговорном праву у члану 31.
став 3 (а) предвиђа да ће се приликом тумачења уговора поред контекста
водити рачуна и о „сваком релевантном правилу међународног права које
се примењује у односима између страна уговорница“. Како су правна пра-
вила подложна променама поставља се питање временског елемента, тј.
да ли су релевантна правна правила која су важила у моменту закључења
уговора или правна правила која важе у моменту тумачења уговора? Ова
дилема произлази из једне шире контроверзе – да ли категорију намере
странака ваља тумачити у смислу воље коју су странке имале приликом
закључења уговора (статичка концепција) или, пак, воље странака у мо-
менту тумачења (еволуционистичка концепција). Приликом опредељења
за једно или друго решење од значаја су два момента: а) воља уговорница и
б) карактер правила међународног права која су у основи уговора.
Уколико се уговорнице ни изричито ни прећутно о томе нису изјас-
ниле, на органу који тумачи уговор је да одлучи које ће право примени-
ти. Како је истакнуто у извештају који је Комисија УН за међународно
право поднела Генералној скупштини УН „конкретна примена времен-
ског елемента нормално би била индицирана тумачењем одредбе у доброј
вери“.1294 Такво тумачење не искључује релевантност правних правила која
важе у моменту тумачења уговора,1295 посебно имајући у виду чињеницу
да се уговор тумачи у целини „и у светлости предмета и циља уговора“
Тумачење уговора на основу правила међународног права која су на
снази у моменту тумачења је могућност којом се субјект који тумачи уго-
вор може користити у односу на диспозитивна правила међународног пра-
ва. Ако су, међутим, у основи уговора когентна правила, онда на основу
концепције интертемпоралног права уговорне одредбе морају бити тума-
чене на основу важећих когентних правила. То произлази из апсолутно
обавезног карактера ове врсте правних правила.
Циљно или телеолошко тумачење за тежиште узима циљ уговора.1296
Конвенција о уговорном праву утврђује да се уговор тумачи у контексту и
„у светлости предмета и циља“ (члан 31.(1) Конвенције). Циљно тумачење
је веома блиско логичком тумачењу. Сам циљ уговора утврђује се изри-
чито у преамбули уговора (на пример, у Повељи УН) или прећутно. У по-
тоњем случају циљ уговора ваља установити анализом уговора као целине.
По ужем или рестриктивном схватању телеолошке методе тумачење
треба да има у виду првобитни циљ уговора, тј. циљ који су странке има-

1294 Report of the Commisssion of the General Assembly (Doc. A) 6309 Rev. 1; Part II, Report of the ILC
on the work of its 18-th sesion, 4 May – 19 July 1966, comm. to art. 27. para. 16.
1295 Стални суд међународне правде је у свом саветодавном мишљењу које се односи на тума-
чење чл. 15/8. Пакта Друштва народа истакао: „Питање да ли се извесна ствар налази или
не налази у оквиру искључиве надлежности државе је суштински релативно питање, оно
зависи од развоја међународних односа“ – P.C.I. J. Publications 1923, ser. B. No. 4, стр. 25.
1296 Детаљно о овој врсти тумачења, в. Јовановић Б., „Телеолошко тумачење међународних уго-
вора“, ЈРМП 1/1957, стр. 1–15.
ле у виду приликом закључења уговора. Шире или екстензивно схватање

ове методе допушта да се циљ уговора мења у складу са трансформацијама
социополитичког амбијента у коме уговор делује. Ово схватање се наро-
чито везује за легислативне уговоре који се закључују у општем интересу.
Класичну илустрацију екстензивног схватања телеолошке методе налазимо
у издвојеном мишљењу судије Алвареза уз саветодавно мишљење Међуна-
родног суда правде о резервама на Конвенцију о геноциду. Алварез каже
да легислативни уговори имају „самостални живот ... могу да се упореде
са бродовима који напуштају бродоградилиште, где су били саграђени, и
плове самостално, немајући више везе са својим бродоградилиштима. Те
конвенције треба да се тумаче не гледајући уназад, већ унапред.“1297 Ек-
стензивно тумачење телеолошке методе има основа када се ради о легис-
лативним уговорима који конституишу објективни правни поредак,1298
али га треба опрезно примењивати јер прећутно дају тумачу легислативна
овлашћења. Стога је најприхватљивије ако се примењује у виду аутентич-
ног тумачења свих уговорница или претежног дела уговорница.
За разлику од наведених метода тумачења које се, у утврђивању зна-
чаја уговорних одредби ослањају више или мање на текст уговора или на
споразум у вези са уговором, историјско тумачење полази од историјских
околности у којима је уговор закључен и припремних радова. Конвенција у
члану 32. утврђује да се припремним радовима и околностима под којима
је уговор закључен, може прибећи ради утврђивања смисла који произлази
из примене члана 31. (опште правило тумачења) или да би се одредило зна-
чење када тумачење: а) оставља двосмислено или нејасно значење и б) води
очигледно апсурдном или неразумном исходу.
С обзиром на то да конвенција полази од текстуалног приступа као
основног, тумачење на основу историјских околности и припремних радо-
ва је допунски метод тумачења дакле, метод који не поседује самостални,
аутономни карактер већ служи као помоћно средство у утврђивању уоби-
чајеног значења одредби уговора. Конвенција не даје дефиницију припрем-
них материјала што може довести до спорова у пракси нарочито код мул-
тилатералних уговора отвореног типа.1299
Према томе, може се закључити да одредбе Конвенције о тумачењу
уговора полазе од премисе да постоји неколико општих принципа који
представљају правила тумачења уговора.1300 Ради се о три правила: прво,
1297 I.C.J. Reports 1951, стр. 53.

1298 На пример, резолуција „Уједињени за мир“ донета 1950. очит је доказ да овакво тумачење
не само да може имати позитивне правнополитичке ефекте већ је, у неким ситуацијама, и
нужно.
1299 У теорији се припремни материјал дефинише као „омнибус израз који се користи... да ука-
же на све документе, као што су меморандуми, записници са конференција и нацрт угово-
ра у току преговора...“ Mc Nair, op. cit., стр. 411.
1300 Правила конвенције о уговорном праву од 1969. године која се односе на тумачење међу-
народних уговора су општеприхваћена, о чему сведочи пракса Међународног суда правде.
В. нпр. Case Concerning Military and Parmilitary Activities in and against Nicaragua (Preliminary
Objections), ICJ Reports 1984, стр. 522–523. У случају La Grand, Међународни суд правде је
констатовао да се спор међу странкама суштински тиче тумачења члана 41. Статута Међу-
тумачење уговора у доброј вери у складу са међународним правом произ-

лази из правила pacta sunt servanda; друго, у светлу могућих контроверзи
око метода тумачења Конвенција је дала првенство тексту уговора, односно
текстуалном или језичком методу; и, треће, разлика између елемената који
су изричито предвиђени уговором и оних који прећутно изражавају на-
меру уговорница је релевантна само у светлости метода тумачења који су
прихватљиви са становишта утврђивања намере уговорница. Конкрет-
но говорећи, постоји логички ред ствари у поступку тумачења уговора.
Субјект тумачења је, на основу одредби члана 31. том логиком упућен да
за полазну премису тумачења узме суштинске, унутрашње елементе угово-
ра. Они се састоје из текста уговора који се тумачи у „складу са уобичаје-
ним значењем које треба дати изразима у уговору у њиховом контексту и
у светлости његовог предмета и циља“, с једне стране, и контекста уговора
који обухвата сваки споразум у вези са уговором који је сачињен између
свих страна уговорница приликом закључења уговора и сваки инструмент
установљен од једне или више уговорница приликом закључивања уговора
који је прихваћен од осталих страна уговорница, с друге стране. Исти ред
ствари сугерише да спољашњи елементи уговора – сваки каснији спора-
зум између страна уговорница, доцнија пракса у примени уговора и свако
релевантно правило међународног права следе претходним, унутрашњим
елементима уговора.
Поменути ред правила тумачења је логичког, а не нормативног карак-
тера. Конвенција је на тај начин прећутно одбацила концепцију о строгим
нормативним правилима тумачења1301 и квалификовала та правила као
правила логике која служе као руководна начела у утврђивању значења које
су странке намеравале да припишу изразима употребљеним у тексту угово-
ра. То долази отуд што се тумачење одређује као вештина а не као егзактни
процес тако да је на субјекту који тумачи уговор да одлучи које ће правило
употребити у циљу изналажења правног значења израза употребљених у
уговору. Тим начелима се, према томе, не одриче корисност,1302 него само
апсолутна и универзална вредност која би тумачење приказала као посту-
пак механичке примене тих начела и правила на текст уговора.
народног суда правдекоји треба да приступи тумачењу ове одредбе. „Он ће то учинити у
складу са обичајним међународним правом“, које има свој одраз у члану 31. Бечке кон-
венције о уговорном праву из 1969. године.“ Judgment of 27 June 2001, para. 99. Види и
Sir Gerald Fitzmaurice, „The Law and procedure of the International Court of Justice: Treaty
Interpretation and Certain other Treaty Points“. The British Yearbook of International Law 1951,
Oxford University Press, London, New York, Toronto, 1952, стр. 1–28, H. Thirlway, „The Law and
Procedure of the International Court of Justice 1960–1980“, British Yearbook of International Law,
Vol. 62, 1991, стр. 2 и даље.
1301 Постоји велики број правила и максима које се односе на тумачење уговора – в. Rousseau,
Ch., Principes generaux de droit international public, 1944, стр. 676–664; Деган, В. Ђ., op. cit., str.
76–148. У јуриспруденцији међународних судова је могуће наћи подршку готово за сваки
од тих принципа, као то истиче Комисија за међународно право у коментару члана 27.
Нацрта правила уговорног права. – YILIC 1966, II, стр. 218, para. 3. Већина тих принципа је
разрађена у унутрашњем праву кроз тумачење закона и приватноправних уговора.
1302 Екстремно је схватање да принципи и правила тумачења не представљају ништа друго до
ex facto рационализацију закључка до којег се дошло другим путем, тј. покриће за правнич-
ку креативност. – Stone, “Fictional elements in treaty interpretations“, Sydney Law Review, 1955,
стр. 344–368.
10. ПОНИШТАЈ УГОВОРА

10.1. Појам. Институт ништавости уговора настао је у оквиру грађан-
ског права и одатле је пренет на терен међународног права. Сасвим је ло-
гично да у оквиру међународног поретка доживео одређене промене и
прилагођен специфичностима ове гране права.
Под појмом ништавости подразумева се престанак дејства уговора ус-
лед откривања недостатака који су постојали у тренутку закључења угово-
ра. Основе ништавости можемо поделити у две групе:
Основе релативне ништавости које обухватају:
а) прописе унутрашњег права о надлежности за закључивање
уговора;1303
б) посебна ограничења овлашћења да се изрази пристанак државе;1304
в) заблуда;1305
г) превара;1306
д) подмићивање или корупција1307 и
Основе апсолутне ништавости које обухватају:
а) принуду над представником државе;1308
б) принуду над државом;1309 и
в) сукоб са нормом jus cogens-а.1310
Разликовање основа ништавости на основе релативне ништавости и
основе апсолутне ништавости изведено је према важности интереса који
се повређују закључењем уговора.
Код релативне ништавости ради се првенствено о интересима самих
уговорница, па, отуда, и диспозиција странака има утицаја на ваљаност
уговора. Зато је и допуштено да уговорница која се може позивати на раз-
лог ништавости од тога одустане изричито или прећутно и тако отклони
недостатак или ману пристанка на обавезивање.
У основи концепта апсолутне ништавости су интереси међународне
заједнице као целине. Уговорница не може оснажити такав уговор јер у
питању није сређивање односа између уговорница у строгом смислу речи,
већ усаглашавање начина закључења уговора и предмета уговора са фунда-
менталним начелима међународног правног поретка.
Код апсолутне ништавости правне последице настају ipso facto. Споро-
ви који том приликом евентуално настају нису спорови око правних дејста-
ва основа апсолутне ништавости, већ спорови о фактичком постојању
1303 Члан 46. Конвенције о уговорном праву.
1304 Ibid., члан 47.
основа апсолутне ништавости. Релативна ништавост је, пак, латентна

ништавост па је због тога предузимање одређених радњи материјална пре-
тпоставка за поништење уговора. Но, ако се релативно ништав уговор ог-
ласи ништавим разлика се губи и код апсолутне и код релативне ништа-
вости, уговор се по правилу, лишава правних дејстава ab initio.
Постојање основа ништавости, изузев jus cogens-а, не доводи нужно
до ништавости уговора као правног акта. У ствари, ако се ради о билате-
ралном уговору, такав исход је неизбежан. Код мултилатералних уговора,
по правилу, одговарајући исход је ништавост пристанка на обавезивање,
дакле, лишавање правних дејстава конкретног појединачног пристанка на
обавезивање. Изузетно, сукоб са нормом jus cogensa, с обзиром на карактер
ових норми, неизбежно води ништавости уговора као правног акта.
Основ ништавости или престанка уговора не мора нужно да погађа
уговор као целину. Од битног значаја је намера уговорних страна. Ако се
разлог ништавости или престанак уговора односи само на извесне одредбе
онда се странка на тај разлог може позивати само у погледу ових одредби
под следећим условима: 1. када је ове одредбе могуће одвојити од осталог
дела уговора у вези са применом уговора; 2. када произлази из уговора или
је другачије утврђено да прихватање одредби о којима је реч није за другу
уговорницу или уговорнице представљало битну основу пристанка да буде
обавезана уговором; и 3. када је оправдано да се настави са извршењем
преосталог дела уговора.1311
Дељивост уговорних одредби је изричито забрањена ако до ништа-
вости уговора долази услед принуде над представником државе, принуде
над државом као колективитетом и сукоба уговора са нормом jus cogensa.
Позивање на разлог ништавости или престанка уговора није апсо-
лутно право. Извесни акти или пропусти уговорнице која је иначе леги-
тимисана да истакне основ ништавости или престанка, а који се у основи
своде на накнадно оснаживање манљивог пристанка, лишавају ту уговор-
ницу права да се позове на основ ништавости или престанка. Конвенција
предвиђа да уговорница која је била упозната са разлогом ништавости или
престанка, губи право да се позове на те разлоге:
а) ако је изричито прихватила да уговор сматра пуноважним или на
снази;
б) ако се мора сматрати на основу њеног понашања да се прећутно са-
гласила са пуноважношћу уговора или његовим остајањем на снази.
У оба случаја ради се о оснажењу (конвалидацији) манљивог уговора.
Губитак права на повезивање на разлог ништавости се оправдава начелом
allegans contraria non audiendus est, тј. намером да се онемогуће злоупотребе
које би подриле правило pacta sunt servanda.
Право на позивање на ништавост уговора не губи се једино у случају
принуде над представником државе, принуде над државом као колективи-
тетом и сукоба уговора са нормом jus cogens-а, или у материји престанка
уговора у случају настанка нове норме jus cogens-а.
1311 Ibid., члан 44.(3).
10.2. Основи релативне ништавости уговора

10.2.1. Прописи унутрашњег права о надлежности за закључење
уговора. Теорија међународног права је дубоко подељена у оцени утицаја
прописа унутрашњег права на ваљаност међународног уговора. Сенке ове
поделе, која је у ствари, само сужена оптика монистичко-дуалистичке кон-
троверзе о односу унутрашњег и међународног права, видљиве су и на ре-
шењу које усваја Конвенција. Члан 46. предвиђа да држава не може наво-
дити као разлог поништења њеног пристанка на обавезивање чињеницу да
је тај пристанак изражен на начин којим је нарушена нека одредба њеног
унутрашњег права о надлежности за закључење уговора, изузев ако је та
повреда била очигледна и ако се односи на неко битно правило унутра-
шњег права.1312
Према томе, ради се о еклектичком решењу. Оно се заснива на општем
правилу и изузетку од тога правила.
Опште је правило да непоштовање прописа унутрашњег права о на-
длежности за закључење уговора не дира у ваљаност пристанка датог у
одговарајућој форми од стране лица кога међународно право сматра овла-
шћеним да изрази тај пристанак. У том смислу је формулисана и пресуда
Сталног суда међународне правде у спору око Источног Гренланда (1933).
Мада је Норвешка тврдила да је Декларација њеног министра иностраних
послова Ихлена, дата поводом питања данске владе у вези проширења дан-
ског суверенитета над целим Гренландом, ништава будући да је противу-
ставна, Суд је у својој пресуди, поред осталог истакао да је: „... ван сваког
спора да одговор ... дат од министра иностраних послова у име његове вла-
де а на захтев дипломатског представника стране силе ... обавезује државу
којој министар припада.“1313
Од општег правила постоји изузетак на основу кога се повреда унутра-
шњих прописа о надлежности може истаћи као основ ништавости уговора
1312 Постоје два основна, међусобно супротстављена, теоријска схватања. По интернациона-

листичком схватању, међународно право суверено и независно од унутрашњег права од-
ређује круг лица која представљају државу на међународном плану и начине на које може
бити изражен пристанак државе да буде обавезана уговором – в. Blix P. Treaty – making
power, 1960, стр. 392, и даље. Код нас нарочито Иблер, „Противуставна ратификација“,
ЈРМП, 2/1956, стр. 271–286. Из тога произлази да, ако орган кога међународно право сматра
овлашћеним да делује на међународном плану, изрази пристанак на обавезивање на начин
који предвиђа међународно право, чињеница да је тај орган повредио прописе унутрашњег
права о надлежности за закључивање уговора не може сама по себи бити истакнута као
разлог ништавости уговора. На другој страни је уставно схватање (тзв. схватање по ус-
тавној ексцепцији) на основу кога унутрашње право одређује лица која у име државе могу
склапати међународне уговоре и начине на које се изражава воља државе да буде обавезана
уговором. Због тога је поштовање прописа унутрашњег права о надлежности за закључење
уговора битан услов за формирање воље државе и, самим тим, за ваљаност уговора. Држа-
ва која ступа у преговоре ради склапања уговора се зато не може ослонити на способност
државних органа да закључе уговор, па макар то били и шеф државе или владе, а да не дође
у ситуацију да закључени уговор буде нападнут због претпостављене повреде унутрашњих
прописа, те у сваком конкретном случају мора испитати релевантне прописе унутрашњег
права других учесница у преговорима. – Guggenheim P,. Traite de droit international public,
1968, I, стр. 139–146; Jones M., Full powers and ratification, 1946, стр. 154–155.
1313 P.C.I.J. Ser. A/B No. 53, стр. 71.
под условом да се ради о очигледној повреди прописа унутрашњег права

од битног, основног значаја.
Када је повреда очигледна? По Конвенцији, повреда је очигледна ако је
објективно јасна за сваку државу која у том погледу поступа према уоби-
чајеној пракси и доброј вери. То значи да у конкретном случају није нуж-
но да друга уговорница буде стварно свесна прекршаја унутрашњег права.
Претпоставка је да је она знала за прекршај, ако је тај прекршај био јасан
за сваку државу која у том погледу поступа према уобичајеној пракси и
доброј вери.1314 Предмет очигледне повреде не може бити било која норма
унутрашњег права већ само
(а) норма која регулише надлежност за склапање међународних угово-
ра, и,
(б) норма која је од битног значаја. Смисао прве резерве јесте у томе да
се из домашаја члана 46., искључе случајеви тзв. забрањених уговора (ре-
цимо, када федерална јединица склапа уговор на који није овлашћена).
Предмет повреде морају бити прописи унутрашњег права одређене
снаге. По правилу, ради се о уставним прописима у ширем смислу речи, тј.
поред устава релевантни су и закони који регулишу уставну материју.
Конвенција регулише само међународне последице непоштовања про-
писа унутрашњег права. Одговарајуће одредбе Конвенције су, због тога
без уштрба по санкције које унутрашње право предвиђа у односу на орган
који поступа ultra vires.
10.2.2. Посебна ограничења овлашћења да се изрази пристанак држа-
ве на обавезивање уговором. Овлашћење представника да изрази прис-
танак државе на обавезивање може бити подвргнуто разноврсним огра-
ничењима. Поред уставних, та ограничења могу бити и административног
карактера тј. могу бити садржана у налозима владе или другог органа. На
пример, представнику државе може бити наложено да не изрази приста-
нак на обавезивање уколико код склапања уговора о заснивању службе-
ности пролаза материјална накнада прелази одређени износ. Поштовање
тих ограничења је ствар политичке и управне дисциплине представника
који приликом закључења наступа као орган државе. Изузетно прекршај
тих ограничења може бити од интереса и за међународно право. Наиме, та
посебна ограничења представнику да изрази пристанак да буде обавезана
уговором могу бити истакнута као основ ништавости у случају ако су сао-
1314 Оваква дефиниција очигледне повреде се, извесно, тешко спроводила у пракси, и то ба-
рем из два разлога. Прво, прописи који регулишу надлежност органа за закључивање
уговора су често нејасни и штури. Тешко је рећи да ли превагу ваља дати самим про-
писима или пракси која може да одступа од слова прописа. Рецимо, у америчком ус-
тавном систему практично је немогуће унапред знати да ли је уговор који председник
САД закључи са страном силом – уговор (treaty) или међународни споразум (executive
agreement) за чију пуноважност није потребно одобрење Сената. Друго, како у међуна-
родном праву не постоји апстрактни стандард, као што је стандард bonus pater familias-а
у унутрашњем праву, тешко је видети како ће се, у одсуству обавезног судства, устано-
вити да ли је повреда очигледна или не.
пштена другим државама учесницама у преговору пре него што је приста-

нак на обавезивање изражен.1315
По логици ствари, прекршај ограничења није релевантан са стано-
вишта ваљаности уговора ако уговор подлеже ратификацији, прихватању
и сл. У том случају држава чији представник није поштовао ограничење
узима у обзир ту чињеницу приликом доношења одлуке да ли ће тај уговор
ратификовати, прихватити и слично. Ако то учини онда је у акту ратифи-
кације или прихватања садржан и акт оснажења неовлашћеног поступка
њеног представника. Према томе, прекршај ограничења да се изрази прис-
танак државе на обавезивање је самостална правна чињеница у материји
ваљаности уговора само у случају ако је представник овлашћен да дефи-
нитивно изрази пристанак државе на обавезивање (на пример ако уговор
ступа на снагу потписом).
10.2.3. Заблуда. Заблуда је погрешна или нетачна представа у погледу
чињеница релевантних за закључење уговора. Случајеви заблуде у међуна-
родном праву су ретки. Своде се, углавном, на тзв. географске заблуде или
заблуде у погледу географских карата. У јуриспруденцији међународних
судова могу се наћи само два случаја у којима се расправљало о последица-
ма заблуде.1316 Међутим, ни у једном од ова два спора позивање на заблуду
није прихваћено од стране Суда, тако да њихов значај треба тражити у не-
гативном смислу, тј. утврђивању услова и ситуације када заблуда не утиче
на ваљаност датог пристанка.
Реткост заблуде у поступку међународног уговора се објашњава двама
моментима: а) околношћу да су државе стручно и интелектуално опремље-
није од уговорница у приватноправним уговорима; и б) сложеношћу самог
поступка уговарања који своди на минимум могућност да заблуда промак-
не пажњи уговорнице.
Држава се, по Конвенцији, може позивати на заблуду као основ ништа-
вости уговора у случају:
I) ако се заблуда односи на чињеницу или ситуацију за коју је та држава
претпостављала да је постојала у моменту када је уговор закључен;
II) да су та чињеница или ситуација представљале суштинску основу
пристанка на обавезивање уговором, тј. да се заблуда односи на чињеницу
или ситуацију битну за закључење уговора.
Изузетак од правила по коме се држава може позвати на заблуду пред-
ставља случај када је држава својим понашањем допринела заблуди. Фор-
мулишући овај изузетак Конвенција се послужила становиштем Међуна-
родног суда правде у спору који се тицао храма Preah Vihear по којој се
основно правило не примењује „ ако је уговорница допринела заблуди
сопственим понашањем или ако су околности биле такве да је она мора-
1315 Ibid., član 47.
1316 Стални суд међународне правде се овим питањем позабавио у спору око Источног Грен-
ланда (1933. године) – P.C.I.J. Ser. A/B No. 53, 71, 91 – а Међународни суд правде у случају
који се тицао храма Preah Vihear – I.C.J. Reports 1962, стр. 26.
ла бити упозорена на могућност заблуде“.1317 Другим речима, заблуда мора

бити извињавајућег карактера.
Класично међународно право је повлачило строгу разлику између за-
блуде у погледу чињеница (errorfacti) и заблуде у погледу права (error iuris).
У складу са традицијом која вуче корен још из римског права – ignoratia
legis nocet – заблуди у погледу права није признаван статус основа ништа-
вости уговора.1318 Конвенција не искључује могућност да заблуда у погледу
права буде од утицаја у особеном облику комбиноване или мешовите за-
блуде тј. заблуде у којој се стичу елементи погрешне представе о чињени-
цама и о праву.
Од заблуде о чињеници или ситуацији која се односи на уговор, треба
разликовати заблуду у погледу редакције текста уговора. Као илустрација
ове врсте заблуде може се навести случај Варшавске конвенције о унифика-
цији извесних правила која се односе на међународни ваздушни транспорт
(1929), у чијем француском тексту је уместо речи „експедитор“ грешком
унета реч „транспортер“. Заблуде ове врсте појављују се код уговора реди-
гованих на више језика. Оне не представљају основ ништавости, већ само
разлог да се прибегне исправци текста уговора.
10.2.4. Превара. Под преваром се подразумева свака подвала, лаж, лу-
кавство, злонамерно представљање које има за циљ да код друге државе пре-
говарача створи лажну представу на основу које преварена страна пристане
да да пристанак на обавезивање. Очигледно је да постоји тесна веза између
заблуде и преваре. Јер превара је на неки начин изазвана заблуда. Разлика из-
међу ова два појма лежи у противправности тј. у чињеници да је једна страна
доведена у заблуду преварним, противправним понашањем друге стране.
Постоје три елемента преваре:
а) зла намера (mala fides);
б) одређено понашање, које поприма различите појавне облике, као
материјализација зле намере;
в) узрочна веза између преварног понашања и заблуде.
По Конвенцији држава, која је наведена на закључење уговора превар-
ним понашањем друге државе преговарача, може се позвати на превару
као на основу ништавости свог пристанка на обавезивање уговором.1319
Из формулације члана 49. произлази да се статус основа ништавости
признаје само тзв. главној превари (dolprincipal) тј. превари која је одлу-
чујуће утицала на државу преговарача да да пристанак на обавезивање.
Негативна дејства преваре превазилазе санкцију ништавости јер прева-
ра утиче на саму основу поверења између странака у уговорним односима.
1317 ICJ Reports 1961, str. 30; Application for Revision and Interpretation of the Judgment of 24
February 1982 in the Case Concerning the Continental Shelf (Tunisia/Lybyan Arab Jamahiriya),
ICJ Reports 1985, стр. 192.
1318 У том смислу, в. мишљење судије Анцилотија у спору око Источног Гренланда – P.C.I.J.
Publications, Ser, A/B No. 53, стр. 92.
Из доступне праксе произлази да се превара ретко дешава у поступку

уговарања.1320 Могућност да се превара догоди посебно су мале код мулти-
латералних уговора.
10.2.5. Подмићивање (корупција). Одредба о подмићивању (коруп-
цији) представника државе је иновација у међународном праву чије се уно-
шење у систем правила уговорног права оправдава правно-политичким
разлозима тј. намером да се правно жигошу могућа прибегавања подмићи-
вању као суптилнијем облику навођења представника државе да да прис-
танак на обавезивање.
Конвенција предвиђа да „ако је пристанак државе на обавезивање уго-
вором постигнут путем подмићивања њеног представника посредном или
непосредном радњом друге државе која је учествовала у преговорима, др-
жава се може позвати на подмићивање као разлог поништења њеног прис-
танка на обавезивање уговором“1321
Подмићивање се односи само на акте срачунате да изврше одлучујући
и суштински утицај на представника државе у циљу закључења уговора.
Уобичајене пажње и милости које се испољавају према представнику др-
жаве су ирелевантне. На пример, додељивање одликовања представници-
ма држава по завршетку важних дипломатских преговора се сматра актом
признања и доброј вери представника државе.
Смисао формулације „посредном или непосредном радњом друге др-
жаве која је учествовала у преговорима“ није у захтеву за видљивошћу, већ
у могућности да се акти подмићивања могу посредно или непосредно при-
писати другој уговорници.
10.3. Основи апсолутне ништавости уговора

10.3.1. Принуда над представником државе. Опште је мишљење да
принуда над представником државе у односу на његову личност или у ње-
говом личном капацитету са циљем да се прибави пристанак на обавези-
вање уговором представља основ ништавости уговора. При томе се полази
од аналогије са решењима установљеним у унутрашњем праву и инсистира
на одсуству сагласности (consensus ad idem).
Постоји више класификација принуде над представником државе.
Са становишта карактера принуде разликују се принуда у ужем смислу
или vis apsoluta и принуда у ширем смислу или vis compulsiva.
Под принудом у ужем смислу подразумева се наношење физичког зла
лицу односно органу који представља државу у циљу да он изјави вољу у
одређеном правцу. Одликује се тоталном физичком надмоћи једне стра-
не и одсуством могућности избора друге стране. Искључиви и непосредни
објект принуде у ужем смислу је сам преговарач.
1320 Обелодањен је, како се наводи, само један случај преваре, и то приликом склапања ми-
ровног уговора између САД и Велике Британије (Webster – Ashburton) случај – Moore, Digest
of International Law, V. 1906, стр. 719.
Принуда у ширем смислу дефинише се као стављање у изглед неког зла

у случају неприхватања или делимичног прихватања захтева другог прегова-
рача. Претња може бити непосредна (ако је усмерена на личност преговара-
ча) или посредна (ако се зло ставља у изглед лицима блиским преговарачу).
Да би била релевантна претња мора да поседује извесне атрибуте:
прво, мора бити озбиљна, тј. такве природе да код преговарача изазове
страх; и друго, мора бити противправна, тј. чињење или нечињење које се
ставља у изглед у случају неприхватања уговора треба да буде недозвољено
са становишта међународног права.1322
Према моменту предузимања радњи принуде разликујемо принуду у
току преговарања односно стављања потписа и принуду у моменту рати-
фикације. Као пример ове друге врсте принуде може се навести принуда
коју су јапански преговарачи, војници, извршили над корејским царем и
његовим министрима у циљу прибављања њиховог пристанка на Уговор од
1905., којим је установљен јапански протекторат над Корејом.
Конвенција једноставно утврђује да је: „Изражавање пристанка државе
да буде обавезана уговором, прибављено принудом над њеним представ-
ником актима или претњом упућеном лично њему лишено сваког правног
дејства“.1323 Према томе, у овом случају ради се о принуди над појединцем
као приватном личношћу а не као државним органом. Поред принуде која
се врши у односу на његову личност релевантна је и претња која се односи,
рецимо, на његову каријеру откривањем момената који се односе на прива-
тан живот, као и претња или принуда над чланом породице с намером да
се тако утиче на вољу представника државе.
10.3.2. Принуда над државом као колективитетом. У погледу оцене
ефеката принуде над државом као колективитетом, међународно право је
доживело радикалну промену. Класично међународно право је, признајући
рат за нормални облик међународног општења, одрицало било какав ути-
цај принуде над државом на ваљаност уговора. Најбољу илустрацију овак-
вог стања ствари налазимо у чињеници да класично право није доводило
у сумњу ваљаност уговора о миру за које је сасвим извесно да су склапани
принудом над побеђеном државом.
Ход ка променама на позитивноправном плану започео је одредом
Пакта Друштва народа која је ограничавала право на вођење рата, пре-
ко Бријан-Келог-овог пакта из серије билатералних и мултилатералних
уговора,1324 да би кулминирао забраном претње и употребе силе против
територијалног интегритета и политичке независности држава утврђених
1322 У вези с тим, у класичном међународном праву је вођена дуга дискусија о томе да ли се
заточеништво преговарача може сматрати актом принуде – в. Ривер, А., Основи међународ-
ног права, 1898, II, стр. 58; Fauchile P., Traite du droit international public, I, стр. 298–299.
1324 У периоду између 1920–1945. закључен је велики број уговора о забрани прибегавања рату
из чега се извлачи закључак да је правило о забрани употребе силе конституисано као оби-
чајно правило и пре доношења Повеље. – Brownlie, I., International Law and the Use of Force
by States, 19, стр. 110. Изгледа да је таквом резоновању нагињао и Нирнбершки суд. – Baxter
R., „Treaties and Custom“, RdC 1970, vol. 129, стр. 57–58.
Повељом УН (члан 2.(4) Повеље). Принцип забране претње и употребе

силе је lex lata савременог поретка.
Како је држава апстракција, тако да у међународним односима насту-
па преко физичких лица која делују у својству државних органа, то се у
крајњој линији принуда над државом као колективитетом испољава prima
facie кроз принуду над појединцем.1325 Разлика између принуде над пред-
ставником државе и принуде над државом као колективитетом лежи у
чињеници да је у случају принуде над појединцем објекат принуде неко
лично добро (физички или морални ауторитет представника државе као
индивидуе), док се у случају принуде над државом као колективитетом као
објект појављује неко државно добро.
Разлика, мада теоријски јасна, није увек видљива у пракси. На пример,
у принуди извршеној над председником ЧССР Хахом и министром ино-
страних послова Хвалковским приликом закључења уговора о немачком
протекторату над Чешком и Моравском 1939. стекли су се елементи при-
нуде над појединцем и принуде над државом као колективитетом.
Одредба Конвенције на основу које: „Ништав је сваки уговор чије је
закључење постигнуто претњом или употребом силе, кршењем принципа
међународног права отеловљених у Повељи Уједињених нација“1326 само је
рефлекс општег правила, конкретизација општег принципа забране пре-
тње или употребе силе у материји уговорног права.
Постављају се два основна питања у вези са применом члана 52. Кон-
венције:
а) дефинисање појма „принуда“, и
б) временски домашај одредбе о ништавости уговора закљученог пре-
тњом или употребом силе.
Што се првог питања тиче, мишљења су подељена око тзв. екстензи-
вног и рестриктивног тумачења појма принуде.
По екстензивном схватању, принуду треба тумачити у смислу да обух-
вата не само оружану већ и политичку и економску принуду. Ово схва-
тање, које су на Бечкој конференцији заступале социјалистичке и несврс-
тане земље, полази од принципа суверене једнакости и опасности које по
хармоничне и праведне међународне односе има примена политичке и еко-
номске принуде. Политичка независност се, добрим делом, своди на пуку
форму уколико није праћена економском независношћу.1327
Рестриктивно схватање, брањено углавном од стране развијених за-
падних земаља ослања се на значење појма принуде инкорпорисано у чла-
ну 2.(4) Повеље и наводно немогућност да се раздвоје дозвољени и недо-
звољени облици економске и политичке принуде у условима великих ди-
спропорција у снази држава чланица савремене међународне заједнице.
1325 Због тога се и јављају мишљења, нарочито у старијој историји, да је принуда над државом
као колективитетом немогућа, нпр. Поповић Ђ., Међунпродно уговорно прпво, 1938, стр. 58.
1327 О облицима неоружане природе, в. Fisheries Jurisdiction case, ICJ Reports 1973, Dissenting
opinion of Judge P. Nervo, стр. 47.
Компромисно решење је изнађено у усвајању Декларације о забрани

војне, политичке и економске принуде при закључивању уговора, којом се
„свечано осуђује претња или употреба притиска у сваком облику, било вој-
ном, политичком или економском од било које државе да би принудила
другу државу да изврши неки акт у вези са закључењем уговора кршећи
принципе суверене једнакости држава и слободног пристанка“. Мада је Де-
кларација саставни део Завршног акта Конференције о уговорном праву,
извесно је да она нема обавезну правну снагу, није jus perfecta већ акт од
моралног и политичког значаја.
Но, правна свест човечанства изражена у серији правних и политичких
докумената1328 говори у прилог тези о прерастању правила о забрани употре-
бе оружане силе у правило о забрани свих облика силе у међународним од-
носима као неспојивих са фундаменталним начелом равноправности држава.
Временски домашај члана 52. је, такође, предмет извесних размимоила-
жења, нарочито с обзиром на одредбу члана 4. о ретроактивном дејству Кон-
венције. Исправно је схватање да се правило о ништавости уговора закључе-
них употребом принуде над државом као колективитетом примењује на све
уговоре закључене по ступању на снагу Повеље УН. С обзиром да постоје
индиције да је правило о забрани силе настало обичајним путем и пре мо-
мента ступања Повеље на снагу, треба допустити могућност да се ваљаност
ове одредбе ratione temporis протегне и уназад. У прилог ове могућности иде
формулација „принципа међународног права отеловљених у Повељи УН“
која указује да Повеља, према томе, и принцип забране претње и употребе
силе није настао ex nihilo већ еволуцијом обичајног међународног права.
Одредба о неретроактивном дејству конвенције је у конкретном слу-
чају ирелевантна, јер је примена правила о неретроактивности без утицаја
на примену свих правила „којима би уговори били подложни на основу
међународног права независно од ове Конвенције“.
10.3.3. Сукоб са перемпторном нормом општег међународног права
(jus cogens). У члану 53. Конвенција утврђује: „Ништав је сваки уговор који
је у моменту закључења у супротности са неком перемпторном нормом
општег међународног права. За сврхе ове конвенције перемпторна норма
општег међународног права је норма прихваћена и призната од целокупне
међународне заједнице као норма од које није допуштено никакво одсту-
пање и која може бити измењена само једном новом нормом општег међу-
народног права која има исто својство“.
У домену уговорног права норме jus cogens-а одређују дозвољен пред-
мет уговора и, самим тим, постављају границе аутономије воље уговорних
страна. На тај начин ове норме установљавају основу за промену односа
1328 На пример, Повеља Организације америчких држава у члановима 15 и 16 забрањује упо-
требу сваког облика принуде у односима између држава – UNTS, vol. 119, стр. 52. Велики
број резолуција Генералне скупштине прокламује недозвољеност политичког и економског
притиска у односима равноправних субјеката међународне заједнице. Посебно су конзис-
тентна у том погледу становишта несврстаних земаља које практично у свим декларација-
ма са састанака шефова држава или влада несврстаних земаља снажно инсистирају на пот-
реби искључења из праксе међународних односа политичког и економског притиска као
елемента неравноправности и потчињавања.
између суверенитета држава и међународног јавног поретка и за мешање

међународне заједнице у уговорну активност држава када ова дође у сукоб
са општим интересима.
Идеја о нормама које везују државе независно од њихове воље је рела-
тивно стара. Налазимо је већ у учењу о нужном праву (jus necessarium)1329
од кога државе нису могле одступати у међусобним односима, преко кон-
струкције о фундаменталним правима држава1330 и општим правним на-
челима когентног карактера1331 до учења у начелу pacta sunt servanda као
надпозитивној, објективној норми.1332
Елементе jus cogens-а као позитивноправне категорије налазимо тек у
уставним актима универзалних политичких организација – Друштва на-
рода и нарочито, Организације Уједињених нација. Члан 103. Повеље ус-
тановљавајући хијерархијски однос између обавеза садржаних у Повељи
и обавеза по другим међународним споразумима, ствара основ за оцену
легалности предмета уговора.1333 У тој еволуцији Конвенција иде корак
даље тако што изричито дефинише норме jus cogens-а и прецизно утврђује
правне последице које погађају уговор супротан норми jus cogens-а.
Са формалног становишта, битно обележје норми jus cogens-а је њи-
хова перемпторност тј. апсолутно обавезна снага. Норме jus cogens-а не
трпе дерогацију, будући да садрже безусловне заповести од којих се не
може одступати у међусобним односима држава на бази сагласности. Услед
чињенице да норме jus cogens-а поседују апсолутно обавезну снагу, ниједан
конкурентни режим, било да је установљен једностраним или двостраним
актом, не може стећи правну снагу, већ остаје у сфери простих факата.
Који су то разлози који нормама jus cogens-а дају карактер апсолутно оба-
везних правила понашања? Они леже у чињеници да ове норме изражавају
суштинске, фундаменталне интересе међународне заједнице као целине, ин-
тересе чије је поштовање императив, conditio sine qua non упоредног постојања
суверених држава. Правила jus cogensa прихваћена су због тога што су нуж-
на за заштиту јавних интереса друштва држава или за очување стандарда
морала које су оне признале.1334 У садашњем тренутку развоја међународне
заједнице jus cogens на нормативном плану изражава, нужност мирољубиве
активне коегзистенције и равноправне сарадње држава и народа.1335
Норма jus cogens-а је, по дефиницији, норма општег међународног пра-
ва која је од стране међународне заједнице призната као норма од које није
1329 Grotius II, De iure belli ac Pacis, in Classics of International Law, ed. by J. Scott, 1925, I. стр.
38–40.
1330 Le Fur, „La theorie du droit naturel depuis le XVIII-e siecle et la doctrine moderne“, RdC, 1927,
vol. 18, стр. 349–350.
1331 Verdross A., „Forbidden Treaties in International Law“, AJIL, 1937, No. 4, стр. 572.
1332 Anzilotti, D., Cours de droit international, 1929., I, стр. 43–44. Traduit par Gidel.
1333 Аналогну одредбу налазимо у члану 20. Пакта Друштва народа – Lauterpacht, II, „Covenant
as a „higher law“„, BYIL, 1936, стр. 13, и даље. Уопште у односу хијерахије правних правила
и концепта законитости, в. Крећа М., „Quelques observations sur le probleme de la hierarchie
des regles de droit dans le droit international positif “, ЈРМП, 1/1980, стр. 71–85.
1334 Mc. Nair, op. cit., стр. 215.
1335 Kreća M, „Some General Reflections on Main Features of Ius Cogens as Notion of International
Public Law“, Essays in Honour of W. Abendroth, Frankfurt, New York, 1972, стр. 28 и даље.
дозвољено никакво одступање. Под изразом „међународна заједница као

целина“ ваља разумети вољу претежне, преовлађујуће већине држава. То
значи да није неопходно да конкретно правило буде прихваћено као ко-
гентно од стране свих држава. Довољно је ако то учини велика већина
држава тј. ако једна држава изоловано одбије да призна когентни карак-
тер правила или уколико ту државу подржи врло мали број држава, при-
хватање и признање когентног карактера правила од стране међународне
заједнице као целине не би било доведено у питање.1336
Извори норми jus cogens-а су обичаји и свеопшти мултилатерални уго-
вори. Обичај је формални извор једног броја постојећих когентних норми,
али је са становишта потреба савремене међународне заједнице свеопшти
вишестрани уговор погоднији извор. Штавише, може се рећи да се, с об-
зиром на инхерентна својства обичаја као формалног извора, постојеће
когентно правило не може заменити новим путем обичаја. Наиме, ако
пођемо од праксе и свести о обавезности као конститутивних елемената
обичаја, онда видимо да се пракса у смислу скупа разноврсних аката не
може конституисати ако није сагласна постојећој норми jus cogens-а, бу-
дући да је сваки акт супротан тој норми, изузев свеопштег мултилатерал-
ног уговора, лишен правне снаге ab initio.
Конвенција не садржи листу когентних норми.1337 Разлози таквог ре-
шења су двојаки:
а) по мишљењу Комисије, навођење неких примера сукоба уговора са
нормом jus cogens-а могло би довести до неразумевања осталих примера
когентних норми које не би биле наведене (inclusio unius exclusio alterius
est); и,
б) састављање листе когентних норми је, строго узевши, ван оквира
Конвенције о уговорном праву.
Но, независно од тога могу се, exempli causa, са великим степеном из-
весности навести когентна правила у позитивном међународном праву.
У одсуству хијерархије формалних извора у међународном јавном пра-
ву критеријум нормативне самоидентификације је практично немогућ.
Утврђивање когентног карактера норме може се извести једино на бази
материјалног критеријума, тј. пажљивог испитивања позитивне праксе др-
жава у контексту објективних, виших интереса међународне заједнице као
целине. Можемо рећи да данас когентни карактер поседују основна начела
Повеље и мирољубиве активне коегзистенције (суверена једнакост, забра-
1336 У том смислу се изјаснила Редакциона комисија на Бечкој конференцији о уговорном пра-
ву, Off. Records of UNCLT 1968, стр. 472.
1337 У Комисији су сугерисане извесне групе уговора који би били ништави услед сукоба са
нормама jus cogens-aa) уговор закључен у циљу незаконите употребе силе противно прин-
ципима Повеље; б) уговор закључен у циљу извршења било ког акта који се по међународ-
ном праву сматра криминалним; в) уговор закључен у циљу предузимања аката у чијем
су сузбијању све државе позване да сарађују као што су пиратерија, геноцид и трговина
робљем. – YILC 1966, II, стр. 248. Оваквом становишту је приговорено да се примери уго-
вора супротних норми jus cogens-а ограничавају на криминалне акте, мада постоје и други
значајни примери таквих аката.
на употребе и претње употребе силе, начело неинтервенције, мирног ре-

шавања спорова, равноправности и самоопредељења и друга), нека начела
из обичајног права као што су слобода отвореног мора, забрана ропства,
пиратерија, као и принципи који се односе на заштиту основних људских
права и слобода, забрану геноцида итд.
Норме jus cogens-а нису једном заувек дате већ прате социјално поли-
тичку еволуцију међународне заједнице. Но, динамизам тих норми трпи
извесна ограничења и то зато што су норме jus cogens-а релативно ретке
и представљају израз фундаменталних обележја и стања односа у међуна-
родној заједници која ће тешко претрпети радикалну измену у блиској бу-
дућности. Услед тога се динамизам норми ius cogens-а може изразити на
рестриктиван начин тј. првенствено, мада не искључиво, кроз акумулацију
и додавање нових норми jus cogens-а постојећим нормама.
10.4. Поступак поништења и последице ништавости уговора. Кон-
венција предвиђа вишестепени поступак у случају ништавости, престан-
ка уговора, повлачења једне стране уговорнице или обуставе примене
уговора:
а) у првој фази држава која се позива на недостатак њеног пристанка
да буде везана уговором (по аналогији оно што важи у овом случају важи
и за случајеве престанка уговора, повлачења из уговора или обуставе при-
мене ако није наведено другачије) обавештава о свом захтеву остале угово-
рнице. Обавештење или нотификација поред захтева треба да садржи и на-
вођење конкретних мера које ваља предузети у односу на уговор и разлоге
који говоре у прилог предузимању тих мера;
б) остале стране уговорнице имају, по пријему нотификације, могућ-
ност избора у року који особито у хитним случајевима не може бити краћи
од три месеца: или ће тај захтев прихватити, што овлашћује уговорницу
која је упутила захтев да предузме мере које је предложила, или ће захте-
ву приговорити. Претпоставка је да уговорница која у одређеном року не
стави приговор прећутно прихвата захтев уговорнице која се позива на
ништавост;
в) у случају да једна или више уговорница стави приговор, настаје
спор који ваља решавати у складу са чланом 33. Повеље тј. „путем прегово-
ра, анкетама, посредовањем, мирењем, арбитражом, судским решавањем,
мирним начелима“ по избору странака у спору.
У случају да у року од 12 месеци од момента стављања приговора није
било могуће постићи решење у оквиру начина које предвиђа члан 33. По-
веље отварају се две могућности:
I) ако се ради о спору око примене или тумачења чланова 53. и 64. који
регулишу сукоб уговора са нормом jus cogens-а или новоствореном нормом
jus cogens-а, свака страна уговорница може се једнострано писменим путем
обратити Међународном суду правде на одлучивање уколико стране у спо-
ру заједнички не одлуче да спор изнесу пред арбитражу;
II) ако се, пак, ради о спору о примени или тумачењу било ког дру-
гог члана који регулише ништавост, престанак, повлачење из уговора или
обуставу примене уговора, свака страна у спору може прибећи поступку
измирења (концилијације) утврђеном у прилогу Конвенције.
Прилогом се предвиђа формирање комисије од 5 квалификованих
правника (по 2 именује свака странка у спору а ови бирају петог који врши
функцију председника) која испитује захтеве и примедбе и даје предлоге
странама уговорницама како би могле да постигну пријатељско решење
спора. Комисија сачињава извештај у року од 12 месеци по конституисању.
Извештај комисије, укључујући ту и сваки закључак о чињеницама или
о правним питањима, не обавезује стране уговорнице и „не представља
ништа више него изношење препорука поднетих на проучавање странама
у спору како би им се олакшало пријатељско решење спора“.
Ништав уговор је лишен правне снаге ab initio без обзира да ли се ради
о основу апсолутне или релативне ништавости.
Могуће је да су странке уговорнице ипак предузеле извесне акте на
основу ништавог уговора. У том случају свака страна уговорница је овла-
шћена да тражи реституцију тј. успоставу стања које би постојало у међу-
собним односима да ти акти нису извршени. Сама чињеница ништавости
уговора не дира у законитост аката извршених у доброј вери пре него што
је ништавост истакнута.
Од ових правила изузимају се стране уговорнице којима се може при-
писати превара, принуда или подмићивање. Превара, принуда и подмићи-
вање могу, поред последица везаних за правила уговорног права, ангажо-
вати и одговорност уговорнице која им је прибегла.
Правне последице сукоба уговора са конгентном нормом су, због зна-
чаја ових норми, посебно регулисане и одликују се већом строгошћу. То
долази отуда што питања у вези са последицама ништавости у овом слу-
чају нису у толикој мери узрокована интересима страна уговорница ко-
лико обавезом сваке од њих да своју ситуацију доведе у склад са нормом
jus cogensa. Своје међусобне односе оне су дужне ускладити са садржајем
ових норми.1338
Санкција ништавости у случају сукоба са нормом jus cogensa погађа
уговор у целини тј. принцип дељивости уговорних одредби нема примену
у овом случају.
11. ПРЕСТАНАК ДЕЈСТВА И СУСПЕНЗИЈА УГОВОРА

11.1. Уопште о престанку дејства уговора. Разлози стабилности уго-
вора су у основи претпоставке да је дејство закљученог уговора нормално
стање ствари – та претпоставка је оборива утолико што до престанка уго-
вора, његовог отказивања или повлачења из уговора може доћи само на
основу примене Конвенције или одредби уговора.1339 У овој материји тер-

минологија је понешто непрецизна јер се изрази „престанак“, „отказ“, „по-
влачење“ користе за означавање начина на који уговор престаје да постоји
и за означавање правног основа ваљаности таквих начина. На ово терми-
нолошко шаренило је у знатној мери утицала подела уговора на двостране
и вишестране. Рецимо, израз „престанак уговора“ подразумева да, услед
правних чињеница утврђених прописима међународног права или самим
уговором, уговор престаје да постоји као правни акт. Код билатералних
(двостраних) уговора то је правило. Ако се ради о вишестраним (мулти-
латералним) уговорима, ситуација је другачија утолико што настанак так-
ве правне чињенице не мора нужно да доведе до престанка уговора као
правног акта, већ само до престанка дејства уговора у односу на уговорни-
цу или уговорнице које се позивају на разлог престанка, отказивања угово-
ра или повлачења из уговора.
Основи престанка и суспензије уговора могу бити људске радње или
природни догађаји. Да би их међународно право квалификовало као осно-
ве престанка уговора потребно је да се одликују законитошћу и аутоном-
ношћу. Рецимо, сукцесија држава, иако може утицати на важење уговора,
није самостални основ престанка, већ институт ван система уговорног
права који има секундарно дејство и на важење уговора. Аутономност
конкретно подразумева да извесна правна чињеница испољава своје ос-
новно и примарно дејство у материји престанка уговора. Законитост значи
да чињеница која доводи до престанка уговора мора бити утврђена међу-
народним правом. Због тога, рецимо, рат, иако неспорно утиче на важење
уговора, Конвенција не увршћује у основе престанка.
Основи престанка уговора могу се поделити у две основне групе:
а) основи престанка засновани на вољи странака (отказ, престанак
уговора прећутним путем, престанак уговора изричитим пристанком свих
уговорница и престанак уговора на основу уговорних одредаба – протек
рока, раскидни услов и отказ);
б) основи престанка уговора засновани на правилима објективног
међународног права (накнадна немогућност извршења, битно кршење од-
редаба уговора, правна немогућност извршења, суштинска промена окол-
ности и извршење уговора).
У погледу правних последица престанка уговора или повлачења из
уговора важи правило диспозиције странака, тако да оне те последице могу
регулисати или самим уговором или на други начин на бази сагласности
воља. Конвенција о одговорности оператора нуклеарних бродова од 1962.
године, предвиђа у члану ХИХ да по престанку Конвенције одговорност за
нуклеарни инцидент остаје да траје известан период у односу на бродове
који су регистровани у периоду важења Конвенције.
Ако уговорнице то питање не регулишу примењује се резидуално пра-
вило на основу кога се: а) страна уговорница ослобађа обавезе даљег извр-
1339 Ibid., члан 42.(2).
шавања уговора; б) права, обавезе или правне ситуације који су створени

извршавањем уговора пре него што је уговор престао остају на снази. 1340
11.2. Суспензија или привремена обустава дејства уговора. Суспен-
зија или привремена обустава дејства уговора може, у основи, уследити на
неколико начина:
а) На основу уговорних одредби или по пристанку уговорница. – У току
извршења уговора могу се појавити извесни догађаји или услови који оп-
равдавају обуставу извршења уговора. Уговорнице на такву могућност
могу реаговати унапред тако што ће у уговор унети одговарајућу одредбу
или накнадно тако што ће на бази сагласности обуставити извршење уго-
вора или појединих делова уговора. Примена уговора се може обуставити
у односу на све уговорнице или само у односу на неке уговорнице у завис-
ности од тога да ли су све или само неке погођене догађајима или условима
који онемогућавају извршење уговора. Уколико уговор не садржи одредбу
о обустави, до ње, сходно члану 54. (б), може доћи само на основу прис-
танка свих уговорница. Код вишестраних уговора – уставних аката међу-
народних организација суспензија има, по правилу, карактер санкције.
Обустава примене уговора врши се у том случају на основу одредби Устава
Организације или одлуке Организације.1341
Битно је да обустава има привремени карактер. Стога, и у случају при-
мене одговарајуће одредбе или сагласности уговорница, одлука о обустави
треба да садржи одредбу о периоду у коме се уговор обуставља од примене.
У супротном, обустава се фактички претвара у престанак уговора.
б) Обустава примене мултилатералног уговора на основу споразума
неких страна уговорница. С обзиром на то да знатан део вишестраних уго-
вора делује првенствено на билатералном плану, Конвенција предвиђа мо-
гућност да део страна уговорница таквог уговора закључи споразум о обус-
тави примене уговорних одредби у односима inter se. Такав споразум мора
бити изричито допуштен уговором, или, пак, да није изричито забрањен
уговором. Ако није изричито забрањен уговором, до обуставе може доћи
у случају да су испуњена два услова: а) да обустава уговора између две или
више страна уговорница не дира у уживање права других страна уговор-
ница које оне имају према уговору нити на извршавање њихових обавеза;
и б) да обустава уговора не штети нормално извршење уговора или да није
у супротности са предметом и циљем уговора.
Уговорнице које закључују споразум о обустави примене уговора у од-
носима inter se су у обавези да о томе обавесте остале уговорнице. Обавеза
нотификације није посебан услов за пуноважност споразума о обустави
примене вишеструког уговора већ проистиче из начела добре вере.

1341 На основу члана VI, Споразума о Међународној банци за обнову и развој, банка може сус-
пендовати чланство оној чланици која не испуњава своје обавезе према Банци на основу
одлуке већине гувернера. Тако суспендована чланица аутоматски престаје да буде чланица
Банке годину дана од дана суспензије изузев ако иста већина гувернера не донесе одлуку о
обнови чланства. Посебан случај обуставе представља случај више силе (vis major). У случају
више силе до обуставе долази непосредно, на основу примене објекитвног правног правила.
11.3. Основи престанка дејства уговора

11.3.1. Престанак уговора или повлачење из уговора на основу од-
редби уговора или по пристанку страна уговорница – Члан 54. Конвен-
ције предвиђа да до престанка уговора може доћи: а) на основу уговорних
одредби; или, б) у свако доба на основу пристанка свих страна након кон-
султација са другим државама уговорницама.
Ради се о општим одредбама које подразумевају неколико самостал-
них основа престанка.
Уговорним одредбама може се предвидети да уговор престаје:
1. протеком рока на који је уговор закључен;
2. резолутивним условом;
3. отказом уговора.
1. Код уговора са ограниченим роком трајања разликујемо две вр-
сте: у прву врсту спадају уговори који предвиђају период важења у обли-
ку календарских година (Уговор о пријатељству и сарадњи између СССР
и Француске склопљен на 10 година) или одређивањем дана када уговор
престаје да важи (Међународни споразум о маслиновом уљу (1955) пред-
виђа у члану 37. да ће бити на снази до 30. ИХ 1960); другу групу сачиња-
вају они уговори код којих је протек рока трајања уговора комбинован са
аутоматским продужењем за одређени или неодређени период (Конвен-
ција о спречавању и кажњавању злочина геноцида закључена је на период
од 10 година с тим што се аутоматски продужава на додатне периоде од по
5 година у односу на уговорнице које је не откажу).
Код прве групе протек рока на који је уговор закључен доводи ipso
facto до престанка уговора. Ситуација је другачија код уговора из друге
групе јер ту фактички основ престанка није сам протек рока већ околност
да је, услед отказивања, број уговорница пао испод броја који је уговором
одређен као минимални услов даљих важења. Стога, може се рећи да уго-
вори, који предвиђају аутоматско продужење важења под извесним усло-
вима, у основи представљају уговоре са неодређеним роком трајања.
2. Наступање неизвесног догађаја (резолутивног услова) доводи до
престанка уговора. Ако је резолутивни услов објективног карактера (нпр.
уговорном одредбом се установи да уговор о испоруци жита важи до прве
жетве) уговор престаје самом чињеницом наступања тог догађаја. У слу-
чају да је услов субјективног карактера, уговор престаје тек онда када се
на одговарајући начин установи да је услов или догађај стварно наступио.
Тако је Уговор о узајамним гаранцијама, као део Локарнског споразума,
предвиђао да ће престати да важи у моменту када Друштво народа осигура
довољну заштиту страна уговорница. Сматрало се да је тај услов испуњен
ако одговарајућа оцена буде дата од две трећине чланица Савета Друштва
народа на захтев било које уговорнице. Код вишестраних уговора резолу-
тивни услов често се формулише на тај начин што се предвиђа да уговор
престаје да важи уколико број уговорница падне испод утврђеног броја.
Тај број варира од случаја до случаја1342 и не зависи од броја држава чији је

пристанак тражен да би уговор ступио на снагу.
3. Одредбе о могућности отказа уговора могу бити разноврсне. Раз-
лике се, углавном, тичу датума када је изјава о отказивању допуштена и
момента када таква изјава производи дејство. Неки уговори допуштају
отказ у било ком тренутку (Споразум о Међународној банци за обнову и
развој од 1945. године); други предвиђају да се отказ не може дати у извес-
ном почетном периоду важења уговора (Конвенција о уставу међувлади-
не поморске консултативне организације од 1948. предвиђа у члану 59. да
се отказ не може дати пре истека године дана од ступања Конвенције на
снагу); трећи дозвољавају периодични отказ уговора (Конвенција о гено-
циду допушта коришћење права отказа после истека рока од 10 година, а
затим узаступним периодима од по пет година). Изјава о отказу може про-
изводити правна дејства моментално или након протека одређеног пери-
ода. У том смислу, неки уговори предвиђају да отказ почиње да производи
дејство по протеку утврђеног рока (обично шест месеци или годину дана)
од пријема нотификације о отказу.
Тенденција је да се одредба о отказу рестриктивније формулишу како
би се обезбедила стабилност уговорних односа. Процес закључења уговора
је довољно дуг и сложен да уговорницама пружи прилику да мериторно
процене садржину уговора, с једне стране, а међународно право предвиђа
довољно средстава за ослобађање од уговорних обавеза ако за то постоје
оправдани разлози, с друге стране.
Отказ се, по правилу, квалификује као основ престанка уговора. То није
сасвим тачно. Код билатералних уговора отказ повлачи престанак уговора, и
стога је оригинални основ престанка уговора. Но, код мултилатералних уго-
вора ствари стоје на другој равни. Отказ у овом случају представља само ос-
нов престанка важења пристанка на обавезивање уговорнице, или, у терми-
нологији Конвенције, основ повлачења из уговора. Дејство отказа на трајање
мултилатералног уговора се испољава индиректно преко установе резолути-
вног услова тј. уговор престаје ако услед отказа број уговорница падне испод
броја који је утврђен као минималан за одржање уговора на снази.
11.3.2. Отказ уговора који не садржи одредбе у вези са престанком,
повлачењем из уговора или обуставом уговора. У погледу питања да ли се
може отказати уговор који не садржи одредбу о отказу, мишљења су оштро
подељена. На једној страни су они који одсуство одредбе о отказу тумаче
као доказ да право на отказивање и не постоји. Подршку оваквом схватању
налазе у неким примерима из новије праксе. На пример, одредбе о отказу
не садрже Конвенција о конзуларним односима (1961), Конвенција о дипло-
матским односима (1963) и Женевске конвенције о праву мора (1958). На
Конференцији о праву мора одржаној 1958. изричито је одбачен предлог не-
1342 На пример, Споразум који предвиђа примену Нацрта међународних конвенција о међународ-
ном транспорту добара путевима (1949) за минимум узима две уговорнице. Нацрт Конвен-
ције о међународном преносу вести и право на исправку (1949) – шест уговорница. Обично је
тај број већи с тим што се истиче да не би могао бити мањи од два. – YILC 1963, I, str. 95.
ких делегација да се одредбе о отказу уграде у сваку од четири конвенције и

одлучено је, уместо тога, да пет година по ступању на снагу сваке од четири
конвенције било која уговорница може у било које време да захтева ревизију
сваке од конвенција, те да ће Генерална скупштина одлучити како да пос-
тупи по таквом захтеву.1343 Присталице овог схватања, стоје на становишту
да у случају одсуства одговарајуће одредбе уговор може бити отказан само
на основу сагласности свих уговорница.1344 На другој страни су присталице
схватања да одсуство одредбе о могућности отказа не треба тумачити као
забрану отказивања уговора с обзиром да, по овом схватању, право на отказ
уговора постоји као обичајно правило. Право на отказ се нарочито заговара
у случајевима када дође до промене околности на штету уговорница.1345
Конвенција прихвата средње решење. Опште је правило да уговор који
не садржи одредбу о престанку, односно не предвиђа могућност да се може
отказати или из њега повући, не може бити предмет отказивања или повла-
чења.1346 Од тог правила постоје два изузетка: а) ако се установи да су уго-
ворнице имале намеру да допусте могућност отказивања или повлачења; и
б) ако право на отказивање или повлачење може бити изведено из природе
уговора. Природа неких уговора као што су, на пример, мировни уговори
или уговори о границама је таква да искључују могућност постојања наме-
ре уговорница да допусте једнострани отказ.
У циљу заштите интереса осталих уговорница установљена је обавеза
нотификације намере да се уговор откаже и то најмање 12 месеци унапред.
11.3.3. Престанак или обустава уговора услед накнадног закључења
новог уговора. Овај основ уговора непосредно произлази из саме природе
уговора. Како је уговор правни акт заснован на сагласности воља – mutuus
consensus – неспорно је да може и престати споразумом странака које су
га закључиле – mutuus dissensus. У том погледу постоји општа сагласност
у теорији. Разлике се испољавају у односу на облик накнадно закљученог
уговора. Постоји схватање засновано на теорији о дерогационом акту (acte
contraire) да мора постојати идентичност форми између тзв. аброгационог
споразума и уговора који се окончава или да, барем, те форме морају бити
од једнаке важности. Ово схватање није прихватљиво1347 јер је у конкрет-
ном случају од суштинског значаја воља уговорница да окончају уговор а
не форма у којој се та воља изражава. Одрицати уговорницама право да на
бази споразума окончају уговор једнако је, по практичним ефектима, одри-
цању права на склапање уговора.
Касније уговор може укинути ранији изричито и прећутно. Изричи-
тим путем то се чини ако се у каснији уговор унесе тзв. аброгациона од-
1343 Off. Records of U.N.Conference on the Law of the Sea, vol. II, стр. 56–58.
1344 У том смислу је формулисан и Лондонски протокол (1971) донет поводом једностраног
отказа Париског уговора о неутрализацији Црног мора од стране Русије и чл. 10. Хаванске
конвенције о уговорима (1928).
1345 О осталим оправдањима права на отказивање уговора, в. Бартош М., op. cit., стр. 404–405.
1347 Андраши J., Међународно ираво 1976, стр. 345.
редба. Могуће је да се циљ каснијег уговора исцрпљује у укидању ранијег,

мада је чешћи случај да се каснијим уговором регулишу односи који су
били предмет ранијих уговора. Рецимо, конвенције усвојене на II Хашкој
конференцији (1907) су тако замениле конвенције донете на I Хашкој кон-
ференцији 1899. године о истом предмету. Понекада се каснијим уговором
само установљава обавеза уговорница да откажу ранији уговор. Члан 80.
Чикашке конвенције о међународном цивилном ваздухопловству (1944)
предвиђа обавезу сваке уговорнице да откаже Париску конвенцију која се
односи на регулисање ваздушне пловидбе (1919) или Хаванску конвенцију
о комерицијалној авијацији (1928).
Прећутним путем престаје да важи ранији уговор ако стране угово-
рнице ранијег уговора закључе нови уговор о истом предмету који је не-
сагласан ранијем у тој мери да је немогућа примена оба уговора. И Кон-
венција о уговорном праву допушта овај начин престанка под извесним
условима. Ти услови се могу поделити на формалне и материјалне. Фор-
мални услови су: а) да постоји идентитет страна уговорница; и б) да се
уговори односе на исти предмет. Материјални услови се састоје у: а) да из
каснијег уговора проистиче намера или је на други начин утврђено да су
уговорнице намеравале да материју регулишу каснијим уговором; б) ако је
неспојивост одредаба каснијег или ранијег уговора таква да је немогуће да
се оба истовремено примењују.
11.3.4. Престанак уговора услед кршења. Теорија је подељена у погле-
ду квалификације правних последица кршења уговора. Разликују се три ос-
новна схватања: по првом схватању, уговор се у случају кршења аутоматски
окончава. Ово схватање, настало на бази аналогије са решењима у унутра-
шњем праву заступано је нарочито од старијих писаца.1348 Заснива се на
идеји да уговор представља органску недељиву целину и да поштовање сва-
ке уговорне одредбе има снагу обавезног услова. Друго схватање одговор на
питање правних последица кршења уговора покушава да нађе кроз разлико-
вање битних и небитних повреда уговора. Право да оконча или откаже уго-
вор припадало би, по овом схватању, само недужној, савесној уговорници и
то у случају да друга страна битно (суштински) прекрши уговор. Тежиште
овог схватања је у начелу једнакости држава и правилу in adimpleti non est
adimplendum. Треће схватање признаје оштећеној страни само право да при-
времено обустави дејство уговора. Инспирисано је жељом да се, у услови-
ма повећане организованости међународне заједнице, спорови око кршења
уговора не решавају једнострано већ на бази одлуке ауторитативног међу-
народног тела. Стога се обустави уговора у случају кршења даје прелазни,
привремени карактер док коначну одлуку не донесе надлежни ауторитети.
Конвенција се определила за компромисно решење. Из формулације
чл. 60. Конвенције произлази да престанак и обустава примене уговора
могу наступити само у случају битне, суштинске повреде. Битна повреда
се састоји у одбацивању уговора које није санкционисано Конвенцијом и
повредом одредбе битне за остварење предмета и циља уговора.
1348 За преглед ових и других теоријских схватања, в. Sinha B. P., Unilateral Denunciation of Treaty
because of Prior Violations of Obligations by other Party, 1966, стр. 5–26.
У погледу правних последица битне повреде Конвенција повлачи раз-

лику између двостраних и вишестраних уговора.1349
Битна повреда одредаба двостраног уговора овлашћује оштећену стра-
ну уговорницу да истакне повреду као разлог за престанак уговора или за
обуставу примене уговора у целини или делимично. Другим речима, по-
вреда не доводи ipso facto до престанка или обуставе дејства уговора већ
конституише одговарајући правни основ за покретање поступка утврђеног
Конвенцијом. У случају да друга страна пориче суштински карактер по-
вреде настаје спор који се има решити мирним путем у складу са општим
правилима међународног права.
Ситуација је другачија код вишестраних уговора. Код ове врсте угово-
ра могућа је заједничка реакција уговорница и реакција уговорнице посеб-
но погођене кршењем.
Стране уговорнице могу на основу једногласног споразума да обуставе
примену уговора у целини или делимично, или да га окончају: а) у односу
између њих самих и државе прекршиоца, б) између свих страна уговорни-
ца. У случају индивидуалне реакције опција је сужена, тако да се оштећена
уговорница може позвати на битну повреду као разлог за потпуну или де-
лимичну обуставу уговора vis-a-vis државе прекршиоца. Разлог огранича-
вања права оштећене уговорнице у случају индивидуалне реакције лежи у
намери да се заштите интереси осталих уговорница (у случају свеопштих
вишестраних уговора) и међународне заједнице као целине (у случају све-
општих вишестраних уговора). Због тога се последица кршења у случају
индивидуалне реакције своди на билатералну димензију тј. на inter se однос
између прекршиоца и уговорнице која је посебно погођена кршењем.1350
Понекад је, међутим, немогуће на адекватан начин заштитити индиви-
дуалне интересе уговорница, јер користећи право на обуставу vis-a-vis др-
жаве прекршиоца, оштећена уговорница сама долази у ситуацију да крши
уговор у односу на остале уговорнице.
11.3.5. Суштинска промена околности (rebus sic stantibus). Конвенција
о уговорном праву утврђује у члану 62:
„1. Суштинска промена околности настала с обзиром на околности
које су постојале у моменту закључења уговора и коју странке нису пред-
виделе, не може се навести као разлог престанка уговора или повлачења из
њега осим ако:
а) постојање тих околности представља суштинску основу пристанка
на обавезивање странака; и ако
б) је дејство те промене коренита промена домашаја обавеза које пре-
остају да се изврше у складу са уговором.
2. Суштинска промена околности не може се навести као основ прес-
танка уговора или повлачења из уговора:
1349 О окончању или суспензији услед кршења види: S. Rosenne, Breach of a Treaty, Cambridge, 1985,
M. M. Gomat, Suspension and Termination of Treaties on the Grounds of Breach, The Hague, 1996.
1350 Види: V.D.N. Hutchinson, „Solidarity and the Breaches of Multilateral Treaties“, British Yearbook
of International Law, Vol. 59, 1981, стр. 151, и даље.
а) ако се ради о уговору којим се установљава граница; или

б) ако је до битне промене околности дошло тако што је странка која
се на њу позива прекршила обавезу из уговора, или неку другу међународ-
ну обавезу према некој другој странки уговора.“
Сматра се да је правило rebus sic stantibus у међународно право унео Ђентили,1351 саве-
тујући британску краљицу Елизабету да, у спору око важности уговора закљученог између
Велике Британије и Холандије од 1585, изјави да „...свака конвенција, мада заклетвом по-
тврђена, мора бити схваћена као важећа само док постоји исто стање ствари.“ Отпори пра-
вилу rebus sic stantibus испољавали су се индиректно, кроз крајње рестриктивно одређивање
случајева у којима се могла применити,1352 и директно, кроз отворено непријатељство.1353
Владавина позитивизма, заснована на квалификацији правила pacta sunt servanda као на-
дуговорне, надпозитивне норме, била је неплодно тло за израстање rebus sic stantibus у
правило међународног права. То, наравно, не значи да се rebus sic stantibus није потезала у
конкретним ситуацијама, али је примена тог правила била под сенком политичких моме-
ната, односа снага и опортунитета. Тај моменат, посебно у периоду између два рата када су
промењене околности послужиле Немачкој као згодан изговор да се ослободи обавеза Вер-
сајског уговора, ојачао је опозицију према rebus sic stantibus и узроковао схватање да rebus sic
stantibus и није никакво правно правило, те да, мада дубоко утиче на међународни живот,
представља израз политичких стремљења.1354
Уверење да је rebus sic stantibus део позитивног међународног права формира се тек
крајем ХИХ века и у прошлом веку. Отуда је и разумљива констатација Комисије за међуна-
родно право Уједињених нација да „скоро сви модерни правници ... допуштају постојање у
међународном праву принципа ... општепознатог као доктрина rebus sic stantibus.“1355
Позитивноправно решење заснива се на поимању суштинске промене
околности објективног правила међународног права.1356 Суштинска про-
мена околности је резидуални основ престанка уговора тј. основ који се
примењује у случају ако сам уговор или споразум странака не предвиђа
одговарајуће начине престанка уговора.
Елементи позитивноправног решења

а) Фундаментални карактер промене околности је уграђен у саму ос-
нову конструкције члана 62. Конвенције. Отуда и у самом наслову члана
1351 С. Аврамов, op. cit., стр. 386; Nussbaum, op. cit., str. 78.
1352 Гроцијус је, могло би се, у маниру везивања многих међународноправних института за ње-
гово дело, рећи отац рестриктивног приступа rebus sic stantibus. Његов одговор на питање
да ли обећање садржи у себи прећутан услов „rebus sic stantibus“ је негативан, али допушта
дејство промене околности у вези са мисијом амбасадора.-Н. Grotius, op. cit., sec. XVI, XXV,
стр. 424. Следи га Пуфендорф, потом, и већи број писаца, нарочито оних који rebus sic
stantibus схватају као проблем тумачења уговора или поистовећују rebus sic stantibus са нак-
надном немогућношћу извршења уговора. – в. стр. 214–220; 224–227.
1353 Рецимо, Келзен, сматра да је „клаузула rebus sic stantibus у сукобу са једном од најважнијих
сврха међународног јавног поретка, његовом функцијом стабилизовања међународних од-
носа“, те да случајеви из праксе у којима су се државе позивале на суштинску промену
околности као на разлог неизвршења уговора могу једноставно бити оквалификовани као
„кршење међународног права“. Н. Kelsen, Principles of International Law, 1952, стр. 359–360.
У нашој теорији Поповић каже да се клаузулом rebus sic stantibus „гажење (уговора-М. К.)
жели да претвори у гашење“ – Ђ. Поповић, op. cit., стр. 208.
1354 M. Bourguin, „Stabilite et mouvement“, Recueil des Cours, 1938, vol. 64, p. 384.
1355 Draft Articles on the Law of Treaties with Commentaries, Doc. A-6309-Rev. 1, стр. 257.
1356 О осталим схватањима правне природе суштинске промене околности в. М. Крећа, Прес-
танак дејства уговора у савременом међународном праву, 1988, стр. 127–137.
формулација „Фундаментална промена околности“. У пресуди Међународ-

ног суда правде у Fisheries Jurisdiction case (1973) истакнуто је, inter alia, да
је „Један од основних захтева отелотворених у том члану (циља се на члан
62. Конвенције – М. К.) да промена околности мора бити фундаменталног
карактера.“1357
Фундаментални карактер промене подразумева да се промена одно-
си на предмет или сврху уговора тако да мења услове извршења уговора у
односу на заинтересовану страну уговорницу суштински мењајући извор-
ни баланс права и обавеза. Реч је, дакле, о објективном услову кога ваља
раздвојити од мотива који су определили давање пристанка на обавези-
вање.1358
б) Промена околности није била предвиђена од странака (изванредни
карактер промене). Непредвидљивост промене околности које су постоја-
ле у моменту закључења уговора је основно обележје rebus sic stantibus као
резидуалног правила. Члан 62. утврђује да је, inter alia, промена околности
релевантна ако је „странке нису предвиделе“. Граматичко значење форму-
лације које изванредни карактер промене види само са објективне стране
(ако странке нису предвиделе промену) треба, са становишта начела до-
бре вере, допунити оним што чини субјективну страну промене тј. про-
мена треба не само да није предвиђена већ да, према околностима случаја,
није била предвидљива. Јер, приликом закључења уговора странке треба да
имају у виду не само постојеће околности, као позитивни миље ствари, већ
и околности које је могуће разумно предвидети. Промена околности која
настаје услед редовног тока ствари, које су се, дакле, могле предвидети не
могу конституисати основ престанка уговора.
Према томе, правило rebus sic stantibus се не примењује ако је проме-
на околности била (1) предвиђена или предвидива, и (2) претпостављена.
У првом случају није испуњен један од материјалних услова правила а у
другом уговорнице искључују примену правила, формулисањем одгова-
рајућих уговорних одредби или закључењем споразума којим установља-
вају механизам за случај да промене настану иако њихов садржај и обим
није могуће прецизно предвидети.
в) Суштински основ пристанка. Да би се промена околности могла
сматрати релевантним основом престанка уговора, потребно је и да се
промена односи на оне околности које творе „суштински основ пристанка
странака да буду везане уговором.“ У том смислу може се указати на схва-
тање Међународног суда правде изражено у случају риболова из 1973, по
коме се има обратити пажња на „читав сплет околности које се морају узе-
ти у обзир у одређивању шта је навело обе странке да се споразумеју.“1359
Из овога се извлачи закључак да околности које представљају суштински
1357 International Court of Justice Reports 1973, стр. 18–19.
1358 Second Report on the Law of Treaties by G. Fitzmaurice, Special Rapporteur, Doc.A/CN.4/107.
стр. 61.
1359 International Court of Justice Reports, 1973, стр. 17.
основ давања пристанка на обавезивање могу бити и оне околности које

„нису биле присутне у свести странака када су закључивале уговор или
којима оне нису придавале значај“, па се покаже да је продужена егзис-
тенција тих околности била од суштинског значаја за адекватно извршење
објекта и свхе уговора.1360
г) Коренита измена обима обавеза које још треба извршити на осно-
ву уговора. Реч је, у ствари, о два услова:
а) коренита измена обима обавеза утврђених уговором; и
б) правило је релевантно у односу на обавезе које још нису изврше-
не. Битном променом околности ремети се уговором утврђена еквива-
ленција, па ако тај поремећај иде до тачке да претерано отежава извр-
шење престације активира се правило rebus sic stantibus. У том смислу
се изјаснио и Међународни суд правде у Fisheries Jurisdiction Case (1973)
констатујући на општи начин: да „...да би се промена околности могла
истаћи као основ престанка уговора потребно је такође да резултира ра-
дикалном изменом обима које треба извршити. Промена мора повећати
тежину обавезе коју треба извршити у смислу да извршење чини нечим
суштински различитим од онога што је изворно утврђено.“1361 По при-
роди ствари, правило rebus sic stantibus се може применити само у одно-
су на оне престације које нису извршене до момента суштинске промене
околности.
У том смислу, члан 62. говори о „обавезама које треба извршити на ос-
нову уговора“. Правило се, дакле, не примењује на уговоре чије су одредбе
у потпуности извршене на обема странама.
д) Изузеци од примене правила rebus sic stantibus. Конвенција утврђује
два изузетка од примене правила rebus sic stantibus: а) уговори којима се
утврђују границе; и б) када до суштинске промене околности дође због кр-
шења стране која се на њу позива, било да се ради о кршењу обавеза из
уговора или било које друге међународне обавезе која припада било којој
другој страни уговора.
11.3.6. Накнадна немогућност извршења. У доктрини међународ-
ног права наводи се више облика накнадне немогућности извршења уго-
вора,1362 али већина писаца узима физичку немогућност као основи облик.
При томе се физичка немогућност поистовећује са нестанком предмета
уговора. Већина примера којима се она илуструје су академске хипотезе.
Говори се о уговору који за предмет има прокопавање тунела што се касније
1360 Ibid.
1361 Ibid., стр. 21. Формулација Суда се поклапа са садржином амандмана Венецуеле (A/CONF.39/
C.1/L.319) поднетог на Конференцији. – Off. records of United Nations Conference on the Law
of Treaties, First and Second Sessions, Vienna 26 March – 24 May 1968 and 9. April – 22 May
1969. стр. 183.
1362 Поред физичке немогућности наводе се и морална, социолошка и правна немогућност. –
Опширније о томе М. Крећа, Престанак дејства уговора у савременом међународном праву,
1988, стр. 57–69.
покаже као неизводљиво1363 или о уговору о међународној службености

над једним острвом који престаје нестанком тог острва.1364
Конвенција у члану 61. усваја концепт физичке немогућности извр-
шења. То чини на тај начин што физичку немогућност везује за случајеве
више силе (vis major; force majeure).1365 У ставу 1. утврђује се да немогућ-
ност извршења произлази из „трајног настанка или уништења предмета
неопходног“ за извршење уговора. Та формулација покрива случајеве као
што су „нестанак једног острва, пресушење реке или уништење бране или
хидроелектричне инсталације ...“.1366 Да би дошло до физичке немогућ-
ности извршења потребно је да се стекну извесни услови: а) да наступи
дефинитиван нестанак или уништење предмета уговора; б) да је до тога
дошло услед више силе: и в) да постоји узрочна веза између више силе и
немогућности извршења; г) да је нестали или уништени предмет неопхо-
дан за извршење уговора.
Физичка немогућност може бити трајна и привремена. У случају трај-
не немогућности, долази до престанка уговора, док је обустава уговора ре-
левантна последица привремене немогућности извршења.1367
11.3.7. Настанак нове перемпторне норме општег међународног пра-
ва (jus cogens superveniens). У случају да настане нова перемпторна норма
општег међународног права, сваки уговор који је у сукобу са том нормом
постаје ништав и престаје.1368 Мада га Конвенција тако не квалификује,
очигледно је да се у овом случају ради о правној немогућности извршења.
Уговор који је у тренутку закључења био ваљан, престаје да важи услед
тога што је у сукобу са новонасталом нормом jus cogens-а супротног садр-
жаја. На пример, уговор о заједничком нападу на трећу државу закључен
на неодређени рок престаје у тренутку када бива конституисано когентно
правило о забрани употребе силе у односима између држава.
За разлику од постојеће когентне норме која несагласни уговор чини
ништавим ab initio, новонастала когентна норма лишава дејства уговор су-
протног садржаја од момента свог настанка. Другим речима, не поништава
га у строгом смислу речи већ забрањује његову будућу егзистенцију и из-
вршавање. У дејству новостворене норме jus cogens-а садржана је катего-
рија интертемпоралног права.
Конститутивни елементи правне немогућности извршења би обухва-
тили: а) постојање уговора који је у тренутку закључења испуњавао ус-
лове легалностипредвиђене општим међународним правом; б) настанак
нове перемпторне норме општег међународног права након закључења
1363 YILC 1966, II, стр. 256.
1364 Fauchille P., Traite de droit international public, 1926, I, part. III, пар. 849.
1365 Релевантност force majeure у међународном праву истакао је још Стални арбитражни суд у
Russian Indemnity case, RIAA, X, стр. 96.
1366 YICL 1966, II, стр. 256.
1367 Упореди са становиштем Сталног суда међународне правде у Serbian Loans case, PCIJ, A 20,
стр. 39–40.
конкретног уговора; в) несагласност уговора у целини или делимично са

садржином новонастале перемпторне норме.
Престанак уговора на основу сукоба са новонасталом когентном нор-
мом је особене природе јер наступа аутоматски, самом применом правних
правила независно од воље уговорница. Странке уговорнице таквог уго-
вора немају могућност избора у погледу утврђивања правних последица
престанка као код осталих основа престанка уговора, већ су те последице
перемпторног карактера.
11.4. Остали основи престанка уговора. Конвенција стоји на стано-
вишту да је серија основа престанка и обуставе уговора или повлачења из
уговора наведених у Конвенцији лимитативног карактера, с тим да може
бити коригована одредбом самог уговора. У том смислу је и формулисана
генерална одредба члана 54. на основу које престанак уговора или повла-
чење из уговора може уследити сходно одредбама уговора или по пристан-
ку свих страна уговорница.
У теорији се, поред основа изричито или прећутно садржаних у одред-
бама Конвенције, најчешће помињу: извршење уговора, сукцесија, прекид
дипломатских односа и рат.
1) Извршење уговора. Да ли извршење уговора конституише основ прес-
танка, зависи од садржине и циља уговора. Ако уговор подразумева једну
обавезу, временски ограничену, или утврђени број обавеза (нпр. изградњу
бране или система брана на реци), онда извршењем тих обавеза уговор
престаје.1369 То се може констатовати и формалним путем. У том случају
уговор као правни акт има само историјско значење, мада извршавањем уго-
вора могу настати трајне и дефинитивне правне ситуације (нпр. уговор о
повлачењу границе). Према томе, извршење уговора није адекватан основ
престанка за све врсте уговора. Уговори који установљавају генерална пра-
вила понашања, рецимо, уговори о мирном решавању спорова извесно не
могу престати извршењем. То исто важи за уговоре од мањег значаја који
подразумевају сукцесивне радње или пропуштања у неодређеном периоду
(уговор о санитарној контроли).
2) Сукцесија. Сукцесија се често наводи као могући основ престанка.
Да акт сукцесије има утицај на важност међународних уговора, ван сваког
је спора. Довољно је указати на Конвенцију о сукцесији у односу на међу-
народне уговоре (1979) и њене одредбе о престанку међународних угово-
ра у односу на нове државе које су пре сукцесије биле зависне територије.
Међутим, ствар није у томе већ у правној квалификацији. У том смислу,
мишљења смо да сукцесија као засебан међународни правни институт има
сопствено нормативно значење и да је, због тога, не би требало уврстити
1369 У теорији има и супротних схватања. Хофбауер сматра да извршење уговора не може бити
основ престанка. Разлог види у томе што, по идеји на којој се базира Мерклова теорија
о пирамиди правних прописа (Stufenbau) налази да важеће правило међународног права
може бити истиснуто само правилом истог или више реда, – Hofbaure K., „L’execution, cause
d’extinction du traite international“, Revue de Droit
у основе престанка. Престанак уговора услед сукцесије је секундарна по-

следица једне аутономне установе, а не посебан основ престанка уговора.
Поред тога, та правила су диспозитивног карактера тако да се ефекти сук-
цесије на уговоре могу избећи на бази споразума.
3) Прекид дипломатских односа. Постоји схватање да прекид дипло-
матских односа може имати утицаја на трајање уговора, првенствено због
тога што престају да функционишу средства и начини потребни за нор-
мално извршење уговора. Као пример би се могли навести уговори о ек-
страдицији на основу којих се захтеви за изручењем починилаца кривич-
них дела могу подносити само преко дипломатских представника.
Конвенција стоји на становишту да прекид дипломатских односа не
утиче на правне односе који су између уговорница успостављени, осим
уколико је постојање дипломатских или конзуларних односа неопходно за
примену уговора.1370 У овом случају настаје нека врста привремене могућ-
ности извршења која отпада успоставом дипломатских односа.
Ово решење се приклања традиционалном схватању1371 за које данас
нема оправдања. Тешко је замислити да је постојање дипломатских односа
услов за примену уговора, с обзиром да у случају да дође до прекида ди-
пломатских односа уговорницама остају на располагању и директни кон-
такти и помоћ трећих држава (сила заштитница). Везивање вршења уго-
вора за одржавање дипломатских односа отвара простор за злоупотребе и
подривање правила pacta sunt servanda.
4) Рат и међународни уговори. Схватања о утицају рата на трајање
међународних уговора мењала су се током историје, пратећи суштинске
преображаје карактера међународне заједнице, посебно оних који се изра-
жавају у повећаној међузависности односа.
Још у старој Грчкој рођена је установа diffidatio на основу које се сма-
трало за уобичајено да свака зараћена страна свечано огласи да се сви
постојећи уговори са другом зараћеном страном сматрају укинутим. То
правило је дуги период времена било укорењено у међународној прак-
си и наслањало се на схватање о неподударности рата и ма каквог од-
носа између зараћених држава.1372 Тако је у току дипломатских контака-
та вођених између Велике Британије и Пруске 1863. поводом избијања
аустро-пруског рата против Данске, Бизмарк нагласио да избијањем рата
престају да важе сви уговори између Аустрије и Пруске, с једне стране, и
Данске с друге стране.
Паралелно са превазилажењем индивидуализма у међународним уго-
ворним односима (појава мултилатералних уговора) долази до напуштања
1371 У модерном праву преовлађује став да прекид дипломатских односа не утиче на примену
правних правила о односима између држава. Тако, Конвенција о конзуларним односима
(1961) предвиђа у члану 2.(3) да прекид дипломатских односа не подразумева ipso facto
прекид конзуларних односа.
1372 Радојковић М., Рат и међународно право, 1947, стр. 52.
правила о аутоматском, генералном укидању уговора у случају избијања

рата.1373 Повлачи се разлика у дејству рата на међународне уговоре с обзи-
ром на предмет и циљ уговора и намеру страна уговорница. С обзиром на
ова два момента разликујемо три ситуације:
1) уговори се избијањем рата укидају ipso facto
2) извесни уговори се обустављају од извршења;
3) извесни уговори почињу да дејствују избијањем рата тј. из латентног
стања прелазе у стање примене.
Линија поделе није оштра, јер је, историјски гледано, међународноп-
равни приступ овом питању био обележен прагматичношћу и утицајем
елемената политичког опортунитета.1374
Сматра се да избијањем рата престају да важе уговори који су, по
природи ствари, неспојиви са ратом. То би били уговори о политичкој
сарадњи, мирном решавању спорова и слично. Рецимо, очигледно је да је
уговор о тројном савезу (Немачка, Аустро-Угарска, Италија) престао у мо-
менту када је Италија прешла на страну силе Антанте против централних
сила. Услед забране трговине са непријатељем намеће се правило да прес-
тају и економски уговори. Но, код ових уговора од значаја је и воља страна
уговорница. У Британско-руском уговору од 1815. који се тицао плаћања
камате на руско-холандски дуг, изричито стоји да на примену Уговора не
утиче евентуално избијање рата између страна уговорница. У новијој прак-
си државе у мировним уговорима одређују судбину уговора закључених
пре избијања рата. Чланом 289. Версајског уговора утврђено је да ће сва-
ка од савезничких и удружених сила саопштити Немачкој, у року од шест
месеци од ступања мировног уговора на снагу, који се двострани уговори
враћају у важност. Ова пракса је поштована и у мировним уговорима који-
ма је окончан Други светски рат. Тако је на основу опште одредбе члана 44.
Уговора о миру са Италијом, Влада Југославије нотом од 25. фебруара 1948.
саопштила влади Италије које уговоре жели да задржи у важности.
По правилу се од извршења суспендују легислативни уговори. С обзи-
ром на значај ових уговора са становишта општих интереса међународне
заједнице суспензија се претпоставља, мада се, понекад, у такве уговоре уно-
си и посебна одредба о праву уговорнице која ступа у рат да суспендује уго-
вор (нпр. Вашингтонски уговор од 1922. о правилима поморског рата). Уне-
колико је специфичан случај мултилатералних уговора којима се оснивају
међународне уније различитог карактера (Међународна телеграфска унија,
1373 Већ је Блунчли истакао да ваљаност уговора не зависи од одржања мира и да уговори не
престају применом права у моменту рата; Bluntschli J.C., – Droit international codifie, Lardo
trans, 1881., art. 461. Тако се почиње одступати од максиме – Inter bellum et pacem nihil
medium est. Стални арбитражни суд нагласио је у North Atlantic Coast Fisheries Case (1910)
да у модерном међународном праву велики број уговора не бива аброгиран у случају рата
већ пре бива суспендован. RIAA, Vol. VII, стр. 115.
1374 Старке приступа овом проблему прагматично и наводи два критеријума која се кумула-
тивно примењују. Први, субјективни, да ли су странке намеравале да уговор остане на
снази и по избијању рата, и други објективан, да ли је извршење уговора несагласно са
вођењем рата. Starke, International Law, Butterworts, 1989, стр. 545.
Светски поштански савез и слично). Примена ових уговора такође се сус-

пендује у односима зараћених страна, али правни односи успостављени уго-
вором остају, и по правилу, имају ретроактивно дејство и по окончању рата.
Коначно, избијањем рата неки уговори постају оперативни. То су, по
правилу, уговори из права оружаних сукоба (ius in bello). Код ове групе
уговора као поуздана индикација могу послужити предмет и циљ угово-
ра. Понекад се у том смислу формулише и изричита одредба као што је,
на пример, случај с чланом 24. Уговора о пријатељству и трговини између
САД и Пруске од 1785. године.
Може се поставити питање мере у којој су изложена правила примењи-
вања у савременом међународном праву које се заснива на принципу заб-
ране претње и употребе силе у међународним односима. Да ли та чињени-
ца чини излишним правила обичајног права? Било би илузорно сматрати
да су доношењем норме о забрани претње и употребе силе оружани суко-
би дефинитивно изопштени из међународних односа. Уосталом, избијање
непријатељства је правно могуће у случају мера самоодбране и колектив-
них мера које предузима Савет безбедности. Признајући ову очигледност
Конвенција, ипак, није изричито регулисала последице избијања неприја-
тељства на дејство међународних уговора. При том се руководила разлози-
ма правно-политичког карактера, нарочито чињеницом да је избијање не-
пријатељства ненормално стање и да, стога, правила која регулишу правне
последице избијања непријатељства не треба да чине део општег међуна-
родног права које се примењује у нормалним односима између држава.1375
Зато ваља сматрати да правила обичајног права остају на снази. Тешко је,
међутим, рећи нешто прецизније о модалитетима њихове евентуалне при-
мене, мада је извесно да се, с обзиром на промену у карактеру уговорних
односа, квантитативни ефекти примене тих правила мењају тако да се ис-
пољавају у мањој мери у престанку уговора а у већој мери у суспензији
и активирању закључених уговора. Могуће је, чак, ићи даље у анализу, па
закључити да се неки уговори, као на пример они о мирном решавању спо-
рова не гасе, већ суспендују споразумом с обзиром на когентни карактер
обавезе о мирном решавању спорова.
11.5. Амандмани и модификације уговора

11.5.1. Амандмани и модификација уговора. – И најбоље редигова-
ни међународни уговори временом долазе у сукоб са животом. Ради се о
општем обележју права, синдрому урођеног конзервативизма права. Отуда
и потреба да се и међународни уговори, као и други правни акти, прила-
гођавају динамичким и променљивим условима. Међународни уговори се
прилагођавају измењеним условима и потребама одговарајућим правноте-
хничким поступцима који се називају „амандманима“, „ревизијама“, „мо-
дификацијама“ и сличним терминима.
1375 У том смислу опредељење Конвенције о уговорном праву није изузетак. Нпр. Женевске
конвенције о праву мора (1958) такође не предвиђају случај избијања непријатељства иако
је очигледно да такав чин не може а да не доведе у сумњу примену једног дела прописа из
области права мора.
До доношења Конвенције о уговорном праву није постојала прецизна

квалификација и деоба поступака измене уговора. Неки уговори су сва-
ку измену обухватали термином „амандман“, други говоре само о „реви-
зији“ (Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1951), а
трећи повлаче разлику између „амандмана“ и „ревизије“ (Повеља УН) под-
разумевајући под „амандманима“ мале, незнатне измене или измене поје-
диних чланова, а под „ревизијом“ корениту промену уговора.
Проблем измене међународних уговора нагло добија на значају ши-
рењем праксе склапања мултилатералних уговора, посебно, оних који се
доносе под окриљем међународних организација. При том, значај измена
уговора није нашао израз и у формулисању одговарајућих правила општег
међународног права, већ је ствар решавана од случаја до случаја на осно-
ву диспозиције странака. У тој разноврсности решења установљених уго-
ворним одредбама постоје извесни карактеристични модели. Ти се модели
тичу три основна момента: а) појмовног разликовања измена према крите-
ријуму обима измене уговора; б) услова за правно дејство измене уговора;
и, в) временског момента у коме је питање измене могуће покренути.
а) Што се појмовног разликовања тиче најчешће је разликовање аманд-
мана и ревизије. Оно је на чисти, појмовно јасни начин изведено у Повељи
Уједињених нација, што се не би могло рећи и за неке друге мултилатерал-
не уговоре. Примера ради, Конвенција о царинским олакшицама у превозу
из 1954. као услов за прихватање амандмана захтева да ни једна страна уго-
ворница не стави приговор на предлог за мандирањем (члан 23(2) Конвен-
ције), а у члану 22. који се односи на ревизију Конвенције предвиђа једино
услове за сазивање ревизионе конференције не наводећи изричито услове
за прихватање предлога о ревизији.1376
б) У односу на услове за правно дејство измена уговора разликујемо
три модела: (и) једна група уговора захтева сагласност свих уговорница
за ступање амандмана или ревизије на снагу (exempli causa, Конвенција
о царинским олакшицама у превозу из 1954.); ии) друга група уговора
захтева или квалификовану већину уговорница, или одлуку извесног
органа (тако, Конвенција о међународном цивилном ваздухопловству
из 1944. предвиђа да се амандман прихвата двотрећинском већином у
Скупштини, а ступа на снагу у односу на државе које су га ратификовале
када га ратификује број уговорница утврђен одлуком Скупштине (члан
94(а) Конвенције); иии) трећа група уговора као услов за ступање на сна-
гу амандмана на извесне одредбе предвиђа једногласност, а за амандмане
на друге одредбе квалификовану већину (Општи споразум о тарифама и
трговини из 1947).
в) Када се ради о тренутку у коме је могуће покренути измену уговора,
разликујемо два основна решења. Једна група уговора о томе ћути, из чега
следи закључак да се питање измене може поставити у сваком тренутку
(нпр. Споразум о спасавању астронаута, враћању астронаута и враћању
30
1376 V. ST/LEG/6 od 5. avgusta 1957, p. 151–152.
објеката лансираних у космос из 1968). Друга група уговора предвиђа да

се питање измена може ставити на дневни ред након поретка извесног пе-
риода од ступања уговора на снагу (рецимо, Женевске конвенције о праву
мора из 1958. предвиђају период од 5 година). У ову групу улазе и случаје-
ви, који су знатно ређи, када се тај тренутак везује за наступање неког до-
гађаја (тако Париски уговор из 1954. предвиђа ревизију уколико дође до
уједињења Немачке).
У пракси савремених мултилатералних уговора најширу примену има
модел по коме се измене уговора врше квалификованом већином, а ако је
уговор донет под окриљем међународне организације онда се у процеду-
ру измена укључује и надлежни орган организације (по правилу пленар-
ни орган) у складу са утврђеним правилима организације, и то по протеку
извесног периода од ступања уговора на снагу. Тако се обезбеђује извесна
стабилност уговорног режима, с једне, и омогућава измена уговора, као
инструмент прилагођавања измењеним условима, већинским путем, с дру-
ге стране. Битно је да се основна супстанца уговора очува, па стога и не
изненађује чињеница да одредбе о изменама у новијој пракси садрже они
уговори који не познају одредбе о отказу.1377 И саме одредбе о изменама,
поготово већим, обимнијим, представљају неку врсту малог престанка,
престанка дејства извесних уговорних одредаба, али се при том не дира у
остатак уговора. Општи процес деформализације у уговорном праву није
мимоишао ни правила о изменама уговора. In concreto, тај се процес ис-
пољава у томе што се измене уговора не морају вршити кроз симетричну
форму, тако да је могуће да се формални, писмени уговор измени споразу-
мом у усменом облику и vice versa.
Конвенција о уговорном праву и Конвенција о уговорном праву
међународних организација уносе известан ред у шароликост уговорних
одредаба о изменама уговора, и то тако што установљава резидуална пра-
вила о двама основним поступцима измена уговора – амандманима и мо-
дификацији.
11.5.1.1. Амандмани. – Под овим појмом подразумева се формални
поступак путем кога се врше измене уговора у односу на све уговорне стра-
не. Бечка конвенција употребљава израз „амандман“ у генеричком смислу,
обухватајући њиме сваку измену, без обзира на њене димензије, тј. да ли се
ради о мањим изменама или коренитој измени уговора. Према томе, Кон-
венција није прихватила разлику коју установљава Повеља УН у чл. 108. и
109., између појма „измене“ – амандмана само неких делова уговора, и пој-
ма „ревизије“ целокупног уговора. Треба ипак додати да велик број држава
у својој пракси следи став који је дошао до изражаја у Повељи УН.
Правило у вези уговора Конвенција о уговорном праву регулише у
форми резидуалног правила, које се примењује у одсуству изричите уго-
31
1377 В. О томе, др М. Крећа, Престанак дејства уговора у савременом међународном праву,
1988, стр. 44.
ворне одредбе. Опште је правило да се за измену уговора не захтева прис-

танак свих уговорница. Право свих уговорница ограничено је на два фор-
мална елемента:
а) да буду обавештене о предлогу за измену уговора; б) да узму учешће
у одлучивању о предлогу за измену. Споразум дела уговорница о измени
уговора обавезује само стране уговорнице које су га закључиле. У односи-
ма страна-уговорница оба уговора и страна-уговорница неизмењеног уго-
вора, њихова права и обавезе регулишу се одредбама уговора у коме су и
једне и друге стране-уговорнице.
Како се изменама прибегава, по правилу, у случају мултилатерарних уговора отворе-
ног типа, намеће се питање шта бива са правима и обавезама држава које су постале стра-
не-уговорнице након што је извршена измена уговора – да ли важи претпоставка да је та
држава постала страна уговорница само изворног, неизмењеног уговора или је постала
страна – уговорница оба уговора – и изворног и измењеног уговора. Из праксе Генералног
секретара УН у својству депозитара мултилатералних уговора произилази претпоставка да
је, држава која је постала уговорница након ступања на снагу споразума о измени уговора,
странка-уговорница измењеног уговора изузев уколико не изрази другачију намену.
У вези услова неопходних да би амандман ступио на снагу решења
варирају, с тим што су у изразитој бројчаној предности она која захтевају
пристанак већине уговорница, док је услов једногласности – изузетак.
11.5.1.2. Модификација уговора. – Модификација се од измене уговора
разликује по томе што је битно обележена намером дела држава уговорница,
дакле не свих, да измене само извесне одредбе вишестраних уговора у одно-
сима inter se, тако да измењени уговор важи само у њиховим међусобним од-
носима. Модификацију уговора, као и измену, треба појмовно разликовати
од чисто додатних аката који могу бити накнадно придодати уговору.
Модификација уговора дозвољена је само уколико то уговор изричито
дозвољава, или се из садржине уговора то може закључити. Уколико, пак,
уговор дозвољава у једном или другом виду, модификација је могућа под ус-
ловом: а) да је спојива са циљем уговора, односно да не представља сметњу
примени уговора, ефективном остварењу предмета и циља уговора узетог у
целини и б) да се тиме не вређају права осталих држава уговорница.
Ова два услова постављена су кумулативно. У складу са принципом
добре вере обавеза је уговорница које прибегавају модификацији да оста-
ле стране уговорнице обавесте о својој намери да модификују уговор. Ова
обавеза настаје у оном тренутку када је намера да се уговор модификује
дефинитивна, односно уобличена у одговарајући предлог за модификацију
уговора.
Установа модификације мултилатералног уговора оправдава се, обич-
но, политичким, историјским, економским и културним особеностима или
потребом да се регулатива унапређује, односно избегава механизам вета
оних уговорница које нису спремне да трагају за новим решењима (посеб-
но конвенција техничког карактера, као што су оне које се тичу поштан-
ских унија, поморске пловидбе и сл.).
XXIV. МЕЂУНАРОДНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ
Akande, „International Organisations“, u International Law, ed. Dy M. Evans, 2003; Авра-

мов, Крећа: Међународно јавно право, Београд, 2003; Бартош, „Legal force of the United
Nations Charter“, ЈРМП 1/1958; Bowet, T., The law of International Institutions, London, 1982; Ди-
митријевић, Рачић, Међународне оршнизације, Београд, 1988; Магарашевић, Основи међу-
народног права и међународних односа 1974, I, стр. 97–99; Seyersted, Objective Personality of
International Organisations, Indian Yearbook of International Law, 1964, vol. I, str. 28–29, 100; N.
D. White, The Law of International Organizations, Manchester University Press, Manchester, New
York, 1996; Beiley, S., The General Assembly of the UN, A Study of Procedure and Practice, London,
1960; Rama Montaldo, „International Legal Personality and Implied Powers of International
Organisations“, BYIL, vol. 44; Reinisch, International Organisations before National Courts,
2000; Schermers Blokker, International Institutional Law, 1995 §1565; Schermers, International
Institutional Law, Leiden, 1972. Seidl-Hohenweldern, „Legal Personality of International and
Supranational Organisations“, Revue Egyptienne de Droit International 1965, vol. 21; Seyersted,
„Objective Personality of Intergovernmental Organisations“, Indian Journal of International
Law 1964, vol. IV, str. 1; Shaw, International Law, Cambridge, 1997; Sonnenfeld, „International
Organisations as Parties to Treaties“, PYIL 1981–82.
ПОЈАМ
За разлику од државе као мање-више јединственог типа друштвене ор-
ганизације у структуралном и функционалном смислу, међународне орга-
низације су бескрајно разноврстан феномен. У мору од неколико хиљада
међународних организација различитих правних концепција и функција,
немогуће је дати свеобухватну дефиницију. Свеобухватне дефиниције
међународних организација се своде на дескриптивне дефиниције на осно-
ву којих се међународне организације одређују као „облици институцио-
нализације међународних односа.“1378
Конкретизација ове дефиниције врши се на равни деобних јединица
унутар опште поделе међународних организација на бази четири основ-
на критеријума: обима активности; врсте чланова; правне природе одлука
које доносе и обима чланства.
Према обиму активности, међународне организације се деле на опште
и специјализоване. Под општим међународним организацијама подразуме-
вају се организације које делују на широком спектру међународних односа,
политичких, економских, социјалних и културних – а специјализоване ор-
ганизације су дизајниране у циљу вршења активности у одређеној сфери
међународних односа, по правилу, неполитичких. Као пример опште међу-
народне организације може се навести Организација уједињених нација а
1378 Аврамов, Крећа, op. cip., стр. 170.
специјализованом међународном организацијом сматра се рецимо, Међу-

народни монетарни фонд или Светска банка за обнову и развој. На основу
критеријума чланова, међународне организације се деле на владине или јав-
не међународне организације и невладине организације. Чланице владиних
или јавних међународних организација су државе, а невладине организације
чине групе појединаца. Невладине организације, по правилу, немају својство
субјекта међународног права. Према правној природи одлука које доносе
међународне организације се деле на координирајуће и наднационалне. Ко-
ординирајуће међународне организације немају овлашћења да доносе оба-
везујуће одлуке за државе чланице, док су одлуке наднационалних органи-
зација обавезне и непосредно применљиве на територији држава чланица. У
позитивном међународном праву координирајуће организације су правило а
наднационалне изузетак. И, коначно, на основу критеријума обима чланства
организације се деле на универзалне и регионалне организације. Универзал-
не организације обухватају или теже да обухвате чланством све државе све-
та а регионалне организације се састоје из држава које припадају одређеном
региону. Регионалне организације се нарочито оснивају у економске и војне
сврхе (Европска економска заједница, НАТО, ЦЕНТО пакт).
На овај начин долазимо до општих формалних дефиниција поједи-
них врста међународних организација. Како су наведене поделе теоријске
природе, то се у свакој међународној организацији стичу елементи раз-
личитих подела. Рецимо, Организација уједињених нација је, у светлости
наведених подела, општа, координирајућа, јавна и универзална међуна-
родна организација.
Владине или јавне међународне организације поседују и извесне зајед-
ничке, специфичне карактеристике. То су: а) настају на бази међународног
уговора који има конститутивни значај; б) поседују објективну вољу, вољу
независну од воље држава чланица узетих појединачно; в) одликује их и
постојање самосталних органа у којима се формира и преко којих се из-
ражава воља организације; и, г) финансирају се, по правилу, из доприноса
чланица.
Наведени елементи чине опште и посебне елементе формалне дефини-
ције међународних организација.
Поред формалне дефиниције постоје и материјалне дефиниције међу-
народних организација. Међутим, материјалне дефиниције могуће је дати
само у односу на конкретну међународну организацију или, евентуално
више међународних организација идентичне или суштински сличне на-
длежности и правног положаја (рецимо, међународне економско финан-
сијске специјализоване агенције). Материјални елементи дефиниције међу-
народних организација ослањају се на правну природу и, посебно, функ-
ције и задатке конкретне међународне организације. Тако би, примера
ради, материјални елеменат дефиниције Организације уједињених нација
укључивао основну функцију Организације да ради на очувању међуна-
родног мира и безбедности и решавању политичких, економских и со-
цијалних противречности и сукоба између држава.
XXIV. Међународне организације 547
Међутим, за разлику од формално-материјалне дефиниције других

појмова међународног права попут државе, одговарајуће дефиниције међу-
народних организација су, као скуп разноврсних и релативно бројних еле-
мената, за практичне сврхе готово неприменљиве јер не могу задовољити
захтев лапидарности који је у основи сваке дефиниције.
Отуда се синтетичке, формално-материјалне дефиниције међународ-
них организација могу давати, било изричито или прећутно, само у односу
на конкретну међународну организацију или више суштински сличних ор-
ганизација.
XXV. УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ
Akande, „International Organisations“, u International Law, ed. Dy M. Evans, 2003; Авра-

мов, Крећа, Међународно јавно право, Београд, 2003; Bailey, The General Assembly of the United
Nations, London, 1964; Beiley, S. „The General Assembly of the UN, A Study of Procedure and
Practice“, London, 1960; Bailey, Voting in the Security Council, Oxford, 1969; Bailey, The Procedure
of the Security Council, 1988; Bartoš, „Legal force of the United Nations Charter“, JRMP 1/1958;
Bowet, T., The law of International Institutions, London, 1982; Broms, United Nations, Helsinki,
1990; D. W. Bowet, The Law of International Institutions, London, 1982; Fitzmaurice, Question of
Jurisdiction, Competense and procedure, BYIL, 1958, vol. 34; Higgins, „The Place of International
Law in the Settlement of Disputes by the Security Council“, AJIL, 64/1970; Higgins, The Developnemt
of international Law Through the Political Organs of the UN, Oxford, 1963; Магарашевић, Осно-
ви међународног права и међународних односа 1974, I; Развој правног система Уједињених
нација – у светлости теорије међународног права, Београд, 1959; Schermers, International
Institutional Law, Leiden, 1972; Schwebel, „The International Character of the Secretariat of the
Unuited Nations“, „Secretary General and Secretariat“, Justice in International Law, Cambridge,
1994; Sharp, The UN Economic and Social Council, New York, 1969; Shaw, International Law,
Cambridge, 1997; Simma (уредник), The Charter of The United Nations, Oxford, 1995; Sohn,
Cases on United Nations Law, New York, 1985; Wood, Security Council Working Methods and
Procedure: Recent Developments, ICLQ, 45/1996; Seyersted, Objective Personality of International
Organisations, Indian Yearbook of International Law, 1964, vol. I, str. 28–29, 100. N. D. White,
The Law of International Organizations, Manchester University Press, Manchester, New York, 1996.
Schacher, Joyner (уредници), United Nations Legal Order, Cambridge, 1995.
1. НАСТАНАК И ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

У историјском контексту, Организација уједињених нација предста-
вља институционализацију идеје демократског поретка у међународној
заједници као антитезе фашистичком поретку који је био заснован на дис-
криминацији људи и народа уз централну улогу силе у односима између
држава (Machtpolitik). Зато је и разумљиво што је Организација уједињених
нација израсла из антифашистичке коалиције а кључне одлуке у вези са
њеном физиономијом и циљевима установљене су актима савезничких и
удружених сила.
Ради се о серији аката. Прва међу њима је међусавезничка декларација потписана 12.
јуна 1941. године у Лондону од стране представника Велике Британије, Канаде, Аустралије,
Новог Зеланда, Белгије, Чехословачке, Грчке, Луксембурга, Холандије, Норвешке, Пољске,
Југославије и Де Голове Француске. Декларација као једину основу трајног мира наводи „до-
бровољну сарадњу слободних народа света у коме ће, ослобођени претњи агресије сви наро-
ди уживати економску и социјалну безбедност“. Августа 1941. председник САД Франклин
Рузвелт и британски премијер Винстон Черчил издали су Атлантску Повељу, која између
осталог, изражава уверење да сви народи света „како из реалистичких тако и из духовних
разлога, морају напустити употребу силе“ (клаузула 8). Повеља поред тога истиче потребу
општег разоружања, пуне сарадње између свих народа на економском пољу са циљем обез-
беђења и побољшања радних услова, економског напретка и социјалне сигурности (клаузу-
XXV. Уједињене нације 549
ла 5). Од интереса је, такође, право свих народа да, по окончању рата слободно одреде своју
судбину. 26 земаља чланица антихитлеровске коалиције је 1. јануара 1942. године, потпи-
сала Декларацију УН којом се обавезују да ће применити све ресурсе, војне или економске
против чланица Тројног пакта, те да неће правити сепаратни мир или примирја са неприја-
тељем. Овој декларацији је приступила накнадно и 21 држава. На Конференцији одржаној у
Москви, октобра 1943 године, министри иностраних послова СССР, Велике Британије, САД
и кинески амбасадор у Совјетском Савезу потписали су декларацију, која, између осталог,
признаје неопходност успостављања „опште међународне организације, засноване на прин-
ципу суверене једнакости свих мирољубивих држава и отворену за чланство свим таквим
државама, великим и малим, за очување међународног мира и безбедности“ (клаузула 4).
Прва скица Организације УН припремљена је на Конференцији одржаној у летњиковцу по-
знатом као Дамбартон Окс у Вашингтону. Конференција је имала две фазе. Прва фаза кон-
ференције одржана је између представника СССР, Велике Британије и САД од 21. августа
до 28. септембра 1944. године, а друга фаза, између представника Кине, Велике Британије
и САД од 29. септембра до 7. октобра исте године. Овакав распоред сачињен је да би се
поштовала неутралност СССР-а у рату против Јапана. По завршетку конференције публи-
ковани су предлози који су се тицали структуре будуће светске организације. Суштински
елеменат предлога био је формирање директоријума пет великих (Big five) који би имао но-
сећу улогу у очувању међународног мира и безбедности. Предлог, међутим, није утврђивао
процедуру доношења одлука у Савету која је утврђена накнадно на конференцији на Јалти
између председника Рузвелта, премијера Стаљина и Черчила. Оснивачка конференција УН
одржана је у Сан Франциску од 25. априла до 26. јуна 1945. године. Конференција је, на
основу предлога из Дамбартон Окса, Јалтског споразума и амандмана са Постдамске кон-
ференције усвојила Повељу УН и Статут Међународног суда правде. Повеља је усвојена јед-
ногласно и потписана од стране свих представника, ступила је на снагу 24. октобра 1945.
када су пет великих сила и већина осталих потписница депоновале своје инструменте о
ратификацији текста Повеље.
Организација Уједињених нација је, у основи, мировна организација,
чији је основни задатак очување мира и безбедности у свету снажно наг-
лашен у уводној реченици преамбуле Повеље Уједињених нација која гла-
си: „Ми, народи Уједињених нација, решени да спасемо будуће генерације
ужаса рата ...“ У том смислу Организација је заснована на неколико основ-
них премиса:
а) универзалност. Универзалност је, у филозофији Повеље, релативна
универзалност ограничена на мирољубиве земље. Другим речима, творци
Повеље нису предвидели чланство у Организацији државама које су чи-
ниле хитлеровску коалицију. По успостављању демократских режима у
бившим чланицама хитлеровске коалиције, универзалност, схваћена у том
смислу, поприма обележја тенденције ка пуној универзалности чланства;
б) специфично поимање мира. Мир се у Повељи Уједињених нација
схвата не само у негативном смислу – као одсуство рата – већ и у пози-
тивном смислу, континуираног решавања политичких, економских и со-
цијалних противречности које су у корену сукоба и ратова између држава.
Овако схваћен мир представља основну вредност Уједињених нација. У
том смислу формулисани су и основни циљеви Уједињених нација. Члан 1.
Повеље као циљеве између осталог, дефинише и:
в) развијање пријатељских односа међу нацијама заснованим на по-
штовању начела равноправности и самоопредељења и предузимање других
одговарајућих мера ради учвршћења општег мира;
г) постизање међународне сарадње решавањем међународних пробле-

ма, економске, социјалне, културне или хумане природе, и унапређивање
и подстицања права човека и основних слобода за све, без обзира на расу,
пол, језик или веру; и
д) остваривање наведених циљева подразумева и одговарајуће прав-
не и организационе инструменте. Правни део инструмената подразумева
норму о забрани претње и употребе силе у односима између држава, упо-
тпуњену одговарајућом дефиницијом агресије, а организациони се састоји
у конституисању система колективне безбедности чији је носећи оператив-
ни орган Савет безбедности. Сам Савет је грађен на посебној позицији пет
великих сила сталних чланица Савета безбедности. Њихова заједничка ак-
ција је, у изворној филозофији Повеље, схваћена као претпоставка за ефи-
касно функционисање система колективне безбедности.
Организација уједињених нација је правно утемељена на Повељи УН.
Повеља Уједињених нација има двоструку природу. С једне стране она је
уставни акт Организације у форми мултилатералног уговора. С друге стра-
не, Повеља није обичан међународни уговор, већ уговор хијерархијски ви-
шег типа. Као уставни акт универзалне политичке организације, Повеља
представља и међународни јавни поредак у оквирима универзалног међу-
У том смислу члан 103. Повеље успоставља примат не само према
постојећим уговорима него и према свим инструментима који би се евенту-
ално закључили у будућности и то не само у односу на уговоре које закључе
државе чланице, већ и уговоре које чланице закључе са нечланицама.
Основна начела Повеље су:
1. суверена једнакост чланова Организације; 2. савесно испуњавање
обавеза које су преузете у сагласности са Повељом; 3. решавање међуна-
родних спорова мирним начинима, тако да међународни мир и безбед-
ност као ни правда не буду повређени; 4. уздржавање од претње силом или
употребе силе против територијалног интегритета или политичке незави-
сности сваке државе, или на сваки други начин несагласан са циљевима
Уједињених нација; 5. обавеза чланица да Уједињеним нацијама дају сваку
помоћ у свакој акцији коју оне предузимају у складу са овом Повељом и уз-
државају се од давања помоћи свакој држави против које Уједињене нације
предузимају превентивну или принудну акцију; 6. Повеља не овлашћује
УН да се мешају у питања која се по својој суштини налазе у унутрашњој
надлежности сваке државе нити захтева од чланова да таква питања реша-
вају на основу Повеље; Ово начело не утиче на примену принудних мера
предвиђених у глави VII Повеље.
Начела Повеље су темељна начела међународног права когентне при-
роде. Конкретизована су Декларацијом начела међународног права о
пријатељским односима и сарадњи између држава (1970).
Прерастањем Организације у истинску универзалну организацију по-
следњих година прошлога века, својство принципа општег међународног
права стекао је и принцип под 5. који је раније представљао само уговор-

ну обавезу чланица Организације. Данас се, с обзиром на универзалност
чланства у Организацији, уговорна обавеза трансформисала у универзал-
ну обавезу.
Као општа и универзална међународна организација, Уједињене на-
ције су стожер око кога се на формалној и материјалној основи групишу
све остале међународне организације чинећи породицу или асоцијацију
међународних организација. Оваква позиција УН темељи се не само на
фактичкој снази Организације уједињених нација, већ и на правној снази
њених начела која делују erga omnes. Тако су све специјализоване агенције
и формално повезане са Организацијом преко Економског-социјалног са-
вета а регионалне организације су дужне поступати у складу са основним
начелима Повеље.
2. ЧЛАНСТВО У ОРГАНИЗАЦИЈИ
УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА
Иако се Организација уједињених нација готово једнодушно квали-
фикује као универзална организација, концепт чланства у њој изворно је
грађен на релативној универзалности. Два су елемента релативне универ-
залности концепта чланства у Организацији. Прво, оснивачи Организа-
ције су, на основу члана 3. Повеље, државе које су „узеле учешће на Конфе-
ренцији УН за међународну организацију у Сан Франциску или претходно
потписале декларацију о УН од 1. јануара 1942. године“. Овом одредбом су
из круга држава оснивача Организације аутоматски искључене силе осови-
не, што, у ствари, логички произлази из чињенице да је Повеља УН пројек-
тована као демократски јавни поредак супротстављен фашистичком јав-
ном поретку.1379 Друго, својство чланице не стиче се ни аутоматски, нити
је обавезно, будући да Повеља утврђује услове, као и процедуру, пријема у
чланство на основу слободно изражене воље држава.
Чланови УН могу се поделити на државе осниваче Организације и
накнадно примљене чланове.
Под државама оснивачима или оригинерним члановима подразуме-
вају се државе које су узеле учешће на оснивачкој Конференцији у Сан
Франциску 1945. године. Учешће на Конференцији узело је 50 држава, међу
којима је била и Југославија.1380 Статус државе оснивача не повлачи ни-
каква посебна права и привилегије, јер су чланска права и обавезе чланова
Организације идентичне сагласно фундаменталном начелу суверене јед-
1379 Исту судбину су имале и државе које су у току Другог светског рата заузеле став благона-
клоне неутралности према осовинским силама попут Аргентине.
1380 Пољска, иако потписница Декларације о УН од 1942. године није учествовала у раду Кон-
ференције, с обзиром на то да није било решено питање представљања Пољске. На Конфе-
ренцији у Јалти одлучено је да се формира привремена влада националног јединства како
би се отклонио ривалитет између пољске владе у избеглиштву и привремене владе у Вар-
шави која се развила из Лублинског комитета. Привремена влада требало је да представља
Пољску на Конференцији.
накости. Статус државе оснивача има једино престижно значење, уз једну

разлику која се тиче начина стицања својства чланице Организације – др-
жаве оснивачи нису прошле процедуру пријема утврђену Повељом.
Накнадно примљени чланови су, пак, оне државе које су, након кон-
ституисања Организације, прошле утврђену процедуру пријема.
Поред држава које су потписале Декларацију УН од 1941. године, учес-
ници на оснивачкој Конференцији били су и Аргентина, Белорусија, Дан-
ска и Украјина. Накнадно примљени чланови су бројчано далеко надмоћни
у односу на државе осниваче. Наспрам 50 држава оснивача, данас се налази
око 140 накнадно примљених чланова који изражавају богатство и разно-
врсје у структури међународне заједнице.
У чланству Организације налазе се државе са великим, па и превеликим, разликама у
погледу војних, економских и социјалних капацитета, те пространства и броја становника.
Тако се на једној страни, налазе државе са великим територијама и бројем становника
попут Кине, Русије и САД а на другој, државе са малим територијама и незнатним ста-
новништвом (рецимо, државе као што су Лихтенштајн, Сан Марино, Монако, Палау, Ан-
дора, Гренада или Сејшелска острва које имају територију од 1000 квадратних метара које
настањује мање од 100 хиљада становника). Неке чланице заузимају релативно велике те-
риторије али имају мали број становника попут Боцване, Габона, Исланда, Омана или Ује-
дињених Арапских Емирата.
Велике разлике између чланова УН инспирисале су предлоге за ус-
краћивањем чланства у ОУН или умањивањем чланских права извесним
државама. Покушаји да се малим или „мини државама“ ускрати чланство
у Организацији или ограниче чланска права у облику тзв. придруженог
чланства нису прихваћени.1381
Чланство у Организацији УН повлачи одговарајућа права и обавезе.
Извор чланских права и обавеза су како Повеља тако и акти које су Орга-
низација или органи Организације донели на основу Повеље формирајући
такозвано унутрашње право или институционално право Организације.
Повеља је основни, примарни извор права и обавеза чланова УН. Не
изгледа, међутим, исправно узети да су све одредбе Повеље извор чланских
права и обавеза. Обавезе које деривирају из когентних одредаба Повеље,
не могу се квалификовати као чланске обавезе будући да делују erga omnes,
важе за све државе независно од тога да ли су чланице УН или не. Извором
чланских права и обавеза могу се сматрати одредбе Повеље које поседују
1381 Проблем „мини држава“ је постављен у Организацији 70-их година након што је неколи-
ко минијатурних, новоослобођених држава ступило у чланство УН (Бахамска острва, Кап
Верде, Сао Томе и Принципе). На основу иницијативе Генералног секретара УН, САД су
успеле да питање поставе на дневни ред Савета безбедности у августу 1969. године који је
том приликом, установио Комитет експерата (Комитет за мини државе) са циљем да ос-
ветли читав проблем и поднесе одговарајуће препоруке Савету. – UN Doc. S./PVL 1505–06,
1969. У раду Комитета искристалисала су се два предлога: предлог САД о установљењу
специјалне категорије придруженог чланства и британски предлог о добровољном одри-
цању „мини држава“ од извесних чланских права и обавеза након пријема у чланство Ор-
ганизације. Оба предлога су у Комитету оцењена као суштински мањкава и непримерена
принципима Повеље. Посебно је то наглашено у мишљењу правног саветника UN – UN
Doc. S/AC 16 Conf. Room Pater 8, 1971 – у ствари је стављена ad acta. Уопште о проблему
мини држава в. AJIL, no. 3/1977.
контрактуелни карактер, које су дизајниране са намером да утврде права и

обавезе чланица УН.
Ради се о серији права и обавеза. Од права која проистичу из члан-
ства можемо навести следећа: право чланица да учествују на заседањима
Генералне скупштине, учествују у расправи и доношењу одлука гласањем;
право да бирају и буду биране у изборне органе УН (нестални чланови
Савета безбедности, чланови Економскосоцијалног савета, део чланова
Старатељског савета); право да учествују у избору судија Међународног
суда правде; да бирају Генералног секретара и помоћне органе Генералне
скупштине; право да учествују у раду конференција које се одржавају под
окриљем УН. Чланови Организације су подвргнути и бројним обавезама,
посебно у вези са остваривањем основног циља Организације – очувању
међународног мира и безбедности. Чланови УН су обавезни да ставе на
располагање Савету безбедности помоћи и олакшице, укључујући ту и пра-
во пролаза, неопходне за одржање међународног мира и безбедности;1382
дужни су, такође, да одржавају националне контигенте ваздухопловних
снага спремне за неодложну заједничку акцију;1383 у обавези су да се удру-
жују ради међусобног пружања помоћи при спровођењу мера које доноси
Савет безбедности.1384 У ширем смислу у контекст међународне безбед-
ности улази и обавеза чланова да предузимају заједничку и појединачну
акцију у сарадњи са Организацијом ради постизања циљева утврђених По-
вељом у међународној и економској сарадњи.1385
Поред општих чланских права и обавеза, Повеља утврђује и специ-
фична права и обавезе сталних чланица Савета безбедности.
2.1. Пријем у чланство. Пријем у чланство Организације подразумева
два елемента: а) испуњеност материјалних услова за чланство у Организа-
цију утврђених чланом 4.(1) Повеље и б) одговарајућу процедуру пријема.
Релевантни материјални услови за пријем у чланство, како је истакао
Међународни суд правде у свом саветодавном мишљењу које се тицало ус-
лова за пријем државе у чланство УН,1386 су: а) да је подносилац молбе др-
жава; б) да је мирољубива; в) да прихвата обавезе садржане у Повељи; г) да
је способна да извршава те обавезе и д) да је вољна да извршава релевантне
обавезе. Услови су, како дикцијом тако и садржином, широки и неодређе-
ни, тако да допуштају различита тумачења са ослонцем на политичке инте-
ресе и опортунитет.
На руку таквом стању ствари иде и тумачење по коме услови за пријем
у чланство УН, иако лимитативне природе, не искључују релевантност
било ког фактора који се разумно и у доброј вери може повезати са усло-
вима формулисаним у члану 4.(1) Повеље.1387
1382 Члан 43.
1383 Члан 45.
1384 Члан 49.
1385 Члан 56.
1386 ICJ Reports, 1948, str. 56, 68.
1387 Саветодавно мишљење Међународног суда правде о условима за пријем државе у чланство
у UN, ICJ Reports, 1948, стр. 56–63.
Услов да је подносилац молбе „држава“ тумачен у смислу општег међународног права

подразумева да се ради о сувереној и независној држави. У пракси Организације, као и
у пракси Друштва народа, услов се еластично тумачи, тако да су се у чланству Организа-
ције нашли и ентитети који нису испуњавали услове који се траже за постојање државе.
Рецимо, на оснивачкој конференцији у Сан Франциску учествовале су у својству оснивача
и Индија и Филипини које у том моменту нису биле независне државе. Својство чланова
оснивача поседовале су и Украјина и Белорусија, иако су биле федералне јединице СССР-а
који је, такође, учествовао на Конференцији као један од оснивача Организације. До рас-
такања Совјетског Савеза 1991. године постојала је у пракси Организације разлика између
појмова „држава у смислу општег међународног права“ и „држава у смислу чланства у Ор-
ганизацији“. Услов „мирољубивости“ своди се у пракси на оцену политичког понашања
државе која се кандидује у чланство у Организацију, будући да је свака држава, било да
је чланица или нечланица, у обавези да поштује когентну норму о забрани употребе силе
у односима са другим државама, те корелативну обавезу решавања спорова мирним пу-
тем. Услов „прихватање обавеза садржаних у Повељи“ подразумева формалну декларацију
подносиоца молбе за чланство у којој изражава прихватање обавеза садржаних у Повељи
(члан 58. Провизорних правила поступка у Савету безбедности и правило 135. Правила
процедуре у Генералној скупштини). По својим материјалним значењима, ова изјава би се
могла изједначити са изражавањем пристанка на обавезивање у смислу правила уговорног
права. Под „способношћу извршавања обавеза из Повеље“ изворно се подразумевао објек-
тивни стандард способности учешћа у принудним, оружаним акцијама Савета безбедности
на основу главе VII Повеље. У пракси је либерално тумачен, тако да није примењиван у
случају пријема Јапана и Аустрије. Последњи услов из члана 4.(1) Повеље по коме држава
која жели да уђе у чланство треба и да је „вољна да извршава обавезе из Повеље“ субјектив-
не је и изведене природе. Правно гледано, ако држава прихвати обавезе из Повеље, дужна
је да их савесно извршава. У пракси се овај услов цени на бази елемената попут одржања
пријатељских односа са другим државама, или спремности државе да у решавању спорова
са другим државама прибегава начинима мирног решавања.1388
Процедура пријема државе у чланство Организације је трофазна. Прва
фаза подразумева подношење молбе за пријем од стране државе која жели
да постане члан Организације. Молба треба да садржи декларацију спрем-
ности подносиоца да прихвати обавезе садржане у Повељи УН. У другој
фази молбу испитује Савет безбедности. Задатак Савета је да испита ис-
пуњеност материјалних услова за пријем кандидата у смислу члана 4.(1)
Повеље. Улога Савета у процедури пријема у чланство је иницијативна
и контролна. Иницијативна улога Савета огледа се у томе што одлуку о
пријему Генерална скупштина може донети само на основу позитивне пре-
поруке Савета безбедности.1389 У време доношења Повеље контролна уло-
1388 G. A. Res. 506 A (VI) од 1. фебруара 1952.
1389 Када је у доба блоковске поделе дошло до парализе у пријему нових чланова у Организа-
цију, поднето је неколико предлога за измену процедуре пријема чија је заједничка карак-
теристика умањивање или искључење Савета безбедности из процедуре. Тако је 1946. го-
дине Аустралија предложила да се Генералној скупштини повери искључиво овлашћење са
пријемом а следеће године је Аргентина предложила тумачење релевантне одредбе Повеље
по коме би Генерална скупштина могла донети одлуку о пријему било на основу позитивне
или негативне препоруке Савета. 1952. предложено је да Генерална скупштина пође од пре-
тпоставке да су гласања о пријему у чланство у Савету безбедности процедуралне природе
тако да не подлежу праву „вета“. Генерална скупштина УН је 22. новембра 1949. године
затражила од Међународног суда правде саветодавно мишљење о томе може ли се једна
држава примити у чланство УН одлуком Генералне скупштине без позитивне препоруке
Савета безбедности? У свом мишљењу Суд је, између осталог, истакао да су „две ствари
потребне да би дошло до пријема: „препорука Савета безбедности и „одлука Генералне
скупштине“ ...другим речима, препорука Савета безбедности је претходни услов за одлуку
Генералне скупштине којом се пријем остварује. – ICJ Reports, 1950, стр. 7–9.
га Савета у процедури пријема нових чланова правдана је потребом да се

спречи пријем у чланство бивших непријатељских држава које би могле
суштински угрозити систем колективне безбедности. Данас ова улога про-
излази из посебне, привилеговане позиције Савета, посебно, сталних чла-
ница, која им омогућује ефективну контролу над пријемом нових чланица
у Организацију. Потврду за ову тезу налазимо у чињеници да се у пракси
није догодило да Генерална скупштина не прими у чланство државу чију је
молбу подржао Савет безбедности. Трећа и завршна фаза је доношење од-
луке о пријему у Генералној скупштини. Скупштина одлуку доноси двот-
рећинском већином присутних и гласалих.
Пракса организације у погледу пријема нових чланова радикално се променила. У пр-
вој деценији живота Организације, пракса пријема нових чланица обележена је изузетном
рестриктивношћу. У периоду између 1946. и 1955. године, примљено је у чланство само 9
држава мада је преко 20 поднело молбу за пријем. Разлог овако рестриктивној пракси ле-
жао је у хладноратовској тензији која је избила између два супротстављена војно политичка
блока, која се у конкретној ствари изражавала кроз блокаду пријема у Савет безбедности.
Западне земље заступљене у Савету безбедности било у својству сталних или несталних
чланица, ускраћивале су свој глас подносиоцима молби за које су сматрали да су просовјет-
ски оријентисане, а СССР је стављао вето на пријем кандидата које је сматрао прозапад-
ним. Понашање западних земаља СССР је квалификовао као „колективни вето“. При том су
се и једна и друга страна позивале на формалне аргументе које су изводиле из неодређених
и широких формулација у погледу материјалних услова за пријем државе у чланство Орга-
низације утврђених чланом 4.(1) Повеље.
Тако су се западне земље супротстављале пријему Бугарске, Мађарске и Румуније ис-
тичући да ове земље повређују људска права; у односу на Бугарску и Албанију коришћен је
и аргумент да су провоцирале граничне инциденте у Грчкој, а Албанији је стављена на терет
некооперативност са УН поводом албанског одбијања да изврши пресуду Међународног
суда у спору између Велике Британије и Албаније око Крфског мореуза. На другој страни,
Совјетски Савез је у односу на Португалију, Јордан и Ирску истицао одсуство дипломат-
ских односа као доказ неспремности ових држава за одржавање пријатељских односа; не-
постојање мировног уговора са бившим непријатељским државама Италијом и Аустријом
или симпатије Ирске и Португалије према силама осовине; затим чланство у „агресивном
Атлантском савезу“ као разлог противљења пријема Италије или непотпун суверени-
тет и независност у односу на Јордан, Цејлон и Јапан. Политички карактер ових приговора
потврђује и чињеница да је у том периоду у чланство Организације примљено 9 држава
којима се није могло приписати прозападно или просовјетско расположење.
Ова рестриктивна пракса која је за последицу имала да је до 1955. године број чланова
Организације био замрзнут на 60, превазиђена је политичким договором који је довео до ко-
лективног пријема (тзв. „package deal“) „пријема шеснаест држава у чланство Организације“.
Појава новоослобођених држава на политичкој карти света на таласу
деколонизације, довела је до суштинских промена у пракси пријема у члан-
ство УН. Пријем нових држава бива ослобођен тензија и сукобљавања и,
повремено, поприма обележја формалне процедуре. Готово по правилу но-
воослобођене државе су у кратком периоду након стицања независности
улазиле у чланство Организације. У Генералној скупштини у том периоду
јавља се и пракса акламације као облика доношења одлука.
Изузетак од ове либералне праксе пријема представљале су једино тзв.
подељене државе (Северна и Јужна Кореја, Северни и Јужни Вијетнам те
Савезна Република Немачка и Демократска Република Немачка). Поред раз-
лога политичке природе, посебан третман подељених држава имао је упо-
риште у резолуцији Генералне скупштине 918 (X) од 8. децембра 1955. годи-

не, којом се Генерална скупштина изричито изјаснила у прилог реунифика-
ције подељених држава. На основу ове резолуције из колективног пријема
16 држава у чланство у Организацију 1955. године, искључене су две Кореје
и два Вијетнама. Подељене државе су накнадно примљене у чланство УН,
након што су супротстављени ставови подељених земаља решени било кроз
признања постојања две независне државе (случај Северне и Јужне Кореје
и две немачке државе које су у чланство УН примљене 1973. године) или
уједињењем држава (случај Вијетнама који је као унитарна држава примљен
у Организацију 1977. године). Компликације су настајале и поводом молби
држава које су настале сецесијом дела територије чланова Организације (Па-
кистана од Индије, Бангладеша од Пакистана и федералних јединица СФРЈ).
Либерална пракса пријема нових држава која је започела 60-их година
прошлога века омогућила је УН да практично достигну тачку универзал-
ности. Организација није успевала, међутим, да одржи одговарајуће прав-
не стандарде приликом појединачних одлука о пријему већ је пре следила
неке прагматичне политичке потребе.
У том смислу индикативан је случај бивше СФРЈ. УН су у своје чланство примиле от-
цепљене федералне јединице југословенске федерације – Хрватску и Босну и Херцеговину
– иако је у том периоду на њиховим територијама беснео грађански рат изазван одлуком о
отцепљењу. Совјетска република Грузија као једина од бивших совјетских република, није
примљена у чланство УН 1992. године са образложењем да није подобна за чланство због се-
цесионистичког покрета у тој Републици и сукоба који су на њеној територији тим поводом
избили.1390 Аустрија је примљена у чланство Организације, иако је константно истицала своје
право да одлуке Савета безбедности засноване на глави VII Повеље подвргава обавезама које
проистичу из њеног статуса трајне неутралности и тако се извесно ограђивала од првенстве-
не дужности коју држава преузима пријемом у чланство Организације.1391 Разлог одлагања
пријема у чланство Организације тзв. подељених држава лежао је у узајамно супротставље-
ним политичким аспирацијама, иако су практично универзално биле признате као независне,
суверене државе. У случајевима сецесије, супротстављене аспирације отцепљене државе и др-
жаве претходнице, које су, по правилу, биле чланови УН, нису биле препрека пријему иако је
у овом случају и правна аргументација била на страни држава претходница. Тешко је, такође,
пријем Уједињених држава Микронезије и Републике Маршалских острва објаснити у свет-
лости услова „способности извршавања обавеза преузетих Повељом“, будући да ове државе
немају своје оружане снаге већ су бригу о њиховој одбрани преузеле САД.
Од постојећих држава УН данас су ван УН Тајван, који се сматра сас-
тавним делом НР Кине, и Ватикан. У последњој деценији прошлог века у
чланство су ушле и мини државе: Палау (1994) и Кирибати, Науру и Тонга
(1999) и Тувалу (2000).
2.2. Суспензија чланства. Повеља предвиђа да се члану против кога је
Савет безбедности предузео превентивну или принудну акцију, одлуком
Генералне скупштине могу привремено обуставити вршења права и по-
властица које произлазе из чланства.1392 Ради се о тзв. „великој суспензији“
1390 Интересантно је да је Грузија примљена у чланство УН у другој половини 1992. године,
иако је унутрашњи сукоб наставио да траје.
1391 Овакву позицију Аустрија је модификовала у поводу мера које је Савет безбедности преду-
зео против Ирака у кувајтској кризи.
чланских права и повластица за разлику од „мале суспензије“ на основу

члана 19. Повеље.
Релевантни елементи института суспензије чланских права и повлас-
тица на основу члана 5. Повеље су:
а) основ суспензије по члану 5. Повеље је предузимање „превентивне
или принудне акције“ Савета безбедности против члана УН. Под изразом
„превентивна или принудна акција“ ваља разумети акције које Савет без-
бедности предузима на основу главе VII Повеље;
б) суспензију изриче Генерална скупштина на препоруку Савета без-
бедности. Другим речима, суспензија не наступа аутоматски, након што је
Савет безбедности донео одлуку или приступио „превентивним или при-
нудним мерама“. Штавише суспензија није ни обавезна већ је њено изри-
цање ствар дискреционе оцене два главна политичка органа – Генералне
скупштине и Савета безбедности.
в) предмет суспензије су чланска права и повластице, тако да суспен-
зија не дира у обавезе које члан УН има по основу Повеље;1393
г) суспензија чланских права и повластица на основу члана 5. је при-
временог карактера. Чланска права и повластице се успостављају након
обустављања превентивне или принудне акције Савета безбедности. Од-
луку о успостављању чланских права и повластица доноси Савет безбед-
ности.
У пракси Организације није било случајева суспензије чланских права
и повластица на основу члана 5. Повеље. У извесним случајевима из прак-
се можемо, међутим, уочити елементе који наликују суспензији појединих
чланских права. На једној страни, то је нека врста ирегуларне суспензије
учешћа у раду Генералне скупштине ускраћивањем пуномоћја предста-
вницима државе чланице. Примењивано је у односу на Јужну Африку у
периоду од 1974–1993. године, одлукама Верификационог комитета Гене-
ралне скупштине (Credentials Committee) са образложењем да Влада Јужне
Африке не представља народ те земље (да није репрезентативна Влада), те
у односу на Израел, залагањем арапских земаља и Ирана, које су изједна-
чавале ционизам са расизмом и расном дискриминацијом.1394 На другој
страни су одлуке Генералне скупштине и Савета безбедности које имају
другачији циљ, али се садржински уклапају у суспензију чланских права у
ширем смислу. Такав је, рецимо, случај СР Југославије у светлости Резолу-
1393 Неки аутори истичу да се суспензија односи на сва права и повластице чланства – Simma,
The Charter of the United Nations, A commentary, Second edition, vol. I, p. 196; Иако суспензија
има казнени карактер, тешко би се могло прихватити да се она односи и на права попут
права члана да скрене пажњу Савету безбедности или Генералној скупштини на сваки
спор или ситуацију која може да доведе у опасност одржање међународног мира и без-
бедности (члан 35.) или право члана да покрене спор пред Међународним судом правде.
Уопште узев, као гранична линија између права и повластица на које се суспензија односи
и права и повластица у које суспензија не дира, може се навести природа чланског права –
да ли оно делује искључиво у корист суспендованог члана или права које делује у општем
интересу. Потоња чланска права не би ваљало сматрати суспендованим.
1394 Rezolucija GS 3379 од 10. новембра 1975, в. AJIL 78, 1984, стр. 179–182.
ције Генералне скупштине 47/1 као и Резолуције Економско – социјалног

савета, које би се, по својим правним значењима могле оквалификовати
као de facto суспензија вршења чланских права СРЈ у Генералној скупшти-
ни и Економско – социјалном савету.
Повеља познаје и суспензију права члана Организације да учествује у
раду Генералне скупштине уколико је у заостатку са уплатом свог финан-
сијског доприноса Организацији.1395 У конкретном случају реч је о оба-
везним доприносима утврђеним чланом 17.(2) Повеље, а не о такозваним до-
бровољним доприносима који чине значајну ставку у буџету Организације.
Контроверзно питање је да ли се трошкови за одржавање мира – peace keeping operations
– урачунавају у доприносе утврђене чланом 19 Повеље. По први пут се питање поставило
1964. када је Совјетски Савез, заједно са неким чланицама Варшавског пакта, одбио да учес-
твује у мировним операцијама UNEF и ONUC образлажући своје одбијање незаконитошћу
акције. Септембра 1965. године у Генералној скупштини усвојено је компромисно решење
по коме се члан 19. Повеље неће примењивати у случају United Nations Emergency Force
(UNEF) и United Nations Operations in the Congo (ONUC). Питање финансирања мировних
операција је и касније било извор разлика између држава. То се десило и са мировним сна-
гама у Демократској Републици Конго (MONUC), мировним снагама на граници Етиопије
и Еритреје (UNMEE), у Сијера Леонеу (UNAMSIL), на Косову (UNMIK) у којима је значајан
број земаља одбио да плаћа трошкове који су им одређени.1396
Суспензија на основу члана 19. Повеље настаје аутоматски уколико
је износ заосталих уплата члана УН раван или већи од износа доприноса
који је био обавезан да плати за претходне две пуне године.
Суспензија не наступа у случају ако Генерална скупштина дозволи чла-
ну да гласа, а то чини, по правилу, ако се докаже да је неплаћање изазвано
условима који су изван контроле члана УН. Тако је 1968. Хаитију допуштено
да учествује у гласању, након што је доказао да, због економских невоља у
којима се нашао, није био у могућности да уплати допринос. Извињавајуће
дејство има и чињеница да је члан уплатио доприносе али да они нису до
релевантног датума стигли у Уједињене нације (случај Јемена 1971. и Боли-
вије, Централно – Афричке Републике, Гвинеје и Парагваја 1973. године).
Предмет суспензије је право учешћа у раду Генералне скупштине и ње-
них главних комитета. Суспензија се не односи на помоћне органе устано-
вљене на основу члана 22. Повеље.
2.3. Престанак чланства. Чланство у Организацији може престати на
два начина:
а) иступањем члана из Организације;
б) искључењем члана из Организације.
Повеља не садржи одредбу о иступању из Организације. Ради се о свес-
ном опредељењу редактора Повеље, који су на уму имали негативна иску-
ства Друштва народа које је не мали број чланова напустио позивајући се
на право на повлачење из Организације утврђено Пактом. У припремним
материјалима Конференције у Сан Франциску право повлачења из Орга-
низације признато је у изузетним околностима, на пример, ако се Органи-

1396 В. UN DOC. A/C, 5/41 SR 35, стр. 7.
зација покаже „неспособном“ да одржи мир или уколико то учини на ште-

ту права и правде или уколико су изменама Повеље, права и обавезе члана
измењени у тој мери да их члан не може прихватити, или уколико изме-
на прихваћена од стране потребне већине у Генералној скупштини или на
општој конференцији не добије потребан број ратификација.1397 У пракси
Организације догодио се само један случај привременог иступања из члан-
ства. Индонезија је писмом министра иностраних послова упућеним Гене-
ралном секретару УН 20. јануара 1965. године иступила из УН, као и из
специјализованих агенција FAO, UNICEF и UNESCO, да би ed memoarom
упућеним 19. септембра 1966. године обавестила Генералног секретара
да је одлучила да „почев од ХХИ заседања Генералне скупштине поновно
потпуно сарађује са Организацијом УН и да настави учешће у делатности
Организације.“1398
Индонезија је из Организације иступила у знак протеста што је Малезија изабрана за
несталног члана Савета безбедности. Она је, наиме, сматрала да је Малезија неоколонија-
листичка творевина којој није место у Организацији. Након што је примио телеграм мини-
стра иностраних послова Индонезије о иступању из Организације, Генерални секретар УН
га је доставио Савету безбедности и Генералној скупштини. По упутству Генералног секре-
тара, Секретаријат УН је предузео мере које су значиле констатовање иступања Индонезије
попут скидања индонежанске заставе са јарбола, као и плоче са називом државе, тако да се
Индонезија од тога дана није налазила на листи чланица Организације и њених главних и
помоћних органа. Септембра 1966. године Индонезија се једноставно вратила у Организа-
цију. Генерални секретар је изјавио да повратак Индонезије треба да се обави аналогно пос-
тупку као оном приликом њеног иступања из УН, не постављајући никакав посебан услов.
Тако је и поступљено а Индонезија је једино обавезана да уплати у буџет 10% доприноса
који је иначе, дужна да уплати годишње.
Искључење из Организације је најстрожа мера коју, на препоруку Са-
вета безбедности, доноси Генерална скупштина у односу на члана који уп-
орно нарушава начела садржана у Повељи.1399 Елементи решења садржаног
у члану 6. Повеље подразумевају:
а) искључење се изриче држави која „упорно нарушава начела садр-
жана у Повељи. Реч „упорно“ (persistent) значи свесно, опредељено кршење
Повеље. Не ради, се дакле, о поновљеним кршењима иза којих не стоји
субјективни елеменат. Поновљеним кршењем члан УН, у ствари, исказује
свој принципијелни однос према релевантним начелима Повеље. Израз
„начела Повеље“ упућују на фундаментална начела садржана у члановима
1. и 2. Повеље;
б) Искључење члана који упорно нарушава начела садржана у Повељи
није правна обавеза политичких органа УН – Генералне скупштине и Са-
вета безбедности. Ствар је политичке оцене ових органа да ли ће прибећи
искључењу као казненој мери. Разумно је претпоставити да се политички
органи УН при том руководе и елементима опортунитета, поред правних
услова садржаних у члану 6. На јако присуство политичког елемента у кон-
струкцији института искључења из чланства Организације упућује чиње-
1397 В. United Nations Conference on International Organizations: Documents, vol. 7, стр. 328–329.
1398 DOC. UN S/7498. a/6419; Грађа Међународног јавног права, I, стр. 325.
ница да се ова мера практично не може изрећи сталном члану Савета без-
бедности без чије препоруке члан који упорно нарушава начела Повеље не
може бити искључен из Организације;
в) Искључењем престаје организациона веза између члана УН и Орга-
низације, гасе се чланска права и обавезе искљученог члана. Остају, међу-
тим, на снази обавезе из Повеље које државу везују независно од чланства
у Организацији као и неиспуњене чланске обавезе преузете пре момента
искључења. Чињеница да искључени члан и даље подлеже обавезама из
Повеље које државе везују независно од чланства у Организацији, баца по-
себно светло на институт искључења. Иако, строго узевши, искључењем
престају везе између члана и Организације, последице искључења су у
светлости горе наведене чињенице шире и далекосежније. Поклапање ос-
новних начела Повеље са основним начелима општег међународног права,
искључењу дају и значење неспособности и неспремности државе да по-
штује опште међународно право.
У пракси Организације није било случајева искључења из чланства,
иако је учињено неколико сукцесивних покушаја искључења Јужне Африке
и Израела. Покушаји су, по правилу, доживљавали неуспех у Савету без-
бедности због употребе вета од стране западних земаља, сталних чланица
Савета. Најближа искључењу била је Јужна Африка када је Савет безбед-
ности августа 1969. године прихватио Резолуцију којом је осудио Јужну
Африку због „упорног нарушавања ауторитета УН“ указујући при том и на
своје одговорности на основу члана 6. Повеље.1400
3. ОРГАНИЗАЦИОНА СТРУКТУРА УН
Уједињене нације су сложен организам, састављен из великог броја ор-
гана. Теорија нуди више критеријума за класификацију органа Уједињених
нација, али се као основна подела може узети подела на „главне“ и „по-
моћне“ органе садржана у члану 7. Повеље. Члан 7. као главне органе ква-
лификује: Генералну скупштину, Савет безбедности, Економски и социјал-
ни савет, Старатељски савет, Међународни суд правде и Секретаријат. Реч
„главни“ употребљена је у члану 7. у смислу органа који, по правилу, посе-
дује сопствену надлежност унутар које делује по релевантним правилима
независно од директива других органа. Иако, у односима између главних
органа у принципу не постоји формална хијерархија, извесни елементи
хијерархије могу се препознати у релевантним одредбама Повеље. Тако,
рецимо, члан 60. главе IX (Међународна економска и социјална сарадња)
стипулише да одговорност за извршење задатака изложених у овој глави
лежи на Генералној скупштини и „под њеним окриљем на Економском и
социјалном савету“. Аналогну одредбу садржи и члан 87. који утврђује за-
датке и овлашћења Старатељског савета.
1400 SC Res. 269 од 12. августа 1969.
Чак и Генерални секретар који је, по својој функцији, административ-

ни службеник Организације, има сопствену надлежност у погледу админи-
стративних функција и, штавише, може предузимати дипломатске актив-
ности на своју иницијативу у циљу спречавања проширења међународних
сукоба.1401 Другим речима, хијерархијски елементи у односима између
главних органа нису у функцији субординације те, стога, не садрже дирек-
тивни елемент, него су израз потребе за кохерентном политиком Органи-
зације, с једне стране, и специфичне тежине конкретног органа, с друге.
Како је Генерална скупштина представнички орган Организације,
разумљиво је да су хијерархијски елементи утврђени релевантним одред-
бама Повеље стипулисани у њену корист. С обзиром на специфичну те-
жину и одговорност других главних органа, ови елементи су најмање из-
ражени у односу Савета безбедности и изражавају се у томе што и Савет
безбедности подноси годишњи извештај Генералној скупштини у контекс-
ту опште надлежности коју Генерална скупштина има на основу Повеље.
Једини орган који је изузет из елемената хијерархизације је Међународни
суд правде. Иако формално главни судски орган Организације, Суд је, с
обзиром на природу судске функције, независан од политичких органа и
подложан једино међународном праву.
Повеља не даје дефиницију помоћних органа. У документу Секретари-
јата насловљеном „Резиме интерних студија о уставним питањима која се
односе на агенције у оквиру УН“1402 стоји да је „помоћни орган који је ус-
тановљен од или на основу овлашћења главног органа Уједињених нација у
складу са чланом (2) Повеље, резолуцијом одговарајућег тела. Такав орган
је саставни део Организације“. Одлуком о оснивању помоћног органа, глав-
ни орган Организације, такође, одређује структуру, природу и надлежност
помоћног органа. Помоћни орган може поседовати извесну меру независ-
ности. У случају који се тицао дејства пресуда Административног трибу-
нала УН, Међународни суд је нашао да Генерална скупштина може устано-
вити помоћни орган који је независан у тој мери да Генерална скупштина
не може одбити да изврши његове одлуке.1403 Овај случај ваља схватити
као специфичан, јер се, у ствари, ради о томе да је Генерална скупштина
оснивајући административни трибунал, ставила у његову надлежност да
регулише односе са особљем Организације које има на основу Повеље –
главе XV.1404 Независност помоћних органа ваља, по самој природи ствари,
схватити рестриктивно. Она извесно не може бити независност у статус-
ном смислу, већ само у функционалном и то у границама надлежности које
актом о оснивању помоћног органа утврђује главни орган Организације.
Како надлежност помоћних органа није утврђена Повељом, она не
може бити изворне природе. Изводи се из надлежности главног органа Ор-
ганизације који га је основао у обиму у коме је главни орган пренео или
1401 Res. 49/41. од 4. децембра 1986.
1402 UN DOC. A/C1. тач. 758.
1403 ICJ Reports, 1954. стр. 47 и даље.
1404 В. ICJ Reports, 1973. тачка 227.
делегирао део своје надлежности на помоћни орган. Отуда, главни орган

УН може оснивати помоћне органе само у границама своје надлежности.
А contrario, радило би се о злоупотреби права кршењем духа и слова ре-
левантних одредаба Повеље УН. У последњих неколико деценија главни
органи УН, посебно Генерална скупштина, основали су велики број помоћ-
них органа. То ваља приписати двема чињеницама: с једне стране, повећа-
ној активности Организације и с друге, немогућности пленарног органа
да се компетентно бави широким и деликатним питањима која се налазе у
њиховој надлежности. У богатом разноврсју помоћних органа тешко је ус-
тановити униформан и јединствен критеријум поделе. Уместо тога, помоћ-
не органе могуће је поделити по основу различитих критеријума – састава,
времена на који се оснивају и овлашћења којима располажу.1405
3.1. Генерална скупштина

3.1.1. Састав и организација. Генерална скупштина је централни, реп-
резентативни орган Организације уједињених нација у коме су заступљене
све државе чланице. С обзиром на ширину чланства у Организацији, може
се рећи да Генерална скупштина представља светски или глобални демо-
кратски форум, најшире дипломатско тело чланова Организације.
У складу са поимањем Генералне скупштине као глобалног светског
форума, пракса Организације у погледу учешћа и других ентитета у раду
Скупштине је либерална. У почетку било је допуштено учешће у раду
Скупштине не само државама нечланицама већ и владиним и осталим ор-
ганизацијама. Од 1990. године пракса је нешто рестриктивнија тако да се
учешће у раду Скупштине дозвољава ентитетима који имају посматрачки
статус и који по правилу, обухватају нечланице и владине (јавне) органи-
зације чије су активности од интереса за Скупштину.
Чланови су у Генералној скупштини представљени делегацијом састављеном од нај-
више пет представника и одговарајућим бројем саветника, експерата или личности слич-
ног статуса. Делегацију члан формира у складу са својим унутрашњим прописима, опрема
представнике одговарајућим пуномоћјем које издаје шеф државе или министар спољних
послова и доставља их, најкасније недељу дана пре отварања заседања, Верификационом
комитету (Credentials Commitee), на потврду. У случају да неки члан стави приговор на пу-
номоћје представника, ствар решава Генерална скупштина на предлог Верификационог ко-
митета. Приговори се, по правилу, не упућују на личност представника, већ се тичу пред-
стављања владе или државе у Скупштини, (рецимо питања представљања Кине у периоду
од 1949–1971; Камбоџе (Кампучије) од 1970–1990. поводом контраверзе око легалне владе –
да ли је то влада Пола Пота или Хенга Самрина. После 1990. године Генерална скупштина је
у неколико наврата одбијала пуномоћја влада које су на власт дошле путем силе – Авганис-
тан, Хаити – чиме су назначени елементи замене традиционалног принципа ефективности
владе принципом демократске легитимације).
Као пленарни орган Генерална скупштина ради у заседањима. Повеља
познаје две врсте заседања: редовна годишња заседања и ванредна заседања.
Редовна годишња заседања, према Резолуцији 51/241 од 31. јула 1997.
године, почињу сваке године првог уторка након првог септембра. Ванред-
1405 В. детаљно, Jaenicke, The Charter of the United Nations, A Commentary, Second edition, vol. I,
ed. B. Simma, стр. 219–230.
на заседања сазива Генерални секретар на захтев Савета безбедности или

већине чланица УН.
У првим деценијама рада Организације ванредна заседања су се одржавала у поводу
ургентних питања (рецимо, Палестинско питање 1947–1948; питање Југозападне Африке
(Намибије) 1967–1978), да би се временом искристалисала пракса да се ванредна заседања
сазивају ради дискутовања питања која имају трајан карактер попут разоружања, новог
међународног економског поретка и сл.
До 2000. године одржана су 24 ванредна заседања. Последња три одржана 1999. (27. и
28. септембар) 2000 (5–9. јуни и од 26. до 30. јуна) посвећена су малим острвима и земљама
у развоју, женама и социјалном развоју. Хитна ванредна заседања као облик нису предвиђе-
на Повељом. Овај облик заседања установљен је Резолуцијом Уједињени за мир донетом
1950. године. Хитна ванредна заседања сазивају се у случају када Савет безбедности „услед
недостатка једногласности сталних чланица пропусти да изврши своју првенствену дуж-
ност у вези одржања међународног мира и безбедности“, на захтев 9 било којих чланова
Савета безбедности или Уједињених нација. Хитно ванредно заседање се правно може ква-
лификовати као нови облик заседања установљен фактичком ревизијом Повеље или као
посебан, suigeneris облик ванредног заседања.
До 2000. године одржано је 10 хитних ванредних заседања (прво је одржано 1956. го-
дине у вези са Суецком кризом на предлог Југославије, а последње 1997. године на захтев
Катара у вези са источним Јерусалимом и окупираним палестинским територијама. Остала
хитна ванредна заседања била су посвећена догађајима у Мађарској (1956), Средњем Исто-
ку, Либану и Јордану (1958), Конгу (1960), шестодневном рату на Блиском Истоку (1967),
Авганистану (1980), Средњем Истоку и Палестини (1980–1982), Намибији (1981), Средњем
Истоку и Голанској висоравни (1982).
Заседањем Генералне скупштине руководи председник Генералне
скупштине. Председник Генералне скупштине бира се за свако заседање
и председава како редовним тако и ванредним и хитним ванредним засе-
дањем које се одржава у његовом мандату. Поред личне компетентности,
критеријум за председника Генералне скупштине је и објективне природе,
тј. поштује се принцип правилне географске расподеле. Прећутни је дого-
вор да се председник Генералне скупштине не бира из реда представника
сталних чланица Савета безбедности. Поред председника, за сваку сесију
Генералне скупштине бира се 21 потпредседник. Потпредседници се не би-
рају у личном својству већ као представници држава према критеријуму
правилне географске расподеле која подразумева да се 6 потпредседника
бира из Африке, 5 из Азије, 1 из Источне Европе, 3 из Латинске Америке,
2 из остатка света и по 1 представник из реда делегација сталних чланица
Савета безбедности.
Председник руководи заседањем Генералне скупштине. Функција која је на први по-
глед процедуралне природе, може на основу дипломатске вештине и способности пред-
седника, попримити и јак политички утицај. Као пример се обично наводи тзв. правило
Бутефлика у вези са тумачењем последица ускраћивања пуномоћја представнику члана у
Генералној скупштини. Наиме, до 1974. године на снази је била тзв. Хамбро формула на
основу које је одбијање пуномоћја тумачено као политичка осуда политике одређене владе
али није за последицу имало забрану учешћа у раду Скупштине. 1974. године након што
предлог за искључење Јужне Африке из чланства Организације није прошао у Савету без-
бедности, алжирски дипломата Бутефлика, који је обављао функцију председника Генерал-
не скупштине, је дао тумачење по коме ускраћивање пуномоћја представља само по себи
забрану учешћа Јужне Африке у раду Генералне скупштине. Тумачење је одобрено од стра-
не Генералне скупштине великом већином гласова.1406
1406 Yearbook of the United Nations, 1974, стр. 106–118.

Бројним и сложеним питањима која су у надлежности Генералне

скупштине, тешко је компетентно се бавити у једном овако гломазном и
широком телу. Генерална скупштина је зато формирала сложену мрежу
органа и тела који чине организациону структуру Скупштине. Елемен-
те те структуре чине: 6 главних комитета као сталних помоћних органа;
2 стална комитета – Саветодавни комитет о административним и буџет-
ским питањима (ACABQ) и Комитет за чланске доприносе (COC); 2 коми-
тета за процедуру која се формирају на почетку сваког заседања Генералне
скупштине – Верификациони комитет и Генерални комитет (GC); бројна
помоћна и ad hoc тела; специјални органи установљени ради вршења по-
себних оперативних функција и тела основана мултилателарним уговори-
ма закљученим под окриљем Уједињених нација.
И комитет се бави питањима разоружања и међународне безбедности; II комитет еко-
номским и финансијским питањима; III комитет социјалним, хуманитарним и културним
питањима; IV комитет је специјални политички комитет који је, истовремено, надлежан
и за деколонизацију, V комитет се бави административним и буџетским питањима а VI
правним питањима. Верификациони комитет се састоји од 9 чланова које поставља Гене-
рална скупштина на предлог председника Скупштине, а Генерални комитет који се назива
и „малом Генералном скупштином“ састављен је од председника и 21 потпредседника Ге-
нералне скупштине као и председавајућих 6 главних комитета. Генерални комитет је одго-
воран за организовање заседања и припремање одлука Генералне скупштине. Најбројнија
су помоћна и ad hoc тела скупштине. Према подацима из Годишњака Уједињених нација
за 1998. годину било их је 95 а међу њима су, рецимо, Комитет за конференције, Комисија
за међународно право, Специјални комитет за мировне операције, Специјални комитет за
право, Специјални комитет за истраживање праксе Израела која се тиче људских права па-
лестинског народа и осталих Арапа на окупираним територијама итд. Неки од тих тела ос-
нивају и своје посебне помоћне органе као рецимо Конференција УН о трговини и развоју
(UNCTAD) који има 6 помоћних органа.1407 Под специјалним органима се подразумевају
они органи који у свом деловању имају релативно широку аутономију мада су, по основним
карактеристикама, помоћни органи. Као један од органа које сврставамо у ову групу мо-
гао би се оквалификовати Универзитет Уједињених нација (UNU). Уговорни органи нису у
формалном смислу помоћни органи Генералне скупштине, мада су са њом институционал-
но везани. Помоћним органима не могу се називати због тога што се оснивају независно
од воље Генералне скупштине на основу релевантних одредаба мултилателарних уговора. У
ову групу спадају, рецимо, Комитет за људска права (HRC); Комитет за елиминацију расне
дискриминације (CERT) и сл.
3.1.2. Надлежност и гласање. Као представничком, пленарном органу
Генералној скупштини УН припадају, на основу Повеље, широка овлашћења.
Као најопштије и инхерентно овлашћење, које изражава природу
Организације као координирајуће, може се навести овлашћење Генерал-
не скупштине да расправља „о свим питањима или о свим предметима у
оквиру Повеље или која се односе на овлашћења и задатке сваког органа
предвиђеног у Повељи...“ и да даје препоруке члановима Уједињених на-
ција или Савету безбедности о свим таквим питањима или предметима.1408
Ово овлашћење Скупштине подвргнуто је двоструком ограничењу:
а) Скупштина не може давати никакву препоруку у вези са спором или
ситуацијом док Савет безбедности обавља у погледу било ког спора или
1407 Yearbook of the United Nations, 1998, стр. 1436–1440.
ситуације задатке који су му поверени Повељом. Изузетак се конституише

у случају ако доношење препоруке затражи Савет безбедности;
б) Одлуке које Скупштина доноси на основу члана 10. немају обавезујућу
снагу саме по себи,1409 већ њихова снага почива на политичком ауторитету
Организације и већине која је препоруку донела.
Текстуално тумачење одредбе члана 12. Повеље сугерише да Скупшти-
на може да расправља питање или предмет у односу на који Савет без-
бедности обавља задатке поверене Повељом али да о тим питањима и
предметима не може доносити препоруке. На такво тумачење упућује фор-
мулација по којој „Генерална скупштина не даје никакву препоруку у вези
са спором или ситуацијом, сем ако то не затражи Савет безбедности“.
Из формулације члана 10. Повеље произлази да је надлежност Гене-
ралне скупштине у Организацији опште, генералне природе. У светлости
надлежности других главних органа Организације, генерална надлежност
Скупштине се испољава:
а) као самостална надлежност. Као примери самосталне надлеж-
ности Скупштине могу се навести: надлежност у погледу надзора и пре-
гледа свих активности УН. У том смислу Скупштина прима и разматра
годишње извештаје Генералног секретара УН, Економско – социјалног
савета и Старатељског савета, а „прима и разматра годишње и посебне
извештаје Савета безбедности који садрже податке о мерама које је Са-
вет безбедности одлучио да предузме или је већ предузео ради одржања
међународног мира и безбедности“.1410 Генерална скупштина такође при-
ма и разматра извештаје помоћних органа које је основала у складу са
чланом 22. Повеље. У таквим случајевима Генерална скупштина наступа
као контролни орган Организације.
Скупштина такође самостално разматра и одобрава буџет Организа-
ције, те врши поделу трошкова Организације међу члановима, а такође,
разматра и одобрава све финансијске и буџетске споразуме са специјали-
зованим агенцијама испитујући административне буџете агенција у циљу
давања одговарајућих препорука.1411 Надаље, Скупштина има делимичну
самосталну надлежност у изборној материји. Скупштина је, наиме, искљу-
чиво надлежна за избор несталних чланова Савета безбедности, свих чла-
нова Економско – социјалног савета и треће групе чланова Старатељског
савета (тј. чланова који нису стални чланови Савета безбедности или не
врше старатељство над одређеном територијом).
Генерална скупштина располаже и разгранатом подељеном надлежно-
шћу са другим главним органима УН. Од посебног интереса је надлежност
коју дели са Саветом безбедности. Подељену надлежност са Саветом Гене-
рална скупштина има у извесним изборним поступцима. Судије Међуна-
родног суда правде бирају се заједнички од стране Скупштине и Савета.
1409 В. О једностраним актима међународних организација као изворима права.
Генерална скупштина именује Генералног секретара Организације на пре-

поруку Савета безбедности.1412 Генерална скупштина одлучује о пријему
нових чланова, суспензији или искључењу из чланства на основу предхо-
дне препоруке Савета безбедности. Коначно Генерална скупштина дели на-
длежност са Саветом безбедности у поступку ревизије Повеље у смислу
чланова 108. и 109. Повеље.
Привидно подељена надлежност Генералне скупштине постоји и са
Економско-социјалним и Старатељским саветом. Строго узревши, реч је,
међутим, пре о извесним елементима хијерархије између Скупштине и ова
два, формално главна органа Организације, а не о подели надлежности.
Рецимо, Генерална скупштина је овлашћена да, између осталог, даје
препоруке у циљу „унапређења међународне сарадње на економском, со-
цијалном, културном и здравственом пољу, и помагања остварења права
човека и основних слобода за све без обзира на расу, пол или веру“.1413
Готово идентична овлашћења поседује и Економски и социјални савет на
основу члана 62.(1, 2) Повеље. Док је, међутим, надлежност Скупштине у
конкретној ствари утврђена на јасан и несумњив начин, одговарајућа на-
длежност Економског и социјалног савета редигована је у облику могућ-
ности, факултативно. Разлика у позицији је још упадљивија када је реч о
надлежностима Генералне скупштине и Старатељског савета утврђеним у
глави XIII Повеље. Иако се у наведеној глави уређују задаци и овлашћења
Старатељског савета, члан 87. на општи начин утврђује да Генерална
скупштина, и под њеним окриљем, Старатељски савет могу при вршењу
својих задатака: а) разматрати извештаје које подноси административна
власт; б) примати петиције; в) вршити привремене обиласке територија
под старатељством; и г) предузимати остале акције у складу са одредбама
о старатељству.
О природи односа између Генералне скупштине, на једној, и Економ-
скосоцијалног савета и Старатељског савета, на другој страни, говори
чињеница да рад ових савета подлеже годишњем разматрању у другом,
трећем и четвртом главном комитету Генералне скупштине.
3.2. Савет безбедности

3.2.1. Природа и структура. За разлику од Генералне скупштине као
пленарног тела, демократског форума у коме су заступљене све државе
чланице, Савет безбедности је дизајниран као оперативни орган са ограни-
ченим бројем чланова.
Оперативна природа Савета безбедности опредељује и начин његовог
рада. Савет безбедности је у сталном заседању, па, отуда, чланице Савета
делегирају сталне представнике у седиште Организације који су овлашће-
1412 Једна изборна функција Скупштине се временом изгубила. Ради се о избору групе чла-
нова Старатељског савета – чланова који нису сталне чланице Савета безбедности а ни
државе старатељице. Због редукције броја стратешких територија, ова изборна функција
Скупштине је престала 1969. године.
1413 Члан 13.(б) Повеље.
ни да у име своје државе доносе релевантне одлуке. Повеља је предвидела

да Савет безбедности одржава и повремене састанке на којима сваки од
његових чланова може бити представљен чланом владе или неким другим
специјално постављеним представником.1414 Према Привременом посло-
внику Савета уколико чланове Савета представљају највиши државни
функционери, њима није потребно посебно пуномоћје.
Унутрашња структура Савета, према Повељи, је рудиментарна. По-
веља предвиђа само један помоћни орган Савета – Комитет војног штаба
– у чијој надлежности је давање савета и указивање помоћи Савету безбед-
ности за сва питања која се тичу војних потреба Савета безбедности у свр-
ху одржања међународног мира и безбедности.1415 Сачињавају га начелни-
ци генерал-штабова сталних чланова Савета безбедности или њихови
представници. У пракси су, међутим, конституисана три стална комитета
и већи број помоћних тела Савета. Стални комитети које чине предста-
вници свих чланица Савета су: Комитет експерата, задужен да испитује
привремена правила процедуре у Савету као и друга питања која му у за-
датак стави Савет; Комитет за пријем нових чланова и Комитет задужен за
састанке Савета ван седишта Организације. Број помоћних тела је проме-
нљив. Везана су углавном за мировне операције и изградњу мира. Према
подацима Годишњака Организације из 2001. године, Савет је имао преко 20
помоћних тела међу њима и мисија УН у Босни и Херцеговини (UNMBH)
и посматрачка мисија УН на Превлаци (UNMOP).1416
3.2.2. Композиција. На основу члана 23. Повеље, Савет безбедности
чине стални и нестални чланови.
Сталне чланове чине велике силе: Кина, Француска, Русија, Велика
Британија и Сједињене Америчке Државе.
Од оснивања Организације па до 1971. године било је отворено питање представ-
ништва Кине у Уједињеним нацијама. У почетку је била на снази одлука да Кину представља
националистички режим на Тајвану. У знак протеста због овакве одлуке, СССР је бојкото-
вао седнице Савета безбедности од 12. јануара 1950. године. Питање представништва Кине
у Уједињеним нацијама било је на дневном реду сваког заседања Генералне скупштине до
1971. године када је коначно одлучено да Влада Народне Републике Кине представља Кину
у Уједињеним нацијама.1417
Несталне чланове Савета бира Генерална скупштина Уједињених на-
ција из реда чланица Организације на период од две године водећи рачуна
о два критеријума: а) доприносу одржању међународног мира и безбед-
ности и осталих циљева Организације; б) правичној географској расподе-
ли. Оригинални текст Повеље је предвиђао да Савет има 6 несталних чла-
нова а амандманима из 1963. године број несталних чланова повећан је на
10 Критеријум доприноса међународном миру и безбедности је релативне
природе и у основи, се своди на политичку оцену. У почетку је подразуме-

1416 Yearbook, 2001, стр. 1459–1460.
1417 GA 2758 (XXVI), 25, Oct. 1971.
вао и војни капацитет члана Уједињених нација, с обзиром на примарну

функцију Савета да чува међународни мир и безбедност.
Резолуцијом Генералне скупштине од 17. децембра 1963.1418 утврђен је критеријум
правилне регионалне заступљености. По њему у Савет безбедности бира се 5 чланица из
Азије и Африке (3 из Африке и 2 из Азије); 2 из Латинске Америке; 2 из Западне Европе и
„осталих држава“ под којима се подразумевају Аустралија, Канада, Израел, Нови Зеланд и
Јужна Африка; и једна чланица из Источне Европе.
Критеријум правилне географске заступљености се не поистовећује са представљањем
регионалних политичких или војних савеза. Пракса се у том погледу формирала на преседану
Југославије. Када је Југославија 1950. године по први пут кандидована за несталног члана Са-
вета, СССР и остале чланице источног блока су ставиле приговор истичући да се Југославија
не може сматрати политичким представником Источне Европе. Приговор није прихваћен са
образложењем да регионална припадност није супститут политичке или војне припадности
одређеном савезу или групацији. У случају да се нова чланица бира на место раније чланице
чија се територија простире на две регије, правило је да се двогодишњи мандат дели.1419
Савет безбедности може радити и у проширеном саставу. То се дешава
када у раду Савета, на његов позив, учествују и чланице Уједињених на-
ција које нису чланице Савета безбедности као и нечланице Уједињених
нација. Правило је да ове државе учествују у раду Савета без права гласа,
изузев када на основу члана 44. Повеље Савет доноси одлуку о употреби
силе. Тада Савет позива члана који у њему није заступљен а од кога тражи
да стави на располагање своје оружане снаге ради предузимања акције на
основу члана 43. Повеље, да учествује у доношењу релевантне одлуке Са-
вета безбедности.
Крајем осме деценије прошлог века земље трећег света су кандидо-
вале питање проширења чланства у Савету безбедности. Десет земаља у
развоју је 14. децембра 1979. године предложило да се на дневни ред Ге-
нералне скупштине постави питање правичног представљања и повећања
броја чланова Савета безбедности. Предлог се темељио на повећању броја
чланова Уједињених нација и неправичној регионалној заступљености
у Савету. На основу резолуције X Конференције шефова држава и влада
несврстаних земаља, одржане у Џакарти септембра 1992. године, Генерал-
на скупштина је 11. децембра те године консензусом усвојила резолуцију
којом позива државе чланице да поднесу писане коментаре о питању по-
већања чланства у Савету. Након испитивања коментара које су државе
чланице поднеле, Генерална скупштина је 10. децембра 1993. године усвоји-
ла Резолуцију којом је успостављена Радна група на неодређено време са
задатком да испита питања. (Open-Ended Working Group).
Поднет је значајан број предлога за повећање броја чланова Савета како сталних тако
и несталних. Захтев за местом сталних чланица Савета прве су истакле Јапан и Немачка по-
зивајући се на свој допринос финансирању Организације (ове две земље су на 2. и 3. месту
1418 G. A. Res. 1991. A (XXVIII).

1419 Правило је установљено приликом избора несталног члана на место које је до тада заузи-
мала Турска чија се територија простире у две регије. Кандидати за несталног члана били
су Југославија и Филипини. Како ниједан од кандидата није добио већину у поновљеним
гласовима у Генералној скупштини, одлучено је да Југославија, која је добила више гласова,
заузме место несталног члана рачунајући од 1. јануара 1956. године а да по истеку године
дана поднесе оставку и отвори пут избору Филипина за несталног члана. Преседан је пос-
лужио као основ за формирање одговарајуће праксе.
по доприносу буџету Уједињених нација). Захтев ове две земље, иако је добио подршку зна-
чајног броја чланова Организације, судара се како са отпором неких сталних чланица Савета
– посебно САД и Русије – и захтева земаља трећег света које траже да се повећање броја
сталних чланова Савета изведе на уравнотежен начин тако да би се међу сталним члановима
нашли и регионални представници Азије, Африке и Латинске Америке. Из ових регија као
кандидати се најчешће помињу Индија, Бразил, Индонезија и Нигерија. Компромисни пред-
лог је да се уведе институт подељених или ротирајућих сталних чланица Савета безбедности.
3.2.3. Одлучивање у Савету безбедности. Савет безбедности одлучује
на два начина: гласањем и консензусом. Правила о гласању дизајнирана су
зависно од природе питања о којима Савет одлучује. Разликују се две гру-
пе питања – процедурална и суштинска (мериторна).
Ван ове поделе налазе се две врсте одлука:
1) за избор судија Међународног суда правде Статут Суда, као интегрални део Повеље,
предвиђа апсолутну већину чланова Савета; и
2) одлука о одржавању ванредне ревизионе конференције доноси се, између осталог, и
гласовима ма којих 7 чланова Савета безбедности1420.
Одлуке Савета безбедности о процедуралним питањима доносе се по-
тврдним гласањем девет чланова.1421 У пракси Савета процедуралним се
сматрају питања попут укључења неке тачке у дневни ред, скидања неке
тачке са листе питања о којима Савет расправља, суспензије састанка, од-
лагања састанка, позива за учествовање у раду Савета, вођења састанка,
заказивања хитне ванредне седнице Генералне скупштине и сл.
Насупрот процедуралним постоје суштинска или мериторна питања.
Израз „суштинско или мериторно питање“ је доктринарне природе, бу-
дући да члан 27. Повеље говори „о свим осталим питањима.“ Одлуке о
суштинским питањима доносе се квалификованом већином, тј. потврдним
гласовима девет чланова, укључујући потврдне гласове сталних чланова
Савета.1422 Одредба о квалификованој већини изражава посебан, повла-
шћен положај сталних чланова Савета безбедности у процесу одлучивања.
Она даје могућност било ком члану да својим негативним гласом онемо-
гући доношење одлуке. Обично се каже да стални чланови Савета распола-
жу правом вета што не стоји у потпуности. Наиме, обавезна једногласност
се теоријски не може поистоветити са правом вета, мада се по практичним
ефектима од њега не разликује.
У периоду од 1946. до средине 1997. године, стални чланови Савета безбедности су 242
пута прибегли негативном гласу и тако спречили доношење одлуке о питањима која су се
нашла на дневном реду. Томе ваља додати и 31 негативан глас сталних чланица Савета без-
бедности на приватним састанцима Савета. У периоду 1946–1955. негативни глас је најчешће
користио СССР – 75 пута, док САД и Велика Британија нису ниједанпут негативно гласале
у Савету. Међутим, у периоду 1986–1995, СССР односно Русија се правом вета користила
2 пута, Велика Британија 8 пута, а САД 24 пута. Најмање се негативним гласом користила
Кина. У периоду од 1946 до 1997. Кина је само 4 пута гласала против предлога у Савету.

1422 При доношењу одлука на основу главе VI (Мирно решавање спорова) и члана 52.(3) По-
веље, који се тиче подстицања мирног решавања локалних спорова посредством регионал-
них споразума, страна у спору, било да се ради о сталном или несталном члану, је дужна
да се уздржи од гласања.
Члан 27. Повеље наводи „потврдне гласове сталних чланова“ као еле-
менат квалификоване већине потребне за доношење одлуке у Савету без-
бедности. У пракси Организације се, међутим, искристалисало тумачење
по коме уздржавање сталног члана од гласања не спречава доношење од-
луке о суштинским питањима. Међународни суд правде је у саветодавном
мишљењу које се тицало Намибије истакао, између осталог, да је такво ту-
мачење прихваћено од стране држава чланица као пракса Организације.1423
Пракса Организације у конкретној ствари довела је до фактичке ревизије
одредбе члана 27.(3) Повеље.
Праксу је започео СССР у тзв. шпанском питању пред Саветом безбедности априла
1946. године.1424 Уздржавањем од гласања сталног члана, према тумачењима датим на кон-
ференцији у Сан Франциску,1425 спречено је доношење одлуке о суштинским питањима јер
дисквалификује једногласност 5 сталних чланица Савета безбедности. У периоду између
1946. и 1996. стални чланови Савета су се укупно око 300 пута уздржали од гласања.1426
Пракса уздржавања приликом гласања има и добре и лоше стране. Добра страна се огледа у
отварању могућности да Савет донесе релевантну одлуку а негативна у умањеном кредиби-
литету одлуке донете уз уздржавање сталних чланова.
Повеља не даје позитивне назнаке суштинских питања нити их наводи,
било примера ради или лимитативно. Стога се у раду Савета може појави-
ти дилема да ли је неко питање процедурално или суштинско. У том слу-
чају одлука о природи питања се доноси по правилима гласања која важе
за суштинско питање. Другим речима, стални члан Савета може својим
негативним гласом спречити одлуку о природи питања које се налази на
дневном реду. Ради се о конструкцији тзв. дуплог (двоструког) вета који се
примењује уз извесна ограничења.1427
У пракси су конструисани и појмови „скривеног“ (hidden veto) и колективног вета. У
првим годинама рада Уједињених нација СССР је „скривеним ветом“ називао утицај САД на
прозападне чланове Савета безбедности да гласају негативно или се уздрже од гласања тако
да суштински предлог не добије довољан број гласова и без негативног гласа сталног члана.
Израз „колективни вето“ појавио се у дискусијама које се воде о повећању броја чла-
нова Савета безбедности. Бивши Генерални секретар УН Бутрос Гали је у свом говору у
Министарству спољних послова Мексика марта 1996. године, истакао, између осталог, да
„колективни“ или „групни вето“ могу представљати елеменат равнотеже у новој компози-
цји Савета између развијених и неразвијених земаља. „Групни“ вето би подразумевао нега-
тивни глас несталних чланова Савета из реда земаља трећег света којим би се онемогућило
доношење одлуке о суштинским питањима на уштрб интереса неразвијених земаља. „Скри-
вени вето“ и „колективни или групни вето“ ваља схватити као дескриптивне изразе пре
него као прикладне правно техничке изразе.1428
Савет безбедности може одлучити и техником консензуса, тј. одлучи-
вањем без формалног гласања. Састоји се у томе што председник Савета,
на основу неформалних консултација са чланицама Савета, формулише
предлог одлуке и циркулише га као писмени предлог и објављује га на от-
1423 Legal Consequences for States of the Continued Presence of South Africa in Namibia (South West
Africa) notwithstanding SC Resolution 226(1970), Advisory Opinion, ICJ Reports 1971, стр. 22.
1424 SCOR (i) 39 Meeting, стр. 243.
1425 UN Conference on International Organizations, 1945. II, стр. 707, 713.
1426 Bailey and Daws, The Procedure of the UN Security Council, 1998. стр. 251.
1427 В. Simma, op. cit., стр. 462–563, I.
1428 Bailey and Daws, op. cit., стр. 390.
вореној седници у циљу усвајања. Ако се ниједан члан Савета не огради од

изјаве или не тражи усвајање предлога гласањем, сматра се да је предлог
прихваћен консензусом.
У последње време консензус у Савету се изражава у облику председ-
ничких саопштења, за разлику од раније праксе да се отелотворује у резо-
луцији. За издавање председничких саопштења не тражи се сазивање отво-
рене седнице Савета.
Примаран задатак Савета безбедности је одржавање међународног
мира и безбедности. Чланице Уједињених нација су делегирале Савету
овлашћење да делује у њихово име спроводећи своје дужности на очувању
мира и безбедности. У исто време, чланови УН су се сагласили да прихвате
и извршавају одлуке Савета безбедности у сагласности са Повељом.1429
Не постоји сагласност у погледу прецизног домашаја одредбе по којој су чланови УН
сагласни да „прихвате и извршавају одлуке Савета безбедности у сагласности са Повељом“.
По једном схватању обавезан карактер имају само оне одлуке Савета које су донете у складу
са Повељом, тј. које би се могле оквалификовати као легалне. Друго схватање, пак, истиче
да је обавеза чланица да прихвате и изврше одлуке Савета безбедности другим речима, та
обавеза стоји без обзира да ли је конкретна одлука донета у складу са Повељом или њеним
кршењем. По компромисном схватању оба тумачења су прихватљива.1430 Спорно је схва-
тање по коме су чланице дужне да прихвате и извршавају оне одлуке Савета које су против-
не Повељи. Сам смисао постојања Повеље као основног, уставног акта међународне зајед-
нице био би доведен у питање уколико би органи Организације деловали противно њеним
одредбама. Одржавање међународног мира и безбедности, како стоји у члану 1. Повеље,
врши се „у складу са начелима правде и међународног права“. Не само чланови, већ и сама
Организација, је у обавези да у спровођењу циљева поступа у складу са основним начелима
Повеље.1431 Начело pacta sunt servanda поседује снагу jus cogens-а, па, отуда, непоштовање
релевантних одредаба Повеље повлачи неважност аката.
3.2.4. Надлежност. Надлежност Савета може се поделити на примарну

и секундарну.
Примарна надлежност Савета безбедности састоји се у очувању међу-
народног мира и безбедности. У том контексту разликујемо надлежност
Савета у мирном решавању спорова на основу главе VI Повеље и надлеж-
ност Савета у решавању спорова принудним путем у ширем смислу речи,
на основу Главе VII Повеље УН. У вези са одржавањем међународног мира
и безбедности Повеља ставља у надлежност Савету да, уз помоћ Комитета
војног штаба, формулише планове ради установљења система за регули-
сање наоружања.1432
У поступку мирног решавања спорова Савет безбедности доноси пре-
поруке које за адресате имају странке у спору. Када сматра потребним Савет
позива странке у спору да свој спор реше мирним путем на начине утврђе-
не чланом 33. Повеље. Савет безбедности може препоручити у свакој фази
спора или ситуације одговарајуће поступке или методе уређења,1433 узи-
1430 Simma, op. cit., I, стр. 455.
1433 Члан 36. став 1. Повеље.
мајући у обзир сваки поступак решавања за које су се странке определиле.

При том, Савет безбедности треба да има у виду да би странке, по правилу,
требало да правне спорове износе пред Међународни суд правде у складу
са одредбама Статута Суда. Ако Савет нађе да спор може угрозити одржа-
вање међународног мира и безбедности, може препоручити услове решења
према свом нахођењу.1434 Савет безбедности, такође, подстиче мирно ре-
шавање локалних спорова посредством регионалних организација.1435 Ре-
гионалне организације, пак, су дужне да у потпуности обавештавају Савет
безбедности о предузетим активностима у циљу одржања међународног
мира и безбедности.1436
Делујући на основу главе VII (Акције у случају претње миру, повреде
мира и аката агресије) Савет доноси одлуке. Повеља овлашћује Савет на
доношење одлука о превентивним и принудним мерама.1437
Под превентивним мерама подразумевају се мере попут захтева за
прекидом ватре, повлачењем трупа зараћених страна на полазне положаје,
и сл. које за циљ имају да спрече погоршавање ситуације. Савет ужива
пуну слободу у избору мера које сматра пожељним или потребним. Оне,
међутим, не смеју утицати на права или положај заинтересованих страна.
Принудне мере се могу поделити на принудне мере у ширем смислу и
принудне мере у ужем смислу. Принудне мере у ширем смислу не подразу-
мевају употребу оружане силе и тичу се мера попут комплетног прекида
економских односа, железничких, поморских, ваздушних, поштанских,
телеграфских и других веза, а такође и прекид дипломатских односа.1438
Принудне мере у ужем смислу подразумевају ангажовање оружане силе
и испољавају се у акцијама поморских, ваздухопловних или сувоземних
снага које је потребно ради одржавања или васпостављања међународног
мира и безбедности. Такве акције, према Повељи, укључују демонстрације,
блокаде и друге операције ваздухопловним, поморским или сувоземним
снагама чланова Уједињених нација.1439 Уколико Савет донесе одлуку о
предузимању одговарајућих мера, сви чланови Уједињених нација су оба-
везни да ставе на располагање Савету, на његов позив и у складу са посеб-
ним споразумом оружане снаге, помоћи и олакшице, укључујући и право
пролаза неопходно ради одржања међународног мира и безбедности.
Секундарна надлежност Савета обухвата серију функција које нису
у вези са одржавањем међународног мира и безбедности. Ту спадају: ус-
постава вршења чланских права чланица којима су чланска права била
1437 У случају који се тицао Намибије (1971), Међународни суд правде је, изгледа, дао шире ту-
мачење одредбе члана 25. Повеље на основу кога одлика обавезности није стриктно везана
за одлуке Савета донете на основу главе VII Повеље – Namibia case, ICJ Reports 1971, стр.
52–53. Вид. више: Б. Милисављевић, Нове мировне мисије Организације уједињених нација,
Центар за публикације Правног факултета Универзитета у Београду, Службени гласник,
Београд, 2007.
привремено суспендована одлуком Генералне скупштине, надзор над дело-

вањем регионалних споразума; препоруке у вези са пријемом, суспензијом
или искључењем чланова;1440 препорука о избору Генералног секретара
(члан 97.); избор судија Међународног суда правде;1441 старање о извр-
шењу пресуда Међународног суда правде (члан 94 (2) Повеље); одлука да
у расправи о неком предмету у Савету учествује члан Уједињених нација
који није члан Савета;1442 одређивање услова под којима држава која није
странка Статута Суда може приступити Међународном суду правде; стара-
тељска питања стратегијских подручја.1443
3.3. Економско-социјални савет

3.3.1. Састав Савета. Економско-социјални савет је један од изборних
главних органа Организације. На основу изворног текста Повеље, Савет је
био састављен од 18 чланова бираних од стране Генералне скупштине на
темељу правичне географске расподеле. Пратећи повећања броја чланова
УН, члан 61. Повеље, који уређује састав Савета, амандиран је у два навра-
та. На основу амандмана из 1963. године1444 број чланова Савета је повећан
на 27 а амандманима из 1971. године1445 на 54 члана. На основу критерију-
ма правичне географске расподеле у састав Савета улази 14 чланова из Аф-
рике; 11 из Азије; 10 чланова из Латинске Америке; 13 чланова из Западне
Европе и осталих држава, и 6 чланова из Источне Европе. У циљу обез-
беђења континуитета у раду Савета 18 чланова се бира сваке године за пе-
риод од 3 године. Сваки члан Економско-социјалног савета представљен је
са акредитованим представником и одговарајућим бројем саветника. Иако,
Повеља УН не познаје установу сталног чланства у Савету, у пракси статус
сталног члана практично уживају сталне чланице Савета безбедности.
Захтеви за реформом Организације УН, нису мимоишли ни питање
састава Економско-социјалног савета. Група 77 је 1979. и 1980. године под-
нела нацрт резолуције Генералној скупштини која је предлагала увођење
универзалног чланства у Економско-социјалном савету, тј. да све чланице
Организације УН буду заступљене у Савету. Услед противљења развије-
них земаља, посебно сталних чланова Савета безбедности, резолуције нису
ушле у процедуру гласања у Скупштини. Предлог за универзалним члан-
ством у Економско-социјалном савету оцењен је од стране противника као
непрактичан, будући да би, по њиховом мишљењу, водио парализи рада Са-
вета, који, по том схватању, да би ефективно обављао своје функције тре-
ба да буде тело са ограниченим чланством састављеним од компетентних и
квалификованих чланова. Општом променом односа у Организацији након
1990. године предлог за суштинску реформу Економско-социјалног савета је
1440 Чланови 4–6 Повеље.

1441 Члан 4.(3) Статута Суда.
1443 Члан 83. (1) Повеље.
1444 G. A. Res. 1991 B (18), Dec. 17, 1963.
1445 G. A. Res. 2847 (XXVI), Dec. 120, 1971.
маргинализован. Довољно је у ту сврху указати на чињеницу да питање није

ни поменуто у Резолуцији Генералне скупштине 50/227, као ни годишњим
извештајима Савета безбедности о „Реструктуирању и ревитализацији Ује-
дињених нација у економској, социјалној и сличним областима“.1446
3.3.2. Задаци и овлашћења Савета. Задаци Економско-социјалног са-
вета, утврђени члановима 62–67 главе X Повеље, широко су постављени.
Могу се поделити у две основне групе.
У прву групу спадају задаци који, уопштено говорећи, подразумевају
формулисање политике у економском, социјалном и сродним пољима као
и координацију односних активности које се предузимају унутар система
Уједињених нација. Ови задаци обухватају:
а) вршење и покретање проучавања као и припремања извештаја о
међународним, економским, социјалним, културним, просветним, здрав-
ственим и сродним питањима, које обухвата и могућност давања препору-
ка о тим предметима Генералној скупштини, члановима Уједињених нација
и специјализованим агенцијама;
б) припремање нацрта конвенција у питањима из своје надлежности.
Нацрте конвенција Савет подноси Генералној скупштини која их усваја и
отвара за потписивање (рецимо Конвенција о геноциду) или се упућује на
разматрање међународној конференцији специјално сазваној у ту сврху
(нпр. Протокол који се односи на статус лица без држављанства);
в) доношење препорука које се упућују државама, Генералној скупшти-
ни или специјализованим агенцијама;
г) сазивање конференција било регионалних или општих. Конферен-
ције које Савет сазива нису ограничене на конференције представника др-
жава, већ могу бити и конференције невладиног карактера или конферен-
ције експерата.
У обављању задатака Савет користи разуђену мрежу помоћних органа
То су првенствено функционално-техничке и регионалне комисије.
Прве опредељује предмет рада а друге део света у коме делују. Поред ових
комисија, помоћне органе Економско-социјалног савета чине и стални
комитети,1447 експертска тела1448 и ad hoc тела.1449
Отворено је питање у којој мери помоћни органи Економско-социјалног савета допри-
носе ефикасном и оперативном раду овог органа УН. С једне стране, основна подела по-
моћних органа Савета на функционалне и регионалне није идеална. Код функционалних
комисија релевантан критеријум је предмет а код регионалних простор. Очигледно је да и
регионалне комисије, по природи надлежности Економско-социјалног савета, морају да се
1446 UN Doc. A/56/77 – E/2001/69.

1447 Комисија о људским насељима, Комитет за програм и координацију и Комитет за невлади-
не организације.
1448 Ad hoc група експерата о међународној сарадњи у области пореза, Комитет за планирање
развоја, Комитет експерата о транспорту опасних ствари, Комитет о економским, социјал-
ним и културним правима, Комитет о природним ресурсима, Комитет о новим и обновљи-
вим изворима енергије и енергије за развој и УН група експерата о географским именима.
1449 Комисија за наркотике и Административни комитет за координацију.
баве и питањима која су предмет рада функционалних комисија. С друге стране, помоћна
тела Савета су, по правилу, гломазна. Неколико помоћних тела има по 53 члана (Комисија
за наркотике, Комисија о одрживом развоју, Економска комисија за Африку) а Економска
комисија за Европу има више чланова од самог Савета (55 чланова). На тај начин и помоћна
тела Савета доприносе његовој недовољној ефикасности.
3.4. Старатељски савет. За разлику од Друштва народа који је вр-
шење надзора над мандатним системом поверио Савету Друштва народа,
Повеља УН је предвидела стварање посебног, специјализованог органа за
надзор над вршењем међународног система старатељства утврђеног гла-
вом XII Повеље. Ради се о Старатељском савету.
3.4.1. Композиција и доношење одлука. Старатељски савет има особе-
ну композицију. Састављен је на трипартитном принципу тако да га чине:
а) чланови Организације који управљају територијама под стара-
тељством;
б) стални чланови Савета безбедности који не управљају територијом
под старатељством;
в) остали чланови УН које на рок од три године изабере Генерална
скупштина да би се обезбедио укупан број чланова Старатељског савета да
буде подједнако подељен између чланова организације који управљају терито-
ријама под старатељством и оних који то не чине.1450
Оваква композиција Савета пати од недостатака. Изворна идеја по којој чланство у
Савету треба да буде подељено између држава које врше старатељство и оних које то не
чине, поремећено је аутоматским чланством сталних чланица Савета безбедности у Ста-
ратељском савету. Одредба по којој је чланство у Савету резервисано за чланице УН се по-
казала рестриктивном, будући да, барем у првим годинама рада Савета, неке државе које
су управљале територијама под старатељством нису биле у чланству Организације. Тако,
примера ради, Италија која је вршила старатељство над Сомалијом није у првим годинама
рада Организације примљена у њено чланство. У исто време, оваква композиција Савета је
садржавала елеменат самоукидања овог органа, у случају када број држава које управљају
територијама под старатељством падне испод броја сталних чланова Савета безбедности
који не управљају територијама под старатељством. О томе речито говори и пракса Стара-
тељског савета. Када је последње старатељско подручје Палау на Пацифику стекло незави-
сност 1. октобра 1994. године, Савет је суспендовао своје активности. Данас су у чланству
Савета само велике силе, сталне чланице Савета безбедности.1451
Чланице Старатељског савета су представљене квалификованим
лицем,1452 што другим речима, значи да се ради о политичким представни-
цима а не о независним стручњацима.
Одлуке у Савету се доносе већином гласова чланова који су присутни
и који гласају.
Старатељски савет је у својој пракси установљавао ad hoc и сталне
комитете. Два су стална комитета: стални комитет о административним
унијама и стални комитет за петиције. Комитети су састављени по истом
принципу као и сам Савет тј. на основу једнаке заступљености држава које
врше управу над старатељским територијама и оних које то не чине.
1451 В. Yearbook of the United Nations, 1998, стр. 1444.
3.4.2. Задаци и овлашћења. На основу Повеље Старатељски савет има

скромна самостална овлашћења. Она се практично могу свести на саста-
вљање упитника о политичком, социјалном и просветном напретку ста-
новника сваке територије под старатељством, на основу кога старатељска
власт сачињава годишњи извештај.1453 Остале задатке које му глава XIII
Повеље ставља у надлежност, Старатељски савет врши под окриљем Гене-
ралне скупштине. У том смислу Савет:
а) разматра извештаје које подноси административна власт;
б) прима и испитује петиције саветујући се са административном
влашћу;
в) врши привремене обиласке територија под страратељством у време
договорено са административном влашћу
г) предузима остале акције у складу са одредбама уговора о стара-
тељству.1454
Овако нејака овлашћења Савета, удружена са хибридном компози-
цијом довела су до маргинализације Старатељског савета у периоду деко-
лонизације. Наиме, усвајањем Декларације о давању независности коло-
нијалним народима (1960) у први план је изашао новоформирани Комитет
за деколонизацију састављен од 24 члана који је, углавном, због своје ком-
позиције гарантовао бржу деколонизацију. Комитет је био састављен тако
што је половина места била предвиђена за земље Азије и Африке, а друга
половина постављена на бази правилне географске расподеле (5 места за
државе Запада, 4 за социјалистичке и 3 за државе Латинске Америке).
3.5. Секретаријат УН и Генерални секретар

3.5.1. Позиција у систему УН. Члан 7. Повеље квалификује Секретари-
јат као један од главних органа УН, подразумевајући под „Секретаријатом“
Генералног секретара и „оно особље које Организација може да захтева“.1455
Секретаријат би, дакле, према Повељи представљао једну целину, иако гла-
ва XV Повеље посвећена Секретаријату апострофира Генералног секретара
као титулара серије надлежности које, иначе, по Повељи припадају Секре-
таријату, сугеришући да је особље секретаријата само техничка потпора Ге-
нералном секретару.
Овакво решење може се објаснити на два начина:
а) строго хијерархијски принцип на коме почива организација Секре-
таријата. У светлости овог принципа Генерални секретар је не само сас-
тавни део Секретаријата, већ и његова персонализација;
б) непоклапање надлежности Секретаријата, на једној страни, и Гене-
ралног секретара, на другој страни. Ово непоклапање надлежности има
концептуални основ, будући да се у позицији Генералног секретара сје-
дињују елементи главног административног службеника Организације са

елементима извршног органа Организације опремљеног политичким и ди-
пломатским овлашћењима која превазилазе надлежности Секретаријата
као административног органа.
3.5.2. Генерални секретар. Генералног секретара именује Генерал-
на скупштина на препоруку Савета безбедности.1456 Повеља не одређује
трајање мандата секретара, али је Генерална скупштина 1946. одредила да
мандат траје пет година с тим да може бити обновљен или продужен. У
пракси Организације, Савет безбедности, након дискусије о кандидатима
на затвореном састанку, предлаже једног кандидата прихватљивог за све
сталне чланове Савета безбедности. Избор врши Генерална скупштина тај-
ним гласањем простом већином.
Функције Генералног секретара могу се, по својој природи, сврстати у
две групе: административне функције и извршне или дипломатско-поли-
тичке функције.
Административне функције Генералног секретара су, у ствари, функ-
ције које секретар обавља као главни административни службеник Орга-
низације. Основне административне функције Генералног секретара су:
а) сазивање специјалних заседања Генералне скупштине; б) припре-
ма свих састанака Генералне скупштине, Савета безбедности, Економског
и социјалног савета и Старатељског савета; в) припрема буџета Органи-
зације; г) одговорност за финансијску администрацију Организације; д)
регистровање и публиковање међународних уговора; ђ) правно предста-
вљање организације УН као целине и е) акредитовање дипломатских пред-
ставника држава чланица.
У другу групу извршних или дипломатско-политичких функција ула-
зе функције, различите од административних, које му повере Генерална
скупштина, Савет безбедности, Економско-социјални савет и Старатељски
савет. У пракси расте број и природа ових додатних функција које Генерал-
ни секретар, у великој мери, обавља самостално следећи сопствену поли-
тичку логику, што може довести до политичких тензија и конфликата.1457
Генерални секретар је овлашћен да скрене пажњу Савету безбедности
на свако питање које, по његовом мишљењу, може да угрози очување
међународног мира и безбедности. Декларација о утврђивању чињени-
ца од стране УН у очувању међународног мира и безбедности усвојена 9.
децембра 1991. од стране Генералне скупштине, формално потврђује ову
функцију Генералног секретара и фактички је ојачава. Наиме, на основу
Декларације, Генерални секретар може покренути било какву активност у
циљу стицања релевантних података о било ком спору или сукобу у коме
надлежни органи Уједињених нација треба да делују у циљу одржавања
међународног мира и безбедности.

1457 В. Simma, op. cit., II, стр. 1223–1230.
У пракси се нарочито 90-их година прошлог века, развила превентив-

на дипломатија Генералног секретара у области мирног решавања спорова.
Широко је раширена пракса да у таквим ситуацијама Генерални секретар
нуди своје добре услуге државама у спору у циљу одржавања мира.
Годишњи извештај о раду Организације који је у основи администра-
тивне природе, Генерални секретар може да искористи као повод да из-
несе сопствене предлоге и препоруке о релевантним питањима која су у
надлежности органа УН. Наиме, годишњи извештаји Генералног секретара
нису само обичан преглед активности Организације већ садрже елементе
прегледа ситуације у свету који су, или могу бити, праћени предлозима за
решење релевантних питања. Административна дужност Генералног секре-
тара да сачини провизорни предлог дневног реда састанака органа УН је,
такође, прилика да индиректно утиче на рад конкретног органа и на одлуке
које се доносе. Делујући као главни административни службеник главних
органа УН, изузев Међународног суда правде, и на основу правила проце-
дуре у тим органима, Генерални секретар може, поред састављања прови-
зорног дневног реда, да подноси предлоге нацрта резолуције, амандмане на
остале предлоге и сл. што му отвара простор за значајан политички утицај
на одлуке које се доносе у тим органима. Као илустрација утицаја који на
овај начин Генерални секретар може да врши, често се наводи 27. заседање
Генералне скупштине 1972. године на коме је тадашњи Генерални секретар
Курт Валдхајм успео да у дневни ред заседања укључи питање „Мера ради
спречавања тероризма“ и поред почетног противљења већине у Генералној
скупштини.1458
За разлику од административних функција Генералног секретара које
су у Повељи формулисане као обавезе, јасним и недвосмисленим формула-
цијама, дипломатско-политичке функције Генералног секретара су факул-
тативна могућност, чија реализација зависи како од личности Генералног
секретара тако и од преовлађујућих политичких околности. Политичке
и дипломатске функције Генералног секретара су, дакле, нека врста кре-
ативне надградње над његовим административним функцијама са циљем
да се попуни вакуум који се може појавити у механизмима које Повеља
предвиђа за остваривање својих фундаменталних циљева а, посебно, очу-
вања међународног мира и безбедности. Ове функције, међутим, могу про-
воцирати политичке контраверзе, будући да посредством ових функција
Генерални секретар улази у простор који државе, посебно велике и моћне,
сматрају својим ексклузивним простором. То је повремено рађало неза-
довољство појединих чланица, укључујући и сталне чланице Савета без-
бедности, радом Генералног секретара и доводило до захтева за ревизију
његове позиције.
Најпознатији предлог за ревизију је тзв. „Тројка“ који је поднео 1961. године Совјет-
ски Савез незадовољан улогом тадашњег Генералног секретара Хамаршелда у операцијама
које су УН изводиле у Конгу. По том предлогу, улога Генералног секретара свела би се на
административну улогу коју би вршила три секретара: једног би именовале западне земље,
1458 Simma, op. cit., стр. 1196.

другог социјалистичке, трећи би био неутралан.1459 Одлуке из своје надлежности Тројка би
доносила једногласно тј. практично сваки од секретара би имао право вета.
3.5.3. Секретаријат. Поред Генералног секретара, Секретаријат чини

„оно особље које Организација може да захтева“.1460 Особље именује Гене-
рални секретар према правилима која доноси Генерална скупштина. Два
су основна критеријума за избор особља Секретаријата: први су личне,
субјективне квалификације кандидата које подразумевају највише стан-
дарде компетентности интегритета и ефикасности а други правилна гео-
графска расподела. Утицај на правилну географску расподелу у пракси има
и допринос сваког појединог члана годишњем буџету Организације.
Битно обележје Секретаријата је његов међународни карактер. С једне
стране, испољава се у томе што особље, као и Генерални секретар, не може
да тражи нити да прима упутства од било које власти изван Организације,
а, с друге стране, чланице Организације обавезале су се да ће поштовати
искључиво међународни карактер функције Генералног секретара и особља
и да неће тежити да на њих утичу у вршењу њихо-вих дужности.1461
Организацију Секретаријата одликују два принципа: прво, строга хије-
рархија, и друго, сложена динамична унутрашња структура.
У светлости првог принципа организације, Секретаријат представља
једну хијерархијску пирамиду на чијем врху је Генерални секретар. Сви
делови организационе структуре Секретаријата, било инокосни или коле-
гијални, црпу своја овлашћења посредно или непосредно из овлашћења и
позиције Генералног секретара.
Унутрашња структура Секретаријата се временом усложњавала, пра-
тећи повећања обима активности овога органа. У актуелном тренутку Се-
кретаријат се састоји из различитих уреда и департмана који се опет деле на
мање организационе јединице. Департмани су под руководством заменика
Генералног секретара и помоћника Генералног секретара које поставља
сам Генерални секретар. Хијерархијски принцип организације је универ-
зално примењен, тако да важи и у департманима и у његовим саставним
деловима. Престанком блоковске конфронтације, акценат на променама
организације Секретаријата стављен је на административни департман и
правни департман. Поред тога, још у мандату Бутроса Галија успостављен
је департман за политичка питања, мировне операције и хуманитарна пи-
тања.1462 У циљу веће ефикасности у раду разуђене структуре Секретари-
јата, установљени су извршни комитети који покривају главне тематске об-
ласти рада Секретаријата као и група водећих функционера која служи као
форум у коме се лидери односно шефови свих департмана Секретаријата
недељно консултују.1463
1459 Bailey, The Troika and the Future of the UN, International Conciliation, 1962.
1462 UN Doc., A/46/882, Feb, 21, 1992.
1463 Press Release SG/SM 69.
Особље Секретаријата може се, на основу критеријума функције које обављају, поде-
лити у три главне категорије: прва укључује директоре и главне службенике који раде непо-
средно према упутствима Генералног секретара или заменика Секретара; другу категорију
чине тзв. професионални службеници рангирани од P. до P. 5 која се састоји из каријер-
них службеника а трећу чини опште одељење (General Service) које се састоји из локалног
особља и помоћног особља које се рангира од G1 до G5. Унутар сваког ранга постоје под-
рангови који се стичу на основу стажа у Организацији.
3.5.4. Надлежност Секретаријата. Функције Секретаријата могу се по-
делити у три основне активности: а) административна и техничка помоћ
органима УН (припрема нацрта, дистрибуција информација, учешће у из-
ради извештаја и нацрта резолуција, превођење и штампање и циркула-
ција докумената); б) документарна активност Секретаријата (статистички
извештаји и збирке материјала потребних за рад Организације); в) инфор-
мације и односи са јавношћу.1464
1464 В. Simma, op. cit., II, стр. 1195.

XXVI. РЕГИОНАЛНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ
Acevedo, D.E., Disputes Under Consideration by the UN Security Council or Regional Bodies,
in The International Court of Justice at a Crossroads (Damrosch, L. F. ed., 1987), 242–63; Boutros
– Ghali, B., Contribution a l’etude des ententes regionales (1949); Daase, C., „Regionalisierung
der Sicherheitspolitik. Zu einem Ordnungsmuster internationaler Politik“, in Ordnung zwischen
Gewaltproduktion und Friedensstifrung (Wolk, K.D. ed., 1993), 129–42; Dolzer, R., „Universalism
and Regionalism“, in The Spirtof Uppsala (Grahl-Madsen, A.(Toman, J. eds., 1984), 513.33; Frey-
Wouters, E., „The Prospects for Regionalism in World Affairs“, in The Future of the International
Legal Order, i (Falk, R.A. (Black, C.E. eds., 1969), 463–555; Hauswaldt, R., Regionalismus unter
der Satzung der Vereinten Nationen (1952); MacFarlane, S.N./Weiss. T.G., „Regional Organizations
and Regional Security“, Security Studies 2 (1992), 6–37; Saba, H., „Les Accords regionaux dans la
Charte de l’O.N.U.“, Rec.des Cours 80 (1952–1), 639–716; Vellas, P., Le Regionalisme international et
l’Organisation des Nations Unies (1948); Walter, C., Vereinte Nationen und Regionalorganisationen
(1996); Wilcox, F.O., „Regionalism and the United Nations“, IO 19 (1965), 789–811; Wolf, J.,
„Regional Arrangements and the Un Charter“, EPIL IV, 91–100.
1. ОПШТА РАЗМАТРАЊА
Природно и нормално значење речи „регионалне“ је просторно и гео-
графско, па би регионалне организације подразумевале организације чије
су чланице, поред заједнице интереса као општег, инхерентног обележја
свих међународних организација, просторно повезане или су у непосред-
ној близини. У складу са овим значењем „регионалног“ основане су и прве
међународне организације попут Организације америчких држава (OAD)
или Арапске лиге, као и већина организација у новијем периоду.1465
Развој политичких прилика након доношења Повеље УН, изражен у
општој блоковској подели и конфронтацији, довео је до делимичног на-
пуштања географског критеријума у конституисању регионалних органи-
зација и његовом супституисању критеријумом идеолошке и политичке
блискости. Први, а уједно и репрезентативни пример, такве супституције
је Северно-атлански (НАТО) пакт, који би по географском критеријуму
требало, што је у моменту његовог конституисања и чинио, да као чланице
Пакта обухвати државе на обалама Северног Атлантика. Међутим, прије-
мом Грчке и Турске у своје чланство 60-их година прошлог века, а нарочи-
то бивших чланица Варшавског пакта од краја 90-их, изгубио је својство
регионалне организације у традиционалном смислу.
Међународне организације засноване на идеолошком и политичком,
или другом, заједништву или блискости које нису географски повезане,
1465 Европска унија, Веће сарадње арапских држава у Голфу (1985); Организација исламске кон-
ференције (1972); Уговор о пријатељству и сарадњи у југоисточној Азији (1976); Економска
заједница западно– афричких држава (1975).
тешко би се могле назвати регионалним организацијама, јер је регионални

институционални оквир специфична опредељујућа карактеристика ових
организација. Једнако као што је чланство свих, или велике већине, држава
опредељујућа карактеристика универзалних међународних организација.
Тачно је, дакако, да се критеријум регионалног не исцрпљује у географском моменту,
те да значајну улогу у том смислу могу имати и заједничко културно, лингвистичко и ис-
торијско наслеђе. Оно, међутим, барем када је реч о подели међународних организација,
не би могло да надјача критеријум географског из два основна разлога. Прво, постојећа
регионална подела у географском смислу инкорпорира и наведене критеријуме у целини
или делимично. Друго, пракса Уједињених нација у тумачењу „региона“ и „регионалног“
недвосмислено се ослања на географске критеријуме.
У теоријском смислу би међународне организације по основу крите-
ријума чланства било исправније поделити на регионалне и партикуларне/
неуниверзалне – као антипод универзалним организацијама.
Регионалне међународне организације би биле организације које зајед-
ништво или блискост циљева и интереса чланица остварују у регионалном
институционалном оквиру у географском смислу (рецимо, Организација
америчких држава), а партикуларне или, једноставно, неуниверзалне би
обухватале међународне организације чије чланице деле заједничке инте-
ресе и циљеве али не припадају једном региону (рецимо, НАТО пакт).
2. ПОЗИЦИЈА РЕГИОНАЛНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА У

СИСТЕМУ ПОВЕЉЕ УН
Питање постојања и односа регионалних организација и Организације
УН суштински је опредељено односом две конкурентске идеје – идеје ре-
гионализма и идеје универзализма – у конструкцији међународног јавног
поретка након Другог светског рата.
На основу одлука великих савезника на конференцијама у Москви
(1943) и Техерану (1943), нацрт Повеље, прихваћен у Дамбартон Оксу, оп-
редељује се за универзалистичку идеју. На Конференцији у Сан Франциску
(1945) идеја је дефинитивно уобличена у тексту Повеље Уједињених нација
(чланови 52, 53 и 54 Повеље)1466 и представља део јавног поретка (ordre
public) у позитивном међународном праву.
1466 (Члан 52.).1. Ова Повеља ничим не искључује постојање регионалних споразума или аген-
ција које се баве оним питањима одржања међународног мира и безбедности која су подес-
на за регионалну акцију под условом да су ти споразуми или установе и њихова активност
у складу с циљевима и начелима Уједињених нација.2. Чланови Уједињених нација који
склапају такве споразуме или оснивају такве установе улагаће сваки напор да локалне спо-
рове, пре но што их поднесу Савету безбедности, реше мирним путем посредством таквих
регионалних установа.3. Савет безбедности подстиче развој мирног решавања локалних
спорова посредством таквих регионалних агенција на иницијативу заинтересованих др-
жава или на позив Савета безбедности.4. Овај члан ни на који начин не дира у примену
чланова 34. и 35.(Члан 53.).1. Савет безбедности, кад год је целисходно, користи такве ре-
гиналне споразуме или агенције за принудну акцију под својим руководством. Али, без
одобрења Савета безбедности, неће по регионалним споразумима нити преко регионалних
агенција бити предузета ниједна принудна акција, изузев мере против сваке непријатељске
државе као што су оне дефинисане у ставу 2. овог члана, предвиђених у складу са чланом
XXVI. Регионалне организације 583
Универзалистичка идеја је у конкретној ствари релевантна у двостру-

ком смислу:
i) у погледу чланства. ОУН је формирана као универзална организа-
ција држава, а не, како је, такође, предлагано, као асоцијација регионалних
организација, и
ii) универзалистичка идеја не подразумева аутоматски централизацију
у погледу надлежности Организације, која би per se искључила самосталну
надлежност неуниверзалних међународних организација. Централизација
је стриктно ограничена на активности које се тичу очувања међународног
мира и безбедности.
Отуда, излази да Повеља УН не забрањује, нити искључује постојање
регионалних и неуниверзалних организација.
При том, имплиците повлачи разлику између регионалних/неунивер-
залних организација у чијој надлежности су питања мира и безбедности и
регионалних/ неуниверзалних организација које се баве економским, со-
цијалним, културним и другим питањима.
Повеља се у својим члановима 52–54 бави искључиво организацијама
у чијојој надлежности је очување мира и безбедности. Инкорпорише их у
пројектовани систем централизоване контроле и очувања међународног
мира и безбедности, установљавајући основ, оквир и модалитете актив-
ности регионалних организација у том погледу.
Чињеница да Повеља не садржи одредбе у погледу активности органи-
зација у чијој надлежности су економска, политичка, социјална, културна
и друга питања, не значи да су ове организације ван домашаја Повеље. Зна-
чење ове чињенице исцрпљује се у томе да ове организације, у поређењу
са онима које се баве питањима мира и безбедности, имају ширу слободу
деловања и ограничене су једино општим начелима Повеље.
3. ПРИРОДА И ГРАНИЦЕ НАДЛЕЖНОСТИ

У СВЕТЛОСТИ ПОВЕЉЕ УН
У систему Повеље Уједињених нација, који успоставља централизова-
ни систем безбедности, регионалне организације у чијој надлежности су
војна и безбедносна питања су помоћни органи Савета безбедности. Ин-
дикативно је у том смислу да Повеља у релевантним члановима 52–54 не
говори о „регионалним међународним организацијама“, већ о „регионал-
ним аранжманима и органима“.
107. или у региналним споразумима усмереним против обнављања агресивне политике

било које такве државе, све док Организација не буде могла, на тражење заинтересованих
влада, да преузме на себе одговорност за сузбијање нове агресије такве државе.2. Израз
„непријатељска држава“ како је употребљен у ставу 1. овог члана примењује се на сваку др-
жаву која је у току Другог светског рата била непријатељ било ког потписника ове Повеље.
(Члан 54).Савет безбедности мора бити у свако доба потпуно обавештен о предузетим
активностима или онима које се имају у виду на основу регионалних споразума или од
стране регионалних агенција у циљу одржања међународног мира и безбедности.
Природа надлежности „регионалних аранжмана и органа“ разликује

се зависно од врсте поступка решавања спора.
У поступку решавања спора мирним путем, та надлежност је изворна,
утемељена на одредби члана 52 (2) Повеље који предвиђа да ће чланице
Уједињених нација које улазе у регионалне аранжмане или су чланице ре-
гионалних органа „учинити сваки напор да постигну мирно решење ло-
калних спорова кроз такве аранжмане или органе пре него што се обрате
Савету безбедности“. Изворна надлежност регионалних организација у
поступку мирног решавања спорова не значи, међутим, да је надлежност
Савета безбедности на основу Главе VI Повеље – супсидијерна.1467
У поступку решавања спорова путем принуде, надлежност регионал-
них организација је суштински различита.
Она је, по правилу, помоћна и делегирана од Савета безбедности. У
примени принудних мера регионална организација узима учешће „када је
то прикладно“, по дискреционој оцени Савета безбедности, и на основу
његовог одобрења.
Одобрење Савета безбедности је, по својој природи, изричито и тиче
се конкретног случаја (ad casum). Тумачења по којима одобрење може бити
генерално, без прецизирања мера које регионална организација може при-
менити, немају основу ни у правилима тумачења Повеље ни у правној ло-
гици. Генерално одобрење регионалној организацији да прибегне принуд-
ним мерама неспојиво је са циљевима Главе VIII Повеље.1468
Јер, како утврђује члан 53. Повеље „Савет безбедности, кад год је це-
лисходно, користи решоналне споразуме или агенције за принудну акцију
под својим руководством“. Без одобрења Савета безбедности „неће по ре-
гионалним споразумима, нити преко регионалних агенција бити предузета
ниједна принудна акција“.
Објективно значење оваквих тумачења је у руинирању концепта цен-
трализоване контроле и очувања безбедности уграђеног у саме темеље Ује-
дињених нација, с једне стране, и у дерогацији когентног правила о забра-
ни употребе силе, с друге стране.
Једнако су неоснована тумачења по којима је надлежност регионалних
организација у решавању спорова путем принуде супсидијарне природе,
тако да се активира у случају када Савет безбедности није у могућности
да одговори својим обавезама из Главе VII Повеље Уједињених нација. У
светлости јасних правила Повеље утврђених чланом 53, оваква тумачења
су квазиправна у функцији рационализације активности регионалних ор-
ганизација ван система колективне безбедности установљеног Повељом
УН и, штавише, његове супституције регионалним механизмима.
Индикативна је у том смислу нова доктрина НАТО пакта. Од одбрамбеног савеза, про-
тивтеже Варшавском пакту, НАТО је одлукама донетим на састанку у Риму 1991. започео
трансформацију у глобални систем безбедности утемељен на партикуларним вредности-
ма западне цивилизације. Тако се објективно покушава поставити као супститут система
1467 уп. Nicaragua case, ICJ Reports, 1984, стр. 440.

1468 The Charter of the United Nations, A Commentary, I, стр. 865.
XXVI. Регионалне организације 585
безбедности установљен Повељом УН као институционални облик тихе ревизије Повеље
Доктрина је први пут примењена оружаном интервенцијом на СРЈ у флагрантној су-
протности са Повељом УН и окупацијом Ирака и Авганистана. У својој активности која
није ограничена на војне активности НАТО се снажно ослања на тзв. „повезане институ-
ције“ – европске и трансатлантске. Савет министара ОЕБС-а је на свом састанку у Берли-
ну јуна 1992. подржао „размену информација и релевантних докумената, између ОЕБС-а
и главних европских и трансатлантских институција као што су Европска заједница, Са-
вет Европе, Економска комисија за Европу, НАТО и Западноевропска унија“. Тако циље-
ви НАТО-а обухватају широку листу: „тероризам, авганистанско-пакистанска граница,
ширење нуклеарног и хемијског оружја и сајбер технологија, претерана зависност од фо-
силних горива, регионални и етнички конфликти, сиромаштво и корупција, наркотици и
економски хаос“.1469
Надлежност регионалних организација у предузимању оружаних мера
изворне је природе једино у случају колективне самоодбране у смислу чла-
на 51. Повеље УН.1470
Такво тумачење је у сукобу са елементарним правним резоновањем.
Јер, орган који је Повељом одређен као примарно одговоран за
међународни мир и безбедност не може ни у ком случају имати у тој
ствари супсидијарну надлежност. Уосталом, и без посебне анализе то јасно
произилази из чл. 34. Повеље.
Изворну надлежност регионалних организација у конкретној ствари
ваља схватити као изворну надлежност органа који има помоћну улогу о
поступку решавања спорова.
1469 http://news.bbc.co.uk/2/hi/Europe/7980897.stm.
1470 Види, IX, 3.
XXVII. СПЕЦИЈАЛИЗОВАНЕ АГЕНЦИЈЕ
G Blau ‘Le statut des Institutions specialisees’ (1974) 3 Cahiers de Frontenex; CW Jenks
‘Coordination: A New Problem of International Organization’ (1950) 77 RdC; D Mitrany Des
Institutions specialisees 1953; GS Raju P Chandrasehkara Rao ‘The Specialised Agencies and Their
Interpretative Mechanism’ (1960/1961) 1 IJIL 613–28; K Ahluwalia The Legal Status, Privileges
and Immunities of the Specialized Agencies of the United Nations and Certain Other International
Organizations (Nijhoff The Hague 1964); H Saba ‘L’activite quasi-legislative des institutions
specialisees des Nations Unies’ (1964) 111 RdC; LH Evans ‘The United Nations Family of
Agencies: Origins and Relationships’ in AW Cordier (ed) The Quest for Peace; E Yemin Legislative
Powers in the United Nations and Speciaized Agencies 1969; GA Codding ‘The Relationship of the
League and the United Nations with the Specialized Agencies: A Comparison’ (1970) 1 Annals of
International Studies; CH Alexandrowicz The Law-making Functions of the Specialised Agencies
ofthe United Nations 1973; DM Leive International Regulatory Regimes, 1976; E Luard International
Agencies, 1977; JL Mathieu Les Institutions specialisees des Nations Unies 1977; M Tartora Institution
specialisee et organisation mondiale 1987; R v Hanstein Der Einfluji der Vereinten Nationen auf die
Sonderorganisationen 1988.
1. ПОЈАМ И ГЕНЕЗА
Повеља Уједињених нација одређује специјализоване агенције као ор-
ганизације „установљене међународним споразумом и са широком међуна-
родном одговорношћу, као што је утврђено њиховим основним инструмен-
тима, на економском, социјалном, културном, просветном, здравственом и
сродним пољима“ повезане са Уједињеним нацијама.1471
Дакле, као елементи појма специјализованих агенција могу се навести:
а) специјализоване агенције су јавне или међувладине међународне ор-
ганизације,
б) делују на економском, социјалном, културном, образовном, здрав-
ственом и сродним неполитичким пољима,
в) настају на бази вишестраних уговора, који као уставни акти, уређују
њихову делатност, циљеве и унутрашњу структуру,
г) специјализоване агенције делују у систему Уједињених нација на
основу споразума закључених са ОУН у складу са члановима 57. и 63.
Повеље.
Специјализоване агенције су облици институционализације међуна-
родних неполитичких односа држава. У том смислу први облици су тзв.
административне уније или бирои – Међународна унија за телекомуни-
1471 Члан 57(1) Повеље УН.
XXVII. Специјализоване агенције 587
кације (ITU) основана 1865, Светска поштанска унија (UPU) 1874. године,
Међународни биро за тежине и мерења (BIPM) 1875, Међународна унија
за заштиту индустријске својине (WIPO) 1885. – али прави процват дожи-
вљавају у систему Уједињених нација.
Данас, породицу специјализованих агенција, према години стицања
тог статуса, чине: Међународна организација рада (ILO) основана 1946;
Организација УН за образовање, науку и културу (UNESCO) 1946; Орга-
низација за међународно цивилно ваздухопловство (ICAO), 1947; Свет-
ска банка за обнову и развој (IBRD), 1947; Међународни монетарни фонд
(IMF), 1947; Светска поштанска унија (UPU), 1947; Светска здравствена
организација (WHO), 1948; Међународна унија за телекомуникације (ITU),
1949; Светска метеоролошка организација (WMO), 1951; Међународна фи-
нансијска корпорација (IFC), 1955; Међународна поморска организација
(IMO), – основана је 1958. под именом Међународна поморска консулта-
тивна организација (IMCO) али је 1982. године променила име у Међу-
народна поморска организација; Међународно удружење за развој (IDA),
1960; Међународна организација за интелектуалну својину (WIPO), 1967;
Међународни фонд за пољопривредни развој (IFAD), 1977; Организација
за индустријски развој (UNIDO), 1986; Светска организација Уједињених
нација за туризам (UN WTO), 2003.
Међународна агенција за атомску енергију (IAEA), мада у много чему налик специја-
лизованим агенцијама, нема такав статус, будући да није закључила споразум са ОУН на
основу чланова 53. и 67. Повеље.
Међународна организација за избеглице (IRO) је кратко време деловала као специја-
лизована агенција, али је престала да постоји 1952. године када је њену надлежност преузео
новоосновани уред Високог комесара УН за избеглице.
2. ПРИРОДА И КАРАКТЕРИСТИКЕ
Иако оснивачки акти, по правилу, не садрже одредбу о субјективите-
ту специјализованих агенција, неспорно је да оне такав статус поседују.
Субјективитет специјализоване агенције темељи се на чињеници да је
„створена са намером да извршава функције и ужива права која се могу
објаснити само тиме што она у великој мери поседује својство међунаро-
дне личности и способност да делује на међународном плану“.1472 Од по-
себног значаја у том смислу су уговорна способност и право посланства.
Специјализоване агенције могу покренути саветодавни поступак пред
Међународним судом правде, а њихови функционери уживају дипломат-
ски статус.1473
Специјализоване агенције поседују својство правног лица и по унутра-
шњем праву држава чланица. Члан II – Правно лице – Конвенције о при-
1472 Саветодавно мишљење Међународног суда правде о накнади штете претрпљене у служби
Уједињених нација, ICJ Reports 1949, стр. 178–179.
1473 Члан VIII Конвенције о привилегијама и имунитетима специјализованих установa.
вилегијама и имунитетима специјализованих установа утврђује да аген-

ције имају:
а) способност закључења уговора,
б) способност стицања покретне и непокретне имовине и располагања
њоме,
в) способност покретања судског поступка.
Оснивачки акти специјализованих агенција, који се, по правилу, на-
зивају уставима, превасходно уређују чланство у агенцијама, унутрашњу
структуру и функције агенције.
а) Што се чланства тиче, специјализоване агенције без изузетка спа-
дају у универзалне организације.
Попут ОУН и неке специјализоване агенције повлаче формалну разли-
ку између изворних и накнадно примљених чланица, мада ова разлика не
повлачи никакве материјалноправне последице.
Постоји правнотехничка разлика у начину стицања статуса чланице.
Док државе чланице Уједињених нација, других специјализованих агенција
или Агенције за атомску енергију, члански статус стичу приступањем, ос-
тале државе подносе молбу за пријем о којој пленарни орган агенције од-
лучује простом или двотрећинском већином.
Чланство у специјализованим агенцијама није, као у УН, апсолут-
но резервисано за државе. Устави неких специјализованих агенција1474
предвиђају придружено чланство (associate members) и за несуверене те-
риторије. Придружени чланови лишени су, међутим, права одлучивања.
Најмлађа специјализована агенција – Светска организација УН за туризам
– предвиђа тзв. афилирано чланство међународним телима – владиним и
невладиним – чија је активност повезана са туризмом и, штавише, комер-
цијалним телима која делују у вези са циљевима агенције.
б) Структура специјализованих агенција је шематизована. Обухва-
та пленарни орган, извршни орган и секретаријат, те помоћна тела било
функционално-техничка или регионална.
Пленарни орган је врховни орган специјализоване агенције. У њего-
ву надлежност спада, по правилу, утврђивање опште политике агенције и
програма рада, одобравање буџета, доношење одлука у вези са чланством,
те доношење аката агенције.
Принцип „једна држава-један глас“, иманентан сувереној једнакости
држава, није стриктно спроведен у уставним актима специјализованих
агенција. Неке од њих – Светска банка за обнову и развој и Међународни
монетарни фонд – су се определиле за тежински, пондерисани систем гла-
сања на основу кога се број гласова којима чланица располаже одређује на
основу финансијског доприноса капиталу агенције. (Тако, рецимо, у овом
моменту, САД имају 17,1% од укупног броја гласова у Монетарном фонду).
1474 Организација за исхрану и пољопривреду, Светска здравствена организација, Организа-
ција УН за просвету, науку и културу, Међународна унија за телекомуникације, Светска
поморска организација и Светска организација Уједињених нација за туризам.
в) Специјализоване агенције су развиле широку легислативну актив-

ност, снажно утичући на прогресивни развој правних правила која за
предмет имају односе који су у њиховој надлежности. Рецимо, међународ-
но радно право се у највећој мери темељи на легислативној активности
Међународне организације рада (ILO).
Облици легислативне активности специјализованих агенција су:
а) конвенције;
б) регулаторни акти, и
в) препоруке.
У погледу конвенција специјализоване агенције познају два присту-
па. Неке специјализоване агенције у својим уставним актима предвиђају
овлашћење пленарног органа да 2/3 већином доноси конвенције које,
међутим, постају обавезујуће за државе чланице након ратификације
(Међународна организација рада, Светска здравствена организација и
Организација УН за просвету, науку и културу). Друге, пак, овлашћују
надлежни пленарни орган да доноси само нацрте конвенција (Светска
поморска организација).
Разлика на први поглед може бити само терминолошка. Она, међутим,
изражава перцепцију о посебној одговорности специјализованих агенција
у подручјима у којима делују. Отуда, уставни акти агенција чији пленар-
ни органи доносе Конвенције, а не нацрте Конвенција, предвиђају пратеће
обавезе чланица да Конвенције изнесу пред надлежне унутрашње органе
или предузму друге сличне радње у одређеном периоду времена.1475
Неке специјализоване агенције поседују и реглементаторска овла-
шћења,1476 тако да су овлашћене да доносе обавезне, минималне међуна-
родне стандарде у подручјима свог деловања. Доношење обавезних међу-
народних стандарда је у надлежности пленарног органа1477 или извршног
органа агенције.1478 Иако обавезујући, ови стандарди нису, строго узевши,
наднационални, будући да нису ефективни уколико две трећине чланица
саопшти своје неслагање1479 или не везују чланицу која саопшти да није у
стању да се подвргне стандарду.1480
Специјализоване агенције доносе и препоруке (recommendations) које,
попут резолуција и декларација Генералне скупштине, немају правну већ
моралну снагу.
1475 Члан 19(5) Устава Међународне организације рада; чланови 19–20 Устава Светске здрав-
ствене организације, члан IV(6) Устава Међународне организације за просвету, науку и
културу.
1476 Међународна организација за цивилно ваздухопловство; Светска здравствена организа-
ција; Светска поморска организација; Светска метеоролошка организација.
1477 Члан 21–22 Устава Светске здравствене организације.
1478 Чланови 37, 54(1) Конвенције Организације о међународном цивилном ваздухопловству.
1479 Члан 90. Конвенције о међународном цивилном ваздухопловству.
1480 Члан 30. Конвенције о међународном цивилном ваздухопловству.
3. ПОЗИЦИЈА У СИСТЕМУ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

Формално самосталне међународне организације опремљене субјек-
тивитетом, специјализоване агенције се налазе у супстанцијалној вези са
Организацијом уједињених нација. Пар елемената опредељује овакву везу
која поприма и значења хијерархијског односа. Најпре, Уједињене нације
су и свеопшта међународна организација у чију надлежност спадају не
само политичка него и економска, социјална и друга питања. Затим, кон-
цепт мира и безбедности у позитивном смислу, који је и сам ratio осни-
вања Уједињених нација, подразумева решавање економских, социјалних
и културних противречности из којих деривирају сукоби између држава.
Коначно, чланство у ОУН и специјализованим агенцијама се, у основи, по-
клапа. Чланом 56. Повеље државе чланице ОУН су се обавезале да ће пре-
дузимати заједничке акције у сарадњи са Организацијом ради решавања
међународних економских, социјалних, здравствених и сродних проблема
и међународне културне и просветне сарадње које је основна делатност
специјализованих агенција.
Стога, специјализоване агенције су интегрални делови система Ује-
дињених нација у коме Организација уједињених нација, као стожерна,
има координирајућу и контролну улогу. Организација уједињених нација
даје и иницијативу за оснивање нових специјализованих агенција.1481
Организација даје препоруке ради усаглашавања политике и делатнос-
ти специјализованих агенција,1482 а одговорност за остваривање међунаро-
дне економске и социјалне сарадње лежи на Генералној скупштини и под
њеним окриљем на Економско-социјалном савету.1483
Оперативна сарадња са специјализованим агенцијама је у делокругу
Економско-социјалног савета. Стипулише се уговорима о сарадњи и по-
везивању које специјализована агенција склапа са Економско-социјалним
саветом а одобрава га Генерална скупштина Уједињених нација. Споразу-
мима се, такође, може предвидети обавеза специјализованих агенција да
Економско-социјалном савету достављају извештаје о корацима предузе-
тим у сврху спровођења његових препорука, као и препорука Генералне
скупштине о предметима који улазе у оквир њихове надлежности,1484 као и
право учешћа представника Економско-социјалног савета у раду специја-
лизованих агенција без права гласа и vice versa.1485
Економско-социјални савет може да усаглашава делатност специјали-
зованих агенција у форми саветовања и давања препорука,1486 те да врши
одговарајуће услуге на тражење специјализованих агенција.1487

1484 Члан 64(1) Повеље.
Контролна улога Организације уједињених нација испољава се и у фи-

нансијској сфери. На основу члана 17(3) Повеље, Генерална скупштина може
да „разматра и одобрава све финансијске и буџетске споразуме са специја-
лизованим агенцијама“ и испитује административне буџете агенција.
Формална самосталност специјализованих агенција комбинована са
супстанцијалном повезаношћу са Организацијом уједињених нација чини
битно обележје егзистенције и активности специјализованих агенција.
Степен повезаности са Уједињеним нацијама чини их пре аутономним је-
диницама једног децентрализованог система у чијем центру је Организа-
ција уједињених нација него самосталним међународним организацијама
stricto sensu.
Та повезаност има, у основи, позитиван учинак. Обезбеђује релативно
усклађену и кохерентну активност специјализованих агенција на оствари-
вању циљева у оквиру јавног поретка (public policy) Уједињених нација. Уз
то рационализује трошкове система у целини.
Међутим, она може имати и негативна значења, јер се политички ре-
зон, утемељен на опортунитету и односу снага, својствен универзалној
политичкој организацији може пренети и на специјализоване агенције. Та
опасност посебно се односи на специјализоване агенције које одлучују на
бази тежинског, пондерисаног гласања (Међународни монетарни фонд и
Светска банка).
XXVIII. МЕЂУНАРОДНА ЉУДСКА ПРАВА
Addo, M., International Human Rights Law, 2006; Alston, P., Robinson, M. (eds), Human
Rights and Development: Towards Mutual Reinforcement, Oxford University Press, 2005; Baehr, P.R.,
Human rights: universality in practice, New York, N.Y.: St. Martin’s Press, 1999, 178 str.; Beddard,
R, Human Rights and Europe, 3rd ed. Cambridge, Grotius 1993; Ballaloud, J., Droit de l’homme
et organisations internationales, Montchrestien, 1984, 243 str.; Brownlie, I., Basic Documents on
Human Rights, Clarendon Press, Oxford, 1992, X-603 str.; Cancado Trindade, A., A., „Co-Existence
and Coordination of Mechanisms of International Protection of Human Rights (at Global and
Regional Levels)“, R.C.A.D.I. 1987-II, vol. 202, str. 9–435; Cassese, A. ed., The International Fight
Against Torture, Nomos, Baden-Baden, 1991, 186 str.; C.E.D.I.N., Droit international et droit de
l’homme, (Decaux, E. i Thierry, H. ed.), Montchrestien, 1990, 296 str.; Decaux, E., Les Nations
Unies et les droits de l’homme: enjeux et deifis dune reiforme, Paris, A. Pedone, 2006, 348 str.;
Dhommeaux, J., „De l’universalite du droit international des droits de l’homme“, A.F.D.I. 1989,
str. 399–423; Димитријевић, В., Поповић, Д., Папић, Т., Петровић, В., Међународно право
људских права, Београд, 2007; Donnelly, J., Universal Human Rights in Theory & Practice, 2. izd.,
2003; Ermacora, F., „Human Rights and Domestic Jurisdiction“, R.C.A.D.I. 1968–1, vol. 124, str.
371–452; Forsythe, D., Human Rights in International Relations, 2000; Freeman, M., G. van Ert,
International Human Rights Law, 2004; Goodhart, M., Human rights: politics and practice, Oxford;
New York: Oxford University Press, 2009; 455 str.; Guyomar, G., „Nations Unies et organisations
regionales dans la protection des droits de l’homme“, R.G.D.I.P. 1964, str. 687–707; Hanum, H.,
ed., Guide to International Human Rights, University of Pennsylvania Press, 1992, 308 str.; Harris,
O’Boyle & Warbrick, Law of the European Convemtion on Human Rights, Second edition, Oxford
University Press, 2009; Henkin, L., Neuman, G. L.,... [et al.], Human rights, 2nd ed., New York,
NY: Thomson Reuters/Foundation Press, 2009; Kouhene, M.El., Les garanties fondamentales de la
personne humaine en droit humanitaire et les droits de l’homme, Dordrecht, Nijhoff, 1986, XXII-258
str.; Mandelstam, N., „La protection internationale des droits de l’homme“, R.C.A.D.I. 1931-IV,
vol. 38, str. 129–231; Marie, J.-B., Glossaire des droits de l’homme, Maison des sciences de l’homme,
Paris, 1981, 339 str.; Nowak, M., Introduction to International Human Rights Regime, Hague,
Martinus Nijhoff Publishers 2003; Обрадовић, К., Пауновић, М., Право људских права, 1996;
Пауновић, М., Основи људских права, Досије, Београд, 2002; Pinto, R., La liberte d’information
et d’opinion en droit international, Economica, 1984, 420 str.; Ramcharan, B.-G., International
Law and Facts Finding in the Field of Human Rights, Nijhoff, 1982, X-259 str.; Renucci, J.F., Droit
europeen des droits de l’homme, 2002; Rolland, P., Tavernier, P., La protection internationale des
droits de l’homme, P.U.F., Que sais-je?, n. 2461, 1994, 128 str.; Sachar, Rajindar, Human rights:
perspectives and challenges, Gyan Pub. House, 2004, 362 str.; Scheinin, M., „The Proposed Optional
Protocol to the Covenant On Economic, Social and Cultural Rights: A Blueprint for Human
Rights Treaty Body Reform-Without Amending the Existing Treaties“, 2006, 6 Human Rights Law
Review 131; Shelton, D., Remedies in International Human Rights Law, 2.izd., 2005; Sieghart, P., The
International Law of Human Rights, Clarendon Press, Oxford, 1983, XXIV – 569 str.; Ssenyonjo,
M., Economic, Social and Cultural Rights in International Law, Oxford and Portland, Oregon,
2009; Sudre, F., Droit international et europeen des droits de l’homme, P.U.F., 3e ed., 1997, 422
str.; Tomuschat, Ch., Human rights: between idealism and realisam, Oxford; New York: Oxford
University Press, 2003; Valticos, N., „La notion de droit de l’homme en droit international“, Mel.
Virally, 1991, str. 483–491; Vasak, K., „Le droit internationale et des droits de l’homme“, R.C.A.D.I.
1974-IV, vol. 140, str. 333–416; Vasak, K. ed., Les dimensions internationales des droits de l’homme,
U.N.E.S.C.O., 1978, XX-780 str.
XXVIII. Међународна људска права 593
1. ТЕРМИН
Израз „међународна људска права“ је непрецизан. Граматички схваћен,
сугерише да постоје и унутрашња, државна људска права као одвојена и
независна скупина људских права, иако је реч о интегралном corpus-у пра-
ва који има два извора – међународно и унутрашње право.
Међународна људска права су, у ствари, део објективног међународног
права које утврђује субјективна права појединаца и група. Ову чињеницу
је, међутим, тешко превести у одговарајућу терминологију на српском је-
зику који не познаје термине, попут, рецимо, енглеског језика,1488 подобне
да изразе разлику између објективног и субјективног права. Због тога се,
уместо израза „међународно право људских права“ који изражава право
стање ствари, може користити израз „међународна људска права“ као при-
мерен духу српског језика иако недовољно прецизан.
2. ПОЈАМ МЕЂУНАРОДНИХ ЉУДСКИХ ПРАВА

Међународна људска права у формалном смислу представљају норма-
тивни подсистем међународног права, кога чине правна правила и стан-
дарди, а који за предмет има права, слободе и одговорности појединаца и
људских колективитета (група).
У материјалном смислу, међународно право људских права је аутоном-
на норма или императив међународне заједнице која квалитативно мења
правни положај човека и људских колективитета у државама успоста-
вљањем правних оквира легислативне и фактичке активности држава.
Овај моменат у великој мери опредељује и специфичну унутрашњу структуру прави-
ла међународних људских права. Стипулишући права у корист појединаца и група, правила
међународних људских права не утврђују реципрочне обавезе. У том смислу, узете за себе та
правила су непотпуна, јер одговарајућа обавеза је корелат права. Обавезе појединаца и група
су, по правилу, утврђена унутрашњим правом чинећи тако, у духу монистичког концепта о
односу међународног и унутрашњег права, део јединственог система људских права.
Конструисана са сврхом да представљају границе свемоћи државе у од-
носу на појединце и колективитете, основна права и слободе имају специ-
фично дејство. Она су, с једне стране, елементи статуса појединаца и група
у смислу имунитета или изузећа у односу на власт (imperium-a) државе, а с
друге стране, делују у равни односа са другим појединцима и колективите-
тима. Док су у првом смислу, права и слободе појединаца и група, у ствари,
забране за државе у вршењу imperium-а, у другом су права и слободе које
делују у равни односа са другим појединцима и групама, а држава их је
дужна обезбедити.
Унутрашње право је, посебно од великих грађанских револуција, по-
чело изграђивати правила која су се тицала правног положаја човека. Та
1488 У енглеском језику реч „law“ означава објективно право, а реч „right“ субјективно право.
Зато на том језику израз „International law of human rights“ има значење које прецизно изра-
жава садржину ствари.
правила су, међутим, била шаролика и неуједначена, изражавајући поли-

тичке, економске, моралне и религијске особености друштава. Једва да је
и постојао било какав хомоген правни супстрат у тој разноликости која је
обухватала како негацију фундаменталних права и слобода појединаца и
људских колективитета тако и разлике у степену прихватања и поштовања
тих права.
Међународно право људских права, утврђивањем конкретних права
и стандарда, као обавезујућих, конституише у нормативном смислу мини-
мални, несводљиви стандард који су државе дужне уградити у своје нацио-
нално законодавство.
Corpus међународних људских права поседује вишеструка значења. У
нормативном смислу, укида суштинске разлике у правном положају поје-
динаца и група у националним оквирима. Квалификацијом међународних
људских права као универзалних, разлике у врсти положаја, ако не у степе-
ну, појединаца и група губе свој правни основ. У домену политике, људска
права, посебно, политичка права су основ и подстицај идеје демократије.
Иманентна су им и етичка значења. Без људи државе и међународне орга-
низације, иако субјекти међународног права, су не само апстрактна бића
већ и празне организационе љуштуре лишене смисла постојања. Држава
и међународна заједница су суштински људске заједнице које не могу оп-
равдати своје постојање без минимума етике, која у конкретној ствари под-
разумева уважавање вредности и достојанства људи који су их и створили.
3. ФУНДАМЕНТАЛНИ ПРИНЦИПИ
МЕЂУНАРОДНИХ ЉУДСКИХ ПРАВА
Под фундаменталним принципима међународних људских права под-
разумевају се нормативни принципи који леже у основи правила међуна-
родних људских права, као идеје водиље у конструкцији тих правила.
У теорији не постоји општа сагласност у погледу фундаменталних
принципа међународних људских права.
Изгледа неспорно да се такав статус поседују следећи принципи:
а) принцип универзалности;
б) принцип једнакости и недискриминације;
ц) принцип недељивости;
д) принцип одговорности; и
е) принцип забране злоупотребе права.
Принцип универзалности
Универзалност људских права се схвата у смислу да су сва људска бића
бенефицијари људских права и слобода. Или, другачије казано, да људ-
ска права поседују инхерентну вредност, да важе у универзалном смислу
ratione loci и ratione personae.
Оваква квалификација принципа универзалности људских права је

природно правно обојена, и као таква могла би се узети као тачна у фило-
зофском или метафизичком смислу речи, али је у извесном раскораку са
правном реалношћу.
У правном смислу речи, међународна људска права су релативно уни-
верзална, а истинска универзалност је циљ коме теже. Универзалност је,
као таква, пре процес него остварени циљ.
На путу остварења пуне универзалности стоје две врсте препрека:
1. Културне и социополитичке разлике између држава које произилазе
из разлика у вредностима на којима различита друштва почивају. Инсис-
тирање на универзалности људских права по неким мишљењима, чак пре-
тња политичким системима на локалном, националном нивоу и њиховом
разумевању правде.1489
Отпор концепцији универзалности постојећег corpusa људских права,
изузимајући права за које се сматра да припадају jus cogensu попут спреча-
вања и кажњавања геноцида, апартхеида тортуре, и сл., долази посебно из
Источне Азије и исламских земаља. Тврди се да је постојећи corpus људских
права израз западне либералне филозофије која не одговара не само кул-
турним вредностима источно азијских земаља, међу и оних који се сма-
трају демократским попут Ј. Кореје, Тајвана, Малезије и Сингапура, него да
представља и препреку економском напретку.1490
Истиче се да је, будући да су Универзална Декларација и Пактови о правима човека
донети у време када је највећи део афричких и азијских друштава био под колонијалном
управом, систем људских права битно обележен искључењем утицаја ових друштава из
стварања система.
Људска права не могу бити прихваћена у друштвима која нису била адекватно за-
ступљена на скуповима на којима су дефинисана, поготово што та друштва не деле либе-
ралне и социјалистичке погледе на свет који су одлучујуће утицали на њихово формирање.
Иде се тако далеко да се супротна мишљења сматрају за „овековећење империјализма у но-
вом облику“.1491
Инхерентна обележја формалних извора међународних људских права
су правна препрека њиховој универзалности.
Уговор, као предоминантни извор међународних људских права одли-
кују, између осталог, принцип релативног дејства и установа резерви.
У светлости принципа релативног дејства, одредбама уговора у међу-
народним људским правима везане су само државе које су изразиле свој
пристанак на обавезивање. Изузетак су једино когентне одредбе уговора
које, по дефиницији, везују све државе без обзира да ли имају статус уго-
ворница.
Број уговорница се разликује од уговора до уговора. Неки уговори у
међународним људским правима су практично досегли тачку универзал-
ности, рецимо, Пакт о грађанским и политичким правима, док други иако
формално на снази обавезује релативно мали број држава. Примера ради,
1489 Burke, Reflection on the Revolution in France, 1987.
1490 Види The East Asian Challenge for Human Rights, 1999, et. By J.R. Bauer, D.A. Belln.
1491 S. Marks, A. Slapham, International Human Rights Lexicon, 2003, p. 387.
Конвенција МОР-а бр. 169, једини обавезујући инструмент у материји пра-

ва домородачких народа има само 22 уговорнице.
Резерве које већина уговора о људским правима допушта не тиче се
само садржине уговора, већ могу утицати на домашај уговора ratione
personae угрожавајући тако принцип универзалности.
Државе приликом обавезивања уговорима о људским правима, држећи се општег ре-
жима резерви установљеним Конвенцијом о уговорном праву (1969), стављају резерве на
одредбе тих уговора. Рецимо, значајан број уговорнице је ставио резерве на одредбе Пакта
о грађанским и политичким правима, мада пакт не садржи одредбу о резервама.1492
Међу 35 држава које су депоновале инструменте о ратификацији или приступању
Пакту о грађанским и политичким правима, као услову за ступање пакта на снагу, чак 18
уговорница је ставило резерве. Генерални секретар Уједињених нација, у својству депози-
тара мултилатералних уговора, на бази консултација које је тим поводом одржао, сматра
да, будући да није било приговора на резерве, да је Пакт ступио на снагу 23. Марта 1976.
године.1493 Слична је пракса држава и у односу на остале уговоре о људским правима, јед-
ностране изјаве државе подносе или у стандардној форми резерви или у форми тзв. интер-
претативних декларација.
Државе поред стандардних резерви подносе и једностране изјаве у
форми тзв. интерпретативних декларација које су у суштинском смислу
резерве.
Неке резерве су формулисане као опште резерве које се односе на
више одредаба или на конвенцију у целини.
На пример, Мауританија је ставила резерву на Конвенцију о уклањању свих облика
дискриминације жена, у смислу да је одредбе Конвенције везују само у оним деловима који
нису супротни исламској Шарии. Или, рецимо, на члан 16. Конвенције који се односи на
једнакост жена у браку и породичном животу стављене су 23 резерве.
Резерве се не би могле стављати на когентне одредбе конвенција. У пракси, међутим,
државе понекад прелазе преко овог правила. Добру илустрацију у том смислу представља
чл. II Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида на коју су САД ставиле ре-
зерву у форми интерпретативне декларације.1494
Резерве су допуштене и на Европску конвенцију о људским правима, мада под квали-
фикаторним условима.
„Члан 57. (Резерве) предвиђа:
1. Приликом потписивања ове Конвенције, или приликом депоновања инструмената
ратификације, свака држава може ставити резерву на сваку појединачну одредбу Конвен-
ције у обиму у коме неки закон који је тада на снази на њеној територији није у сагласности
са том одредбом. Резерве општег карактера нису дозвољене на основу овог члана.
2. Свака резерва стављена на основу овог члана садржи кратку изјаву о закону о коме
је реч“.
Резерве на Европску Конвенцију је ставило више од 47 уговорница Конвенције.1495
Оне су, међутим, ограничене ratione materiae на чланице Конвенције, који садрже
суштинске гаранције и одговарајуће одредбе унутрашњег права. Резерве које ограничавају те-
риторијални домашај Конвенције, као и интерпретативне декларације сматрају се неважећим.
Интерамерички суд за људска права, мада члан 75. Америчке конвенције о људским
правима дозвољава резерве под условом да су у складу са одредбама Конвенције о уговор-
1492 UNTS, No. 14668, pp 172, pp. 2301.

1493 Ibidem, p. 173.
1494 V. Legality of use of Force (FR Yugoslavia V. United States), Order of 2 June 1999., ICJ Reports
1999., Dissenting Opinion of Judge Kreća, paras 8–10.
1495 http://www.coe.int.
ном праву, у тумачењу резерви полази од предмета и циља уговора, а у сврху очувања ин-
тегритета уговора.1496 Следећи овакву логику, Суд задржава право да прогласи резерву на
одговарајући члан Конвенције неважећим, иако је поднета у складу са правилима Конвен-
ције о уговорном праву.
Изгледа, дакле, да судови за људска права, полазећи од карактера уго-
вора о људским правима, нагињу специфичном схватању резерви у смислу
да уговорнице не могу на основу своје воље одлучивати о њиховом дејству.
У први план стављају интегритет уговора о људским правима.
Схватање о специфичности резерви на уговоре о људским правима
подржава и Комитет за људска права. Међутим, када је то схватање поку-
шао да примени Међународни пакт о грађанским и политичким правима,
државе су одбациле такав покушај истичући да Комитет излази из оквира
својих надлежности.1497
Иако утемељена на Аргументација о посебном статусу уговора о људ-
ским правима у погледу резерви није прихваћена. Комисија за међународ-
но право Уједињених нација, које је завршила рад на кодификацији прави-
ла о резервама на нормативне уговоре, подржала је правила о резервама
предвиђеним Конвенцијом о уговорном праву. Повлачећи да надлежност
тела која врше надзор на применом људских права не искључује или на
други начин утиче на традиционалне модалитете контроле од стране уго-
ворних странака у складу са одредбама Бечке конвенције од 1969. и 1986.
године.1498
За претпоставити је да заговорници универзалности stricto sensu, упра-
во из наведених разлога основ универзалности траже у Универзалној Де-
кларацији из 1948. године,1499 што не изгледа утемељено, јер је она генера-
тор настанка обичајних правила а не обичајно право per se.1500
За универзалност људских права ни обичај није од превелике користи,
како због специфичности праксе у области људских права, тако и високих
стандарда које пракса треба да испуни да би се сматрала објективним еле-
ментом обичајног правног правила.1501
Дакле, као универзална правила у строгом смислу речи, могу се на-
вести само она правила која, како је истакао Међународни суд правде у
случају Barcelona Traction важе erga omnes и установљавају обавезе vis-a-vis
међународне заједнице као целине. Другим речима, само она правила која
су стекла статус ius cogensa.1502
1496 IACHR, Hilaire v. Trinidad and Tobago, Preliminary Objections, Judgment, 1. September 2001.
1497 De Shutter, International Human Rights Law, Second edition, p. 121.
1498 ILC, The unity of diversity of the juridical regime for reservations, Preliminary of 1997, Ibidem,
p. 140.
1499 J. Dommely, The Relative Universality of Human Rights, Human Rights Quaterly, vol. 29, Number
2, p. 288.
1500 Детаљно, 5.1. овог дела.
1501 За стандарде праксе као елементе обичаја, в. North Sea Continental Shelf Case, ICJ Reports
1969, p. 44.
1502 Суд наводи „геноцид... принципе и правила која се тичу основних људских права укљу-
чујући заштиту од ропства и расне дискриминације“, ICJ Reports 1970, para 34.
Принцип недељивости и међузависности

У релевантним документима о међународним људским правима не-
дељивост и међузависност људских права фигурирају као једно од базич-
них начела.
Универзална Декларација о правима човека садржи како грађанска и
политичка, тако и економска, социјална и културна права. Штавише, уп-
раво са ослонцем на принцип недељивости људских права Трећи комитет
Генералне скупштине Уједињених нација је расправљао о претакању Уни-
верзалне Декларације у један обавезујући, уговорни инструмент. Одлука о
доношењу два акта о људским правима није остварена превасходно услед
отпора западних земаља, иако је доношење два Пакта израз „покушаја да се
подели недељиво“ како је изјавио делегат Аргентине у Трећем комитету.1503
Недељивост људских права апострофирана је у Техеранској Прокламацији
усвојеној на 20-ту годишњицу доношења Универзалне декларације1504 од
стране Генералне скупштине, те на Бечкој Светској конференцији о људ-
ским правима 1993. године.1505
У чему је смисао квалификације о недељивости људских права? Очиг-
ледно да се не ради о недељивости у правно техничком смислу, већ у смислу
међузависности и повезаности људских права. Интегрална концепција људ-
ских права1506 лежи у основи самог постојања међународно људских права.
Недељивост и међузависност људских права је генератор динамичког
развоја и обогаћивања corpusa људских права. Схватање о дељивости људ-
ских права на грађанска и политичка, на једној страни, и економска, со-
цијална и културна, на другој, подржава њихову релативну самосталност
и самодовољност и, као таква, има конзервативна значења. Поготово што
у основи супростављања ове две групе права стоје јаки идеолошки и по-
литички набоји (схватања грађанских и политичких права као „плавих“
права, а економских, социјалних и културних као „црвених“ права). Ова
подела, уз поделу на права појединца и права колективитета, имплицитно
уводи елементе неутемељене хијерархије између људских права према кри-
теријумима њихове природе и врсте корисника. Подела не само што је сама
по себи неутемељена, већ изражава концепт фрагментације међународних
људских права.
Једина хијерархијска подела међународних људских права, као инте-
гралног дела међународног права, је подела према правној снази конкрет-
ног правила у смислу дихотомије ius cogens/ius dispositivum.
Концепција недељивости и међузависности људских права омогућава
лакше и брже ширење људских права у супстанцијалном смислу. Без те кон-
цепције увођења права тзв. треће генерације (право на самоопредељење и,
уопште, групна и колективна права; право на економски и социјални развој;
право на здраву животну средину и сл.), би наишла на далеко веће тешкоће.
1503 V.D. Whelan, Indivisible Human Rights: A history, 2010, p. 76.
1504 UN Doc. A/CONF. 32/41, 1968.
1505 UN Doc. A/CONF. 157/23, 1993.
1506 Види, 3. овог дела.
Принцип једнакости и недискриминације

Принципи једнакости и недискриминације су два лица – позитивно
и негативно — исте ствари, мада се у потпуности не поклапају. Принцип
једнакости је шири у супстанцијалном смислу, будући да укључује и прин-
цип недискриминације. У Декларацији принципа једнакости из 2008. го-
дине једнакост се одређује као „право свих људских бића да буду једнаки у
достојанству, да се према њима односи са поштовањем и уважавањем и да
учествује на једнакој основи са другима у било којој области економског,
социјалног, политичког, културног или цивилног живота“.
Принцип једнакости је уграђен у готово све релевантне међународне
инструменте о људским правима и потврђен у јуриспруденцији међуна-
родних судова.1507
Принцип једнакости подразумева правну, а не фактичку једнакост. У
основи, израз је дистрибутивне правде и захтева позитивну акцију како би
једнакост постала стварна и ефективна. Позитивна акције је збирно има
за серију мера законодавне, административне и политичке природе које за
циљ имају уклањање неједнакости.
Принцип недискриминације, као и принцип једнакости нема per se са-
мостално и независно правно значење. По својој природи, принцип недис-
криминације је комплементарни принцип који своје значење добија само у
односу на „уживање права и слобода“, утврђених супстанцијалним одред-
бама правила о међународним људским правима. Другим речима принцип
недискриминације је саставни део сваког појединачног правног правила
међународних људских права које стипулише неко супстанцијално право
било појединца или групе.1508 Оваква природа принципа недискримина-
ције јасно произилази, примера ради и за само формулације члана 14. (За-
брана дискриминације) Европске Конвенције о људским правима. Члан 14.
Конвенције гласи:
„уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује се
без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, је-
зик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално и социјал-
но порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење
или други статус“ (курзив наш).
На то, такође, јасно указује и дефиниција расне дискриминације дата у
Конвенцији у уклањању свих облика расне дискриминације из 1965. годи-
не. Конвенција дефинише расну дискриминацију као „свако разликовање
... на основу расе, боје коже, предака, националног или етничког порекла“
које за „циљ или последицу (има) поништење или повреду признавања,
уживања или вршења на равноправној основи људских права и основних
1507 Рецимо, члан 2. Универзалне декларације; чланови 2. и 26. Пакта о грађанским и поли-
тичким правима; члан 2(2) Пакта о економским, социјалним и културним правима; члан
24. Америчке конвенције о људским правима; члан 2. и 3. Афричке конвенције о људским
правима и правима народа.
1508 V. Rasmussen, v. Denmark, 28. November 1983, para 43.
слобода на политичком, економском, социјалном и културном пољу или на

сваком другом пољу јавног живота.1509
Принцип недискриминације, међутим, није апсолутне природе. Тако
рецимо, Конвенција о уклањању свих облика расне дискриминације не
сматра дискриминацијом разликовање које стране уговорнице чине или
могу чинити између њихових држављана и странаца1510 и специјалне мере
које су предузете искључиво са циљем да се обезбеди адекватан развој од-
ређених расних и етничких група како би им се на тај начин обезбедило
једнако уживање или вршење људских права и основних слобода (тзв. по-
зитивна дискриминација).1511
У студији које је Специјални известилац припремио на захтев Поткомисије за
унапређење и заштиту људских права 2002. године позитивна или афирмативна акција се
дефинише као „кохерентан скуп мера, привременог карактера, који имају за циљ да исправе
позицију чланова циљне групе у једном или више аспеката њиховог друштвеног живота, у
циљу остваривања ефективне једнакости“.1512
У суштини подразумева једнакост појединаца и колективитета, или једнакост физич-
ких правних лица која се налазе у „аналогним ситуацијама“1513 у погледу њихових личних
карактеристика.
Дискриминација, међутим, не постоји уколико различит третман има „основно и
објективно оправдање“.1514
Основано и објективно оправдање захтева постојање легитимног циља и „разуман од-
нос пропорционалности између средстава која су примењена и циљева који се желе ост-
варити“. Легитиман циљ је широко дефинисан. Рецимо члан 10. (Слобода изражавања)
Европске конвенције наводи као „легитимне циљеве“, „интересе националне безбедности,
територијалног интегритета или јавне безбедности, спречавање нереда или злочина, зашти-
те здравља и морала, угледа или права других, спречавање ширења поверљивих информа-
ција или у интересу очувања ауторитета и непристрасности судства“. Пропорционалност,
пак, је стандард који би требало да представља фер баланс између два супростављена инте-
реса – интереса појединца или група и јавног друштвеног и интереса.
Квалитативна карактеристика ових мера је у томе што оне иду за тим да постигну de
facto једнакост између различитих категорија лица дајући им посебан третман (тзв. префе-
ренцијални третман) како би компензирале постојеће неједнакости или их отклониле.
Принцип одговорности
Принцип одговорности је општи правни принцип, тако да се општа
правила о одговорности за противправни акт примењују и у случајевима
кршења људских права.
У материји одговорности у симултаној употреби је више термина.
Термин „responsibility“ се обично користи у смислу правног односа
који настаје између субјеката предузимањем противправног акта док би
„liability“ подразумевала последице аката допуштених међународним. У
том смислу, термин се користи, примера ради, у Нацрту правила о одго-
1511 Члан 4 Конвенције.
1512 UN Doc. E/CECN.4/Sup.2/2002/21, 17. Jun 2002, para 6.
1513 Lithgow and Others v. UK, 8. July 1986, para 177.
1514 Belgium Linguistic case, 23. July 1968, para 10.
ворности међународних организација. У пракси Европског суда за људска

права користи се израз „одговорност“ уговорнице за кршење Конвенција о
људским правима и основним слободама.
Најшире значење има термин „accountability“ у смислу подложности
надзору као претпоставци за утврђивање „responsibility“ или „liability“.
Постоји више подела правне одговорности за кршење правила међуна-
родних људских права. Неке од тих подела су опште природе, примењива-
не и у другим гранама права, а неке поделе су специфичне за међународна
људска права.
Од општих подела може се навести подела на грађанску и кривичну
одговорност, изведена на основу критеријума природе санкција које се из-
ричу на повреде међународних људских права.
Према критеријуму субјеката одговорности, одговорност може сно-
сити појединац или држава и међународна организација. Ова два облика
одговорности могу коегзистирати у случају повреде конкретног људског
права.
И у одговорности за кршење људских права важи општи принцип фор-
мулисан од Сталног суда међународне правде у случају Хорзов (Chorzow)
да „кршење... обавезе повлачи обавезу одштете“1515 уз извесне специфи-
чности.
Тако се компензација као најшире примењиван облик одштете у међу-
народној пракси, у пракси специјализованих судова у чијој су надлежности
људска права, примењује како у односу на материјалну тако и у односу на
нематеријалну или моралну штету, за разлику од спорова између држава
пред Међународним судом правде који компензацију примењује само у од-
носу на материјалну штету. Међутим, Суд признаје нематеријалну или мо-
ралну штету коју претрпи појединац као „финансијски процењиву“, и, тако
такву, подобну да буде предмет компензације. Рецимо, у случају Diallo Суд
је одредио као „износ компензације коју ДР Конго дугује Републици Гви-
неји за нематеријалну штету коју је претрпео г. Diallo – 85.000 долара“.1516
И међународне организације подлежу, као и државе, одговорности за
кршење људских права.
Имплементација овог принципа није једноставна, будући да међуна-
родне организације нису уговорнице међународних уговора о људским
правима, тако да нису подвргнуте надзору над имплементацијом људских
права ни механизмима за решавање одговарајућих спорова.
Решење би могло бити у приступању међународних организација уго-
ворима о људским правима. Први корак у том правцу учињен је у регио-
налном европском праву. Конвенција о људским правима и биомедицини
(1997), донета у оквиру Савета Европе, предвиђа приступање Европске
заједнице.
1515 PCIJ, Ser. A, No. 17, p. 29.

1516 Ahmadou Sadio Diallo (Republic of Guinea v. Democratic Republic of the Congo), Compensation
owed by the Dr Congo to the Republic of Guinea, ICJ Reports 2012, para 61.
4. ОДНОС ПРАВА ПОЈЕДИНАЦА И ПРАВА

ЉУДСКИХ ГРУПА (КОЛЕКТИВИТЕТА)
Људска права схваћена као права појединаца и група (колективите-
та) представљају јединствену, органски недељиву целину, како у логичком
смислу тако и у смислу позитивног међународног права.
У логичком смислу, тешко је повући строгу разлику између индивидуалних права
и права група или колективних права. Рецимо, право на слободу изражавања, које је по
својој природи индивидуално право, нужно се врши колективно кроз повезивање са одго-
варајућим правом других појединаца. Или право на живот, које се узима као основно право
појединца, постоји mutatis mutandis и као право групе људи (рецимо као заштитни објект
кривичног дела геноцида).
Суштинска међузависност индивидуалних права и права људских колективитета уте-
мељена је и у позитивном међународном праву. Члан 1. оба Пакта – Пакта о грађанским и
политичким правима и Пакта о економским, социјалним и културним правима – наводи
право на самоопредељење народа и право народа да слободно располажу својим природ-
ним богатствима и природним изворима, као услов за вршење и уживање права и слобода
појединаца. Овакво решење произлази из саме природе ствари, јер појединци не живе из-
оловано, без контакта са другим појединцима, већ у људским заједницама, а тешко је зами-
слити да појединац може уживати основна права и слободе уколико заједница којој припа-
да не ужива одговарајућа права. Штавише, идући овом логиком долазимо до закључка да је
уживање права и слобода како појединаца тако и људских група неодвојиво од једнакости
држава у међународним односима, будући да је држава институционални облик друштве-
ног организовања у међународној заједници. Оваквим приступом не само што успоставља-
мо логичку и правну везу између права појединаца и група, на једној страни, и права држа-
ва, на другој, већ потврђујемо кохерентан и интегралан карактер међународног права које у
своје нормативно биће инкорпорише и људска права. Другачији приступ који би, изричито
или прећутно, повлачио разлику између права појединца, на једној страни и права људских
колективитета на другој, води фрагментацији међународног права и стварању самодовољ-
них правних режима („self-contained legal regimes“).
Делови корпуса људских права неравномерно су се развијали у систему
УН. Најдаље се отишло у регулативи основних права и слобода поједина-
ца. Од доношења Декларације о правима човека (1948), серија обавезујућих
инструмената разрадила је, како права и слободе тако и обавезе и одго-
ворности појединца, барем када је реч о грађанским и политичким прави-
ма. Corpus економских и социјалних права је, како по степену обавезности
тако и по обиму примене, далеко испод задовољавајућег нивоа. То доводи
у питање и уживање прокламованих грађанских и политичких права, јер је
очигледно да се жртвама сиромаштва суштински ускраћују готово сва пра-
ва.1517 Залагање за политичка права оних који немају средства за нормалан
живот блиско је цинизму.
1517 Како се наводи у извештају који је Високи комесар УН за људска права поднео Еко-
номско-социјалном савету, жртве сиромаштва не само што немају право на адекватну
исхрану, здравствену заштиту и становање, већ фактички немају ни право да учествују у
политичким процесима, право на образовање и приступ информацијама, правичан прав-
ни поступак и нормалне користи од грађанског статуса (citizenship). – Report of the UN
Commissioner for Human rights to the ECOSOC (UN Doc. E/1999/96, пар. 4). Забрињава и
чињеница да се сиромаштво шири и да, поред традиционално сиромашних региона, захва-
та и источну Европу – World Bank News Release No. 99/2214/5, June 2, 1999 – као последица
преласка на тржишну економију – ibidem, No. 99/215215, April 26, 1999 – те да, услед нејед-
наке дистрибуције друштвеног богатства, погађа и развијене земље – Report of the UN High
Commissioner for Human Rights to the ECOSOC (UN Doc. E/1999/96, пар. 6).
Правни положај људских група, пак, недовољно је регулисан. Ако изуз-

мемо норме међународног кривичног права које за предмет заштите имају
и групе људи, опште међународно право није суштински ни кренуло у из-
градњу ове регулативе. Довољно је у том смислу апострофирати мањине
чији правни положај лебди у простору између индиректне заштите (зашти-
те преко права и слобода појединаца), отелотворене у филозофији Повеље
УН, и партикуларних режима који свој основ налазе у општим, почесто не-
довољно прецизним одредбама регионалних права и аd hoc решењима која
произлазе из сукоба интереса и захтева политичке природе. У односу на
народ као међународноправно, можда, најрелевантнију групу – формулиса-
но је право на самоопредељење, али до данашњег дана оно није обликовано
на јасан и прецизан начин што отвара простор политичкој комбинаторици
као основу за конкретну примену права. То важи, mutatis mutandis, и за рас-
полагање природним богатством и ресурсима које је неспорно материјални
услов за конституисање и уживање економских и социјалних права.
Органско јединство људских права снажно је наглашено на Светској
конференцији УН о људским правима одржаној у Бечу 1993. године. Беч-
ка Декларација и Програм акције, која је усвојена на Конференцији, нагла-
шава да су људска права универзална, недељива и међузависна. Посебну
пажњу Декларација је посветила проблемима мањина, домородачког стано-
вништва, радника миграната и права хендикепираних и немоћних лица.1518
У том правцу се развија и јуриспруденција Интерамеричког суда за
људска права. Суд је у Yakye Axa и Sawhoyamaxa случајевима право на жи-
вот протумачио не само као право сваког људског бића да не буде арби-
трерно лишен живота, већ и као право да не буде лишен приступа услови-
ма који гарантују достојанствен живот (vida digna).1519 На државама је да
гарантују стварање потребних услова за достојанствен живот.1520 Тако је, у
ствари, Суд повезао грађанска и политичка са економским, социјалним и
културним правима и право на живот као основно грађанско право, про-
тумачио као право на квалитетан достојанствен живот.
5. ПРАВНА ПРИРОДА
Постоје три основна схватања о природи људских права. По једном
схватању, правила о људским правима су правила stricto sensu, правила која
конституишу перфектна права и обавезе у смислу међународног јавног
права. Основ људских права види се у релевантним одредбама Повеље у
заједници са другим актима донетим у оквиру система УН попут Опште
декларације о правима човека, различитим конвенцијама и пактовима, ре-
золуцијама Генералне скупштине УН и осталих међународних тела.1521
1518 International Law Materials 1993, vol. 32, стр. 1661 и даље.
1519 Indigenous Community Yakye Axa (Paraguay), Inter. – Am. Ct. H.R. (ser. C), No. 125; Sawhoyamaxa
Indigenous Community (Paraguay), Inter. – Am. Ct. H.R. (ser. C) No. 146.
1520 Villagran-Morales et al. Case (Guatemala), 1999, Inter. – Am. Ct. H.R. (ser. C), No. 63 at 144.
1521 L. Henkin, R. Crawford Pugh, O. Schachter, H. Smith, International Law, Cases and Materials,
У међусобном односу наведених аката, Повељи припада функција оквирног, базичног

акта, чије су опште одредбе конкретизоване конвенцијама, пактовима и резолуцијама на-
длежних међународних организација и тела. У целини гледано, ови акти су доказ конститу-
исања обичајног права о људским правима. Посебно место у реализацији општих одредаба
Повеље УН имају вишестрани међународни уговори којима се утврђују релевантна људска
права. У ту сврху се као доказ неретко наводи члан 34. Конвенције о сукцесији држава у
односу на међународне уговоре (1978) који, између осталог, стипулише да „сви уговори који
су били на снази на дан сукцесије држава у односу на целу територију државе – претходни-
це остају на снази за сваку тако насталу државу сукцесора“.1522
Схватање, не тако ретко, да су људска права – природна права, изгледа да брка идејно-
филозофске основе и природу правила међународног права о људским правима. Неспорно
је да је природно право постојбина теорије о људским правима. Учење о људским правима
Џона Лока (John Lock) и Жан Жак Русоа (Jean-Jacques Rousseau) је неодвојива од позитив-
ноправне концепције људских права и слобода. Али, филозофски и етички основ људских
права је једна ствар, а њихова правна природа – друга ствар. Ако се држимо општег од-
ређења права као регулатора друштвених односа, онда природно право представља пре
субјективну пројекцију права него право по себи. Људска права су интегрални део међу-
народног права као позитивног права. И саме присталице схватања о природноправном
карактеру људских права, уосталом, кажу, рецимо да су извори позитивног међународног
права побројани у члану 38. Статута Међународног суда правде и извори међународног
права људских права. Говоре, такође, о еволуцији људских права кроз тзв. три генерације
права, што је тешко помирити са природним правом као сталним и непроменљивим пра-
вом, које, егзистира независно од воље држава.
Чињеница је да и неки правни документи говоре о људским правима као неотуђивим
и природним. Овакве квалификације људских права, међутим, пре изражавају оцену њихо-
ве друштвене и етичке неопходности него квалификацију правне природе људских права.
Радикална варијанта овог схватања је да међународна људска права
обликује посебна правна снага. Разрађена је у облику тезе о специфичној
природи уговора о људским правима као предоминантног извора овог дела
Уговори о људским правима се виде као израз „конституционализа-
ције међународног права у смислу објективних правила која везују државе
независно од њихове конвенционалне воље да буду везана одредбама тих
уговора“.1523 У том смислу и Европски суд за људска права стоји на стано-
вишту да „за разлику од међународних уговора класичног типа, Европска
конвенција обухвата више од простих реципрочних обавеза између уго-
ворница. Она ствара (...) објективне обавезе“,1524обавезе erga omnes.
Уговори о људским правима се, у ствари, схватају као самодовољни
правни режими који се примењују према специфичним правилима која
изражавају њихове сопствене карактеристике, представљајући lex specialis
који одступа од правила међународног уговорног права отелотвореним у
Конвенцији о уговорном праву.1525
1522 О сукцесији у односу на тзв. међународне хуманитарне конвенције, в. Application of the

Convention on the Pervention and Punishment of the Crime of Genocide, Preliminary objections,
Judgment, International Court of Justice Reports 1996, Dissenting opinion of Judge Kreća пар.
37–41.
1523 UNIDEM Seminar, The Status of International Treaties on Human Rights, Coimbra (Portugal),
7–8 October 2003, p. 5.
1524 Ireland v. The United Kingdom, No. 5310/71, para 239.
1525 UNIDEM Seminar, The Status of International Treaties on Human Rights, Coinbra (Portugal),
7–8 October 2003, p. 5.
Теза о специфичној природи уговора о људским правима је идеа-

листичка и нема покриће у правној реалности (в. I, 3).
По трећем схватању, људска права нису достигла тачку нормативне
перфекције већ и до данашњег дана она представљају особену комбина-
цију елемената права, политике и вредности међународне заједнице. Дру-
гим речима, оно што се назива људским правима, у ствари, добрим делом
представља право de lege ferenda. Или да регулативу људских права чине
одговарајући правни стандарди, а не обавезе stricto sensu.
Ово схватање се брани разноврсним аргументима од којих су најчешће коришћени: неја-
ки систем међународне контроле и надзора над спровођењем у живот правила међународног
права која регулишу положај појединаца и група; правила међународног права у крајњој ли-
нији успостављају обавезе између држава, тј. релевантан правни однос који се тим поводом
успоставља на релацији држава-држава или држава-међународна заједница, а да појединац у
том односу није релевантан субјекат,1526 већ корисник права; широка и неодређена природа
извесних одредаба о људским правима које пре представљају програм за акцију него стриктне
правне обавезе (нпр. економска и социјална права); пракса унутрашњих судова који неретко
основ људских права налазе не у правилима међународног права већ у одредбама унутра-
шњег права (тако се често наводе неке одлуке виших судова у САД којима су преиначене
одлуке нижих судова који су неважност извесних унутрашњих правних аката везивали за
релевантне одредбе Повеље, а виши судови су такво схватање одбацили квалификујући не-
важност као последицу сукоба са одговарајућим правилима унутрашњег права).1527
Један од водећих међународних правника Браунли (Brownlie),1528 чак,
сматра да у „стварном свету праксе и процедуре, не постоји такав ентитет
као „Међународно право људских права“ (International Human Rights Law).
Када се говори о људским правима у стварном свету, каже он, неопход-
но је упућивање на специфично и релевантно примењиво право, тако да
постоји право посебне државе или принципи Европске конвенције о људ-
ским правима или релевантни принципи општег међународног права.1529
Питање квалификације права појединаца и људских група је деликат-
но и то не само због инхерентне сложености питања људских права, већ
и због тога што се на овом питању преламају нека друга фундаментална
питања међународног права. Отуда је упутно читаву ствар посматрати на
два нивоа: нормативном нивоу и нивоу примене.
Са нормативног становишта, изгледа претерано негирати правни ка-
рактер деловима међународног права којима се уређује положај поједина-
ца и људских група. Ова правила дизајнирана су на начин аналоган неким
другим правилима међународног права. У том погледу тешко је утврдити
неку суштинску разлику. Правила међународног права о положају поје-
1526 Овај моменат се користи да би се истакло да права појединаца и група која утврђује међу-
народно право нису права по међународном праву. Тако Акехурст каже: „врло много пра-
вила међународног права постоји у корист појединаца...али то...нужно не значи да та пра-
вила стварају права за појединца...ништа више него што правила унутрашњег права која
забрањују суровости према животињама преносе права на животиње“ – Akehurst, op. cit.,
стр. 100.
1527 L. Henkin, R. Crawford Pugh, O. Schacter, H. Smith, International Law, Cases and Materials,
1528 I. Brownlie, Principles of Public International Law, Seventh Edition, 2008, p. 554.
1529 Ibidem.
динаца и људских група деле опште слабости међународноправног порет-

ка, појачане непостојањем субјективитета појединаца и група. Чињеница
да појединци и групе нису субјекти међународног права сама по себи не
дира у правну природу релевантних правила о правима човека као што
ни чињеница да несамоуправне територије или устанички покрети нису
субјект међународног права stricto sensu не утиче на својство правила
међународног права која их регулишу. Формални извори у овој области
су, у основи, идентични изворима општег међународног права. Специфич-
ност тих извора је само у томе што стипулишу права у корист појединаца и
група који немају субјективитет, па, отуда, не могу своја права остваривати
непосредно in foro externo.
Део међународног јавног права који се обично назива људским прави-
ма, састоји се, у ствари, из два дела:
А) правних правила и,
Б) вредности које улазе у јавни поредак међународне заједнице, а још
нису нашле перфектан правни израз, тј. нису моделиране у форми кон-
кретних права и обавеза (декларације, резолуције и слично).
Правна правила којима се утврђују права и слободе појединаца и гру-
па могу се поделити на правила која утврђују обавезе vis-a-vis државе и
правна правила која утврђују обавезе државе у односу на међународну
заједницу као целину. У том смислу индикативан је став Међународног
суда правде изражен у пресуди у случају Barcelona Traction у коме је Суд,
између осталог, истакао: „Треба правити суштинску разлику између обаве-
за државе према међународној заједници као целини и оних према другој
држави... По својој природи, оне прве тичу се свих држава. С обзиром на
важност права у питању може се сматрати да све државе имају легитиман
интерес за њихову заштиту; то су обавезе erga omnes“.1530
Чињеница да су неке одредбе уговора о људским правима оптерећене
резервама које релативизују њихов домашај није специфична карактерис-
тика уговора о људским правима. Стоји чињеница да нека од уговорних
правила нису редигована у форми конкретне правне обавезе држава, већ
обавезују уговорнице на предузимање мера које треба да створе услове за
постепену реализацију права човека (нпр. економска и социјална права).
Погрешно је, међутим, доводити у питање правну природу правила која
садрже овакве програмске циљеве. У систему Повеље УН овакав приступ
није неуобичајен. Рецимо, обавезе држава установљене Повељом у циљу
остварења мира као највише вредности међународне заједнице, добрим
делом су редиговане на идентичан или сличан начин. Или, на пример, ос-
новна обавеза држава старатељица на основу чл. 76 (2) Повеље своди се на
унапређење политичких, економских, социјалних и просветних услова ста-
новништва територије под старатељством у циљу њиховог прогресивног
развоја у правцу самоуправе или независности.
1530 Barcelona Traction, Light and Power Company Limited, Second Phase, Judgment, International
Court of Justice Reports 1970, пар. 33.
Други део corpus-а о људским правима чине акти програмске природе,

који иако нису правно обавезујући, изражавају правну свест (opinio iuris)
међународне заједнице и као такви конституишу оквир за законодавну де-
латност како на међународном тако и на унутрашњем плану.
У пракси УН доношењу најважнијих конвенција у области људских права претходило
је доношење резолуција и декларација Генералне скупштине или других надлежних органа
(нпр. Декларација о забрани геноцида, Декларација о заштити свих лица од подвргавања
тортури и другом окрутном и понижавајућем третману или кажњавању, Декларација о за-
брани дискриминације против жена). Декларације и резолуције УН и њених органа, као и
других надлежних међународних организација, представљају неку врсту lex ferenda, права у
настајању. Отуда би се ови акти могли назвати неком врстом предрадње, међуфазом у кон-
ституисању перфектних обавеза државе. Тако схваћени заслужују позитивну оцену, будући
да су не само инспирација него и врста нормативног оквира у коме се државе крећу креи-
рајући права и обавезе у конкретној ствари. Али, ова врста аката може имати, а у пракси и
има, негативну улогу.
То бива у случајевима када се на основу политичког опортунитета и интереса, прибе-
гава селективном третману наведених аката. Тада се, у неким случајевима, политичке декла-
рације, на основу конструкције „меког права“ (soft law), применом политичког, економског,
па и војног притиска трансформишу у обавезујуће уговорно право, а у другим случајеви-
ма се третирају на начин који одговара њиховој природи – као политички, правно необа-
везујући акти. То нарочито важи за права мањина и право народа на самоопредељење.
У сфери примене неспорни су крупни недостаци људских права. Де-
ривирају како из инхерентних недостатака регулативе о правном поло-
жају појединаца и група тако и из општих институционалних мањкавости
међународног поретка.
Што се првих недостатака тиче, они свој основ налазе у амбивалентној
правној природи правила која уређују положај појединаца и људских гру-
па. Као правила међународног права, она настају на консензуалној основи,
сагласношћу држава. Иако за предмет имају права и слободе појединаца и
људских група, она строго узевши, не конституишу обавезе државе у односу
на појединце и људске групе, већ обавезе у односу на друге државе угово-
рнице, или када се ради о когентним правилима, обавезе према целокупној
међународној заједници. Карактер обавеза према појединцима и људским
групама попримају, по правилу, кроз институције унутрашњег права.
Држава је, дакле, не само везана правилима међународног права која
уређују права и слободе човека својом вољом већ их сама и спроводи. У
унутрашњем праву држава конкретна правила спроводи непосредно, кроз
политичке и правне институције, а на међународном плану, посредно,
појединачном акцијом или колективном акцијом држава у складу са одго-
варајућим правилима међународног права.
Овај специфични недостатак конструкције људских права појачан је
општом институционалном слабошћу међународног права. Она се изража-
ва у непостојању обавезне судске надлежности у споровима који происти-
чу, или могу проистећи, из тумачења и примене релевантних инструмената
о људским правима. Ефективност малог броја конвенција о људским пра-
вима које предвиђају надлежност Међународног суда правде у случају спо-
рова око тумачења и примене умањена је могућношћу стављања резерви
на одговарајуће одредбе конвенција.
6. ОПШТА ПРАВА И СЛОБОДЕ ПОЈЕДИНАЦА

И ЊИХОВА ЗАШТИТА
6.1. Универзална декларација о правима човека. Генерална скупштина
УН 10. новембра 1948. године, без иједног гласа против, прихватила је Уни-
верзалну декларацију о правима човека.1531
У својих 30 чланова Декларација садржи основна права и слободе, која,
како стоји у члану 1, деривирају из слободе и једнакости људи у достојан-
ству и правима. Права која садржи Декларација могу се, према својој при-
роди, поделити у две основне групе: грађанска и политичка, на једној стра-
ни, и економска, социјална и културна права, на другој страни.
Декларација прокламује серију грађанских и политичких права, пола-
зећи од права на живот, слободу и личну безбедност. Забрањује ропство и
потчињеност, подвргавање мучењу или свирепом, нечовечном или пони-
жавајућем поступању или казни, једнакост пред законом, забрану произ-
вољног хапшења, притварања и протеривања, право на правично и јавно
суђење пред независним и непристрасним судом, право на слободу кре-
тања и избора становања у границама поједине државе, право азила, пра-
во на имовину, право на слободу мисли, савести и вере, право на слободу
мишљења и изражавања, право на слободу мирног збора и удруживања.
Енумерацију права која улазе у групу економских и социјалних права,
Декларација почиње правом на рад, слободан избор запослења, правичне
и задовољавајуће услове рада и на заштиту од незапослености. Прокла-
мује, надаље, право сваког лица да се образује и да ступи у синдикате ради
заштите својих интереса, право мајке и деце на нарочито старање и помоћ,
право на школовање, право сваког лица да учествује у културном животу
заједнице.
Са ослонцем на слободу и једнакост, Декларација забрањује повлачење
било какве разлике на основу политичког, правног или међународног статуса
земље или територије којој неко лице припада у уживању наведених права.
Наведена права и слободе човека, праћене су дужностима које поје-
динци имају према заједници која једино омогућава слободно и пуно раз-
вијање њихове личности.
Поставља се питање правне вредности Декларације. Бројна мишљења
изражена у овој ствари могу се, поделити у две групе.
По једном мишљењу, Декларација је правно обавезујући инструмент.
Обавезност Декларације брани се следећим аргументима:
а) позивање на Декларацију у серији аката и међународних инструме-
ната.
Тако се наводи да Декларација о давању независности колонијалним државама и наро-
дима (1960), прокламује обавезу „савесног и стриктног придржавања Опште декларације“.
Сличну прокламацију садржи и Декларација о елиминисању свих облика расне дискри-
минације (1963). Међународна конференција о људским правима одржана 1978. године у
1531 Шест источно-европских држава, те Саудијска Арабија и Јужна Африка су се уздржале при-
ликом доношења Декларације. Источно-европске земље су Декларацију изричито прихвати-
ле на Конференцији о безбедности и сарадњи у Европи, одржаној у Хелсинкију 1975. године.
Техерану у усвојеној Декларацији наводи да „Универзална декларација о људским правима
утврђује опште схватање (common understanding) народа света у погледу неотуђивих и не-
повредивих права свих чланова људске породице и конституише обавезу за чланице међу-
народне заједнице“.1532
б) да устави, као и основни закони посвећени људским правима у ве-
ликом броју земаља, посебно новослобођених, наводе Декларацију као те-
мељни акт у материји људских права или преузимају делове Декларације и
уграђују их у национални правни систем.
Ове чињенице, по схватању присталица првог мишљења, воде закључ-
ку да је Декларација протеком времена постала део обичајног међународ-
ног права или општих правних начела просвећених народа у смислу члана
38 (ц) Статута Међународног суда правде.
По другом мишљењу, Декларација је акт који нема правну, обавезујућу
снагу. Најдаље у том правцу иде Келсен који тврди да Декларација нема ни
уобичајени значај резолуција надлежних органа УН, будући да није упуће-
на државама већ народима и појединцима.1533 Истиче се да Декларација
представља израз правне свести (opinio iuris) међународне заједнице, неку
врсту програма активности УН на пољу конституисања права и слобода
човека и група у складу са правилима међународног права.
Схватање да Декларација данас представља обичајно право је тешко
бранити како из начелних тако и из специфичних разлога.
Што се начелних разлога тиче, декларације су, по дефиницији, правно
необавезујући акти, тако да се без обзира на ширину прихватања не могу
трансформисати у правно обавезујуће акте. Изворни облик прати одгова-
рајући акт током читаве његове егзистенције. Оно што може бити предмет
нормативне трансформације је садржина декларације, тј. конкретна права
и обавезе. У том погледу, постоје јаки аргументи за тврдњу да су права и
обавезе из Декларације tractu temporis прерасла у обичајно право у односу
на државе које нису ратификовале Пактове о правима човека. Али, оправ-
дано се може поставити питање да ли су конкретна права и обавезе човека
садржане у Декларацији постале обичајно право као делови Декларације
или у свом обавезујућем, уговорном облику кроз одговарајуће одредбе Па-
ктова о правима човека?
Постоје, такође, и убедљиви специфични разлози који оповргавају ква-
лификацију Декларације као обичајног права. Декларација је, како то стоји
у њеном уводном делу, замишљена као „општи идеал који треба да постигну
сви народи и све нације“. У практичном значењу, Декларацију сви народи и
нације треба да имају на „уму у тежњи да учењем и васпитањем доприне-
су поштовању ових права и слобода и да би се постепеним националним и
међународним мерама обезбедило њихово опште стварно признање и при-
мена“. У том смислу су се кретали и ставови делегација на сесији Генералне
скупштине на којој је Декларација усвојена. Рецимо, америчка делегација је
1532 Final Act of the International Conference on Human Rights 3, пар. 2, UN Doc. A/CONF/32/41;
UN Publ. E. 68, VXI, 2.
1533 H. Kelsen, The Law of the United Nations, стр. 39–42.
експлиците нагласила да Декларација није међународни уговор те да „она

није нити тежи да буде навођење права или правна обавеза“.1534
Једини реалан правни основ квалификације Декларације као обавезујућег правног
акта у смислу међународног права, било би њено сврставање у категорију интерпретатив-
них декларација Повеље УН. Дикција и садржина Декларације, међутим, изгледа, да не до-
пуштају овакву квалификацију.
Одређење Декларације као „општег идеала“ и основа за доношење „постепених, на-
ционалних и међународних мера које би омогућиле постепену реализацију права и слобо-
да“ наведених у Декларацији, тешко се могу сматрати интерпретацијом одредаба Повеље
УН. Поред тога, Декларација не садржи формулације које, примера ради, можемо пронаћи
у другим декларацијама за које је неспорно да представљају интерпретативне декларације.
Тако, рецимо, Декларација о начелима међународног права о пријатељским односима и
сарадњи између држава (1970) у општим одредбама утврђује да будући да „Принципи из
Повеље унети у ову Декларацију представљају основу принципа међународног права (Де-
кларација) захтева, према томе, од свих држава да се у свом међународном понашању на-
дахњују овим принципима и развијају своје међусобне односе на бази строгог поштовања
наведених принципа“.
6.2. Пактови о правима човека. Одредбе Опште декларације прето-
чене су у обавезујуће, уговорно право двама пактовима – Међународним
пактом о грађанским и политичким правима и Међународним пактом о
економским, социјалним и културним правима (1966).
Изворна намера креатора Декларације била је да се сачини један јединствен уговорни
инструмент у коме би се дефинисала основна права и слободе човека. Но, из разлога поли-
тичке природе, сукоба интереса источних и западних земаља, сачињена су два пакта.1535
Западне земље су, наиме, инсистирале да се економска, социјална и културна права издвоје
од грађанских и политичких и формулишу у посебном Пакту. Овакав поступак није само
формалне природе, будући да постоји разлика у правној снази једног и другог Пакта. Док
Пакт о грађанским и политичким правима конституише правне обавезе у моменту ступања
на снагу за државе уговорнице, Пакт о економским, социјалним и културним правима оба-
везује уговорнице на предузимање мера које треба да доведу до постепеног стварања услова
за примену економских, социјалних и културних права, тј. обавезе утврђене овим Пактом
програмске су природе.
6.2.1. Пакт о грађанским и политичким правима. Пакт прокламује
следећа основна права и слободе појединца: право на живот (чл. 6), забра-
ну подвргавања мучењу или свирепим, нехуманим или унижавајућим пос-
тупцима или казнама (чл. 7), забрану држања у ропству (чл. 8), право на
слободу и безбедност личности (чл. 9), хумано поступање са лицима ли-
шеним слободе (чл. 10), забрану дужничког ропства (чл. 11), слободу кре-
тања и избора места становања (чл. 12), једнакост пред судовима (чл. 14),
забрану изрицања казне због дела или пропуста који нису представљали
кривично дело према домаћем или међународном праву у тренутку када
су почињена (чл. 15), право на правни субјективитет (чл. 16), забрану пре-
дузимања самовољних или незаконитих мешања у приватни живот поје-
динца, у његову породицу, његов стан или његову преписку (чл. 17), право
на слободу мисли, савести, вероисповести (чл. 18), забрану узнемиравања
због својих мишљења (чл. 19), забрану сваког пропагирања рата (чл. 20),
право мирног окупљања (чл. 21), право слободног удруживања укључујући
1534 Department of State Bull, vol. 19, 1948, стр. 751.
1535 Детаљно, М. Бартош, op. cit., I, стр. 399–401.
и право оснивања синдиката (чл. 22), заштиту породице као природног и

основног саставног дела друштва (чл. 23), заштиту сваког детета без дис-
криминације (чл. 24), активно и пасивно бирачко право (чл. 25).
Дакле, Пакт о грађанским и политичким правима признаје, како се
уобичајено каже, права и слободе појединаца. Реч „права“ у смислу субјек-
тивног права користи се, по правилу, у односу на политичка права, док реч
„слободе“ представља, уствари, конкретне забране које се намећу свемоћи
државе vis-a-vis, појединца и преовлађујуће се користи у односу на грађан-
ска права.
Ова разлика има своје историјско објашњење. Грађанска права су конституисана
као граница вршења imperium-а државе и могу се узети у том смислу као основ промене
статуса појединаца из поданика, простог објекта државне власти у грађанина тј. поједин-
ца опремљеног правима у односу на државу. Тако посматране слободе човека су, уствари,
негативно одређена права, забрањена зона вршења државне власти како правно тако и
фактички. Политичка права која су, заједно са неким грађанским правима попут права на
живот, дизајнирана као стандардна субјективна права, изражавају, пак, идеју демократије,
активног учешћа човека у политичком и друштвеном животу државе. Као таква се и нази-
вају позитивним правима или слободама.
Будући да Пактови конституишу обавезе између држава, а у циљу ограничавања ау-
тономије воље држава у регулисању положаја појединаца и група под њиховом влашћу, у
њима преовлађује идеја права и слобода. Пактови у оперативном делу не садрже конкретне
обавезе појединаца и група. Једино се у преамбули Пакта о грађанским и политичким пра-
вима на општи начин каже да појединац „има обавезе према другим појединцима и према
заједници којој припада“.
Поред права и слобода појединаца, Пакт признаје и два колективна пра-
ва – право народа на самоопредељење (чл. 1) и права мањина (чл. 27. пакта).
Поред суштинске сличности у садржини између Пакта и Опште де-
кларације, упадљиве су и извесне разлике. Пакт за разлику од Декларације
наводи и права људских група (право на самоопредељење и права мањи-
на), као и извесна нова права и слободе појединца. Ради се о забрани дуж-
ничког ропства, правима детета и забрани ратне пропаганде. За разлику од
Декларације, Пакт не наводи право појединца да ужива приватну својину,
и да не буде арбитрарно лишен својине, које је дефинисано у члану 17. Де-
кларације. Државе уговорнице Пакта обавезале су се да поштују и гаран-
тују права призната Пактом свим лицима која се налазе на њиховој тери-
торији и која потпадају под њихову надлежност.
На основу критеријума модалитета уживања права и слобода утврђе-
них Пактом, може се извршити подела на две основне групе:
А) права и слободе које страна уговорница не може суспендовати;
Б) права и слободе које подлежу суспензији.
Основ поделе налази се у одредби чл. 4. Пакта који стипулише да, у
случају изузетне опште опасности која угрожава опстанак нације, страна
уговорница Пакта може предузети мере које одступају од обавеза пред-
виђених Пактом, под условом да те мере не буду у несагласности са оста-
лим мерама које им намеће међународно право и да немају за последицу
дискриминацију засновану на раси, боји, полу, језику, вери или социјалном
пореклу.
У права и слободе које уговорница Пакта не може суспендовати спа-

дају: право на живот (чл. 6), забрана подвргавања мучењу, свирепим, не-
хуманим или унижавајућим казнама или поступцима (чл. 7), забрана роп-
ства и држања у потчињености (чл. 8), забрана дужничког ропства (чл. 11),
забрана кажњавања због дела или пропуста који нису представљали кри-
вично дело према домаћем или међународном праву у тренутку када су
почињена (чл. 15), право сваког лица на правни субјективитет (чл. 16), и
право на слободу мисли, савести и вероисповести (чл. 18. Пакта).
Смисао забране суспензије наведених права и слобода утврђене чланом
4(2) Пакта је у томе да конкретна права имплицитно квалификује као виша,
супериорна права појединца која надмашују и највише интересе државе.
Да ли се забрана суспензије може узети као довољан доказ когентног карактера одре-
даба Пакта? Одговор на ово питање је пре негативан него позитиван.
Норме jus cogens-а су, по дефиницији, апсолутно обавезне норме које се морају пошто-
вати без икаквих услова или алтернатива. Ако се држимо овог одређења когентних норми,
онда је извесно да нека од права која на основу чл. 4. Пакта не могу подлегати суспензији
не потпадају под когентна правила. Не само због овлашћења садржаног у одговарајућим
одредбама Пакта, која омогућавају државама да установе ограничења у вршењу тих права
(тзв. факултативна ограничења), већ једнако, ако не и пре, због тзв. инхерентних ограни-
чења којима извесна права подлежу.
Већи део права и слобода које, на основу члана 4. не подлежу суспензији, не задовоља-
ва овај критеријум. Одговарајуће одредбе Пакта овлашћују државе да утврђују модалитете
вршења права и слобода које суштински могу ограничити, а у појединим случајевима, и
дерогирати основно право. Рецимо, право на живот које се узима за основно право из кога
произлазе сва друга права која се називају основним, подвргнуто је ограничењу у виду мо-
гућности изрицања смртне казне у складу са одредбама националног законодавства. Излази
да право на живот утврђено чланом 6. Пакта има два значења: у земљама у којима је укину-
та смртна казна оно је апсолутно право, а у земљама у којима постоји смртна казна право
на живот се трансформише у забрану произвољног лишења живота.
Амбивалентности није лишена ни забрана мучења или свирепих, нехуманих или по-
нижавајућих казни и поступака коју многи виде као неспорну когентну норму. Извор амби-
валентности је у конкретном случају друге природе. Схватања, па и национална регулатива,
се у значајној мери разликују по томе шта значи „свирепо“, „нехумано“ или „понижавајуће“.
Оно што се, рецимо, у Европи сматра свирепим и окрутним казнама у неким земљама може
бити оваплоћење правде.
Долазимо тако до закључка да у склопу одредаба Пакта које су чланом 4. изузете од
дерогације, когентни карактер неспорно поседују само забране ропства и трговине робљем.
Когентни карактер ових забрана није, међутим, конституисан већ само потврђен Пактом.
Могли бисмо когентни карактер приписати и одредби члана 11. Пакта (забрана затварања
због неизвршења уговорне обавезе), будући да не садржи ограничења која доводе или могу
довести до дерогирања правила.
6.2.2. Пакт о економским, социјалним и културним правима (1966).
Пакт о економским, социјалним и културним правима полази од права на
рад под којим подразумева право сваког лица „на могућност зарађивања
кроз слободно изабран или прихваћен рад“. Из права на рад непосредно
деривирају обавезе државе да обезбеди, посредно или непосредно, накнаду
за рад исте вредности без икакве разлике и пристојан живот за њих и њи-
хову породицу (чланови 6. и 7. Пакта). Поред права на рад, Пакт садржи
и следећа права: право на животни стандард (чл. 11), право сваког лица
на најбоље психичко и ментално здравље које може да постигне (чл. 12),
право на образовање, коришћење благодети културног живота и научног

напретка (чл. 13).
Пакт о економским, социјалним и културним правима не конституише
ipso facto обавезе држава у погледу права утврђених Пактом. Члан 2. стипу-
лише основну обавезу уговорница да појединачно и путем међународне по-
моћи и сарадње, нарочито на економском и техничком пољу, предузимају
кораке како би се постепено постигло пуно остварење права признатих у
Пакту. Другим речима, обавеза уговорница се, у основи, своди на стварање
пожељних стања pro futuro „путем међународне помоћи и сарадње, нарочи-
то на економском и техничком пољу“. Ова формулација допушта тумачење
да у реализацији ових обавеза државе уговорнице наступају солидарно, тј.
да је обавеза стварања услова за постепено остваривање економских, со-
цијалних и културних права и ствар колективног, организованог напора
држава. Овде је корен схватања о праву на развој, које, према неким тума-
чењима, сугерише да титулар права може да тражи помоћ од богатијих и
развијенијих земаља. У Декларацији о успостављању новог међународног
економског поретка (1974) утврђује се, између осталог, „пружање ефектив-
не помоћи земљама у развоју од целокупне међународне заједнице, без по-
стављања било каквих политичких и других услова“.1536 Такође, Резолуција
УН о праву на развој (41/128) утврђује да као „допуна напорима земаља у
развоју ефективна међународна сарадња је од суштинског значаја у опскр-
бљивању ових земаља одговарајућим средствима и олакшицама ради њи-
ховог свеобухватног развоја“.1537
6.2.3. Мере међународног надзора и контроле.

6.2.3.1. Пакт о грађанским и политичким правима. Пакт о грађанским
и политичким правима предвиђа установљење посебног експертског тела –
Комитета за права човека – коме државе уговорнице подносе извештаје о
мерама које су усвојиле у циљу спровођења у живот одредаба Пакта.
Комитет је састављен од 18 лица – држављана уговорница – који треба да поседују
високе моралне квалитете и компетентност у области људских права (члан 28(2) Пакта).
Поред субјективног критеријума, Пакт установљава и објективни критеријум, будући да се
приликом избора у Комитет води рачуна о праведној географској расподели и заступље-
ности разних облика цивилизације, као и о главних правних система (чл. 31). Комитет се
састаје три пута годишње и доноси одлуке на бази консензуса.
Надлежност Комитета је двојака: обавезна и факултативна. Обавезна надлежност Ко-
митета састоји се у разматрању извештаја које подносе државе уговорнице.
Уговорнице су се чланом 40. Пакта обавезале да први извештај поднесу у року од го-
дину дана од ступања Пакта на снагу за сваку уговорницу. Комитет је донео одлуку да се
наредни извештаји подносе у роковима од пет година.1538 Ради стицања комплетне слике
о конкретној ствари, Комитет може тражити додатне информације од државе уговорнице
као што у пракси Комитет користи и информације из других, невладиних извора. Комитет
је, такође, усвојио Амандман на правилник о раду који га овлашћује да тражи извештаје од
стране уговорница у било ком тренутку који сматра прикладним.1539
1536 Тачка 4 (и) Декларације.

1537 Члан 4 (2) Резолуције.
1538 В. CCOR/C/19; CCPR/C/19/Rev. 1; Shaw, op. cit., стр. 235.
1539 Правило 66(2), в. CCPR/C/SR/1205/Add. 1; Shaw, op. cit., стр. 235.
Пакт предвиђа да је Комитет надлежан да проучава извештаје које под-

носе државе уговорнице. Државама уговорницама Комитет доставља своје
сопствене извештаје, као и примедбе општег карактера које сматра целис-
ходним. Ове примедбе Комитет може да доставља и Економско-социјалном
савету. 1992. године Комитет је донео одлуку да разматрајући појединачне
извештаје уговорнице може сачинити и посебне коментаре који обухватају
како „позитивне аспекте извештаја“, „основне предмете забринутости“, као
и „сугестије и препоруке“.1540
Комитет је донео више општих примедаба, примедаба које нису веза-
не за стање грађанских и политичких права у одређеној држави уговорни-
ци.1541 Иако, формално гледано, Комитет није овлашћен да даје аутентична
тумачења релевантних одредаба Пакта, неспорно је да опште примедбе Ко-
митета у пракси носе елементе тумачења Пакта.
Факултативна надлежност Комитета је двојака.
На основу члана 41. Пакта свака држава уговорница може да изјави
да признаје надлежност Комитета да прима и разматра саопштења у коме
једна држава тврди да друга држава уговорница не испуњава своје обавезе
на основу Пакта.
Држава уговорница писменим путем скреће пажњу другој држави на релевантна питања.
У року од три месеца држава која је примила саопштење дужна је да достави објашњење или
сваку другу писмену изјаву којом разјашњава питање, а која, по правилу, садржи обавештење
о правилима процедуре и правним средствима која су већ коришћена по унутрашњем праву.
Ако у року од шест месеци од дана пријема првобитног саопштења, питање не буде решено на
задовољавајући начин, било која од ове две државе има право да ствар изнесе пред Комитет.
Комитет у нејавној седници разматра саопштење и ставља своје добре услуге на располагање
заинтересованим државама чланицама у циљу постизања споразумног решења. У случају да
питање не буде решено на задовољство заинтересованих држава уговорница, Комитет може,
на основу претходне сагласности заинтересованих држава, да одреди ad hoc комисију за по-
мирење.1542 Иако је до данас преко 40 држава прихватило ову надлежност Комитета, ниједан
поступак пред Комитетом по овом основу није покренут.
Друга факултативна надлежност Комитета везана је за Факултатив-
ни протокол који се односи на Пакт о грађанским и политичким прави-
ма. Протокол предвиђа право појединца, држављанина уговорнице Пакта,
да Комитету подноси саопштење којим тврди да је жртва кршења ма ког
од права наведених у Пакту. Процесна претпоставка за подношење сао-
пштења од стране појединца је исцрпљеност локалних правних лекова у
конкретној ствари. Комитет не прима анонимна саопштења, као ни она за
која сматра да представљају злоупотребу права на подношење саопштења.
Последњих година нагло је повећан број петиција које подносе појединци. Од 1997.
године 783 саопштења која су се тицала 60 држава уговорница упућена су Комитету. Ко-
митет је од тог броја у 328 случајева окончао поступак доношењем мишљења, у 253 случаја
је нашао да су петиције појединаца засноване на одредбама Пакта. У истом периоду 267
саопштења појединаца су оквалификована као недопуштена, у 129 случајева поступак је
окончан, а 149 случајева је у процедури пред Комитетом. Број петиција је, у ствари, знатно
већи, будући да је у великом броју случајева подносиоцима саветовано да поднесу додат-
1540 На пример; коментари који су се тицали Колумбије (1992), CCPR/C/79/Add. 2; Велике Бри-
таније (1995), CCPR/c/Add. 55, и друге – в. Shaw, op. cit., стр. 236, фус. 248.
1541 В. Shaw, op. cit., стр. 236, 238.
не информације како би њихове петиције (communications) биле формално регистроване
и ушле у процедуру пред Комитетом. UNHCR у свом Annual appel 2000, наводи да се го-
дишње прима преко 2.500 петиција.1543
Комитет нема правну моћ да решава конкретну ствар, већ износи своје
мишљење или гледиште са којима упознаје заинтересовану државу уговор-
ницу и појединца-петиционера.
У пракси гледишта Комитета производе и практичне последице. Оне
су у доброј мери резултат додатних техника којима Комитет прибегава да
би прибавио поштовање својим гледиштима. У пракси Комитета изграђе-
но је више пратећих техника попут објављивања посебних годишњих из-
вештаја, прес коминикеа и слично. Заједничка им је карактеристика да
скину обележја тајности са гледишта које Комитет формира поводом пе-
тиције појединца и на тај начин, анимирају јавно мњење и међународне и
националне институције да изврше одговарајући притисак на државу која
је, по мишљењу Комитета, прекршила релевантну одредбу Пакта на штету
појединца.
Генерална скупштина УН је 1982. године прихватила и други Факул-
тативни протокол уз Пакт о грађанским и политичким правима.1544 Овај
Протокол установљава две основне обавезе уговорница: обавезу да ниједно
лице под њиховом јурисдикцијом неће бити погубљено и обавезу да пре-
дузму све законодавне и друге мере како би се смртна казна укинула у на-
ционалним кривичним законодавствима. Уговорнице су задржале право да
смртну казну оставе на снази за најтеже злочине војне природе почињене у
доба рата. У припреми је и трећи опциони протокол уз Пакт о грађанским
и политичким правима који се односи на фер суђење и накнаду штете.1545
6.2.3.2. Пакт о економским, социјалним и културним правима. Чланом
16. Пакта државе уговорнице су се обавезале да подносе извештаје о ме-
рама које буду усвојиле у циљу спровођења у живот одредаба Пакта, као
и напретку постигнутом у обезбеђењу поштовања права наведених у Па-
кту. Извештаји се достављају Генералном секретару УН који њихову копију
доставља на разматрање Економском и социјалном савету. Поред тога, Ге-
нерални секретар доставља копије или делове извештаја специјализованим
агенцијама. Циљ извештаја је, према томе, упознавање органа УН са мера-
ма које уговорнице Пакта предузимају, као и са постигнутим напретком у
обезбеђењу поштовања Пактом признатих права. Уговорнице у извештају,
такође, могу да означе чиниоце и тешкоће које их спречавају да потпуно
изврше обавезе предвиђене Пактом.1546
Програм одашиљања извештаја, као и поступак њиховог разматрања,
разрађен је Резолуцијом бр. 1988 (LX) Економско-социјалног савета. Савет
је као помоћне органе у поступку разматрања извештаја формирао радне
групе састављене од представника држава уговорница Пакта на бази пра-
1543 В. H.J.S. Steiner, P. Auston, op. cit., стр. 740–741.

1544 Резолуција 44/128 од децембра 1989. године.
1545 E/C/4/Supl. 2, 1994/24/.
вичне географске заступљености. Поред извештаја држава, радна група

разматра и извештаје специјализованих агенција достављених Економско-
социјалном савету.1547
У току 1979. године радне групе су започеле са разматрањем извештаја о члановима 6.
до 9. и 10. до 12. Пакта. Извештаје о примени наведених чланова Пакта, радне групе су упу-
тиле Економско-социјалном савету и државама које су их предале наводећи у њима само
број разматраних извештаја и упућујући за остале податке на протоколе са одржаних сед-
ница.1548 Извештаји су наишли на жестоку реакцију већег броја уговорница Пакта, које су
изнеле примедбу да су извештаји формалне природе и да не разматрају подробно извештаје
које су поднеле државе чланице. Предложено је, чак, да се извештаји обелодањују и учи-
не доступним јавности. Приговорено је, такође, и саставу радних група које, по изнетим
предлозима, не би требало да буду састављене од представника држава него од личности
бираних ad personam.
Релативни неуспех довео је 1985. године до доношења одлуке да се ус-
танови нови комитет састављен од 18 чланова који би деловали у личном
својству, као независне личности.1549
Надлежност Комитета за економска, социјална и културна права огра-
ничена је на разматрање извештаја држава уговорница. Комитет нема на-
длежност да, попут Комитета за људска права, поступа по индивидуалним
петицијама или приговору једне уговорнице да друга уговорница не ис-
пуњава своје обавезе по Пакту.
Државе уговорнице сачињавају извештаје на основу упитника који им Комитет дос-
тавља. Први извештај уговорница је дужна поднети у року од две године од изражавања
пристанка на обавезивање Пактом, а затим извештаје подноси сукцесивно сваких пет годи-
на. Комитет се може информисати и из других извора, али су те могућности сужене будући
да се релативно мали број међународних организација, посебно невладиних, бави економ-
ским, социјалним и културним правима. У намери да своју активност учини ефективнијом,
Комитет прибегава двојаким поступцима:
А) разматрању стања економских, социјалних и културних права у државама уговор-
ницама које нису поднеле извештаје у дужем периоду и
Б) усвајању општих коментара о релевантним питањима која се тичу имплементације
права признатих Пактом.
Општи коментар може за предмет имати начелна питања или, пак, примену поје-
диначног права. Као илустрација за прву групу коментара може се навести трећи општи
коментар усвојен 1991. године који дефинише извесне обавезе држава уговорница које се
конституишу самим обавезивањем Пактом у контексту опште обавезе уговорнице да ства-
ра услове за пуно остварење права из Пакта.1550 У другу групу би спадао, рецимо, општи
коментар бр. 4 усвојен исте године који је посвећен праву на одговарајуће становање.1551
6.2.3.3. Савет за људска права УН. Генерална скупштина Уједињених
нација је својом резолуцијом од 15. марта 2006. установила Савет за људска
права као свој помоћни орган.
Савет за људска права је, по својој природи, међувладин орган саста-
вљен од 47 чланова бираних по регионалном кључу.
1548 В. Детаљно С. Миленковић, „Поступак извештавања у Пакту о економским, социјалним и
кул– турним правима“, Анали Правног факултета у Београду, 1–2/1982, стр. 60–62.
1549 В. Simma, 81, AJIL, 1987; 82, AJIL, 1988.
1550 HRI/GEN/Rev. 1, p. 48; H. Steiner, P. Alston, op. cit., стр. 245–249.
1551 Ibidem.
13 места у Савету резервисано је за афричку групу, 13 за азијску, 6 места за Источну Ев-
ропу, 8 за Латинску Америку и карипске државе, а 7 места за Западну Европу и друге државе.
Чланови се бирају на период од 3 године директно, појединачним тај-
ним гласањем у Генералној Скупштини. Члан може бити биран највише
два пута узастопно. Чланство у Савету, може двотрећинском већином гла-
сова у Генералној скупштини бити суспендовано држави која почини теш-
ке и систематске повреде људских права.
Надлежност Савета је широко формулисана. Суштински се концен-
трише на:
а) тематска питања у материји људских права. Тако се Савет бавио
слободом удруживања и окупљања, слободом мисли и вероисповести, пра-
вима жена, правима тзв. ЛГБТ популације и правима расних и етничких
мањина; и
б) ситуације у вези са људским правима у појединим државама. Са-
вет је расправљао у том смислу о ситуацијама у Мијанмару, Гвинеји, Обали
Слоноваче, Киргистану, Сирији, Либији, Ирану, Шри Ланки и Северној Ко-
реји, те израелско-палестинском конфликту.
Јуна 2007. Савет је донео елементе који треба да служе као смернице у
будућем реду Савета (тзв. Institution – building package).
Од посебне специфичне тежине су три елемента.
Први је универзални периодични преглед који подразумева преглед
стања људских права у свим чланицама Уједињених нација.
По својим материјалним карактеристикама сличан је одговарајућим
механизмима у другим међународним организацијама попут Међународне
агенције за атомску енергију, Међународном монетарном фонду, Међуна-
родној организацији рада, Светској трговинској организацији и другим ор-
ганизацијама.
Други је Саветодавни комитет кога чини 26 изабраних експерата за
људска права који припрема студије о пракси дискриминације и чине одго-
варајуће препоруке које имају за циљ заштиту права расних, националних,
религијских и језичких мањина.
Трећи је жалбени поступак који се операционализује кроз две групе:
Радне група за комуникације (Working Group on Communications) и Рад-
не групе за ситуације (Working Group on Situations). У жалбеном поступку
испитују се поднесци појединаца, група или невладиних организација које
тврде да су жртве повреде људских права или које поседују непосредна и
поуздана сазнања о таквим повредама. Поступак није предвиђен за подне-
ске појединачне жртве чија су права повређена.
Савет је у досадашњем раду дијагностиковао случајеве који се могу
сматрати као конзистентни обрасци тешких повреда људских права. То су:
погоршање права мањина, укључујући принудна исељања, расну сегрега-
цију и животне услове испод стандарда, деградирање ситуације у затвори-
ма како за затворенике тако и за затворске раднике које за последицу има
насиље и смрт.
У раду Савета су, нажалост, приметни јаки политички набоји који су

некако својствени телима у којима седе представници држава. САД, па и
Генерални секретар УН Кофи Анан, су оптуживали Савет да је претерано
усредсређен на израеско-палестински конфликт, па су САД једно време и
бојкотовале рад Савета.
6.3. Забрана дискриминације. Забрана дискриминације у позитивном
међународном праву поседује двојако значење:
I) значење општег прохибитивног принципа који се односи на повла-
чење разлике у уживању признатих права појединаца и група; и
II) збирни израз за серију појединачних забрана утврђених посебним
правилима међународног права за одређену категорију лица или права.
6.3.1. Општа забрана дискриминације. Општи принцип недискри-
минације појединаца и колективитета уграђен је у Преамбулу и основне
циљеве Повеље Уједињених нација. Уобличен је у формулацију једнаких
права појединаца и народа. У Преамбули Повеље УН се, као ratio осни-
вања Организације, између осталог, наводи и вера у „равноправности људи
и жена и нација великих и малих“. Члан 1(2) у циљеве Организације увр-
шћује и „развијање међу нацијама пријатељских односа заснованих на по-
штовању начела равноправности и самоопредељења народа“, а ставом 3. се
прокламује „поштовање права човека и основних слобода за све без обзи-
ра на расу, пол, језик или веру“.
Два релевантна закључка се могу извући из наведених формулација Повеље. По-
веља говори о једнаким правима и равноправности титулара. Употребљени изрази, иако
не садрже реч „дискриминација“, подразумевају забрану дискриминације или повлачење
разлике између титулара утврђених права и обавеза. У конкретном контексту ови изра-
зи, формулисани на позитиван начин, неспорно имплицирају забрану дискриминације,
представљају њен позитиван израз. Друго, предмет принципа равноправности и једнаких
права су како права појединаца тако и права колективитета. Ову чињеницу је важно на-
гласити јер се у теорији обично релевантне одредбе Повеље тумаче као забрана дискрими-
нације појединаца. Овакво тумачење не стоји не само у нормативном него и у историјском
смислу. Пракса УН која се односи на принцип једнаких права и равноправности не само
што обухвата и колективитете него је и почела да се ствара управо на питању положаја ко-
лективитета. Тако је још 1952. године Генерална скупштина формирала Комисију за расну
дискриминацију у Јужној Африци,1552 а 1962. установила Специјални комитет за поли-
тику апартхејда владе Јужне Африке.1553 Оба тела су се у основи бавила расном дискри-
минацијом колективитета – црначке већине у Јужној Африци. У том смислу се кретала и
садржина релевантних аката Организације. Рецимо, Декларација о давању независности
колонијалним земљама и народима (1960), између осталог, наглашава: „подвргавање на-
рода страном подјармљивању и експлоатацији, представља негирање основних људских
права супротно Повељи УН...“
Општи принцип једнаких права и равноправности појединаца и ко-
лективитета преточен је у прохибитивну норму Конвенцијом о уклањању
свих облика расне дискриминације од 1965. године.
Конвенција дефинише расну дискриминацију као „свако разликовање...
на основу расе, боје, коже, предака, националног или етничког порекла“ које
за „циљ или последицу (има) поништење или повреду признавања, уживања
1552 Res. 616/VII.
1553 Res. 1761/XVII.
или вршења на равноправној основи људских права и основних слобода на

политичком, економском, социјалном и културном пољу или на сваком дру-
гом пољу јавног живота“.1554 Из појма расне дискриминације искључено је
разликовање које стране уговорнице чине или могу чинити између њихових
држављана и странаца1555 и специјалне мере које су предузете искључиво
са циљем да се обезбеди адекватан развој одређених расних или етничких
група како би им се на тај начин обезбедило једнако уживање или вршење
људских права и основних слобода1556 (тзв. позитивна дискриминација).
Реч „расна“ подразумева друштвена, а не биолошка обележја поједина-
ца или групе. Тако се забрана дискриминације установљава као универзал-
на забрана.
Конвенцијом су се државе обавезале да свим одговарајућим средстви-
ма спроводе политику која води уклањању расне дискриминације. Ради се о
когентном правилу које подразумева две обавезе – директну и индиректну.
Директна обавеза састоји се у забрани учествовања у било каквом акту
или пракси дискриминације против лица, група или институција.
Индиректна обавеза подразумева обавезу државе уговорнице да не
подстиче, брани или подржава дискриминацију коју спроводе приватна
лица или невладине организације.1557
У ту сврху државе уговорнице су дужне:
а) да предузму делотворне мере на државном и локалном нивоу у циљу
укидања или поништења сваког закона или прописа који уводи или овеко-
вечује дискриминацију тамо где она постоји;
б) да свим одговарајућим средствима, укључујући и законске мере, за-
брани и оконча расну дискриминацију коју спроводе лица, групе или орга-
низације.1558
6.3.2. Мере надзора и контроле. Систем надзора и контроле над спро-
вођењем одредаба Конвенције је, за стандарде међународног права, рела-
тивно ефективан. Конвенција предвиђа оснивање Одбора за расне дискри-
минације.
Одбор је састављен од 18 чланова високих моралних квалитета и непристрасности,
које између својих држављана бирају државе уговорнице, с тим што се води рачуна о пра-
вичној географској расподели и заступљености разних облика цивилизације и главних
правних система. Чланови Одбора делују у личном својству.1559
Одбор је надлежан да разматра извештаје које државе уговорнице под-
носе Генералном секретару УН о мерама (законодавним, судским, управ-
ним и другим) које су донете у циљу остваривања одредаба Конвенције.

1557 Члан 2(б) Конвенције.
1558 Члан 2(ц) Конвенције.
1559 У теорији отворно је питање правне квалификације Одбора: да ли он представља орган
UN – ICLQ, 1966, vol. 15, стр. 1048–1053 – или експертско тело уговорног карактера – Shaw,
op. cit., стр. 232–233.
Држава уговорница је у обавези да извештај поднесе у року од годину дана од момента

обавезивања Конвенцијом, а затим сваке две године или када то Одбор затражи. Одбор
подноси сваке године извештај Генералној скупштини УН о свом раду који може садржа-
ти и сугестије и опште препоруке. У сврху обављања задатака, Одбор у пракси поставља
известиоца за сваку земљу чији је задатак да припреми анализу извештаја који подноси
држава уговорница.
Поред разматрања извештаја држава уговорница Одбор, има и другу
обавезну надлежност по Конвенцији. Она се састоји у разматрању приго-
вора државе уговорнице да друга држава уговорница не примењује реле-
вантне одредбе Конвенције.
У том случају настаје спор који се решава одговарајућим начинима. Уколико се у року
од 6 месеци од пријема почетног саопштења државе питање не реши на задовољавајући
начин, председник Одбора именује ad hoc комисију за мирење од 5 чланова. Ако странке у
спору не прихвате извештај Комисије, председник Одбора доставља извештај Комисије и
изјаве заинтересованих држава осталим странама уговорницама Конвенције (чл. 13).
Конвенција установљава и факултативну надлежност Одбора. Факул-
тативна надлежност подразумева да Одбор прима и разматра саопштења
појединаца или група под њеном надлежношћу које се жале да су жртве по-
вреде од стране своје државе у погледу права утврђених Конвенцијом.1560
По исцрпљењу локалних правних лекова, појединац или група појединаца
подноси саопштење Одбору. Након обављене процедуре, Одбор упућује
сугестије или евентуалне препоруке заинтересованој држави уговорници
као и подносиоцу представке. Важно је напоменути да Одбор не открива
идентитет особе или групе држави уговорници без њихове сагласности.
Норма о забрани дискриминације представља норму општег међуна-
родног права когентног карактера. У случају Намибије, Међународни суд
правде је разлике засноване на раси, боји коже или националном и етнич-
ком пореклу квалификовао као порицање фундаменталних људских права
флагрантним кршењем циљева и начела Повеље УН.1561 У Барселона слу-
чају, пак, Суд је забрану дискриминације уврстио у основна права људске
личности која рађају обавезе erga omnes, обавезе према међународној
заједници као целини.1562
У регионалним системима заштите људских права, забрана дискриминације, по прави-
лу, није предмет посебних уговора, већ је инкорпорисана у ткиво конвенција које утврђују
људска права и слободе. Европска конвенција о правима човека и основним слободама
(1950. године) утврђује у члану 14. да је уживање права и слобода предвиђених Конвен-
цијом обезбеђено „без дискриминације на било којој основи као што је пол, раса, боја коже,
језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло,
припадност националној мањини, рођење или неки други статус“. Дискриминација је изри-
чито забрањена и у преамбули Социјалне Повеље. Америчка декларација о правима човека
у преамбули истиче да су „сви људи једнаки у достојанству и правима“, те да „имају права
и дужности установљене овом декларацијом, без обзира на пол, расу, језик, вероисповест
или било који други фактор“. Одговарајућа одредба уграђена је и у афричку Конвенцију о
правима човека (1969).
6.3.3. Забрана специфичних облика расне дискриминације. Поред
опште забране расне дискриминације утврђене Конвенцијом о уклањању
свих облика дискриминације, међународно право познаје више правила

која забрањују вршење појединих облика расне дискриминације. У мате-
ријалном смислу ради се о конкретизацији опште забране расне дискри-
минације ratione materiae (забрана дискриминације на одређеном пољу
друштвених односа) и ratione personae (забрана дискриминације појединих
категорија лица или група).
У прву групу спадају легислативни акти донети у оквиру МОР-а.
Рецимо Конвенција бр. 111 која забрањује дискриминацију у погледу запошљавања
и занимања (1958) и Препорука која се односи на дискриминацију (запошљавање и зани-
мање) донета, такође, 1958. године.1563 У ову групу би се могла сврстати и Конвенција о
основним циљевима и стандардима социјалне политике (1964. године), те Конвенција о
укидању принудног рада (1957. године) којом се државе уговорнице обавезују да принудни
рад не користе, „...као средство расне, социјалне, националне и верске дискриминације“.
Важно место заузима и Конвенција против дискриминације у обра-
зовању коју је Генерална конференција UNESCO усвојила 1960. године.
Конвенција регулише различите облике дискриминације у образовању, а
посебно, дискриминацију на основу расне припадности, боје коже и на-
ционалног порекла. У ставу 1(ц) члана 5. Конвенције утврђује се да је
„битно да се члановима националних мањина призна право на оствари-
вање властите образовне активности, укључујући ту и постојање њихових
властитих школа, као и, у складу са образовном политиком сваке државе,
на употребу властитог језика... “
Друга група обухвата правила која за предмет имају забрану дискри-
минације појединих категорија лица или група.
У оквиру МОР-а донете су Конвенција бр. 100 о једнаком награђивању мушке и женске
радне снаге за рад једнаке вредности (1951), Конвенција (156) о радницима са породичним
обавезама и Препорука о једнаким могућностима и третману за раднике и раднице (оба
акта усвојена су 1991. године). У ову групу спадала би и Конвенција о заштити и интегра-
цији доморадачких и других полуплеменских популација у независним земљама (1957) која
садржи серију обавеза које имају за циљ отклањање неравноправног положаја тих група и
њихових припадника у заједницама у којима живе.
У контексту забране дискриминације појединих категорија лица, по-
себна пажња посвећена је дискриминацији жена. Још 1946. године Еко-
номски и социјални савет установио је Комисију о статусу жена са задат-
ком да разматра аспекте једнакости полова, како на политичком тако и на
другом пољу. Генерална скупштина УН усвојила је 1952. године Конвен-
цију о политичким правима жена.1564 Иако у свом називу не садржи реч
дискриминација, Конвенција у основи иде на изједначавање мушкараца и
жена на политичком пољу. 1979. године Генерална скупштина усвојила је
Конвенцију о елиминацији свих облика дискриминација жена која, између
осталог, успоставља Комитет о елиминацији дискриминације жена који је
надлежан да разматра периодичне извештаје држава уговорница о спро-
вођењу одредаба Конвенције и који се посредством Економског и социјал-
ног савета упућују Генералној скупштини.
1563 В. Шундерић, Право МОР-а, 2001, стр. 179 и даље.
1564 В. Convention on the Political Rights of Women: History and Commentary, UN Publications, ST/
SOA/27.
Одредбе о расној дискриминацији садрже и члан 3. Конвенције о положају избеглица

(1951), члан 3. Конвенције о положају лица без држављанства (1954) и члан 9. Конвенције о
редуковању апатридије (1961. године).
Норма о забрани дискриминације уграђена је у конвенције из права
оружаних сукоба. Женевске конвенције из 1949. године о заштити жртава
рата забрањују било какво „неповољно разликовање утемељено на раси,
боји коже, вероисповести или уверењу, по рођењу или имовинском стању
или било ком другом сличном критеријуму“, у вези са општом обавезом
човечног поступања према лицима која непосредно не учествују у оружа-
ном сукобу који нема међународни карактер.
Забрану расне дискриминације садрже и уговори о миру који су након
Другог светског рата закључени са Бугарском, Финском, Италијом, Мађар-
ском и Румунијом од 1947. године. Наведени уговори предвиђају обавезу
уговорница да лицима под својом надлежношћу признају људска права и
основне слободе без обзира на расну припадност, пол, језик или вероис-
повест, тако да можемо говорити о идентичној, типској одредби о забрани
дискриминације.
6.3.4. Апартхејд. Апартхејд је квалификовани облик расне дискримина-
ције. Уједињене нације су у низу резолуција својих главних органа – Генерал-
не скупштине и Савета безбедности1565 – осудиле праксу апартхејда вођену
од владе Јужне Африке. Генерална скупштина УН је 30. новембра 1973. го-
дине усвојила Конвенцију о уклањању и кажњавању злочина апартхејда.1566
Апартхејд је у Конвенцији двоструко квалификован:
а) као злочин против човечности;
б) нехумани поступци који проистичу из апартхејда, а којима се крше
начела међународног права, посебно начела Повеље УН, представљају
озбиљну претњу међународном миру и безбедности.1567
Ова двострука квалификација апартхејда темељи се на поимању апартхејда као ши-
роко схваћене политике састављене од различитих радњи и поступака које обједињује на-
мера да се унутар једне заједнице оствари одвојен, посебан живот расних група.1568 Ва-
жан утицај на ову двоструку квалификацију апартхеида имала је бојазан неких држава да
би одређивање апартхејда искључиво као злочина против човечности значило подвођење
апартхејда под дефиницију злочина против човечности садржану у члану 6. Статута Међу-
народног војног суда од 1945. године.1569
Оваква квалификација апартхејда налази свој израз и у мерама за ње-
гово уклањање и кажњавање.
Мере за уклањање и кажњавање апартхејда утврђене Конвенцијом могу
се сврстати у две групе: у једну групу спадају мере које предузимају поли-
1565 В. Oppenheim, op. cit., стр. 1011; A. Peleš, op. cit., стр. 98–101, 226, 229.
1566 Уопште о Конвенцији, К. Обрадовић, „Конвенција о искорењивању и гоњењу злочина
апартхејда“, Годишњак IMPP 1973; M. Peleš, „Međunarodna konvencija suzbijanju i kažnjavanju
zločina aparthejda“, Godišnjak Pravnog fakulteta u Sarajevu, 1974.
1567 У том смислу и саветодавно мишљење Међународног суда правде у случају који се тицао
проду– женог присуства Јужне Африке у Намибији упркос резолуцији Савета безбедности
276 (1970), I.C.J. Reports 1971, стр. 71.
1568 В. L’apartheid dans la pratique, Nations Unis 1976.
1569 В. Doc. A/C/3/SR 2008, str. 19, 17–18, 12–13, 13–14.
тички органи УН на основу својих општих овлашћења утврђених Повељом

УН,1570 а у другу групу специфичне мере из области људских права заснова-
не на систему извештавања надлежног органа, у конкретном случају трочла-
не Комисије одређене од стране председника Комисије за права човека.1571
Чланом VI Конвенције државе уговорнице су се обавезале да ће прихватити и изврша-
вати одлуке које Савет безбедности буде доносио ради спречавања, сузбијања и кажњавања
апартхејда, те да ће сарађивати у спровођењу одлука које донесу други надлежни органи УН
у циљу остваривања циљева Конвенције. У односу на апартхејд донете су значајне резолу-
ције Генералне скупштине УН, посебно од XVII заседања Генералне скупштине. На том засе-
дању Генерална скупштина је препоручила одређене мере попут прекида дипломатских од-
носа са Јужноафричком Републиком, затварања лука за бродове регистроване у овој земљи,
прекид робне размене и ваздушног саобраћаја са том земљом и др. Поред тога, Генерална
скупштина је позвала Савет безбедности да предузме одговарајуће мере како би се Јужно-
афричка Република принудила на поштовање резолуција Генералне скупштине (рецимо, Res.
1761 (XVII)). Штавише, Генерална скупштина је од Савета безбедности затражила и примену
санкција из главе VII Повеље и поставила питање одговорности држава које су наставиле
са одржавањем односа са владом Јужноафричке Републике.1572 Одредбе из члана VI Кон-
венције нису ограничене ratione personae на чланице УН будући да је Конвенција отворена
за потпис и ратификацију у свим државама, дакле, и нечланицама УН (чл. XIII). Из дикције
члана VI Конвенције произлази да се ради не само о мерама које Савет безбедности преду-
зима на основу главе VII Повеље већ и мерама које су засноване на глави VI Повеље попут
осуда одређених поступака, изражавање „жаљења“ или „забринутости“ и слично.
Конвенција установљава обавезу држава да предузму све законске и
друге мере потребне за сузбијање и спречавање сваког подстицања на зло-
чин апартхејда, као и да донесу законске, судске и управне мере за гоњење
и извођење пред суд и кажњавање особа одговорних за радње апартхеј-
да.1573 Државе уговорнице су се обавезале да ће подносити периодичне из-
вештаје о мерама које доносе у циљу спровођења одредаба Конвенције телу
састављеном од 3 члана Комисије за права човека који су, такође, и пред-
ставници држава уговорница. О својим закључцима група извештава Ко-
мисију за права човека, а њене извештаје разматра и Генерална скупштина
Уједињених нација. Комисија за права човека је, пак, овлашћена да на те-
мељу тих извештаја држава састави списак лица, организација, установа и
представника држава за које се претпоставља да су одговорни за злочине
утврђене Конвенцијом. Спорови између држава уговорница о тумачењу, о
примени и спровођењу Конвенције који се не реше дипломатским путем
могу се изнети пред Међународни суд правде.1574
7. СПЕЦИФИЧНА ЗАШТИТА
ОДРЕЂЕНИХ КАТЕГОРИЈА ЛИЦА
7.1. Забрана ропства и трговине робљем. Конституисање правила о
забрани ропства и трговине црним робљем као праксе супротне принци-
пима правде и хуманости, везује се за почетак и средину XIX века. Рела-
1570 Члан VI Конвенције.
1572 Res. 2054 (XX), 2396 (XXIII), 2560 (XXIV), 2671 (XXV) и др.
1573 Члан IV. Конвенције.
1574 Члан XII Конвенције.
тивно ефикасни, мултилатерални аранжмани почињу се, међутим, скла-

пати тек крајем XIX века. Као најмаркантнији могу се навести Генерални
акт Берлин-Конго конференције од 1885. године и Генерални акт Бриселске
конференције од 1890.1575
У оквиру Друштва народа донета је Конвенција о сузбијању ропства
(1926). Допринос Конвенције је двојак: с једне стране, она даје општу де-
финицију ропства која је била неопходна с обзиром да реч „ропство“ није
имала идентично значење у свим законодавствима. Конвенција дефинише
ропство као „стање или положај неког појединца над којим се врше атри-
бути права својине или извесни од њих, а роб је појединац који има ста-
тус или тај положај“.1576 С друге стране, она установљава обавезу држава
уговорница да спрече и сузбију трговину робљем, као и да потпуно укину
ропство у свим његовим облицима.1577
На препоруку Комитета, установљеног од стране Генералног секрета-
ра УН, закључен је 1953. године Протокол којим је Конвенција о ропству
из 1926. године формално стављена у оквир УН. Такође, на препоруку Ко-
митета, поменута Конвенција је допуњена, тзв. Допунском конвенцијом о
укидању ропства (1956) која проширује појам ропства ratione materiae ин-
ституцијама и праксама које још увек постоје, а које нису биле покривене
дефиницијом ропства садржаном у Конвенцији из 1926. године. Имајући у
виду комплементарни карактер ових двеју конвенција, Економско-социјал-
ни савет позвао је чланице УН да ратификују обе конвенције.1578 Истом
Резолуцијом Комисија за права човека овлашћена је да предложи ефектив-
не и хитне мере које би УН требало да усвоје ради окончања ропства и
сличне праксе.
Пакт о грађанским и политичким правима (1966) категорички
утврђује да:
1. Нико не може бити држан у ропству; ропство и трговина робљем у
свим њиховим облицима биће забрањени;
2. Нико не може бити држан у зависности.1579
Забрана трговине белим робљем постала је предмет међународне ре-
гулативе тек почетком XX века.1580 Међународна конвенција о сузбијању
трговине женама и децом (1921) и Међународна конвенција о сузбијању
трговине пунолетним женама предвиђају не само кривично кажњавање
за повреду утврђене забране, већ кажњавању подлеже и сваки покушај,
припремање, као и наговарање и навођење личности у оквиру државних
1575 В. Supression of Slavery, Memorandum submitted by the Secretary-General, 1951, Sales No. 9,
1951, XIV.
1577 Committee on Slavery 1926–1938, League of Nations Publications, VI, B. Slavery.
1578 ECOSOC Res. 1126 (XXI) од 26. јула 1966. године.
1579 Члан 8. (1,2) Пакта.
1580 Маја месеца 1904. године закључен је први вишестрани међународни споразум о сузбијању
трговине белим робљем између Немачке, Белгије, Данске, Шпаније, Француске, Велике
Британије, Холандије, Португалије, Русије, Шведске, Норвешке и Швајцарске – в. AJIL
1908, vol. 2, Supp., стр. 363.
граница са намером њихове употребе у сврхе забрањене Конвенцијом. Го-

дине 1949. закључена је Конвенција о сузбијању трговине лицима, експло-
атацији других путем проституције. Квалификујући у уводном делу да је
уговор о трговини људским лицима, експлоатацији путем проституције,
дубоко противан достојанству и вредности људске личности, Конвенција
за циљ поставља потпуно укидање трговине белим робљем.
Релевантни облици установа и пракси сличних ропству подразумевају
дужничко ропство и принудни рад.
Забрана принудног рада је и предмет легислативне активности МОР-а. МОР је 1930.
године усвојио Конвенцију бр. 29 о принудном раду. Државе уговорнице су обавезне да,
на основу Конвенције, укину коришћење принудног или обавезног рада у најкраћем року.
Конференција МОР-а је, такође, донела две препоруке: Препорука бр. 35 о индиректном
принуђивању на рад и Препорука бр. 36 о регулисању принудног рада. У ову групу би се
могла уврстити и Препорука бр. 46 о поступном укидању регрутовања донета 1936. годи-
не. Конвенција бр. 29 „под принудним или обавезним радом“ подразумева сваки рад или
услугу која се захтева од једног лица под претњом ма које казне и за које се то лице није
понудило добровољно. Конвенција, међутим, утврђује изузетке од забране принудног рада
попут рада и услуга на основу закона о обавезној војној служби или оних услуга које су део
нормалних грађанских обавеза и сл. (види чл. 2(2) Конвенције). Како је у светлости савре-
мене праксе Конвенција бр. 29 понешто анахрона, МОР је 1957. године донео Конвенцију
бр. 105. Конвенција забрањује принудни рад у пет случајева:
1. као меру принуде или политичког преваспитавања,
2. као казну према лицима због држања или изражавања политичких или идеолошких
погледа супротних званичној политици,
3. као методу мобилизације и употребе радне снаге у циљу економског развоја,
4. као дисциплинску меру, и
5. као казну учешћа у штрајковима или као средство расне, социјалне, националне или
верске дискриминације.1581
7.2. Избеглице. Под избеглицом се подразумева лице које се, услед
стварног прогањања или оправданог страха од прогањања, због своје вере,
своје расе, своје националности, припадности некој социјалној групи или
својих политичких уверења, нађе на територији стране државе. У избеглич-
ком статусу може се наћи како лице које има држављанство тако и лице
без држављанства (апатрид) ако се из наведених разлога нађе ван државе у
којој је имало стално место боравка.
Појам избеглице није сасвим прецизан због присуства субјективног елемента (оправ-
дани страх од прогањања) као једног од критеријума за дефинисање појма. Отуда и могућ-
ност да се овај институт, донет у интересу појединца, злоупотреби у политичке сврхе, наро-
чито у периодима заоштрених односа између држава.
Статус избеглица не могу добити лица за која се оправдано сумња да су:
а) починила тежак злочин против мира, ратни злочин или злочин про-
тив човечности,
б) починила тежак злочин према међународном праву изван земље која
их је прихватила пре него што су у њу примљена као избеглице,
в) крива за поступке који су у супротности са циљевима и начелима
УН.
1581 В. Шундерић, op. cit., стр. 171–173.
У позитивном међународном праву основ правног положаја избеглица

налазимо у Конвенцији о статусу избеглица (1951), коју због значаја нази-
вају Mаgnа Cаrtа за избеглице (Magna Charta for Refugees). Изворни текст
Конвенције односи се на лица која су статус избеглице стекла као резултат
„догађања који су се одиграли пре 1. јануара 1951.“1582 али је тај дефект у
временском домашају Конвенције отклоњен Протоколом закљученим јану-
ара 1967. године, тако да су правила Конвенције релевантна у односу на све
избеглице без обзира када су тај статус стекле.
Размере избеглиштва, као трагичног пратиоца друштвених и политичких потреса, наве-
ле су државе да, након Првог светског рата, прибегну спорадичном, ad hoc регулисању поло-
жаја појединих група избеглица. Тако су донети, примера ради, Привремени аранжман који се
односио на статус избеглица из Немачке (1936), Конвенција о статусу избеглица из Немачке
(1938) и Додатни протокол уз Привремени аранжман (1939). Конвенција која се односила на
међународни статус избеглица (1933) регулисала је статус руских, арменских и асимилованих
избеглица. Њени значајнији домети састоје се у одредбама које предвиђају издавање путних
исправа избеглицама (тзв. Нансенови пасоши), право слободног приступа судовима државе
уточишта, те одредбама о радним условима, социјалном праву и образовању избеглица.
Конвенција о статусу избеглица грађена је на премиси баланса између
заштите појединца од прогона у сопственој земљи, с једне стране, и очу-
вања националне безбедности државе на чијој територији избеглице бо-
раве, с друге стране. Правила Конвенције су, по својој правној вредности,
минимални стандард који се има гарантовати свим избеглицама.
Права избеглица су особена комбинација права домаћих држављана и
права странака. Релевантно је, при том, начело недискриминације тако да
се одредбе Конвенције примењују на све избеглице без обзира на расу, веру
или земљу порекла.
Избеглица је, по Конвенцији, изједначен са домаћим држављанима у
погледу права појављивања пред судовима, укључујући судску помоћ и
cautio iudicatum solvi, слободе вероисповести, индустријске својине у ли-
терарним, уметничким и научним делима, основном образовању, радном
законодавству, социјалној сигурности, фискалним обавезама, социјалном
старању и помоћи.
Знак једнакости између избеглица и других странаца успоставља се у
погледу слободе кретања и настањивања, образовања са изузетком основног
образовања, стицања и располагања покретном и непокретном имовином,
права рада у пољопривреди, индустрији, трговини и занатству за сопствени
рачун, оснивања индустријских и комерцијалних компанија и друго.
Избеглицама је признато и право удруживања под условом да удружи-
вање нема политички циљ.
Документи о избеглицама усвојени на афричком континенту говоре експлиците само
о забрани „субверзивне“ активности. Рецимо, у Принципима који се односе на поступак
са избеглицама формулисаним од стране Азијско-афричког консултативног комитета
стоји забрана ангажовања у „субверзивним активностима које прете националној без-
бедности државног поретка“ или да су супротни циљевима и начелима Повеље УН.1583
Конвенција OAJ која регулише специфичне видове проблема избеглица у Африци (1969)
1582 Члан I(a) Конвенције.

1583 G. Melander, P. Nobel, International Legal Instruments on Refugees in Africa, 1979, стр. 374.
забрану субверзивне активности везује за чланство у OAJ.1584 На неполитичка и нелукра-
тивна удружења избеглица државе уговорнице су дужне примењивати најповољнији пос-
тупак који се под истим околностима примењује према држављанима неке стране државе
(члан 15. Конвенције).
Основна разлика у положају избеглице и странаца везује се за про-
теривање. Док је протеривање странаца ствар дискреционе оцене тери-
торијалног суверена, код избеглица је ствар постављена на другој равни.
Избеглица се може протерати само ако то налажу разлози националне без-
бедности или јавног реда,1585 након законски спроведеног поступка. На то
се надовезује друго ограничење које изражава сам ratio института заштите
избеглица. Наиме, избеглица не може бити протеран или враћен („refoule“)
на границе територије где би његов живот или слобода били угрожени због
његове вере, расе, држављанства, припадности некој социјалној групи или
због политичких мишљења“.1586
Обавезе избеглице се синтетички изражавају у обавези да се пови-
нује законима и прописима територијалне државе. Та општа обавеза из-
беглице деривира из територијалне надлежности државе на чијој терито-
рији избеглица борави, с обзиром на то да територијална надлежност, per
definitionem, подразумева врховну власт над лицима и стварима на држав-
ној територији. Са становишта међународног права, територијална држа-
ва није оптерећена обавезом посебне контроле над избеглицама, тако да у
том погледу важе, по аналогији, правила о странцима. Територијална др-
жава, према томе, може под општим условима бити одговорна за радње
или пропусте избеглица у границама тзв. викарне одговорности.
Положај избеглица је специфичан утолико што је лишен природне
заштите коју држава пружа свом држављанину. Држава на чијој територији
се налази индиректно га штити од сопствене државе, али је избеглица пре-
пуштен њеној вољи. Да би се, у том погледу, изједначио са другим странци-
ма конституише се одговарајућа међународна заштита избеглица, заштита
коју пружају међународне организације. Резолуцијом донетом 1950. године
(Res. 428) Генерална скупштина УН је основала Уред високог комесара за
избеглице чија се надлежност протеже на све избеглице на основу ранијих
конвенција и такође, на лица која су избеглички статус стекла услед до-
гађаја који су се догодили пре 1. јануара 1951. године. Високом комесару је
стављено у надлежност, између осталог, да подстиче закључење и ратифи-
кацију конвенција за заштиту избеглица, да подстиче предузимање мера
које су срачунате на поправљање ситуације избеглица и да помаже владама
кроз подстицање добровољне репатријације или асимилације избеглица у
нове националне заједнице.
7.3. Апатриди. Апатрид или лице без држављанства, подразумева
лице које ниједна држава према свом законодавству не сматра својим др-
1584 A. Grahl Mandsen, Territorial Asylum, 1980, стр. 166.
жављанином.1587 За разлику од избеглиштва у коме доминирају политички

елементи, апатридија је, у основи, узрокована правним елементима.
Конвенција о правном положају лица без држављанства (1954) је, у
одређивању правног положаја апатрида, следила модел Конвенције о из-
беглицама, тако да су права и обавезе избеглица mutatis mutandis права и
обавезе апатрида.
Апатридима се признају и права утврђена независно од Конвенције.1588
Положајем апатрида баве се на општи начин Конвенција о сукобу закона у погледу
држављанства (1930) и Конвенција о смањивању броја лица без држављанства (1961), а
на посебан начин, везан за посебне групе, Конвенција о држављанству удате жене (1957),
Конвенција о правима детета (1989), Конвенција о укидању свих облика дискриминације
жена (1979).
Држављанство је услов за поседовање или вршење немалог броја права
унутар државе. Отуда је Универзална декларација о правима човека увр-
стила и право на држављанство1589 као једно од права човека.
Уопште узев постојећи corpus правила који се тиче апатрида има два
основна циља:
а) да олакша положај лица без држављанства и омогући им уживање
основних права и слобода човека; и
б) да сузбије апартридију кроз праксу асимилације и натурализа-
ције1590 и отклањање тзв. негативног сукоба закона који доводи до апатри-
дије.1591
7.4. Азил. Азил је заштита коју држава даје појединцу на његово тра-
жење било на својој територији или на извесним објектима који не чине
њену територију али су под јурисдикцијом њених органа.
Традиционално схватање је да давање азила представља само нормално вршење суве-
ренитета и да је, према томе, азил право чији је титулар држава. Друго схватање је изнедре-
но у делу доктрине која је склона да појединцу призна субјективитет у међународном праву,
и по њему је право азила индивидуално право, право које је међународни поредак подарио
појединцу. Ово гледиште налази ослонац у члану 14. Универзалне декларације о правима
човека који каже „да свако има право да тражи и ужива заштиту од прогањања“.
У основи ове контроверзе је недовољна прочишћеност појмова који се користе. Азил
је нема сумње индивидуално право у смислу да га појединац ужива као заштиту од сопстве-
не државе. Поступак за давање азила покреће појединац подношењем захтева надлежном
органу територијалне државе. Но, ту се исцрпљује садржина азила као индивидуалног пра-
ва. Вршећи своја суверена права територијална држава сама одлучује о томе да ли ће уг-
роженом појединцу дати уточиште. Једину границу њене дискреционе оцене представљају
правила међународног права која утврђују када се азил не може дати. Према томе, давање
азила је право државе – отуда и Декларација о територијалном азилу предвиђа да: „остаје
у надлежности државе која даје азил да оцени основе за давање азила“ (члан 1(3) Деклара-
ције) – али се то право врши као индивидуално право, или другачије речено, појединац је
корисник права азила.1592
1587 Члан 1(1) Конвенције о правном положају лица без држављанства из 1954. године.
1589 Члан 15. Декларације.
1590 Члан 32. Конвенције о правном положају лица без држављанства (1954).
1591 Конвенција о смањивању броја лица без држављанства (1961).
1592 види В. Димитријевић, Уточиште на територији стране државе, 1969.
Азил се темељи на две премисе:

1. Премиси суверенитета која, inter alia, подразумева да држава, сувере-
но и независно од било које друге власти, одлучује о томе да ли ће прогоње-
ном лицу пружити заштиту. Та премиса трпи ограничења у виду општих
и појединачних права државе да даје азил. Ограничења имају свој рацио-
нални основ у потреби очувања међународне солидарности у борби против
криминалитета. У условима када је повезаност и међузависност постала
друга страна егзистенције држава, праве револуције у саобраћајним везама
и велике покретљивости људи, националне границе не смеју бити препрека
у борби против криминалитета посебно оних његових облика који за објект
имају општа, заједничка добра међународне заједнице;
2. Премиси хуманости и мирољубивости. Још је Гроцијус тврдио да да-
вање азила није у сукобу са пријатељством између држава. Декларација о
територијалном азилу (1967) експлиците наводи да је давање азила „ми-
рољубив и хуманитаран акт и да се као такав не може сматрати неприја-
тељским од било које друге државе“.
Основна подела азила врши се по критеријуму места на коме се даје.
Уобичајена је подела на територијални азил који се даје на територији др-
жаве и вантериторијални или дипломатски азил који се даје у објектима
ван територије државе који су правно под њеном јурисдикцијом.
Територијални азил је израз нормалног вршења суверенитета на др-
жавној територији. Широки правни основ територијалном азилу даје Уни-
верзална декларација о правима човека утврђујући да „свако има право
да напусти сваку земљу, укључујући своју властиту и да се врати у своју
земљу“.1593 Са ослонцем на ову одредбу члан 14(1) Декларације експлиците
утврђује да „свако има право да тражи и ужива у другим земљама азил од
прогањања“.1594
С обзиром на то да ни Универзална декларација ни Декларација о те-
риторијалном азилу нису обавезујући правни акт, очигледна је потреба за
доношењем конвенција.1595 У том смислу предузети су извесни кораци али
без коначног резултата.
Дипломатски азил даје се у просторијама дипломатског представ-
ништва, ратном броду, војној бази и војном ваздухоплову.
Сама чињеница да се неко лице склонило у неки од наведених објеката довољна је
одбрана од радњи органа државе који га прогони, јер се имунитет који међународно право
1593 Члан 13(2) Декларације (1961).

1594 Lex specialis у овој материји су Декларација о територијалном азилу усвојена од Генералне
скупштине УН 1967. године (Res. 2312 (XXII)), те Конвенција о статусу избеглица (1951) са
Протоколом 1967. године. У Конвенцији о статусу избеглица релевантна је императивна
одредба о забрани протеривања и враћања избеглице (non refoulement), те одредбе које из-
беглицама гарантују одговарајући статус.
1595 Има и другачијих мишљења. Рецимо, у одговорима на „Carnegie Draft“ који је високи коме-
сар за избеглице на основу закључка III Комитета Генералне скупштине упутио државама
чланицама УН тражећи њихове коментаре, неколико влада (Грчка, Луксембург, Шпанија,
Велика Британија и Јапан) је оспорило потребу за доношењем конвенције о азилу – Doc.
A/9612/Add. 3, стр. 1 и даље – Једнака мишљења изражена су и у светском удружењу за
међународно право – I.L.A. Reports of the 55 Conference, 1972, стр. 176–212.
предвиђа ipso facto протеже и на лица која се на њима налазе. Но, да би се конституисао
дипломатски азил потребан је и допунски, квалификаторни услов по коме држава која даје
уточиште једном лицу има и право трансфера таквог лица у трећу државу.
Дипломатски азил није установа општег међународног права. Практи-
кује се, углавном, у Латинској Америци, што је дало повода закључку да се
ради о регионалном, латино-америчком обичају.
Ваљаност ове квалификације уздрмао је Међународни суд правде у случају Haya de la
Torre констатујући: „...тешко је створити представу о домашају тих случајева као преседана
на основу којих би се утврдило постојање правне обавезе за територијалну државу да при-
зна основаност азила датог против гоњења од стране локалних судских власти... У ширем
смислу, обзири обазривости или простог политичког опортунитета изгледа да су руководи-
ли територијалну државу да призна азил, а да јој ту одлуку није наметнуло осећање да има
било какву правну обавезу. Ове примедбе...показују...да је азил, онакав какав је практико-
ван у Латинској Америци, установа која у врло великој мери дугује за свој развој ванправ-
ним чиниоцима“.1596
На латино-америчком континенту давање дипломатског азила регу-
лисано је низом уговора.1597 Основ примењивања дипломатског азила у
конкретном случају може бити и политички опортунитет. У таквим слу-
чајевима територијална држава не тражи од шефа дипломатске мисије
издавање лица које се склонило у амбасаду или, чак, таквом лицу издаје
исправе да би могло да напусти земљу. Овако схваћен дипломатски азил
није непознат и на другим континентима на ad hoc основи.1598
Иако је давање азила акт вршења суверенитета, држава уточишта нема
потпуну дискрециону власт. Давање азила подвргнуто је двоструком огра-
ничењу: општем и појединачном.
Општа ограничења утврђена су правилима општег међународног пра-
ва. Прво ограничење те врсте је оно које азил везује за политичка кривич-
на дела. Не постоји, међутим, општеприхваћена дефиниција политичког
кривичног дела. Она је у великој мери опредељена политичком филозо-
фијом и вредностима сваке заједнице. Како је у надлежности саме државе
која даје азил да цени основе за давање азила, то је извесно да постоји ре-
лативно широк простор за субјективне и пристрасне квалификације тзв.
политичког кривичног дела. Тај простор се постепено сужава кроз форму-
лисање правних чињеница које се не могу оквалификовати као основи за
давање азила. Декларација о територијалном азилу утврђује да се правом
да тражи и ужива азил не може користити ниједно лице за које постоје
озбиљни разлози да се сматра да је извршило злочин против мира, ратни
злочин и злочин против човечности у смислу како су ова дела дефинисана
одговарајућим међународним инструментима.1599
Оваква формулација општег ограничења у вршењу права азила изгле-
да преуска. Исправније би било из круга потенцијалних корисника права
1596 ICJ Reports, 1950, стр. 276, 277, 286.
1597 На пример, Конвенција о азилу (1928) усвојена на VI међународној конференцији америч-
ких држава, Конвенција о политичком азилу усвојена на VII међународној конференцији
америчких држава, Конвенција о дипломатском азилу усвојена на X Интер-америчкој кон-
ференцији (1954) и друге.
1598 В. Андраши, Међународно право, 1984, стр. 287.
1599 Члан 1(2) Декларације.
азила искључити сва лица за која се основано сумња да су извршила неко

међународно кривично дело.
Појединачна ограничења дејствују у равни узајамних односа уговор-
ница. Примера ради, могла би се навести ограничења утврђена уговори-
ма о екстрадицији, уговорима о неполитичким кривичним делима1600 који
посебно сужавају могућност субјективне квалификације политичког дела,
као и одредбе уговора о формирању војних база на туђој територији.1601
7.5. Радници мигранти. Међународно право до данашњег дана није
изградило општеприхваћену дефиницију радника-мигранта.
Генерална скупштина Уједињених нација је Резолуцијом 45/158 од 18.
децембра 1990. године усвојила Међународну конвенцију о заштити права
свих радника миграната и чланова њихових породица. Конвенција је за-
мишљена као свеобухватна основа за утврђивање права и обавеза радни-
ка-мигранта, али и поред скромног услова за ступање на снагу од 20 рати-
фикација, још није постала ius perfecta.
Конвенција широко одређује појам радника-мигранта као свако лице
које је запослено или треба да буде запослено на плаћеном послу у држави
чије држављанство не поседује.1602 Дефиниција обухвата и:
– пограничне раднике, који имају пребивалиште у суседној држави у
коју се враћају свакодневно или најмање једанпут недељно;
– сезонске раднике;
– морнаре који су запослени на бродовима регистрованим у страној
држави;
– раднике у офшор инсталацијама које се налазе под јурисдикцијом
стране државе;
– мигранте запослене на специфичним пројектима и само-запослене
(selfemployed) раднике.
За разлику од Конвенције УН од 1990. године, конвенције донете у оквиру МОР-а
рестриктивније одређују значење термина „радник-мигрант“. Конвенција бр. 97 о мигра-
цији у циљу запошљавања (ревидирана) од 1949. године дефинише „радника-мигранта као
особу која мигрира из једне земље у другу да би се запослила на било који начин изузев
за свој рачун и обухвата све особе редовно примљене у својству радника. Конвенција се
не примењује на: пограничне раднике, краткотрајан улазак чланова слободних професија
и уметника и поморце (члан 11. Конвенције). Конвенција МОР-а бр. 43 о миграцијама у
условима злоупотребе и унапређења једнаких могућности и третмана радника миграната
из 1975. године под радником мигрантом подразумева лице које мигрира или је мигрирало
1600 Рецимо, Европска конвенција о узајамној помоћи у кривичним стварима (1959), Европска
конвенција о кажњавању криваца у друмском саобраћају (1964) и друге. Мада одредбе ових
конвенција не предвиђају екстрадицију, објективно сужавају дискрециону власт државе бу-
дући да уговорницама намећу обавезу да починиоце извесних кривичних дела казне.
1601 У теорији се посебно наводи члан VII/5(a) Споразума између чланица НАТО пакта о ста-
тусу њихових орижаних снага (NATO SOFA) који се делом односи и на дела која се обично
квалификују као политичка дела, а који предвиђа обавезу „изручења починилаца таквих
дела који припадају војном или цивилном особљу“. Истиче се да је оваква одредба у коли-
зији са одредбама Конвенције о статусу избеглицa – Grahl-Madsen, Territorial asylum, 1980,
стр. 18.
1602 Члан 2(1) Конвенције..
из једне земље у другу с циљем да нађе други посао, осим за сопствени рачун, као и свако
лице које је редовно ушло у земљу као радник-мигрант. Конвенција се примењује на исте
категорије радника наведене у Конвенцији бр. 47 уз додатак лица запослених у организа-
цијама или предузећима која функционишу на територији неке земље, које су привремено
примљена у ту земљу на захтев свог послодавца, да би обавила одређене послове и задатке
на одређено време (чл. 11. Конвенције). И конвенције МОР-а ратификоване су од релативно
малог броја држава – Конвенција бр. 47 је ратификована од стране 41 државе, а Конвенција
бр. 143 од 18 држава.1603
Европска конвенција о правном статусу радника-мигранта (1977) под овом катего-
ријом радника подразумева држављанина уговорне стране (земље порекла) коме је друга
уговорна страна (земља пријема) дозволила да борави на њеном подручју у сврху ступања
у плаћени радни однос.
Два елемента опредељују правни положај радника-мигранта у држави
запослења: својство странца, с једне стране, и својство лица које повремено
или трајно борави у страној земљи у сврху обављања рада, с друге стране.
Као странац, радник-мигрант у држави запослења би требало, по опш-
тем међународном праву, да ужива права призната странцима. У пракси,
међутим, та права су им често ускраћена, посебно у случају ако су иле-
гално ушли на територију државе запослења. Тада су, по правилу, лишени
елементарних права, бивајући објект злоупотреба и експлоатације.
Конвенција из 1990. године разликује две групе радника-миграната на
основу критеријума регуларности боравка на територији државе запослења.
Радницима-мигрантима и члановима њихових породица, без обзира
да ли су у регуларној ситуацији у држави запослења, Конвенција гарантује
основна људска права: право да напусте било коју државу, укључујући и
државу порекла, забрану подвргавања тортури, окрутном, нехуманом или
понижавајућем третману или кажњавању, забрану држања у ропству и за-
висности, забрану принудног рада, право на слободу мисли, савести, рели-
гије, право на слободу и сигурност личности и сл.1604
Од посебне специфичне тежине је забрана колективног протеривања
радника-миграната и чланова њихових породица.1605 Конвенција утврђује
да се сваки случај протеривања мора испитати и решити на индивидуал-
ној основи. Од једнаког, ако не и већег значаја, је и одредба Конвенције
која утврђује да ће радници-мигранти уживати третман који није мање по-
вољан од онога који се примењује на држављане државе запослења у одно-
су на плату и остале услове рада и запослења.
Радници-мигранти и чланови њихових породица који у држави за-
послења бораве на регуларној основи, поседују, по Конвенцији, и допунска,
суплементарна права. Ради се о широкој листи права радника-миграната и
одговарајућих обавеза државе запослења попут: права радника-миграната
на слободу кретања и настањивања на територији државе запослења, пра-
во формирања асоцијација и синдиката у држави запослења у циљу заш-
тите и промоције економских, социјалних, културних и других интереса,
право радника-миграната да учествују у јавном животу државе порекла и
1603 http./www.ILO.org
1604 Чланови 8–35 дела III Конвенције.
да бирају и да буду бирани на изборима у тој земљи, једнакост третмана

са држављанима државе запослења у односу на приступ образовним ус-
тановама, социјалним и здравственим установама и сл., обавеза државе
запослења да предузме мере како би се заштитило јединство породица рад-
ника-миграната, право радника-миграната на трансфер њихових зарада и
уштеђевина у државу порекла и сл.1606
Државе уговорнице Конвенције су се обавезале да поштују културни
интегритет радника-миграната и чланова њихових породица, те да предуз-
му одговарајуће мере како би подстакле и охрабриле напоре у том погле-
ду.1607 Ова одредба отвара питање односа између радника-миграната и тзв.
културних мањина. Иако се појам мањина, по правилу, везује за државља-
не које одликују извесне особености, нису непозната схватања по којима
се мањински режим може протегнути и на странце.1608 Између културних
мањина и радника-миграната постоје извесне додирне тачке које су и наве-
ле део теорије да раднике-мигранте квалификује као нову мањину.1609
Конвенција предвиђа и систем међународног надзора и контроле над
спровођењем њених одредаба у живот.
Конвенција предвиђа установљавање Комитета за заштиту права свих радника-миг-
раната и чланова њихових породица. Комитет ће се састојати, у моменту ступања на сна-
гу Конвенције од 10, а након ступања Конвенције на снагу у односу на 41 уговорницу, 14
експерата високих моралних квалитета, непристрасности и признате упућености у питања
покривена Конвенцијом.
Државе уговорнице се обавезују да подносе Генералном секретару УН извештаје о за-
конодавним, судским, административним и другим мерама које су предузеле у циљу импле-
ментације одредаба Конвенције. У надлежности Комитета је да испитује извештаје поднете
од стране уговорница и да их, уколико налази за потребно, упућује заинтересованој држави
уговорници. Генерални секретар УН доставља извештаје држава уговорница Генералном
директору Уреда МОР-а и, на основу консултација са Комитетом, другим специјализованим
агенцијама и владиним организацијама.
Комитет поседује и факултативну надлежност да на основу пристанка стране уговорни-
це разматра саопштење једне стране уговорнице да друга страна не испуњава своје обавезе
на основу Конвенције.1610 Једнако, страна уговорница може признати надлежност Комитета
да прима и разматра саопштења од појединаца који су подвргнути њеној јурисдикцији, а који
тврде да су њихова права утврђена Конвенцијом повређена од стране уговорнице.1611
8. ПРАВА ЉУДСКИХ ГРУПА (КОЛЕКТИВИТЕТА)

Позитивно међународно право, поред права појединца, познаје и пра-
ва људских група или колективитета. Називају се и колективним правима.
Подразумевају права чији су титулари – колективитети.
1606 Чланови 35–56 Конвенције.

1608 В. Милановић, op. cit., стр. 201.
1609 Ibidem.
Релевантни колективитети који фигурирају као титулари права су:

а) народ;
б) мањине, и
в) урођенички народи.
8.1. Народ
8.1.1. Појам народа. Позитивно међународно право не познаје дефи-
ницију народа.
Одсуство дефиниције прати и терминолошка конфузија. Термини „народ“ и „нација“
се често користе симултано. Неки, пак, сматрају да термин „нација“ означава оне народе
који чине или желе да чине државу.1612
Томе је допринело више разлога. Најпре, инхерентне тешкоће у социо-
политичким одређењима народа које, у основи, изражавају различите пер-
цепције народа у главним цивилизацијама света. Затим, прагматични поли-
тички интереси којима одговара релативизација права народа. У одсуству
јасне и прецизне дефиниције, примена права народа на самоопредељење
зависи превасходно од односа снага и опортунитета што одговара главним
актерима међународних односа. Коначно, појам народа, као титулара, није
нужно идентичан код сваког од права која се обично одређују као права
народа. Рецимо, појам народа као титулара права на спољашње самоопре-
дељење се разликује од појма народа као титуларна права на здраву животну
средину или права на развој, барем, код мултиетничких држава.
Отуда су одређења народа, углавном описне природе, заснована на
комбинацији објективних и субјективних елемената који се сматрају инхе-
рентним феномену народа. Тако се у Завршном документу са Међународ-
ног састанка експерата о даљем изучавању концепта права народа, одржа-
ног под окриљем UNESCO-а 1989, народ одређује као:
„1. Група појединачних људских бића која имају нека или сва од сле-
дећих својстава: (а) Заједничку историјску традицију; (б) Расни или ет-
нички идентитет; (ц) Културну хомогеност; (д) Језичко јединство; (e) Ре-
лигијски или идеолошки афинитет; (ф) Територијалну повезаност; (г)
Заједнички економски живот;
2. Група мора бити одређеног броја који не мора бити велики (нпр.
микро државе) али мора представљати више од пуког удружења поједина-
ца у оквиру неке државе;
3. Група као целина мора да поседује вољу да буде идентификована као
народ или свест да представља народ – будући да је могуће да групе или
неки чланови група, мада поседују горе наведене заједничке карактеристи-
ке, немају поменуту вољу или свест;
4. Група мора да има институције или друга средства за изражавање
својих заједничких карактеристика и воље за идентитетом“.1613
1612 В. A. Cobban, The Nation State and National Self-Determination, 1969, стр. 39, 108.
1613 International Meeting of Experts on further Study of the Concept of the Rights of Peoples, Final
Report and Recommendations, Unesco, Paris 27–30, November 1989, пар. 22, стр. 7–8.
Дефиниција, иако оквирна, представља добру основу за одређивање

појма народа у конкретним случајевима.
У прилог томе иде и чињеница да је међународно право, иако не даје
изричиту дефиницију народа, изградило парцијалне дефиниције народа.
У серији аката који су под окриљем Уједињених нација донети у проце-
су деколонизације, установљени су прецизни параметри појма народа под
колонијалном влашћу. Подразумевају аутохтоно становништво територија
под старатељством, несамоуправним територијама и на свим осталим те-
риторијама које нису стекле независност.1614 Из појма народа се искључују
инострани емигранти чији су прилив метрополе стимулисале.1615
У суштини појам народа под колонијалном влашћу поистовећује се са
аутохтоним становништвом зависне територије. Поистовећивање народа и
становништва применљиво је и у етнички хомогеним независним држава-
ма. Штавише, може се узети да је ваљано и у етнички хетерогеним држава-
ма у односу на права народа изузев права на спољашње самоопредељење.
Остаје, дакле, питање појма народа као титулара права на спољашње
самоопредељење у етнички хетерогеним државама. У духу монистичке
теорије о односу унутрашњег и међународног права, питање би се могло
апсолвирати упућивањем на унутрашње право државе под условом да та
држава задовољава стандарде легитимности и демократичности. Ови стан-
дарди у материји појма народа подразумевају поштовање релевантних кри-
теријума субјективних и објективних, појма народа датих у Завршном из-
вештају комитета експерата UNESCO-а из 1989. године.
У том погледу, постоје преседани у међународној пракси. Рецимо, од-
ређење конститутивних народа у Босни и Херцеговини Дејтонским миров-
ним споразумом (Преамбула Устава Босне и Херцеговине, Анекс 4. Дејтон-
ског споразума), извршено је на основу унутрашњег права СФРЈ.
8.1.2. Право народа на егзистенцију. Право народа на егзистенцију је
основно право народа. Поседује два вида – право на биолошку егзистен-
цију и право на друштвену егзистенцију.
У биолошком смислу, право на егзистенцију народа је специфичне
природе и тиче се, у ствари, права на живот појединаца који чине народ.
Тако је физичка егзистенција појединаца повезаних карактеристикама које
чине биће појма народа облик и услов биолошке егзистенције народа.
Од настанка међународног права бројна су оспоравања права на егзистенцију народа.
Пракса етноцида европских колонијалних сила на америчком континенту и Африци, те ге-
ноцидна доктрина и пракса више расе, примењивана од фашистичке Немачке уочи и током
Другог светског рата, су најекстремнији облици таквог оспоравања.
Право на егзистенцију народа у биолошком смислу, непосредни је
предмет одредбе члана II Конвенције о спречавању и кажњавању злочи-
на геноцида (1948), јер „национална, етничка, расна или верска“ група, као
заштитни објект Конвенције, обухвата и народ.
1614 Декларација УН о давању независности колонијалним земљама и народима, Резолуција GS
1314(XV) од 14. децембра 1560, т. 5.
1615 Rez. GS 2465 (XXIII) о примени Декларације о давању независности колонијалним земљама
и народима, т. 10.
Право на друштвену егзистенцију народа се у супстанцијалном смислу

тиче права на национални идентитет и права на самоопредељење. Код на-
рода који су реализовали право на самоопредељење у спољашњем смислу,
право на друштвену егзистенцију се преплиће са правима држава. Тако,
Декларација о начелима међународног права о пријатељским односима и
сарадњи држава у складу са Повељом УН (1970) као један од елемената
принципа суверене једнакости државе наводи да „Свака држава има право
да слободно бира и развија свој политички, социјални, економски и кул-
турни поредак“.1616
8.1.3. Право на самоопредељење. Право на самоопредељење народа,
прокламовано у француској буржоаској револуцији, појављује се у међуна-
родној пракси почетком XX века.
Након октобарске револуције, нова совјетска власт, која је право на са-
моопредељење схватала као „политичко одвајање ... народа од њима страних
националних целина и формирање независне националне државе“, даје му
статус уставног начела. Устав Руске Совјетске Федеративне Социјалистич-
ке Републике од 1918. прокламује начело слободног опредељења народа1617 и
имплементира га одредбама о независности Финске, повлачењу руских тру-
па из Персије и проглашењем права Јерменије на самоопредељење.1618
Председник САД Вилсон је у десетој од својих „14 тачака“, које су
имале снажан утицај на Версајској мировној конференцији, тражио ко-
ришћење права од стране народа у саставу Аустроугарске.1619
У својој заједничкој изјави из 1942. познатој као Атлантска повеља,
председник САД Рузвелт и премијер В. Британије Черчил, су, између ос-
талог, истакли да „постоји право свих народа да изаберу облик владавине
под којим желе живети, и оне желе (САД и В. Британија – М. К.) да сувере-
на права као и право управљања самим собом буду враћени онима који су
тога били лишени“.
Основне карактеристике перцепције права на самоопредељење у наве-
деним актима су:
а) право на самоопредељење се схвата као право зависних народа да
слободно одлучују о својој судбини у смислу стварања сопствене нацио-
налне државе;
б) концепција права на самоопредељење у тим актима под снажним је
утицајем прагматичних и идеолошко-политичких интереса; и
в) наведени акти нису конституисали право на самоопредељење народа
као правило општег међународног права. Фигурирало је пре као политичко
начело чија се примена ценила од случаја до случаја.
Повеља Уједињених нација је први акт од универзалног интереса који
изричито наводи самоопредељење народа. Међутим, Повеља самоопре-
1616 Т.е. Декларације.
1617 Глава трећа, пар. 4 Устава.
1618 Глава трећа, пар. 6 Устава.
1619 О тумачењима Вилсоновог залагања, в. Б. Ракић, Србија пред Светским судом, стр. 46–48.
дељење народа квалификује као начело у делу насловљеном са „Циљеви и

начела Повеље“. У оваквом облику самоопредељење народа нема прецизан
и утврђен нормативни садржај, будући да Повеља није дала његове консти-
тутивне елементе и границе примене.
Половином прошлог века, а нарочито од доношења Декларације о да-
вању независности колонијалним државама и народима (1960), самоопре-
дељење је конституисано као право зависних народа да формирају сопс-
твене независне државе. Народи у постојећим, независним државама нису
поседовали одговарајуће право, тако да је за њих самоопредељење било по-
литички принцип који је деловао у координатама реалне политике.
Међутим, Пактови о правима човека (1966) и посебно, Декларација
о принципима међународног права о пријатељским односима и сарадњи
између држава у складу са Повељом УН (1970), ослоњени на богату квази-
легислативну активност надлежних органа УН, утрли су пут прерастању
једнаких права и самоопредељења народа у правило општег међународног
права од фундаменталне важности.
У случају који се тицао Источног Тимора, Међународни суд правде је у својој пресуди,
између осталог, истакао: „По мишљењу Суда ... право народа на самоопредељење, како је
оно развијано од Повеље и у пракси УН, поседује erga omnes карактер. Принцип самоопре-
дељења је признат у Повељи УН и јуриспруденцији Суда ... он је један од основних принци-
па савременог међународног права“. Когентни карактер права на самоопредељење народа
потврђен је у осталим одлукама Суда (саветодавно мишљење о правним последицама које
произлазе из продуженог присуства Јужне Африке у Намибији (Југозападна Африка) про-
тивно Резолуцији Савета безбедности 276 (1970. године),1620 саветодавно мишљење које се
тицало Западне Сахаре1621).
Право на самоопредељење није апсолутно право народа. Тако схваће-
но, водило би у хаос и анархију, јер данас између 5000 и 10000 група претен-
дује на статус народа. Поседовање права на самоопредељење је једна ствар а
његово вршење је друга ствар. Вршење права на самоопредељење подразу-
мева испуњавање одређених услова, како би се дејство тог права ускладило
са дејством других когентних норми општег међународног права.1622
8.1.4. Право на здраву животну средину. Право на здраву животну
средину фигурира у неким међународним инструментима као право наро-
да, мада на неконзистентан начин.
Афричка повеља о људским правима квалификује право на здраву жи-
вотну средину као колективно право народа.1623 Протокол (1988) уз Аме-
ричку повељу о људским правима,1624 као и устави малог броја држава
(Шпанија, Буркина Фасо, Јужна Кореја), одређују појединца као титулара
права на здраву животну средину.
1620 Legal Consequences for States of the Continued Presence of South Africa in Namibia (South West
Africa) notwithstanding Security Council Resolution 276 (1970), Advisory Opinion, I.C.J. Reports
1971, стр. 31–32.
1621 Western Sahara, I.C.J. Reports 1975, стр. 31–33.
1622 Види, VII, 4.
1624 Члан 11(1) Протокола.
Питање титулара права на животну средину, остављајући по страни пи-

тање да ли оно као право у строгом смислу уопште постоји,1625 суштински је
опредељено природом међународног права заштите животне средине.
Ако би се међународно право животне средине конципирало на те-
мељу поимања здраве животне средине као заједничке баштине чове-
чанства (common heritage of mankind) онда би неизбежно титулар права
на здраву животну средину било човечанство у целини као апстрактни
субјект. Обухватило би како све народе тако и појединце који га у одређе-
ном временском тренутку чине, бивајући колективно и индивидуално пра-
во у исто време.
Ако је, пак, међународно право животне средине corpus секторских и
фрагментарних правила конституисаних превасходно уговорним инстру-
ментима, онда је питање титулара, као што пракса показује, ствар законо-
давца. Са логичке тачке гледишта, међутим, изгледа да је појединац пре по-
тенцијални титулар права него народ. Бар не народ у смислу у коме смо га
одредили. У смислу тог одређења народа као титулари права на здраву жи-
вотну средину били би ipso facto искључени, рецимо, припадници мањина
што је неодрживо и логички и правно.
У светлости данашњег стања међународног права заштите животне
средине1626 тешко је говорити о праву на здраву животну средину било као
колективном или индивидуалном. Може се говорити само о одговарајућим
тенденцијама у праву које је у фази настојања (in statu nascendi). Чак и у на-
растајућој јуриспруденцији Европског суда за људска права, која је отишла
најдаље у прогресивном развоју људских права, само се у једном случају
индиректно афирмише право на здраву животну средину.
У случају Lopez Ostra, Суд је, наиме, успоставио узрочну везу између штетних емисија
проузрокованих прерадом течног и чврстог отпада и болести ћерке подносиоца представке
на основу члана 8. Европске конвенције који се тиче права на поштовање приватног и поро-
дичног живота.1627 Позиција Суда је индикативна у том смислу, посебно због чињенице да
је шпанско право једно од малобројних које појединцима признаје право на здраву животну
средину.
8.2. Мањине
8.2.1. Општа разматрања. Верске, расне, националне и језичке разлике
унутар становништва државе чине основ постојања мањина у фактичком
смислу речи. Ове разлике уз бројчано инфериоран положај у односу на ос-
тало становништво су довољне да конституишу мањине у наведеном сми-
слу. Мањине у фактичком смислу речи нису, међутим, и мањине у правном
смислу. Да би се могло говорити о мањинама у правном смислу речи, не-
опходно је да група која се разликује од осталог, већинског становништва
државе задовољи више услова утврђених релевантним правилима међуна-
родног или унутрашњег права, те да буде призната као таква.
1625 Види, XX, 5.
1626 Види, XXX, 5.
1627 Lopez Ostra v. Spain, See, A. No. 333 C, European Human Rights Reports 1995, vol. 20, стр. 277.
Ово је критичка тачка у конструкцији правног појма мањина која за

последицу има релативно неуређен и неконзистентан положај мањина у
савременој међународној заједници.
С једне стране, међународно право не познаје дефиницију мањина која
би изражавала opinio iuris већине држава. Уз то, не поседује специфичан
механизам или институције које би решавале спорове било између држава
или мањинских група и матичних држава, о самом постојању мањина, а
камоли о њиховом правном положају у конкретној држави.
С друге стране, однос држава према мањинама опредељен је, у основи,
прагматичним политичким интересима, и као такав тешко је могао да из-
недри уједначен однос према мањинама.
У великом броју држава мањине се сматрају елементима политичке нестабилности и,
чак, претњом територијалном интегритету. У дискусијама које су вођене у Трећем комите-
ту Генералне скупштине о члану 27. Пакта о грађанским и политичким правима, Бразил и
остале латиноамеричке државе су истицале да не „признају постојање мањина на америч-
ком континенту“,1628 јер би то могло суштински угрозити напоре да се ојача национално
јединство.1629 Постојање мањина се покушава довести у питање и одговарајућим правним
конструкцијама. Неке државе са дугом правном традицијом поистовећују држављанство
са националношћу, не дозвољавајући тако конституисање националних мањина (рецимо,
САД и Француска) као правне категорије.
Стога, мањине, иако формално институт међународног права, немају уређен и стаби-
лан правни положај, тако да њихова заштита лебди у простору између индиректне заштите
и оне установљене партикуларним режимима који су неретко суштински опредељени пра-
гматичним интересима и захтевима политичке природе.
8.2.2. Појам и дефиниција. Међу бројним дефиницијама мањина, нај-
шире прихватање доживела је дефиниција специјалног известиоца Ује-
дињених нација о питањима мањина Капотарија. По њему, мањине пред-
стављају групу бројчано мању од осталог становништва неке државе, у
недоминантном положају, чији припадници, иначе држављани те државе
имају етничке, верске или језичке особине различите од особина осталог
становништва, и барем прећутно исказују осећај узајамне солидарности
усмерен очувању своје културе, традиције, вере или језика.1630
Конститутивни елементи наведене дефиниције могу се поделити на
објективне и субјективне.
Елементи објективне природе су:
а) држављанска веза;
б) бројност; и
в) етничке, верске или језичке особености.
Субјективни елементи појма подразумевају осећање солидарности,
било експлицитно или имплицитно, и жељу за очувањем идентитета.
Објективни и субјективни елементи узети, по правилу, кумулативно
чине биће појма мањине у општем смислу.
1628 GAOR, 16th session, 3rd Committee, 1103 meeting, пар. 8–14.
1629 Ibidem, пар. 18–23.
1630 Study on the Rights of Persons Belonging to Ethnic, Religious and Linguistic Minorities, No. 91.
XIV, 2, стр. 3.
У пракси, међутим, има одступања. Држављанска веза, која се данас сматра основним
објективним елементом појма мањина, у пракси није апсолутне природе. Бројност у смислу
бројчане инфериорности у односу на остали део становништва није увек од одлучујућег
значаја. Може бити ирелевантна са становишта заштите која се мањинама пружа у случају
да је бројчано инфериорна група социјално и политички доминантна, попут беле мањине у
Јужној Африци у периоду апартхејда. У ширим перцепцијама мањина чак се и држављанска
веза релативизује. Рецимо, у схватањима која мањинску заштиту протежу и на раднике-
мигранте.1631
Међутим, приликом утврђивања да ли појединачна група задовољава
услове за стицање својства мањине, субјективне услове ваља узети, по пра-
вилу, као имплицитне уколико је постојање објективних услова неспорно.
Разлог би се могао изнаћи у чињеници да су субјективни услови релативне
природе, с једне стране, и да су подложни арбитрарној оцени и злоупотре-
бама, с друге стране.
У новије време јавиле су се и широке дефиниције мањина које се превасходно темеље
на бројчаном, нумеричком критеријуму. Тако се мањинама сматра свака група бројчано
мања од већине коју везују заједничке карактеристике попут пола сексуалног опредељења,
социјалног порекла, физичке или менталне хендикепираности и сл. (тзв. нове мањине). Ова
мишљења су нарочито раширена у државама које не признају националне и етничке мањине.
Неоспорно је да и тзв. „нове мањине“ имају бити заштићене, али се поставља питање
да ли је концепт мањина, како је историјски и правно утемељен, прави оквир за њихову
заштиту. Одговор је изгледа негативан из два основна разлога.
а) ширење појма мањина тривијализује смисао постојања института мањинске заш-
тите. Иако је заштита мањина део corpus-a међународних људских права, оне од самог свог
настанка имају специфичан правно-политички циљ – очување међународног мира и ста-
билности. Заштита националних и етничких мањина не коинцидира случајно са консти-
туисањем националних држава. У преамбули Декларације о правима лица која припадају
националним или етничким, верским и језичким мањинама (1992) стоји, између осталог,
да заштита мањина „доприноси учвршћивању пријатељства и сарадње међу народима и др-
жавама“. Пракса односа између држава доказује да су мањине мостови сарадње или извори
тензија и сукоба.
б) у основи појма тзв. „нових мањина“ је дискриминација групе по полу, сексуалној
оријентацији и сличним критеријумима која вређа нека од класичних грађанских и поли-
тичких права, те се отуда, пре ради, о залагању за поштовање тих права које не захтева
примену историјски и правно утемељеног концепта мањинске заштите. Штавише, стиче се
утисак да инсистирање на проширењу појма мањине и мањинске заштите има за правно-
политички циљ релативизовању заштите традиционалних мањина. Такав закључак подупи-
ре и чињеница да је концепт „нових мањина“ и настао и да своје најјаче протагонисте нала-
зи управо у државама које не признају или игноришу постојање националних или етничких
мањина.
8.2.3. Заштита мањина. Идеја заштите мањинских група почиње да се
остварује у међународној пракси европских држава у XVII веку у односу
на религиозне мањине. Паралелно са склапањем међудржавних уговора,
доносе се и одговарајући унутрашњи прописи.
Билатералним уговорима, попут Уговора између краља Мађарске и принца од Тран-
силваније од 1606, Уговора из Оливе између Шведске и Пољске закљученог 1660. или Уго-
вора из Нијмегена (1678) између Француске и Холандије, гарантује се слободно исповедање
вере мањинским групама. Паралелно са закључењем уговора у том периоду се доносе и од-
говарајући унутрашњи прописи. Рецимо, Едиктом из Нанта из 1598. године Француска је
нормативно уредила, мада до Револуције само на папиру, положај протестаната на својој
1631 В. XXIX, 7.4.

територији. У периоду од 1698. до 1846, Енглеска је донела серију аката који гарантују јед-
накост верских мањина. У другом цивилизацијском простору, како се примећује, „исламске
државе су све до Реформације, а можда и до Француске револуције (1789) биле сношљивије
према хришћанским скупинама и жидовима, него што су то у исто време биле земље под
хришћанским владарима”.1632
Квалитативан помак у третману мањине догађа се у XIX веку. Изражава се у два ос-
новна правца:
а) заштита мањина почиње се уређивати мултилатералним уговорима
од којих су неки сматрани саставним делом јавног права Европе“,
б) мере заштите протежу се и на друге мањинске групе, поред религиоз-
них, уз проширење права мањина на политички и грађански терен.
Један кохерентан и заокружен, како у материјалноправном смислу,
тако и у смислу имплементације, режим мањинске заштите изграђен
је у Друштву народа.1633 Режим је, како је истакао Стални суд међуна-
родне правде у свом саветодавном мишљењу о мањинским школама у
Албанији,1634 имао два основна циља. То су: обезбеђење потпуне једнако-
сти између припадника мањина и осталих држављана и опремање мањина
погодним средствима како би очувале своје расне посебности, традиције
и националне карактеристике. Успостављени мањински режим био је део
„вишег права“ који је подлегао двоструким гаранцијама. С једне стране,
државе којима је наметнут мањински режим биле су у обавези да га својим
унутрашњим правима признају као фундаментално право које се није
могло мењати обичним законима. Биле су допуштене само оне измене у
мањинском режиму које су одобрене од већине чланова Савета Друштва
народа. С друге стране, повреда мањинског режима могла је бити предмет
разматрања на Савету на иницијативу било ког члана овог тела, а тим по-
водом је Савет могао донети одлуку о предузимању „одговарајуће акције“.
Уз то, у случају спора између државе обавезане мањинским режимом и
члана Савета, била је предвиђена обавезна надлежност Сталног суда међу-
народне правде.
Материјална права призната мањинама обухватала су како забрану дискриминације
(тзв. негативна дискриминација) тако и допунска, суплементарна права (тзв. позитивна
дискриминација мањина) која су омогућавала очување и развој самосвојности мањина.
Од права прве групе ваља навести заштиту слободе и живота, слободно вршење, јавно
и приватно, било које религије или вере, једнакост пред законом, једнакост у грађанским и
политичким правима, једнак приступ запослењу у јавним службама и обављање професије.
Од допунских права посебно су од интереса право употребе било ког језика у при-
ватним односима, трговини и религији, те олакшице у циљу употребе језика мањине пред
судовима, право стварања, управљања и контроле добротворних религијских, социјалних и
образовних установа о трошку мањина у областима насељеним „значајним делом“ припа-
дника мањине, право на основно школовање на матерњем језику и учешће у деоби средста-
1632 В. Ђ. Деган, Међународно ираво, 2007, стр. 537.

1633 Садржан је у мноштву извора. Најпре, одредбе о мањинама садрже мировни уговори
закључени са побеђеним државама у Првом светском рату – Аустријом, Мађарском и Бу-
гарском. Затим, у посебним уговорима са државама Средње и Источне Европе – Пољском,
Чехословачком, Румунијом, Грчком и Краљевином СХС. Коначно, за један број малих др-
жава – Албанију, Летонију, Литванију, Естонију и Ирак – прихватање тог мањинског режи-
ма био је један од услова за пријем у Друштво народа.
1634 PCIJ, Ser. A/B, No. 64, стр. 17.
ва из јавних фондова намењених за религијске, образовне и добротворне сврхе. Неки уго-

вори и декларације којима је прихваћен мањински режим предвиђали су, такође, клаузуле о
држављанству у циљу избегавања апатридије.
Што се имплементације мањинског режима тиче, централна улога је додељена Савету
Друштва народа који је деловао у тој ствари поводом петиција које су му упућиване и ex
officio. Од 1920. године у пракси Савета признато је право појединцима и организацијама да,
делујући у име мањинске групе, подносе петиције Савету. Савет се ex officio бавио питањем
имплементације мањинских режима кроз Секцију за мањине која је, у ствари, надгледала
њихово спровођење у живот.
Заштита мањина у систему Друштва народа била је суштински један
партикуларни режим органски везан за територијалне статусе успоставље-
не мировним уговорима, а перфектуиран и имплементиран кроз структу-
ру Друштва народа. Наметнут је једном броју држава, било онима које су
Версајским решењима територијално увећане или конституисане као нове
државе и побеђеним државама у Првом светском рату. Идеја која је лежала
у основи тог решења пре је политичка идеја прагматичког решења статуса
појединих група у условима насталих територијалних промена него идеја
заштите мањина као таквих.
8.2.4. Мањине у позитивном међународном праву. У координатама
позитивног међународног права могуће је повући разлику између статуса
мањина по општем међународном праву оличеном у Повељи УН и статуса
мањина по регионалном и партикуларном праву. Разлике су како кванти-
тативне тако и квалитативне природе.
8.2.4.1. Статус мањина по општем међународном праву. Иако По-
веља Уједињених нација квалификује унапређење и подстицање пошто-
вања људских права као један од својих фундаменталних циљева, мањине
су остале ван специфичне регулативе општег међународног права. Статус
мањина је у позитивном међународном праву, по правилу, предмет спора-
дичног или индиректног регулисања у corpus-у правила која утврђују права
и обавезе појединца. Отуда је о праву мањина у смислу заокруженог и ре-
лативно самосталног дела позитивног међународног права могуће говори-
ти само de lege ferenda.
Нормативни потенцијал постојећих правила међународног права која
се, индиректно или директно, тичу мањине је довољан да послужи као ос-
нов за стварање једног међународног права мањина или, барем, његовог
ембриона у форми мултилатералног уговора. Бојазан да би признавање ко-
лективних права мањинама уздрмало политичку стабилност и, чак, тери-
торијални интегритет држава, очигледно превазилази потребу да се статус
мањина утврди у духу принципа који леже у основи људских права. То од-
суство политичке воље деле многе земље, а међу њима, мада у суптилнијем
облику, и земље које се, иначе могу похвалити дугом традицијом пошто-
вања грађанских и политичких права и слобода човека. Рецимо политика
интеграције мањинских група,1635 владајућа у немалом броју западноев-
1635 Тумачења значења „интеграције“, дата од водећих државника Француске и Велике Британије
у доба Друштва народа – Аристида Бријана и Остин Чемберлена, која до данас нису напуш-
тена, не остављају никакву сумњу у том погледу – в. Protection of Linguistic, Racial and Religious
ропских земаља, поготово ослоњена на поистовећивање држављанства са

националношћу, далеко је ближа асимилацији него поштовању самосвој-
ности мањинских група.
У принципу основна права мањина могу се конструисати по аналогији
са основним правима и слободама појединца. Конститутивни елементи ос-
новних права мањина у том смислу могу се дијагностиковати у инструмен-
тима о људским правима и међународном кривичном праву.
8.2.4.1.1. Право на егзистенцију. Право на опстанак мањине је нуж-
ни предуслов било ког права мањина. Оно је специфичне природе самом
чињеницом да је титулар права група људи. У том смислу, не би ли се мог-
ло рећи да мањине поседују право на живот, по аналогији са појединцима,
јер, једноставно и немају живот у стандардном смислу. Група у физичком
смислу живи искључиво преко појединаца које је чине, тако да је физич-
ки егзистенција појединаца повезаних карактеристикама које одређују
мањинску групу, у ствари, облик и услов физичког опстанка групе.
Физичка и биолошка егзистенција мањина предмет је Конвенције о
спречавању и кажњавању злочина геноцида (1948).
Члан II Конвенције одређује геноцид као радње учињене у намери
потпуног или делимичног уништења једне националне, етничке, расне или
верске групе као такве.1636
Право на опстанак групе по свом домашају превазилази право на фи-
зичку егзистенцију групе. Оно је, по својој структури, сложено право које
обухвата како физичку тако и социјалну егзистенцију мањинске групе.
Социјална егзистенција мањинске групе подразумева право мањинске
групе на идентитет у смислу признања и развијања њене самосвојности.
8.2.4.1.2. Право на идентитет. Право на идентитет мањинске групе по-
седује два вида: негативан и позитиван.
У негативном смислу, право на идентитет мањинске групе своди се на
забрану дискриминације.
Забрана дискриминације у конкретној ствари може бити општа и спе-
цифична. Могло би се рећи да је општа забрана дискриминације чврсто
утемељена у међународном праву. Тешко би се, међутим, могло рећи да
се конкретна забрана тиче непосредно забране дискриминације мањина.
Правила општег међународног права која забрањују дискриминацију у
различитим облицима за титулара права имају, по правилу, појединца, а
не мањину као посебан ентитет. Самим тим забрана дискриминације није
ни потпуна, јер се индивидуална права, макар се радило о правима која се
уживају у заједници са другим појединцима, не могу изједначити са колек-
тивним правом мањина.
Minorities by the League of Nations, LN Publications, 1 B Minorities, 1931, стр. 101–102; 87–92.
У Француској, рецимо, како је наглашено од стране Државног савета (Conseil d’Etat) при-
падност мањини није ствар јавног права већ интимног осећања појединца. – в. Study on the
Rights of Persons belonging to Ethnic, Religious and Linguistic Minorities (No. 91. XIV2), стр. 13.
1636 В. XXIX, 7.4.
Специфично правило о забрани дискриминације припадника мањина

утврђено је чланом 27. Пакта о грађанским и политичким правима. Члан
27. стипулише:
„У државама где постоје етничке, верске или језичке мањине, лица која
припадају тим мањинама не могу бити лишена права да имају, заједно са
другим члановима своје групе, свој посебни културни живот, да испоља-
вају и упражњавају своју сопствену веру или да се служе својим језиком“.
Правило се, међутим, не би могло сматрати потпуним из више разло-
га. Најпре, забрана дискриминације се, на основу члана 27. Пакта, одно-
си на лица која припадају мањинама у „оним државама у којима постоје
етничке, религијске или језичке мањине...“ Тумачење по коме признање
територијалне државе не утиче на постојање мањине је тачно, али је огра-
ниченог домета. Оно, у ствари, сугерише да је признање ирелевантно за
егзистенцију мањина у фактичком али не и у правном смислу речи, јер из-
гледа очигледно да је тешко говорити о правима мањина in concreto у др-
жави која не признаје њихово постојање. Затим, забрана дискриминације
односи се на „лица која припадају...мањинама“, а не на мањине као такве.
Коначно, у структури Пакта о грађанским и политичким правима, прави-
ло о недискриминацији припадника мањина је нека врста додатка општем
правилу о забрани дискриминације отелотвореном у члану 2(1) Пакта.
Без упоришта у конкретним колективним правима мањина прохибитив-
но правило из члана 27. Пакта изгледа апстрактно и непрецизно, без свог
природног предмета.
Право мањине на идентитет у позитивном смислу подразумева до-
пунска, суплементарна права која имају за сврху да мањинама осигурају,
како је то истакао Стални суд међународне правде у свом саветодавном
мишљењу које се тицало мањинских школа у Албанији, „погодне начине да
очувају своје етничке особине, традицију и националну физиономију“.1637
Погодни начини за очување особености мањина подразумевају, по приро-
ди ствари, позитивну активност територијалне државе, законодавну пре
свега, која превазилази недискриминацију мањина. Док недискриминација
омогућујући равноправност мањинског и већинског становништва, отва-
ра простор за коегзистенцију ова два дела становништва државе, право на
идентитет у позитивном смислу подразумева стварање услова, правних и
фактичких, да мањине чувају и развијају „карактеристике по којима се раз-
ликују од већине, задовољавајући и захтеве који из тога произлазе“.1638
У равни општег међународног права тешко је говорити о праву мањи-
на на идентитет у позитивном смислу, посебно националних мањина. Од-
говарајуће правило општег међународног права једноставно не постоји.
Активност Организације уједињених нација на регулисању положаја
мањина до данас се исцрпљивала у доношењу правно необавезујућих ин-
струмената. Међу њима се својом специфичном тежином издваја Декла-
рација о правима припадника националних или етничких, верских или
1637 PCIJ, Ser. A/B, No. 64, стр. 17.
1638 Ibidem.
језичких мањина (1992). Иако садржи општу одредбу о праву мањина на

идентитет у позитивном смислу1639, Декларација се, у целини посматрано,
није суштински удаљила од основног постулата Повеље о индиректном
уређивању положаја мањина.
Права која наводи дизајнирана су као права „лица која припадају мањинама“, а не
као права мањина као посебног ентитета, у оквиру права и стандарда утврђених Пактом о
грађанским и политичким правима. Декларација наводи право на сопствену културу, веро-
исповест и употребу матерњег језика у приватном и јавном животу без мешања и било ког
облика дискриминације, право на активно учешће у културном, верском, социјалном, еко-
номском и јавном животу, право на активно учешће у доношењу одлука на националном
и, где је прикладно, регионалном нивоу које се тичу мањина којима припадају или региона
у којима живе, на начин који се не противи законодавству државе у којој живе, право на
оснивање и одржавање властитих удружења, право да успоставе и одржавају, без икакве
дискриминације, слободне и мирољубиве контакте са другим члановима своје групе и при-
падницима других мањина, као и прекограничних контаката са грађанима других држава са
којима су повезани националним или етничким, религијским или језичким везама.
Можда највредније достигнуће Декларације је у томе што је, паралелно
са правима припадника мањина, формулисала и одговарајуће обавезе др-
жаве како оне које се тичу права на идентитет у негативном смислу тако и
обавезе које афирмишу право на идентитет у позитивном смислу.
Уз општу одредбу која државама налаже предузимање мера које треба да осигурају да
припадници мањина могу у потпуности и ефективно уживати људска права и фундамен-
талне слободе без дискриминације (члан 4), а које се тичу права на идентитет у негативном
смислу – Декларација наводи серију обавеза држава које изражавају идеју права на иден-
титет у позитивном смислу. Државе су тако у обавези да предузму мере у циљу стварања
повољних услова који ће припадницима мањина омогућити изражавање њихових каракте-
ристика и развијање њихове културе, језика, вероисповести, традиција и обичаја са изузе-
тком поступака супротних унутрашњем праву и међународним стандардима (члан 4(2) Де-
кларације). Кад год је то могуће, државе би требало да предузму одговарајуће мере како би
се припадницима мањина омогућило да уче матерњи језик и да имају наставу на матерњем
језику. Државе би, такође, требало да предузму мере у образовању које би подстакле позна-
вање историје, традиција, језика и културе мањина које постоје на њиховим територијама,
а припадници мањина би требало да имају адекватне могућности да стекну знања о целини
друштва у коме живе (члан 4(3, 4) Декларације. На државама је и обавеза да размотре од-
говарајуће мере које би припадницима мањина омогућиле пуно суделовање у економском
развоју и напретку у њиховим земљама (члан 4(5) Декларације).
Декларација, као правно необавезујући акт, би потврдила своју инхе-
рентну вредност pro futuro, уколико би послужила као генератор у настан-
ку општих правила међународног права о заштити мањина. Сама по себи
није подобна да произведе релевантне правне последице у погледу уни-
верзалне заштите мањина. Штавише, њен учинак би у том погледу могао
бити и сумњив. Одређујући, по правилу, припаднике мањина као титуларе
права и, истовремено, везујући како права припадника мањина1640 тако и
обавезе држава1641 за унутрашње право држава, Декларација, чак отвара
простор за двоструке стандарде у заштити мањина. У државама које по-
знају заштиту мањина она би допринела уједначавању и кристализацији
1639 Члан 1. Декларације предвиђа да су државе дужне заштитити постојање и национални и
етнички, културни, религијски и језички идентитет мањина на њиховим односним терито-
ријама и стварати услове за унапређење тог идентитета.
1640 Рецимо, члан 2(3) Декларације.
1641 На пример, члан 4(2) Декларације.
права мањина, а у немалом броју држава чије унутрашње право не при-

знаје мањине или им ускраћује релевантна права, Декларација би за учи-
нак могла имати легитимизацију те неприхватљиве праксе.
8.2.4.1.3. Институционални вид. У систему општег међународног права
не постоје специфични механизми за заштиту права мањина.
Извесна питања из мањинског corpus-а могу се међутим, наћи у делокру-
гу активности међународних тела и институција основаних у друге сврхе.
Право мањине на опстанак, а на основу суштинске подударности из-
међу „националне, верске, етничке или расне групе“ као заштитног објекта
Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида (1948) и концеп-
та мањине, може бити предмет поступка пред Међународним судом прав-
де. Члан IX Конвенције, наиме, установљава обавезну надлежност Суда у
споровима између држава који се тичу тумачења и примене Конвенције.
У надлежности Комитета за права човека1642 и Одбора за расну дис-
криминацију1643 могу се наћи питања која се тичу права мањине на иденти-
тет у негативном смислу речи. Одлуке које ова тела доносе су, међутим, од
индиректног значаја, будући да за свој непосредни предмет немају заштиту
мањина или припадника мањина као таквих. И активност Поткомисије за
спречавање дискриминације и заштиту мањина, основане од Комитета за
људска права на основу Резолуције Економско-социјалног савета 9(II), огра-
ничена је на питање права мањина на идентитет у негативном смислу.1644
Специјализована тела за заштиту права мањина постоје једино у држа-
вама које признају постојање мањина на својим територијама. Ради се, по
правилу, о административним телима или онима саветодавне природе која
немају овлашћења да доносе акта обавезујуће природе.
Невладине организације се, такође, у својој општој активности на заш-
тити људских права баве и питањима права мањина. Тешко је, међутим,
установити поуздане параметре кредибилности у мору невладиних орга-
низација и посебно националних невладиних организација у земљама тзв.
транзиције које, углавном, спадају у земље које признају постојање мањина
на својим државним подручјима. Јер, као што примећује професор Војин
Димитријевић, „честе су оптужбе да су поједине међународне приватне ор-
ганизације осниване и одржаване зато да би служиле циљевима појединих
држава, нарочито великих сила...“1645
8.2.4.2. Партикуларно право заштите мањина

8.2.4.2.1. Заштита мањина у оквиру Савета Европе. У оквиру Савета
Европе усвојена је Оквирна конвенција за заштиту националних мањина
1642 Види, напред, XXVIII, 5.2.3.1.
1643 В. Ibidem, 5.3.2.
1644 Од свог оснивања Поткомисија се ангажовала на дефинисању појма мањина без већег ус-
пеха. Успешнија је била у припреми нацрта члана 27. Пакта о грађанским и политичким
правима. 1977. године сачинила је специјални извештај о правима лица која припадају ет-
ничким, религијским или лингвистичким мањинама (No. E. 91. XIV. 2).
1645 В. Димитријевић, Р. Стојановић, Међународни односи, 1996, стр. 129
(1995). Формално једини мултилатерални уговор у позитивном међународ-

ном праву који за предмет има заштиту националних мањина, Конвенција
је ограниченог домета у материјалноправном смислу.
Суштински није изашла из оквира индиректне заштите националних
мањина, примењујући технику комбиновања основних права и слобода
појединца и, што је уобичајено у corpus-у аката који се баве мањинама, пра-
вима припадника националних мањина. Основ за овакав приступ налази
се у члану 3(2) Конвенције који утврђује да „припадници националних
мањина остварују права појединачно или у заједници са другима“.
Конвенција као посебна права припадника мањина наводи право мирног окупљања; сло-
боду удруживања; слободу мисли, савести и вероисповести; право на слободно изражавање
верских уверења и на оснивање верских установа, организација и удружења; право на слободу
изражавања на матерњем језику и право на приступ средствима информисања без дискри-
минације; право припадника националне мањине да буде одмах обавештен, на језику на коме
разуме, о разлозима хапшења и о природи и разлозима оптужбе, као и да се брани на том
језику; право на коришћење свог имена и презимена на матерњем језику, право на излагање
информација, написа и ознака приватног карактера на матерњем језику на видљивим местима
за јавност, право на оснивање и вођење сопствених приватних установа за образовање и оспо-
собљавање; право на учење матерњег језика, право на успостављање и одржавање слободних
и мирољубивих контаката преко границе са лицима, која законито тамо бораве, истог етнич-
ког, културног, језичког или верског идентитета или заједничког културног наслеђа, право на
учествовање у раду невладиних организација, националних и међународних.
За оцену домашаја Оквирне конвенције у смислу прогресивног развоја
права мањина од интереса је неколико ствари.
По својој природи, Оквирна конвенција је пре програмски акт, скуп
начела и стандарда, него стриктно право. Ratio legis Конвенције је, како је
то истакнуто у објашњењима уз Оквирну конвенцију (Explanatory Report),
у формулисању правних начела ради обезбеђивања заштите национал-
них мањина,1646 претакање политичких обавеза прихваћених на КЕБС-у у
правне обавезе. Простор за овакву операцију објективно није био велик с
обзиром на различиту праксу чланица Савета Европе у односу на мањине,
праксу којој није непознато ни порицање саме егзистенције мањина на њи-
ховим државним подручјима.
Оваква пракса објашњава дуг и мукотрпан пут који је Савет прошао у
намери да донесе Конвенцију о мањинама. Члан 14. Европске конвенције
о људским правима који је, по својој природи, требало да буде норматив-
ни еквивалент члана 27. Пакта о грађанским и политичким правима, није
досегао ни скромни ниво заштите мањина установљен чланом 27. Пакта.
Члан 14. Европске конвенције о људским правима наводи „везу с неком
националном мањином“ само у смислу једног од бројних основа по којима
је забрањена дискриминација између људи.
Оквирна конвенција не стипулише колективна права мањина која су,
у ствари, сама супстанца института мањинске заштите. У коментару одре-
даба Конвенције изричито се каже да примена начела Конвенције „не под-
разумева признање колективних права“1647 мањина.
1646 Опште напомене, No. 10.
1647 Пар. 13 Коментара.
Као титулари права и слобода утврђених Конвенцијом фигурирају

„припадници националних мањина“, а права која су им призната уживају
„појединачно или у заједници са другима“.1648 Одређење по коме се права
припадника мањина могу уживати и самостално, отворило је простор кре-
аторима Конвенције да у corpus права припадника националних мањина
укључе и класична индивидуална права (рецимо, право на слободу мисли,
савести и вероисповести.1649
Мере надзора и контроле над спровођењем у живот одредаба Кон-
венције су нејаке. Недостаје им непристрасни, судски механизам који би
потпомогао кристализацију правних правила из широко одређених начела
Конвенције. Комитет министара, као политички орган Савета, без овла-
шћења да доноси одлуке које би обавезивале чланице1650 тешко да може
одговорити том задатку. Мањине као посебан ентитет немају locus standi
пред Европским судом за људска права, иако члан 34. Статута Суда пред-
виђа да Суд може да прима представке и од групе лица. У пракси Суда сва-
ки члан групе може поднети представку само у своје име у погледу повреде
индивидуалног права, тако да права мањина као таква не могу бити пред-
мет спора пред Судом.
Одсуство непристрасног механизма контроле имплементације општих начела Кон-
венције, фаворизује политички науштрб хуманитарног третмана питања мањина и њихове
правне заштите.
Ваља, међутим, нагласити да Оквирна конвенција доноси и позитивне
елементе прогресивног развоја у материју мањинске заштите.
Најпре, права и слободе припадника националних мањина формулиса-
не су у форми вишестраног уговора. Ова чињеница сама по себи поседује
правнополитичко значење, посебно имајући у виду праксу једног броја
страна уговорница које у свом унутрашњем праву, било непосредно или
посредно, негирају постојање националних мањина. Затим, Конвенција
утврђује и дужности припадника мањина које, својом дикцијом, иду на ус-
постављање релативног баланса између хуманитарног принципа и прин-
ципа политичке независности и интегритета држава на чијим подручјима
мањине постоје. In concreto, од интереса су дужности поштовања нацио-
налног законодавства1651 и забрана предузимања делатности или вршења
дела супротних основним начелима међународног права, а посебно сувере-
ној једнакости, територијалном интегритету и политичкој равноправности
држава.1652 Коначно, Конвенција је поставила елементе права на идентитет
у позитивном смислу речи нарочито у односу на језичке мањине. Основна
права језичких мањина конкретизована су у Европској повељи о регионал-
ним и мањинским језицима (1992).
8.2.4.2.2. Заштита мањина у оквиру ОЕБС-а. У оквиру Организације за
европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) почев од Завршног акта Конферен-
1650 Члан 15. Статута Савета.
ције из Хелсинкија (1975) донета је серија аката који се у целини или делом,
односе на заштиту мањина.1653
Ти акти деле две заједничке карактеристике.
У формалном смислу, одликује их правно необавезујући карактер. Као
иманентно политички акти, снагу црпу из фактичког ауторитета саме Ор-
ганизације. У постпозитивистичком приступу обично их сврставају у тзв.
меко право (soft law).
У супстанцијалном смислу, у документима ОЕБС-а могу се разлико-
вати две фазе у третману мањина. У првој фази која обухвата период од
доношења Хелсиншког акта (1975) до Конференције о људској димензији
КЕБС-а (1990), доминира принцип индиректне заштите мањина отелот-
ворен у Повељи Уједињених нација, односно, права мањина се, у основи,
своде на индивидуална права припадника мањина и њихову ефективну
имплементацију у координатама права на идентитет у негативном смислу
речи. Циљ иманентан оваквом приступу је суштински утврђен чланом
1(3). Повеље Уједињених нација – остварење људских права и слобода за
све без обзира на расу, пол, језик или вероисповест. Друга фаза, чији по-
четак означава Други састанак Конференције о људској димензији КЕБС-а
(Копенхаген, 1990), одликују извесне квалитативне разлике. Правима и
слободама припадника мањина додаје се и обавеза држава да штите етнич-
ки, културни, језички и верски идентитет мањина као колективитета на
својој територији и да стварају услове за унапређење тог идентитета.1654
Тако право припадника мањине на идентитет у негативном смислу, пре-
раста у право мањине на идентитет у позитивном смислу.
Наведена права мањина и одговарајуће обавезе држава дизајниране су,
међутим, као права и обавезе у политичком, а не у правном смислу речи.
Као такви, документи ОЕБС-а су само вредносни оквир за конструкцију
правних правила легислативним техникама унутрашњег и међународног
права. У одсуству обавезних, правних правила документи ОЕБС-а су само
основ за политичко деловање Организације о чему, између осталог, сведо-
чи и активност Високог комесара за националне мањине.
Високи комесар је замишљен као орган превентивне дипломатије у материји мањина.
Делује пре на неуралгичним тачкама политичких сукоба мањинског и већинског станов-
ништва него на заштити мањина уопште. Тако и не делује изненађујуће чињеница да су се
извештаји и препоруке Високог комесара тицали, углавном, положаја мањина у новоство-
реним државама (Албанија, Естонија, Мађарска, Казахстан, Киргистан, Латвиа, Литванија,
Македонија, Румунија, Словачка, Украјина, Хрватска) иако се не би могло рећи да је положај
мањина задовољавајући у другим чланицама ОЕБС-а (рецимо, Француска или Шпанија).
8.2.4.2.3. Да ли постоји европско право заштите мањина? Иако је Ок-
вирна конвенција о заштити националних мањина ступила на снагу, тешко
је, због природе њених одредаба, а посебно њене примене у пракси, гово-
1653 Закључни документ Мадридског састанка KEBS (1983); Закључни документ Бечког састан-
ка KEBS-a (1989); Други састанак Конференције о људској димензији KEBS (1990); Пари-
ска Повеља за нову Европу (1990); Извештај са састанка KEBS-a о националним мањинама
(1991); Трећи састанак конференције о људској димензиј1 KEBS-a (1991); Хелсиншки доку-
мент KEBS-a (1992); Самит у Будимпешти (1994) и други.
1654 T. 33 Копенхагеншког документа.
рити о европском праву националних мањина у смислу заокруженог и ко-

херентног режима. У најбољем случају, могло би се говорити о европском
праву мањина у фази настајања (in statu nascendi).
Општа начела о заштити националних мањина, као нормативна супстан-
ца Конвенције, примењују се од страна уговорница у двоструком смислу:
i) у смислу индивидуалних права припадника мањина. Сматра се да
је за остварење права припадника мањина од суштинског значаја демо-
кратски политички оквир заснован на владавини закона и функционисању
независног судства. Овакво схватање Конвенције практикују европске др-
жаве са демократском традицијом. У исто време, неке од тих земаља не
признају мањине, посебно националне, као колективитет опремљен посеб-
ним правима и слободама.
Рецимо, Француска „не признаје постојање етничких група биле оне мањине или не.
Што се тиче религија и језика – који нису национални језик – француска Влада истиче да
ове две области чине део, не јавног права, већ приватног вршења јавних слобода грађана.
Улога Владе је ограничена на гарантовање грађанима пуног и слободног вршења ових сло-
бода у оквиру дефинисаном законом и поштовања права појединца“.1655 Или, Влада Велике
Британије је истакла да „не постоји општи поступак за давање службеног признања мањин-
ских група у Уједињеном краљевству као начин обезбеђења њихових права, јер она постоје
без таквог признања. Није неопходно формалноправно признање једне етичке, религијске
или лингвистичке мањине да би она постојала“.1656
ii) у смислу колективних права мањина која коегзистирају са индиви-
дуалним правима припадника мањина. Дакле, поред индивидуалних права
припадника мањина која суштински припадају појединцима, општа начела
Конвенције створена у овом смислу подразумевају и права и слободе мањи-
на као специфичног титулара. Важи, углавном, у новонасталим државама
у источној Европи, бившој СФРЈ и СССР, те у неким европским државама
(Финска, Италија).
Овакво тумачење општих начела Конвенције уграђено је, по правилу, у политичка и
територијална решења, што само по себи говори да су барем у актуелном времену, колек-
тивна права мањина пре политичке него хуманитарне природе. Као интегрални део поли-
тичких и територијалних решења, колективна права мањина се често намећу слабијим ак-
терима у облику релевантног услова за признање државе. Смернице за признавање нових
држава у Источној Европи и СССР усвојене од стране чланица ЕЗ 16. децембра 1991. као је-
дан од услова за признање постављају гаранције права етничких и националних заједница и
мањина у складу са обавезама преузетим у оквиру Конференције о безбедности и сарадњи
у Европи. Прихватање обавеза из Смерница је наведено као један од услова за признање но-
вонасталих држава на простору бивше СФРЈ у Декларацији о Југославији усвојеној на ван-
редном састанку министара иностраних послова чланица ЕЗ одржаном 17. децембра 1991.
У колективна права мањина, без ослонца у било ком правилу међународног права, по-
некад се увршћује и политичка и територијална аутономија мањина. У том смислу, добар
пример је Предлог споразума за опште решење међународне конференције о Југославији у
Хагу од новембра 1991. У делу Предлога насловљеног са „Специјални статус“, поред права
мањина на образовни систем, законодавно тело и административну структуру, која укљу-
чује и регионалне полицијске снаге, те судство, предвиђала се, чак, и демилитаризација.1657
1655 Одговор француске Владе на питање Поткомисије о спречавању дискриминације и заштити

мањина о постојању мањина на територијама држава чланица УН – в. Study on the Rights of
Persons belonging to Ethnic, Religions and Linguistic Minorities (No. E. 91. XIV 2), стр. 13.
1656 Ibidem.
1657 За текст в. Националне мањине у међународном и југословенском правном поретку, 1997,
стр. 240–244.
Отуда би се, уз извесну меру упрошћавања, могло рећи да унутар тзв.

европског регионалног права мањина постоје, уствари, два партикуларна
права удаљена једно од другог у поимању права мањина, као и степену и
врсти њихове заштите. Ова разлика је посебно наглашена у односу на на-
ционалне мањине и изражава и шире, правно-политичке и цивилизациј-
ско-културолошке погледе, на национални идентитет и стабилност државе.
У светлости идеје о универзалној заштити мањина, ове разлике објек-
тивно значе дискриминацију мањина у државама које им не признају ко-
лективна права, а начини на које су у већини случајева успостављена ко-
лективна права мањина сведоче о непоштовању фундаменталног принципа
суверене једнакости држава.
8.2.4.2.4. Перспективе заштите мањина. Остварење идеје о универзал-
ној заштити мањина као колективитета је не само мукотрпан него и неиз-
вестан процес у околностима, политичким и правним, које преовлађују у
међународној заједници. Посебно када је реч о националним мањинама,
јер се националне државе од француске револуције држе за главне актере
међудржавног живота.1658
Раширено уверење да националне мањине представљају потенцијалну
претњу националном јединству и територијалном интегритету држава, није
без покрића у историјским чињеницама. Случај Косова и Метохије је по-
следњи у низу примера злоупотребе мањина у прагматичне политичке сврхе.
Не изненађује, стога, што следећи то уверење, многе државе поричу
постојање националних мањина или теже да их елиминишу било фактички
или суптилнијим путем у облику правних конструкција попут оне која по-
истовећује појмове држављанства и националности.
Рефлекс тог страха од мањина се на нормативном терену изражава
кроз неспремност држава да права мањина уреде у облику колективних
права која су једино подобна да колективитету попут мањина пруже пуну
и ефикасну заштиту.
Постојећи corpus правила међународног права, било општег или реги-
оналних, грађен на премиси индиректне заштите и индивидуалних права
припадника мањина је у том смислу очигледно недовољан. Садржи, међу-
тим, унутрашњи потенцијал који, са ослонцем на одговарајуће правне
технике, може отворити простор за конституисање квалитетнијег режи-
ма заштите мањина. Тај потенцијал поседују нарочито права појединаца
која се врше, по правилу, у заједници са другим појединцима. Када се ради
о религијским и лингвистичким мањинама, индивидуална права која се
врше у заједници са другим појединцима су блиска одговарајућим колек-
тивним правима. У одређеној мери и призната културна права појединаца,
а будући да је култура инхерентни састојак националног идентитета, могу
афирмисати идеју колективних права националних мањина.
1658 В. S. Huntington, The Clash of Civilizations, Foreign Affairs, vol. 72, No. 3. 1993, str. 22–49. На-
води националну државу као идеалну форму државе. Тако се растакање СССР и СФРЈ
објашњава управо вишенационалним карактером ових држава – ibidem.
Основ за конструктивну интеракцију индивидуалних права припа-

дника мањина и колективних права лежи у општеприхваћеном правилу о
забрани дискриминације само на основу припадности појединца мањин-
ској групи. Право појединца да припада мањинској групи нужно под-
разумева и право групе на егзистенцију и идентитет, јер је у супротном
право припадности мањинској групи лишено смисла. Меру креативног
тумачења релевантних правила која је неопходна за конструктивно пове-
зивање индивидуалних и колективних права мањина тешко је очекивати
од самих држава. Отуда је од суштинске важности да се установе судски
механизми за примену правних правила о мањинској заштити, аналогно
надлежности Међународног суда правде у погледу заштите мањина на ос-
нову Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Потребан
је мали корак да се у поступку пред Европским судом за људска права
мањинама призна locus standi, што би, с обзиром на ауторитет Суда, из-
весно произвело ефекте прогресивног развоја у установљењу колективних
права мањина.
8.3. Урођенички или домородачки народи. Под урођеничким или домо-
родачким народима подразумевају се народи у независним државама који
потичу од становника који су насељавали дато подручје у доба освајања
или колонизације или формирања садашњих државних граница и који су,
без обзира на законски статус, задржали неке или све своје социјалне, еко-
номске, културне и политичке институције.1659
Овако схваћен појам домородачког народа се у извесној мери покла-
па са појмом националних или етничких мањина. Постоје, међутим, јаки
разлози који говоре против поистовећивања мањина и урођеничких наро-
да.1660 За разлику од мањина које су настале као последица конституисања
националних држава на етнички хетерогеним просторима, урођенички
народи свој статус дугују одиозној пракси прогона и геноцида, углавном
европских колонијалних сила. У том колонизаторском походу уништене
су читаве цивилизације и народи.1661 Заштита урођеничких народа, стога,
није само правно већ и морално и цивилизацијско питање. Чак и ако би
се посматрала искључиво као правно питање, изгледа да corpus мањинске
заштите није довољан да у потпуности одговори специфичним захтевима
заштите урођеничких народа.
1659 Члан 1,1(б) Конвенције бр. 169. Упореди са дефиницијом Специјалног известиоца Martinez-
Caboa, UN Doc. E/CN.4/Sub. 2(1982/2/Add. 6, пар. 1). Разлика између урођеничких и племен-
ских народа, коју Конвенција повлачи је формалне природе и, као таква, пренапрегнута.
1660 Супротно, M. Akehurst, op. cit., стр. 107.
1661 Један од водећих писаца крајем XIX века Алфонс Ривиер пише“ „...држање и понашање
Уједињених Америчких Држава према црвенкошцима није без основаности у приговору с
погледом на грубости и неправде, па чак и нечовечности...Врло су добро познате свирепости
и насиља, која су починили у своје време у Средњој и Јужној Америци Шпанци и Португа-
лци, њихови ратови против урођеника били су ратови за истребљење...“ – А. Ривиер, Осно-
ви међународног права, 1897, предговор М. Веснића, стр. 212–213. Институт за међународно
право је 1888. године донео упутства која су, између осталог, предвиђала забрану ратова „са
задатком уништења и истребљења урођеника и њихових племена, све излишне строгости и
сва мучења и онда, када се употребљавају као принудна средства – члан IV, Ibidem.
Два су основна објективна обележја урођеничког или домородачког

становништва:
i) етничке, културне, језичке и расне разлике у односу на доминантно
становништво; и,
ii) аутохтоне економске, социјалне и правне установе.
Док у свом првом обележју домородачки народи могу бити ефективно
заштићени у систему позитивног међународног права делотворним, ко-
лективним мањинским правима, други највећим делом излази из оквира
мањинске заштите.
Свест о потреби специфичног правног уређења положаја урођенич-
ког становништва поприма конкретне облике легислативном активношћу
Међународне организације рада (МОР). МОР је донела серију препорука и
конвенција које се тичу радних односа урођеничких радника.1662
МОР је, у ствари, једина донела обавезујуће инструменте који би требало да на це-
ловит начин ураде правни положај урођеничког становништва – Конвенцију бр. 107 о до-
мородачком и племенском становништву (1957) и Конвенцију бр. 169 о домородачким и
племенским народима у независним земљама (1989). Потоња је донета са намером да, како
стоји у њеној Преамбули, „усвоји нове међународне стандарде... у сврху отклањања аси-
милаторске оријентације“ која је приметна у Конвенцији бр. 107. Домашај Конвенције је,
међутим, суштински ограничен. С једне стране, она представља партикуларно право малог
броја уговорница (око двадесетак), а, с друге, део кључних одредаба Конвенције је опште
природе, комбинација колективних и индивидуалних права,1663 тако да у примени оста-
вљају превелику слободу уговорницама, међу којима су и државе које имају рестриктиван
однос према урођеничким народима.1664
Организација уједињених нација донела је више резолуција и препо-
рука које се тичу положаја урођеничких народа,1665 али, будући општег и
програмског карактера, без непосреднијег правног дејства.
У оквиру Уједињених нација основана су и специјализована тела која
се баве урођеничким народима. Недостају им, међутим, ефективна овла-
шћења, јер су, по својој природи, студијска или саветодавна тела. Због тога,
и ангажовање ових тела у којима су, по правилу, непосредно заступљени и
представници урођеничких народа, не даје одговарајуће резултате.
1662 Конвенција о принудном раду (1930); Препорука о принудном раду – Индиректна принуда
(1930); Конвенција о запошљавању урођеничких радника (1936); Конвенција о уговорима
о запошљавању урођеничких радника (1939); Конвенција о кривичним санкцијама (урође-
нички радници) од 1939; Препорука о инспекцијама рада (урођенички радници) од 1939.
године и друге.
1663 Рецимо, чланови 1(3), 2, 3, 4, 5, 7(1), 8(1,2), 14, 34. Конвенције.
1664 Рецимо, Бразил под „урођеничким народима подразумева само становништво које
настањује шуме („forest dvellingpopulation“ – Martinez-Cobo, op. cit, пар. 272. Већину уговор-
ница чине земље Латинске Америке које, уопште узев, имају резервисан, па и негативан
однос, према колективним правима мањинских заједница.
1665 Рецимо, Резолуција Генералне скупштине UN 275 (III) „Студија социјалних проблема або-
риџанског становништва и осталих неразвијених социјалних група на америчком кон-
тиненту“, Резолуција ECOSOC-a 1589 (L) донета маја 1971. године о припреми Студије о
дискриминацији урођеничког становништва; Резолуција ECOSOC-a 313 (XI) којом се од
Генералног секретара УН тражи помоћ у побољшању животног стандарда урођеничких
народа; Резолуција Генералне скупштине УН 48/165 (1993) која прокламује међународну
декаду урођеничких народа у свету (1995–2004); Резолуција Генералне скупштине 59/174
(2004) о другој декади урођеничког становништва у свету (2005–2014) и друге.
Радна група за урођеничко становништво при Поткомисији УН за спречавање и заш-

титу мањина, формирана поводом „Студије о проблемима урођеничког становништва“
(UN Doc. E/ CN.4/Sub. 2/1982/2/Add. 6), је основно тело у овој области. Поред радне групе,
питањем урођеничког становништва баве се Стални форум УН за питања домородаца ос-
нован 2000. при ECOSOC-у и Специјални известилац за стање људских права и основних
слобода домородачких народа (2001). Положај урођеничких народа је у одређеној мери и
питање које задире у надлежност међународних тела и организација које се баве људским
правима као таквим.
Од аката донетих у крилу ОУН једино Нацрт Декларације Уједињених
нација о домородачком становништву, усвојен од Комисије за људска пра-
ва 2006. године, поседује нормативни потенцијал који би преточен у оба-
везујући уговорни инструмент могло на целовит начин регулисати положај
урођеничких народа или послужити као генератор конституисања одгова-
рајућег обичајног права.1666
У целини гледано, Нацрт Декларације пројектује права урођеничких
народа на значајно вишем нивоу од одговарајућих права мањина. Садржи
листу фундаменталних права која изражавају идеју интегралне заштите
урођеничког становништва како у погледу права на идентитет у негатив-
ном смислу тј. заштите од дискриминације, тако и, што је у конкретној
материји од пресудне важности, права на идентитет у позитивном смислу
(тзв. допунска или суплементарна права).
За разлику од одговарајућег права мањина, право на идентитет урође-
ничких народа у негативном смислу, Нацрт Декларације одређује као спе-
цифично, колективно право. У преамбули Нацрта стоји, између осталог,
да су урођенички народи једнаки у достојанству и правима, укључујући и
право на самоопредељење, свим осталим народима. Нацрт уводи и серију
појединачних права која се тичу права на идентитет у позитивном смислу
(заштита и очување етничких и културних особености и посебног иден-
титета, власништво и коришћење земље и природних ресурса, очување
традиционалних економских структура и начина живота, традиционал-
ни прекогранични контакти и сарадња и друга). Нацрт, такође утврђујући
заштиту урођеничких народа од геноцида и етноцида, афирмише право на
егзистенцију урођеничких народа као колективитета.
Неизвесно је, међутим, да ли су државе, а поготово оне на чијим те-
риторијама живе урођенички народи, спремне да оживотворе нормативни
потенцијал Нацрта Декларације о домородачком становништву. Јер, ваља
имати на уму да највећи број тих држава не признаје ни мањинска пра-
ва која су, како ствари данас стоје, постављена на знатно нижем нивоу од
права урођеничких народа предвиђених Нацртом Декларације. Штавише,
аутохтоне економске, социјалне и правне установе урођеничких народа
је тешко, а у многим случајевима и практично немогуће очувати. Циви-
лизације потомака урођеничких народа су, углавном, уништене или се не
могу сматрати цивилизацијама у стандардном смислу речи, а потомци тих
1666 Детаљно о легислативној историји Нацрта Декларације – Lam, At edge of the State – Indig-
enous Peoples and Self-Determination, 2000; Martinez-Cobo, Special Rapporteur, UN Doc. E/
CN.4/Sub. 2/1982/2/Add.6.
цивилизација мање-више уклопљени у постојеће цивилизацијске матрице.

Рецимо, у Боливији или Перуу преко половине становништва је доморо-
дачко.1667 У таквим околностима, Нацрт Декларације, иако правичан и ху-
манистички, пре би могао послужити као основ за евентуално конституи-
сање ad hoc или партикуларних режима појединих домородачких народа у
маниру „меког права“ или као селективни додатак партикуларном мањин-
ском режиму, него као генератор општег међународног правног правила.
8.4. Концепт тзв. права солидарности или права треће генерације.
Од 70-их година прошлог века развија се концепција тзв. права треће гене-
рације или права солидарности.1668
Сматра се да права обухватају право на самоопредељење народа, пра-
во трајног суверенитета над природним богатством и ресурсима, право на
развој, право на здраву животну средину, право на мир и сл. Концепција
је оптерећена ширином и еклектицизмом, нејасна и непрецизна у термино-
лошком и супстанцијалном смислу.
Израз „права треће генерације“ и „права солидарности“ не само што
не говори много већ ствара недоумице, па и извесну збрку у погледу пра-
вог значења права о којима је реч. Своје значење исцрпљује у хронолошкој
квалификацији, сугеришући да се ради о новој врсти људских права што,
барем када је реч о праву на самоопредељење народа или трајном суве-
ренитету над природним ресурсима, очигледно не стоји. У изразу „права
солидарности“ нејасно је да ли се солидарност схвата као правна или мо-
рална обавеза што суштински опредељује природу ових права – да ли су то
права stricto sensu или права у моралном или метафизичком смислу.
У супстанцијалном смислу, ради се о шароликој скупини коју чине пра-
ва која се могу сматрати за lex lata, важеће међународно право, као што су
право на самоопредељење народа и трајни суверенитет над националним
богатством и природним ресурсима, права која чине комбинације елеме-
ната политике, права и морала (право на развој и право на здраву животну
средину) и правне вредности које се материјализију кроз права и и обавезе
које, строго говорећи, не спадају у corpus људских права (право на мир).
Права тзв. треће генерације се, по правилу, схватају као права која су,
у исто време, и индивидуална и колективна. При том се колективна права
двојако поимају: као права чији је титулар колективитет и/или као инди-
видуална права која колективним чини околност да се остварују у заједни-
ци са другим појединцима.
Унутар ове групе права посебно место припада праву на развој. Пра-
во на развој је, не само, генератор конструкције права треће генерације
или права солидарности, изузев права на самоопредељење народа, него и
нека врста стожерног права и синтезе права треће генерације. Декларација
о праву на развој, усвојена од стране Генералне скупштине Уједињених
1667 America Indigene, vol. XXXIV, No. 2, 1979, str. 217–218; Martinez-Cobo, op. cit., str. 5–6.
1668 C. Wellman, „Solidarity, the Individual and Human Rights“, 22 HRQ, 2000; R.M. Rizky, Special
Rapporteur on Human Rights and International Solidarity, UN Doc. A/HRC/4/8, 7. February
2007; C. Tomuschat, „Human Rights in a World-Wide Framework“, 45 HJIL, 1985.
нација 1986,1669 утврђујући да су титулари права на развој „сви народи и

свако људско биће“,1670 налази да право на развој подразумева пуно оства-
рење права народа на самоопредељење и вршење пуног суверенитета над
националним богатством и ресурсима.1671 Штавише, Декларација истиче
да право на развој укључује и поштовање принципа међународног права о
пријатељским односима и сарадњи између држава1672 и свих људских пра-
ва, грађанских и политичких те економских, социјалних и културних1673 и
тако придаје право на развој својства врховне норме међународног права.
Право на развој, као право сваког народа и појединца, је, у основи
природноправни концепт, иманентан самој егзистенцији појединаца и ко-
лективитета.
Развој и напредак су природни закон који, својом снагом, превазилазе
право. Правом се само могу забранити поступци и активности којима се
ограничава или спречава остваривање развоја. То је опште значење права
на развој.
Право на развој, међутим, конципирано Декларацијом има специфич-
но значење. Оно је ratione personae везано за право на развој неразвијених
земаља у духу принципа новог међународног економског поретка. За-
мишљено је као право stricto sensu праћено обавезом развијених земаља да
снабдевају неразвијене земље „одговарајућим средствима и капацитетима
да убрзају њихов укупан развој“.1674
Схваћено у овом смислу, право на развој је суштински lex ferenda са
изолованим и фрагментарним покрићем у деловима позитивног међу-
народног права посебно у праву мора (концепт заједничке баштине
човечанства)1675 и праву заштите животне средине.1676 Ни изгледи да пре-
расте у посебно правило позитивног права, барем када је реч о блиској
будућности, нису ружичасти, јер је концепт новог међународног економ-
ског поретка прећутно стављен ad acta потпуним ослањањем на тржишни
принцип у ери глобализације.
Неодређеност и претерану ширину тзв. права треће генерације дугују
противречним утицајима који су их обликовали.
Изворна идеја права на развој која се наслања на једну хуманистичку
перцепцију међународне заједнице блиску гроцијанској, genus humanum,
истинској људској заједници, комбинована је са индивидуалистичком кон-
цепцијом људских права по којој су људска права само права поједина-
ца.1677 Тзв. права треће генерације су, по правилу, типична права колекти-
1669 Res. 41/128.

1670 Члан 1(1) Резолуције.
1673 Члан 6. Резолуције.
1675 В. XXIX, 9.
1676 В. XXX, 4.1.3.
1677 Sieghart, The Lawful Rights of Mankind, 1986, стр. 161.
витета, а појединци су корисници права, а не његови титулари. Право на

развој је право народа у смислу политичког народа (populus) и, као такво
право државе кроз коју народи делују у етатистичкој структури међунаро-
дне заједнице.
Одређење права, попут права на самоопредељење или права на развој
као индивидуалних и колективних у исто време не само што је правно неу-
темељено већ за објективну последицу има релативизацију ових права као
права колективитета.
8.5. Регионални системи заштите људских права. Паралелно са опш-
тим људским правима егзистирају и регионални системи. Њихово консти-
туисање може се приписати двома разлозима – једном негативне а другом
позитивне природе.
Разлог негативне природе је и даље спора и неефективна имплемента-
ција универзалних људских права. Рецимо, доношење Европске конвенције
о људским правима (1950) је непосредна реакција на одлагање у претакању
Универзалне декларације о правима човека у обавезујуће уговорне инстру-
менте започето још на III заседању Генералне скупштине 1948. године.
Сличност политичких традиција, вредности и филозофских опре-
дељења на ужим, регионалним просторима, као основа за изградњу одго-
варајућих правила, је разлог позитивне природе.
Обично се говори о три регионална система – европском, интераме-
ричком и афричком – мада оваква класификација није најпрецизнија бу-
дући да је тзв. европски пре збирни назив за више система заштите људ-
ских права него један кохерентан систем.
Разлика између општег и регионалних међународних система људских
права је превасходно у природи мера међународног надзора и контроле.
Док је за општи систем међународних људских права у основи, каракте-
ристичан међународни надзор и контрола у смислу провере спровођења у
живот обавеза које је држава уговорница преузела (контрола stricto sensu),
у европском и интерамеричком систему провера је ефектније употпуњена
и исправком или окончањем акта или пропуштања супротног међународ-
ном праву (контрола lato sensu).
8.5.1. Афрички регионални систем. Афрички регионални систем људ-
ских права почива на одредбама Афричке повеље о људским правима и
правима народа донете 1981. године.
У погледу индивидуалних права, постоји суштинска подударност По-
веље са правима установљеним на општем међународном плану, уз једну
релевантну специфичност – права и слободе употпуњене су обавезама
појединаца (чл. 27–29).
У члановима 3–18 Повеља наводи следећа индивидуална права: једнакост пре зако-
ном, поштовање живота и личног интегритета, забрану ропства, тортуре и свирепог, неху-
маног и понижавајућег понашања, слободу и безбедност личности, фер истрага (hearing)
у судском поступку, слобода савести и вероисповести, слобода информисања, слобода
окупљања, слобода кретања, учешће у влади и јавној служби, право на својину, право на
рад, право на здравље и образовање, заштита породице.
Афрички систем1678 је једини регионални систем који људска права у

духу Повеље Уједињених нација третира интегрално, као права поједин-
ца и група, колективна права. У члановима 27–29, наиме, Афричка повеља
наводи и права народа – право на самоопредељење, право над национал-
ним богатством и природним ресурсима, право на развој, на национални и
међународни мир и безбедност и право на здраву животну средину.
Мере међународног надзора и контроле дизајниране су у облику специ-
фичних, несудских мера. У надлежности су два тела: Афричке комисије за
људска права и права народа и Конференције шефова држава и влада OAJ.
Комисија, састављена од 11 чланова, може примати саопштења уговорни-
це да друга уговорница крши одредбе Повеље било директно (члан 49) или на-
кон што је на односна саопштења претходно скренула пажњу држави за коју
сматра да је прекршила Повељу (члан 47). Поступак се окончава извештајем
Комисије који се доставља државама у спору и Конференцији шефова и вла-
да. У потоњем случају, Комисија чини препоруке Конференцији. Поред са-
општења које подносе државе уговорнице, Комисија може двотрећинском
већином одлучити да разматра и „друга саопштења“, тј. саопштења поједина-
ца и група. При том, поступак не покреће само саопштење већ одлука чланова
Комисије. Уз то, за разлику од интерамеричког и тзв. европског регионалног
права, Повеља наводи и основна економска и социјална права појединца. Уз
то, поступком се не штите права и слободе подносиоца саопштења, него она
служе као основ за оцену о тешким кршењима Конвенције на шта Комисија
скреће пажњу Конференцији шефова држава или влада. Сама Конференција
може тим поводом затражити од Комисије да детаљно проучи такве ситуације
и поднесе извештај са одговарајућим закључцима и препорукама.
Поред мера контроле и надзора, Комисија поседује два додатна овла-
шћења – да подстиче поштовање људских права путем студија, семинара,
конференција, ширења информисања и сарадње са локалним телима, као и
да тумачи одлуке Повеље.
На основу члана 1. Протокола уз Афричку Повељу о људским правима
и правима народа који је ступио на снагу јануара 2004. године, основан је
Афрички суд за људска права и права народа.1679
Судски колегијум чини 11 судија који се бирају из рада правника висо-
ких моралних квалитета и признате практичне, судске или академске ком-
петентности и искуства у материји људских права и права народа.1680 У
суду као целини заступљено је пет афричких региона и различити правни
1678 Обевезе појединца обухватају: обавезу недискриминације других појединаца, обавезу заш-
тите породице и поштовање и помоћ родитељима, обавезу служења држави и доприноше-
ње њеној одбрани и обавезу плаћања пореза у интересу друштва.
1679 Cf. Nico Krisch, „the Establishment of an African Court on Human and Peoples Rights“, in:
ZaöRV, 1998, 713–732; Vincent O. Orlu Nmehielle, The African Human Rights System – Its
Laws, Practice, and Institutions, 2001, 259–309; David Padilla, „An African Human Rights Court:
Reflections from the perspective of the Inter-American system“, in: African Human Rights Law
Journal (2002), 185–202;
1680 Члан 11 (1) Протокола.
системи који постоје на афричком континенту. Предвиђена је, такође, рав-

ноправна заступљеност мушкараца и жене.1681
Афрички суд познаје две врсте поступка парнични (контенциозни) и
саветодавни. Потоњи могу покренути државе – чланице Афричке Уније, из-
вршна тела Уније или било која афричка организација призната од Уније.1682
Што се надлежности rаtione personae у контенциозном поступку тиче
она је обавезна у поступцима које покрећу: Афричка Комисија за људска
права, државе – уговорнице Афричке Повеље о људским правима и афричке
међувладине организације.1683 Факултативна надлежност Суда предвиђена је
у случају тужби коју подносе појединци и невладине организације.1684
Ratione materiae надлежност Суда протеже се не само тужба која за
предмет имају кршењу Повеље о људским правима народа, већ и на ове
које се тичу кршења било ког уговора о људским правима које је односна
држава ратификовала.1685
Однос Комисије и Суда замишљен је као однос координације.
На основу Протокола усвојеног јула 2003 установљен је Афрички суд
правде у чијој надлежности је решавање спорова који се тичу примене и ту-
мачења уставног акта Афричке Уније и уговора закључених под њеним ок-
риљем. У надлежности Суда су и сви спорови међународног јавног права.1686
Сличност у надлежностима Афричког суда правде и Суда за људска
права и права народа, као и разлози практичне природе, навели су Гене-
ралну скупштину Афричке Уније да, на својој седници одржаној јула 2008.
године, донесе Протокол о спајању ова два суда. Суд ће се састојати из два
већа: Општег већа и Већа за људска права, са по 8 судија у сваком већу.
Протокол, међутим, још није ступио на снагу.
8.5.2. Амерички регионални систем. Када је реч о изворима америч-
ког, регионалног система људских права, треба повући разлику између ма-
теријалног и процесног права.
У материјалноправном смислу релевантан извор права је Америчка
конвенција о људским правима (1969) која је ступила на снагу 1978. Од-
редба члана 16. Повеље ОАЈ је, по својој природи, само потврда општег
принципа поштовања људских права, а Америчка декларација о правима
и обавезама човека нема правни, обавезујући карактер нити га је стекла
протеком времена.1687 Конвенција је, уз извесне иновације, редигована у
оквирима постављеним Пактом о грађанским и политичким правима.
Конвенција наводи следећа права и слободе: право на живот; слободу од тортуре и
нехуманог понашања; слободу од ропства и потчињености; право на слободу и безбедност;
право на фер суђење; слободу од ex post facto закона; право на поштовање приватног и по-
1681 Члан 11–15 Протокола.

1682 Члан 4 (1) Протокола.
1683 Члан (1) Протокола.
1684 Чланови 3. и 7. Проткола
1685 Чланови 3. и 7. Проткола
1686 Члан 19. Протокола о Афричком суду правде.
1687 В. Le Blanc, The OAS and the promotion and protection of human rights, 1977, стр. 13; Henkin,
Crawford Pugh, Schachter, Smith, op. cit., стр. 666.
родичног живота; слободу удруживања; слободу окупљања; слободу савести и вероиспо-

вести; слободу склапања брака и оснивања породице; слободу кретања; слободу од прогона;
забрану колективно протеривања странаца; право учествовања на слободним изборима;
право на ефективну накнаду у случају повреде права; право на Компензацију због неизвр-
шења правде; право на одговор (reply); право на име; право детета; право на држављанство;
право на једнакост пред законом; право азила.
Од тих права право на одговор (у случају када је неко повређен не-
тачним и увредљивим изјавама и идејама) и право азила су специфична,
регионална права. Пакту о грађанским и политичким правима су, такође,
непозната слобода од прогонства и колективног протеривања странаца.
Конвенција не садржи економско-социјална права, па, чак, ни право
на образовање. Тих права се једино посредно дотиче члан 26. Конвенције
која обавезује уговорнице да раде на постепеном достизању „пуне реали-
зације права имилицитно садржаних у економским, образовним, научним
и културним стандардима Повеље ОАД“.
Генерална скупштина ОАД је 1988. године усвојила додатни протокол
који се односи на економска, социјална и културна права (Протокол из
Сан Салвадора).
Процесноправна супстанца регионалног америчког права људских
права деривира, како из одредаба саме Конвенције тако и из права Орга-
низације америчких држава. Наиме, Интер-америчка комисија за људска
права, која је заједно са Интер-америчким судом за права човека, надлежна
за надзор и контролу над имплементацијом Конвенције, формирана је још
1959. на петом конститутивном састанку министара америчких република,
а започела је са радом октобра 1960. године. Комисија је у почетку била
аутономни ентитет Организације, да би Протоколом о амандманима на
Повељу ОАД из 1967. године, формално постала саветодаван орган Орга-
низације чији је главни задатак био у „иодстицању поштовања и заштите
људских права“. Реч „подстицање“ као релевантно одређење њене надлеж-
ностима, а у контексту њене саветодавне природе јасно говори о њеним
ограниченим, практично непостојећим самосталним овлашћењима, у до-
мену заштите људских права до доношења Интер-америчке конвенције о
људским правима. Уосталом, тешко је и говорити о Комисији као телу у
стандардном значењу те речи, јер је приликом њеног оснивања одлучено да
се њена структура, надлежност и процедура уреде Конвенцијом.
У пракси је, међутим, не без утицаја ванправних елемената, Комисија у једном периоду
прешироко тумачила своја овлашћења (тзв. „аквистичко“ схватање улоге Комисије),1688
прибегавајући испитивању саопштења појединаца о наводном кршењу права. Тако је, реци-
мо, поступљено у случају Доминиканске Републике (1965–1966), а покушано, али без успеха
Кубе и Хаитија.1689
Ступањем на снагу Интерамеричке конвенције о људским правима,
Комисија је постала један од органа надлежних у односу на „питања која се
тичу испуњавања обавеза преузетих“ Конвенцијом.1690
1688 Henkin, Crawford Pugh, Schachter, Smith, op. cit., стр. 667.
1689 Детаљно, T. Burgenthal, Human Rights in the Americas, 1990.
Надлежност Комисије је двојака:

а) обавезна надлежност подразумева да прима петиције појединаца,
група појединаца или невладиних организација признатих законом у др-
жавама уговорницама о кршењу одредаба Конвенције од стране државе
уговорнице; и
б) факултативна надлежност да прима и разматра саопштења у којима
једна уговорница тврди да је друга уговорница прекршила право утврђено
Конвенцијом. Заснива се у случају када су обе државе у форми декларације
прихватиле надлежност Комисије у овом смислу. У супротном, саопштење
је недопуштено (inadmissible).
Економска, социјална и културна, изузев права на синдикално орга-
низовање и права на образовање, су искључена из надлежности Комисије
и Суда. Комисија тежи да изнађе пријатељско решење ствари, делујући, у
ствари, као нека врста дипломатског форума. Ако у томе не успе сачињава
извештај који садржи њене закључке те предлоге и препоруке које сматра
прикладним. Извештај се најпре доставља државама, а накнадно Комисија
може одлучити да га и објави.
Међуамерички суд за људска права чини колегијум од седам судија који
се бирају међу правницима највиших моралних квалитета и признатим
стручњацима у области људских права. Судије могу бити држављани било
које чланице ОАД, без обзира на то да ли је уговорница Конвенције.1691
Надлежност Суда је факултативне природе. Признање обавезне на-
длежности Суда може бити опште – када се односи на све случајеве који се
изнесу пред Суд – и специјално, тј. у односу конкретан случај.
Активна легитимација пред Судом резервисана је за државе уговорни-
це и саму Комисију. Појединци или групе појединаца не могу покренути
поступак пред Судом.
Поред функције пресуђивања, Суд има и саветодавну функцију која је
широко конципирана.
У свом саветодавном мишљењу о правним дејствима Америчке Декла-
рације о правима и обавезама човека, Суд је, између осталог, истакао да
поседује саветодавну јурисдикцију „у односу на било коју одредбу која се
бави заштитом људских права изложеној у било ком међународном угово-
ру применљивом у америчким државама, независно од тога да ли је билате-
ралан или мултилатералан, те без обзира на основну сврху таквог уговора
и да ли је нечланица интер-америчког система уговорница или има право
да постане уговорница тог уговора“.1692 Суд, такође, може, на захтев др-
жаве која је прихватила надлежност Суда, да да мишљење о сагласности
правила њеног унутрашњег права са одговарајућим међународним инстру-
ментима који су на снази у америчким државама.
Пресуде Суда су коначне и обавезујуће (res iudicata).
1691 Тако је први председник Суда био T. Bargenthall, амерички држављанин, иако САД нису
уговорица Конвенције.
1692 Art. 64 American Convention on Human Rights, Advisory Opinion OC 1/82 of September 24,
1982, Ser. A, No. 1.
8.5.3. Европски систем. Систем који се обично назива европским, обух-

вата, у ствари, три система – систем Савета Европе; систем ОЕБС-а и сис-
тем Европске уније. Једино би се потоњи могао назвати европским у строгом
смислу речи, будући да друга два важе добрим делом и ван Европе.
8.5.3.1. Систем Савета Европе. Супстанцијални део система Савета
Европе чине Европска конвенција о људским оравима (1950) и Протоколи
уз Конвенцију коју су сукцесивно доношени.1693
Овим инструментима конституисан је corpus грађанских и политичких
права за који би се могло рећи да је специфичан у односу на corpus устано-
вљен Пактом о грађанским и политичким правима.
Конвенција наводи следећа права: право на живот, слободу од тортуре и нехуманог и
понижавајућег поступања, слободу од ропства принудног рада и потчињености (servitude)
слободу и безбедност личности и лишавање слободе (detention) једино у поступку утврђе-
ном законом, право на фер и јавно суђење како у поступку који се тиче грађанских права и
обавеза тако и у кривичним стварима поштовање приватности и породичног живота, сло-
бода мисли, савести и, вере, слобода изражавања, мирног окупљања и удруживања, право
на брак и заснивање породице, слобода од дискриминације. Ова листа права допуњавана је
материјалним правима утврђеним Протоколима уз Конвенцију.1694
С једне стране, систем Савета Европе познаје право на својину, које Пакт о грађанским
и политичким правима не садржи.
С друге стране, више права утврђених Пактом недостаје у систему Савета Европе –
право народа на самоопредељење (члан 1. Пакта) и „економско“ самоопредељење у смислу
да сви народи имају право да слободно располажу својим природним изворима и да народ
ни у ком случају не може бити лишен сопствених средстава за опстанак (члан 1(2) Пакта);
права припадника етничких религијских или лингвистичких мањина (члан 27. Пакта), пра-
во на једнакост пред законом и једнака правна заштита (члан 26. Пакта), забрана ратне про-
паганде или заговарање националне, расне или верске мржње која подстиче на дискрими-
нацију (члан 20. Пакта) и права детета (члан 24. Пакта).
1693 То су: Протокол I (1952) који се тиче мирног уживања поседа, права на образовање, слобо-
ду избора; Протокол II (1963) – право Суда да даје саветодавна мишљења на захтев Коми-
тета министара; Протокол III (1963) – амандмани на поступак пред Комисијом; Протокол
IV (1963) забрана лишавања слободе због неиспуњења уговорних обавеза, слобода кретања,
забрана изганства или порицања повратка у сопствену државу, забрана колективног протери-
вања странаца; Протокол V (1966) – мандат чланова Комисије и Суда; Протокол VI (1983) –
укидање смртне казне; Протокол VII (1984) – поступак протеривања странаца, извесна права
у кривичном поступку, недискриминација између супружника и у односу на њихову децу;
Протокол VIII (1985) амандмани на поступак пред Комисијом и Судом; Протокол IX (1990)
– активна легитимација појединаца, група лица и невладиних организација пред судом; Про-
токол X (1992) – унапређује мере надзора над применом Конвенције, остао без сврхе ступањем
на снагу Протокола XI; Протокол XI (1994) – наводне повреде права из Конвенције иуносе се
директно пред Европски суд за људска права, очигледно неосноване представке могу бити
оглашене неприхватљивим од стране трочланог одбора; Протокол XII (2000) – општа забрана
дискриминације; Протокол XIII (2002) – укида смртну казну у свим околностима укључујући
за злочине извшене током рата; Протокол XIV (2004) – одлуку о неприхватљивости представ-
ке може донети судија појединац, други амандмани на поступак пред Судом; Протокол XIV
bis (2009) – предвидја привремену примену два процедурална елемента Протокола XIV док не
ступи на снагу.
1694 Заштита имовине, право на образовање, право на слободне изборе, забрана затварања
због дуга, слобода кретања, забрана протеривања држављана, забрана колективног про-
теривања странаца, право на жалбу у кривичном поступку, накнада за незакониту осуду,
једнакост супружника, општа забрана дискриминације, забрана смртне казне.
Што се система надзора и контроле тиче, разликују се две фазе у њего-

вој еволуцији:
а) прва фаза, која се може сматрати историјском, је трајала од ступања
Европске конвенције о људским правима на снагу па до доношења Прото-
кола XI(1953–1998); и
б) друга, актуелна фаза која започиње применом Протокола XI.
Прву фазу је одликовала трипартитна структура механизма надзора
и контроле над имплементацијом одредаба Конвенције. Чинила су је три
органа: Европска комисија за људска права, Комитет министара Савета
Европе и Европски суд за права човека. У подели улога између ова три
органа Комисија је деловала као орган истраге и измирења, која је, у слу-
чају неуспеха, достављала извештај Комитету министара или покретала
поступак пред Европским судом. Надлежност Суда протезала се на стра-
не уговорнице Конвенције које су прихватиле обавезну надлежност Суда
или дале свој пристанак на надлежност Суда у посебном случају (члан 48.
Конвенције).
У другој фази, Протокол XI доноси квалитативну промену у механи-
зму надзора и контроле над спровођењем Конвенције о људским правима,
трансформишући га у механизам судске контроле. Протокол укида Европ-
ску комисију за људска права, а Европски суд опрема обавезном надлеж-
ношћу. Тако систем Савета Европе постаје једини судски систем контроле
грађанских и политичких права у позитивном међународном праву. У том
делу неспорно представља и најперфектнији систем, идеални модел зашти-
те у координатама позитивног међународног права.
8.5.3.1.1. Европски суд за људска права.

8.5.3.1.1.1. Састав и организација Суда. Судски колегијум састоји се
од онолико судија колико је страна уговорица Конвенције.1695 Судије бира
Парламентарна скупштина Савета Европе већином гласова са листе од три
кандидата који свака страна уговорница предлаже. Судије су распоређене у
три секције – две од по десет судија, а једна од једанаест – установљене на
основу географског критеријума. Мандат судија траје шест година и могу
се поново бирати.1696 Поред судија организациону структуру Суда чине
Секретаријат, чије се функције и организација уређују Пословником, Суда
и стручни сарадници.
Рад судског колегијума је, због великог броја судија (тренутно их има
46), специфичан у поређењу са другим сталним међународним судовима.
У општој седници Суд не разматра случајеве који се пред њега изнесу, већ
врши изборне функције (бира председника Суда, председнике већа и се-
кретара Суда), установљава већа за одређени временски период и усваја
пословник Суда.

1696 Одредбом члана 2. Протокола број XIV којим се уносе измене у члан 23. Конвенције, пред-
виђено је да мандат судија Европског суда за људска права траје девет година.
Судску функцију stricto sensu обављају одбори, мало веће и велико веће
Суда.
Одбори су састављени од тројице судија који припадају истој секцији.
Мало веће чини седам судија међу којима је председник Већа, као и нацио-
нални судија (судија државе против које је представка поднета). Седамна-
ест судија, укључујући председника Суда и два потпредседника, чине Ве-
лико веће. Чланови Већа се, изузев председника и потпредседника, бирају
извлачењем. У Веће улази и национални судија државе која је странка у
поступку.
8.5.3.1.1.2. Надлежност Суда и његових тела. О надлежности Суда се
може говорити у двојаком смислу:
надлежности Суда као органа задуженог за судску контролу примене
Европске конвенције о људским правима, и
надлежности тела Суда – одбора, Малог и Великог већа – у поступању
у случајевима који се пред Суд изнесу.
Надлежност Суда се протеже на све предмете који се тичу тумачења и
примене Конвенције и протокола уз њу.1697 У споровима око надлежности
одлучује Суд (принцип compétence de la compétence).
Ratione materiae надлежност Суда обухвата:
а) међудржавне представке у смислу указивања било које стране уго-
ворнице на сваку повреду одредби Конвенције и протокола од стране дру-
ге стране уговорнице;1698
б) индивидуалне представке појединаца, невладиних организација или
групе лица који тврде да су жртве повреде права установљених Конвен-
цијом или протоколима које је прихватила страна уговорница1699 и
в) саветодавна мишљења о правним питањима која се тичу тумачења
Конвенције и протокола на захтев Комитета министара.1700
У надлежности Малог и Великог већа је доношење одлуке у меритуму,
а надлежност одбора је, према важећем решењу,1701 ограничена на одлучи-
вање о допуштености представке.
Судска, активност се, углавном, одвија у Малим већима. Мало веће од-
лучује не само о основаности представке као мериторној ствари, него и о
допуштености представке1702 у случају када у одбору није постигнута јед-
ногласност о недопуштености представке.
Конвенција успоставља серију процесних претпоставки за допуштеност индивидуалне
представке које се тичу способности да се буде странка у поступку (locus standi), процесне

1701 Протокол XIV предвиђа проширену надлежност одбора, који би, када се ради о питањима
о којима постоји устаљена јуриспруденција Суда, одлучивао и о основаности представке.
способности, постојања правнозаштитне потребе и предмета представке.1703 Надаље, да би
представка била прихватљива потребно је, на основу члана 35. Конвенције да се стекну и
следећи услови.
1) да су исцрпљени сви унутрашњи правни лекови (local remedies rule) у складу са опште-
прихваћеним правилима међународног права,1704
2) да је представка поднета у року од шест месеци,
3) да представка није анонимна,
4) представка не сме бити у суштини истоветна с представком коју је Суд већ разма-
трао или која је поднета другој међународној интанци ради испитивања, односно реша-
вања, а не садржи нове релевантне чињенице,
5) представка не сме бити неспојива са одредбама Конвенције, очигледно неоснована
нити сме да представља злоупотребу права на представку.
Наведени услови важе, уз извесне разлике, и за међудржавне представке.1705
Надлежност Великог већа је самостална или супсидијерна.
Самостална је у односу на захтев за саветодавно мишљење (члан 47.
Конвенције) и захтев странке у спору да се предмет пресуђен од Малог већа
изнесе пред Велико веће.1706 У потоњем случају Велико веће делује као суд
више инстанце. Ова надлежност Великог већа резервисана је за значајна
питања везана за тумачење Конвенције или питања од опште важности.1707
Спор пред Судом окончава се доношењем пресуде или пријатељским по-
равнањем. Правоснажност је резервисана за пресуде Великог већа, док пре-
суде малих већа стичу правоснажност по испуњењу утврђених услова.1708
Сам поступак пред Судом се, поред пресуде и пријатељског поравнања
може окончати и другим начинима.1709
Пресудом се утврђује повреда релевантног права садржаног у Конвен-
цији и протоколима уз њу, те правична компензација за повреду права.
8.5.3.2. Систем ОЕБС-а. Систем ОЕБС-а, мада је неспорно допринео
заштити људских права у простору свог деловања, не би се могао назвати
специфичним системом заштите људских права, будући да је реч превас-
ходно о безбедносном систему који се бави и људским правима. Стога се,
када је реч о ОЕБС-у, и не говори о специфичном corpus-у људских права,
већ о „хуманој димензији“ ОЕБС-а.
1703 (Члан 34. Конвенције) детаљно, А. Јакшић, Европска конвенција о људским правима, Комен-
тар, 2006, стр. 428 и даље.
1704 О неким аспектима исцрпљености унутрашњих лекова у складу са општеприхваћеним
правилима међународног права: Лепојић против Србије, Представка број 13909/05, Дели-
мично издвојено мишљење судије Крећа.
1705 В. А. Јакшић, op. cit., стр. 424 и даље.
1708 Члан 44(2) Конвенције утврђује да пресуда малог већа, постаје правноснажна: а) када
странке изјаве да неће захтевати да се предмет изнесе пред Велико веће, или б) три месеца
после доношења пресуде, ако се не затражи да се предмет изнесе пред Велико веће; или в)
када колегијум одбије захтев за обраћање Великом већу.
1709 То су: 1) повлачење представке, 2) губитак правног интереса на страни подносиоца пред-
ставке који је демонстрира пасивношћу; 3) решењем спорног питања; 4) када се покаже да
даље разматрање представке није оправдано – види детаљније, М. Пауновић, С. Царић,
Европски суд за људска права – надлежност и поступак, 2007, стр. 85–86.
Заштита људских права један је од десет темељних принципа Хелсинш-

ког завршног акта о безбедности и сарадњи у Европи потписаног 1. ав-
густа 1975. године од представника 35 држава Европе те САД и Канаде.
Принцип поштовања људских права био је део ширег политичког договора
о безбедносном систему у Европи у ери детанта, утемељеног на призна-
вању политичког status quo у Европи од стране чланица западне коалиције
и прихватању сарадње у хуманитарној области, нарочито у питањима људ-
ских контаката, информација, културе, просвете и образовања, од стране
чланица источног блока.
По својој природи, Хелсиншки акт није био правно обавезујући, али
је, индиректном афирмацијом принципа да људска права нису питање које
улази у домен строго унутрашње надлежности, отворио простор за распра-
ву о стању људских права на државним подручјима учесница Конферен-
ције. Конференције које су одржане након Хелсиншке – Београдска (1977),
Мадридска (1979) и Бечка (1986) – биле су, углавном, „арене за оптужбе да
чланице совјетског блока крше људска права“.1710
Од урушавања совјетског блока у деветој деценији прошлог века КЕБС
(од 1995 – Организација за европску безбедност и сарадњу), на доктрини
људских права гради релевантни основ свог деловања. У ствари, доктрина
људских права је превасходно коришћења као инструмент за инаугурацију
новог, паневропског јавног поретка утемељеног на вредностима европске
цивилизације.
Обавезе које су чланице ОЕБС-а преузеле у домену људских права нису
правне него политичке природе. Отуда оне се не примењују као правне
обавезе и не могу, рецимо, бити примењене у судском поступку. Ослањају
се на фактичку моћ Организације и примењују у маниру политичких од-
лука. Обавезним их чини, дакле, не право, већ политичко обећање које се
испуњава комбинованим дејством формалног ауторитета Организације и
материјалном снагом притиска Организације и њених чланица. Назива се
обично „меким правом“ (soft law).
ОЕБС не познаје ни судску контролу нити институт петиције као ре-
левантне облике надзора и контроле над спровођењем у живот преузетих
обавеза. Развио је, међутим, разуђену институционалну мрежу у ту сврху
у којој централно место припада трима институцијама: Уред ОЕБС-а за де-
мократске институције и људска права, Високи комесар ОЕБС-а за нацио-
налне мањине и ОЕБС-ов представник за слободу медија.
ОЕБС-ов уред за демократске институције и људска права (ODIHR) са седиштем у
Варшави је главни орган ОЕБС-а одговоран за људску димензију. Основне активности Уре-
да обухватају: а) унапређење демократских избора, б) техничку помоћ у консолидацији де-
мократских институција и поштовању људских права; в) борбу против трговине људима,
унапређење једнакости полова, пројекте о миграцијама и слободи кретања, слободу рели-
гије и спречавање тортуре.1711 Високи комесар ОЕБС-а за националне мањине има за зада-
так да установи и тражи решења за етничке тензије које могу да угрозе мир, стабилност или
пријатељске односе између учесница ОЕБС-а. У раду се ослања, углавном, на превентивну
1710 Henkin, Crawford Pugh, Schachter, Smith, op. cit., стр. 666.
1711 OSCE Human Dimension Commitments, A reference Guide, 2001, стр. XIX.
дипломатију.1712 Задатак представника ОЕБС-а за медије је да „помаже државама учесни-
цима у јачању слободних, независних и плуралистичких медија као једног од базичних еле-
мената функционисања плуралистичке демократије“.1713
ОЕБС је, у основи, мултилатерални оквир за промоцију једног поли-
тичког модела, модела западне демократије утемељеног на принципу ви-
шестраначке демократије, тржишне економије и владавине права. Тзв.
људска димензија ОЕБС-а, ако је схватимо као делатни оперативни крите-
ријум, се у пракси своди на меру остварења конкретног модела у институ-
ционалном и политичком систему учесница ОЕБС-а.
Допринос ОЕБС-а у материји људских права може се ценити у суп-
станцијалном смислу и у смислу степена имплементације људских права.
У супстанцијалном смислу, активности ОЕБС нису довеле до суштин-
ског обогаћивања corpus-а људских права утврђених општим међународ-
ним правом. Релативни изузетак представља положај мањина, посебно
националних, али је домашај те позитивне праксе ограничен ratione loci
на државе настале на простору бившег Совјетског Савеза и у источној Ев-
ропи, где, такође, није конзистентно примењиван (рецимо, положај руске
мањине у бившим прибалтичким републикама СССР).
У смислу примене стандарда класичних грађанских и политичких пра-
ва допринос ОЕБС-а је значајан, мада у извесној мери под сенком прагма-
тичних потреба у промоцији утврђеног политичког модела демократије.
Она неизбежно води двоструким стандардима иманентно прагматичним
политичким циљевима, које је тешко спојити са принципом универзалне
заштите људских права.
8.5.3.3. Систем Европске уније. О специфичном систему људских права
у Европској унији може се говорити тек од доношења Повеље о фундамен-
талним правима која је обавезујућу снагу стекла 1. децембра 2009. године,
ступањем на снагу Лисабонског уговора.
Повеља у основи представља потврду права утврђених Европском
конвенцијом о заштити људских права и фундаменталних слобода обо-
гаћених елементима прогресивног развоја. Прогресивни развој изража-
вају, углавном, социјална права и права радника обухваћена тзв. другим
насловом (title) као што су право на одговарајуће радне услове, заштита од
неоправданог отказа и приступ здравственој заштити.1714 Руку под руку са
правима радника иду по први пут и права бизниса. Бизнис је овлашћен да
истакне да су му права повређена или ограничена радним, људским или
разлозима који се тичу заштите човекове околине.
Домети Повеље о фундаменталним правима Европске уније су, правно
гледано, ограничени.
Најпре, corpus грађанских и политичких права наведених у Повељи се
суштински поклапа са одговарајућим правима и слободама утврђеним у
Европској конвенцији о заштити људских права и фундаменталних слобо-
1712 Ibidem.
1713 Ibidem.
1714 Чланови 15–17 Повеље.
да а чланице Уније су појединачно везане одредбама Конвенције и њених

Протокола. Права радника су, истина, једна иновација коју Повеља доноси,
али она су већ гарантована правом Европске уније. Уз то, она су у извесној
мери релативизована правима која Повеља признаје бизнису. Затим, од-
редбе Повеље не могу ни на који начин проширити овлашћења Уније како
су дефинисана њеним уставним актима. Одредбе Повеље се примењују на
чланице Уније само у случају када оне примењују право Уније. Коначно,
Повеља се не примењује у свим чланицама Уније. Протоколом који се тиче
примене Повеље, као и амандманима на Протокол донетим октобра 2009.
године, Велика Британија, Пољска и Чешка се изузимају из пуне примене
Повеље.
Две су одредбе Протокола од интереса. Члан I (1) Протокола спречава
националне судове у Пољској, Великој Британији и Чешкој да утврђују да
су „закони, правила или административне одредбе, праксе или акти“ у тим
државама у несагласности са Повељом. Став 2 члана I, пак, утврђује да од-
редбе Повеље о економским и социјалним правима нису подобне да буду
предмет судског поступка.
XXIX. МЕЂУНАРОДНО КРИВИЧНО ПРАВО (МКП)
Bantekas, I., Nash, S., International Criminal Law, London, 2003.; Cassese, A., International
Criminal Law, Oxford Univeristy Press, 2003; Cassese, A., Gaeta, P., Jones, The Rome Statute of
the International Criminal Court, Oxford University Press, JRHJ, 2002; Charney, J.I., „Progress in
International Criminal Law?“, 93 A.J.I.L., 452; Dinstein, Y., „International Criminal Law“, 5 Israel
Y.H.R. 55–87; Kirk McDonald, G and Swaak-Goldman, O (eds), Substantive and Procedural Aspects
of International Criminal Law, The Hague: Kluwer, 2000; Schabas, W., Commentary on the Rome
Statute of the Criminal Court (O. Tiriffterer ed), Baden-Baden, 1999; Sluiter, G., International
Criminal Adjudication and Collection of Evidence: Obligations of States, Antwerp, Oxford, New
York: Intersentia, 2002; Стојановић, З., Међународно кривично ираво, Београд, 2006; Шкулић,
М., Међународни кривични суд – Надлежност и иостуиак, 2005.
1. ПОЈАМ
И међународно кривично право (МКП), као и међународно право у
целини, може се одредити у формалном и материјалном смислу речи.
У формалном смислу речи МКП би се могло одредити као систем пе-
ремпторних норми општег међународног права (jus cogens) које за предмет
имају кривичну одговорност за инкриминисане радње или пропуштања
(материјално кривично право). Овакво одређење намеће природа кривич-
но-правних норми којима се, уз најтеже кривичне санкције, штите највише
вредности међународне заједнице. Могло би се назвати стриктним и обух-
вата мали број правила – у основи она која утврђују међународна кривич-
на дела у надлежности Сталног међународног суда ratione materiae.
Међународно кривично процесно право би представљало систем пра-
вила међународног права која уређују међународне поступке за гоњење и
суђење лицима која се терете за инкриминисане радње и пропуштања.1715
Материјалноправни и процесноправни делови МКП не морају ићи руку под руку,
нити су се у пракси конституисали истовремено. До појаве међународних кривичних судо-
ва, гоњење и суђење лицима која су се теретила за међународна кривична дела вршено је од
стране националних органа гоњења и националних судова.
Ова чињеница није без значаја, јер утиче, не само на ефективну примену правила
МКП већ, сама по себи, даје основ за дистинкцију између МКП у нормативном смислу и
међународног кривичног поретка.
1715 У оптици права које примењује Стални међународни кривични суд, међународно кривич-
но процесно право би се могло одредити као „правила садржана у Римском статуту о пра-
вилима поступка и доказима...а у њега ће спадати и судска пракса овог суда...“ – М. Шку-
лић, Међународни кривични суд – Надлежност и иостуиак, 2005, стр. 299. Шкулић налази
да се међународно кривично процесно право може посматрати са два основна становишта
– ibidem, стр. 298 и даље – зависно од поимања природе Међународног кривичног права у
материјалном смислу.
У материјалном смислу МКП је кривично право међународне заједни-

це. Заштитни објект МКП су вредности и интереси међународне заједнице
као целине. Отуда се МКП не може поистоветити са интернационализа-
цијом националних кривичних права која има шире значење и која, заједно
са тзв. криминализацијом међународног права, представља пре објашњење
настанка МКП него сам феномен МКП.
Интернационализација националних кривичних права, која се у делу доктрине – по-
себно француској, италијанској и шпанској – назива кривичним међународним правом
(droit penal international) тиче се, у ствари, регулисања екстратериторијалне примене нацио-
налног кривичног права и, тако схваћена, очигледно не представља МКП већ колизионе
норме националних кривичних права без обзира да ли су националног или међународног
порекла (рецимо, ако се екстратериторијална примена националних кривичних законодав-
става регулише билатералним или мултилатералним уговором).
Интернационализација националних кривичних права је, међутим, утрла пут на-
станку МКП као посебног дела или подсистема међународног јавног права, чинећи његов
почетни, ембрионални облик. Јер, ако би се интернационализација националних кривич-
них права поистоветила са МКП, онда би оно било знатно старије него што се једнодушно
узима и практично би коинцидирало са настанком самог кривичног права. У стварности,
интернационализација националних кривичних права означава транснационалну примену
националних кривичних права.
Логика поистовећивања интернационализације националних кривичних права и МКП
као таквог инспирише и одређење МКП као наднационалног права. Ако је МКП део међу-
народног јавног права, што се сматра неспорним, онда је овакво одређење непотребно и
таутолошко. Јер, свако правило међународног права, самом својом природом и функцијом
је наднационално. У томе је и смисао општег принципа међународног права отелотвореног,
између осталог, и у Конвенцији о уговорном праву, по коме се држава не може позивати на
„одредбе свог унутрашњег права да би оправдала неизвршење уговора“.1716
Поставља се питање да ли се и норме међународног права које за пред-
мет имају кривичну материју а нису перемпторне природе, могу сматрати
нормама међународног кривичног права.
На ово питање могао би се дати позитиван одговор.
Такав одговор, у контексту релативне неразвијености МКП, сугерише
посебно аутономна природа међународног права која, сама по себи, није
плодно тле за конституисање перемпторних норми. Поред тога, ради се о
правилима међународног права чији је предмет и циљ кривично-правни а
одсуство перемпторности тиче се степена њихове обавезности и домашаја
ratione personae. У светлости стриктног одређења МКП, могло би се рећи
да овај део правила, представља правила МКП у фази настојања (in statu
nascendi) или диспозитивно кривично право.
2. ПРАВНЕ ПРЕТПОСТАВКЕ
ЗА НАСТАНАК И РАЗВОЈ МКП
Било је потребно да се стекне пар релевантних правних претпоставки,
да би се МКП могло конституисати. Те претпоставке су:
а) да се појединац непосредно подвргне међународно-правној регула-
тиви, тј. да постане адресат заповести, садржаних у правилима међународ-
ног права;
1716 Члан 27. Конвенције о уговорном праву.
XXIX. Међународно кривично право (МКП) 671
б) конституисање нове врсте међународних противправних аката који,

поред, за међународно право стандардне, грађанске одговорности, траже и
кривичну одговорност;
в) настанак corpus-а перемпторних норми општег међународног права
као извора међународних обавеза посебне правне снаге.
а) Дуго времена су права, обавезе и одговорности појединаца улазили
у домен строго унутрашње надлежности држава, бивајући ван домашаја
међународног права. У таквим околностима, немогуће је говорити о норма-
ма МКП, јер оне, попут сваке кривичноправне норме, за адресата, примар-
ног ако не и искључивог, имају појединце. Истина, и пре него што је поје-
динац непосредно подвргнут међународно-правној регулативи, постојале
су у међународном праву забране чија је имплементација подразумевала
и кривично кажњавање појединаца, на пример, забрана трговине робљем
установљена Генералним актом Берлин-Конго конференције од 1885.
Ради се, међутим, о заповестима које за адресате имају државе, које
их у поступку примене претачу и у кривичноправне норме адресоване на
појединце.
У материји кривичног права, појединац постаје адресат међународ-
ноправних правила релативно касно. Узима се да прекретницу у том погле-
ду представља суђење осумњиченим вођама осовинских сила пред војним
трибуналима установљеним после Другог светског рата.
б) Међународно право је до почетка XX века за свој предмет регу-
лисања имало односе између држава. Зато је и сматрано међудржавним
правом. У односима између држава последице противправних аката ис-
пољавале су се, са становишта међународног права, у домену грађанске
и политичке одговорности. Развојем међународног права, посебно њего-
вог дела који се ослања на универзалне вредности међународне заједни-
це као целине, грађанска и политичка одговорност државе као облици од-
говорности иманентне индивидуалистички пројектованој међународној
заједници, постали су недовољни и морали су бити употпуњени кривич-
ном одговорношћу као најперфектнијим обликом правне заштите. У од-
суству института кривичне одговорности држава, кривична одговорност
појединаца се наметала као одговарајући облик одговорности за кршење
правних правила међународног права од суштинског значаја за заштиту
фундаменталних интереса међународне заједнице као целине.
в) Штитећи интересе који су у самој основи конкретне заједнице, пра-
вила кривичног права поседују апсолутно обавезну снагу и по правилу,
било националне или међународне, не подлежу диспозицији субјеката.
Отуда, правила међународног кривичног права су нужно део corpus-а – пе-
ремпторних норми општег међународног права (jus cogens).
Схватање по коме правила међународног кривичног права припадају обичајном пра-
ву и да је, штавише, припадност обичајном праву релевантни критеријум за оцену да ли
је конкретно кривично дело – међународни злочин,1717 изгледа не само прешироко него
1717 Cassese, Међународно кривично ираво, 2005, стр. 28.

суштински и нетачно. Израз „обичајно право“ означава пре извор или порекло правног
правила него његову правну снагу.1718
Припадност corpus-у перемпторних норми општег међународног пра-
ва је инхерентно својство правила међународног кривичног права у мате-
ријалном смислу речи. Правила међународног кривичног процесног права
не деле нужно то својство само по себи, мада не смеју бити у сукобу са
било којим правилом перемпторне природе. Рецимо, правила која уређују
формирање и надлежност међународних кривичних судова и трибунала
сама по себи нису перемпторна, али је сагласност са перемпторним норма-
ма међународног права услов њихове правне ваљаности.
3. ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ
МЕЂУНАРОДНОГ КРИВИЧНОГ ПРАВА
Најпре, субјекти међународног права – државе и међународне јавне
организације – не подлежу кривичној одговорности аналогно кривичној
одговорности правних лица у националном кривичном праву.1719
Уз то, правна природа међународног јавног права као аутономног пра-
ва, за разлику од унутрашњег као хетерономног, тешко и спорадично досе-
же перемпторност као специфичну карактеристику свих правила кривич-
ног права, било унутрашњег или међународног.1720
Постоји упадљива неподударност између квалификације међународ-
них злочина који чине међународно кривично право и одређења међу-
народног кривичног права. Квалификација међународних злочина као
перемпторних норми је готово универзално прихваћена. Још је војни
Трибунал у Нирнбергу пре него што су перемпторне норме биле концеп-
туализоване у међународном праву одредио међународни злочин као „акт
универзално прихваћен као криминалан, који се сматра важном ствари
од међународног интереса и због ваљаног разлога не може бити у искљу-
чивој надлежности државе која би над њим имала контролу у нормалним
околностима...“1721 Међународни суд правде је у више наврата нагласио да
правила о забрани геноцида,1722 те правила о забрани ропства и расне ди-
1718 В. детаљно, Case Concerning Application of the Convention on the Prevention and Punishment of
the Crime of Genocide, ICJ Reports 1996, Dissenting opinion of Judge Kreća пар. 112.
1719 Види, XI, 1.
1720 У унутрашњем кривичном праву, перемпторност је унутрашње, органско својство кри-
вичног права као дела јавног права. Одређење међународног кривичног права као „јавног
сектора“ међународног права (Cassese), како би се истакла јача правна снага правила међу-
народног кривичног права у односу на стандардна правила међународног права, једва да
има неки смисао у праву које је у целини „јавно“.
1721 Hostages Trial, U.S. Military Tribunal, 19 February 1948(1953), Annual Digest and Reports of
Public Intrnational Law Cases, vol. 15, стр. 636.
1722 Reservations to the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide,
ICJ Reports 1951, str. 23; Case concerning Application of the Convention on the Prevention and
Punishment of the Crime of Genocide, Preliminary Objections, ICJ Reports 1996, пар. 31; Case
Concerning the Application of the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of
Genocide, Merits, ICJ Reports 2007, пар. 147.
скриминације1723 представљају правила перемпторне природе. Два ad hoc

Трибунала су такође, правила међународног кривичног права која су при-
мењивали, држали за перемпторна.1724 Изгледа неразумљива неспремност
да се, у таквим околностима, међународно кривично право не одређује као
систем перемпторних правила. Може се схватити једино као бојазан да се
таквим одређењем међународног кривичног права не делегитимизује прак-
са селективне правде која је битна одлика међународног кривичног право-
суђа, посебно ad hoc трибунала.
У непосредној вези су и особености легислативних поступака у међу-
народном поретку. Свеопшти вишестрани уговори који су најпогоднији
облик конституисања перемпторних правила, па, самим тим, и правила
међународног кривичног права, су релативно ретки. Обичајно право на
које су се посебно упадљиво ослањали ad hoc трибунали, због своје инхе-
рентне неодређености и непрецизности, тешко могу да задовоље крите-
ријуме фундаменталног принципа легалитета.1725
Структуру правила међународног кривичног права одликује непо-
тпуност. Дефицитарна су, по правилу, у неким од релевантних елемената
бића кривичног дела. Свој нормативитет исцрпљују, по правилу, у забра-
ни одређеног понашања (ius prohibitivum) која није праћена квалифика-
цијом кривичних последица, тј. условима за репресију и кажњавање по-
чиниоца.
Сувереност држава узрокује, такође, непостојање кривичног међународног поретка
stricto sensu. За разлику од легислативне надлежности међународне заједнице у кривичној
материји, надлежност у погледу утврђивања међународних кривичних дела и надлежност
у изрицању кривичних санкција ограничене су партикуларном правном природом Стал-
ног међународног кривичног суда који, поред тога, делује на принципу комплементарности
са националним кривичним судовима. Што се тиче надлежности у погледу примене изре-
чених санкција, надлежност међународне заједнице је пре далеки пројект него опипљива
перспектива у постојећој конструкцији међународне заједнице.
Правила међународног кривичног права су, за стандарде стриктне
законитости, недовољно прецизна. Кривични судови би били природни
форум за кристализацију тих правила и попуњавање правних празнина.
Специфичности међународног поретка су, међутим, и овде инхибирајући
фактор. До установљења Сталног међународног кривичног суда, појам
међународног кривичног правосуђа се исцрпљивао у ad hoc трибуналима.
Ови трибунали, као израз селективне правде и, делом, осветничке прав-
де, дали су двоструки резултат. С једне стране, примену идеје кривичне
правде су ограничили у сва четири релевантна аспекта: персонално (ratione
personae), временски (ratione temporis), просторно (ratione loci) и стварно
(ratione materiae). С друге стране, допринели су, уз неспорне слабости, про-
гресивном развоју међународног кривичног права и правне свести међу-
народне заједнице о његовој релевантности. Док се слабости јурисдикције
Нирнбершког трибунала тичу опсега криминалне правде, јуриспруденција
1723 Barcelona Traction, Merits, ICJ Reports 1970, пар. 34.

1724 Рецимо, случај Фурунџија, Жалбено веће, пар. 156.
1725 Види, V, 2.
ad hoc трибунала додатно пати и од неправних утицаја у тумачењу реле-

вантних правила међународног кривичног права.
Примера ради, у случају Тадић, одлучујући о елементима злочина против хуманости,
Жалбено веће је нашло да Извештај Генералног секретара Уједињених нација представља
„ауторитативно тумачење Статута“ Трибунала.1726 Или, Претресно веће је у случају Тадић
одлучујући аргумент за своје тумачење члана 7(3) Статута, изнашло у „неоспореном обја-
шњењу које је приликом гласања о Резолуцији 827 о установљењу Међународног трибунала
дао представник САД“.1727 Пракса Трибунала да релевантну, понекад и одлучујућу тежи-
ну, даје тумачењима политичких и, чак, административних органа Уједињених нација није,
међутим лишена логике ако се има у виду да је Трибунал за бившу Југославију установљен
као помоћни орган Савета безбедности на основу Резолуције Савета 827 (1993). Општу ло-
гику која из такве позиције Трибунала, по правилу, произлази, можда је најбоље изразило
Претресно веће у случају Блашкић. Одлучујући по приговору одбране да одговорност за
пропуштање кажњавања на основу члана 7(3) Статута Трибунала није део обичајног хума-
нитарног права, Веће је истакло да би било „тотално неосновано да трибунал сада прогла-
си неуставним и ништавим део јурисдикције за који је Савет безбедности, са пристанком
Генералног секретара, тврдио да је део постојећег међународног хуманитарног права“.1728
На Сталном међународном кривичном суду је зато тежак и изазован
задатак да међународно кривично право, како у погледу његове садржине
тако и у погледу примене, приближи стандардима стриктне легалности.
Доказивање постојања и прецизног значења обичајних, као и интер-
медијарних правила, међународног кривичног права је, у ситуацији не-
постојања свеопштих мултилатералних уговора, деликатна операција.
Јуриспруденција ad hoc трибунала је фаворизовала пресуде националних
судова, што се може разумети са становишта идеје материјалне правде,
али може бити проблематично у светлости принципа законитости. Једва
да треба и рећи да су пресуде националних судова само један од доказа о
обичајном праву, а не обичајно право по себи. Потребан је, стога, крајњи
опрез и пажљива процена домашаја пресуда националних судова у међуна-
родном кривичном правосуђу.
Такав приступ налаже пар разлога.
Прво, јуриспруденција главног судског органа у међународном поретку – Међународ-
ног суда правде – пресуде националних судова, а на основу изричите одредбе члана 38(д)
Статута држи за помоћно средство у утврђивању правних правила.1729 Чак, и кад нацио-
нални судови непосредно примењују правила међународног кривичног права, квалитатив-
но различит оквир у коме делују може за последицу имати да се значења правних појмова
и института не поклапају.
Друго, национални судови неретко изражавају тзв. територијалистичке концепције
међународног права (Corfu Channel case), а не међународно право какво стварно јесте. Пре-
тпоставке да је унутрашње право у сагласности са међународним, важеће у неким нацио-
налним правима, могу само ојачати територијалистичке концепције.
Треће, „национално право је генерички термин који обухвата више филозофија и
вредносних система на којима су појединачна национална права утемељена а који се неиз-
бежно одражавају и на тумачења појмова и института међународног права.
Истина предоминантни део правила међународног кривичног права моделиран је на
основу два правна система – континенталног, европског и система common law или пре-
1726 Par. 297.

1727 Par. 356.
1728 Decision on the Defence Motion to strike portions of the amended indictment alleging“ failure to
punish liability“ of 4 April 1997, пар. 8.
1729 Види и IV, 2.1.
цедентног права. Остављајући по страни питање да ли је оваква пракса у складу са уни-
верзалистички пројектованим позитивним међународним правом или, пак реликт тзв.
европског међународног права, чињеница је да тиме није a priori искључен утицај других
система. Очигледно је да ће национални судови држава које припадају правним системима
различитим од common law или континенталног система, резоновати у категоријама систе-
ма коме њихово национално право припада. Ни међународни кривични судови не би могли
да пренебрегну такве правне системе, односно пресуде националних судова држава које им
припадају, барем када је реч о општим правним начелима која се деривирају из национал-
них правних поредака као извору међународног кривичног права.
Разлике се испољавају и између два најсроднија међу великим правним системима –
континенталном и common law систему – а камоли између великих правних система посма-
траних у целини.
Четврто, сређену и објављену праксу националних судова о међународноправним пи-
тањима, укључујући и она из домена међународног кривичног права, има само неколико
држава са дугом правном традицијом. Тако би се национална правна схватања појединих
правила и института индиректно промовисала у општеприхваћена, што је посебно пробле-
матично у случају квази – легислативне активности националних судова.
Могло би се рећи да је управо ослањање на националну судску прак-
су довело до озбиљних мањкавости општег дела међународног кривичног
права. Јуриспруденција два ad hoc трибунала, а делом и Статут Сталног
кривичног суда, су у перцепцији субјективних елемената злочина, облика
криминалне одговорности, посебно тзв. заједничког злочиначког подухва-
та и основа искључивања кривичне одговорности, претежно ослоњене на
конструкције националних судова који немају одговарајућу основу у прак-
си већине држава.
4. ОДНОС МЕЂУНАРОДНОГ КРИВИЧНОГ ПРАВА

И ДРУГИХ ГРАНА ПРАВА
4.1. Однос међународног и националног кривичног права. Однос међу-
народног и националног кривичног права суштински је опредељен со-
цијалном функцијом ове две гране у оквирима правних система и заједни-
ца у којима функционишу. Ова два оквира – нормативни и социјални
– одређују како додирне тачке тако и тачке разилажења ове две гране пра-
ва. Јер, изгледа неспорно да се социјалне функције ове две гране права по-
клапају, будући да подразумевају кривичну заштиту добара и вредности
државе и међународне заједнице. Вредности утемељене у основе државе и
међународне заједнице се, међутим, не поклапају. Чак и уколико се покла-
пају не изражавају се на идентичан начин на нормативном плану како из
системских тако и из правно-техничких разлога. Управо у томе лежи основ
општеприхваћеног принципа да је карактеризација радње или пропуштања
као злочина по међународном праву независна од унутрашњег права.1730
Отуда, може се рећи да, иако национално и међународно кривично право чине једну це-
лину у логичком смислу, у екстензивном смислу, тј. смислу правних правила (praescriptiones)
кроз која, у ствари, егзистирају и делују, чине две одвојене нормативне целине.1731
1730 Рецимо, члан 2. Нацрта кодекса о злочинима против мира и безбедности човечанства,
Report of the ILC, 43rd session, GAOR, 46 th Session, Supp. No. 10, A/10 (1991).
1731 О логичкој и екстензивној страни правних појмова и установа – види, Т. Живановић, Сис-
тем синтетичке филозофије ирава, 1927, 1970.
Припадност истом роду правних грана ствара блиску везу и, чак, про-
жимања националног и међународног кривичног права.
Као знатно развијеније, са изграђеном и компактном правном техни-
ком, национално кривично право служи као општи модел и инспирација
у конструкцији правних правила међународног кривичног права. Највећи
број правила међународног кривичног права, материјалног и процесног, су
конструисана по моделу националног кривичног права. Отуда, тумачење
појмова и правила међународног кривичног права је тешко изводљиво без
ослонца на национално кривично право. Ова врста везе између национал-
ног и међународног кривичног права, поприма облик прожимања, на при-
мер, у случајевима када правило међународног кривичног права у сврху
попуњавања правних празнина упућује на одговарајућа правила национал-
ног кривичног права (рецимо, у односу на казне за почињени међународ-
ни злочин). Упућивање на унутрашње право је у МКП знатно чешће него
у другим деловима међународног права. Статут Сталног кривичног суда,
рецимо, увршћује национално право држава које би нормално имале ју-
рисдикцију над злочином у формалне изворе права које Суд примењује.1732
4.2. Однос међународног кривичног права и међународних људских
права. Иако идеја поштовања основних људских права проткива corpus
правила међународног кривичног права у целини, могло би се рећи да су
једино код злочина против човечности фундаментална права појединаца и
људских група непосредни и искључиви објект кривичноправне заштите.
Злочини против мира су дизајнирани првенствено ради заштите интереса
држава, а ратни злочини у свом бићу комбинују елементе заштите интере-
са држава и појединаца, односно група.1733
Принцип универзалне заштите људских права се на специфичан начин
изражава у corpus-у правила међународног кривичног права. Док правила
материјалног кривичног права примарно штите права појединаца и група
које фигурирају као објекат заштите конкретних правила, правила проце-
сног кривичног права примарно штите окривљеног и осуђеног, будући да
је и судски поступак, укључујући и положај окривљеног непосредно у сфе-
ри домашаја основних људских права.
4.3. Однос међународног кривичног права и права оружаних сукоба. Од-
нос ова два дела или подсистема међународног права одликује пар елемената.
Најпре, и оружани сукоби подлежу правној регулативи, будући да се
на оружани сукоб гледа као на организовани и, у одређеном обиму, пра-
вом уређени сукоб (ius in bello). Затим, део тих правила која су конститу-
исана пре него што се међународно кривично право оформило, инкрими-
нисан је ex post одредбама Статута Нирнбершког трибунала и проширен
Женевским конвенцијама (1949) и Допунским протоколима (1977). Другим
речима, правила права оружаних сукоба су примарна правила, а правила
1732 Члан 21(1,c) Статута.
1733 У том смислу, према раширеном, схватању злочини које војна лица почине против припа-
дника армије којој припадају не сматрају се ратним злочинима – види, Cassese, op. cit., стр.
54–55.
која уређују кривичноправне последице кршења тих правила – секундарна

правила. Као примарна правила она су основ и оквир за инкриминацију,
тј. трансформацију кршења тих правила у међународне злочине. Коначно,
правила права оружаних сукоба, поред неке врсте нормативног резервоара
правила међународног кривичног права, могу и сама поседовати елеменат
инкриминације бивајући тако и примарна и секундарна правила међуна-
5. ФОРМАЛНИ ИЗВОРИ
5.1. Формални извори општег материјалног међународног кривичног
права. С обзиром на правну природу правила међународног кривичног
права у материјалном смислу, формални извори се поклапају са изворима
перемпторних норми општег међународног права (jus cogens), тј. обухва-
тају свеопшти мултилатерални уговор и универзални обичај. Само су ова
два формална извора од извора побројаних у члану 38. Статута Међуна-
родног суда правде подобна да конституишу правила објективног међуна-
родног права перемпторне природе.
Свеопшти мултилатерални уговори су неспорно најважнији извор мате-
ријалног међународног кривичног права. Ову групу међународних уговора
чине, примера ради, Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноци-
да (1948), Конвенција о укидању свих облика расне дискриминације (1965),
Конвенција о спречавању и кажњавању злочина апартхејда (1973) и сл.
Перемпторни карактер, међутим, поседују релевантна правила садр-
жана у оваквим уговорима, а не они сами in totto.
Универзални обичаји, због својих инхерентних слабости,1734 а посеб-
но у светлости начела законитости,1735 нису идеални извор међународног
кривичног права. Штавише, могло би се рећи да би својство формалног
извора у том смислу, могли имати под извесним квалификаторним усло-
вима. Улога обичаја би могла бити значајнија у настанку правила међуна-
родног кривичног права која би се могла сврстати у интермедијарна или
мешовита правила.
Општа правна начела призната од стране просвећених народа у сми-
слу члана 38 (ц) Статута Суда не располажу тим капацитетом не само због
своје супсидијерне природе, већ посебно због тога што су као предмет ква-
зи легистативне активности суда у оштром раскораку са фундаменталним
принципом законитости у кривичном праву.
Остали извори међународног права наведени у члану 38. Стату-
та Међународног суда правде представљају само помоћна средства за
утврђивање правних правила међународног кривичног права у мате-
ријалном смислу.
1734 Види, V, 2.
1735 Види, XXIX, 6.1.
Одредба члана 21 (ц) Статута Сталног међународног кривичног суда отворила је и пи-
тање да ли се национално кривично право може сматрати извором међународног кривич-
ног права?1736 Два запажања су релевантна у овој ствари. Изгледа неспорно да унутрашње
право као такво не може бити извор међународног кривичног права. Са становишта међу-
народног права опште је прихваћени принцип међународног права да одредбе унутрашњег
права не могу превагнути над одредбама уговора1737 нити ограничити домашај међуна-
родних обавеза државе.1738 Унутрашње кривично право као такво је релевантно у систе-
му формалних извора међународног кривичног права, по правилу, као састојак праксе у
обичајноправној шеми стварања правила међународног кривичног права или нормативни
супстрат за конструкцију општих правних начела признатих од стране просвећених наро-
да. Чињеница да државе у оквиру уставног уређивања односа унутрашњег и међународ-
ног права поседују слободу у распону од непосредне примене, инкорпорације или адопције
правила међународног кривичног права не мења ништа на ствари, јер се суштински ради
о техникама повезивања међународног кривичног и националног кривичног права, а не
о промоцији унутрашњег кривичног права у извор међународног кривичног права. Као
изузетак од правила, међутим, међународно кривичноправно правило може упућивати на
унутрашње кривично право као допунски извор у погледу елемената које оно не регулише
(рецимо у погледу казне).
5.2. Формални извори међународног кривичног процесног права. О из-
ворима међународног кривичног процесног права тешко је говорити са по-
требном прецизношћу, јер је оно у ембрионалној фази развоја. Поред тога,
нису сви извори међународног права подједнако подобни да послуже као
одговарајући облик настајања правила процесног права. Обичај је у том
погледу у инфериорној позицији у поређењу са другим главним изворима
међународног права, јер је у том погледу пракса оскудна.
Кривични трибунали у Нирнбергу и Токију деловали су на основу рудиментарних
правила (Статут нирнбершког трибунала је познавао свега 11 правила, а токијски 7)1739 од-
ређујући допунска правила, на ad hoc основи, од случаја до случаја. Ту праксу су, у основи,
следили и ad hoc трибунали за бившу СФРЈ и Руанду, комбинујући штуре одредбе о пра-
вилима поступка и доказивању са екстензивном квази-легистативном активношћу самих
трибунала. Рецимо, чланом 15. Статута судије ad hoc Трибунала за бившу СФРЈ овлашћене
су да већином гласова на пленарној седници усвајају правила поступка и доказивања. До 1.
маја 2003. године та правила су мењана 23 пута. Статут Сталног кривичног суда определио
се, међутим, за детаљну статутарну регулативу поступка пред Судом употпуњену такође
бројним и прецизним одредбама Правилника о процедури и доказивању.
У принципу, уговор и општа начела просвећених народа у смислу чла-
на 38 (ц) Статута Међународног суда правде, требало би да фигурирају као
примарни извори процесног међународног кривичног права.
Под уговорима се у конкретном случају подразумевају како стандард-
ни међународни уговори релевантни у овој материји попут Пактова о
грађанским и политичким правима човека (1966) тако и статути међуна-
родних судова и трибунала.
Међу потоњим као релевантан извор могао би се узети Статут Стал-
ног међународног кривичног суда који, заједно са Правилима процедуре и
1736 Види, Casesse, op. cit,, стр. 3. Стојановић, Међународно кривично право, 2004, стр. 30–36.
1737 Greco-Bulgarian „Communities“, PCIJ, 1930, Ser. B, No. 17, стр. 32.
1738 Free Zones of Upper Savoy and the District of Gex, PCIJ, 1930, Ser. A, No. 24, стр. 12; Free Zones of
Upper Savoy and the District of Gex, PCIJ, 1932, Ser. A/B, No. 46, стр. 167; Exchange of Greek and
Turkish Population, PCIJ, 1925, Ser. B, no. 10, стр. 20; Jurisdiction of the Courts of Danzig, PCIJ,
1928, Ser. B, No. 15, стр. 26–27.
1739 В. M. Bassiouni, P. Manikas, The Law of Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia, 1996, стр.
819–820.
доказивања, ствара један релативно заокружен и целовит систем процес-

них правила. За разлику од одговарајућих правила два ad hoc трибунала
која су креација судија, процесно право Суда је објективне природе и, као
такво, обезбеђује предвидљивост у поступку утврђивања кривичне одго-
ворности. Тиме је заштита индивидуалних права током истраге и кажња-
вања подигнута на знатно виши ниво са директним последицама на фер и
правично суђење.
Могло би се рећи да је процесно међународно кривично право готово
идеалан простор за општа правна начела просвећених народа или, прециз-
није, део тих начела који је ratione materiae везан за кривични поступак.
Ослоњена на развијено национално кривично процесно право, ова наче-
ла су непресушан извор за попуњавање правних празнина у праву које би
требало да регулише поступак пред међународним кривичним судовима.
При том, овај извор међународног права се у односу на међународно кри-
вично процесно право, појављује у суштински модификованом облику, бу-
дући да се одговарајући принципи могу деривирати и из националног кри-
вичног права државе која би, у нормалној ситуацији имала јурисдикцију
над конкретним злочином. У том смислу, конкретно начело би, уствари,
представљало начело националног кривичног права. Решење је примарно
утемељено на принципу комплементарности Сталног кривичног суда и на-
ционалних кривичних судова и, као такво без утицаја је на утврђен систем
формалних извора међународног права.
5.3. Формални извори МКП у Статуту Сталног међународног кривич-
ног суда. Члан 21. Статута Сталног међународног кривичног суда утврђује:
„1. Суд ће примењивати:
а) На првом месту, овај Статут, Елементе злочина и Правила процеду-
ре и доказивања;
б) На другом месту, када је прикладно, применљиве уговоре и прин-
ципе и правила међународног права, укључујући установљене принципе
међународног права оружаних сукоба;
в) У њиховом одсуству, опште принципе права које Суд деривира из
националних права правних система света укључујући, када је прикладно,
национална права држава које би нормално имале јурисдикцију над злочи-
ном, под условом да ти принципи нису несагласни са овим Статутом и са
међународним правом и међународно признатим нормама и стандардима.
2. Суд може примењивати правне принципе и правила онако како их је
протумачио у својим претходним одлукама.
3. Примена и тумачење права на основу овог члана мора бити у саглас-
ности са међународно признатим људским правима и без икакве разлике
засноване на основама попут пола као што је утврђено у члану 7., пара-
граф 3., доба, расе, боје, језика, религије или вере, политичког или дру-
гог мишљења, националног, етничког или социјалног порекла, богатства,
рођења или другог статуса“.
Мада не користи термине који су стекли право грађанства у општем

међународном праву, могло би се рећи да Статут Сталног међународног
кривичног суда, у основи, садржи три главна извора општег међународ-
ног права:1740 међународне уговоре, обичајна правна правила које одређује
као „принципе и правила међународног права“ и општа правна начела
призната од стране просвећених народа у формулацији „општи принципи
права које Суд деривира из националних права, правних система света“.
Могло би се, стога, рећи да и поред непрецизне терминологије која им-
плицира и подржавање старих и неутемељених схватања о односу угово-
ра и обичаја,1741 одредбе члана 21. Статута у основи одговарају одредбама
општег међународног права о главним изворима отелотвореним у члану
38. Статута Међународног суда правде.
Проблематична је, међутим, хијерархија утврђена чланом 21. Статута.
С једне стране, нејасно је како „Елементи злочина“, који на основу члана 9.
Статута има помоћну улогу да „помогне Суду у тумачењу и примени члано-
ва 6, 7, 8...“ Статута, може бити постављен на хијерархијски виши ниво од
„применљивих уговора“ и „принципа и правила међународног права“.1742
С друге стране, одредба члана 21 је мешавина хијерархије формалних
извора и хијерархије правила међународног права. Дакле, и формална и
материјална у исто време.
Наиме, члан 21. не само што хијерархизује изворе у ставовима (а), (б)
и (ц) параграфа првог, већ у ставу (б), поред два извора „применљивих уго-
вора“ и“принципа и правила међународног права“ наводи и „установљене
принципе међународног права оружаних сукоба“.
Хијерархија формалних извора међународног права је једна, а хијерар-
хија правила међународног права – друга ствар.
Хијерархија извора је формалне природе и као таква, има материјално
значење у смислу хијерархије правних правила само у међународном пра-
ву сазданом искључиво од правила диспозитивне природе. А такво међу-
народно право припада прошлости. Насупрот томе, хијерархија правних
правила међународног права почива на материјалном критеријуму правне
снаге конкретних правила у оквиру дихотомије ius dispositivum – ius cogens
и само се посредно, зависно од конкретних околности, може изразити и у
хијерархији извора.
Мада члан 21, као ни Статут Суда у целини, за разлику од јурисдикције
оба Трибунала, не користи израз ius cogens, изгледа очигледно да је једну
од битних функција норми ius cogens – функцију критеријума законитости
– приписао „међународно признатим људским правима“. У ставу 3, наиме,
1740 Статут Суда је, по својој природи, међународни уговор – уставни акт Суда – који садржи и
елементе кривичног кодекса, будући да дефинише и злочине у надлежности Суда (чланови
6 до 8), као што наводи и „Опште принципе кривичног права“ (Део 3).
1741 Види, XXIX, 2.
1742 Уношење „Елемената злочина“ у прву групу извора израз је, изгледа, логике компромиса и
иначе снажно присутног на Римској конференцији, а не правне логике (види, M. Paliti, „Le
Statut de Rome de la Cour penale internationale: Le point de vue d’un negociateur“, RGDIP, 1999,
vol. 103, стр. 845).
стоји да „примена и тумачење права на основу овог члана (члана 21. – М. К.)
мора бити у сагласности са међународно признатим људским правима...“
Парадоксално је да одредба која треба да гарантује законитост у примени и тумачењу
права које Суд примењује, може произвести управо обрнуте ефекте у светлости правила
општег међународног права. Она је изгледа нашла место у ткиву члана 21. пре из неправних
него правних разлога. Нејасно је шта се подразумева под „међународно признатим људским
правима“ у смислу критеријума легалности у примени одредаба члана. Јер, само нека од
тих права1743 рангирана као когентна могу послужити као критеријуми легалности. Без тог
својства, међународно призната људска права једноставно нису подобна да послуже сврси
која им је намењена параграфом 3. члана 21, поготово у миљеу извора који, по дефиницији,
треба да садрже предоминантно когентна правила.
Ове недоречености и контрадикције у конструкцији извора материјалног међународ-
ног кривичног права дају разуман основ закључку да Статут Сталног кривичног суда пос-
тулира „два могућа режима или corpus-а међународног кривичног права, једног установље-
ног Статутом и другог установљеног општим међународним кривичним правом“.1744
6. ОПШТИ ПРИНЦИПИ
Општи принципи међународног кривичног права су фундаментални
правни постулати на којима почива међународно кривично право. Својим
духом и супстанцом требало би да проткивају комплетно биће међународ-
ног кривичног права. Општи принципи тако схваћени чине појединачна
правила међународног кривичног права делом једне конзистентне цели-
не или система, стварајући услове за систематско тумачење појединачних
правних правила и попуњавање правних празнина као основа за испуњење
гарантивне функције међународног кривичног права.
Општи принципи су иманентни свакој грани права. Могло би се рећи,
међутим, да су од посебног значаја за младе гране права или гране пра-
ва у фази настајања као нека врста нормативног оријентира у креацији и
примени правних правила и института. Као право у настајању, међународ-
но кривично право би, у одсуству општих принципа и њиховог стриктног
поштовања, у једном децентрализованом, еминентно политичком поретку,
остало разапето између улоге инструмената за остваривање прагматичних
политичких циљева и улоге аутентичног правног инструмента у борби
против инкриминисаних понашања супротних интересима међународне
заједнице.
У основи, општи принципи међународног кривичног права се поклапају
са општим принципима далеко развијенијег и ефективнијег националног
кривичног права. У том смислу, може се говорити о ризници општих начела
кривичног права као заједничкој правној баштини. Како је, међутим, међу-
народно кривично право интегрални део међународног јавног права као
специфичног нормативног поретка различитог од националног, то неки од
1743 Види, XXVIII, 4.

1744 Cassese, „The Statute of the International Criminal Court: Some preliminary Reflections“, EJIL
1999, vol. 10, стр. 157; Pellet, Applicable Law in The Rome Statute ofthe International Criminal
Court: A Commentary, 2002, II, стр. 1083.
принципа међународног кривичног права поседују особене карактеристике

у поређењу са општим принципима националног кривичног права.
Основни општи принципи међународног кривичног права су:
а) принцип законитости;
б) принцип индивидуалне кривичне одговорности;
в) принцип незастаревања.
6.1. Принцип законитости. Принцип законитости, nulla crimen, nulla
poena sine lege је, изражавајући саму идеју права и социјалну сврху кри-
вичног права, на самом врху принципа међународног права. Састоји се из
четири дела:
а) nulla poena sine lege scripta. Овај део принципа законитости искљу-
чује примену неписаног права. Подразумева да кривична дела и казне имају
бити утврђене писаним правом (ius scripta). У чистом облику је неприме-
нљив у међународном кривичном праву у коме обичајноправна правила
фигурирају као један од два главна извора. Како, међутим, обичајна права
услед своје непрецизности и неодређености отварају простор за субјектив-
на и арбитрерна тумачења1745 начело законитости налаже да се обичајна
правила узимају као релевантна под условом да су јасно и недвосмислено
утврђена. Оптималне форме у том смислу биле би утврђивање егзистенције
и садржине конкретног обичајног правила пресудом легалног и надлежног
међународног суда и/или претакање обичајног у писано право поступком
кодификације у смислу члана 15. Статута Комисије за међународно право.
Овај део начела законитости додатно фаворизује, независно од опште хије-
рархије извора међународног кривичног права, уговоре и интермедијална
правна правила.
б) nulla poena sine lege previa, тј. забрана ретроактивне примене пра-
вила међународног кривичног права, изузев ако је ново правило блаже по
учиниоца. Будући да начело неретроактивности није перемпторне приро-
де, предмет је сучељавања две супротстављене доктрине – доктрине ма-
теријалне или објективне правде, по којој свако штетно понашање треба
да подлеже кажњавању без обзира да ли је у време када је почињено било
инкриминисано, и доктрине стриктне законитости, која подразумева да
кривична одговорност и казна могу бити примењени само у односу на по-
нашање инкриминисано у моменту када је почињено.
Пракса Трибунала у Нирнбергу и Токију грађена је на доктрини мате-
ријалне или објективне правде, блиске природноправном резону, барем у
односу на злочине против мира и, делом, злочине против човечности. Док-
трина стриктне законитости стиче превагу у међународној пракси доно-
шењем инструмената о правима човека. Изричито је стипулисана у Пакту
1745 Као пример се може навести резоновање Трибунала за бившу Југославију у случају Бла-
гојевић. Претресно веће је основ за тумачење по коме појам геноцида обухвата и тзв.
социјалну деструкцију групе, супротно одредби члана 2. Конвенције о геноциду која под
геноцидом подразумева физичко и биолошко уништење групе, изнашло у међународном
обичају.
о грађанским и политичким правима1746 Европској конвенцији о људским

правима1747 и Америчкој конвенцији о људским правима.1748 Начело не-
ретроактивности је уграђено и у Статуте два ad hoc трибунала – за бившу
СФРЈ и Руанду, али би се тешко могло рећи да је стриктно примењивано.
Принцип неретроактивности је у неким случајевима заобилажен, креативним, ван-
текстуалним тумачењима релевантних правила, тумачењем онога шта треба да буде, а не
онога шта јесте. У том смислу, илустративна је пресуда Жалбеног већа у случају Тадић.
Тумачење да кршења хуманитарног права у унутрашњем оружаном сукобу могу предста-
вљати ратне злочине, крајње сумњиву са становишта позитивног права, Веће је суштински
засновало на ванправним, хуманитарним обзирима, а не на релевантним правилима међу-
народног права. Касезе такав приступ сматра прихватљивим,1749 мада само Веће закључује
да „Ако се међународно право – штитећи, наравно, легитимне интересе држава – мора ио-
стеиено окренутишзаштити људских бића, онда је природно да наведена дихотомија (међу-
народни – унутрашњи сукоби – М. К.) треба да иостеиено губи на тежини“1750 тако да је
правило да кршења хуманитарног права у немеђународном оружаном сукобу могу предста-
вљати ратни злочин у најбољем случају у фази настајања.
Статут Сталног кривичног суда оптира за принцип неретроактив-
ности у члану 22. који стипулише да лице није кривично одговорно на ос-
нову Статута, изузев ако понашање у питању, у моменту када се догађа,
конституише злочин у јурисдикцији Суда. Допуњено је и одредбом члана
11. по коме Суд има јурисдикцију само у односу на злочине почињене на-
кон ступања Статута на снагу.
в) nulla poena sine lege certa, тј. да норме међународног кривичног права
морају бити прецизне и одређене.
У целини гледано, може се рећи да добар део правила међународног
кривичног права не одликује потребна прецизност и одређеност упоре-
дива са одговарајућим карактеристикама правила националног кривич-
ног права.
Рецимо, четири Женевске конвенције од 1949, настављајући праксу установљену Ста-
тутом Нирнбершког трибунала, у злочине против човечности, поред прецизно одређених
радњи укључују и „друга нечовечна дела“. Члан 5. (и) Статута Трибунала за бившу СФРЈ,
као радњу злочина против човечности наводи „друге нехумане радње,“1751 које се штави-
ше, одређују у јурисдикцији Трибунала на негативан начин.1752 Или, члан 3. (Повреде за-
кона и обичаја рата) Статута утврђује, између осталог, да „Те повреде укључују, али нису
ограничене“ на радње које наводи.
Разлози оваквог стања ствари су вишеструки:
Најпре, непостојање централног законодавног органа суштински отежава стварање
усклађених и кохерентних правила. Томе ваља придружити и природу легислативних посту-
пака у међународном праву. Неодређеност је нека врста инхерентне, природне карактеристи-
ке обичајних правила. Компромиси који прате рад дипломатских конференција на којима се

1749 види, Cassese, op. cit., стр. 176.
1750 Случај Тадић, Пресуда Жалбеног већа, пар. 97.
1751 У случају Купрешкић и остали, Претресно веће је нашло да је укључење израза „друге
нехумане радње“ као злочина против хуманости у члан 5 (и) Статута Трибунала супротно
принципу „специфичности“ кривичног права (пар. 563), тј. принципу nulla poena sene lege
scripta.
1752 Случај Делалић и други, Пресуда Претресног већа, пар. 542.
усвајају нацрти међународних конвенција, такође, негативно утичу на прецизност и јасноћу

усвојених правила. Поготово ствари компликују резерве и интерпретативне изјаве које др-
жаве стављају на поједине одредбе уговора. Рецимо, САД су ставиле тзв. интерпретативне
изјаве на чланове Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида инкомпатибилне
са предметом и циљем Конвенције које, у ствари, теже њиховој модификацији.1753
Статути ad hoc трибунала и Сталног међународног кривичног суда
нису од претеране користи у том погледу због своје специфичне природе.
Они су, у ствари, само мањим делом кодификације материјалног међуна-
родног кривичног права, а другим, претежним делом уставни акти једне
међународне организације или тела (ad hoc трибунали) и кодификација
правила процесног међународног кривичног права.
Због тога, Стални кривични суд је у деликатној позицији да, вршећи
надлежност која му је додељена, обавља и квазилегислативну активност
кристализације недовољно прецизних правила и попуњавања правних
празнина материјалног међународног кривичног права држећи се принци-
па законитости.
Изгледа да и Статут претпоставља такву улогу Сталног кривичног суда,
будући да у ставу 1. (ц) члана 21. наводи „опште принципе права које Суд
деривира...“, а у параграфу 2. одређује пресуде Суда као факултативни извор.
Улога ограничавајућег инструмента у таквој квазилегислативној ак-
тивности Суда, чини се да је намењена „Елементима злочина“. Они, иако
формално одређени као помоћно средство „у Тумачењу и примени“1754 ма-
теријалноправних одредаба Статута, суштински представљају неку врсту
мини кодификације злочина у надлежности Суда ratione materiae.1755
г) nulla poena sine lege stricta, тј. забрана стварања права путем аналогије.
Члан 22. Статута Сталног кривичног суда утврђује да „дефиниција
бића кривичног дела мора бити јасно утврђена и не сме се проширивати
аналогијом. У случају двосмислености, дефиниција се тумачи у корист
лица која су под истрагом, против којих се води кривични поступак или
им се изриче пресуда...“
У духу принципа стриктне законитости свака аналогија, била законска
или правна, забрањена је у сваком случају када за последицу има стварање
новог кривичног дела или квалификованог облика основног кривичног де-
ла.1756 Допуштена би била аналогија која иде у корист окривљеног (analogia
in bonampartem), а која није у супротности са другим кривичноправним
нормама и принципима.1757
1753 Legality of the Use of Force (Yugoslavia v. United States), Request for Indication of Provisional
Measures, Dissenting Opinion of Judge Kreća, пар. 10, ICJ Reports 1999.
1754 Члан 9. Статута.
1755 Примећује се, такође, да ће уравнотежујућа у том погледу бити и правна заблуда, начело
стриктног тумачења, начело favor rei (у случају сумњи правило треба тумачити у корист
оптуженог) које ће имати знатно ширу примену него у националном кривичном правu
(Cassese, op. cit, стр. 170).
1756 Детаљно, Ф. Бачић, Кривично право, Општи део, 1986, стр. 106–107.
1757 Ibidem.
Изгледа да се у овим оквирима креће и право значење одредбе члана 22. Статута Суда.
Јер, ако двосмислену дефиницију бића кривичног дела ваља тумачити у корист лица под
истрагом, против којих се води кривични поступак или изриче пресуда, како то наведени
члан утврђује, онда то a fortiori важи у случајевима када постоји правна празнина.
Допуштена би, такође, била примена аналогије у случају правила са ге-
нералном клаузулом на радње или дела суштински слична онима која су
наведена у конкретном правилу.
Примена аналогије у међународном кривичном праву је чешћа него
што на први поглед изгледа. Крије се, по правилу, у екстензивном и циљ-
ном вантекстуалном тумачењу правних правила кривичног права са по-
зивањем, директним или индиректним на опште принципе међународног
кривичног права, права човека, правну логику и сл. У ствари, ниједан од
ових основа не може оправдати дерогацију фундаменталног принципа за-
конитости.
Као пример аналогије у том смислу може се навести одлука Трибунала за бившу СФРЈ
да се ратни злочини могу починити и у унутрашњем оружаном сукобу. У случају Тадић,
Жалбено веће ову одлуку оправдава на следећи начин: „Максима римског права hominum
causa omne jus constitutum est (право је створено на добробит људског бића) добило је чврсто
упориште и у међународној заједници. Из тога следи да повлачење разлике између оружа-
них сукоба на међудржавне ратоте и грађанске рaтoве, с тачке шеаишта њуаских бића, iyfe
на гшачају. Зашто штитити цивиле од насиља зараћених, забрањивати силовање, мучење,
разарање болница, цркава, музеја и приватне имовине и забрањивати употребу оружја која
проузрокују непотребне патње у ратовима између држава, а уздржати се од успостављања
истих забрана, или предвиђања исте заштите, у случајевима када је до нас.иља дошло
„само“ на територији једне суверене државе?“ (пар. 97).
Резоновање Већа је убедљиво са хумане тачке, али недовољно да отклони примену на-
чела законитости. Пре је позив државама да приступе прогресивном развоју међународ-
ног права у тој области, него оправдање за стварање новог права аналогијом. Поштовање
људских права је пре функција и циљ међународног кривичног права него његов општи
принцип, а поготово врховни принцип. Човек треба да буде заштићен од било ког неправа,
не само од оног у ратовима него и у судници. Принцип законитости је, уосталом, и настао
да би се, будући да су кривичне санкције најтеже правне санкције, заштитиле највеће вред-
ности човека – живот и слобода.
Више разлога инспирише међународне судове и трибунале да прибе-
гавају аналогији. Најпре, рудиментарност међународног кривичног права,
с једне стране, и потреба да се санкционишу неприхватљива понашања, с
друге стране. Затим, широко и нелимитативно одређење радње извршења
неких кривичних дела (нпр. повреде закона и обичаја рата у члану 3. Ста-
тута Трибунала за бившу СФРЈ) просто позива на аналогију и екстензивно
тумачење. Коначно, и разлог субјективне природе. Кривични трибунали,
као новина у међународној заједници, уверени у своју историјску мисију
развоја међународног кривичног права, нису, по правилу, спремни да се
огласе ненадлежним, јер ствар није јасна због недостатка применљивих
правила (non-liquet).
6.2. Принцип индивидуалне и субјективне кривичне одговорности.
Принцип индивидуалне и субјективне кривичне одговорности, владајући
у међународном кривичном праву1758 израз је симултане примене два ре-
1758 Принцип индивидуалне кривичне одговорности у смислу међународног права, форму-

лисан је по први пут од стране Нирнбершког трибунала: „Злочине против међународног
левантна критеријума одговорности – критеријума субјекта и критеријума

основа – који су, мада различите природе, у позитивном кривичном праву
стопљени у једну целину.
Индивидуална одговорност, насупрот колективној, подразумева да
свако одговара само за своје поступке, а субјективна, као контраст објек-
тивној, да неко може одговарати само ако је крив, тј. ако постоји субјекти-
ван однос према учињеном делу.
Поставља се питање да ли је принцип индивидуалне и субјективне
кривичне одговорности у међународном кривичном праву – апсолутни
принцип или општи принцип који трпи изузетке?
Одговор на питање зависи од нивоа разматрања – нивоа партикулар-
ног права формираног јуриспруденцијом два ad hoc трибунала или нивоа
општег међународног кривичног права.
У јуриспруденцији ad hoc Трибунала за бившу Југославију, постоји, изгле-
да, изузетак од принципа индивидуалне одговорности у облику „заједничког
злочиначког плана“ (common criminal plan)1759 и командне одговорности.
Јуриспруденција Трибунала разликује три категорије доктрине заједничког циља
или криминалног плана. Трећи облик, који је in concreto релевантан, подразумева случаје-
ве спровођења „заједничког плана да када један од извршилаца почини радњу која, мада
није предвиђена заједничким планом, представља природну и предвидиву последицу спро-
вођења заједничког циља“ (пар. 204).
Други изузетак је правило о командној одговорности како је примењено у јуриспру-
денцији ad hoc трибунала.
У принципу, командна одговорност може се схватити на два начина:
i) као кривична одговорност за нечињење или пропуштање. У том случају, нечињење
или пропуштање је per se кажњиво дело. Претпостављени у овом случају кривично одгова-
ра, у ствари, за повреду обавезе да спречи или да казни лица која су починила злочине, а
под његовом су контролом, и
ii) као кривична одговорност за дела која су лица под његовом контролом починила
услед нечињења, тј. због тога што није деловао у оквиру својих обавеза као претпоставље-
ног. У овом случају, изгледа неспорно да је командна одговорност – одговорност за пос-
тупке других.
Јуриспруденција оба Трибунала је формирана на другом схватању командне одговор-
ности. Оптужени пред оба Трибунала су проглашавани кривично одговорним за дела која
су починили њихови потчињени. Тако, рецимо, генерал Крстић је проглашен кривим од
стране Претресног већа за геноцид, прогон путем убистава, окрутног и нечовечног посту-
пања, терорисања цивилног становништва, присилног премештања и уништавања имовине
цивила босанских муслимана и убиство, као кршење закона и обичаја ратовања“,1760 иако
није доказано да је лично починио или учествовао у било ком од наведених дела.
Позиција ова два изузетка у општем међународном кривичном праву,
како оно сада стоји, не изгледа сигурна.
права чине људи, а не апстрактни ентитети, и само кажњавањем појединаца који су те зло-
чине починили одредбе међународног права могу бити примењене“ – Trial of the Major War
Criminals, 1947, I, стр. 223. До тада кривична одговорност појединца постојала је искљу-
чиво као појам унутрашњег права. Данас је општеприхваћен принцип уграђен у статуте
међународних ad hoc трибунала (члан 7. Трибунала за бившу СФРЈ; члан 10. Трибунала за
Руанду) и члан 10. Статута Сталног међународног кривичног суда.
1759 Случај Тадић, Жалбено веће, пар. 185) или „доктрина заједничког циља“ (doctrine of
common purpose); Случај Алексовски, Жалбено веће, пар. 162.
1760 Случај Крстић, Претресно веће, пар. 727.
Што се тиче доктрине „заједничког злочиначког плана“, она је сумњива

како у формалном тако и у материјалном смислу.
У формалном смислу, „заједнички злочиначки план“ није наведен у
члану 7. Статута Трибунала за бившу Југославију као једна од релевантних
радњи извршења нити у Статуту фигурира као самостално дело. Креација
је самог Трибунала у случају Тадић са образложењем да је предвиђен „им-
плицитно у Статуту Међународног трибунала“.1761 Овакво образложење је
тешко довести у склад са начелом законитости.
У материјалном смислу, инспирисана је појмовима „злочиначке орга-
низације“ и „злочиначке завере“ из Статута Војног трибунала у Нирнбергу
(чланови 9. и 10) који су специфичне природе.1762
Појам „злочиначког удружења“ иначе, није увршћен у кодификацију
Нирнбершких начела усвојену 1950. у Генералној скупштини Уједињених
нација на предлог Комисије УН за међународно право.
Ни концепт командне одговорности, како је елабориран у јуриспру-
денцији Трибунала, тешко да представља обичајно право. Пре би се могло
рећи да представља креативно, квазилегислативно тумачење члана 86(2)
Протокола И.1763
6.3. Принцип незастаревања. Многа национална кривична законодав-
ства садрже одредбе о застаревању тешких кривичних дела, укључујући и
међународне злочине.1764
Релевантни међународни инструменти опредељују се за супротно решење.
Члан 29. Статута Суда предвиђа да „злочини из надлежности Суда не
застаревају“. Увршћујући га у опште принципе кривичног права, Статут
1761 Тадић, Жалбено веће, пар. 220.
1762 Трибунал у Нирнбергу је прогласио злочиначким организацијама вођство нацистичке
партије, Гестапо, SD i SS, тако да је само чланство у тим организацијама сматрано кри-
миналним. И поред тога, и чињенице да су ове организације деловале на основу донетог,
писменог злочиначког плана, Нирнбершки трибунал је нашао да се кривично одговорним
могу сматрати само они чланови злочиначких организација, који су „знали да се она ко-
ристи за вршење злочина или су лично умешани у вршење таквих злочина – B. Smith, The
American Road to Nuremberg Record, 1944–45, 1982; Trial of the Major War Criminals before the
IMT, vol. I, стр. 255–279. У пракси Трибунала за бившу Југославију, чак и налази Нирн-
бершког трибунала, за које је питање да ли су изражавали опште међународно право или
партикуларно англосаксонско, су значајно релативизовани, јер, како је истакло Жалбено
веће у случају Тадић – „Није потребно да је план, замисао или циљ био раније догово-
рен или формулисан. Заједнички план или циљ могу се остварити и импровизовано и о
његовом постојању се може закључити на основу чињенице да је више лица усаглашено
деловало како би остварило заједнички злочиначки подухват“. (Случај Тадић, Жалбено
веће, пар. 227).
1763 Члан 86(2) Протокола I из 1977, који се узима као обичајно правно правило у односу на
командну одговорност, предвиђа: „Чињеница да је кршење Конвенција или овог Протоко-
ла извршено од стране потчињеног не ослобађа његове претпостављене од кривичне или
дисциилинске одговорности, већ зависно од случаја, уколико су они знали или поседова-
ли информације које су у конкретним околностима требало да им омогуће да закључе да
потчињени почињава или намерава да почине такво кршење и ако они нису предузели све
могуће мере у оквиру својих овлашћења да спрече или сузбију кршење“.
1764 Детаљније, Cassese, op. cit., стр. 372–381.
незастаревању злочина даје материјалноправно значење, мада је, по својој

природи, застарелост пре препрека или сметња за вршење јурисдикције.
Разлози који леже у основи оваквог приступа су правнополитичке
природе. С једне стране, намера да се и на овај начин потврди фундамен-
тални карактер забране предузимања радњи или пропуштања које Статут
икриминише и, с друге, подстицај уједначавању иначе различите праксе
националних кривичних права у погледу застарелости злочина из надлеж-
ности Суда.
Најпре, постоји разлика у основном приступу питању застарелости између континен-
талног и англосаксонског права. Потоње не познаје застарелост у формалном смислу, умес-
то које је изградило временска ограничења која произлазе из права оптуженог да му буде
суђено у „разумном периоду“ или без „неоправданог одлагања“. Унутар круга држава кон-
тиненталног система упадљиве су разлике у регулисању застарелости гоњења за почињена
кривична дела, укључујући и она која су призната за међународне злочине. Једна група др-
жава правила о застарелости везује за санкцију. Тако, примера ради, према Кривичном за-
конику Италије, застарелост се не примењује у односу на кривична дела за која је запреће-
на доживотна робија (члан 157). Друга група држава за релевантан критеријум за примену
правила о застарелости узима категорију кривичног дела. Тако, француски Закон од 1964.
искључује примену правила о застарелости у односу на злочине против хуманости али не и
ратне злочине. Слично решење предвиђа и немачки Кривични законик.
Принцип незастаревања међународних злочина је прогресивни развој у
материји међународног кривичног права, принцип који не изражава важеће
право. У серији инструмената у материји међународног кривичног права по-
чев од Статута Нирнбершког трибунала до Статута Сталног суда, одредбе
о незастарелости међународних злочина постоје само у потоњем и Конвен-
цији Уједињених нација о незастаревању ратних злочина и злочина против
човечности (1968). Конвенција, међутим, због малог броја уговорница није
изашла из оквира партикуларног права које везује само уговорнице.
Иако као такав није део општег међународног права, принцип неза-
старевања међународних злочина нужно произлази из природе правила о
међународним злочинима као перемпторних правила која, по дефиницији,
не трпе услов или алтернативу.
Дејство одредбе члана 29. Статута може бити далекосежно у погледу
одговарајуће националне кривичноправне регулативе странака Статута
Суда по два основа.
Прво, као странке Статута државе у поступцима пред домаћим су-
довима не би могле пренебрегнути одредбу члана 29. у светлости прави-
ла општег међународног права да се држава не може позивати на своје
унутрашње законодавство у циљу ослобађања од својих међународних
обавеза; и
Друго, у систему комплементарности Сталног суда и националних
кривичних судова у погледу надлежности за међународне злочине, при-
мена застарелости у поступку пред националним судовима би могла бити
основ заснивања надлежности Сталног Суда.
Члан 27. (Ирелевантност службеног положаја) Статута предвиђа да ће
се правила Статута примењивати „на сва лица без икакве разлике заснова-
не на службеном положају. Посебно, службени положај шефа државе или
владе, члана владе или парламента, или изабраног представника или вла-
диног службеника неће ни у ком случају изузети једно лице од кривичне
одговорности на основу овог Статута, нити ће, сама по себи, представљати
основ за умањење казне“ (став 1). Уз то, „имунитети или посебна проце-
дурална правила која се могу везати за службени положај, било на основу
националног или међународног права, неће представљати препреку Суда у
вршењу своје надлежности над таквим лицем“ (став 2).
Статут, другим речима, прави разлику између функционалних и пер-
соналних имунитета. Под функционалним имунитетом схвата се сам служ-
бени положај у државној структури која извесно лице овлашћује да дела у
име и за рачун државе, а под персоналним специјална заштита коју таква
лица поседују било по националном или међународном праву.
Појмови функционалног и персоналног имунитета су пре теоријске апстракције него
категорије позитивног права. По правилу, иду једно уз друго као делови једног јединственог
института. Функција у државној структури је само основ поседовања тзв. персоналних иму-
нитета, као што, једнако, персонални имунитети, по правилу, могу егзистирати само кроз
свог титулара, а то је лице на одређеној државној функцији. Могло би се рећи, да подела на
функционалне и персоналне имунитете у основи брка основ и дејство имунитета. Исправ-
није је, уместо тога, говорити о домашају имунитета ratione materiae и ratione personae.
7. МЕЂУНАРОДНИ ЗЛОЧИНИ
У духу стриктне дефиниције међународног кривичног права, међуна-
родна кривична дела или злочини обухватају злочин агресије, ратне злочи-
не, злочине против човечности и злочин геноцида. Ова подела је позитив-
ноправна. Поред ње могуће су и различите теоријске поделе.1765
7.1. Злочин агресије

7.1.1. Општа разматрања. Нирнбершки трибунал, за који се, у ства-
ри, везује настанак правила међународног кривичног права stricto sensu, је
нагласио да је „рат суштинско зло, јер његове последице погађају цео свет“.
Стога, покретање агресивног рата, „није само међународни злочин, оно је
врховни међународни злочин који се од осталих ратних злочина разликује
само у томе што у себи садржи нагомилано зло у целини.1766
Агресија је инкриминисана Статутом Војног трибунала у Нирнбергу.
Члан 6(а) Статута утврђује:
1765 Интересантну и иновативну поделу даје Кривокапић. У чланку „Врсте међународних кри-
вичних дела“, Релевантна питања примене међународног кривичног права, Тара 2012, стр.
169–199, аутор даје разуђену поделу међународних кривичних дела. За њено коректно раз-
умевање недостаје, међутим, појам међународног кривичног дела, који је аутор свесно ос-
тавио по страни јер он „због сложености и важности изискује посебну пажњу“ (стр. 169,
фус. 1). А без тог појма није лако разумети било коју поделу међународних кривичних
дела, ако имамо у виду да је подела међународних кривичних дела само подела обима тог
појма на врсте дела или дела која тај појам обухвата. Тако подела на „она дела која су део
општег међународног права (тј. обавезне за све државе) и на она дела која су део субјек-
тивног међународног права дате државе (везују њу али не и остале државе“ (стр. 184 –
подвукао М.К.) остаје неразумљива, ван постојећег категоријалног апарата међународног
кривичног права.
1766 „Trial of the Major War Criminals“, AJIL 1947, vol. 41, стр. 172 at 221.
„Злочин против мира, тј. планирање, припремање, започињање или

вођење агресорског рата којим се крше међународни уговори, споразуми
или гаранције, или учествовање у неком заједничком плану или завери за
извршење ма ког од горе наведених дела“. Трибунал је нашао да они који
воде агресивни рат чине нешто што је једнако илегално али много теже од
кршења правила Хашке конвенције.1767
У оквиру Уједињених нација донета је серија аката у циљу кристализа-
ције и прецизирања појма агресије.
Резолуција Генералне скупштине 95(I) од 11. децембра 1946. потврђује
принципе међународног права признате Статутом и пресудом Трибунала.
Једногласно усвојена, Резолуција представља израз правне свести (opinio
iuris) међународне заједнице. Злочин агресије, као и остали злочини на-
ведени Статутом, потврђен је Резолуцијом, што другим речима, изражава
поимање злочина агресије као дела позитивног међународног права. Декла-
рација принципа међународног права о пријатељским односима и сарадњи
између држава, која конкретизује перемпторна начела међународног пра-
ва из члана 2. Повеље Уједињених нација и, као таква је интерпретативне
природе,1768 потврђује да је агресија „злочин против мира који повлачи од-
говорност по међународном праву“.
Генерална скупштина Уједињених нација је 1974. године донела Резо-
луцију 3314 која садржи једну свеобухватну дефиницију агресије. Дефини-
ција припада типу мешовитих дефиниција састављених од опште дефини-
ције и навођења агресивних радњи.
Општа дефиниција одређује агресију као „употребу оружане силе
једне државе против суверенитета, територијалне целине или политичке
независности друге државе, или која је на ма који други начин неспојива с
Повељом Уједињених нација...“1769
Првозапочета употреба силе је prima facie довољан доказ о акту агре-
сије.1770
Агресивни акти обухватају, али се не исцрпљују, у следећем:
а) инвазија или напад на територију једне државе од стране оружаних
снага друге државе, или свака војна окупација, чак и привремена, која про-
изађе из такве инвазије или напада, или свака анексија територије или дела
територије друге државе употребом силе,
б) бомбардовање које изврше оружане снаге једне државе против тери-
торије друге државе или употреба било каквог оружја једне државе против
територије друге,
в) блокада лука или обала једне државе извршена оружаним снагама
друге,
г) напад оружаних снага једне државе на копно, море, ваздушни прос-
тор или морнарицу и ваздухопловну флоту друге државе,
1767 41 AJIL 1947, стр. 172 at 218–219.
1768 Види, V, 8.
д) коришћење оружаних снага једне државе које се налазе на терито-

рији друге државе на основу споразума са том државом, супротно условима
предвиђеним у споразуму, или, пак, било какав продужетак њиховог при-
суства на тој територији после истека споразума,
ђ) одлука једне државе да своју територију коју је ставила на распола-
гање другој држави, ова друга држава користи за извођење аката агресије
на трећу државу,
е) одлука једне државе да, било у своје име или у име друге државе, упу-
ти оружане банде, групе, припаднике нередовних снага или најамника да из-
врше акте оружаног напада против друге државе, а да се ти акти по тежини
могу упоредити са наведеним актима, или значајно учешће државе у томе.
Конкретни акти, као материјални елемент злочина агресије, праћени
су субјективним елементом – animus.
Резолуција, такође, квалификује агресорски рат као злочин против
мира који повлачи међународну одговорност.1771
Нацрт злочина против мира и безбедности човечанства који је Коми-
сија за међународно право Уједињених нација донела након скоро пола
века рада, преузимајући дефиницију злочина против мира из члана 6(а)
Статута Нирнбершког трибунала, предвиђа, такође, да ће појединац који,
као лидер или организатор, активно учествује или наређује планирање,
покретање или вођење агресије почињене од државе бити одговоран за
злочин агресије.1772
7.1.2. Статут Сталног међународног кривичног суда. Статут Сталног
међународног кривичног суда увршћује злочин агресије у најтеже злочине
који се тичу међународне заједнице као целине и, као такав потпада под
јурисдикцију Суда заједно са злочином геноцида, ратним злочинима и зло-
чинима против човечности.
Вршење јурисдикције Суда у односу на злочин агресије, међутим, сус-
пендовано је до усвајања одредбе Статута која би дефинисала злочин агре-
сије и одредила услове под којима би Суд вршио јурисдикцију.1773
Овакво решење је политичко а не правно, и изражава намеру држава
са великим капацитетом војне и фактичке моћи, да задрже слободу дело-
вања у односу на темељну норму позитивног међународног права – норму
о забрани употребе силе против политичке независности и територијалног
интегритета држава. Разлози којима се конкретно решење Статута Суда
брани су неубедљиви и контрадикторни, и пре су пригодно објашњење
него утемељена правна аргументација.
Члан 5(2) Статута наводи два разлога у прилог усвојеног решења:
i) Да злочин агресије није дефинисан и,
ii) да нису одређени услови у складу са Повељом УН под којима би Суд вршио јурис-
дикцију у односу на злочин агресије.
1771 Члан 5(2).

1772 UN DOC. A/51/10, стр. 83.
Што се тиче појма агресије, изгледа неспорно да је агресија дефинисана како у окви-
ру општег међународног права тако и у међународном кривичном праву. Да је дефиниција
агресије утемељена у општем међународном праву потврђује и пресуда Међународног суда
правде у случају Никарагва у којој је Суд inter alia, истакао да дефиниција агресије дата у
Резолуцији 3314 од 1974. године „одражава међународно обичајно право“.1774 У контекс-
ту специфичних захтева које међународно кривично право захтева, дефиницији из 1974.
се приговара да није исцрпљујуће природе.1775 Уколико би се приговор сматрао ваљаним,
онда би аутоматски биле дисквалификоване дефиниције свих злочина побројаних у Ста-
туту Суда, изузев геноцида, јер ниједан од њих није дефинисан на исцрпљујући начин.
Питање услова под којим би Суд вршио јурисдикцију у односу на злочин агресије тиче
се, у ствари, односа између Суда и Савета безбедности који је, према Повељи, надлежан
да утврди постојање агресије у конкретним случајевима. У Припремном комитету Римске
конференције истакнуто је да Савет безбедности има, према Повељи, искључиво право да
утврди да ли један акт представља агресију,1776 што би за последицу имало условљавање
надлежности Суда претходном квалификацијом извесног акта као агресије од стране Са-
вета безбедности. Успостављање овакве везе између Суда и Савета безбедности лишено је
правне логике. Надлежност Савета безбедности да утврди агресију је једна ствар, а надлеж-
ност Суда за утврђивање индивидуалне кривичне одговорности за агресију је друга ствар.
Овлашћења једног политичког органа да у материји кривичне одговорности даје претход-
ну и, за сврхе кривичног поступка, примарну квалификацију акта, је ограничење функције
Суда и повреда принципа nullum crimen sine lege.
На Ревизионој конференцији држава потписница Статута која је одр-
жана у Кампалији јуна 2010. године, усвојени су амандмани који се односе
на злочин агресије. Нови члан 8. бис дефинише злочин агресије као пла-
нирање, припремање, покретање или извршење од стране лица које је у
позицији да врши контролу или да руководи политичком или војном ак-
тивношћу државе, акта агресије који према свом карактеру, тежини и оп-
сегу представља очигледну повреду Повеље УН.1777 У ставу 2. члана дата је
дефиниција агресије која се поклапа са дефиницијом садржаном у Резолу-
цији Генералне скупштине УН 3314 од 1974. године.
Чланом 8. бис је, дакле, потврђена дефиниција агресије као акта држа-
ве, с једне стране, и дата дефиниција агресије као индивидуалног злочи-
на у координатама одређења злочина против мира дефинисаног у Статуту
Нирбешког суда, с друге стране.
Надлежност Суда на основу члана 8. бис установљава се само у односу
на злочине агресије почињене годину дана након ратификације Амандмана
од стране најмање 30 држава, али не пре 1. јануара 2017. године. После тог
датума треба да буде усвојена одлука о успостављању надлежности Суда vis-
a-vis злочина агресије од стране две трећине држава потписница Статута.
Дуг је, међутим, пут до успостављања ефективне надлежности Суда у
односу на злочин агресије. Неколико препрека стоје на том путу. Најпре,
Суд ће имати надлежност само ако су члан 8. бис ратификовале и држава
агресор и држава жртва агресије. Надаље, Суд нема надлежност у односу

1775 Рецимо, Cassese, Међународно кривично право, 2005, стр. 128, Kittichaisaree, op. cit., стр. 225.
1776 Report of the Preparatory Committee on the Establishment of an International Criminal Court,
UN DOC. A/51/22, стр. 32.
1777 Став 1. члана.
на злочине агресије почињене против државе која није потписница Ста-

тута, ако је дело учињено од стране њихових држављана или на њиховој
територији. Коначно, допуштено је стављање резерви на члан 8. бис којом
држава уговорница искључује надлежност суда у односу на злочин агре-
сије. Поред ових специфичних препрека, релевантна је и одредба члана 16.
Статута на основу којег Савет безбедности може да обустави истрагу пред
Судом у периоду од 12 месеци.
Што се тиче односа Савета безбедности и Суда у вршењу надлежности
у погледу злочина агресије, одступило се од мишљења израженог у При-
премном комитету Римске конференције по којем је услов за вршење на-
длежности Суда квалификација акта као агресије од стране Савета безбед-
ности. За започињање истраге о индивидуалној кривичној одговорности за
акт агресије, тужилац треба да обавести Савет безбедности ради утврђи-
вања постојања акта агресије. Уколико Савет безбедности у року од шест
месеци не донесе одговарајућу одлуку, тужилац је овлашћен да настави са
истрагом ако добије одобрење од Предрасправног већа Суда.
7.2. Ратни злочини

7.2.1. Генеза и правна природа. Ратни злочини, као појам међународ-
ног права, јављају се релативно касно, имајући у виду дугу историју прави-
ла ратовања (ius in bello). Ова чињеница се, поред општих претпоставки за
настанак међународног кривичног права, може објаснити и специфичном
природом феномена рата и правила ратовања.
У периоду када је рат схватан као легално средство, односно индивидуално пра-
во државе, правила ратовања су, у основи, функционисала као међународно право
реципроцитета,1778 позитивног и негативног.
Негативни реципроцитет, који је у конкретној ствари релевантан, подразумевао је и
право на предузимање репресалија у случају да друга зараћена страна крши правила рато-
вања. Репресалије су могле бити колективне и индивидуалне.
Кривична одговорност за кршења правила ратовања била је индивидуализована фор-
ма репресалија. Подразумевала је да зараћена страна, по правилу победничка, поседује
дискреционо право да подвргне својој кривичној јурисдикцији лица која припадају другој
зараћеној страни, осумњичена да су се огрешила о правила ратовања. По закључењу ми-
ровног уговора једна од зараћених страна је била у позицији да од друге зараћене стране
тражи да починиоце ратних злочина казни по својим прописима.
Другим речима, ратни злочини су у том периоду третирани као кривична дела по
унутрашњем праву, а међународни елемент се испољавао у признавању дискреционог пра-
ва зараћене стране да заснује кривичну јурисдикцију над страним држављанином осумњи-
ченим за ратне злочине или да од друге зараћене стране, по правилу побеђене, захтева да та
лица казни по свом националном кривичном праву.
Као злочини по међународном праву, ратни злочини се почињу кон-
ституисати тек Статутом Војног трибунала у Нирнбергу (1946) и Статутом
Међународног војног трибунала за Далеки Исток (1948).
Статут Војног трибунала у Нирнбергу је у члану 6 (б) као ратне злочи-
не одредио „повреде закона и обичаја рата. Такве повреде обухватају али се
1778 G. Schwarzenberger, The frontiers of International Law, 1962, стр. 32 и даље.
на њих не ограничавају, убиство, злостављање или одвођење на принудни

рад или за било који други циљ цивилног становништва окупиране тери-
торије или у неку другу окупирану територију, убиство или злостављање
ратних заробљеника или лица на мору, убијања талаца, пљачкање јавне
или приватне имовине, намерно разарање градова, вароши или села, или
пустошење неоправдано војном потребом“. Статут Токијског трибунала
одређује ратне злочине као „уговорне ратне злочине наиме, повреде закона
и обичаја рата...“1779
Концепт ратних злочина је развијан на три нивоа:
а) Женевским конвенцијама о заштити жртава оружаних суко-
ба (1949). Допринос четири Женевске конвенције у конкретној ствари је
двојак. С једне стране, прошириле су круг заштићених лица укључивањем
делова цивилног становништва зараћених страна1780 и протегле примену
Конвенција на унутрашње оружане сукобе.1781 С друге стране, уговорни-
це Конвенција су се обавезале да предвиде ефективне кривичне санкције
у свом унутрашњем праву за тешка кршења правила Конвенција.1782 Кон-
венција садржи исцрпљујућу листу тешких повреда. Додатни Протокол I
(1977), за разлику од наведених Конвенција, тешке повреде одређује као
ратне злочине.1783
б) Кодификацијским захватима вршеним у Комисији за међународ-
но право Уједињених нација. Специфичност активности Комисије лежи
у чињеници да се она концентрисала на израду кривичног кодекса, дакле,
акта који би садржавао искључиво секундарна правила о кривичној одго-
ворности за кршење материјалних правила о вођењу рата. Иако нацрт Ко-
декса које је Комисија припремила – Нацрт Кодекса злочина против мира
и безбедности човечанства1784 – није прихваћен од стране држава, његов
утицај је неспоран како у погледу кристализације концепта ратних злочина
тако, посебно, у афирмацији међународне кривичне одговорности за ратне
злочине. Комисија за међународно право је, такође, израдила Нацрт Стату-
та Сталног кривичног суда.
в) Статутима Међународног кривичног суда и ad hoc трибунала. Ста-
тути међународних кривичних судова и трибунала нису само оснивачки,
уставни акти ових тела, већ су, због дифузне природе извора међународ-
ног кривичног права, у исто време и кривични кодекси. Статут Сталног
међународног кривичног суда се, с обзиром на временски орочено важење
статута ad hoc трибунала, може сматрати једином ауторитативном пози-
тивноправном енумерацијом ратних злочина.
1780 Рецимо чланови 31. и 33. Четврте женевске конвенције.
1781 Заједнички члан 3. у све четири конвенције.
1782 Члан 51. Прве женевске конвенције, члан 53. Друге женевске конвенције, члан 122. Треће
женевске конвенције и члан 149. Четврте женевске конвенције.
1784 Draft Code of Crimes against the Peace and Security of Mankind, UN DOC.A/CN 4/L 532
(1996).
7.2.2. Појам и елементи ратних злочина. Израз „ратни злочини“ се користи у широ-
ком и непрецизном смислу. Њиме се обухватају:
1) сва недела почињена како у рату тако и у миру укључујући геноцид и злочине про-
тив хуманости;
2) кршења правила ратовања;
3) тешка кршења утврђена Женевским конвенцијама и Протоколима уз њу;
4) категорија „повреда закона и обичаја рата“ коју користи Трибунал за бившу СФРЈ и
5) „изузетно“ озбиљни ратни злочини коју користи Комисија за међународно право.1785
Ниједан од формалних извора међународног кривичног права не
садржи општу дефиницију ратних злочина. Потребу за давањем овакве
дефиниције ратних злочина наглашава чињеница да су навођења ратних
злочина, како у статутима кривичних судова и трибунала тако и у другим
изворима, дата, по правилу, примера ради, с једне стране, као и покла-
пање које постоји између ратних злочина против хуманости и геноцида,
с друге.
Ратни злочини (war crimes; crimes de guerre) представљају квалификован
облик кршења релевантних правила права оружаних сукоба (ius in bello).
Појам ратних злочина подразумева кумулацију пар услова:
i) Кршење правила права оружаних сукоба које је универзално прих-
ваћено.
ii) Кршење мора бити „озбиљно“, „тешко“ или „изузетно тешко“ у сми-
слу да изражава суштинско оспоравање вредности или интереса које се
конкретним правилом штити и да има тешке последице по жртву.1786
iii) Кршења правила права оружаних сукоба морају бити инкримини-
сана, тј. одређена као међународно кривично дело правилом међународног
кривичног права.
Правила права оружаних сукоба су примарна правила, а правила о кривичној одго-
ворности за њихово кршење – секундарна правила. Ова чињеница има далекосежна правна
значења. Наиме, секундарна правна правила, која, у ствари, треба да дефинишу кривич-
ноправну санкцију за кршење примарног правила, трпе једно суштинско ограничење – не
могу мењати садржину и трајање примарног правила.1787 Могло би се рећи да је ово општа
карактеристика међународног кривичног права, која је, међутим, од посебног интереса у
односу на кршења правила ратовања имајући у виду њихову еволуцију.
iv) кршење правила оружаних сукоба мора бити почињено у вези са
оружаним сукобом на који су та правила применљива.
У Статуту Сталног кривичног суда, ратни злочини фигурирају пре као
широка, кишобран норма која обухвата значајан број кршења правила ра-
товања него као издиференциран и прецизно одређен злочин. Сам израз
„ратни злочини“ се користи у члану 8. Статута као генерички израз који
обухвата четири групе злочина.
1785 UN DOC.A/46/10 (1991). The Law of War Crimes, 1997, ed. by T.L. Mc Cormack, G.J. Simpson,
стр. 12.
1786 За разлику од Статута Сталног међународног кривичног суда, Статут Трибунала за бившу
СФРЈ установљава његову надлежност за све повреде међународног хуманитарног права
укључујући, дакле, и оне које нису квалификоване као тешка кршења (члан 3. Статута,
случај Тадић, Претресно веће, пар. 559).
1787 v. Gabčikovo-Nagymaros, ICJ Reports 1997, стр. 7 at, стр. 38–39, пар. 47.
У прву групу улазе „тешка кршења Женевских конвенција од 12. ав-

густа 1949“.1788 Објекат „тешког кршења“ су општеприхваћена правила ра-
товања квалификована члановима 50, 51, 130. и 147. Прве, Друге, Треће и
Четврте женевске конвенције која се делом поклапају са злочинима против
хуманости.1789 Што се круга заштићених лица тиче, важно је напоменути
да је он различит у свакој од четири Конвенције. Отуда, у примени члана
8. Статута, појам „тешке повреде“ подразумева да конкретна радња мора
бити на листи тешких повреда коју свака од четири Женевске конвенције
садржи, а која штити посебну врсту жртава (рецимо „Трећа конвенција
штити ратне заробљенике; Друга рањенике, болеснике и бродоломнике на
мору, итд.).
Другу групу чине „друга озбиљна кршења закона и обичаја рата приме-
нљивих у међународним оружаним сукобима“.1790 Обухвата двадесет и шест
забрањених радњи које се тичу забрањених метода и средстава ратовања.1791
Деривирају из мноштва равноправних извора који се, међутим не наводе. Штавише,
садржи добар део забрана из Протокола I који није универзално прихваћен као Женевске
конвенције. (Рецимо, три од пет сталних чланица Савета безбедности – Француска, Велика
Британија и САД – нису ратификовале Протокол).
Резерве према инкриминацији појединих злочина из ове групе су разумљиве, јер добар
део ратних операција држава са великом војном и фактичком моћи би потпао под удар
забрана које леже у основи ових инкриминација. Рецимо, разарање енергетског система,
саобраћајница, мостова и сл. које су снаге НАТО-а практиковале током оружаног напада
на СР Југославију. Ова група злочина је делом кодификација, а делом прогресивни развој.
У том смислу и резерва коју садржи члан 8(2,b) по којој су наведени злочини релевантни „у
оквиру установљеног оквира међународног права“.
За разлику од ове две групе ратних злочина применљивих у међуна-
родном оружаном сукобу, преостале две групе – трећа и четврта – при-
мењују се у немеђународним оружаним сукобима.
Озбиљне повреде члана 3. заједничког за све четири Женевске конвен-
ције чине трећу групу злочина по Статуту Сталног кривичног суда. Односе се
на заштиту лица која „не узимају активног учешћа у непријатељствима „укљу-
чујући“ припаднике оружаних снага који су положили оружје и оне припа-
днике оружаних снага који су ван борбе (hors de combat) услед болести рања-
вања, заробљавања или било ког другог разлога“ (члан 8(2,c) Статута.1792
Радње обухваћене заједничким чланом 3. Женевских конвенција, мада
илегалне, нису инкриминисане Конвенцијама ни Протоколима уз Конвен-
ције. Представљају нову инкриминацију креирану од стране Трибунала за
1788 Члан 8(2,а) Статута.
1789 Обухватају: намерно убиство, мучење и нечовечне поступке, укључујући и биолошке екс-
перименте; намерно проузроковање тешких повреда и наношење озбиљних повреда телу и
здрављу; велика разарања и присвајања имовине која нису оправдана војном потребом и
извршена су сумњиво и противправно; принуђивање ратног заробљеника или другог заш-
тићеног лица да служи у оружаним снагама непријатељске силе, намерно лишавање ратног
заробљеника или другог заштићеног лица права на фер и регуларно суђење; незаконита
депортација или трансфер или незаконито заточење, узимање талаца.
1790 Члан 8(2,b) Статута.
1791 Ваља нагласити да употреба нуклеарног оружја није уврштена у забрањене радње.
1792 Обухватају акте попут убиства, суровог поступања и мучења.
бившу СФРЈ у случају Тадић1793 и, као таква, партикуларно право које не

везује државе које нису ратификовале Статут Суда. Инкриминација радњи
обухваћених заједничким чланом 3. брани се, у одсуству универзалног
прихватања од стране држава, цивилизацијским мерама или елементар-
ним обзирима хуманости.1794 Четврту групу ратних злочина чине „остала
озбиљна кршења закона и обичаја применљивих у оружаним сукобима не-
међународног карактера“.1795
Ова група злочина представља селективан избор „тешких повреда Женевских конвен-
ција...“ и „осталих озбиљних повреда закона и обичаја применљивих у међународном ору-
жаном сукобу“ обухваћених субпараграфима (а) и (б) члана 8. Статута. Идеја која лежи у
основи ове групе злочина је у изједначавању позиција зараћених страна у међународним и
немеђународним сукобима. Није прихваћена на Женевској конференцији, тако да Прото-
кол II не садржи добар број забрана који ова група злочина подразумева. И сам Статут се
задовољио делимичним изједначавањем ове две врсте оружаних сукоба, јер у ствари, у ову
групу злочина није уврстио неке који су, у најближој вези са елементарним обзирима човеч-
ности попут употребе хемијског, биолошког оружја те антипешадијских мина.
Ова група злочина представља прогресивни развој у материји ратних
злочина, партикуларно право у структури позитивног међународног права.
Што се субјективног елемента ратних злочина тиче, на основу форму-
лација материјалног елемента могло би се рећи да, по правилу, подразумева
умишљај (dolus). Такво тумачење, иако поставља висок стандард субјекти-
вног елемента, јер, рецимо, искључује dolus eventualis, уклапа се у општу од-
редбу Статута о менталном елементу1796 која не предвиђа евентуални умиш-
љај ни свесни нехат. Ствар се, међутим, не би могла узети као дефинитивно
решена, с обзиром на нејасноће и, чак, противречности којима је оптереће-
на. На пракси Суда је да питање субјективног елемента кристализује.
Проблем лежи у неусклађености одредби члана 30. Статута, Елемената злочина и
формулација појединих материјалних елемената злочина. Основ ових неусклађености, које
повремено прелазе у противречности, лежи у пар момената. Најпре, део примарних прави-
ла, посебно оних који су основа ратних злочина, не садржи елементе који би могли послу-
жити за одређивање субјективног елемента, а међу онима који их садрже ти елементи нису
довољно прецизни (рецимо „неоправдано разарање“). Затим, инкриминација се често врши
на начин који треба да изрази карактеристике и англосаксонског и континенталног права, а
субјективни елементи кривичног дела у та два права се разликују. Надаље, члан 30. Стату-
та, који је имао амбициозан циљ да утврди јединствени стандард субјективног елемента за
све злочине, оптерећен је контрадикцијама. Уз то, примењује се под резервом, како стоји у
уводној реченици члана, „уколико није другачије предвиђено“. Према члану 21(1) Статута,
Суд примењује Статут и Елементе злочина и, на другом месту, обичајно међународно пра-
во. Елементи нису у потпуном складу са одредбом члана 30, а обичајно право у конкретној
ствари једва да и постоји. Обично се у овој материји циља на праксу два ad hoc трибунала
чије је позивање на обичајно право делом неутемељено.1797
1793 Жалбено веће, пар. 86–93.

1794 Види, Nicaragua case, ICJ Reports 1986, пар. 218–221, 254, на који се Жалбено веће Трибунала
позива.
1795 Члан 8(2,е) Статута.
1797 В. детаљно, G. Werle, F. Jessberger, „Unless otherwise Provided, Article 30 of the ICC Statute and
the Mental Element of Crimes under International Criminal Law“, Journal of International Criminal
Justice, 2005, vol. 3, стр. 35–55; A. Eser, „Mental Elements – Mistake of Fact and Mistake of Law“,
in The Rome Statute of the ICC – A Commentary, I, ed. by Cassese, Gaeta and Jones, стр. 889–9.
7.3. Злочини против човечности

7.3.1. Генеза и правна природа. Злочине против човечности је изнедрио
Статут војног Трибунала у Нирнбергу. Члан 6. (ц) Статута је злочине про-
тив човечности одредио као „Убиство, истребљење, поробљавање, депорта-
цију и остала нечовечна дела против било ког цивилног становништва, пре
или за време трајања рата, или прогањање на политичкој, расној или вер-
ској основи, који су почињени или су у вези с извршењем било ког злочина
који спада у надлежност Трибунала и без обзира на то да ли се тиме врше
или не врше повреде закона земље где су злочини извршени“.
Широко формулисани злочини против човечности требало је у првом
реду да задовоље потребу да се починиоци гнусних и нечовечних дела у
предвечерје и током Другог светског рата, која нису била криминализова-
на тадашњим рудиментарним правилима међународног кривичног права,
приведу правди. Тиме се може и објаснити што Статутом Нирнбершког
трибунала нису дизајнирана као потпуно самостални злочини, већ као
нека врста акцесорних злочина почињених или у вези са ратним злочини-
ма, који су имали извесно утемељење у тадашњем позитивном праву, и у
том погледу, мање утемељених злочина против мира. Штавише, јуриспру-
денција Нирнбершког трибунала показује у том погледу и тенденцију ка
територијализацији почињених злочина, тако да су као злочини против ху-
манитости примарно третирани злочини почињени у Немачкој и анекти-
раним територијама (Аустрија и ЧССР), а као ратни злочини они почиње-
ни на окупираним територијама.
Као нека врста кишобран норме, члан 6(ц) Статута обухвата две групе
злочина који су почињени или су у вези са ратним злочинима и злочином
против мира.
У прву групу улазе дела убиства, истребљења, поробљавања, депорто-
вања и остала нечовечна дела, а у другу прогањање на политичкој, верској
или расној основи.
Формулација „без обзира да ли се врше или не повреде закона земље
где су злочини извршени“ in fine члана 6 (ц) требало је да обезбеди приме-
нљивост правила на територијама држава чија национална кривична зако-
нодавства нису познавала побројана дела, а посебно дело прогањања.
Члан 6 (ц) Статута, као партикуларно право, прерастао је релативно
брзо у corpus општег међународног права широким прихватањем Нирн-
бершких начела путем Резолуције о потврђивању принципа међународ-
ног права признатих Повељом Нирнбершког трибунала (GA Res. 95 (I) од
11. децембра 1946.) и кодификацијом Нирнбершких принципа од стране
Комисије УН за међународно право 1950, праћеном одговарајућим прила-
гођавањима релевантних одредаба националних кривичних законодавста-
ва. Издвајају се, при том, као самостална категорија злочина, одвојена од
ратних злочина и злочина против мира.1798 Елементи самосталне природе
злочина против човечности садржани су у самом тексту члана 6 (ц) Стату-
1798 Почетни корак у том правцу чини Контролни закон бр. 10 изостављајући из текста члана 6
(ц) Статута формулацију „који су почињени или су у вези са извршењем било ког злочина
у надлежности Трибунала“.
та, посебно у одредби да се ради о злочинима почињеним „ире или за време

трајања рата“ што их је јасно разликовало барем од ратних злочина, из-
ражавајући, у основи, идеју заштите основних људских права, како поједи-
наца тако и људских група, за разлику од ратних злочина и злочина против
мира који су дизајнирани првенствено ради заштите интереса држава.
7.3.2. Злочини против човечности у позитивном међународном пра-
ву. У позитивном међународном кривичном праву, члан 6 (ц) Нирнберш-
ког Статута је, уз извесне модификације, остао чврсто нормативно језгро
злочина против човечности и, као такав, састојак свих инструмената који
се односе на међународно кривично право.1799
Као опште карактеристике злочина против човечности могле би се
навести:
а) нехуманост која проузрокује велике патње или озбиљне повреде
физичког и менталног интегритета. Ради се, дакле, о делима специфичне
тежине који погубно утичу на људску егзистенцију, дело које дира у саме
основе људског достојанства и човечности. Не могу се поистоветити са об-
ичним кршењем људских права и слобода, чак и тешким кршењима, која
мада, по дефиницији противправна, нису злочини против човечности.
Специфичну природу даје им, у ствари, чињеница да жртве напада нису
појединци у свом индивидуалном својству већ као припадници цивилног
становништва или његовог дела које је прави објекат напада,
б) део су распрострањеног или систематског напада. На овој каракте-
ристици заснива се специфична природа злочина против човечности. Да
би једно кривично дело ма колико тешко само по себи, потпало под злочин
против човечности неопходна је систематска и масовна акција као израз
формиране и доследне нечовечности. Самим тим се из злочина против чо-
вечности искључују насумична и изолована кривична дела, чак најтежа,
1799 Рецимо, члан 5 (ц) Статута Токијског трибунала репродукује члан 6 (ц) изостављајући је-
дино прогањање на верској основи. Статут ad hoc Трибунала за бившу СФРЈ под злочине
против хуманости подводи и тортуру, силовање и затварање следећи Контролни закон бр.
10 који је ова дела додао злочину против хуманости како је одређен чланом 6 (ц) Статута
Нирнбершког трибунала. Поред тога, појам злочина је ratione temporis везао за оружани
сукоб. Члан 3. Статута ad hoc Трибунала за Руанду наводи идентичне радње, уз две мо-
дификације: не садржи услов да су злочини почињени у оружаном сукобу и формулише
додатни елемент злочина у виду дискриминаторне намере за сваки појединачни злочин.
Статут Сталног међународног суда у члану 7. садржи елементе прогресивног развоја, из-
ражавајући, углавном, експанзију људских права и слобода. Иновације иду у неколико
праваца. Најпре, проширује се листа злочина додавањем дела насилне трудноће, присил-
ног нестајања лица, апартхеида и других нехуманих радњи сличног карактера којима се
намерно проузрокују велике патње и озбиљне повреде менталног или физичког здравља.
Затим, побројани злочини против човечности се прецизније одређују тако што имају бити
почињени „као део распрострањеног или систематског напада упереног против било ког
цивилног становништва, са знањем о нападу“. Надаље, као заштитни објект прогањања
одређује се колективитет или било која група која се може идентификовати на политичкој,
расној, националној, етничкој, културној, религијској, полној или било којим другим ос-
новама који су универзално признати као недопуштени по међународном праву у вези са
било којим делом предвиђен ставом 1. члана 7. Статута или било којим другим злочином у
надлежности Суда. Овим се уводе елементи акцесорности у биће злочина прогона, изгледа
у намери да се ограничи тенденција криминализације сваке повреде људских права инди-
ректним постављањем оштријих, квалификаторних услова.
против појединаца у индивидуалном капацитету. Отуда, злочини против

човечности се и врше у складу са унапред утврђеном политиком.1800
Распрострањеност и систематичност се обично схватају као алтернатив-
ни захтеви1801 једнаке важности. У ствари, могло би се рећи да је системат-
ски напад у смислу организованог напада који се предузима по устаљеном
обрасцу на основу опште политике која ангажује одговарајуће ресурсе битна
квалитативна карактеристика злочина против човечности. Распрострањени
напад, по правилу, произлази из претходно утврђене опште политике и пла-
на, јер без ње тешко да се може вршити као „масиван, чест напад који под-
разумева акцију на широкој основи и спроведен колективно са значајном
озбиљношћу и уперен против множине жртава“.1802 Као самосталан, кри-
теријум распрострањености, будући квантитативне природе, подложан је
субјективним тумачењима, јер омогућава да се и већи број изолованих дела
која немају заједничку основу квалификује као злочин против човечности.
в) Објекат злочина је цивилно становништво.1803
Постоји уже и шире схватање цивилног становништва. По ужем схва-
тању, објекат заштите су цивили у строгом смислу речи, а по другом и бор-
ци који су из разних разлога онеспособљени за борбу (предали се, услед
болести и сл.). Претеже уже схватање.1804
Дискриминаторна намера испољава се у бићу злочина против човеч-
ности као општа у односу на цивилно становништво као заштитни објект.1805
Материјални елемент бића злочина против човечности (actus reus) обухвата
широку листу радњи. Статут Сталног кривичног суда наводи у члану 7. следеће
радње: а) убиство, б) истребљење; в) поробљавање; г) депортацију или принуд-
ни трансфер становништва, д) затварање или друго озбиљно лишавање физич-
ке слободе повредом фундаменталних правила међународног права, ђ) торту-
ра; е) силовање, сексуално ропство, принудна проституција, насилна трудноћа,
принудна стерилизација или било који други облик сексуалног насиља одгова-
рајуће тежине; ж) прогон било које препознатљиве групе или колективитета на
политичкој, расној, националној, етничкој, културној, религијској, полној или
било којим другим основама који су универзално признати као недозвољени
по међународном праву, з) принудни нестанак лица, и) злочин апартхејда, ј) ос-
тали нехумани акти сличног карактера којима се намерно наносе велике патње
или озбиљна повреда тела или менталног и физичког здравља.
Могло би се рећи да човечност, као битна одредница ове групе злочина у Статуту по-
седује два значења – опште и посебно.
1800 Види, Kayishema i Ruzindana, Претресно веће, пар. 124–126.

1801 Akayesu, Претресно веће, пар. 578–584; Blaškić, Претресно веће, пар. 198; Cassese, op. cit.,
стр. 73, K. Kittichaisaree, International Criminal law, 2001, стр. 96.
1802 Akayesu, Претресно веће, пар. 578–584.
1803 Akayesu, Претресно веће, пар. 578–584, Претресно веће, пар. 578.
1804 Члан 6 (ц) Нирнбершког Статута; Завршни извештај Комисије експерата УН, пар. 78.
1805 У извештају Генералног секретара УН који се односи на злочин против човечности, наводи
се и посебна дискриминаторна намера код радње прогањања на националној, политичкој
и религијској основи. – DOC S/25704 and Corr. 1, par. 48. – члан 5. Статута Трибунала за
бившу Југославију не садржи, међутим, овај елеменат за разлику од члана 3. Трибунала за
Руанду. Нема га, такође, у члану 5. (1, б) Римског Статута.
У општем смислу, човечност је нормативна парадигма на којој почива међународно
кривично право у целини. У том смислу и геноцид је злочин против човечности. Ратни
злочини и злочин против мира, иако дизајниране превасходно ради заштите интереса др-
жава, су, такође, злочини против човечности. Рецимо, де Мартенсова клаузула се изричито
позива на принципе човечности. Ратни злочини, у ствари и представљају тешку повреду
начела човечности као једног од два базична начела на којима почивају правила о вођењу
оружаних сукоба (ius in bello). Злочин агресије као „акумулативно зло“ ратних злочина у
целини,1806 такође је у суштинском сукобу са човечношћу.
У посебном смислу речи, злочини против човечности у позитивном међународном
праву представљају инкриминације тешких повреда фундаменталних људских права. У На-
црту кодекса злочина против мира и безбедности човечанства1807 ови злочини се називају
злочином“систематског или масовног кршења људских права“. У тој вези са фундаментал-
ним људским правима лежи, с једне стране, позитивно правно-политичко значење и гаран-
тивна улога злочина против човечности, и, с друге стране, ширина и недовољна профили-
саност извесних злочина у оптици принципа законитости која деривира из чињенице да
највећи део corpus-а људских права није оформљен као ius strictum (в. напред, XXVIII, 4).
Услед недовољне профилисаности неких права чију повреду члан 7. Статута одређује
као злочин против човечности, нејасно је да ли је у светлости општег међународног права,
свака радња коју члан 7. наводи међународни злочин (international crime) или, можда, деликт
(delict). У англосаксонском праву „деликт“ се сматра „правним покушајем мање гнусним од
злочина“. Сам Статут је у том погледу од мале користи, јер је, како утврђује уводна реченица
члана 7. одређење злочина против човечности – извршено за „сврхе Статута“, без амбиције да
се установи опште међународно право у тој ствари. Посебно је у том смислу индикативан ста-
тус полно мотивисаних злочина чија се инкорпорација у Статут, углавном, приписује утицају
феминистичких организација које су активно учествовале у изради Статута.1808
У исто време, члан 7. Статута не увршћује у злочине против човечности
криминалне радње против колективитета попут расне дискриминације, при-
нудног лишавања народа суверених права над националним ресурсима или
принудног спречавања народа у вршењу права на самоопредељење.
Што се субјективног елемента злочина против човечности тиче, тре-
ба разликовати субјективни елемент саставних елемената злочина против
човечности и злочина против човечности као таквих. Наиме, материјал-
ни елемент злочина против човечности се делом поклапа са материјалним
елементом ратних злочина и злочина геноцида, тако да управо субјективни
елемент чини основ разликовања све три групе злочина.
У односу на саставне елементе или радње злочина субјективни елеме-
нат подразумева умишљај (dolus), укључујући код неких злочина и dolus
eventualis. Дискриминаторна намера, општа или посебна, тражи, међутим,
и специјалну намеру (dolus specialis) као додатни, квалификаторни субјек-
тивни елемент.
7.4. Злочин геноцида

7.4.1. Злочин геноцида и питање одговорности. Иако је геноцид као
појава „у свим периодима историје изазивао велике штете човечанству“,1809
злочин геноцида је дефинисан у међународном праву тек Конвенцијом о
спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године.
1806 „Trial of the Major War criminals“, AJIL 1947, vol. 41, стр. 172 at 221.
1807 Report of the International Law Commission, 43 rd session, 29 April – 19 July 1991, 46 th session,
Supp. No. 10, A/46/10, Art. 21.
1808 В. K. Kittichaisaree, International Criminal Law, 2001, стр. 326.
1809 Резолуција 96 (И) Генералне скупштине од 11. децембра 1946.
Конвенција одређује геноцид као међународно кривично дело, без об-

зира да ли је извршен за време рата или мира, које се састоји у намерном
„делимичном или потпуном уништењу једне националне етничке, расне
или верске групе као такве“.1810
Радње извршења геноцида су лимитативно одређене и обухватају:
а) убиство чланова групе;
б) тешку повреду физичког и менталног интегритета чланова групе;
в) намерно подвргавање групе животним условима који треба да дове-
ду до њеног потпуног или делимичног физичког уништења;
г) мере уперене на спречавање рађања у оквиру групе; и
е) принудно премештање деце из једне у другу групу.
Уговорнице Конвенције су се обавезале да спрече вршење злочина и да
казне починиоце1811 без обзира да ли су државни управљачи, функционери
или обични појединци.1812
С обзиром на то да је спречавање геноцида питање од универзалног
интереса, Конвенција утврђује да свака страна уговорница може захтева-
ти од надлежних органа Уједињених нација да предузму, сагласно Повељи
Уједињених нација, мере које буду сматрали за погодне у циљу спречавања
и кажњавања дела геноцида или других дела кажњивих по Конвенцији.1813
У погледу суђења лицима оптуженим за геноцид, Конвенција установљава
два правила: I) у складу са територијалним принципом кривичне надлеж-
ности предвиђа да ће оптужени бити предати на суђење надлежним судо-
вима државе на чијој територији је одређено дело извршено, и, II) пред-
виђа установљење Међународног кривичног суда који ће бити надлежан за
оне чланице – уговорнице које буду признале његову надлежност.1814
Поред геноцида, Конвенција као кажњиве радње утврђује и:
а) споразум за извршење геноцида,
б) непосредно и јавно подстицање на вршење геноцида,
в) покушај геноцида,
г) саучесништво у геноциду.
7.4.2. Елементи злочина геноцида. Радње набројане у члану 2. Кон-
венције нису геноцидна дела сама по себи, већ само физички или мате-
ријални израз геноцидне намере. У одсуству непосредне везе са геноцид-
ном намером, дела набројана у члану 2. Конвенције су кажњива кривична
1811 У својој пресуди у спору између Босне и Херцеговине и Србије, Међународни суд правде
је, између осталог, истакао да обавеза спречавања геноцида „нужно подразумева“ и оба-
везу невршења геноцида – Case concerning Application of the Convention on the Prevention and
Punishment of the Crime of Genocide, ICJ Reports 2007, пар. 166. – Налаз Суда имплицира
да, по Конвенцији, и држава може починити геноцид.– За критику, в. ibidem, Dissenting
opinion of Judge Kreća, пар. 126–130, Separate opinion of Judge Tomka, ibidem, пар. 41–45.
1812 Члан IV Конвенције.
1813 Члан V Конвенције.
1814 Члан VI Конвенције.
дела која спадају у скуп других злочина, ратне злочине или злочине про-
тив човечности.
Геноцид као злочин карактерише субјективни елемент – намера да се
уништи национална, етничка, расна или верска група као таква – елемент
по коме се геноцид разликује од других међународних злочина с којима
дели суштински исти објективни елемент.1815 У одсуству те намере, без об-
зира на суровост дела и ма колико оно било слично делима која се наводе у
Конвенцији, то дело се ипак не може назвати геноцидом.1816
Могу се разликовати четири елемента геноцидне намере: (а) степен на-
мере; (б) уништење; (ц) национална, етничка, расна или верска група; (д) у
целини или делимично.
Иако одвојена, ова четири елемента чине правну целину карактеришући својим куму-
лативним ефектом геноцидну намеру као субјективни елемент злочина геноцида. Одсуство
било којег од њих дисквалификује намеру као геноцидну.
Геноцидна намера је изворна по својој природи. То није једноставно злочиначки ум,
већ ум свесно усмерен ка уништењу верске, етничке, националне или расне групе као
такве. Особена црта геноцидне намере није само да је дискриминаторска, јер је то њена
најопштија карактеристика коју дели са, на пример, злочинима против човечности. Али,
док у случају, злочина против човечности, дискриминаторска намера може попримити
вишеструке нехумане облике и манифестовати се у мноштву радњи, укључујући убиство,
кад је реч о геноциду, екстремном и најнехуманијем облику прогона, намера мора бити
праћена посебном намером да се уништи потпуно или делимично група којој жртве при-
падају.1817 Субјективни елеменат радње извршења обухвата два нивоа – субјективни еле-
менат и „намеру да се уништи“ заштићена група као таква, што представља специфичну
намеру својствену геноциду.
7.4.2.1. Степен намере. Што се тиче степена, намера да се уништи гру-
па, као dolus specialis, налази се у самом врху хијерархије кажњивих мен-
талних стања. Као таква, она искључује culpa, dolus eventualis (небрига) или
нехат.1818 Злочин геноцида је „јединствен због елемента dolus specialis (по-
себне намере)“,1819 која представља у ствари конститутивни елемент злочи-
на геноцида. Степен dolus specialis значи да није довољно да оптужени „зна
да ће његова дела неизбежно, или ...вероватно, резултирати у уништењу
групе о којој је реч, већ да оптужени мора да тежи уништењу, потпуно или
делимично...групе“.1820
7.4.2.2. Уништење. По члану 2. Конвенције израз „да се уништи“ означа-
ва материјалну (физичку и биолошку) врсту геноцида. На физички геноцид
односе се радње убиства, тешке повреде физичког и менталног интегритета
и подвргавања групе животним условима који доводе до њеног уништења,
1815 N. Robinson, The Genocide Convention, 1949, str. 15: Drost, Genocide, II, 1959, стр. 82; Study of
the Question of the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide, коју је припремио N.
Ruhashyankiko, специјални известилац, doc. I/CN.4, Sub. 2/416, 4.јул 1978, пар. 96; Revised
and updated report on the question of the prevention and punishment of the crime of genocide,
припремио B. Whitaker, Doc. E/ CN.4Sub. 2/1985/6 (2. јул 1985), тачке 38–39.
1816 Official Records of the General Assembly, Third Session, Part I, S9th, Committee, 69th meeting.
1817 ICTY, Тужилац против Купрешкића, Пресуда, пар. 636.
1818 Cassese, Genocide in the Rome Statute of the International Criminal Court, 2002, I, стр. 338.
1819 ICTR, Тужилац против Карамбанде, број ICTR-97–23-S, 4. септембар 1998, стр. 16.
1820 ICTY, Тужилац против Јелисића, тачке 85–86.
док биолошки геноцид подразумева мере уперене на спречавање рађања у

оквиру групе и принудно премештање деце из једне групе у другу.
Сумње у погледу природе радње тешке повреде физичког и менталног интегритета
чланова групе отклања легислативна историја Конвенције.
Она показује да су аутори Конвенције сматрали да је „озбиљна телесна или ментална
повреда“ облик физичког геноцида. Физичка патња или повреда без смртоносних последица
спада у оквир злочина против човечности и мучења.1821 Израз „ментална повреда“, с друге
стране, има специфично значење у подтачки (б). Подтачка је укључена на инсистирање Кине.
Образлажући предлог позивањем на дела која су починиле јапанске окупационе снаге против
кинеске нације употребом наркотика, Кина је истакла да, иако та дела нису била тако спек-
такуларна као масовна убиства и гасне коморе нацистичке Немачке, њихове последице нису
биле мање смртоносне.1822 Према томе, није свака телесна или ментална повреда довољна
да би представљала материјални елемент геноцида, већ као што је констатовала Комисија за
међународно право, „она мора бити довољно озбиљна да би претила уништењем групе“,1823
како се уништење схвата у Конвенцији, тј. физичко и биолошко уништење.
Дела као што су стерилизација жена, кастрација, забрана ступања у брак, итд. која се
подводе под „мере усмерене ка спречавању рађања у оквиру групе“, представљају биолош-
ки геноцид. Екстремна тежина мера наметнутих ради спречавања рађања у оквиру групе
у циљу уништења националне биолошке снаге групе је критеријум за прављење разлике
између геноцидног дела дефинисаног у подтачки (б) и мера које се могу предузети про-
тив воље припадника групе у оквиру програма планирања породице и контроле рађања,
мера које се понекад описно називају „геноцид под другим именом“ или „прикривени
геноцид“.1824
На први поглед, само дело принудног премештања деце из једне групе
у другу не уклапа се у концепт физичког/биолошког геноцида како је дефи-
нисан у Конвенцији. Међутим, треба нагласити да је дело принудног пре-
мештања деце увршћено у радње извршења геноцида уз образложење да
има физичке и биолошке ефекте, јер младим особама намеће животне ус-
лове који ће им вероватно проузроковати озбиљну штету или чак смрт.1825
У том смислу, од важности је то што је предлог да се у Конвенцију укључи и културни
геноцид схваћен тако да обухвата известан број дела која духовно уништавају виталне ка-
рактеристике неке групе, као што је принудна асимилација, одбачен. (26 гласова „против“
16 гласова „за“ и 4 „уздржана“).1826 Отуда се чини разумним претпоставка да је смисао
подтачке (д) у основи да „осуди мере усмерене на уништење нове генерације, при чему се
таква акција повезује са уништењем групе, тј. с физичким геноцидом“.1827
Дакле, разлика између дела убиства припадника групе и других дела
која представљају actus reus злочина геноцида пре је у модалитетима него
у коначним ефектима. У том смислу, чини се да је објашњење које је дао
Међународни кривични трибунал за Руанду (МКТР) у случају Akayesu пра-
вилно. У њему се радња дефинисана у подтачки (v) члана 2. Конвенције о
1821 ICTY, Тужилац против Делалића и осталих, Пресуда Претресног већа, стр. 511.
1822 General Assembly, Official Records of the Third Session, Part I, S9th Committee, 69th meeting,
стр. 50–60.
1823 Нацрт Кодекса злочина против мира и безбедности човечанства, United Nations GAOR, 51
st Session, Supplement No. 10, Doc. UN br. A/51/10/ (1996), чл. 17.
1824 M. Treadwell, „Is Abortion Black Genocide?“, Family Planning Perspectives, Vol. 4, No. 4/1986,
стр. 24.
1825 A/C.6/242.
1826 GAOR of the Third Session, Part I, S9th Committee, 83rd meeting, стр. 206.
1827 Study of the question of the prevention and punishment of the Crime of Genocide, prepared by
N. Ruhashyankiko, Special Rapporteur, E/CN.4/Sub.2/415, стр. 25.
геноциду, схвата у смислу „метода уништења којима починилац не убија

припаднике групе одмах, али којима се у крајњој анализи тежи ка њиховом
физичком уништењу“,1828 тј. такозваној успореној смрти.
7.4.2.3. Обим уништења. Што се тиче обима уништења, искристалисала
су се два критеријума у пракси Трибунала за бившу Југославију и Руанду.
Један подразумева уништење групе у смислу саме величине групе
и њеног хомогеног бројчаног састава (тзв. квантитативни критеријум).
Одражава се по правилу у облику „знатног“ дела, што значи „велике већи-
не групе која је у питању“.1829
Други критеријум, међутим, односи се на уништење елите или вођа
групе, за које се сматра да су од знатне важности за њено постојање. За
овај критеријум сматра се довољним „ако се уништење односи на значајан
сегмент групе, као што су вође“.1830
Квантитативни критеријум изгледа прикладнији, јер га карактерише
објективност, која проистиче из саме његове природе. Према закону вели-
ких бројева, овај критеријум у примени по правилу укључује припаднике
групе на које се примењује квалитативни критеријум као параметар наме-
ре о уништењу. Квантитативни критеријум је такође примеренији слову и
духу Конвенције, према којој група као таква представља крајњу мету, од-
носно циљну жртву злочина.
7.4.2.3. Објект уништења. Објект уништења је „национална, етничка,
расна или верска група као таква“. Квалификација изражава специфичан,
колективни карактер злочина. Он се налази у заједничким карактеристи-
кама жртава – које припадају националној, етничкој, расној или верској
групи – као искључивом својству због којег су изложене радњама геноци-
да. Геноцид је усмерен на један број појединаца као групе или на њих као
колектив, а не ad personam (пасивни елемент колективитета). Комисија за
међународно право изразила је ову идеју констатацијом:
„Забрањено (геноцидно) дело мора се извршити против појединца
због његове припадности конкретној групи и као допунски корак у оквиру
општег циља да се уништи група...намера мора бити да се уништи група
„као таква“, што значи као посебан и различит ентитет, a не само неки иоје-
динци због своје ирииадности одређеној Груии“.1831
Намера да се уништи група „као таква“ значи намеру да се уништи
група као посебан и различит ентитет. То произлази из чињенице да дело
геноцида представља не само напад на појединца, већ такође и напад на
групу с којом се појединац поистовећује.
Група као посебан и различит ентитет може се, у принципу, одредити или на позити-
ван или на негативан начин.
1828 ICTR, Тужилац иротив Акајесуа, пар. 505.

1829 ICTY, Тужилац иротив Јелисића, Пресуда Претресног већа, стр. 26, пар. 82.
1830 ICTY, Тужилац иротив Стакића, Пресуда Претресног већа, str. 149, пар. 525; ICTY, Тужи-
лац иротив Крстића, Пресуда Претресног већа, пар. 587.
1831 United Nations GAOR, 51st Session, Suppl. 10, Doc. UN br. A/51/10/1996, at 88 – курзив наш.
Јуриспруденција ICTY је углавном против тзв. негативних критеријума. Негативна де-

финиција групе, заснована на формули искључења, има унутрашња ограничења у примени.
У принципу, она је погодна за одређење заштићене групе у смислу посебног и различитог
ентитета у двоетничким или, под извесним условима, троетничким заједницама. У мулти-
етничким заједницама које се састоје од више од три националне, етничке или верске групе,
негативном дефиницијом се уопште не може одредити заштићена група у складу с Конвен-
цијом. Принцип искључења као оперативни принцип негативне дефиниције је очигледно
немоћан да одреди заштићену групу као различиту и посебну групу.
7.4.2.5. „Као таква“. Речи „као таква“ представљају, кад је реч о „на-
ционалној, етничкој расној или верској“ групи у смислу Конвенције о гено-
циду – квалификацију квалификације. Њима се утврђује још један аспект
захтева намере – да намера уништења буде усмерена на групу као заштиће-
ну групу.1832
Сама група представља крајњи циљ или жртву према којој је усмерен
злочин геноцида. Међутим, да би се остварио циљ уништења групе, неопход-
но је да дело буде почињено против појединаца који сачињавају групу као не-
посредних жртава. Чињеница да су појединци који сачињавају групу намер-
но изложени делима која представљају радњу геноцида није довољнаper se у
светлу квалификације „као таква“. Као што је Претресно веће констатовало у
случају Крстић: „Само сазнање починилаца о припадности жртава посебној
групи није довољно да се утврди намера о уништењу групе као такве“.1833
Да би се квалификовала као геноцидна, намера мора бити усмерена на
појединце који представљају групу у свом колективном капацитету, тј. ка-
пацитету припадника заштићене групе чије је уништење додатни корак ка
остварењу укупног циља да се уништи група.
7.5. Остали међународни злочини. Да ли је листа међународних злочина
исцрпљена злочинима које Статут ставља у надлежност Суда ratione materiae?
Нацрт злочина против мира и безбедности човечанства, који је при-
премила Комисија УН за међународно право, садржи, поред геноцида,
ратних злочина и злочина против човечности и злочине апартхејда, ин-
тервенције, колонијалне доминације и других облика стране доминације,
регрутовање, коришћење, финансирање и обуку плаћеника, међународни
тероризам, недозвољену трговину наркотичним дрогама и хотимично теш-
ко оштећење човекове околине. Анекс Нацрта Статута Сталног суда навео
је четрнаест злочина уз злочине који су нашли место у Статуту.
Редукција међународних злочина на геноцид, ратне злочине, злочине
против човечности, извршена током рада на припреми Статута Суда, те-
мељи се на две, понешто конфузно и контрадикторно пројектоване премисе:
а) тежини злочина која за критеријум има интерес међународне зајед-
нице у целини, и
б) подели злочина на злочине по општем међународном праву, које се
поистовећује са обичајним правом, и злочине по уговорном праву.1834
1832 Lipman, „The 1948 Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide:
Forty-five Years Later“, Temp. Int. Law and Comp. Law Journal, 7–9/1994, стр. 22–24, напомена 38.
1833 ICTY, Тужилац иротив Крстића, Пресуда Претресеног већа, пар. 561.
1834 Report of the ILC of the work of its Forty-Sixth Session, GAOR Supp. No. 10 (A/49/10).
Ове две премисе се, при том, посматрају у међусобној вези, тако да
се интерес међународне заједнице у целини узима као признат уколико је
потврђен обичајним међународним правом. Резон је, како изгледа, опте-
рећен фундаменталном грешком, архаичним и неутемељеним поистовећи-
вањем општег и обичајног међународног права.1835 Брка извор правила са
његовом правном снагом. Стриктно примењен, искључио би егзистенцију
међународних злочина у позитивном међународном праву, будући да су и
геноцид, злочини против човечности и ратни злочини уговорног порекла.
Стоји, међутим, чињеница да неки од злочина наведених у Нацрту –
као трговина дрогама, тероризам, хотимично и тешко оштећење човеко-
ве околине и плаћеништво око чијег укључивања у листу злочина у на-
длежност Суда је вођена најдужа дискусија, нису, као такви, универзално
прихваћени, иако је неспорно да се тичу интереса међународне заједнице
у целини.
Тако, у односу на претпостављени злочин плаћеништва, Конвенција
против регрутовања, коришћења, финансирања и обуке плаћеника (1989),
као основни извор у конкретној материји, није ни ступила на снагу. Или, у
односу на заштиту од загађивања, и поред опште сагласности да је очување
човекове околине од суштинског значаја за човечанство, тешко је говорити
о постојању примарних норми о одговорности за загађивање као претпо-
ставке за конструкцију одговарајућег злочина. Отуда би се у односу на ова
дела, могло говорити о злочину у фази настајања.
Ствар је нешто другачија у погледу недозвољене трговине дрогама и
тероризма. Предмет су бројних међународних конвенција и резолуција на-
длежних органа Уједињених нација.1836
1835 В. Детаљно, Case Concerning Application of the Convention on the Prevention and Punishment of
the Crime of Genocide, ICJ Reports 1996, Dissenting opinion of Judge Kreća пар. 112.
1836 Од 1972. године донета је серија резолуција Генералне скупштине посвећених мерама за
елиминацију тероризма – Резолуција 3034 од 1972; 40/61 од 1985; 42/159 од 1987. као и
Декларација о мерама за елиминацију међународног тероризма од 1994. Уз то, закључене
су и Конвенција о сузбијању незаконитих аката против безбедности цивилне авијације,
Конвенција о сузбијању незаконитог узапћења ваздухоплова, Конвенција о спречавању
и кажњавању злочина против међународно заштићених лица, укључујући дипломатске
представнике, Међународна конвенција против узимања талаца, Конвенција о сузбијању
незаконитих аката против безбедности поморске навигације, Протокол о сузбијању неза-
конитих аката против безбедности платформи постављених у епиконтиненталном поја-
су. Усвојене су и одговарајуће регионалне конвенције у Латинској Америци, Европи, те
од стране арапских држава и јужноазијске асоцијације за регионалну сарадњу (SAARC).
Трговина опојним дрогама, пак, инкриминисана је Конвенцијом УН против илегалне тр-
говине наркотичким дрогама и психотропним супстанцама (1988), најважнијом од око 30-
так конвенција закључених у Друштву народа и Уједињеним нацијама. Основни аргумент
против укључења тероризма у групу злочина у надлежности Суда био је да не постоји
општеприхваћена дефиниција тероризма. Тачку разилажња представља, у ствари државни
тероризам који утицајне државе нису спремне да прихвате као облик тероризма. У том
смислу је индикативно да САД, које, иначе, борбу против тероризма стављају на сам врх
својих политичких приоритета, предност у борби против тероризма дају билатералним
аранжманима код којих елементи моћи допуштају селективан приступ тероризму. Јак от-
пор квалификацији трговине дрогама као међународног злочина пружале су, по правилу,
развијене државе подржане, готово једногласно од невладиних организација.
8. ОСНОВИ ИСКЉУЧЕЊА
КРИВИЧНЕ ОДГОВОРНОСТИ
Правила међународног кривичног права о искључењу кривичне одго-
ворности су у фази настајања (in statu nascendi).
Статути ad hoc трибунала не садрже позитивне одредбе о искљу-
чењу кривичне одговорности. Једино је у Правилима процедуре и до-
казивања предвиђено да одбрана може обавестити тужиоца о намери
да истакне „алиби или било коју посебну одбрану, укључујући и ону
која се тиче умањене менталне одговорности или њеног непостојања/
недостатка“.1837
Статут Сталног кривичног суда је, у ствари, једини акт у међународном
кривичном судству који изричито и на позитиван начин утврђује основе ис-
кључења кривичне одговорности. Члан 31. Статута у том смислу наводи:
а) ментално обољење или недостатак;
б) опијеност;
в) самоодбрану;
г) принуду, и
е) друге основе који произлазе из права које Суд примењује.
8.1. Ментално обољење. Члан 31(1,а) Статута Сталног кривичног суда
предвиђа искључење кривичне одговорности лица које болује од ментал-
не болести или недостатка која разара његову/њену способност да оцени
незаконитост или природу свог поступка или способност да усклади своје
поступке са захтевима права. Док ментално обољење за последицу има1838
непостојање субјективног елемента међународног злочина и, самим тим,
искључује кривичну одговорност, одговарајући недостатак, који доводи до
умањене урачунљивости, представља, по правилу, само основ за ублажа-
вање казне.
Терет доказивања је на окривљеном, с тим да није дужан доказати
неурачунљивост већ је1839 довољно да пружи доказе који рађају разумну
сумњу да је урачунљив.
8.2. Опијеност. Опијеност, услед употребе алкохола, дроге или било
ког другог опојног средства, може представљати основ за искључење одго-
ворности или олакшавајућу околност, уколико се стекну два услова:
а) да се ради о тешкој опијености услед које лице губи способност да
оцени незаконитост или природу свог поступка или способност да своје
поступке усклади са захтевима права, и,
1837 Члан 67(А) (II) Правила Трибунала за бившу СФРЈ. Квалификацију „алибија“ као одбране
у смислу основа за искључење кривичне одговорности или/и гоњења је очигледно специ-
фична. Одбрана у наведеном смислу тиче се правних чињеница које искључују или умањују
одговорност за почињено дело, а алиби искључује могућност да је оптужени уопште био у
прилици да почини дело.
1838 В. Делалић, пар. 156, Ланџо, пар. 186.
1839 W. Schabas, op. cit., стр. 344.
б) да лице није себе вољно довело у стање опијености у околностима

када је знало, или занемарило ризик, да ће, управо због тог стања, верова-
тно предузети инкриминисану радњу.1840 Овај услов је, у ствари, примена
принципа actio libera in causa.
Решење усвојено Статутом представља покушај помирења два супротстављена кул-
турна приступа – у државама које допуштају слободно конзумирање алкохола и других оп-
ијата, опијеност је, по правилу, олакшавајућа околност или основ искључења одговорности,
док је, насупрот томе, у земљама рецимо исламским, које забрањују конзумирање алкохола,
опијеност – отежавајућа околност.
Опијеност може бити основ искључења кривичне одговорности за ге-
ноцид, будући да дисквалификује dolus specialis, као елеменат геноцида, али
не и за дела која подразумевају dolus generalis.1841
8.3. Самоодбрана. У конкретном контексту ради се о личној самоод-
брани различитој, мада не потпуно и априорно одвојеној, од права државе
на самоодбрану отелотвореној у члану 51. Повеље.1842
Статут Сталног суда је одређује као разумну реакцију предузету од
стране лица „да би одбранило себе или друго лице, односно, у случају рат-
них злочина, да би одбранило имовину која је неопходна за свој опстанак
или опстанак других лица, или како би одбранило имовину која је од битне
важности за извршење војног задатка против претеће или незаконите упо-
требе силе, на начин који је сразмеран степену опасности по то лице, друго
лице или имовину која се штити“.1843
Одредба суштински почива на два кумулативна услова:
i) постојању стварне опасности од незаконите употребе силе против
лица и имовине. Док је реакција у односу на опасност којој је само лице
изложено – општи принцип кривичног права, одговарајућа реакција по-
водом опасности коју незаконита употреба силе има по имовину је мате-
ријалноправна иновација Статута и, као таква, партикуларно право, и,
ii) разумна и сразмерна реакција на такво понашање која, иако инкри-
минисана, не повлачи кривичну одговорност. „Разумна и пропорционал-
на“ реакција је стандард који се, у основи, утврђује у светлости релевант-
них околности конкретног случаја.
Схваћена у том смислу, самоодбрана представља опште начело кри-
вичног права. Уграђено је, између осталог, и у Европску конвенцију о људ-
ским правима као изузетак од принципа поштовања права на живот.1844
Сматра се, међутим, да самоодбрана не представља оправдање за теш-
ка кршења међународног хуманитарног права.1845
1840 Члан 31,1(б) Статута.

1841 W. Schabas, op. cit., стр. 343.
1842 Contra, Bassiouni, Crimes against humanity in international law, 1992, стр. 398. Изгледа јасно да
се на право на самоодбрану утврђено Повељом може позвати, истина у изведеном смислу,
и припадник оружане силе која предузима самоодбрану.
1843 Члан 31(1,c) Статута.
1845 ICTY, Черкез и Кордић случај, Претресно веће, пар. 452.
8.4. Принуда и стање нужде (exceptio casu necessitatis). Кодификације

међународног кривичног права, по правилу, не праве разлику између
принуде (duress; coercion) и стања нужде (necessity), прихваћену у нацио-
налним кривичним правима. (Док принуду одликује недостатак аутоно-
мије воље лица суоченог са њом, нужда се тиче избора између два зла у
корист мањег).
Тако и Статут Суда предвиђа:
„Радња за коју се сматра да представља злочин из надлежности Суда је
проузрокована принудом због непосредне претње смрћу или трајном или
тешком телесном повредом тог и другог лица, а лице поступи оправдано и
разумно да би избегло ову претњу, под условом да оно не намерава да на-
несе већу штету од оне коју покушава да избегне. Та претња може:
i) потицати од других лица или
ii) наступити услед других околности ван контрола тог лица“.1846
Одредба обухвата два објективна и један субјективни елемент.
Објективни елементи су:
а) непосредна претња смрћу или трајном или непосредном телесном
повредом против односног лица или другог лица (принуда) или услед
околности које су ван контроле односног лица (нужда);
б) нужна и разложна реакција како би се та претња избегла.
Субјективни елеменат подразумева намеру (dolus) да се реакцијом на
претњу не проузрокује већа штета од оне која се покушава избећи.
На јуриспруденцији је Сталног кривичног Суда да ову широку и по-
нешто неодређену одредбу кристализује. Принуда, која је у конкретном
контексту, у ствари, претња, не би се могла у потпуности поистоветити
са стањем нужде. Рецимо, док претња изгледа може бити у тесној вези са
потчињавањем наређењу претпостављеног, то се не би могло рећи за стање
нужде. Поготово ако се пође од дистинкције прихваћене у неким нацио-
налним правима, посебно немачком, па и у делу међународноправне до-
ктрине, да претња за узрок има људске радње, а стање нужде – природне
догађаје ван људске контроле.1847 Од суштинског значаја је, међутим, од-
ређивање прецизног домашаја принуде и стања нужде ratione materiae. Са
изузетком геноцида, радње извршења злочина у јурисдикцији Суда су ши-
роко одређене и различите су природе. А изгледа очигледно да принуда не
може имати једнако дејство у односу на радње убиства и, рецимо, депорта-
ције или принудног узимања талаца.
8.5. Заблуда у погледу чињеница и права. Заблуда у погледу чињеница
искључује кривичну одговорност уколико поништава субјективни елемент
злочина,1848 јер actus non facit reum nisi mens sit rea. Подразумева, дакле,
комбинацију два услова:
1846 Члан 3,1(д) Статута.
1847 В. A. Eser, op. cit., стр. 264, Bassiouni, Crimes against humanity in international law, 1992, стр.
439, Y. Dinstein, The Defence of Obedience to Superior Orders’ in International Law, 1965.
i) за предмет мора имати материјални елемент злочина, и,

ii) да је подобна да поништи намеру или знање (свест). Рецимо, ако
војник митраљира зграду за коју држи да је војни објекат, а зграда је, у
ствари, претворена у болницу, недостаје му фактичко знање о елементима
неопходним за злочин намерног митраљирања цивилног објекта.
Рестриктивна концепција заблуде као основа за искључење кривичне
одговорности је посебно наглашена у односу на заблуду у погледу права.
Одредба члана 32(2) Статута садржи два правила:
i) заблуда у односу на питање да ли одређено понашање представља
злочин у надлежности Суда не представља основ искључења кривичне од-
говорности. Домашај правила није ограничен на заблуду у погледу надлеж-
ности Суда, већ обухвата и заблуду у погледу материјалних правила која
утврђују злочине у надлежности Суда, и
ii) заблуда мора бити подобна да поништи субјективни елемент злочи-
на или да испуњава услов који се тиче наредбе претпостављеног и унутра-
шњег правног прописа.
Услов по коме заблуда у погледу права мора бити подобна да поништи
субјективни елеменат злочина је тешко достижан. Постоји само у случају
ако починилац није разумео ни уобичајено друштвено значење материјал-
ног елемента злочина. Рецимо, уколико није знао да ознаке на аутомобилу
означавају заштићени статус путника1849 или уколико починилац погреш-
но верује да је власник опљачкане имовине.1850
Постоји једна разлика у Статуту у погледу дејства заблуде у погледу
чињеница, на једној, и заблуда у погледу права, на другој страни. Док за-
блуда у погледу чињеница сама по себи представља основ искључења одго-
ворности, заблуда у погледу права као могући основ искључења одговор-
ности подлеже дискреционој оцени Суда.
8.6. Наредба претпостављеног (superior order). Пракса међународних
војних судова, за разлику од неуједначене праксе националних кривичних
судова,1851 стоји на становишту да наређење претпостављеног не предста-
вља основ искључења кривичне одговорности потчињеног, мада се може
узети као олакшавајућа околност приликом одмеравања казне.
Суд у Нирнбергу је, решавајући по приговору оптужених да су ради-
ли по наређењу Хитлера и да се, стога, не могу сматрати одговорним, ис-
такао између осталог: „Чињеница да је једном војнику наређено да убија
или да мучи, кршећи међународно право о рату, никад није била призна-
та као оправдање..., мада се ово наређење може узети као основ за убла-
жење казне“.1852 Члан 8. Статута Међународног војног суда предвиђао је
1849 A.Eser, „Mental Elements – Mistake of Fact and Mistake of Law“, in The Rome Statute of the ICC
– A Commentary, I, ed. by Cassese, Gaeta and Jones, стр. .941.
1850 C.K. Hall, „The Third and Forth Session of the UN Preparatory Commision on the Establishment
of an International Criminal Court“, AJIL 1998, vol.. 92, стр. 130.
1851 V. Cassese, Међународно кривично ираво, 2005, стр. 269–281.
1852 Нирнбершка пресуда, 1948, стр. 90, 122.
да: „Чињеница да је окривљени радио по наређењу своје владе или свог

претпостављеног, неће га ослободити одговорности, али се може сматрати
као разлог за ублажавање казне, ако Суд нађе да тако захтева правичност“.
Начела призната Статутом Међународног војног суда су, резолуцијом Ге-
нералне скупштине УН од 11. децембра 1946., потврђена као начела међу-
народног права. Начело је следила и јуриспруденција ad hoc трибунала.1853
Статут Сталног кривичног суда предвиђа да наређење претпоставље-
ног, било војног или цивилног, не ослобађа кривичне одговорности изузев:
а) када је лице било правно обавезно да испуњава наређење;
б) када лице није знало да је наређење противправно, и,
в) када наређење није било очигледно противправно. Очигледно про-
тивправно је наређење да се изврши геноцид или злочин против човеч-
ности.1854
Решење усвојено Статутом представља прогресивни развој међународ-
ног кривичног права.
Правна обавеза учиниоца да поступи по наређењу претпостављеног
може бити утврђена унутрашњим или међународним правом, без обзира
на форму наређења.
Услов према коме учинилац није знао да је наређење противправно,
конкретни основ приближава заблуди као основу искључења одговорности.
За разлику од непостојања свести о незаконитости наређења који је
субјективне природе, услов да наређење не сме бити очигледно незако-
нито је објективне природе. Нејасно је да ли би било допуштено позива-
ти се на наређење претпостављеног као основ искључења одговорности
код злочина агресије с обзиром да је овај злочин резервисан за лица која
врше контролу или руководе активностима државе које представљају
акте агресије.
8.7. Репресалије. Принцип tu quoque, на који се одбрана често позива-
ла у процесима после Другог светског рата,1855 подразумева оправдање кр-
шења правила права оружаних сукоба сличним кршењима друге зараћене
стране. Мада је, по правилу одбачен у новијој јуриспруденцији, посебно ad
hoc Трибунала, нашао је примену у међународном кривичном праву кроз
установу репресалије.
Установа ратних репресалија заснована је на принципу самопомоћи и
у пракси се показала као ефикасна мера одвраћања ратујуће стране, од кр-
шења права оружаних сукоба. Ратне репресалије подразумевају акте, који
су као такви противни међународном праву, а које ратујућа страна пре-
дузима као одговор на противправне акте друге ратујуће стране како би
се она навела да своје понашање усклади са правилима права оружаних
сукоба.
1853 ICTY, Алексовски, Жалбено веће, пар. 162.
1855 Рецимо, US v. van Leeb, 1948, US Military Tribunal, p. 64.
Ратне репресалије морају испуњавати неколико релевантних услова да

би се могле сматрати дозвољеним противмерама и, као такве, искључивале
одговорност. То су:
а) одлука о ратним репресалијама мора бити донета на највишем нивоу.
Локални команданти не могу доносити одлуку о репресалијама;
б) ратне репресалије се могу предузимати као последња мера, након
што су исцрпљена легална расположива средства да се друга страна при-
воли на поштовање права оружаних сукоба. Другим речима, субсидијарне
су природе;
в) репресалије, као дефанзивно средство, могу бити предузимане само
као одговор на озбиљна и тешка кршења права оружаних сукоба од једне
ратујуће стране;
г) репресалије морају бити у складу са принципом пропорционалности
тј. да својим обимом и природом одговарају изворном кршењу права ору-
жаних сукоба; и
д) репресалије морају бити временски ограничене и за објекат могу
имати само војне и паравојне циљеве.
8.8. Остали евентуални основи. Листа основа коју Статут Суда садр-
жи није исцрпљујућа, будући да Статут утврђује и да Суд може „разма-
трати и други основ за искључење кривичне одговорности поред основа
на који упућује параграф 1. када такав основ произлази“ из права које Суд
примењује.1856 Поступак разматрања у том смислу треба да буде утврђен
Правилима процедуре и доказивања.
У основи оваквог решења леже политички, а не правни разлози. По-
себно намера да се удовољи, макар и половично, захтеву САД и неких дру-
гих учесница на Конференцији да се статус основа искључења кривичне
одговорности призна и војној потреби, репресалијама и самоодбрани у
смислу члана 51. Повеље.
Позиција Суда у том погледу биће изузетно деликатна из две групе разлога.
Први се тичу фундаменталног начела легалитета. Принцип nulla poena sine lege certa је
у конкретном контексту тешко задовољити. Суд, према одредби члана 31(3) Статута, евен-
туалну примену неког другог основа за искључење кривичне одговорности „може разма-
трати“ у току поступка. Дискреционо право Суда је у том смислу у сукобу са принципом
iura novit curia, будући да је основ искључења кривичне одговорности правно питање. Про-
цедурално по својој природи, овакво решење може имати негативне последице по положај
окривљених у различитим поступцима и, самим тим, довести у питање принцип једнакости
пред Судом. Поред тога, поставља се и начелно питање како се примена правила међуна-
родног кривичног права, као перемпторног, апсолутно обавезног правила, може разматра-
ти од случаја до случаја. Чини се да би прикладнији правни пут у погледу „других основа за
искључење кривичне одговорности био у ревизији члана 31, аналогно решењу које је Ста-
тут усвојио у односу на јурисдикцију Суда која се тиче злочина агресије.
Друга група разлога везана је за природу пристанка оштећеног, принципа Tu Quoque,
наређења претпостављеног, конфликта интереса и доби починиоца, који се, поред три горе
наведена, обично увршћују у основе искључења кривичне одговорности у доктрини.

Нејасно је да ли било који од ових основа задовољава услове за стицање статуса ос-
нова искључења кривичне одговорности. Неки од њих, по својој природи, не припадају
corpus-у правила међународног кривичног права (војна потреба, репресалије и самоодбрана
у смислу члана 51. Повеље), већ општем међународном праву које за предмет има одно-
се између држава. Статус основа искључења кривичне одговорности могли би евентуално
стећи у случају да се држава подвргне кривичној одговорности. Друга група основа, попут
пристанка оштећеног, принципа Tu Quoque, утемељених на реципроцитету, не уклапа се у
логику међународног кривичног права.
Најближа статусу основа искључења кривичне одговорности је живот-
на доб починиоца. Статут Суда је и признаје као релевантну чињеницу, јер
утврђује надлежност Суда ratione personae у односу на лица старија од 18
година. Могло би се, стога, рећи да је животна доб испод 18 година основ
искључења одговорности или, можда, прецизније препрека заснивању на-
длежности Суда. Животна доб није, међутим, правна препрека за кажња-
вање у многим националним законодавствима, па ни по статутима ad hoc
трибунала. Ниједан од статута ad hoc трибунала – Нирнбершки, Трибунал
за бившу СФРЈ и Трибунал за Руанду – у том погледу не садрже одгова-
рајуће одредбе. Специјални суд за Сијера Леоне1857 установљава да свако
лице преко 15 година може бити кривично гоњено.
1857 Уопште о суду, M. Frulli, „The Special Court for Sierra Leone – Some Preliminary Comments“,
EJIL, 2000, vol. 11, стр. 857–869.
XXX. МЕЂУНАРОДНО ПРАВО ЗАШТИТЕ И
ОЧУВАЊА ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ
Barboza, J., „International Liability for the Injurious Consequences of Acts not Prohibited by
International Law and Protection of the Environment“, R.C.A.D.I., 1994, III, pp. 295–401; Birnie,
P.W., Boyle, A., International Law and the Environment, Oxford University Press, 2002, 798 p.;
Bodansky, D., „The UN framework convention on climate change: a commentary“, Yale Journal
of International Law, 1993, No 18, p. 451; Boisson de Chazournes, L., Desgagne, R., Romano, C.,
Protection internationale de l’environnement, Recueil d’instruments juridiques, Paris, Pedone, 1998,
pp. 945–1018; Brunnee, J., „Of Sense and Sensibility: Reflections on International Liability Regimes
as Tools for Environmental Protection“, ICLQ, 2004, pp. 351–368; Chao, W., „La Convention
internationale du 3 mai 1996 sur la responsabilite et Findemnisation pour les dommages lies
au transport par mer des substances nocives et potentiellement dangereuses“, A.F.D.I., 1997, pp.
727–749; Charney, J., „Third State Remedies for Environmental Damage to the World’s Common
Spaces“, pp. 149–177, in Francesco Francioni, Tullio Scovazzi, (eds), International Responsibility for
Environmental Harm, Graham & Trotman, 1991; Churchill, Freestone (eds), International Law and
Global Climate Change, Kluwer Law International, London, p. 109. Етински, Р., „Међународноп-
равна заштита животне средине“, у Стојановић, З., Салма, Ј., и Ђурђев, Д., Правна заштита
животне средине, Научна књига, Београд, 1991, стр. 91–121; Fitzmaurice, M. A., „International
Protection of the Environment“, R.C.A.D.I., vol. 293, 2001, pp. 9–488; Гајић, Д., „Последице НАТО
бомбардовања по животну средину СР Југославија са освртом на повреде међународноправ-
них прописа“, Правни живот, 2001, бр. 9, стр. 201–211; Hafner, G., „Le contexte particulier de la
responsabilite dans le droit international de l’environnement“, in Droit international 5, Paris, Pedone,
2001, pp. 5–73; Kiss, A., Beurier, J-P., Droit international de l’environnement, Paris, 2004; Lee, K.,
ed., International Environmental Law in International Tribunals, International Environmental Law
Reports, volume 5, Cambridge University Press, 2007, 695 p.; Robb, C., Early Decisions, International
Environmental Law Reports, volume 1, Cambridge University Press, 1999, 600 p.; Sands, P.,
Principles of International Environmental Law, Cambridge University Press, Cambridge, 2007, 1116
p.; Stephens, T., International Courts and Environmental Protection, Cambridge University Press,
2009, 410 p.; Тодић, Д., „Неки проблеми у закључивању и извршавању међународних уговора
у области животне средине“, Право и животна средина, 1997, стр. 203–222; Тодић, Д., „Зако-
нодавство Европске уније у области животне средине – увод“, Законодавство Европске уније
о животној средини и земљеу транзицији, 2000, стр. 58–60; Вукасовић, В., „Међународноп-
равно регулисање права на адекватну животну средину“, Међународни проблеми, 2003, бр. 1,
стр. 89–103; Wolfrum, R., „Means of Ensuring Compliance with and Enforcement of International
Environmental Law“, RCADI, 1998, pp. 25–154.
1. ПОЈАМ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ И ЊЕНЕ ЗАШТИТЕ

Као и у неким другим гранама међународног права у фази настајања,
сам предмет ове гране није јасно и прецизно одређен. У оптицају су две
концепције животне средине, екстензивна и рестриктивна.
По екстензивној или антропогеној концепцији животна средина пред-
ставља јединство спољашњег, физичког елемента и плодова човекове ак-
тивности, док рестриктивна или екоцентрична концепција животну среди-
ну своди на спољашњи, физички елемент као оквир или подршку човекове

активности.
Рецимо, по дефиницији коју је дала Група експерата UNEP (United Nаtion Enviromentаl
Programme) животна средина подразумева биотичке и не-биотичке компоненте, укљу-
чујући ваздух, воду, тло, флору и екосистем створен њиховом интеракцијом и може такође
укључити културно наслеђе, особине пејзажа и комфорну животну средину.1858 Као при-
мер рестриктивне дефиниције може се, пак, навести она коју садржи Штокхолмска декла-
рација (1972) по којој животна средина даје човеку „физичку одрживост и пружа му могућ-
ност за интелектуални, морални, социјални и духовни напредак“.
Исправнија је екстензивна концепција не само због тога што се ос-
лања на очигледну чињеницу да су и плодови људске активности део жи-
вотне средине, већ и због својих ширих, правно-политичких значења. Она
искључује или барем, поставља рационалне границе антропоцентричном
приступу заштити животне средине и отвара шири простор за конститу-
исање права човека на здраву животну средину као специфичног права.
Екстензивна концепција о појму животне средине омогућује помирење између антро-
погеног и екоцентричног приступа праву које уређује заштиту околине. Док први приступ
инсистира на заштити човека запостављајући заштиту природе по себи, други заштиту
природе узима као самосталну вредност независно од тога да ли она доприноси добробити
човека. У чистом облику искључиве, ове концепције посматране појединачно не дају основ
за конституисање делотворног права заштите околине.
Помирење ове две концепције је неизбежно због органског сукоба између очувања
околине и економског развоја. Потоњи сам по себи деградира природу у њеном изворном
стању. Отуда се и заштита природе не може схватити као апстрактна, потпуна заштита која
би, у основи водила обустављању економског напретка, већ као одржавање еколошког ба-
ланса у смислу развоја који „не компромитује способност будућих нараштаја у задовоља-
вању њихових властитих потреба“ – Извештај Светске комисије за околину и развој 1987
(тзв. Брунтландов извештај) – или еколошког баланса у смислу одрживе деградације приро-
де као пандана одрживом развоју (sustainable development).
Заштита животне средине подразумева, у основи, активности које се
односе на загађивање схваћено у смислу „непосредног или посредног уно-
шења у околину од човека материја или енергије која резултира штетним
ефектима такве природе да угрожава људско здравље, оштећује живе из-
воре и екосистем, те умањује лепоту крајолика и друге законите употребе
околине“.1859
Ове активности обухватају:
а) спречавање додатних, нових облика загађивања,
б) смањење постојећег загађивања, и
в) очување рационалне употребе природе и њених ресурса.
Чињеница да заштита околине, схваћена на овај начин, подразумева позитивне и не-
гативне активности, реч „очување“ (preservation), која се широко користи, чини понешто
преуском и неприкладном. Она се очигледно не односи на смањење постојећег загађивања.
Као таква, изражава рудиментарни облик овог дела међународног права, примарно оријен-
тисаног на спречавање даљег деградирање околине.
Јер, изгледа да су економски развој и чиста околина у добром делу антиномије. Циви-
лизација се тако може посматрати и као отуђивање од изворне, чисте природе.
1858 M. Fitzmaurice, „International Protection of the Environment“, R.C.A.D.I., vol. 293, 2001, стр. 25.
1859 Препорука OECD из 1974.
XXX. Међународно право заштите и очувања животне средине 717
2. ИЗВОРИ И РАЗВОЈ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА

ЗАШТИТЕ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ
Формални извори међународног права заштите околине су, у основи,
извори међународног права побројани у члану 38. Статута Међународ-
ног суда правде. Схватања по којима постоје извесни специфични извори
међународног права заштите околине1860 изражавају неприхватљиву ло-
гику постпозитивистичке школе о међународном праву заштите околине
као самодовољном праву (self-contained regime) који постоји независно од
општег међународног права.1861
О специфичностима формалних извора међународног права заштите
околине може се говорити, међутим, у смислу значаја који поједини извори
међународног права имају у формирању тог права, као и о специфичним
одликама појединих извора у том погледу.
Изгледа неспорно да међународни уговор представља, као и у другим
новим областима међународног права, предоминантан формални извор
међународног права заштите околине. Две су специфичне одлике међуна-
родних уговора у овој области: прво, по правилу то су оквирни или кишо-
бран споразуми који садрже пре опште стандарде и принципе него прав-
на правила са прецизним нормативним садржајем и, друго, снажно су у
својим одредбама ослоњени на налазе егзактних наука.
Допринос обичајноправних правила међународном праву заштите
средине је, бар засад, углавном у конституисању општих, руководних
начела. Чињеница да су уговорна правила о заштити средине највећим
делом стандарди који се признају анексима из уговора и националним
правом, не искључује, међутим, значајнију улогу обичаја поготово на ре-
гионалном нивоу.
Оскудна уговорна и обичајна правила отварају релативно ши-
рок простор за примену општих правних начела признатих од стране
просвећених народа кристализованих у пракси међународних судова.
Рецимо, порекло једног од фундаменталних принципа права заштите
средине – sic utere tuo ut alienum non laedas (својим се служи тако да не
шкодиш туђем), изнедреног у арбитражној пресуди у Trail Smelter случају,
а кодификованог као принцип 21. Штокхолмске декларације, је управо у
овом извору.
„Меко право“ (soft law), укључујући и резолуције надлежних међуна-
родних тела и организација, које се често квалификује као нови, специ-
фични извор међународног права заштите околине, у ствари представља
израз правне свести и, као такво, општи руководни принцип у стварању
правних правила о заштити околине кроз главне формалне изворе међу-
1860 В. M. Fitzmaurice, op. cit., стр. 96.

1861 В. напред, III, 5.
3. ФАЗЕ У РАЗВОЈУ И ПРИНЦИПИ МЕЂУНАРОДНОГ

ПРАВА ЗАШТИТЕ ЖИВОТНЕ ОКОЛИНЕ
Као нова област међународног права у фази настајања, међународно
право заштите околине почело се развијати половином XIX века. Могу се
разликовати четири периода у том развоју.
Први период, који траје до оснивања Организације уједињених нација,
одликује пар карактеристика. Најпре, већи део уговора закључених у том
периоду само се посредно тицао заштите околине. Њихов основни циљ био
је у рационалном коришћењу ресурса (рецимо, Конвенција о заштити птица
корисних у пољопривреди (1902) или Уговор о заштити коже фока (1911).
Изузетак представља Лондонска конвенција о заштити дивљих животиња,
птица и риба у Африци од 1900. године која се узима за претечу национал-
них паркова као облика заштите и очувања врста којима прети уништење.
Затим, постепено се шири територијални домашај релевантних конвенција.
У почетку овог периода примењивале су се искључиво на просторима под
суверенитетом држава, да би се потом прибегло закључивању уговора који
су важили и на просторима изван јурисдикције држава (нпр. Конвенција
о заштити рибљих врста у Северном Пацифику од 1923. године). Коначно,
кристализују се извесни принципи од темељне важности за конструкцију
важећег међународног права заштите околине. У том погледу од значаја је
посебно арбитража у Trail Smelter случају која је афирмисала два принципа:
принцип одговорности територијалне државе за штету проузроковану дру-
гој држави активностима на њеној територији и принцип забране актив-
ности које значајно загађују околину ван граница националне јурисдикције.
Други период траје од оснивања Уједињених нација до доношења Де-
кларације Конференције УН о човековој средини (Штокхолмска деклара-
ција) 1972. године. Обележен је двоструким достигнућима. С једне стране,
активности на заштити околине попримају институционалне облике. Ор-
гани и тела Организације уједињених нација постају не само средиште у
коме државе усклађују своје активности на пољу заштите околине већ и
носиоци одговарајућих активности у границама својих надлежности. Ује-
дињене нације сазивају 1949. године Конференцију посвећену заштити око-
лине. Делокруг рада неких специјализованих агенција УН, посебно FAO,
UNESCO, GATT, протеже се и на заштиту околине. С друге стране, доносе
се акти који за циљ имају непосредну заштиту појединих делова околине
или заштиту околине од специфичног загађења. Заштита морске околине
је предмет Лондонске конференције о спречавању загађивања мора уљем,
нафтом (OLIPOL) из 1954. модификоване 1973. и 1978., Конвенције о спре-
чавању загађивања са бродова (MARPOL). У ову групу спада и Конвенција
о риболову и очувању биолошких богатстава отвореног мора из 1958.
Загађивање околине нуклеарним активностима је, такође, предмет
правних и правно-политичких аката, донетих у овом периоду. Резолуција
Генералне скупштине УН 912(X) из 1955. је прва у серији аката који су
отворили пут за закључење Уговора о забрани нуклеарних проба (1963).
Женевске Конвенције о отвореном мору и епиконтиненталном поја-

су (1958) забрањују загађивање мора и океана радиоактивним отпадом.
Нуклеарне активности забрањене су Уговором о Антартику (1969) и Уго-
вором о начелима делатности држава у истраживању и коришћењу космо-
са укључујући Месец и остала небеска тела (1967).
Време које дели Штокхолмску декларацију и Конференцију у Рио де
Жанеиру (1992) на којој је усвојена Декларација о животној средини и раз-
воју представља трећи период у развоју међународног права средине. Када
је реч о правним правилима у овом периоду, тешко је уочити било какав
квалитативни напредак у односу на претходни период. Иако су донете
неке значајне конвенције,1862 остало се на терену фрагментарне регулативе
уз то, по правилу, уобличене у општим стандардима и принципима. Даље
се, међутим, отишло у креирању опште политике заштите околине, која се
често квалификује као „меко право“ (soft law), као релевантног оквира за
доношење одговарајућих правних правила и формирање надлежних ин-
ституција. Штокхолмска декларација у том погледу има посебно место.
Она, између осталог, успоставља везу између заштите околине и људских
права прокламујући као први принцип одговорност људског бића за заш-
титу, очување и побољшање средине за будуће и садашње генерације. Од-
говорност је, како наводи Светска повеља природе (1982), пре морална
него правна при садашњем стању међународног права заштите околине.
Афирмишући нужност економског и социјалног развоја, Декларација је
створила основ за конструкцију принципа одрживог развоја.
Од принципа које Декларација наводи од фундаменталног значаја је
принцип 21, изнедрен у Trail Smelter арбитражи, који Декларацију ситу-
ира у оквире Повеље УН и принципа општег међународног права. Прин-
цип 21 гласи:
„Државе имају, у складу са Повељом Уједињених нација и принципима
међународног права, суверено право да искоришћавају своје сопствене ре-
сурсе према њиховим политикама заштите средине, и обавезу да осигурају
да активности у областима под њиховом јурисдикцијом или контролом не
проузрокују штету околини других држава или у области ван граница на-
ционалне јурисдикције“.1863
Штокхолмска декларација се, у ствари, може сматрати прекретницом
у развоју међународног права заштите околине. У односу на претходне пе-
риоде спорадичног, фрагментарног и, делом, посредног бављења заштитом
околине, Декларација поставља вредносно-политичке и правне основе за
стварање права заштите околине као гране међународног права.
Декларација је, поред тога, подстакла оснивање специјализованих ин-
ституција за заштиту околине и конституисање регионалних система заш-
тите околине.
1862 Конвенција о међународној трговини угроженим врстама (1973); Конвенција о заштити
културног и природног наслеђа човечанствa (1973); Конвенција о праву мора (1982).
1863 UN DOC. A/CONF-48/14, стр. 118.
На основу одлуке донете на Конференцији у Штокхолму основана је Агенција Ује-

дињених нација за заштиту средине (United Nations Environment Programme – UNEP).1864
Основни задатак UNEP је координација активности на заштити околине унутар систе-
ма Уједињених нација. Поред тога, важна улога UNEP-а је у прикупљању информација о
глобалном загађивању и подстицању међународне сарадње на пољу заштите околине.
Тако је, између осталог, UNEP развио програме заштите регионалних мора (Regional Seas
Programme) који су довели до закључења значајног броја регионалних уговора о заштити
морске околине.
Три регионална права се почињу уобличавати након Штокхолмске конференције: аф-
ричко, азијско унутар ASEAN – Организације земаља југоисточне Азије – и право Европ-
ских заједница. Најдаље је одмакло уобличавање права ЕЗ утемељено на Јединственом ев-
ропском акту донетом 1986.1865
Доношење Декларације у Рио де Женеиру 1992. године на Конферен-
цији УН о околини и развоју („Рио Декларација“) означава почетак четвр-
тог периода у развоју међународног права заштите околине.
Рио Декларација уноси модификацију у вредносни основ међународ-
ног права заштите околине у настајању. Док је Штокхолмска декларација
за основ узела природу у целини, Рио Декларација се опредељује за људско
биће као центар бриге за одржив развој (sustainable development). Принцип
одрживог развоја је амалгам свеобухватног приступа заштити околине и
права економског развоја, израз намере да се ове две ствари помире.
Двадесет седам принципа, као супстанца Декларације, изражавају
идеју успостављања равнотеже између заштите околине и права на развој.
Врховни принцип међународног права заштите околине је принцип
одрживог развоја.1866 У том смислу суштински значај имају принципи 3. и
4. као његови елементи.
Члан 3. Декларације предвиђа да „право на развој мора бити испуњено
тако да једнако задовољава потребе развоја и заштите околине садашњих
и будућих генерација“. Принципом 4. се установљава, пак, да ће у циљу
постизања „одрживог развоја, заштита околине конституисати интегрални
део развојног процеса и да не може бити посматрана одвојено од њега“.
Развојни елемент концепта одрживог развоја наглашавају принципи 5. („међугенера-
цијска једнакост“) и 7 („заједничка диференцирана одговорност“). Принцип 5. позива све
државе и све народе да искорене сиромаштво „као неопходан услов за одржив развој“ изла-
зећи у сусрет потребама земаља у развоју. У вези са идејом у основи принципа 5. је и прин-
цип 7. који уводи заједничку и диференцирану одговорност у заштити околине. Принцип
предвиђа да ће државе сарађивати „у духу глобалног партнерства ради очувања, заштите и
васпостављања здравља и интегритета екосистема земље. У светлости различитих допри-
носа глобалној деградацији природе, државе имају заједничку али диференцирану одго-
ворност. Развијене државе признају одговорност коју имају у међународном спровођењу
одрживог развоја с обзиром на притиске које њихова друштва врше на глобалну заштиту
околине и на технологије и финансијске изворе којима располажу“. Принципи декларације
који изражавају потребу развоја схватају се као доказ да је „Рио Декларација малтене по-
веља одрживог развоја нација Југа“.1867
1864 В. P. Szasz, „Restructuring of International Framework“, in Brown-Weiss, Environmental Changes

and Enviromental Law – New Challenges and Dimensions, 1992, стр. 340–369.
1865 25 IML 503.
1866 Gabcikovo-Nagymaros Case, ICJ Reports 1997, p. 76.
1867 M. Fitzmaurice, op. cit., стр. 43.
Концепт развоја је сложене природе постављен на премиси потреба,

посебно неразвијених држава и народа, ситуираних у објективне оквире
способности природе да задовољи потребе како садашње тако и будућих
генерација. Конструкциони принципи концепта одрживог развоја, поред
наведених су и:
– смањење и отклањање неодрживе производње и потрошње те
унапређење одговарајућих демографских политика (принцип 8),
– важна улога домородачких народа у управљању животном среди-
ном и у развоју због својих земаља и традиционалних начина живота
(принцип 22),
– заштита средине и природних ресурса народа који су потлачени, под
страном доминацијом или под окупацијом (принцип 23),
– рат деструктивно делује на одрживи развој, па ће државе стога по-
штовати међународно право којим се обезбеђује заштита средине у време
оружаних сукоба (принцип 24),
– мир, развој и заштита животне средине су недељиви и међузависни
(принцип 25).
Концепција одрживог развоја, како је формулисана у Рио Декларацији,
је пораз концепције тоталне глобализације питања заштите околине. Ова
концепција је подразумевала да се државе лише слободе да искоришћавају
своје природне ресурсе и подвргну је глобалном старатељству са ограниче-
ним суверенитетом у погледу искоришћавања националних ресурса.
Поред конструкционих принципа, који изражавају унутрашњу сушти-
ну концепта одрживог развоја, Рио Декларација садржи и оперативне
принципе међународног права заштите околине утемељеног на концепту
одрживог развоја. Оперативни принципи су нека врста modus operandi,
делатни принципи који за циљ имају импементацију концепта одрживог
развоја. То су:
а) Принцип предострожности (precautionary principle). Подразумева
да се непостојање потпуне научне извесности не може користити као
разлог за одлагање трошковно ефикасних мера за спречавање уништа-
вања животне средине (Принцип 15). Принцип предострожности је
састојак ширег принципа превенције штете. Настао у унутрашњем пра-
ву, уграђен је и у неке међународне конвенције из области заштите жи-
вотне средине.1868
б) Принцип превенције штете. Принцип 2. Декларације наводи, између
осталог и одговорност држава да „обезбеде да активности у оквиру њихове
јурисдикције или контроле не проузрокују штету животној средини дру-
гих држава или области које се налазе изван граница њихове националне
јурисдикције“. Може се сматрати суженом пројекцијом општег принципа
1868 Рецимо, у Конвенцији о заштити и употреби прекограничних водних токова и међународ-

них језера (1992), Конвенцији о заштити озонског омотача (1985), Уговору из Мастрихта
(1992), Конвенцији о климатским променама (1992).
по коме се територија државе не може користити на начин који може про-

узроковати озбиљне повреде интереса и права других држава.1869
в) Принцип процене потенцијалног утицаја на животну средину.
Принцип 17. Декларације предвиђа процену утицаја на животну средину
као национални инструмент за „активности за које се претпоставља да
би значајно негативно утицале на животну средину...“ Разрађен у Про-
граму 21, и прихваћен у неким конвенцијама попут Конвенције о би-
олошкој разноврсности (1992), принцип се тиче само процене утицаја
на територији државе. Домашај принципа ratione loci проширен је Кон-
венцијом о процени утицаја на животну средину у прекограничном кон-
тексту (1991).
г) Принцип да загађивач сноси трошкове последица загађивања (pol-
luter pays principle). Ради се, у ствари, о општем правном принципу у мате-
рији одговорности конкретизованом на заштиту животне средине. Прин-
цип 16. Декларације предвиђа примену принципа уз „дужно поштовање
јавних интереса и без ометања међународне трговине и инвестиција“.
Поред Декларације о животној средини и развоју, на Конференцији
у Рио де Женеиру усвојен је и Програм 21 – Глобални програм акције за
одрживи развој. Генерална скупштина УН је на специјалном заседању“
(Рио+5) донела резолуцију УН S-192 (Програм за даље спровођење Про-
грама 21). Од релевантних програмских аката ваља поменути и Јоханес-
буршку декларацију о одрживом развоју усвојену на Светском самиту о
одрживом развоју одржаном од 2–4. септембра 2002. године у Јоханес-
бургу.
4. ПРИМАРНА ПРАВИЛА
О ЗАШТИТИ ЖИВОТНЕ ОКОЛИНЕ
Фрагментарна и секторска по свом домашају, правна правила међуна-
родног права заштите животне средине могу се поделити у неколико група:
а) очување живе природе и културне баштине;
б) атмосфере, озонског омотача и климе;
в) морске и океанске средине;
г) правила која се тичу опасног отпада.
4.1. Очување живе природе и културне баштине. Заштита природе је
предмет бројних конвенција, билатералних и мултилатералних. Међу они-
ма које регулишу заштиту већег броја врста флоре и фауне, као и културну
баштину у целини или њене поједине делове, значајем се издваја неколико
конвенција: Конвенција о међународној трговини угроженим врстама ди-
вље фауне и флоре (CITES) од 1973, Конвенција о очувању миграторних
1869 У домену заштите животне средине изнедрен је у случају Trail Smelter, а потврђен у серији
аката – принципу 21. Штокхолмске декларације, члану 194(2), Конвенције о праву (1982), Уго-
вором о Антартику (1959), чланом 3. Конвенције о биолошкој разноврсности (1992) и другим.
врста дивљих животиња (1979), Конвенција о заштити светске културне и

природне баштине (1972), Конвенција о биолошкој разноврсности (1992).
Од регионалних конвенција ваља навести Конвенцију о очувању европске
дивљачи и природних станишта (1979).
4.1.1. Конвенција о међународној трговини угроженим врстама ди-
вље фауне и флоре (1973). Конвенција се бави заштитом угрожених врста
дивље флоре и фауне на специфичан начин, регулисањем трговине као на-
чина угрожавања егзистенције одређених врста фауне и флоре.1870 У том
смислу, у преамбули Конвенције изричито се наводи да је „међународна
сарадња од битног значаја за заштиту одређених врста дивље фауне и фло-
ре од претеране експлоатације путем трговине“. Прилог I Конвенције обух-
вата све врсте којима прети „опасност од истребљења, које погађа или би
могла да погоди трговина“.1871
Обухватајући као странеуговорнице око 160 држава, Конвенција је
стекла статус свеопште мултилатерарне конвенције која штити преко 5.000
животињских и 25.000 биљних врста.
Животињске и биљне врсте су, према степену опасности од ис-
требљења, разврстане у три групе обухваћене прилозима I, II и III.
Прву групу обухваћену прилогом I чине врсте којима прети опасност од истребљења.
Трговина примерцима ових врста подвргава се „нарочито строгим условима како се не би
даље угрожавао њихов опстанак“ и „одобрава се само у изузетним случајевима“ (члан II(1)
Конвенције). Прилог II је редигован у духу принципа предострожности, обухватајући „све
врсте којима сада не прети, али којима би могло запретити истребљење, уколико трговина
примерцима такве врсте не би био подвргнут строгим прописима“ (члан II(2) Конвенције).
Врсте које „поједине уговорнице изједначавају са онима које подлежу прописима у оквиру
њихове јурисдикције у циљу спречавања или ограничавања експлоатације“ (члан 2(3) Кон-
венције) обухваћене су Прилогом III.
Било који облик трговине – извоз, увоз, транспорт – заштићених ди-
вљих врста фауне и флоре подвргнут је основном услову – дозволи или
уверењу надлежног државног органа уз допунске услове који се разликују
зависно од Прилога у који је конкретни примерак животиње или биљке
увршћен.
Уговорнице су у обавези да одреде управни орган надлежан за издавање
одговарајућих дозвола или уверења и надлежни научни орган.1872 Дужне су,
такође, да предузму серију мера за примену одредаба Конвенције које, из-
међу осталог, обухватају казне за обављање трговине или посредовање так-
вих примерака и конфискацију или враћање таквих примерака у државу из-
возницу1873 вођење евиденције о трговини примерцима врста обухваћених
прилозима1874 и припремање периодичних извештаја о предузетим мерама
1870 Супротно, C. Redgwell, „International Environmental Law“, in International Law, ed. by M. Ev-
ans, 2003, стр. 677 – по коме сврха Конвенције „није у заштити животињских и биљних
врста per se“.
1871 Члан II(1)) Конвенције.
1872 Члан IX (1, a, b) Конвенције.
1873 Члан VIII (1, a, b) Конвенције.
1874 Члан VIII (1) Конвенције.
који се достављају Секретаријату,1875 органу, који је поред Конференције

уговорница, надлежан за контролу примене одредаба Конвенције.
4.1.2. Конвенција о очувању миграторних врста дивљих животиња
(1979). Конвенција је ослоњена на Препоруку 32. Акционог плана усвоје-
ног на Штокхолмској конференцији, потврђену на 27. заседању Генералне
скупштине Уједињених нација о целовитом приступу заштити мигратор-
них врста дивљих животиња било да живе на копну или у мору.
Под миграторном врстом подразумева се „целокупна популација или
било који географски одвојен део популације било које врсте... дивљих жи-
вотиња од које значајни део чланова циклично и предвидљиво прелази јед-
ну или више граница националне јурисдикције.1876
Општа обавеза очувања миграторних врста операционализована је
специфичним мерама које су уговорнице дужне предузети у односу на уг-
рожене миграторне врсте1877 и миграторне врсте које имају неповољан ста-
тус очувања.1878
Под „угроженом миграторном врстом“ схвата се миграторна врста у опасности од изу-
мирања било на читавом простору на којем живи или на њиховом значајном делу (члан Це)
Конвенције), а под миграторним врстама које имају неповољан статус очувања оне миг-
раторне врсте које не испуњавају неки од утврђених релевантних услова. Услови се тичу
бројности, распрострањености популације миграторних врста и њихових станишта на ду-
горочној основи.
Прва група миграторних врста обухваћена је Додатком I (Угрожене миграторне врсте),
а друга Додатком II (Миграторне врсте које треба да буду предмет споразума).
У основи, мере чије предузимање Конвенција налаже у односу на уг-
рожене миграторне врсте1879 своде се на очување таквих врста и њихових
станишта, а одговарајуће мере у односу на врсте неповољног статуса очу-
вања1880 за циљ имају да обезбеде њихову заштиту и да спрече да врста
постане угрожена.
Конвенција за сада није дала очекиване резултате. Њоме се обавезало
око 70 држава, од којих само једна трећина неразвијених земаља, инхиби-
раних неспремношћу развијених уговорница да у духу принципа заједнич-
ке и различите одговорности дају одговарајуће доприносе неопходне за
остваривање циљева Конвенције.
4.1.3. Конвенција о очувању светске и културне баштине (1972). Конвен-
ција о очувању светске и културне баштине донета је под окриљем UNESCO-а
на XVII заседању те специјализоване агенције Уједињених нација.
По својим правно-политичким значењима, Конвенција је не само једна
од првих у материји заштите животне средине већ је општим приступом,
концептуалним и оперативним, назначила један кохерентан и ефективан
модел заштите животне средине који, на жалост до сада није остварен.
1875 Члан VIII (7) Конвенције.
1876 Члан I(a) Конвенције.
1878 Члан IV Конвенције.
1880 Члан IV, V Конвенције.
Конвенција уводи у међународно право заштите један квалитативно

нови појам – „заједничке баштине човечанства“ (common heritage of mankind)
– чија се значења, оштро супротстављена индивидуалистичкој филозофији у
међународном праву, протежу ван оквира заштите животне средине.
Чињеница да је концепт „заједничке баштине човечанства“ прихваћен
од преко 170 страна уговорница Конвенције, сведочи да је у материји заш-
тите животне средине тај концепт израз правне свести (opinio iuris) међу-
народне заједнице као целине.
Концепт заједничке баштине је прихваћен у Конвенцији о праву мора (1982) у односу
на морско дно и подморје изван граница националне јурисдикције.1881 Такође, и у Уговору
о Месецу (1979).1882 У поређењу са концептом заједничке баштине елаборираном у Кон-
венцији о праву мора „концепт који садржи Конвенција о очувању природне и културне
баштине је ембрионалан и крњи, делом и због чињенице да се највећи део културне и при-
родне баштине налази на подручјима под суверенитетом држава. Ограничен је суштински
на аксиолошки елемент концепта заједничке баштине, утемељен на универзалној вредности
који природна и културна баштина има за човечанство у целини, а оперативни, управљачки
и својински елемент је ближи традиционалним међународним концепцијама.
Концепт „заједничке баштине“ је неједнако уграђен у ткиво Конвенције.
У Преамбули је концепт јасно и конзистентно постављен. Извесна до-
бра културне и природне баштине се квалификују као добра од „изузетне
универзалне вредности“ која треба „заштитити као део опште баштине це-
лог човечанства“. У том смислу, „оштећење или нестанак сваког примерка
културне или природне баштине представља осиромашење баштине свих
народа света“.
Оперативни део Конвенције почива на комбинацији елемената зајед-
ничке баштине човечанства и суверенитета територијалних држава над
деловима природне и културне баштине који се налазе на њиховим тери-
торијама, тако да се може рећи да је у овом делу Конвенције концепт зајед-
ничке баштине уступио место одговорном вршењу суверених права.
Под културном баштином подразумевају се споменици (дела архитектуре, монумен-
тална вајарска или сликарска дела, елементи и структуре археолошког карактера), групна
здања (скупине изолованих или повезаних грађевина), и знаменита места (део људских
руку или комбинована дела људских руку и природе) која су од универзалног значаја са ис-
торијске, естетске, научне, уметничке и етнолошке или антрополошке тачке гледишта (члан
1 Конвенције).
Природна баштина по Конвенцији обухвата споменике природе (физичке или био-
лошке формације, геолошке и физиографске формације и зоне које представљају станишта
угрожених врста биљака и животиња) и, знаменита места природе или одређене зоне при-
роде од изузетне универзалне важности са тачке гледишта науке, конзервирања или при-
родних лепота (члан 2. Конвенције).
Свака страна уговорница признаје, у складу са принципом сувере-
ности, „да у њену дужност првенствено спадају проналажење, заштита,
конзервирање... и преношење будућим генерацијама културне и приро-
дне баштине која се налази на њеној територији“.1883 Међународна помоћ
и сарадња, пре свега, у финансијском, научном, уметничком и техничком
погледу је супсидијарне природе и активира се према потреби.
1881 В. напред, XIX, 9.

1882 В. напред, XXII, 2.
Конвенцијом је при UNESCO-у основан Међународни комитет за заш-

титу културне и природне баштине под називом „Комитет за светску ба-
штину.1884 Састављен је од 21 стране уговорнице у чијој надлежности је
превасходно установљење и вођење евиденције под називом „Списак свет-
ске баштине“.1885 Процену добара врше два независна саветодавна тела –
Међународно веће за споменике и грађевине (ICOMOS) за културна добра,
а Светска унија за очување (IUCN) за природна добра. Комитет за светску
баштину води, такође, „Листу угрожене светске баштине“.
Конвенција је успоставила и Фонд за заштиту светске културне и при-
родне баштине,1886 који средства прибавља на основу обавезних и добро-
вољних доприноса страна уговорница Конвенције.
4.1.4. Конвенција о биолошкој разноврсности (1992). Конвенција о
биолошкој разноврсности је свеопшта мултилатерална конвенција која
обухвата преко 180 држава уговорница, захваљујући превасходно оквирној
природи својих правила која остављају широк простор уговорницама да
их примењују на начин који одговара њиховим интересима.
Биолошка разноврсност значи разноврсност „живих организама из
свих извора укључујући, између осталог, сувоземне, морске и друге воде-
не екосистеме и економске комплексе чији су део“.1887 Екосистем као такав
подразумева и неживу околину која, заједно са живим светом, чини једну
целину.
Конвенција као релевантне циљеве, поред очувања биолошке разноврс-
ности, наводи и одрживо коришћење њених компоненти и поштену и пра-
ведну поделу користи које проистичу из коришћења генетичких ресурса.
На тај начин, а у духу принципа одрживог развоја, комбинује еколош-
ки и економски моменат.
Иако се у Преамбули наглашава да је очување биолошке разноврс-
ности заједничка брига човечанства, оперативни део Конвенције у фокус
ставља улогу државе. Јер, свака страна уговорница ће „уколико је то мо-
гуће и одговарајуће, сарађивати непосредно са странама уговорницама
или када је то упутно, преко надлежних међународних организација, а
у вези са областима изван националне јурисдикције и другим питањима
од узајамног интереса, ради очувања и одрживог коришћења биолошке
разноврсности“.1888 Дакле, сарадња, директна или индиректна, са другим
уговорницама као израз заједничке бриге човечанства је супсидијарне при-
роде, ratione materiae и примарно ограничена на области изван национал-
не јурисдикције. Уговорнице задржавају „суверено право да експлоатишу
сопствене ресурсе у складу са својим еколошким политикама“ подлежући
једино обавези да осигурају да активности у оквиру њихове јурисдикције
1885 На листи се налази 730 добара, 563 културна, 144 природна, а 23 мешовита добра, лоцира-
на на територијама 125 држава. – C. Redgwell. op. cit., стр. 679.
или контроле не проузрокују штету по животну средину других држава

или области ван граница националне јурисдикције.
Специфичне обавезе уговорница формулисане, по правилу, под ре-
зервом „уколико је то могуће и одговарајуће“ тичу се, између осталих,
развијања националних стратегија и планова за очување и одрживо ко-
ришћење биолошке разноврсности,1889 идентификације и надгледања ком-
поненти биолошке разноврсности у сврхе њихове заштите,1890 одрживог
коришћења компоненти биолошке разноврсности1891 и процене утицаја
коришћења тих компоненти на животну средину и свођење негативних
утицаја на минимум.1892
У целини посматрано, одредбе Конвенције чине општи део једне це-
лине са одредбама конвенција из области заштите појединих врста живог
света, неку врсту општег кишобран уговора за све уговоре који се, фраг-
ментарно и секторски, баве заштитом појединих врста фауне и флоре.
Одредбе у погледу финансирања и преноса биотехнологије, од комер-
цијалне важности за земље у развоју, су скромног домета.
У погледу финансијских средстава свака уговорница је дужна да обез-
беди финансијску подршку и подстицање за националне активности које
иду ка остваривању циљева Конвенције,1893 а додатна средства могу се
обезбедити било кроз билатералне и мултилатералне канале1894 или кроз
механизам који успоставља Конференција страна уговорница.1895
Приступ и трансфер биотехнологије, као суштински елеменат за
остваривање циљева Конвенције, остварује се на основу међусобног дого-
вора заинтересованих страна уз заштиту права интелектуалне својине, без
било каквог ангажмана међународних институција.1896 Рестриктивни усло-
ви трансфера биотехнологије резултат су инсистирања развијених земаља,
посебно САД.1897
Шема институција успостављених Конвенцијом обухвата Конферен-
цију странака уговорница која прати спровођење Конвенције,1898 Секре-
таријат и саветодавно помоћно тело Конференције за научна, техничка и
технолошка питања.1899
4.1.5. Конвенција о очувању европске дивљачи и природних ста-
ништа (1979). Чланице Савета Европе су, у духу Штокхолмске конферен-
ције подржане и од Консултативне скупштине Савета Европе, донеле 1979.
године Конвенцију о очувању европске дивљачи и природних станишта.
1891 Члан 10.Конвенције.
1896 Члан 16 (1, 2) Конвенције.
1897 C. Redgwell, op. cit., стр. 682.
Конвенција се у делу који се тиче миграторних врста поклапа са Кон-

венцијом о очувању миграторних врста дивљих животиња донетој исте
године под окриљем Уједињених нација. Добра је илустрација како у кру-
гу држава приближно једнаке развијености дихотомија заштита околине/
економски развој губи на значају. Иако је и Конвенција о очувању европске
дивљачи и станишта оквирне природе, упадљива је разлика у ефективитету
између њених одредаба, материјалноправних и процесних, и одговарајућих
одредаба Конвенције о очувању миграторних врста дивљих животиња.
Док су материјалноправне одредбе потоње Конвенције формулиса-
не, по правилу, под резервом „кадгод је могуће и потребно“ или у облику
„стране.... ће настојати“, одговарајуће одредбе Конвенције о очувању ев-
ропске дивљачи и природних станишта редиговане су као правни импе-
ративи који налажу конкретно чињење. Што се процесних одредаба тиче,
док Конвенција о очувању миграторних врста дивљих животиња успоста-
вља дипломатске начине решавања спорова поводом њене примене и тума-
чења, а надлежност Сталног арбитражног суда у Хагу условљава сагласно-
шћу странака у спору.1900 Конвенција о очувању европске дивљачи пред-
виђа обавезну надлежност Сталног арбитражног суда у случају неуспеха
дипломатских начина решавања спора.
Циљ Конвенције је очување дивље флоре и фауне и њихових природ-
них станишта, посебно угрожених и осетљивих врста, чије очување захте-
ва сарадњу више држава.1901
У односу на заштиту станишта, Конвенција утврђује обавезу уговор-
ница да предузму „одговарајуће и потребне законодавне и административ-
не мере за обезбеђење очувања станишта у којима живе врсте флоре и фау-
не“ и да заштити области од значаја за миграторне врсте.1902 Уговорнице су
се, такође, обавезале да предузму одговарајуће и потребне законодавне и
административне мере за очување врсте дивље флоре и фауне. Врсте фло-
ре које подлежу заштити обухваћене су Додатком I, а заштићене врсте фау-
не Додатком II и III Конвенције. Додатак IV – забрањена средства и методи
убијања, хватања и других облика експлоатације – прелази оквире очувања
дивље фауне и поставља темеље правне заштите дивљих животиња.
Одговорност за праћење примене Конвенције поверена је Сталном ко-
митету састављеном од делегација странака уговорница Конвенције.1903
4.2. Атмосфера, озонски омотач и клима

4.2.1. Прекогранично загађивање ваздуха.1904 Готово четрдесет година
након доношења пресуде у Trail Smelter арбитражи, која је за предмет спора
1900 Члан XIII Конвенције.

1903 Чланови 13–15 Конвенције.
1904 Међународно право заштите животне средине се почело конституисати управо заштитом
ваздуха. Јер, ваздушни омотач је услов егзистенције људи, биљног и животињског света.
Између осталог, штити живи свет од штетног утицаја зрачења, као и од високих темпера-
тура. Без атмосфере температура би нам ишла преко – 100°C. Штити, такође, Земљу од сит-
них небеских тела – меленита – којих сваке секунде доспева из космоса око 200 милиона
имала управо прекогранично загађивање сумпордиоксидом који емитује

топионица, донета је Конвенција о прекограничном загађивању на вели-
ким удаљеностима (1979). Ова чињеница сама по себи говори о тешком и
мукотрпном рађању међународног права заштите околине, поготово ако се
узме у обзир и домашај Конвенције rationepersonae и ratione valorem.
По свом домашају ratione personae, Конвенција је, у основи, регионал-
на, европска, проширена са Канадом и САД. Што се, пак, тиче природе
њених одредаба (аспект ratione valorem), строго је у границама општих,
оквирних одредаба које чак не предвиђају ни обавезу предузимања одго-
варајућих законодавних мера на унутрашњем плану, нити одговорност за
загађивање.
Под загађивањем ваздуха подразумева се „уношење у атмосферу од
стране човека, посредно или непосредно, материја или енергије са штет-
ним деловањем, које, по својој природи, може довести у опасност здравље
човека, нанети штету биолошким ресурсима и екосистемима те материјал-
ним добрима и угрозити или нарушити естетске вредности и друге закони-
те намене човекове околине...“.1905 Загађивање ваздуха на великим удаље-
ностима, као специфичан појам Конвенције, састоји се из два елемента:
а) загађивања које потиче из подручја које потпада под јурисдикцију
једне државе, а има штетне последице на подручју под јурисдикцијом друге
државе, и,
б) због удаљености се углавном не може разграничити прилив из поје-
диначних или групних извора загађујућих материја.1906
Конвенција за заштитни објекат има атмосферу. Може се рећи да је „атмосфера“ спе-
цифичан заштитни објект међународног права заштите животне средине у смислу једног
suigeneris правног појма трансплантираног из егзактних наука. У правном смислу, обухвата
ваздушни простор који улази под националну јурисдикцију држава заједно са ваздушним
простором ван граница националне јурисдикције. На тај начин међународно право заштите
животне средине дерогира правну деобу ваздушног простора утемељену на суверенитету и
третира ваздушну област као физичку целину.
Уговорнице су Конвенцијом преузеле само опште обавезе:
i) разраду политика и стратегија као средства за борбу против ис-
пуштања загађујућих материја у ваздух;1907
ii) размену информација које се тичу сузбијања деловања испуштених
загађујућих материја,1908 и,
и сагоревају у атмосфери. Готово да нема индустријске производње која не загађује атмос-
феру. Највећи извори загађивања ваздуха су индустрија, саобраћај и грејање. У прошлости
су то биле, примера ради, парне локомотиве и бродови, а данас термоелектране и котлар-
нице, црна и обојена металургија, индустрија грађевинског материјала, рафинерије нафте
и, уопште, хемијска индустрија. Сагоревање једног килограма угља потроши 15 кг ваздуха
што одговара дневној потреби човека. На аутомобиле отпада 60% штетних састојака у ваз-
духу градова. На путу дугом хиљаду километара, аутомобил потроши количину кисеоника
која је довољна за одржавање животних функција одраслог човека у току године дана.
1905 Члан 1(а) Конвенције.
1906 Члан 1(б) Конвенције.
iii) консултација између уговорница стварно погођених, или изложе-

них, загађивањем ваздуха далеко изван граница и уговорница са чије тери-
торије потиче, или би могло потицати, загађивање.1909
Одредбе Конвенције су конкретизоване са осам протокола који се тичу
надгледања и редукције посебних загађивача у утврђеним роковима.1910
4.2.2. Озонски омотач. „Озонски омотач“ означава омотач озона у атмос-
фери изнад планетарног граничног слоја.1911 У оквиру UNEP-а су 1981. године
почели преговори у циљу закључења уговора о заштити озонског омотача.
Озон у атмосфери има важну улогу заштите човека и живих бића од штетног дејства
ултравиолетних зрака. Катализатори попут фреона редукују озон у атмосфери. Ефекат
ултравиолитетног зрачења на живи свет није у потпуности истражен, али је непобитно
утврђено да доводи до повећања малигних меланома на кожи човека.
Конвенција о заштити озонског омотача донета је у Бечу 1985. годи-
не и редигована је у духу начела превенције и предострожности. Такав
приступ је наметао и очигледан сукоб интереса неразвијених и развијених
земаља које се, такође, не би могле похвалити кохерентним приступом који
су реметиле посебно САД.
Отуда, она у погледу обавеза уговорница једва да прелази оквире
опште обавезе сарадње држава на основу члана 56. Повеље пројектова-
не на предмет Конвенције. Тичу се истраживања и размене релевантних
информација и технологија „у складу са расположивим средствима и
могућностима“.1912 Једина специфична уговорна обавеза је она која тражи
од страна уговорница да „сарађују при изради мера, процедура и стандар-
да за спровођење ове Конвенције ради усвајања иротокола и ирилоГа.1913
На тој основи донето је неколико обавезујућих аката који су сукцесив-
но пооштравали обавезе уговорница у погледу редукције и обустављања
коришћења супстанци које оштећују озонски омотач. То су: Монтреалски
протокол о супстанцама које осиромашују озонски омотач (1987), Хел-
синшка декларација о заштити озонског омотача (1989), те серија аманд-
мана и допуна на Монтреалски протокол.1914 Поред материјалноправних
обавеза, установљен је Комитет за имплементацију који своју надлежност
на извршавању обавеза из Протокола остварује комбинацијом стимула-
тивних (техничка помоћ, приступ мултилатералном фонду) и казнених
мера (упозорење, суспензија примене члана 5. Протокола који установља-
ва могућност одлагања имплементације обавеза). Мултилатерални фонд је
основан првенствено у сврху финансијске помоћи државама у развоју ради
ублажавања и отклањања негативних ефеката мера предузетих на основу
Протокола по економски напредак тих држава.

1910 v. www.unece.org/env/irtap.
1911 Члан 1(1) Конвенције о заштити озонског омотача.
1913 Члан 2(ц) Конвенције.
1914 www.unep.ch/ozoe/treaties.shtml.
Ефекти у пракси су, међутим, скромни. Најдаље је у заштити озонског

омотача отишла Европска унија. Уредба 91/934 од 4. марта 1991. године
предвиђа обуставу производње хлорофлуор-карбона, агенса који проузро-
кује разарање озонског омотача, после 3. јуна 1997. године, изузев ако Ев-
ропска комисија одлучи да је производња тог агенса неопходна.
Генерална скупштина Уједињених нација је серијом резолуција1915 алар-
мирала на неповољне последице промене климе земље квалификујући пи-
тање климе као заједничку бригу човечанства. Оквирна конвенција о про-
мени климе (1992) је једна од две конвенције усвојене на Рио Конференцији.
Под „неповољним последицама промене климе“ Конвенција подразу-
мева „промене у физичкој животној средини или „биоти“ ..које имају зна-
чајне штетне последице на састав, распрострањеност или продуктивност
природних и контролисаних екосистема или на функционисање друштве-
но-економских система или на људско здравље и благостање“.1916 Промене
климе које Конвенција има у виду настају, било директно или индиректно,
људским активностима.
Промене климе изазива глобално загревање које је, само по себи, последица осло-
бађања угљендиоксида (CO2) из вештачких извора у количинама које 100 до 200 пута према-
шују угљендиоксид из природних извора. У последњем веку садржај овог гаса у атмосфери
повећан је за 25%. Због концентрације угљендиоксида и отровних гасова, Земља није у стању
да апсорбује краткоталасно Сунчево зрачење које се нормално враћа у космос већ инфра-
црвени зраци остају под слојем гасова и Земља их право апсорбује. Тако долази до ефекта
стаклене баште, тј. повећавања температуре на Земљи. Она прети погубним последицама
по живот и цивилизацију. Према прогнозама Међународног панела о климатским проме-
нама (IPCX) одржаног 2001. године, температура на Земљи би до 2100. могла порасти од 1,4
до 5,8 C и проузроковати отапање ледника и арктичког поларног прекривача, повећање ни-
воа мора, појаву олуја, дестабилизацију и нестанак животињских станишта, салинизацију
питких вода, масовно уништење шума и велике суше. Штавише, и претњу опстанку нових
држава. Тако би, према процени Међународног панела за климатске промене, ниво свет-
ских мора, због глобалног загревања, могао да порасте за 59 сантиметара. У том случају би
највећи део ланца од 1200 острва и коралних спрудова који чине територију државе Малди-
ви дошао у велику опасност, јер је надморска висина те територије око 1,5 метар.
Ratio legis Оквирне конвенције, као и са њом повезаних правних до-
кумената, је да се постигне „стабилизација концентрације гасова стаклене
баште у атмосфери на нивоу који би спречавао опасне антропогене утицаје
на климатски систем.... у временском периоду који би омогућио екосисте-
мима да се природно прилагоде промени климе који би обезбедио да не
буде угрожена производња хране и омогућио даљи стабилан економски
развој“.1917
Како највећи део глобалних емисија гасова стаклене баште потиче из
развијених земаља, то су обавезе уговорница, асиметрично постављене у
духу принципа заједничке и различите одговорности, тако да развијене
земље, поред општих обавеза заједничких свим уговорницама, имају и
посебне обавезе. Уз то, неке од обавеза развијених држава, рецимо оба-
1915 Rez. 44/228 од 22. децембра 1989, 43/53 од 6. децембра 1988, 44/207 од 22. децембра 1989,
45/212 од 21. децембра 1990, 46/169 од 19. децембра 1991.
везе које се тичу подношења одговарајућих информација о предузетим

мерама,1918 су и временски орочене.
Обавезе свих уговорница обухватају, између осталог, развој и објављивање национал-
них катастара емисија и извора свих гасова стаклене баште који се не контролишу Мон-
треалским Протоколом,1919 формулисање, остваривање и ажурирање националних и, у
одговарајућим случајевима, регионалних програма за ублажавање неповољних последица
климе и адаптацији на промене климе,1920 сарадњу на развоју и примени метода и процеса
којима се контролишу или спречавају антропогене емисије стаклене баште,1921 спровођење
одговарајуће друштвене, економске и еколошке политике ради ублажавања или прилагођа-
вања промени климе ради минимализације негативних последица на привреду, здравље
становништва и квалитет животне средине.1922
Специфичне обавезе развијених земаља, побројаних у Анексу I Конвенције састоје се,
између осталог, у усвајању националних политика за ублажавање последица промене кли-
ме ограничавањем антропогених емисија гасова стаклене баште и заштитом и повећањем
апсорбера и резервоара гасова стаклене баште, достављању детаљне информације о својој
политици и мерама у циљу свођења емисије угљендиоксида и других гасова стаклене баште
који се не контролишу Монтреалским протоколом на ниво из 1990. Извештаји се доста-
вљају Конференцији страна уговорница у року од 6 месеци од ступања Конвенције на сна-
гу, а затим периодично. Оне су дужне, такође, идентификовати и периодично разматрати
сопствену политику и практичне мере подстицања делатности које доводе до већих нивоа
емисије гасова стаклене баште него што би то иначе било.1923
Развијене земље побројане у Анексу II су, такође у специфичној обавези да обезбеде
„нове и допунске изворе финансирања за покривање свих трошкова земаља у развоју“.1924
Конвенцијом је успостављен посебан финансијски механизам – Global Environmental Facility
– којим заједнички управљају Светска банка, UNEP и Програм УН за развој (UNDP).
Највиши орган Конвенције представља Конференција страна уговор-
ница у чијој надлежности је разматрање питања остваривања одредаба
Конвенције и било којих односних правних докумената.1925 У раду јој по-
маже Секретаријат и два помоћна органа – један за научне и техничке са-
вете и други за остваривање Конвенције.1926
Учинци Конвенције су више него скромни, јер развијене земље нису
испољиле спремност ни да се изричито обавежу на редукцију емисије гасо-
ва стаклене баште нити да развију инструментариј за спровођење у живот
преузетих обавеза.
Кјото протокол из 1997. је замишљен као инструмент који треба да
конкретизује обавезе из Конвенције и тиме их учини ефективним. Члан
3(1) Протокола утврђује да ће развијене уговорнице побројане у Анексу
II, индивидуално или заједнички, осигурати да њихове укупне антропо-
гене емисије угљендиоксида неће прећи прописане количине, те да ће у
периоду од 2008. до 2012. бити смањене за најмање 5% у односу на ниво
из 1990. године.
1918 Члан 4 (2, b) Конвенције.
1919 Члан 4(1,а) Конвенције.
57
1920 Члан 4 (1,b) Конвенције.
1921 Члан 4 (1, c) Конвенције.
1922 Члан 4 (1, f) Конвенције.
1923 Члан 4 (2, a, b, e) Конвенција.
1925 Члан 7(1,2) Конвенције.
1926 Чланови 8, 9. i 10. Конвенције.
Протокол као услов ступања на снагу предвиђа приступање 55 држа-

ва, укључујући уговорнице побројане у Анексу I Оквирне конвенције, које
заједно емитују 55% угљендиоксида у атмосферу према нивоу из 1990. го-
дине. Протокол је ступио на снагу фебруара 2005. године. Да би произвео
намераване, иначе скромне и, изгледа недовољне1927 ефекте, неопходно је,
међутим, да се њиме обавежу највећи загађивачи.
Од користи нису била ни три тзв. „флексибилна механизма“ – пројекти заједничке им-
плементације између страна побројаних у Анексу I, механизам „чистог развоја“ и механи-
зам трговине емисијама штетних гасова – који су и замишљени као подстицај развијеним
државама да приступе Протоколу. Учинак „флексибилних механизама“ је за сада скроман,
мада изражавајући пре једну меркантилну него правну логику, не само што се не уклапају у
принципе Рио Декларације и општа правила Протокола него представљају њихову дерога-
цију. То посебно важи за питања два механизма. Према механизму „чистог развоја“ учинци
инвестиција развијених земаља у смањење емисија гасова у неразвијеним земљама припи-
сали би се уговорницама – инвеститорима. Механизам трговине емисијама гасова омогућа-
ва продају тзв. емисионих кредита, тј. земље са мањом емисијом могу да продају емисионе
кредите већим загађивачима који на тај начин долазе у позицију да задрже или, чак, по-
већају стари ниво емисије, а да притом не крше обавезе из Протокола.
Сумњива је и њихова морална природа, јер су утемељени на комерцијализацији једног
добра који, у основи, представља заједничку баштину човечанства, с једне стране, и што
експлоатишу економске и социјалне невоље неразвијених зарад прокламованог универзал-
ног интереса, с друге стране.
САД се опиру обавезивању Протоколом, а Европска Унија је Одлуком
Савета министара из 2002.1928 и директивом из 2003.1929 истина подигла
проценат редукције отровних гасова на 6–8% али користећи механизам тр-
говине емисијама отровних гасова између развијених и мање развијених
земаља чланица Уније.
Разлике између држава у погледу обавезивања у другом Кјото пери-
оду, довеле су до споразума у Дохи 2012. којим је договорено да се примена
Протокола продужи до 2020. године. Ефекти Кјото протокола су, међутим,
редуковани у другом периоду јер се Протокол сада примењује на свега 15%
укупних годишњих емисија гасова са ефектом стаклене баште. Установље-
ни су и нови, ревидирани циљеви тако да свега 37 уговорница има циљеве
у другом периоду. Осим Европске уније и њених чланица Кјото протоко-
лом су се у другом периоду (2013–2020) обавезале Аустралија, Белорусија,
Исланд, Казахстан, Лихтенштајн, Норвешка, Швајцарска и Украјина. Ипак,
измене Кјото протокола из Дохе још увек нису ступиле на снагу јер је по-
требно 144 пристанака на обавезивање.1930
На конференцији у Дохи потврђен је договор да се до 2015. усвоји нови
споразум који ће заменити Кјото протокол, а који ће се примењивати од
2020. године.
Нови Споразум о климатским променама усвојен је у Паризу 2015. а на
снагу је ступио новембра 2016. године.
1927 Уколико би се мере предвиђене Протоколом спровеле in totto, температура ваздуха би се
до 2100 смањила 0,1% – Д. Миленковић, Збирка прописа из области заштите животне
средине, 2006, стр. 22.
1928 Council Decision 2003/87/EC.
1929 Directive 2003/87/EC.
1930 До 30. новембра 2016. године, 74 уговорнице су изразиле свој пристанак на обавезивање.
Основни циљ Споразума је да се глобално загревање сведе на испод

2˚C. Овај циљ би се требао остварити механизмом индивидуално одређе-
них доприноса на националном нивоу које би, како члан 3. Споразума,
предвиђа имали бити „амбициозни“. Уговорнице су у обавези да извештаје
о доприносима сваке пете године достављају Секретаријату Оквирне Кон-
венције УН о промени климе.
Међутим, не постоји механизам којим би се држава навела да у
конкретном року одреди свој национални циљ, као ни механизам у случају
да циљ, као ни механизам у случају да циљ не буде постигнут. Када је у пи-
тању штета, Споразум наглашава значај отклањања и свођења на најмању
могућу меру штете и губитака који се доводе у везу са негативним ефекти-
ма климатских промена. Осим тога, Споразум препознаје потребу сарадње
и унапређења разумевања, акције и подршке у различитим областима по-
пут система за рано узбуњивање, спремности за ванредне ситуације и оси-
гурање од ризика. Посебан значај Споразум даје подршци. Предвиђено је
да Европска унија и друге развијене државе пружају подршку државама у
развоју у циљу смањења емисија, као и стварања отпорности на утицаје
климатских промена. Међутим, Париским споразумом нису установљени
индивидуални циљеви нити рокови. То не значи да поједине уговорнице
нису саме поставиле циљеве и рокове у погледу смањења емисије гасова
са ефектом стаклене баште. Добар пример је управо поменута Европска
унија. Не само што је прва доставила своје планиране доприносе у оквиру
новог споразума о клими, Европска унија је као циљ поставила смањење
емисија за чак 40% до 2030. године.
И нови Споразум у много чему робује општим слабостима инструме-
ната о заштити животне средине, комбинујући елементе „меког права“ са
правом stricto sensu.
Оно што га издваја и чини потенцијално далекосежним актом је обавеза
коју су уговорнице преузеле да се глобално загревање сведе на испод 2˚C.
4.3. Заштита морске и океанске средине. Под загађивањем морске
средине подразумева се човеково посредно или непосредно уношење суп-
станци или енергије у морску средину (укључујући и речна ушћа) „које
изазива или може да изазове такве шкодљиве последице“ као што су: штета
живим бићима и морској фауни и флори, угрожавање здравља људи, оме-
тање поморских делатности, укључујући и риболов и друге законите упо-
требе мора, погоршавање квалитета морске воде за употребу и умањење
привлачности за становање и рекреацију“1931
4.3.1. Загађивање и обавезе држава. Конвенција полази од општег
начела утврђеног на Штокхолмској конференцији о човековој околини по
коме су државе „дужне штитити и очувати морску околину“. У ту сврху
државе морају, било појединачним било колективним напорима, предузети
најбоља практична средства којима располажу и у складу са својим могућ-
1931 Члан 1.(4).
ностима.1932 На тај начин Конвенција повлачи извесну разлику у обавеза-

ма које по развијене и неразвијене земље произлазе из општег правила о
дужности заштите морске околине. Стране уговорнице су се обавезале да
земљама у развоју пруже помоћ на подручју науке, школовања, технике и
др. потребне ради заштите и очувања морске околине. У исту сврху међу-
народне организације обезбеђују преференцијални поступак земљама у
развоју приликом расподеле одговарајућих фондова и коришћења својих
специјализованих служби.1933
Конвенција не садржи конкретна, оперативна правила о заштити морс-
ке околине, већ утврђује оквирна правила која деле надлежност у овој ма-
терији између држава, узетих појединачно, и међународне заједнице и тако
разграничује националну и међународну регулативу. Отуда када говори о
међународноправној регулативи Конвенција користи термин „правила и
стандарди“ (rules and standards), а термине „закони и прописи“ (laws and
regulations) употребљава да би означила национално, унутрашње законодав-
ство. Одредбе Конвенције представљају обавезни минимални стандард који
уговорнице морају поштовати приликом доношења националних прописа.
Конвенција посебно регулише неколико врста загађивања морске
околине.
4.3.2. Загађивање из копнених извора. Државе саме доносе законе и
прописе у циљу спречавања и надзирања загађивања из копнених извора,
укључујући ту и реке, ушћа река, цевоводе и одливне инсталације. При том
не уживају потпуну слободу, будући да, приликом доношења закона и про-
писа, треба да воде рачуна о међународно признатим правилима и стандар-
дима. До сада су међународни аранжмани у овој области били ограничени
у регионалне оквире. Тако је, рецимо, 1980. донет Атински протокол о заш-
тити Средоземног мора од загађивања са копна. Протоколом су се угово-
рнице обавезале да елиминишу загађивање мора материјама наведеним у
анексу Протокола. Анекс дели загађиваче на две групе, зависно од степена
шкодљивости (тзв. црни попис обухвата посебно шкодљиве материје, нпр.
жива, чије је одлагање по правилу апсолутно забрањено док „сиви попис“
садржи шкодљиве материје, нпр. нафта, цинк, чије је одлагање допуштено на
основу дозволе надлежног државног органа). У исту категорију регионалних
уговора спадају, рецимо, и Кувајтска конвенција о заштити Персијског зали-
ва (1978), Хелсиншка конвенција о заштити Балтика (1974) и друге.
4.3.3. Загађивање које потиче из активности које се обављају на мор-
ском дну и подморју унутар националне јурисдикције. У овом случају
ради се о активностима које се предузимају на морском дну и подморју
у појасевима унутрашњих морских вода, територијалног мора, искључи-
ве економске зоне и епиконтиненталног појаса. Актуелност овог обли-
ка загађивања везана је првенствено за околност да се на морском дну и
подморју унутар националне јурисдикције обавља далеко највећи део ис-
траживања и искоришћавања нафте и плина. Инциденти са изливањем
1932 Члан 194.(1).
1933 Члан 203.
нафте у море1934 натерали су државе да приступе доношењу правних пра-

вила. С обзиром на то да у овој области обалне државе врше јурисдикцију,
то оне саме доносе одговарајуће законе и прописе. Тако је, примера ради,
поступила и Југославија. Према закону о обалном мору и епиконтинентал-
ном појасу (1965) извођач радова на истраживању и искоришћавању при-
родних богатстава „дужан је да на постројењима и уређајима, као и у зона-
ма безбедности, предузме одговарајуће мере за заштиту живих богатстава
мора од шкодљивих отпадака“.1935 Ближи и конкретнији прописи садржа-
ни су у републичким законима о рударству.
Међународноправна правила и стандарди ретки су у овој области и
своде се на начелне одредбе. Конвенција о отвореном мору (1958) предвиђа
општу обавезу држава уговорница да донесу правила ради спречавања
загађења мора „нафтом коју растурају бродови или цевоводи или која
настају од коришћења испитивања морског дна и подморја, водећи рачу-
на о уговорним одредбама које о томе постоје“.1936 Ту празнину у општем
међународном праву делимично попуњавају регионални споразуми1937 као
и уговори компанија које се баве експлоатацијом нафте.1938
4.3.4. Загађивање делатностима у међународној зони. Прописе у циљу
спречавања, смањења и надзирања загађивања зоне као и ради очувања
еколошке равнотеже у морској околини доноси Међународна власт. По-
себну пажњу Власт при том поклања заштити од штетних последица де-
латности као што су бушење, јаружење, ископавање, избацивање отпадака,
изградња, рад и одржавање уређаја, цевовода и других направа намењених
таквим делатностима. Те мере треба да заштите и очувају природна богат-
ства зоне и спрече штете за биљни и животињски свет у морској околини.
Одговарајућу надлежност на овом подручју имају и државе. Наиме, др-
жаве су овлашћене да донесу законе и прописе који регулишу загађивање
са бродова и постројења који плове под њеном заставом, односно регис-
тровани су на њеној територији у време када врше делатности у зони.
4.3.5. Загађивање потапањем.1939 Загађивање потапањем врши се тако
што се шкодљиве материје одлажу у морску околину потапањем са бодо-
1934 У серији ове врсте загађења највећим се сматра онај који се догодио у заливу Campeche
у Мексику јуна 1979, када се почела изливати нафта из једне бушотине. Нафта је отицала
девет месеци, па се рачуна да је у море истекло око три милиона барела нафте.
1935 Члан 24.(3).
1936 Члан 24.
1937 Рецимо, Регионална конвенција о заштити околине Црвеног мора и Аденског залива
(1982); Конвенција о заштити морске околине подручја Балтичког мора (1974) и друге.
1938 Осам држава заинтересованих за експлоатацију нафте у Северном мору основале су Одбор
за делатности чишћења мора са задатком да се стара о сузбијању сваког већег изливања
нафте приликом истраживања и искоришћавања нафте у овом подручју. Године 1975. наф-
тне компаније су основале посебан споразум о накнади штете проузроковане загађивањем
услед делатности у подморју. В. Rudolf, op. cit., стр. 370.
1939 Конвенција о праву мора (1982) практично реципира појам потапања из Лондонске кон-
венције. Потапање се дефинише као: а) свако хотимично избацивање отпадака или других
материја са бродова, ваздухоплова, платформи и других објеката на мору, б) свако хоти-
мично потапање бродова, ваздухоплова, платформи и других објеката на мору. Потапање
ва или авиона којима се те материје преносе. С обзиром на овај моменат,

законе и прописе о загађивању потапањем доносе саме државе. При том
је основно правило да се потапање не сме вршити без дозволе надлежног
државног органа. Потапање у границама територијалног мора, искључиве
економске зоне или епиконтиненталног појаса не сме се обавити без изри-
читог претходног одобрења обалне државе, која у ту сврху претходно раз-
матра предмет са другим државама које, због свог географског положаја,
могу од потапања трпети штетне последице.
Национални закони и прописи у овој области не смеју бити мање де-
лотворни од општих међународних стандарда и правила о спречавању за-
гађивања потапањем.
На нивоу општег међународног права загађивање потапањем регулиса-
но је Конвенцијом о спречавању загађивања потапањем закљученом у Лон-
дону 1972. Конвенција дели све материје које се потапају у морску околи-
ну на три групе: у прву групу („црна листа“) улазе материје које су посебно
опасне као што су, примера ради, жива, кадмиј и др., чије је потапање ап-
солутно забрањено. Другу групу („сива листа“) чине материје које се могу
потапати уз посебне мере опреза (нпр. цинк, арсен, олово и др.). Услов да би
се приступило потапању ове групе материја је „специјална дозвола“. Трећу
групу чине остале материје које се могу потапати уз „општу дозволу“.
Конвенција се ratione loci примењује на свим деловима мора изузев
унутрашњих морских вода. Србија је страна уговорница ове Конвенције.1940
4.3.6. Загађивање са бродова.1941 Одредбе Конвенције о загађивању са
бродова успостављају деликатан баланс између захтева јаких поморских сила
који су ишли за тим да у овој материји принцип заставе или припадности
брода буде релевантно мерило, и инсистирања обалних држава да своја
овлашћења у заштити морске околине од загађивања са бродова успоставе
на свим подручјима под својом сувереном влашћу или јурисдикцијом. Су-
протстављеност тих захтева испољила се нарочито око питања поделе на-
длежности у искључивој економској зони у којој су обалне државе тражиле
најшира овлашћења, а јаке поморске силе, полазећи од премисе да је искљу-
чива економска зона део отвореног мора, хтеле су да и у овом појасу задрже
принцип искључиве примене закона и прописа државе заставе брода.
Конвенција формулише општу обавезу држава да на дипломатским
конференцијама и кроз надлежне међународне организације утврђују
не укључује: а) избацивање отпадака или других материја које је неопходно или произлази
из редовне употребе бродова, ваздухоплова, платформи или других вештачких објеката
на мору ... б) остављање ствари које нема за циљ да се остављена ствар потпуно и трајно
уклони (члан 1, т. 5.(а) Конвенције о праву мора).
1940 В. „Службени лист СФРЈ, додатак – Међународни уговори“, 13/1977.
1941 Нагло повећање потрошње нафте, те изградња великих танкера, довели су до драматичног
пораста броја удеса са огромним штетама по морску околину. Према подацима Међунаро-
дне поморске организације (IMO) у периоду од 1962. до 1978. догодило се 55 удеса танкера
од којих је, по последицама по морску околину, најтежи удес „Torrey Canyon“ 1967. када се
у море излило 60.000 тона нафте на енглеске и француске обале и „Amoco Cadiz“-a 1978.
када се у близини француске обале излио комплетан товар нафте.
међународна правила и стандарде ради сузбијања и спречавања загађи-

вања са бродова. Та правила и стандарди подлежу повременим преиспити-
вањима зависно од потреба.
У надлежности државе заставе је да правно уреди спречавање загађи-
вања морске околине са бродова који вију њену заставу или су уписани на
њеном подручју, с тим што ти прописи морају бити барем толико делот-
ворни колико и општеприхваћена међународна правила и стандарди.
Обалне државе су овлашћене да доносе посебне прописе за улазак стра-
них бродова у своје луке или унутрашње морске воде или за пристајање уз
своје станице са уређајима удаљене од обале. Ови прописи се имају обја-
вити и доставити надлежној међународној организацији. Предвиђена је
могућност да се прописи ове врсте ускладе на бази договора више држава.
Такође, обалне државе су овлашћене на доношење прописа ради спреча-
вања загађивања у свом територијалном мору са страних бродова укључујући
и бродове који се користе правом нешкодљивог пролаза. При том, закони и
прописи који се у ту сврху доносе не смеју ометати нешкодљив пролаз.
У искључивој економској зони права обалних држава су двојака. С
једне стране, обална држава има легислативна овлашћења само у мери у
којој њени закони и прописи омогућују остваривање општеприхваћених
међународних правила и стандарда утврђених од стране надлежне међу-
народне организације или на општој дипломатској конференцији. С друге
стране, обалне државе располажу правом једностраног и аутономног ре-
гулисања загађивања са бродова у појединим деловима својих искључи-
вих економских зона. Ради се о „специјалним подручјима“ и „подручјима
прекривеним ледом“. Под „специјалним подручјима“ Конвенција подразу-
мева јасно утврђене делове искључиве економске зоне где се тражи „при-
хватање посебних обавезних мера ради спречавања загађивања са бродова
због признатих техничких разлога у вези са океанографским и еколошким
условима у њима, и ради њихове употребе или заштите њихових при-
родних богатстава ...“ У тим подручјима обална држава може установити
посебну регулативу након одређеног поступка (консултовање са заинте-
ресованим државама преко надлежне међународне организације и сл.).
Интереси очувања еколошке равнотеже у подручјима искључиве економс-
ке зоне који су током већег дела године прекривени ледом који спречава
или угрожава пловидбу наметнули су решење по коме у тим подручјима
обална држава има право да доноси посебне непристрасне националне
прописе ради спречавања загађивања.
Загађивање са бродова је предмет знатног броја мултилатералних уговора. Најважнији
уговори о овом предмету су Међународна конвенција о спречавању загађивања мора наф-
том (1954) са изменама од 1962. 1969. и 1971; Међународна конвенција о ограничењу од-
говорности власника поморских бродова (1957); Међународна конвенција о одговорности
предузетника нуклеарних бродова (1962); Међународна конвенција о интервенцији на от-
вореном мору у случају незгоде која узрокује или би могла узроковати загађивање наф-
том (1969); Међународна конвенција о грађанској одговорности за штету проузроковану
загађивањем нафтом (1969); Међународна конвенција о оснивању међународног фонда за
накнаду штете проузроковане загађивањем нафтом (1971); и као најпотпунији и обухват-
нији акт, Конвенција о спречавању загађивања мора са бродова (1973) донета у Лондону на
иницијативу IMCO-а (Међународне поморске консултативне организације).
4.3.7. Загађивање из ваздуха или ваздухом.1942 Под загађивањем из

ваздуха подразумевају се извори загађивања који су у ваздушном просто-
ру под сувереном влашћу и загађивање са бродова или ваздухоплова без
обзира на њихов положај.
Конвенција предвиђа да свака држава доноси прописе који важе како
у њеном ваздушном простору тако и на бродовима који вију њену заставу
односно ваздухопловима који су регистровани на њеном подручју водећи
рачуна о „међународно прихваћеним правилима, стандардима, препоруче-
ној пракси и поступцима, те о безбедности ваздушне пловидбе“.1943
4.4. Опасни отпади и радиоактивне супстанце. Опасни отпади и ра-
диоактивне супстанце предмет су три конвенције:
1) Конвенције о контроли прекограничног кретања опасних отпада и
њиховом одлагању (1989),
2) Конвенције о претходно прибављеном пристанку (1998),
3) Конвенције о отпорним органским загађивачима (2001).
Конвенција о контроли прекограничног кретања опасних отпада и њихо-
вом одлагању (Базелска конвенција)1944 редигована је на основу „меког права“
Каирских смерница и принципа за еколошки исправно управљање опасним
отпадима усвојеним од Управног савета UNEP од 17. јуна 1987. и Препоруке
Комитета стручњака УН за превоз опасних ствари из 1957. године.
Утемељена је на концепту одрживог развоја, будући да за циљ нема
забрану прекограничног кретања опасних отпада већ да осигура да се ства-
рање опасних отпада на њеној територији „сведе на најмању могућу меру,
узимајући у обзир друштвене, економске и социјалне аспекте“.1945
Утврђене су категорије отпада за контролу (Анекс I), категорије отпада које захте-
вају посебно разматрање (Анекс II) те извршена стандардизација опасних карактеристи-
ка (Анекс III). Анекс VIII Конвенције садржи консолидовану листу отпада груписану на
основу природе састојака отпада (метал, органски, неоргански састојци или комбинације
органских и неорганских састојака).
Основне обавезе држава у односу на опасни отпад обухватају операције одлагања
(Анекс IV) и обезбеђење адекватних информација о опасним карактеристикама отпада
(Анекс V).
Уговорницама је признато право да забране увоз опасних отпада,1946
а остале уговорнице, након што су у одговарајућој форми обавештене о
увођењу забране, неће дозволити извоз опасних отпада у уговорнице које
су увеле забрану увоза.1947
1942 Загађивање из ваздуха или ваздухом није довољно испитиано, тако да и не постоји пре-
цизна класификација ове врсте загађивања. Пажњу јавности највише заокупља загађивање
тзв. киселим кишама, тј. падавинама са високом концентрацијом разних гасова.
1944 На афричком континенту материја опасних отпада регулисана је Бамако конвенцијом о
забрани увоза у Африку и контроли прекограничног промета и управљања опасним отпа-
дима у Африци (1991) – ILM, vol. 30, 1991.
1945 Члан 4, 1 (а) Конвенције.
1946 Члан 4, 16. Конвенције.
1947 Члан 4, 1 (б) Конвенције.
У случају да уговорница није увела забрану увоза, извоз се сматра не-

дозвољеним изузев у случају да се држава увоза писмено не сложи са од-
ређеним увозом.1948
Забрањена је трговина опасним отпадима са државама неуговорница-
ма Конвенције. Ова општа забрана праћена је и једном специфичном за-
браном одлагања опасних отпада из чланица OECD у нечланице OECD-а.
Незаконити промет опасних и других отпада уговорнице сматрају
кривичним делом, обавезујући се на општи начин да ће „предузети одгова-
рајуће законске, административне и друге мере... укључујући и мере за спре-
чавање и кажњавање понашања које је у супротности са Конвенцијом“.1949
Конвенција о претходно прибављеном пристанку (Ротердамска Кон-
венција) која се ratione materiae у добром делу поклапа са Конвенцијом о
отпорним органским загађивачима (Штокхолмска конвенција), установља-
ва обавезу уговорница да приликом увоза/извоза токсичних супстанци
претходно прибаве пристанак у погледу увоза тих супстанци. Тако је увоз,
односно извоз опасних хемикалија и пестицида, побројаних у Анексу III
Конвенције, допуштен само по претходно прибављеном пристанку угово-
рнице која увози загађиваче. Листа опасних хемикалија и пестицида под-
леже модификацији на основу одлуке Конференције држава уговорница.
Штокхолмска конвенција иде корак даље у том погледу. Њен ratio legis
је у ограничењу или елиминисању употребе свих хотимично произведених
отпорних органских загађивача, управљање и смањење складишта, као и
свођење на минимум и елиминисање ненамерно произведених отпорних
органских загађивача попут диоксина.
Схваћена lato sensu материја опасних отпада обухвата и живе модифи-
коване организме као предмет истоименог Протокола донетог 2000. године
у Картагени.
Радиоактивне падавине и зрачење су, по озбиљности последица, од по-
себног значаја. Уговор о забрани нуклеарних проба у атмосфери, космосу
и под водом донет је 1963. године. Када је Француска 1973. године најавила
атмосферске нуклеарне пробе у Јужном Пацифику, Нови Зеланд и Аустра-
лија су покренули спор пред Међународним судом правде тражећи од Суда
правде да пробе прогласи забрањеним.1950 Суд се, међутим, није упустио у
меритум спора, након што се влада Француске јавно обавезала да ће пре-
кинути пробе, тако да је, по мишљењу Суда, сврха тужбе испуњена.1951
Суд је, такође, навео да би „туженик могао тражити испитивање ситуације у складу
са одредбама Статута“1952 уколико би основа пресуде била угрожена. Управо са позивом
на овај налаз Суда, Нови Зеланд је „након што је Француска извршила серију подземних
нуклеарних проба у истом подручју 1995, поднео „Захтев за испитивање ситуације“. Нови
Зеланд је, као основни материјални аргумент, навео да је „незаконито да Француска пре-
1948 Члан 4, 1 (ц) Конвенције.

1949 Члан 4 (3, 4) Конвенције.
1950 Nuclear Test Cases (Australia v. France), ICJ Reports 1974, стр. 253 (New Zealand v. France), ICJ
Reports 1974, стр. 457.
1951 Nuclear Test Cases (Australia v. France), ICJ Reports 1974, стр. 253 (пар. 51–52).
1952 Ibidem, пар. 60.
дузме такве нуклеарне пробе пре него што изврши процену утицаја тих проба на живот-
ну средину у складу са прихваћеним међународним стандардима. Изузев у случају да једна
таква процена покаже да проба неће изазвати, директно или индиректно, радиоактивну
контаминацију морске околине, права Новог Зеланда, као и права других држава, била би
повређена“.1953 Суд се ни овом приликом није упустио у меритум, нашавши да није и мо-
гућности да се упусти у разматрања питања које се тиче подземних нуклеарних проба јер се
пресуда из 1974. године тицала проба у атмосфери.1954
Удес у Чернобилу 1986. године подстакао је доношење Конвенције о
раној нотификацији нуклеарних несрећа (1986) и Конвенције о помоћи
у случају нуклеарних несрећа или радиолошке опасности (1988) под ок-
риљем Међународне агенције за атомску енергију. Док прва Конвенција
установљава примарну обавезу уговорница да, у случају радиоактивне не-
среће упуте нотификацију, било директно или преко Међународне аген-
ције за атомску енергију, државама које су, или које могу бити физички
погођене,1955 друга предвиђа сарадњу држава у циљу свођења на минимум
последица несреће и заштите живота, имовине и животне средине од по-
следица радиоактивних отпадака.1956
Такође, под окриљем Међународне агенције за атомску енергију 1994.
године донета је Конвенција о нуклеарној безбедности која за циљеве има:
i) постизање и одржавање високог нивоа нуклеарне безбедности пу-
тем уједначавања мера на националном плану и међународној сарадњи,
ii) стварање делотворне заштите од могућих радиолошких опасности у
нуклеарним постројењима, и
iii) спречавање незгода са радиолошким последицама и ублажавање
таквих последица у случају да оне наступе.1957
4.5. Заштита животне средине у оружаним сукобима. У праву ору-
жаних сукоба установљене су и обавезе које се тичу животне средине.
Од посебног значаја су чланови 35(3) и 55 Протокола I из 1977. годи-
не који, посматрани заједно, како је нагласио Међународни суд правде у
свом саветодавном мишљењу које се тицало Законитости претње или упо-
требе нуклеарног оружја „отелотворују општу обавезу заштите животне
средине против раширених, дуготрајних и тешких оштећења животне сре-
дине; забрану метода и средстава ратовања намераваних да узрокују таква
оштећења или од којих се то може очекивати; те забрану напада на живот-
ну средину као меру репресалија“.1958
Одредбе Протокола I сматрају се, углавном, обичајним правом у међу-
народним оружаним сукобима, док је контраверзан њихов статус у немеђу-
1953 Request for an Examination of the Situation in Accordance with Paragraph 63 of the Court’s Judg-
ment of 20 December 1974 in the Nuclear Test (New Zeland v. France) Case, ICJ Reports 1955, стр.
288, 291. Order of September 22.
1958 ICJ Reports 1996, Advisory Opinion, p. 31.
народним оружаним сукобима (в. део о ефективности права оружаних су-

коба XXXII, 11). Тако, Римски статут о сталном међународном кривичном
суду предвиђа као међународни злочин „намерно покретање напада уз
сазнање да ће такав напад узгредно довести... до опсежног, дугорочног и
тешког оштећења животне средине која би била очито претерана у односу
на очекивану конкретну индиректну војну корист“.1959
Поред Протокола I одредбе о животној средини налазе се и у дру-
гим конценцијама о праву оружаних сукоба. Рецимо, члан 2(4) III
Протокола уз Конвенцију о одређеном класичном оружју које налаже
да је „забрањено нападати шуме и друге зелене површине запаљивим
оружјем осим ако се природни елементи не користе за заклон, прикри-
вање или маскирање бораца или других војних циљева, или ако они
сами нису војни циљеви“.
Студија „Обичајно међународно хуманитарно право“, коју је издао
Међународни Црвени крст, наводи три основна принципа извођења не-
пријатељстава који се примењују на животну средину.
Правило 43 Студије гласи:
А. Ниједан део природне околине не сме се нападати, уколико није вој-
ни циљ.
Б. Уништавање било код дела природне околине је забрањено, осим
ако то налаже императивна војна потреба.
В. Усмеравање напада на војне циљеве од којих се може очекивати да
ће изазвати случајну штету природној околини, која би била несразмерна у
односу на конкретну и директну, очекивану, војну предност је забрањена.
Ограничење метода и средстава ратовања предузимањем „свих мера
предострожности“ како би се „избегла, а у сваком случају свела на нај-
мању могућу меру“ случајна оштећења околине, предвиђена је правилом
44 а правило 45 предвиђа да „примена метода и средства ратовања која су
намењена, или од којих се може очекивати, да ће изазвати опсежна, дуго-
трајна и озбиљна оштећења природне околине, је забрањена. Уништавање
природне околине се не сме користити као оружје“.
Комисија УН за међународно право је на првом читању 8. јула и 7. и 8. августа 2019.
године усвојила Нацрт принципа о заштити животне средине у оружаним сукобима.
Нацрт обухвата 28 принципа који изражавају идеју целовите и кохерентне регулативе
о заштити животне средине у оружаним сукобима.
Својом важношћу издвајају се следећи принципи:
Принцип 1 према коме се принципи заштите животне средине примењују пре, у току
или по завршетку оружаног сукоба. Два су значења оваквог приступа. С једне стране,
интегративна значења принципа заштите животне средине, уместо парцијалног који би
заштиту околине стриктно везао за међународно право заштите животне средине, пра-
во оружаних сукоба и међународна људска права. С друге стране не повлачи се разлика
између међународних и немеђународних оружаних сукоба; Принцип 13 садржи општу
заштиту животне средине у складу са применљивим међународним правом и посебно,
правом оружаних сукоба. Пажња се, надаље, има посветити заштити животне средине од
раширених дуготрајних и тешких штета. Посебну забрану Принцип предвиђа за део жи-
1959 Члан 8 (2,б,IV) Статута Суда.

вотне средине који није војни циљ. Одговорности за штету животној средини посвећена
су три принципа. Принцип 9 предвиђа одговорност државе за противправни акт у односу
на оружани сукоб који проузрокује штету животној средини уз обавезу потпуне накнаде
за проузроковану штету. Принципи 10 и 11 односе се на одговорност корпорација и дру-
гих пословних предузећа те одговарајуће обавезе државе на чијој територији или са чије
територије корпорација или пословно предузеће послује. Принцип 12 проширује приме-
ну de Martens-ове клаузуле ratione materiae и на заштиту животне средине у оружаним
сукобима. Предвиђа да у случајевима који нису регулисани међународним споразумима,
животна средина остаје под заштитом принципа међународног права који произилазе из
принципа хуманости и захтева јавне свести. Обавеза да се, приликом примене принципа
пропорционалности и војне потребе у извођењу војних операција, у обзир узму и еко-
лошка разматрања предмет је Принципа 15. Принцип, у ствари, репродукује налаз Међу-
народног суда правде у саветодавном мишљењу које се тицало Легалности претње и упо-
требе нуклеарног оружја.1960
Принципи усвојени од Комисије су неспорно једна креативна разрада релевантних
правила оружаних сукоба наслоњена и на међународно право заштите животне средине и
међународна људска права. Рано је, међутим, давати прецизнију оцену о њиховом могућем
утицају у заштити животне средине у оружаним сукобима.
Заштита животне средине у оружаним сукобима је релативно конзис-
тентна захваљујући превасходно одредбама Протокола I и II уз Женевс-
ке конвенције као уговорним правилима и другим конвенцијама из права
оружаних сукоба. Парадоксално је да је та заштита, нормативно посматра-
но квалитетнија од оне у доба мира.
Постоји, међутим, упадљив раскорак између нормативног и фактичког
у овој области. Примена тих правила је далеко од задовољавајуће.
Два разлога опредељују овакво стање ствари.
С једне стране, релевантна правила о заштити животне средине у ору-
жаним сукобима су широко и недовољно прецизно формулисана утемеље-
на на субјективном појму „војне потребе“. А како је истакао Међународни
суд правде у свом саветодавном мишљењу о Легалности претње и употре-
бе нуклеарног оружја обавезе из уговора о заштити животне средине нису
замишљене да буду „обавезе потпуног уздржавања током оружаног сукоба.
Суд не сматра да односни уговори имају за циљ да лише државу свог пра-
ва на самоодбрану по међународном праву због својих обавеза да заштите
животну средину [...] Заштита животне средине је само један од елемената
у процени да ли је једна акција у сагласности са принципима војне потре-
бе и пропорционалности“.1961 Растегљивости појма „војне потребе“ можда
понајбоље говори оправдање за бацање атомских бомби на Хирошиму и
Нагасаки. Као оправдање се наводила намера да се смање губици америчке
војске и одбијање Јапана да се преда.1962
С друге стране, одсуство ефективне судске надлежности у материји
кршења релевантних правила о заштити животне средине и одговор-
ности починиоца. Инкриминација намерног, тешког оштећења животне
средине у Статуту Сталног међународног кривичног суда тешко да, како
1960 ICJ Reports 1996. par. 30.

1961 Ibidem.
1962 В. бројне изворе у Wikipedia, Debate over the Atomic Bombings of Hiroshima and Nagasaki
https://en.wikipedia.org/wiki/ Debate_over_the_atomic_bombings_of_Hiroshima_and_Nagasaki
ствари тренутно стоје, може бити делотворна ако државе са највећим

капацитетом моћи које су директно или индиректно учествовале у свим
оружаним сукобима након Другог светског рата нису странке Статута
Међународног кривичног суда. Што се тиче Међународног суда правде,
странке Статута, прихватајући обавезну надлежност Суда на основу чла-
на 36(2) Статута, у предоминантном броју из надлежности Суда изузи-
мају тзв. еколошке спорове.1963 Отуда се одговорност за еколошку штету
у оружаним сукобима обавља на селективан начин на основу опортуни-
тета и односа снага.
Тако је еколошка штета у оружаном сукобу призната једино од Ко-
мисије за накнаду штете Уједињених нација (UNCC) установљене Ре-
золуцијом Савета безбедности УН 1991. а у вези са захтевима који су се
односили на ирачку инвазију и окупацију Кувајта.1964 Резолуција Савета
безбедности наводи одговорност Ирака по међународном праву за било
који непосредан губитак или штету, укључујући еколошку штету и исцр-
пљење природних извора или штету страним владама, држављанима и
корпорацијама као последицу незаконите инвазије и окупације Кувајта.1965
У бројним другим случајевима, поготово ако се ради о државама са вели-
ким капацитетом моћи, војне и политичке, питање одговорности за штете
у животној средини се нису ни постављале.
Рецимо, оружана интервенција земаља НАТО пакта у СР Југославији 1999. године
произвела је велике еколошке штете бомбардовањем петрохемијских постројења, термо-
електрана, стоваришта нафте и њених деривата, галванизованих постројења, разарањем
великих електричних трансформатора,1966 те загађивања живе и неживе природе радио-
активним материјама.1967 Или, у Вијетнамском рату САД су систематски уништавале шуме
бацањем хемијских супстанци из ваздуха.1968 Процењује се да је само на Јужни Вијетнам
бачено 72,4 милиона литара или 100.000 тона хербицида који су утицали на 43% обрадиве
површине и 44% укупне површине Јужног Вијетнама.1969
5. ОЦЕНА СТАЊА МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА

Израз „међународно право заштите животне средине“ се користи у
понешто широком и непрецизном смислу. Њиме се, у ствари, обухватају
две ствари: политичка сагласност о потреби заштите животне средине уте-
мељена на извесним општим принципима који представљају одговарајући
правно-политички оквир или, како се често каже „меко право“ (soft law),
1963 Yearbook of International Court of Justice, vol. 71, 2016–2017.
1964 Security Council Resolution 692 (1991) од 20. маја 1991.
1965 Security Council Resolution 687 (1991) од 3. априла 1991. пар. 16.
1966 Детаљно, Memorial of FR of Yugoslavia of 5th January 2000. in the Proceedings Against Member
States of NATO Before International Court of Justice, pp. 177–190. Текст Меморијала је репро-
дукован у Legality of Use of Force (FR Yugoslavia v. Belgium), ICJ Reports 2004.
1967 Legality of Use of Force (FR of Yugoslavia vs. Belgium), Provisional Measures, ICJ Reports 2004,
Dissenting Opinion of Judge Kreća, pp. 224–227.
1968 V. Đ. Degan, op. cit., str. 880.
1969 https://www.greenleft.org.au/content/vietnam-war-and-environment
као и правна правила о заштити животне средине stricto sensu редигована

са ослонцем на те принципе.
Политичка сагласност о нужности заштите животне средине, као и о
темељним премисама на којима она треба да почива, је остварена кроз се-
рију релевантних аката донетих под окриљем Уједињених нација, а посеб-
но Штокхолмском и Рио Декларацијом.
Претакање те сагласности у corpus обавезујућих правних правила је,
међутим, у почетној фази, и није суштински одмакло од секторске, фра-
гментарне правне регулативе која је уз то, по правилу, сачињена од ок-
вирних правних правила или стандарда. И ретке конвенције донете са
амбицијом да представљају универзални тип конвенција попут Оквирне
конвенције УН о климатским променама (1992) или Конвенције о биолош-
кој различитости (1992) тешко да ће ускоро изаћи из оквира партикуларног
права. Другим речима, постоји упадљив раскорак између прокламоване
политике и права у области заштите животне средине у равни међунаро-
дне заједнице као целине.
Овакво стање ствари не изненађује, јер резултира из самих основа прокламоване по-
литике заштите животне средине. Концепт „одрживог развоја“, који чини саму суштину
прокламоване политике заштите животне средине као динамичка синтеза развојног про-
цеса и заштите животне средине, тешко да се, у условима нарастајућих разлика у економ-
ској и социјалној развијености држава, може реализовати на кохерентан и свеобухватан
начин ван оквира новог међународног економског поретка. Како је нови економски поредак
пројектован фактички стављен ad acta у периоду 90-их, делује оптимистички да се такав
поредак успостави у области заштите околине.
Очигледно је да је за државе у развоју интегрисани приступ економским и еколошким
циљевима тешко изводљив, ако не и немогућ без трансфера финансијских средстава и тех-
нологије из развијених земаља. Трансфер финансијских средстава и технологије као битан
елеменат одрживог развоја ове групе државе, предвиђен принципом 9. Рио Декларације,
иако минималан, у сталном је и драстичном паду – тачка 18. Програма за даље спровођење
Агенде 21, A/Res./S-19/2). Уз то, постоји општа политичка склоност да се у опредељењу из-
међу економског и еколошког момента, предност даје економском који, барем краткорочно,
даје опипљивије и конкретније резултате. Ова склоност рађа посебно тешке последице када
јој подлежу велике и јаке економије које су, по правилу, и највећи загађивачи. Она се тешко
може контролисати без „тврдог“ права и делотворних институција. Покушај Комисије за
међународно право да озбиљна и тешка загађења животне средине уврсти у листу међуна-
родних злочина је пропао.
Заштита животне околине је знатно квалитетније урађена у европском
регионалном праву захваљујући јаким институцијама и релативној еко-
номској и социјалној кохезији.1970
Конституисање једног ефективног међународног права заштите жи-
вотне средине подразумева закључивање мултилатералних уговора који би
обавезе држава стипулисали у форми стриктног права (ius strictum). То је
једини начин који државама одузима могућност да широко тумаче своје
обавезе у заштити околине.
1970 Детаљније, В. Вукасовић, „Политика и право ЕУ у области заштите животне средине као
одговор на еколошку кризу“, у Д. Тодић, В. Вукасовић, Еколошка криза у свету и одговор
међународне заједнице, 2002, стр. 32–54; M. Strubel, „Umweltregime in Europa“, in Kohler,
Koch, Regimes in den internationalen Beziehungen, 1989, стр. 258–271.
Заштита животне средине је универзални интерес међународне

заједнице у целини. Као таква мора бити заједничка брига човечанства у
смислу колективне обавезе држава чланица међународне заједнице. Опе-
рационализација те колективне обавезе је за државе неизводљива ако на-
носи тешку и непоправљиву штету њиховом економском и социјалном
развоју који може ићи до тачке угрожавања права на егзистенцију. На
пример, нелогично је, а при томе и неправедно, наметати државама огра-
ничења или забране које се тичу угрожених врста флоре и фауне ако ис-
храна њиховог становништва примарно почива управо на тим врстама.
Објективне могућности држава у остварењу заштите животне средине
су различита. На тој чињеници и почива концепт одрживог развоја као
кључни појам пројектованог система заштите животне средине. Прин-
цип заједничке и диференциране одговорности се ratione materiae мора
протегнути на оба конститутивна елемента концепта одрживог развоја
– како еколошки тако и економски.
А contrario, инсистирање на еколошком моменту, уз запостављање еко-
номског, реализацију концепта одрживог развоја доводи у опасност и за
последицу, може имати само наметање еколошких забрана или ограничења
малим и економски нејаким државама остављајући и даље широки прос-
тор економски јаким, које су уз то и највећи загађивачи животне среди-
не, да постојеће принципе и стандарде међународног права заштите тума-
че према својим потребама. У томе лежи основна опасност конструкције
„меког права“ у једној еминентно политичкој заједници каква је данашња
међународна заједница.1971 Једнако, ни уважавање разлика у економској
развијености земаља у облику стипулисања асиметричних уговорних оба-
веза, као што је, примера ради, утврђено Монтреалским протоколом1972 уз
Бечку конвенцију за заштиту озонског омотача из 1985, не може бити пра-
во решење на дужи рок са становишта ефективног остварења еколошког
елемента концепта одрживог развоја.
Поред тога, и у претпоставци конституисаног међународног права
заштите околине, постојећи институционални механизам за надзор и
контролу примене је очигледно недовољан. Упадљиво је да су спорови
око заштите околине у малој групи специфичних спорова које државе,
прихватајући члан 36(2) Статута, искључују из обавезне надлежности
Суда.1973
На тај начин се, између осталог, онемогућава попуњавање немалих
правних празнина у међународном праву заштите околине и кристализа-
ција релевантних принципа и правних правила.
Изузетан значај који заштита животне средине има, тражи потентнија
и ефективнија тела од UNEP-а. Један практично мртав орган Уједињених
нација – Старатељски савет – би могао променити своју надлежност и пре-
узети бригу о очувању животне средине. Или, нека нова специјализована
1971 В. напред, V, 9.
1972 Члан 5. Протокола.
1973 В. International Court of Justice, Yearbook 2004–2005, стр. 115–159.
агенција Уједињених нација или, пак, организација, попут Међународне

власти у Конвенцији о праву мора.
Јер, изгледа да само синхронизована активност међународне заједнице
на правном и институционалном плану, може обезбедити универзални ин-
терес заштите животне средине која у неким својим елементима, а нарочи-
то и значењима, представља заједничку баштину човечанства.
6. СЕКУНДАРНА ПРАВИЛА ПРАВА

– ОДГОВОРНОСТ ЗА ЗАГАЂИВАЊЕ
Правила о одговорности за загађивање која би одговарала слову и
духу основних принципа међународног права заштите животне средине
тек се помаљају у међународној пракси. Разлог ваља тражити превасход-
но у оскудности и неодређености примарних правила међународног права
заштите животне средине која би требало да буду основ и оквир за кон-
струкцију правила о одговорности као секундарних правила.
Општи принцип одговорности државе за штете које активности на
њеној територији и територији под њеном контролом проузрокују на те-
риторији друге државе,1974 потврђен у материји заштите животне средине
Принципом 21 Штокхолмске и Принципом 2 Рио Декларације, као и међу-
народној судској пракси,1975 је фундаментални принцип у међународном
праву заштите животне средине. Принцип није, међутим, конкретизован у
облику специфичних правних правила примерених природи међународног
права заштите животне околине. Јер, изгледа очигледно да општа правила
међународног права о одговорности држава нису аутоматски и у потпу-
ности применљива у области заштите животне средине, као што се ни пра-
вила знатно развијенијег унутрашњег права о заштити од загађивања не
могу механички пренети на међународни терен.
Конвенције из области заштите животне средине се, истина, дотичу одговорности др-
жава, али је њихов домашај у том погледу ограничен. С једне стране се тичу, по правилу,
одговорности за штете причињене физичким и правним лицима те имовине, а остављају по
страни или неодређено предвиђају одговорност за штету животној средини у смислу еко-
система. С друге стране, та правила су добрим делом моделирана по узору на одговарајућа
правила унутрашњег права за која се тешко може рећи да су у складу са неким од фунда-
менталних принципа међународног права заштите животне средине посебно принципом
заједничке и неједнаке одговорности.
Схватање штете, облика и основа одговорности захтевају конкретиза-
цију и прилагођавање специфичностима међународног права заштите жи-
вотне средине.
1974 International Commission in the River Oder Case, PCIJ, Ser. A, No. 23, 1928, стр. 83; Island of Las
Palmas Case, RIAA, vol. 2, 1928, стр. 828, 839; Legality of the Threat or Use of Nuclear Weapons,
Advisory Opinion, ICJ Reports 1996, пар. 29.
1975 Trail Smelter Case, 3 R.I.A.A., 1905; Gabčikovo-Nagymaros Case, ICJ Reports 1997.
а) Појам штете (damage) у међународном праву заштите животне сре-

дине не поклапа се у целини са појмом штете по општим правилима о од-
говорности државе.1976
У смислу општих правила о одговорности, штета подразумева по-
следице, било материјалне или моралне, које произлазе из међународног
противправног акта.1977 Дакле, свака последица противправног акта држа-
ве представља штету у смислу општих правила о одговорности (тако се,
примера ради, моралном штетом сматра и повреда угледа стране државе
вређањем њених симбола – заставе, грба – или шефа државе, а материјал-
ном и уништавање било које ствари у власништву државе).
Потреба за специфичним одређењем штете у међународном праву
заштите животне средине деривира из чињенице да се свако загађење жи-
вотне средине не квалификује као штета, мада то јесте у апстрактном сми-
слу. Врховни принцип у међународном праву заштите животне средине –
принцип одрживог развоја – комбинујући еколошки и економски елемент,
допушта загађивање које „не компромитује способност будућих генера-
ција у задовољавању њихових властитих потреба“.1978 Дакле, принцип одр-
живог развоја допушта одрживу деградацију или загађивање животне сре-
дине у смислу загађивања које не прелази правом утврђене квалитативне
и квантитативне стандарде. Рецимо, на основу Конвенције о грађанској од-
говорности за штете настале услед активности које су опасне по животну
средину (1993) утврђује се у члану 8(д) да руковалац не одговара за штету
„изазвану загађивањем на прихватљивим нивоима у односу на релевантне
локалне прилике“.
Стога право заштите околине тражи специфично одређење штете.
Дакле, штетом се, по правилу, сматрају само квалификоване последице против-
правног акта у смислу „значајних“ (significant)1979 или „непоправљивих“ (irreversible) по-
следица.1980 У светлости општих правила о одговорности, последице противправног акта
изједначују се са повредом права и интереса других субјеката ма какве природе она би-
ла.1981 Здрава животна средина није, попут осталих интереса, интерес само једне државе
или групе држава. Она је интерес човечанства у целини. Отуда, у међународном праву
животне средине појављују се две групе оштећених – непосредно или директно оштећени,
било државе или физичка, односно правна лица, легитимисани, по правилу, на накнаду
материјалне штете и посредно или индиректно оштећени у које спада човечанство као ап-
страктни субјект.
У том смислу, у међународном праву заштите животне средине су се
искристалисала два облика штете:
1976 B. Čučković, „Pojam ekološke štete u međunarodnom pravu zaštite životne sredine“, Pravni život,
9/2010, str. 403–416.
1977 В. Article 31(2) of the Articles on State Responsibility, YILC 2001, II.
1978 Извештај Светске комисије за околину и развој (тзв. Брунтландов извештај).
1979 Рецимо, члан 7. Конвенције о непловидбеном коришћењу међународних водних токова 1997;
члан 1. Конвенције о прекограничним ефектима индустријских инцидената (1992); члан 1(д)
Конвенције о процени утицаја на животну средину у прекограничном контексту (1991).
1980 Нпр. пар. 11(a), Светске Повеље о природи, G.A. Res. 37/7 од 28 октобра 1982.
1981 уп. Phosphates in Morocco Case, PCIJ 1938, Ser. A/B, No. 74, стр. 28.
– штета проузрокована физичким и правним лицима и имовини на

коју се, по правилу, примењују општа и специфична правила о одговор-
ности за материјалну штету.1982
– штета нанета животној средини per se или екосистему која, како
ствари сада стоје, бива предмет морално-политичке или, чак, метафизичке
одговорности.
Потоња штета се и, по природи, разликује од штете нанете физичким
и правним лицима и имовини, јер не садржи нужно елеменат прекогра-
ничности. Она не искључује материјалну одговорност под условом да се
конституише нека врста actio popularis1983 у међународном праву заштите
животне средине или под условом да се право на здраву животну средину
одреди као основно људско право у процесном смислу.
Да ли је право на здраву околину – основно људско право? Иако је неспорно да је
заштита животне средине „sine qua non бројних људских права као што су право на здра-
вље и право на сам живот“,1984 право на здраву животну средину се не би могло сматрати
основним људским правом у смислу међународног права. У чистом облику конституисано
је као уставно право у малом броју држава (рецимо, Шпанија, Буркина Фасо, Јужна Кореја).
Изричито се наводи само у два регионална инструмента – у Афричкој повељи као колек-
тивно право народа (члан 24), а у Протоколу из 1988 уз Америчку повељу о људским пра-
вима као индивидуално право (члан 11(1) Протокола). И у нарастајућој јуриспруденцији о
људским правима, иако неретко вредносно опредељеној, само се индиректно афирмисало у
Lopez-Ostra случају пред Европским судом за људска права. У том случају, Суд је успоставио
узрочну везу између штетних емисија проузрокованих прерадом течног и чврстог отпада и
болести ћерке подносиоца представке на основу члана 8. Европске конвенције о људским
правима (право на поштовање приватног и породичног живота).1985 Овај случај, као и дру-
ги случајеви из јуриспруденције Европског суда (Guerra and others v. Italy (1998); Oneryildiz
v. Turkey (2004); Fadeyeva v. Russia (2005); Taskin v. Turkey (2008)), показује како се државе
могу принудити да регулишу ризике по животну средину, уведу прописе о њеној заштити
или обелодане информације које се тичу животне средине позивањем на право на приватни
живот или право на живот појединца иако право на здраву животну средину није део пози-
тивног међународног права.
б) Што се одговорности (responsibility) за загађивање животне среди-
не тиче, треба нагласити да се сам термин у међународном праву широко
и непрецизно користи, тако да без одговарајућег префикса – „грађанска“,
„морална“ и сл. – може изазвати недоумице и неспоразуме.
1982 Она, по правилу, треба да: а) резултира из физичке активности човека, б) да постоји уз-
рочна веза између људске активности и штете; в) да је значајна или супстанцијална, и г) да
је прекогранична. O. Schachter, The Emergance of International Environmental Law – Cases and
Materials, Third Edition, стр. 1378.
1983 О накнади штете проузроковане животној средини као таквој, дискусије се воде још од
1984. године у вези са Протоколима уз Конвенцију о грађанској одговорности за штету
загађивањем уљем (1969). Једну широку, недовољно прецизну дефиницију штете нанету
животној средини per se садржи Протокол уз наведену Конвенцију из 1992. године. Сма-
тра се да она може послужити као модел за будуће конвенције – R. Wolfrum, „Means of
ensuring compliance with and enforcement of International Environmental Law“, RdC 1998, vol.
272, стр. 86 et seq. Sandvik, Snikkari, „Harm and Reparation in International Treaty Regimes“, in
Wetterstein, Harm to the Environment, 1997.
1984 Case concerning The Gabičkovo – Nagymaros Project, Judgment, ICJ Reports 1997, Separate
opinion of Judge Weeramantry, str. 91.
1985 Lopez-Ostra v. Spain, Ser. A, No. 303-C, European Human Rights Reports 1995, vol. 20, стр. 277.
Реч „одговорност“ се користи lato sensu и stricto sensu. Схваћена lato sensu одговорност,
поред одговорности у правном смислу реч, подразумева и одговорност у обичном, колок-
вијалном смислу1986 те моралну или политичку одговорност. Користи се, неретко, у прав-
ним документима и као синоним за реч „обавеза“ (рецимо, члан 73. Повеље УН). Одговор-
ност у правном смислу је једина одговорност stricto sensu, и, као таква, може бити грађанска
и кривична.1987
У међународном праву заштите животне средине заступљене су мо-
рална и грађанска одговорност.
Морална одговорност, која подразумева повреду правила о заштити
животне средине као универзалне вредности, предоминантан је облик од-
говорности за штете нанете животној средини. У чистом облику, морална
одговорност се исцрпљује у осуди понашања или конкретног акта и, као
таква, не поседује неопходан потенцијал ефективности. У пракси се, стога,
комбинује са позитивним и негативним мерама, које би државе подстакле
да обавезе у погледу заштите животне средине поштују и примењују. Пози-
тивне мере обухватају, рецимо, финансијску помоћ, трансфер технологије
и другу врсту помоћи у испуњавању преузетих обавеза у погледу заштите
животне средине.1988 Негативне су казнене мере које се предузимају про-
тив страна уговорница, па чак, и неуговорница, које не испуњавају обавезе
заштите животне средине. У ову врсту мера спадају, како мере које пред-
виђа опште међународно право (нпр. отказ уговора у случају суштинског
кршења у смислу члана 60. Конвенције о уговорном праву), тако и специ-
фичне мере предвиђене уговорима о заштити животне средине попут ус-
краћивања уговорних права1989 или трговинских ограничења.1990
У начелу, наведене мере могу бити примерено и корисно средство за
остварење основног циља заштите животне средине. У пракси примене по-
казују, међутим, бројне слабости које не само што их чине недовољно ефи-
касним већ воде, или могу водити, дерогацији фундаменталних принципа
међународног права заштите околине и начела легалитета.
Најпре, прешироко се примењује како на институционалној тако и на
неиституционалној основи. Неинституционалне мере, често дизајниране у
духу „меког права“ су, по природи субјективне1991 и, углавном, за адресате
имају неразвијене земље. Институционалне мере, пак, поготово оне које се
1986 Polish Agrarian Reform, Interim Protection, PCIJ (1933), Ser. A/B, No. 58, стр. 182.
1987 Детаљније, Case Concerning Application of the Convention on the Prevention and Punishment of
the Crime of Genocide, I.C.J. Reports 2007, Separate Opinion of Judge Kreća, пар. 131.
1988 Нпр. члан IX Конвенције о заштити природе и очувања дивљачи у Северној хемисфери
(1940), члан V Споразума о заштити поларних медведа (1973); Конвенција о међународној
трговини угроженим врстама дивље флоре и фауне (1973). Рецимо, Конвенција о очувању
биолошке разноврсности (1992); Споразум о тропским шумама (1994). Као илустрација
може се узети формирање фонда од 120 милиона долара од стране 7 индустријализованих
земаља и Европске уније у сврху очувања тропских кишних шума у Бразилу.
1989 Рецимо, Протокол из Монтреала (члан 5); Конвенција о очувању светске културне и при-
родне баштине.
1990 За листу Конвенција које предвиђају ову врсту мера – в. Charnowitz, „Multilateral Environ-
mental Agreements and Trade Rules“, Environmental Policy and Law, 1996, vol. 26.
1991 Тако рецимо, Конвенција о биолошкој разноврсности предвиђа да се додатна финансијска
средства неопходна за остварење циљева Конвенције обезбеђују и кроз билатералне аран-
жмане (члан 20(3) Конвенције).
доносе у Светској банци, која у материји заштите има посебну улогу, тешко
могу избећи утицају ванправних момената – односа снага и опортунитета
– чиме се објективно фаворизују развијене земље као највећи загађивачи.
Надаље, базиране на тржишној логици тешко могу да уравнотеже економс-
ку и развојну компоненту врховног принципа у међународном праву заш-
тите околине – принципа одрживог развоја. Довољно је у ту сврху указати
на тзв. „флексибилне механизме“ предвиђене инструментима за зашти-
ту озонског омотача као можда најважнијег објекта међународног права
заштите животне средине.1992 Коначно, отворено је питање легалитета
трговинских рестрикција, које се широко примењују, у светлости општег
међународног права и, посебно, права међународне трговине.1993 Правно
сумњив карактер поседују посебно трговинска ограничења која поједине
државе установљавају на бази националног права како би треће државе
принудиле на поштовање одређених стандарда.1994
Грађанска одговорност државе, било директна или као одговорност за
физичка или правна лица под својом јурисдикцијом (тзв. намесничка или
викарна одговорност), предвиђена је у међународном праву заштите жи-
вотне средине, по правилу, за штете нанете имовини и физичким и прав-
ним лицима.1995 Ефикаснија је од моралне одговорности, јер поред елеме-
ната осуде одређеног понашања, подразумева и успостављање пређашњег
стања, уколико је могуће, и компензацију за претрпљену штету.
Моделирана је у складу са општим правилима о одговорности ex
delicto. Особеност секундарних правила у области заштите животне сре-
дине је, у конкретној ствари, у широком поимању деликтне одговор-
ности. Она произлази из одређења противправног акта који обухвата и
пропуштање предузимања мера превенције утврђених како специфич-
ним уговорним одредбама тако и општим принципима превенције. Одго-
ворност за штету насталу дозвољеним актима (одговорност sine delicto) је
пре пројекат него важеће право грађанске одговорности у материји заш-
тите животне средине,1996 као и међународна кривична одговорност за
1992 В. напред, XVII, 4.2.2.
1993 В. F. Roessler, „Law, De Facto Agreements and Declarations of Principles in International Eco-
nomic Relations“, GYIL 1978, vol. 21; R. Hudec, „GATT Legal Restraints on the Use of Trade
Measures against Foreign Environmental Practices“, in J. Bhagwati, R. Hudec, Fair Trade and
Harmonization, vol. 2.
1994 У том смислу индикативна је пракса САД која је довела до расправа у систему GATT-a
и Светке трговинске организације (СТО) – в. GATT Dispute Panel Report, 16 August 1991
(Tuna I), ILM 1991, vol. 30, стр. 1594, GATT Dispute Panel Report, June 1994 (Tuna II), ILM
1994, vol. 33, str. 839. Prikaz te prakse, Wolfrum, op. cit., стр. 62–66.
1995 Међународна конвенција о грађанској одговорности за штету услед загађивања уљем (1969);
Париска конвенција о одговорности треће стране у области нуклеарне енергије (1960), Бри-
селска конвенција о грађанској одговорности за превоз нуклеарног материјала (1971).
1996 Комисија за међународно право УН је, дискутујући о међународној одговорности за
штетне последице које произлазе из аката који нису забрањени међународним правом,
истакла посебну природу питања и „недостатак прецедента за један општи инстру-
мент“ – International Liability for injurious consequences arising out of acts not prohibited by
International Law, Doc. A/CN.4/443, Eight report by J. Barbosa, Special Rapporteur, YILC, 1992,
vol. II, Part One, стр. 61.
загађивање животне средине (Нацрт злочина против мира и безбедности

човечанства).1997
в) Од значајног утицаја је основ одговорности за штету. Изгледа неспор-
но да је оптимална одговорност у области заштите животне средине, као и
других добара од универзалног интереса, објективна одговорност. Она је и
предвиђена у неким уговорним инструментима било као једини облик одго-
ворности или комбинована са субјективном одговорношћу.1998 Објективна
одговорност у области еколошких штета пренета је из унутрашњег права,1999
дели опште слабости аналогија са решењима из унутрашњег права. Прин-
цип објективне одговорности у међународном праву заштите животне сре-
дине тражи извесна прилагођавања и допуне у светлости два фундаментална
принципа – принципа одрживог развоја и принципа заједничке и различите
одговорности, барем када су у питању штете нанете животној средини per
se. Тако, уколико би штета била проузрокована активношћу неразвијене др-
жаве, а развијене државе нису према држави –штетници испуниле утврђене
обавезе финансијске помоћи и трансфера технологије, онда се конституише
основ за подељену одговорност у светлости принципа заједничке и разли-
чите одговорности. У таквим случајевима, одговорност развијених држава
била би, међутим, субјективна, утемељена на кривици или непажњи. Или би
се у таквим случајевима накнаде штете могла умањити или, чак, искључити
одговорност на основу ризика развоја (development risk).
Иако се прихвати као правило, објективна одговорност у области заш-
тите околине трпи ограничења. Јер, изгледа неприменљива у случајевима
када је штета проузрокована актима приватних лица, физичких или прав-
них, која не делују као de iure или de facto агенти државе, јер је тада евен-
туална одговорност државе резидуална у оквирима тзв. викарне или на-
месничке одговорности. Она, пак, почива на стандарду дужне пажње (due
delligence), а не на основу ризика.
Поред тога, објективна одговорност, за разлику од унилатералних ште-
та, није лако применљива код билатералних или мултиратералних штета,
тј. штета проузрокованих активностима две или више држава.
У целини, може се рећи да су правила о одговорности за загађивање
животне средине недовољно развијена и да, штавише, између тих правила
као секундарних и примарних правила која утврђују стандарде понашања
у заштити животне средине не постоји пожељан склад. Врховни принцип
међународног права заштите околине – принцип одрживог развоја – једва
да је нашао одговарајући израз у секундарним правилима о одговорности
за штету. Ова правила се, у основи, креирају на основу принципа „загађи-
вач плаћа“ који не може у потпуности да одговори на деликатно и сложено
значење принципа „одрживог развоја“, нарочито у односима развијене –
неразвијене државе.
1997 YILC 1991, vol. II, Part II, стр. 94 и даље.

1998 Рецимо, Конвенција о међународној одговорности за штете проузроковане космичким
објектима (1972), в. XX, 2.
1999 О решењима у унутрашњем праву, в. Deterence, Insurability and Compensation in Environmental
Liability – Future Developments in the European Union, ed. By M. Favre, 2003, стр. 68–123.
XXXI. МИРНО РЕШАВАЊЕ СПОРОВА
Hafner, G., ‘Should one Fear the Proliferation of Mechanisms for the Penceful Settlement
of Disputes?’ in The Peaceful Settlement of Disputes between States: Universal and European
Perspectives (Caflisch, L., ed. 1998), 25–41; Higgins, R., ‘The Place of International Law in the
Settlement of Disputes by the Security Council’, AJIL 64 (1970), 1–18; Manga Fombad, Ch.,
‘Consultation and Negotiation in the Pacific Settlement of International Disputes’, AFJICL 1
(1989), 707–24; Schachter, O., ‘The QuasiJudicial Role of the Security Council and the General
Assembly’, AJIL 58 (1964), 960–6; Skjelsbaek, K., ‘The Un Secretary-General and the Mediation
of International Disputes’, Journal of Peace Research 28 (1991), 99–115; Sohn, L. B., ‘The Security
Council’s Role in the Settlement of International Disputes’, AJIL 78 (1984), 402–4; Juraj ANDRAŠI:
Medunarodno pravosuđe, Zagreb, 1948, str. 14–15; Antoine FATTAL: Les procedures diplomatiques
de reglement des differends internationaux, Beyrouth 1966, pp. 52–66; J.H. LEURDIJAK: „Fact-
finding, its Place in International Law and International Politics“, Nederlands Tijdschrift voor
international Recht, Leiden, 1967, pp. 141–161; В.Д. ДЕГАН: „О такозваним политичким сред-
ствима рјешаања међународних спорова“, ЈРМП 1978, бр. 3, стр. 258–273; G. GEAMANU:
„Theorie et pratique des negociations en droit international“, RCADI 1980, TOME 166, pp. 365–
448; Sir Arthur WATTS: „Negatiation and International Law“, Dimensao internacional do direito,
Estudios em Homenagem a G.E. do Nascimento e Silva, Sao Paulo 2000, pp. 519–536; В.Ђ. ДЕГАН:
„Улога и домашај међународног права у мирном рјешавању спорова“, ЈРМП 1964, бр. 3; Juraj
ANDRASSY, Medunarodno pravosuđe, Zagreb 1948, str. 12–14; Antoine FATTAL: Les procedures
diplomatiques de reglement des differends internationaux, Beyyrouth 1966, pp. 43–46; NGUYEN
QUOC DINH: „Les commissions de conciliation sont-elles aussi des commissions d’enqu^te ?“,
Revue generale de droit international public 1967, pp. 565–674; Jean-Pierre COT: La conciliation
internationale, Paris 1968, 389 pages; T. BENSALAH: L’enqugte internationale dans le reglement des
sonflits (regles juridiques applicables), Paris 1976, 270 p.; V.Đ. DEGAN: „International conciliation:
Its Past and Future“, Volkerrecht und Rechtsphilosophie, Internationale Festschrift fur Stephan
Verosta zum 70. Geburtstag, Berlin 1980, pp. 261–286; Sompong SUCHARITKUL: „Mediation
and conciliation as alternative means of settling international disputes“, Dimensao internacional
do direito, Estudios em Homenagem a G.E. do Nascimento e Silva, Sao Paulo 2000, pp. 473–491;
Mileta NOVAKOVITCH: Les compromis et les arbitrages internationaux du XIIe au Xve siecle,
Paris 1905; Nicolo POLITIS: La Justice internationale, Paris 1924; J.H. RALSTON: International
Arbitration from Athens to Locarno, Stanford 1929, pp. 153–252; S. STOYKOVITSC: L’autorite de
la sentence arbitrale en droit international, Paris 1924; N. KATIČIĆ: „O međunarodnoj arbitraži“,
Mjesečnik 1929, (Zagreb), br. 2, str. 49–61; J.J. MARKOVITCH: Du caractere definitif des sentences
arbitrales en droit international public, Paris 1937; K.S. CARLSTON: The Process of International
Arbitration, New York 1946; Juraj ANDRASSY: Međunarodno pravosuđe, Zagreb 1948, str. 18–
34; Yearbook of the International Law Commission, 1958/II, str. 1–15 (komentar uzorka Pravila
o arbitražnom postupku izvestioca Geogres Scelle-a); J.L. SIMPSON – H. FOX: International
Arbitration, Law and Practice, London 1959; L.B. SOHN: „The Function of International
Arbitration Today“, RCADI 1963, tome 108, str. 9–113; C.W. JENKS: The Prospects of International
Adjudication, London 1964; J. RIDEAU: L’arbitrage interantional, Paris 1970; Charles ROUSSEAU:
Droit international public, tome V, Paris 1983, str. 304–393; Зборници међународних арбитраж-
них пресуда. Х. LA FONTAINE: Pasicrisie internationale, histoire documentaire des arbitrages
internationaux (1794–1900), Berne 1902, 670 p.; A. de LAPRADELLE – N. POLITIS: Recueil des
arbitrages internationaux, tome I: 1798–1855, Paris 1905, tome II: 1855–1872, Paris 1923, tome
III: 1872–1875, Paris 1954; Reports of International Arbital Awards, vol.I-XX, United Nations, New
York; V. COUSSIRAT – COUSTERE – P.M. EISEMANN: Repertoire de la jurisprudence arbitrale
internationale (1794–1988), Nijhoff, Dordrecht 1989–1991, vol.I-IV; A.M. STUYT: Survey of
International Arbitration 1794–1970, Leyden 1976.
Aleksandrov, Stanimir, A., „Accepting the Cumpulsory Jurisdiction of the International

Court of Justice with Reservations: An Overview of the Practice with a Focus on Recent Trends
and Cases“, Leiden Journal of International Law, Vol. 14, No. 1, 2001, str. 89–124; Bowet: The
International Court of Justice: Process, Practice and Procedure, 1997; Bowett, Derek, „The Impact of
Security Council Decisions on Dispute Settlement Procedures“, European Journal of International
Law, Vol. 5, No. 1. (1994); Briggs, H.: „La competence incidente de la Cour internationale de
justice en tant que competence obligatorie“, RGDIP, 64/1960; Brownlie, Ian: Principles of Public
International Law, fifth ed., Oxford University Press, Oxford, 2001; Cheng, Bin: General Principles
of Law as applied by International courts and Tribunals, Stevens and Sons Limited, London, 1953;
Chinkin, C. M.: „ThirdParty Intervention Before The International Court of Justice“, American
Journal of International Law Vol. 80, July, 1986; Ciobanu, Dan: „Litispendence between the
International court of Justice and the Political Organs of the United Nations“, u The Future of
the International Court of Justice vol. I, urednik Leo Gross, Oceania Publications, Inc., Dobbs
Ferry, New York, 1976; Collier John, Lowe, Vaughan: The Settlement of International Disputes in
International Law, Oxford, 2000; Ђајић, Сања, Претходни приговори у поступку пред Међу-
народним судом правде, магистарска теза, Правни факултет у Београду, Београд, 1998;
Етински, Родољуб, „Споредни поступци пред Међународним судом правде“, Зборник ра-
дова Правног факултета у Новом Саду, бр. 1–3/1996; Fitzmaurice, Sir Gerald: The Law and
Procedure of the International Court of Justice, Volume 1, Grotius Publications Limited, Cambridge,
1986; Гајић, Александар В.: Привремене мере Међународног суда правде, магистарска теза,
Правни факултет Универзитета у Београду, 2005; Gross, Leo „Limitations upon Judicial
Function“, American Journal of International Law, vol. 58, No. 2, str. 415–432; Hambro, Edvard,
„The Jurisdiction of the International Court of Justice“, Recueil des Cours, 1950-I, Academie de
droit international, Recueil Sirey, Paris, 1951, str. 125–215; Hudson, Manly O., The Permanent
Court of international justice – A Treatise, The Macmillan Company, New York 1934; Lauterpacht,
Sir Hersch, The Development of International Law by the Internaional court, Stevens and Sons ltd,
Lonodn, 1958; Lissitzyn, Oliver J.: The International Court of Justice: The Role in the Maintenance
of International Peace and Security, Carnegie Endowment for International Peace, New York,
1951; Mosler Herman, „Problems and Tasks of International Judicial and Arbitral Settlement of
Disputes Fifty Years after the Founding of the World Court“, Judicial Settlement of International
Disputes, urednici – Hernan Mosler – Rudolf Berndhardt, Max Planc Institute for Comparative
Public Law and International Law, Springer Varlag, Berlin, Hailderberg, New York, 1974; Miler
J., Intervention in proceedings before the I.C.J, u the Future of the I.C.J. II, 1976; Orakhelashvili,
Alexander: „Restrictive Interpretation of Human Rights Treaties in the Recent Jurisprudence of
The European Court of Human Rights“, European Journal of International Law, Vol 14, June 2003;
Rosenne, Shabtai, The Time Factor in the Jurisdiction of the International Court of Justice, A. W
Sythoff, Leyden, 1960; Rosenne, Shabtai, „The International Court of Justice: Revision of Articles
79 and 80 of the Rules of Court“, Leiden Journal of International Law, Vol. 14, No. 1, 2001, str. 77–
87; Rossenne Shabtai, The composition of the Court, in the Future of I.C.J. 1976; Rosenne, Shabtai,
Procedure in the International Court – A Commentary on the 1978 Rules of the International Court
of Justice, Martinus Nijhoff Publishers The Hague/Boston/ London, 1983; Rosenne, Shabtai: The
Law and Practice of the International Court 1920–1996, Kluwer Law International, Martinus Nijhoff
Publishers, The Hague/Boston/London, 1997. Volume I, Volume II – Jurisdiction i Volume III –
Procedure; Rosenne, Shabtai, The Law and Practice of the International Court, 1920–1996-Updates,
Kluwer Law International 2001; Стојановић, З., Међународно кривично ираво, Београд, 2006;
Шкулић, М., Међународни кривични суд – Надлежност и иостуиак, 2005.
УВОД
У току историјског развоја међународне заједнице чињени су напори
да се отклоне узроци међународних сукоба, а напоредо с тим да се изграде
средства за њихово решавање. И сама појава међународних организација,
Друштва народа и Уједињених нација, резултат су тих настојања.
XXXI. Мирно решавање спорова 755
Прва конвенција о мирном решавању спорова донета је на Хашкој кон-

ференцији мира 1899. године. Иако ни прва ни друга Хашка конференција
од 1907. године, нису успеле да поставе обавезне правне норме у погледу
мирног решавања спорова, ипак се сматрају као први корак у правцу из-
градње модерног система мирног решавања спорова. И Друштво народа
дало је свој допринос. У оквиру ове организације усвојена су два значајна
акта: Женевски протокол о мирном решавању међународних спорова из
1924. године и Генерални акт о мирном решавању међународних споро-
ва усвојен од стране Скупштине Друштва народа 1929. године. Генерална
скупштина Уједињених нација оснажила је овај акт 1949. године. У периоду
између два светска рата закључени су бројни споразуми о мирном реша-
вању спорова на тлу Европе, Северне и Јужне Америке.
Повеља УН представља даљи снажан импулс у правцу изградње система.
Од значаја је такође Повеља Организације америчких држава, Повеља Органи-
зације афричког јединства, Пакт Арапске лиге, Програм мира и међународне
сарадње усвојен на Каирској конференцији несврстаних земаља 1964. године.
Врсте и класификација средстава. Покушаји отклањања узрока спо-
рова чињени су на политичком плану, а проналажење средстава на прав-
ном плану. Због особености структуре међународне заједнице и узрока
који су доводили до спорова, као што су, на пример, економски, терито-
ријални, идеолошки итд., међународноправни поредак није могао следити
пут унутрашњег права у погледу поступка коме треба прибећи у случају
спора. Класично међународно право сврстало је средства за решавање спо-
рова у две основне категорије: мирна средства и принудна, не искључујући
ту ни прибегавање рату.
Савремени међународни поредак забрањује прибегавање рату као
средству за решавање националних проблема. Међутим, подела на мирна
и принудна средства задржала се и данас, само што је однос између ових
двеју група средстава, као и сама природа принудних средстава измењена.
Мирна средства за решење спорова деле се обично на дипломатска и
судска. Разлика између њих почива у процесу, избору извора за пресуђење,
и, коначно, у обиму у коме су спорне стране обавезне да прихвате одлуке
које произлазе из датог процеса.2000
Под дипломатским средствима за мирно решавање спорова подразу-
мевају се: непосредни дипломатски преговори, добре услуге, посредовање,
мирење и анкетне комисије. Понекад је тешко повући граничну линију из-
међу појединих средстава, пошто се често врши комбиновање или у прак-
си прерастају једни у друге. Сви ови облици по свом карактеру су добро-
вољни и у сваком степену зависе од сарадње држава у спору. Иако Повеља
предвиђа један много савршенији поступак решавања спорова, ни ова тра-
диционална средства нису ишчезла у савременој пракси.2001
2000 Поближе о мирном решавању спорова: И. Томшић, „Мирно решавање спорова“, Југословен-
ска ревија за међународно право, бр. 2/1958, стр. 292–293.
2001 О прибегавању традиционалним средствима решавања спорова у новијој пракси: В. A.
Cassese, International Law, Oxford, 2001, стр. 218–222.
Правни и политички спорови. Уобичајена2002 је подела спорова на

правне и политичке, или спорове у погледу права и сукоба интереса. Дефи-
ниције правних и политичких спорова се увелико разликују. Уопште узев,
можемо их поделити на апстрактне и енумеративне.
Апстрактне дефиниције полазе од извесних општих елемената једне
или друге врсте спорова и ти елементи служе као основ за изричито или
прећутно одређивање друге врсте спорова. Ти општи елементи могу бити
објективно и субјективно опредељени. Објективни елемент своди се, по
правилу, на то да су правни спорови они спорови који могу бити решени
на основу примене правних правила међународног права.2003 А contrario,
спорови који се не могу решити применом правних правила представљају
политичке или неправне спорове. На основу субјективног елемента правни
спорови су они код којих захтев или истицање права једне стране пориче
друга страна, тј. спорови који се своде на оцену ваљаности двају супро-
тстављених захтева о праву. Субјективни и објективни елементи могу се
појавити самостално или комбиновано.
Енумеративне дефиниције покушавају да дају појам једне или друге
врсте спорова кроз навођење примера једне или друге врсте спорова.
Обично се на тај начин утврђује појам правног спора, док се поли-
тички спор дефинише негативно, тј. као спор који нема за предмет она пи-
тања која су предмет правних спорова. Добар пример овакве дефиниције
правног спора даје члан 36. (2) Статута Међународног суда правде. Члан
36. (2) утврђује „надлежност Суда у свим правним споровима који имају
за предмет: а) тумачење уговора; б) свако питање међународног права; в)
постојање било које чињенице која би, ако се утврди, представљала кр-
шење неке међународне обавезе; г) природу или величину дужне накнаде
због кршења неке међународне обавезе“.
Очито је да ниједна врста изложених дефиниција не задовољава у
потпуности. Сама подела на политичке и правне спорове почива на кли-
мавим темељима, јер није проистекла из објективних обележја спорова већ
из чињенице да државе нису спремне да доношење одлуке о важнијим пи-
тањима препусте судском ауторитету. Отуда и бројне резерве које су се,
нарочито у XIX и XX веку, уносиле у уговоре о арбитражама по којима се
из надлежности арбитражног суда ratione materie изузимају спорови који
дирају у достојанство, част или виталне интересе државе. Потчињавање
судском ауторитету државе доживљавају као повреду своје суверености, па,
због тога, нарочито кад је реч о важнијим питањима, оклевају да прихвате
квалификације о правном карактеру спора – De maximis non curat praetor.
Постоје јаки теоријски разлози против поделе спорова на правне и
политичке. Сваки спор представља својеврсну комбинацију правних и по-
литичких елемената. У заједници која не познаје наддржавни ауторитет,
2002 Полазећи од праксе држава у склапању уговора о мирном решавању спорова, Orpenheim-
Lauterpacht сматрају да је подела постала „део позитивног међународног права“. –
Oppenheim-Lauterpacht, op. cit., стр. 4.
2003 Постоји схватање да су правни спорови они који су засновани на позитивном, важећем међу-
народном праву, док се политички спорови тичу промене позитивног права. – Ibidem, фус. 1.
заједници чији су основни субјекти државе као суверене политичке орга-

низације, сваки спор је потенцијално политички, јер ангажује две или више
политичких јединки. У исто време сваки спор у међународној заједници је
правни спор, јер ако је постојање међународног права – чињеница, онда
сваки спор има своју правну димензију. Како примећује проф. Андраши,
чак и у случају да предмет спора није регулисан никаквим прописом, спор
је правне природе јер је тада судија дужан да одбије тужбени захтев.2004
Подела на правне и политичке спорове, према томе, почива на субјек-
тивној оцени заинтересованих држава и изражава покушај да се теоријски
осмисли разлика између две групе спорова – спорова које су државе
спремне да решавају на бази правних правила и спорова које желе да реше
на бази политичког опортунитета и односа снага. О релативности поделе
речито говори и међународна уговорна пракса. Повеља Уједињених нација
предвиђа да се међународни спорови између чланова имају решавати на
„такав начин да међународни мир и безбедност, као ни правда, не буду уг-
рожени“ (подвукао М.К). Очигледно је, такође, да спор око постојања било
које чињенице која би, ако се утврди, представљала кршење неке међуна-
родне обавезе, који Статут Суда наводи као врсту правног спора, не мора
бити спор правне природе у смислу изложене поделе на правне и поли-
тичке спорове. Коначно, релативност и субјективизам те поделе прећутно
признају и стране уговорнице великог броја уговора о мирном решавању
спорова. Наиме, судски поступак решавања спорова, који би по дефини-
цији требало бити резервисан за правне спорове, ретко се појављује као
самосталан, већ иде као алтернатива дипломатским средствима решавања
или као супсидијарни поступак коме странке у спору могу прибећи ако
дипломатска средства не уроде плодом.
1. ДИПЛОМАТСКА СРЕДСТВА
1.1. Непосредни дипломатски преговори
Преговори на билатералној основи представљају најелементарнији на-
чин, почетни корак у правцу мирног решавања спорова. Воде се на прин-
ципу суверене једнакости и равноправности држава. Подразумевају пос-
тупак помоћу кога државе у спору покушавају да изнађу решење разменом
мишљења. Преговори се воде између овлашћених представника влада др-
жава у спору, па се, стога, под појам преговора не могу подвести контак-
ти личне природе како је то истакнуто у случају Mavrommatis.2005 Битно је
код овог начина решавања спорова да се одликује непосредним контактом
странака у спору. Прилика за то може бити и неки међународни скуп, кон-
ференција или конгрес, на коме учествују представници држава у спору.
Ако на таквом скупу влада конструктивна атмосфера, већи су изгледи да
преговори доведу до успешног исхода. Но, интервенција неке треће државе
2004 Андраши, J., op. cit., стр. 490.
2005 P.C.I.J., Ser. A, No. 2, стр. 13, 62–63.
учеснице на конференцији – ipso facto конституише неки други облик ди-

пломатског решавања, зависно од карактера интервенције. Преговори су,
у ствари, не само самосталан начин решавања спорова већ и састојак сва-
ког дипломатског решавања спора узетог понаособ. Рецимо, посредовање
се у техничком смислу речи обавља управо преговарањем посредника са
странкама у спору. Добре услуге су само средство које има за циљ да стран-
ке у спору доведе за преговарачки сто.
Велики број билатералних и мултилатералних уговора садржи одредбу
на основу које ће све евентуалне спорове решавати у првом реду путем
преговора. Тако, на пример, Уговор између Југославије и Бугарске о уза-
јамној правној помоћи (1957) у члану 85. предвиђа: „Сва спорна питања у
примени овог уговора решаваће државе уговорнице дипломатским путем“.
Неки уговори, као на пример Интерамерички споразум о узајамној помоћи
од 1949. године, обавезују странке на међусобне консултације у извесним
случајевима. У мери у којој се односе на решавања узајамних спорова и
несугласица, такве консултације су, по свом значењу, преговори.
Обавеза да се ступи у преговоре, како је то истакао Стални суд међуна-
родне правде у случају који се тицао железничког саобраћаја између Пољс-
ке и Литваније (1931), не подразумева и обавезу да се постигне споразум о
решењу спора. У том погледу важи аналогија са pactum de contrahendo.
Сагласност да се решење спора потражи путем преговора не мора
бити уговорно артикулисано. Странке у спору могу до ње доћи и након
што је спор избио. У оваквим случајевима позив да се спор реши путем не-
посредних преговора има не само правно-техничко већ и политичко зна-
чење као антитеза решавању спора путем употребе силе. Илустративна је у
том погледу пракса несврстаних земаља, а нарочито Југославије, да се кроз
прибегавање непосредним дипломатским преговорима и осталим начини-
ма мирног решавања демонстрира приврженост политици мирољубиве ак-
тивне коегзистенције.
Преговори имају и добре и лоше стране. У добре стране ваља им уб-
ројати еластичност која је нарочито погодна ако су предмет спора захтеви
који одступају од постојећег права. Тада је, на бази сагласности, решење
лакше постићи него судским путем. Велики број спорова се и решава не-
посредним дипломатским преговорима било у тајности било уз јавно огла-
шавање преговора. Лоша им је страна што су оптерећени субјективизмом,
тако да веома често странке немају тачну представу о чињеницама због
којих је спор избио. Поред тога, успех преговора зависи од читавог низа
околности на које странке у спору не могу утицати као што су, на пример,
стање јавног мњења у погледу захтева који су предмет спора, узајамног та-
кта и вештине вођења преговора и сл.
Преговори се могу завршити или решењем или неуспехом. До решења
спора долази компромисом, тј. на бази узајамних уступака или прихва-
тањем захтева једне стране од друге стране у спору. Ако се, пак, преговори
окончају неуспехом, тражење решења ваља наставити или даљим прегово-
рима или путем неког другог средства мирног решавања.
Преговори на вишестраној основи воде се на међународним скупови-

ма као што су конгреси и конференције или, пак, на заседањима међуна-
родних организација. Ради се у ствари о непосредним преговорима стра-
нака у спору јер свака интервенција треће стране, било појединца било
државе или међународне организације доводи до конституисања неког
другог облика дипломатског решавања заинтересованих да се спор реши,
и њихов евентуални притисак на странке у спору може позитивно утицати
на решавање спора.
Да би се предухитрили спорови између држава, поједине регионалне
организације предвиђају једну нову технику – технику повремених дипло-
матских консултација на нивоу министра иностраних послова, шефова вла-
да или пак шефова држава. Консултативну дипломатску процедуру пред-
виђа Варшавски пакт (члан 3), Повеља Организације америчких држава
(члан 39), Северноатлантски пакт и низ других савремених организација.
1.2. Добре услуге и иосредовање

О односу добрих услуга и посредовања. – У теорији постоји несла-
гање о односу добрих услуга и посредовања. На једној страни су они који
сматрају да између ова два појма нема разлике,2006 те да је стога симулта-
но коришћење термина „добре услуге“ и „посредовање“ последица извесне
терминолошке збрке. Као аргумент у прилог овом схватању обично се ис-
тиче чињеница да Хашка конвенција о мирном решавању спорова не прави
разлику између ова два појма.2007 По другом схватању, ради се о два начина
решавања спорова између којих могу настати преплитања у пракси, али да,
посматрано са теоријског становишта, то не дира у само постојање добрих
услуга и посредовања као самосталних облика.2008 Трећи, пак, сматрају да
су добре услуге и посредовање на неки начин фазе једног јединственог пос-
тупка. Ако се, наиме, понуда добрих услуга прихвати, настаје посредовање,
односно држава која је понудила добре услуге постаје посредник. Другим
речима, посредовање је у исто време и последица нуђења добрих услуга и
манифестација њиховог вршења.2009
Ова два облика су некада била јасно раздвојена, тако да се под добрим
услугама подразумевало средство мирног решавања које се састојало у ин-
тервенцији треће стране која је деловала као курир између странака у спору
које нису долазиле у непосредан контакт, док је посредовање одликовала
активна улога треће стране у изналажењу компромисног решења. У том пе-
риоду треће државе су се устручавале да узму активног учешћа у решавању
спора из страха да такав поступак не би био оквалификован као мешање у
2006 Андраши налази да постоји „јединствена уредба посредовања с богатом љествицом различите
примјене у пракси“ – Андраши J., op. cit., стр. 493. Овакво схватање дели знатан број писаца.
2007 Oppenheim – Lauterpacht, International Law, II 1944. стр. 10.
2008 Овај аргумент не би требало прецењивати јер Хашка конвенција није у том погледу сасвим
јасна. У неким члановима (нпр. 4, 7) изгледа да Конвенција под посредовањем подразумева и
добре услуге, док у другим (2, 3, 6) имплиците повлачи разлику између услуга и посредовања.
2009 Hyde C.C., International Law, II, 1921. стр. 101.
унутрашње послове држава у спору. Установљењем когентног правила о ре-

шавању спорова мирним путем ствари се мењају те настојања треће стране
да допринесе мирном исходу често бришу разлику између ова два појма.
Разлика, ипак, постоји са теоријског становишта, а понекад је подупиру
и разлози политичке природе. Државе у спору нису увек спремне да ступе
у директан контакт, тако да се разликовањем добрих услуга и посредовања
ствара институционална основа за пријатељску интервенцију треће стра-
не. Поред тога, неки међународни инструменти експлицитно повлаче раз-
лику између добрих услуга и посредовања (нпр. члан 9. Америчког уговора
о мирном решавању спорова од 1948). Но, та разлика се често губи у ди-
пломатској пракси, делом због танане линије разликовања између ова два
средства, а делом због тога што ангажовање треће стране у циљу мирног
решавања спора не прати увек поштовање момената формалне природе.
Добре услуге. – Амерички уговор о мирном решавању спорова (1948)
дефинише добре услуге као „покушај једне или више америчких влада које
нису странке у спору, или једног или више истакнутих грађана било које
америчке државе која није странка у спору, да доведе у контакт странке у
спору, тако да им омогући да између себе постигну адекватно решење“.2010
Из тога произлази да су елементи добрих услуга: а) интервенција трећих
држава или истакнутих држављана трећих држава, тј. оних које нису укљу-
чене у спор. Хашка конвенција утврђује да ова интервенција представља
право трећих држава и да не може ни у ком случају бити оцењена као не-
пријазан акт; б) интервенција се састоји у томе да се странке у спору до-
веду за преговарачки сто или да трећа страна буде курир између странака
у спору; в) трећа страна не учествује у решавању спора – решење остаје у
искључивој надлежности странака у спору.
Добре услуге се могу предузимати било на захтев странака у спору,
било на иницијативу треће стране. На конференцији министара несвр-
станих земаља одржаној у Београду 1978. године, предложено је да се на
захтев странака у спору могу образовати незваничне, ad hoc групе за пру-
жање помоћи у поступку мирног решавања спорова између несврстаних
земаља. Уговорним путем се може установити обавеза пружања добрих
услуга. Конвенције Црвеног крста (1949) предвиђају да ће у случају спора
око тумачења одредби конвенције, силе заштитнице понудити своје добре
услуге у циљу решења спора (члан 11).
Из дефиниције добрих услуга произлази да оне престају на два начи-
на: 1) довођењем странака у непосредну везу. У овом случају престанак
добрих услуга се временски поклапа са почетком непосредних преговора
између странака у спору; и 2) кидањем сваке везе између странака у спору
ако се добре услуге састоје у преношењу порука. У овом случају добре ус-
луге практично престају завршетком преговора без обзира да ли је дошло
до решења спора. Постоји могућност да странке у спору споразумно одлу-
че да трећа страна присуствује преговорима (члан 10. Америчке конвен-
2010 U.N.T.S., vol. 30, стр. 55.
ције о мирном решавању спорова). То је критична тачка установе добрих

услуга, јер тада лако могу да прерасту у посредовање.
Добре услуге у највећем броју случајева нуде државе. Добре услуге
председника САД су довеле до престанка руско-јапанског рата, тако што
су зараћене стране отпочеле преговоре који су успешно окончани закљу-
чењем мировног уговора у Портсмауту 1905. године. Добрим услугама је
решен и територијални спор између Тајланда и Француске из 1946. године.
Покушај да се нуђењем добрих услуга (Рузвелт) Немачкој и Пољској из-
бегне рат није уродио плодом. Понекад добре услуге нуде и друга лица.
Рецимо, револуционарним превирањима у Парагвају 1908. године, доајен
дипломатског кора у Лими је, на захтев чланова револуционарног комите-
та, прибегао добрим услугама у циљу престанка непријатељства.
У новијој пракси добре услуге често нуди Организација уједињених
нација или нека истакнута личност из организације. У спору између Ин-
донезије и Холандије, Савет безбедности је понудио добре услуге странама
у спору да би им помогао у мирном решавању спора и изразио спремност
да, уколико то странке захтевају, у ту сврху формира Комитет за добре ус-
луге, састављен од три члана Већа. Понуда је прихваћена и тако је дошло до
закључења споразума о политичким принципима (тзв. Renville споразум) и
споразума о примирју. У спору између Ирака и Ирана Генерални секретар
УН је преко свог специјалног изасланика покушао да се странке у спору
наведу на мирно решење, па је 1964. на састанку Савета безбедности кон-
статовано да се разменом амбасадора до које је дошло захваљујући добрим
услугама Генералног секретара, створио „канал кроз који би проблеми који
погађају односе између странака у спору могли бити решени“.
У свим случајевима ради се о пружању добрих услуга ad hoc. Било је
и покушаја да се давање добрих услуга институционализује. Тако је и Југо-
славија 1950. године, поднела предлог Генералној скупштини, да се, у циљу
обезбеђења примене начина мирног решавања предвиђених у члану 33. (1)
Повеље, формира стални комитет за добре услуге. Предлог је упућен Ин-
теримном комитету Генералне скупштине, који је прекинуо са радом 17.
марта 1952. године, а да се није изјаснио о предлогу.
Добре услуге се по правилу врше безусловно. Познати су, међутим, и
случајеви да се за вршење добрих услуга захтева претходно испуњење из-
весних услова. Ти услови могу бити различити. У спору између Боливије и
Чилеа поводом замене уговора од 1904. године, САД које је Боливија поз-
вала да пруже добре услуге, тражиле су да се захтеву придружи и Чиле.
Када је влада САД понудила добре услуге Хондурасу и Никарагви ради
мирног решавања граничног спора, истакла је као претходни услов момен-
тално повлачење никарагванских трупа са окупираних територија.2011
Посредовање. – Хашка конвенција о мирном решавању спорова од
1907. године, дефинише посредовање као поступак који се састоји у поми-
рењу супротстављених захтева и смиривања осећања озлојеђености која се
2011 Hackworth G., Digest of International Law, vol. VI, 1943, стр. 26.
могу појавити између држава у спору (члан 4). Као елементи посредовања
могу се навести: (а) у функцији посредника појављују се државе које нису
странке у спору. Поред држава, посредовању могу прибећи и истакнути
појединци. Интерамерички уговор о добрим услугама и посредовању од
1936. године, предвиђа да, у случају кад спор не може бити решен уоби-
чајеним дипломатским путем, странке у спору могу прибећи добрим ус-
лугама или посредовању истакнутог грађанина друге америчке државе,
првенствено са листе која је за такве прилике сачињена; б) посредовање
има искључиво карактер савета, те ни у ком случају не обавезује странке
у спору; посредовање, као ни добре услуге, не може бити оквалификовано
као непријатан акт.
Теоријски посматрано, посредовање се од добрих услуга разликује ак-
тивнијим учешћем треће стране. Активно учешће посредника огледа се у
томе што се преговори између странака у спору воде на бази предлога по-
средника, који, у исто време, узима и непосредног учешћа у преговорима.
При том у потрази за обострано прихватљивим решењем посредник ко-
ристи директан или непосредан начин, делује ван шаблона и формалности.
Зато није неопходно да подноси извештај, нити је у вршењу своје мисије
ограничен бројем предлога.2012
До посредовања може доћи иницијативом треће стране или на захтев
странака у спору. И у случају када се посредовање нуди потребан је прис-
танак странака у спору. Да би се избегла неугодна ситуација да се посредо-
вање одбије, како се то, на пример, збило у сиријско-турском спору (1957)
када је Сирија затражила од саудијског краља да повуче своју понуду по-
средовања, често се дипломатским каналима претходно испита да ли су
странке спремне да прихвате понуду. Понекад се прибегавање посредовању
утврђује као уговорна обавеза. Париски уговор од 1856. године, предвиђао
је обавезу Отоманске империје и других потписница да у случају спора
пруже прилику осталим потписницима да посредују пре него што странке
у спору прибегну оружју.
С обзиром на број посредника разликујемо индивидуално и колектив-
но посредовање. Као пример колективног посредовања може се навести
посредовање Аргентине, Бразила, Чилеа, Перуа, Уругваја и САД између
1935–37. године, у сукобу између Боливије и Парагваја које је довело до
окончања рата између ове две земље. Дуга је пракса да се ради посредо-
вања у важним питањима сазивају међународни конгреси и конференције.
У ту сврху су сазвани, на пример, конгреси у Минстеру (1648), те Берлин-
ски конгрес (1878). Истој групи припадају и женевске конференције одр-
жане у циљу успостављања мира у Вијетнаму, Лаосу и Палестини. Хашка
конвенција предвиђа и тзв. посебно посредовање које се састоји у томе да
странке у спору именују по једну државу ван спора како би ове уместо њих
водиле преговоре.
Пада у очи неједнака географска примена установе посредовања. По-
себно се практикује на америчком континенту и у оквиру Организације
2012 J. Bercovich v. J.Z. Rubin, Mediation in International Relations, London, 1992.
афричког јединства. Интерамерички уговор о добрим услугама и посредо-

вању од 1936. године предвиђа да уговорнице, у случају да спорове који
међу њима избију не могу решити уобичајеним дипломатским средстви-
ма, могу прибећи добрим услугама или посредовању истакнутог грађанина
било које друге америчке републике. У ту сврху влада сваке уговорнице
бира двојицу својих грађана чија се имена достављају Панамеричкој унији
која саставља генералну листу са које стране у спору бирају једну личност
која има статус председавајућег на састанцима представника странака у
спору. На посреднику је да утврди период у коме треба пронаћи мирољу-
биво решење, с тим да тај период не би требало да буде краћи од три месе-
ца ни дужи од шест месеци.
Протокол Организације афричког јединства о посредовању, мирењу и
арбитражи (1964) предвиђа да када је спор поднет Комисији за посредо-
вање, председник у сагласности са заинтересованим странама, именује јед-
ног или више чланова комисије за посреднике у спору. Посредник је дужан
да у најкраћем року поднесе предлоге странкама у спору.
Раније су странке у спору нерадо прихватале посредовање јер су за-
зирале од намера посредника. Стога, у новијој пракси државе често при-
хватају посредовање Уједињених нација које, уосталом, обављају своју ос-
новну функцију очувања мира и безбедности у свету.
Посредовању је прибегавало и Друштво народа. По члану 11. Пакта де-
финисано је као пријатељско право сваког члана Пакта да Скупштини или
Савету Друштва народа скрене пажњу на било коју околност која прети
да поремети међународни мир. Тим правом се, на пример, послужила Ве-
лика Британија скренувши пажњу Савету Друштва народа на спор између
Шведске и Финске око Аландских острва (1920). Предности овог система
огледају се у томе што се иницијативом члана Друштва могао ангажовати
механизам и ауторитет целе Организације. Пакт је у том смислу детаљно
разрадио правила поступка пред Скупштином и Саветом Друштва народа
(члан 15).
По Повељи УН, Савет безбедности може у сваком стадијуму спора или
ситуације да препоручи одговарајуће мере, или начине изглађивања (члан
36). Те мере Савет може предложити самоиницијативно, или то могу захте-
вати странке у спору, било који члан УН, држава-нечланица под условима
утврђеним чланом 35. (2) и генерални секретар УН. У вези са спором око
Кашмира председник Савета безбедности је деловао као посредник, а на-
кон тога је формирана Комисија која је у исто време вршила посреднич-
ке услуге и испитивала да ли конкретни спор у смислу члана 34. Повеље
угрожава међународни мир и безбедност. Савет безбедности је прибегао
посредовању и у спору око Кипра 1964. и том приликом поверио посред-
ничку улогу генералном секретару на основу сагласности Кипра, Велике
Британије, Грчке и Турске. Уопште узев, негде од 1954. расте улога генерал-
ног секретара УН у погледу активности везаних за очување међународног
мира и безбедности, и то како на дипломатском тако и оперативном плану.
Ранији Генерални секретар Хамаршелд (Hammarkjold) је изнео схватање да
је у поступку мирног решавања спорова генерални секретар овлашћен да

дела и без посебног овлашћења Генералне скупштине и Савета безбедности
и тако попуњава празнине у систему одржавања мира и безбедности.2013
Посредовање престаје ако једна од странака у спору или сам посред-
ник констатује да савети које је посредник поднео нису прихваћени (члан
5. Хашке конвенције од 1907).
1.3. Анкетне комисије

Порекло и природа. – Мада се анкетне комисије јављају и раније2014 у
модерном значењу њихово конституисање се везује за Хашке конвенције о
мирном решавању спорова и тзв. Бријанове уговоре о арбитражи које су
САД склопиле са великим бројем држава у предвечерје Првог светског рата.
Хашка конвенција од 1899. године је предвиђала да у случају спорова
који настају услед разлика у погледу чињенице, а који не дирају част или
виталне интересе, странке у спору могу прибећи међународној анкетној
комисији ако пре тога нису успеле да решење изнађу дипломатским путем.
Задатак анкетне комисије састојао би се у утврђивању чињеница које леже
у основи спора. Конвенција о мирном решавању спорова од 1907. године
посвећује анкетним комисијама знатно већу пажњу. Томе је допринео и ус-
пешан рад анкетне комисије установљене у случају Dogger Bank поводом
спора који је избио између Велике Британије и Русије (1904) када су бро-
дови из састава руске флоте ангажоване у рату са Јапаном отворили ватру
на британске рибарске бродове. На основу налаза комисије спор је решен
тако што је Русија исплатила 65.000 фунти енглеској влади на име накнаде
штете причињене бродовима и посади. У члановима 937. Конвенције де-
таљно је уређен циљ, формирање и поступак пред анкетним комисијама.
Доминира принцип диспозиције странака – сама комисија, начин и вре-
ме формирања комисије као и обим овлашћења утврђују се споразумом
странака (члан 10). По спроведеном поступку комисија подноси извештај
који је ограничен на изношење чињеница и ни у ком случају нема карактер
пресуде. Странке у спору задржавају пуну слободу у погледу утврђивања
дејства извештаја (члан 35).
За разлику од анкетних комисија регулисаних Хашким конвенцијама,
комисије установљене Бријановим уговорима су сталног карактера. Оне се
2013 Посредовању се прибегава и у новијој пракси. Тако су нпр. Чиле и Аргентина позвале Папу
Јована Павла II да посредује у спору који је избио у вези са каналом Беагле. Следећи па-
пине „предлоге, сугестије и савете“, ове две државе су 1984. године закључиле споразум
којим су спор дефинитивно окончале 1994–95. године, тзв. Контакт група (састављена од
представника више држава међу којима и САД, Уједињеног Краљевства и Русије) посре-
довала је у сукобу између Југославије, Босне и Херцеговине и Хрватске, што је имало за
последицу закључење Дејтонско-париског споразума 1995. године. Године 1999. на захтев
министра спољних послова Г7 и Русије, председник Финске Марти Ахтисари и премијер
Руске Федерације Виктор Черномирдин, посредовали су у кризи насталој агресијом НАТО
на Југославију преточено је у Резолуцији 1244 Савета безбедности УН.
2014 Предвиђене су, на пример, у Холандско-туниском уговору о миру (1622) у вези са могућим
повредама уговора од стране приватних лица.
формирају унапред и стоје на располагању странкама у моменту када је

спор избио. Састављене су од пет чланова, и то тако што свака странка
у спору бира по једног свог држављанина, по једног држављанина треће
државе неутралне у конкретном спору, док на бази споразума бирају петог
члана који, такође, не сме бити њихов држављанин. У присуству недржа-
вљанина види се граница објективности комисије. Године 1923. закључена
је Конвенција између САД и централноамеричких република с циљем да се
унифицирају правила о анкетним комисијама садржана у Бријановим уго-
ворима. Правила о анкетним комисијама прихватиле су и остале америчке
државе тзв. Гондра уговором потписаним неколико месеци касније у Сан-
тјагу. Значајна одлика анкетних комисија установљених Бријановим угово-
рима је у томе што странке у спору нису могле прибећи непријатељстви-
ма пре него што се објави извештај комисије. Извештај се имао поднети у
року од годину дана изузев ако тај рок није скраћен или продужен спора-
зумом странака.
Дакле, може се закључити да је задатак анкетних комисија, било да се
ради о сталним било о ad hoc, да расветле чињенично стање путем непри-
страсног и савременог испитивања. Испитивање чињеница је самостални
и искључиви предмет анкетних комисија. Ако се испитивање чињеница
предузима у функцији подношења предлога за решење спора или одлуке о
спору, тада је испитивање само претходна фаза и конститутивни елемент
мирења, односно, арбитраже.2015
Досадашња пракса указује на околност да државе не испољавају прете-
рану склоност да прибегавају анкетним комисијама на билатералној осно-
ви. Изузетак су гранични инциденти.2016 У серији споразума које је наша
земља закључила са Мађарском, Румунијом, Бугарском и Албанијом по-
четком 60-их година предвиђено је формирање анкетних комисија чији се
задатак састоји у расветљавању чињеница о сваком граничном инциден-
ту.2017 Од ових анкетних комисија ваља разликовати мешовите комисије
створене југословенско-мађарским споразумом о начину испитивања и ре-
шавања повреда граничног режима (1966) јер ове, с обзиром на овлашћења
(утврђивање висине штете настале повредом граничног режима, решавање
спорова који тим поводом настају) и композицију представљају установу
sui generis.
Пораст броја граничних спорова је, у склопу настојања покрета несвр-
станих да се ти спорови решавају мирним путем, у складу са начелима По-
веље, покренуо и иницијативе за формирање анкетних комисија. Та ини-
цијатива формално уобличена у радном папиру који је Шри Ланка поднела
на VI конференцији несврстаних земаља у Хавани, подстакнута је чиње-
2015 Расветљавање чињеница уз помоћ анкетних комисија треба разликовати од поступка
утврђивања чињеница као дела других начина мирног решавања спорова. О томе више у:
Fact Finding Before Intemational Tribunals (R.B. Lillich-urednik:), Charlottesille, 1992.
2016 Мада носи назив „Анкетна комисија“ ово тело је имало хибридни карактер, с обзиром на
присутне елементе мирења.
2017 Андраши J., „Les rapports de frontiere et de voisinage entre la Yougoslavie et les Etats limotrophes“,
Југословенска ревија за међународно ираво 1/1956, стр. 45–53.
ницом да до испитивања које иницира Савет безбедности на основу члана

34. долази тек пошто је угрожен међународни мир. Комисија за решавање
граничних спорова, чије је формирање предложено у наведеном радном
папиру, деловала би превентивно, на политичком нивоу у оквиру прин-
ципа несврстаности. Поред истраживања, комисија би била надлежна и да
предлаже решења, тако да би делом имала и карактер форума за мирење.
Анкетне комисије у пракси УН. – Установа анкетних комисија је наш-
ла своје место и у систему мирног решавања спорова утврђеним Повељом
УН. Члан 33. (1) Повеље наводи и анкетне комисије међу средствима мир-
ног решавања спорова. Генерална скупштина (чланови 10 и 14) и Савет
безбедности (члан 36) овлашћени су, стога, да странкама у спору препору-
че и анкетне комисије.
У пракси Организације УН анкетне комисије се састављају, по прави-
лу, од представника трећих држава. Уједињене нације су у више наврата
прибегле анкетним комисијама. Године 1947. формирана је Комисија за
Балкан поводом спора који је избио између Грчке с једне стране, и Југосла-
вије, Албаније и Бугарске, с друге стране, у вези грађанског рата у Грчкој.
Поводом спровођења плебисцита у старатељској територији Того, који се
налазио под управом Велике Британије, Уједињене нације су 1955. године
формирале анкетну комисију. Поступку анкете УН су прибегле и у случаје-
вима Кореје, Мађарске и Лаоса. Испитивању чињеничног стања служе и
посматрачке мисије које организација користи. Тако је, на пример, поводом
граничног сукоба између Ирака и Ирана 1973. године, Савет безбедности у
циљу прибављања допунских обавештења наложио генералном секретару
да преко свог представника истражи околности које су довеле до мира.
Поменути облици су ad hoc карактера, везани за конкретне случајеве.
Резолуцијом „Уједињени за мир“ УН су институционализовале анкетне ко-
мисије тако што су формирале мировну посматрачку мисију састављену од
14 чланова са задатком да „прати и извештава о ситуацијама на било ком
подручју где постоје међународне затегнутости, чије продужавање може да
угрози одржање међународног мира и безбедности“.2018
1.4. Измирење
Порекло и природа. – Од дипломатских начина решавања спорова ми-
рење има најкраћу историју. Хашке конвенције о мирном решавању спо-
рова га не помињу. Обично се зачеци установе мирења виде у оним еле-
ментима Бријанових уговора о арбитражи којима се анкетним комисијама
ставља у надлежност и формулисање предлога о решењу спора.2019
2018 Поред УН и друге међународне организације често прибегавају формирању анкетних ко-
мисија (нпр. Међународна организација рада сходно члану 26. свог Устава, Савет Међуна-
родне организације за цивилно ваздухопловство, и др.). Више о томе: Collier and Lowe, The
Settlement of Disputes in International Law, Oxford, 1999. стр. 26–27.
2019 Серија уговора које су САД, на основу предлога секретара за иностране послове Бриана,
закључиле са великим бројем држава одликује се извесним заједничким карактеристика-
ма. Уговорнице су се обавезале да поступку мирења подвргну све спорове које нису успеле
решити дипломатским путем. Спор се износио пред Сталну међународну комисију саста-
Мирење се састоји у томе да се једном телу које се обично назива ко-

мисија повери испитивање спора и предлагање решења које нема обавез-
ну снагу већ представља препоруку. Из овога произлази да је испитивање
чињеница као предмет рада анкетних комисија, саставни део поступка ми-
рења. Приликом мирења комисија се не ограничава на испитивање чиње-
ничне стране спора већ улази и у правну проблематику и на тај начин се
приближава арбитражи. Основна разлика која дели мирење и арбитражу
– необавезност предлога измирења – у исто време је и елемент сличности
мирења и посредовања. Стога можемо рећи да је мирење особита комбина-
ција елемената посредовања, анкетних комисија и арбитраже. Однос ових
елемената је такав да мирење квалификује као самосталан дипломатски на-
чин решавања спора.2020
Стимуланс прибегавања мирењу као начину мирног решавања спорова
представља резолуција која је, на предлог скандинавских земаља, усвојена
на трећој скупштини Друштва народа од 22. септембра 1922. године. Циљ
резолуције је био у томе да се децентрализује механизам измирења који је
на основу Пакта Друштва народа био у рукама Савета Друштва. Резолу-
ција је препоручила државама формирање комисија за измирење на бази
двостраних и вишестраних уговора. Комисије би се састојале од пет чла-
нова и састављале би се тако што би свака страна именовала по два члана
и то једног свог држављанина и једног држављанина треће државе док би
петог бирале споразумом. Знатан број уговора о измирењу закључених у
овом периоду изричито се позива на резолуцију.
Период након Првог светског рата обележен је правом лавином уго-
вора о мирењу. Закључено је неколико стотина таквих уговора и основано
преко сто сталних комисија за измирење. Измирење представља само једно
од кључних поступака мирног решавања предвиђених Генералним актом
од 1928. године. Генерални акт је, на предлог Интерног комитета, формал-
но укључен у систем УН резолуцијама Генералне скупштине. Резолуција,
такође, позива сваку чланицу да именује од једне до пет личности које би,
на основу свог значаја, искуства и угледа, могле да делују као чланови ко-
мисија за мирење или анкету. Одзив је, међутим, био незадовољавајући јер
је свега шест држава приступило ревидираном Генералном акту.
Генерални акт предвиђа у глави I да сви спорови између две или више
држава уговорница који нису могли бити решени дипломатским путем
треба да буду подвргнути поступку мирења. У ту сврху оснивају се стал-
не или ad hoc комисије за мирење. Примена поступка мирења зависи, по
Генералном акту, од карактера спора. Ако се ради о споровима у којима
вљену од пет чланова, и то тако да је свака страна у спору бирала двојицу (једног државља-
нина и једног недржављанина) док су петог бирале споразумно. Комисија је била дужна да
поднесе извештај у року од годину дана осим ако се странке нису другачије споразумеле.
Странке су имале пуну слободу избора у односу на извештај, али су биле у обавези да
поштују мораторијум, тј. нису смеле прибећи отварању непријатељства пре него што ко-
мисија поднесе извештај.
2020 Бечка конвенција о заштити озонског омотача (1985) стимулише да ће странке одлуку кон-
цилијационе комисије размотрити у доброј вери.
странке оспоравају извесно право, онда се поступак измирења примењује

само на бази сагласности странака, а обавеза прибегавања измирењу важи
за спорове који су искључени из судске надлежности посредством резерви
из члана 39. (то су спорови који проистичу из чињеница које су претхо-
диле приступању Генералном акту, спорови о питањима која улазе у стро-
го унутрашњу надлежност, спорови о тачно одређеним предметима као
што су, на пример, територијални статус). Ако измирење не уроди плодом,
странке у спору могу прибећи арбитражи тек након што истекне рок од
месец дана, рачунајући од момента окончања поступка измирења. Ако се
деси да је пред комисију за мирење изнет спор који је већ подвргнут суд-
ском решавању, комисија је у обавези да одложи разматрање спора док се
суд не изјасни о сукобу надлежности.2021
Измирење у савременој пракси. – Поступак мирења предвиђа знатан
број међународних уговора. При том, релативно мали број уговора устано-
вљава мирење као једини начин решавања спора, на пример неколико уго-
вора између латинско-америчких држава и неки уговори које је склопио
СССР.2022 Знатно чешће се појављује у комбинацији са судским начинима
решавања, било алтернативно било кад поступак претходи судском реша-
вању. Од новијих мултилатералних уговора мирење је предвиђено у Кон-
венцији о елиминацији свих облика расне дискриминације (1965), Пакту о
грађанским и политичким правима човека (1966), Конвенцији о уговорном
праву (1969), Конвенцији о међународној одговорности за штету коју про-
узрокују космички објекти (1971), Конвенцији о заштити озонског омотача
(1985) и другим.
У Конвенцији о уговорном праву мирење је предвиђено као алтерна-
тива решавању спорова судским путем (Међународни суд правде и арби-
тража), поводом ништавости уговора, престанка уговора, повлачења једне
стране или обустављања примене уговора ако нису уродили плодом посту-
пци мирног решавања предвиђени чланом 33. Повеље УН.
Анекс Конвенције предвиђа да генерални секретар УН саставља листу
измиритеља од угледних правника тако што свака држава чланица УН
или странка конвенције именује два измиритеља на рок од пет година. У
случају потребе саставља се комисија за мирење од пет чланова. По два
измиритеља именује свака страна у спору (једног свог држављанина који
не мора бити на листи измиритеља и једног измиритеља који нема њено
држављанство али се налази на листи), а тако именовани измиритељи би-
рају са листе петог члана који врши функцију председника комисије. Ако
се именовање измиритеља или избор председника не обави у року од 60
дана од дана када генерални секретар прими захтев за формирање комиси-
је, односно 60 дана од дана последњег именовања, онда генерални секретар
именује измиритеље који недостају, односно председника комисије. Коми-
сија након што саслуша странке, размотри захтеве и примедбе, подноси
2021 Habicth, Post-war treaties for the pacific settlement of international disputes, 1931., стр. 1001–1034.
2022 Systematic Survey of Treaties for the pacific settlement of International disputes 1928–1984. стр. 11.
извештај. Рок за подношење извештаја је 12 месеци од дана формирања ко-

мисије. Извештај комисије, укључујући закључке о чињеницама или прав-
ним питањима, представља препоруку и не везује странке.
Она танана линија разликовања између арбитраже и измирења која се
огледа у томе што извештај комисије, за разлику од арбитражне пресуде,
не обавезује странке, понекад се губи у пракси. Неколико мултилатералних
уговора предвиђа да су налази комисије за мирење коначни и обавезни.
Такве одредбе садрже, на пример, мировни уговор са Италијом од 1947.
године (члан 83), Конвенција о режиму пловидбе на Дунаву од 1948. годи-
не (члан 45), Конвенција о међународној одговорности за штету коју про-
узрокују свемирски објекти од 1971. године (члан XIX).
Упадљив је несклад између великог броја уговорних одредби које пред-
виђају мирење као начин решавања спора, с једне стране, и случајева при-
мене поступка мирења у пракси међудржавних односа, с друге стране.2023
Случајеви успешног окончања измиритељске функције, као што је, на при-
мер, спор између Боливије и Парагваја од 1929. године, ретки су у пракси.
Уједињене нације су 1948. године установиле Комисију за мирење за Па-
лестину с циљем да „помогне заинтересованим владама и властима да по-
стигну коначно решење свих отворених питања која између њих постоје“.
Овако амбициозан задатак комисија није успела да изврши.2024
Измирење се у највећем броју случајева појављује као спона између
дипломатских и судских начина решавања спорова. Вероватно је да и так-
во место мирења у систему средстава мирног решавања спорова утиче на
учесталост прибегавања овом средству.
1.5. Поступак пред УН

Надлежност. – Као противтежу апсолутној забрани силе, Повеља на-
меће обавезу свим својим члановима да спорове решавају мирним сред-
ствима у складу „с начелима правде и међународног права“. Странке ће
како се то констатује у члану 33. у сваком спору чије трајање може да угро-
зи мир и безбедност, потражити пре свега „решавање путем преговора, ан-
кета, посредовања, измирења, арбитраже, судског решавања, прибегавања
регионалним установама или споразумима, или другим мирним начином
по свом сопственом избору“. Уколико на тај начин не успеју да реше спор,
оне ће га изнети пред Уједињене нације.
Надлежност за решавање спорова поверена је Генералној скупштини и
Савету безбедности.2025
2023 За преглед успешних прибегавања измирењу у међудржавним односима, види: Андраши J.,
Међународно ираво, 1976. стр. 499; исцрпну листу у том погледу даје Stuyt A.M., Survey of
International Arbitrations, 1939. стр. 446–451.
2024 Извесни уговори, нпр. Уговор о оснивању Организације карипских држава из 1981. стипу-
лишу да су стране уговорнице обавезне да прихвате концилијациони поступак.
2025 Љ. Аћимовић, „Однос Савета безбедности и Генералне скупштине у мирном решавању
спорова“, Југословенска ревија за међународно ираво, 2/1965, стр. 286–296.
У смислу члана 10. Генерална скупштина може да расправља о свим

питањима или предметима у оквиру ове Повеље, посебно, како то кон-
статује члан 11. став 2. може да расправља о свим питањима која се тичу
одржања међународног мира и безбедности. Члан 14. овлашћује Генерал-
ну скупштину „да препоручи мере у циљу мирног изглађивања сваке си-
туације, без обзира на њено порекло, за коју сматра да би могла бити од
штете по опште благостање или пореметити пријатељске односе међу на-
цијама, подразумевајући ту и ситуације које настану услед повреде оних
одредаба ове Повеље које излажу циљеве и начела Уједињених нација“. По-
ред спорова, Повеља посвећује дужну пажњу и ситуацијама које претходе
избијању спорова, односно из којих се спорови управо и развијају.
Посебна овлашћења у поступку мирног решавања спорова поверена
су Савету безбедности. Глава шест Повеље садржи у том погледу прециз-
не одредбе.
Иницијатива за покретање спора може да потекне од било ког члана
Уједињених нација, државе која није члан Уједињених нација, уколико као
спорна страна прихвати „у вези с тим спором обавезе мирног решавања,
предвиђене у овој Повељи“. Иницијатива може коначно да потекне и од
самог генералног секретара сходно члану 99. Повеље. Повеља пружа др-
жавама чланицама могућност да спор изнесу пред Уједињене нације, али
у једном случају намеће им безусловну обавезу, а то је у случају да странке
не успеју спор да реше саме, а трајање тог спора угрози међународни мир
и безбедност. У овом случају државе су, на основу члана 37. обавезне да
ствар изнесу пред Савет безбедности.
Природа мера. – У поступку мирног решавања спорова, Генерална
скупштина може, у форми резолуције, „да препоручи мере“, у циљу „из-
глађивања“ сваке ситуације. Повеља не прецизира ни карактер, ни обим
тих мера. То зависи од сваког конкретног случаја. Препоруке Генералне
скупштине донете у поступку мирног решавања садрже само моралне, а
не и правне обавезе. Савет безбедности има много шире могућности. Пре
свега, Савет безбедности води прелиминарну дискусију како би утврдио
природу спора, тј. да ли спор угрожава мир и безбедност, а с тим у вези и
своја овлашћења. Савет безбедности дужан је на основу члана 36. став 3.
да води рачуна о томе „да странке правне спорове по правилу износе пред
Међународни суд у складу са одредбама Статута тог Суда“. Уколико у спо-
ру пронађе елементе које садржи члан 33. Повеље, Савет безбедности може
да приступи процесу поравнања или мирног решавања спорова.
Савет безбедности може, „ако то странке у спору затраже“, учинити
препоруку у циљу решавања спора; може, исто тако, самоиницијативно
у сваком стадијуму спора, чије трајање може да угрози међународни мир
и безбедност, „да препоручи одговарајуће поступке или начине изглађи-
вања“, али је при том дужан да води рачуна о поступцима које су странке
већ усвојиле, било споразумно, или кроз регионалне организације. Уколи-
ко све ове мере не доведу до жељених резултата, а продужетак спора дове-
де у питање мир и безбедност, Савет безбедности може да предузме пре-
вентивне па и принудне мере, али у том случају излази из домена мирног

решавања.
Према томе, у поступку мирног решавања спорова, на основу Повеље,
странкама не може бити наметнуто одређено решење, последњу реч имају
саме државе. Али оног тренутка када спор угрози мир и безбедност, Ује-
дињене нације су дужне да интервенишу и наметну своју вољу спорним
странама.2026
2. МЕЂУНАРОДНИ СУДСКИ ОРГАНИ

Уопште о судском начину решавања спорова. – Под судским начином
решавања спорова у ширем смислу подразумева се решавање спорова пред
сталним међународним судом или арбитражом.2027 Између поступка ре-
шавања спора пред арбитражним судом и поступка пред Међународним
судом правде постоје извесне разлике. Те се разлике могу груписати у не-
колико тачака:
а) Код арбитражног суда странке непосредно утичу на композицију
суда тако што арбитражним компромисом бирају арбитре. Новији развој
иде у правцу повећања улоге арбитара који нису држављани странака у
спору тако што њима поверава функцију председника суда, односно број
недржављана је у новијој пракси често већи од броја држављана страна-
ка. Али те модификације не дирају у непосредно изборни карактер суда.
Код Међународног суда правде странке непосредно утичу на компози-
цију суда једино преко установе ad hoc судије у конкретном спору. Та
околност посматрана са логичког становишта сугерише већи степен не-
пристрасности Међународног суда правде, мада из праксе произлази да и
арбитражни судови по правилу делују непосредно и објективно. Значајна
последица ове разлике је у томе што код арбитражних судова, услед вели-
ке фреквенције арбитара, нема довољно могућности за специјализацију
арбитара и стварање конзистентне јуриспруденције.
б) Арбитражни суд има ширу слободу у избору правила на основу
којих пресуђује спор. То је резултат чињенице да саме странке одређују из-
воре права у конкретном случају. Да ли странке при том морају да се крећу у
оквиру који утврђује међународно право, предмет је различитих мишљења.
Хашка конвенција о мирном решавању спорова (1899) каже да арбитража
2026 Више о томе: The Charter of the United Nations (urednik Bruno Simma), Oxford, 1995. RTP, стр.
679 и даље.
2027 Неки подвлаче разлику између арбитражног и судског решавања спорова. Унутар тог
разликовања постоји више варијанти: по једној варијанти само је решавање спора пред
сталним међународним судом, какав је нпр. Међународни суд правде – суђење у строгом
смислу речи. По другој варијанти у међународном поретку не постоји установа суђења
у строгом смислу речи, с обзиром да је надлежност међународних судова факултативног
карактера. По трећој варијанти, решавање спорова пред Међународним судом правде је
врло блиско судском решавању, мада се са овим не може поистоветити у потпуности, јер
су стални међународни судови особена комбинација арбитраже и суда у којој претежу по-
тоњи са тенденцијом да израсту у суд stricto sensu.
решава спорове „на основу поштовања права“. Сматра се да таква одредба

допушта да арбитражни суд, у недостатку правних правила, прибегне на-
челу правичности (ex aequo et bono), но да не може ни у ком случају спор
решавати на начин који није примена права.2028 Међународни суд правде
решава спорове који су пред њега изнети сагласно међународном праву на
основу формалних извора утврђених у члану 38. Статута. Тиме се, међутим,
не ограничава право Суда да конкретни спор решава ex aequo et bono ако
парничне странке на то пристану.
Према томе, између арбитраже и сталног међународног суда постоје
извесне разлике. Но, те разлике нису у врсти, већ у степену, тј. и ар-
битража представља облик судског решавања спорова. Међународни
суд правде, као и његов претходник Стални суд међународне правде, у
односу на арбитражу, квалитативно је виши облик решавања спорова
судским путем својствен институционализованој фази развоја односа
између држава.2029
2.1. Арбитража
2.1.1. Појам и функције арбитраже. Још је Хашка конвенција о мир-
ном решавању спорова из 1899, изражавајући дуготрајну праксу, арбитра-
жу дефинисала као „решавање спорова између држава од стране судија по
њиховом сопственом избору на бази поштовања права“.2030 Потврђена је
и у Извештају Специјалног известиоца Села (Selle) у Комисији за Међуна-
родног право УН,2031 уз резерву да странке у спору могу одлучити да ар-
битража донесе одлуку ex aequo et bono. Чврсто је укорењена и у јуриспри-
уденцији Међународног суда правде и примењивана без изузетка.2032
Арбитража има за циљ решавање спорова између држава од стране
изабраних судија на бази поштовања права (члан 37. Хашке конвенције о
мирном решавању спорова од 1907). Прибегавање арбитражи подразумева
обавезу извршавања арбитражне пресуде у доброј вери.
Из наведене дефиниције произлазе битни, конститутивни елементи
установе арбитраже: а) арбитража је изабрани суд; б) спорови који се изне-
су пред арбитражу решавају се на бази међународног права; в) арбитражна
пресуда је обавезна за стране у спору.
Основна функција арбитраже је решавање спорова између држава.
Као судски орган арбитража се бави правним споровима. Стога, велики
2028 Андраши J., op. cit., стр. 504.
2029 C. Firay – B. Kingsburi, „Developments in Dispute Settlement: International Arbitration since
1945“, British Year Book of International Law, Vol. 63, 1992, стр. 97 и даље.
2031 ICJ Reports, 1951, p. 23.
2032 В. Advisoru Opinion of 21 November 1925 interpreting Article 3(2) of the Treaty of Lousanne, PCIJ,
Series B, No. 12, p. 26. Case concerning Maritime Delimitation and Territorial Questions, Merits,
ICJ Reports 2001, p. 76, para 113; Arbitral Award of 31 July 1989, ICJ Reports 1991, p. 70, para 49;
Delimitation of the Maritime Boundary in the Gulf of Maine Area, Judgement, ICJ Reports 1984, p.
266, para 23; Dubai (Sharjak Border Arbitration, Arbitral Award of 19 October 1981, International
Law Reports, vol. 91, pp. 574–575.
број уговора о арбитражном решавању спорова закључених после Хашке

конференције мира 1899. године, садржи резерве на основу којих се из
надлежности судова искључују спорови који дирају „у виталне интересе,
независност или част“ страна уговорница. Међуамерички уговор о арби-
тражи од 1929. године, надлежност арбитраже везује за спорове „подлож-
не решавању на бази примене правних правила“. Уопште узев, постоји
суштинска сличност између арбитражних судова и Међународног суда
правде у односу на резерве којима се ratione materiae ограничава надлеж-
ност (на пример спорови који се тичу територијалног интегритета, суве-
рених права странака, питања која улазе у материју строго унутрашње
надлежности и сл.).
Поред основне, арбитражном суду могу бити придодате и акцесорне
функције. Рецимо, арбитражном суду се може ставити у надлежност да
формулише извесне препоруке или савете који немају карактер пресуде, тј.
немају обавезну снагу. Арбитражни суд формиран 1909. године, уговором
између САД и Велике Британије је, поводом решавања спора око риболова
у северном Атлантику, дао и неколико препорука у вези прецизног раз-
граничења залива на обалама северног Атлантика. Арбитражни суд може
бити овлашћен да, у одсуству правних правила која би се применила на
конкретан спор, формулише правна правила на основу којих би се спор ре-
шио или, чак, да та правила важе и pro futuro. У спору између САД и Вели-
ке Британије, поводом узапћења британских бродова у Беринговом мору,
арбитражном суду који је требало да донесе одлуку о јурисдикцији САД
над водама у Беринговом мору и заштити фока у том мору, поверено је и
да формулише правила која би убудуће везивала странке у спору и њихове
држављане. Битно је, међутим, за арбитражу да ове функције нису самос-
талне природе већ да иду уз функцију решавања спора.
2.1.2. Историјат арбитражног решавања спорова. Зачетке арбитраже
налазимо у далекој прошлости. Први међународни уговор који се помиње
у историји је нека врста арбитражног компромиса између сумерских гра-
дова Лагоша и Уме.2033 Разуђена пракса склапања арбитражних уговора у
античкој Грчкој наставља се, у смањеном обиму, и током средњег века.2034
У модерном значењу, појам арбитража је творевина XVIII века. Почетни
корак у конституисању тако схваћене арбитраже представља Уговор о
пријатељству, трговини и пловидби између САД и велике Британије (Jay
Treaty) 1974. године. Након овог закључен је током XIX века велики број
арбитражних уговора. Заједнички елеменат тих уговора огледа се на инсти-
туционалном плану у стварању мешовитих комисија на принципу једнаке
заступљености представника странака у спору. Тај елеменат је мешовитим
комисијама давао обележја дипломатског форума науштрб судског. Ква-
литативну промену уноси арбитража у случају „Алабама“ (1872) поводом
2033 Бартош М., op. cit., стр. 57.
2034 О томе: Novakovitch M., Les compromis et les arbitrages internationaux du XIIe au XVe siècle,
Paris : A. Pedone, 1905.
спора који је избио између САД и Велике Британије услед тога што је Бри-
танија, допуштајући изградњу ратног брода „Алабама“, који је у америч-
ком грађанском рату 1861–1865. године био у саставу ратне флоте јужних
држава, по тумачењу САД прекршила обавезе неутралне државе. У овом
случају Арбитражни суд је био састављен од по једног представника др-
жава у спору, а три остала члана су именована из трећих држава (Италије,
Швајцарске и Бразила).
Захваљујући добрим делом успешном исходу арбитраже у спору „Ала-
бама“ јача идеја да се арбитражом могу решавати и деликатни политички
спорови између држава. Дошло се готово до тога да се у арбитражи пре-
познало идеално средство за очување мира. Хашке конвенције о мирном
решавању спорова дају арбитражи централно место (чак 54 од укупно 97
чланова Конвенције посвећени су арбитражи). У та решења уграђена су и
достигнућа доктрине међународног права, јер су Хашке конвенције пошле
од пројекта о арбитражном поступку формулисаних од стране Института
за међународно право и Интерпарламентарне уније, крајем XIX века. До-
мети Хашких конвенција могу бити двојако посматрани. Са становишта
залагања за обавезну арбитражу у споровима неполитичке природе, тј.
онима који не дирају у „виталне интересе и националну част страна уго-
ворница“ конвенције нису успеле с обзиром да је прибегавање арбитражи
остало факултативно. Минимални елементи компромиса огледају се у ус-
тановљењу Сталног арбитражног суда. Но, ако ствар посматрамо са ста-
новишта доприноса изградњи правног режима арбитраже, домети су не-
сразмерно већи. Изграђен је систем резидуалних правила о арбитражном
поступку чиме је унет елеменат стабилности у решавању спорова арби-
тражним путем.
Одредбе хашких конвенција су имале знатног утицаја на државе. У пе-
риоду од 1907. године до избијања Првог светског рата закључено је око
70 двостраних уговора о арбитражи. Искуства Првог светског рата су под-
стакла нове иницијативе из којих су проистекли резултати како на регио-
налном тако и на ширем плану. Нови елеменат развоја арбитраже у овом
периоду огледа се у томе да се, поред традиционалне технике билатералних
уговора, значај арбитраже покушава проширити организованим, колек-
тивним напорима.
На регионалном, америчком плану, закључују се: 1) Уговор од 1923.
године, којим је пет централноамеричких држава основало Међународни
централноамерички трибунал који је био надлежан да решава све спорове
или питања која постоје или се могу појавити у односима ових држава, без
обзира на карактер или порекло, под условом да нису решена дипломат-
ским путем; 2) Међуамерички арбитражни уговор од 1929. године на ос-
нову кога су се странке уговорнице обавезале да арбитражном трибуналу
подносе на решавање све спорове међународног карактера који су „под-
ложни решавању на бази примене правних принципа“.
У оквиру Друштва народа од значаја су одредбе о арбитражи унете у
Генерални акт о мирном решавању спорова од 1928. године. Средства мир-
ног решавања спорова разрађена у Генералном акту била су корелат и до-

пуна БријанКелоговог пакта којим су се државе уговорнице одрекле рата
као средства националне политике. По члану 17. акта сви спорови у којима
странке међусобно оспоравају неко правило биће поднети на решавање
Сталном суду међународне правде уколико се странке не споразумеју да
спор реше арбитражним путем.
Уједињене нације нису битно допринеле прогресивном развоју арби-
траже. Активност Организације се у овом погледу одвијала у двоструком
правцу. С једне стране, ОУН је, у жељи да у свој систем формално укљу-
чи одредбе Генералног акта који је чинио саставни део система Друштва
народа, резолуцијом Генералне скупштине (268 А/Ш) усвојила Генерални
акт не дирајући у његов садржај. Акт се, по резолуцији, примењује само у
односима између држава које су му приступиле и ни на који начин не дира
у права уговорница акта од 1928. године. Упадљив је слаб одзив држава,
јер је акт потписало само шест држава. С друге стране, Организација је,
руковођена намером да кодификује правила у вези арбитражног поступка,
поверила Комисији УН за међународно право да припрема правила о ар-
битражном поступку.2035
Комисија је, на основу извештаја специјалног известиоца Села (Scelle),
припремила Нацрт конвенције о арбитражној процедури.2036 Нацрт пред-
ставља особену комбинацију елемената кодификације и прогресивног раз-
воја арбитражног поступка. Елементи прогресивног развоја огледају се
првенствено у признању надлежности Међународног суда правде у арби-
тражном поступку.
Та надлежност је релативно широка и креће се од овлашћења Међуна-
родног суда правде, да, у случају одсуства споразума странка о постојању
спора или о природи спора, доноси мериторне одлуке, да одређује привре-
мене мере од конституисања арбитражног суда до овлашћења да, под из-
весним условима, ревидира или поништи пресуду арбитражног суда. Како
се види нацрт је садржавао предлоге који би далекосежно утицали на тра-
диционални карактер арбитраже ублажавањем.
Разлика између арбитраже и сталног међународног судства. Надлеж-
ност Суда правде у погледу ревизије и ништавости арбитражних пресуда
фактички би водила некој врсти двостепености судства у међународном
поретку. Државе, љубоморне на своја суверена права у погледу укупног
садржаја и обележја арбитраже, нису показале склоност да прихвате пра-
вила нацрта. Ревидирани нацрт одобрила је Генерална скупштина резо-
луцијом 1262 (XIII), с тим што је државама остављена слобода да оцене у
којој мери би се та правила могла применити у конкретном случају.
2.1.3. Стални арбитражни суд. Стални арбитражни суд са седиштем у
Хагу основан је на Првој хашкој конференцији 1899. године. Надлежан је
за све арбитражне случајеве, изузев ако се странке споразумеју да оснују
2035 Одлука о томе донета је у Lake Success 1949. – 952 стр. 3.
2036 Doc. A/CN, 4/18.
посебан арбитражни суд (члан 21). Надлежност Сталног арбитражног суда

може се проширити ratione personae и на спорове између држава-нечлани-
ца или спорове између држава чланица и држава-нечланица, уколико се
оне споразумеју да прибегну решавању спора пред судом (члан 26). Државе
које прибегавају арбитражи потписују посебан акт (компромис) којим се
прецизно утврђује предмет спора и овлашћења арбитра.
Судије Сталног арбитражног суда бирају се тако што свака уговорни-
ца именује четири личности признате упућености у питања међународ-
ног права и највишег моралног угледа, који се ipso facto уписују у листу
арбитра која се посредством Секретаријата доставља свим странама уго-
ворницама. Две или више уговорница могу се споразумети да заједнички
именују једног или више арбитара. Мандат арбитара траје шест година.
Иако на листи Сталног арбитражног суда, арбитри и даље обављају своје
професионалне дужности, а само по потреби учествују у пресуђењу спора
изнетог пред Суд.
Спор се пресуђује од стране арбитара које странке у спору изаберу са
листе. Ако таквог споразума нема, свака страна у спору поставља по два ар-
битра, а ови бирају председника. У случају подељених гласова избор пред-
седника се поверава трећој држави на бази споразума странака у спору.
Суд има два органа: Стални административни савет и Биро. Стални
административни савет сачињавају дипломатски представници страна
уговорница акредитованих у Хагу. Функцију председника Савета врши
министар иностраних послова Холандије. Биро Суда је административни
орган који ради под контролом Савета. Биро врши функцију секретаријата
суда, стара се о архиви и обавља административне послове.
Јуриспруденција Сталног арбитражног суда није нарочито обимна. До
оснивања Сталног суда међународне правде државе су петнаест пута из-
носиле спорове пред Стални арбитражни суд. Од оснивања Сталног суда
међународне правде, и иначе ретка обраћања суду су се још више прореди-
ла до 1998. године. Још свега десет пута Стални арбитражни суд је решавао
спорове између држава. Последњу пресуду суд је изрекао јула 1950. године,
у спору између Француске и Грчке (L’Affaire des Phares). Очито је да је зна-
чај Сталног арбитражног Суда у незаустављивом опадању, поготово ако се
имају у виду велики број уговорница – данас их има 72. Разлоге за такво
стање треба тражити у наслеђеним слабостима Суда (комплетан поступак
је строго везан за вољу држава, различити састав арбитража тешко може
да допринесе стварању уједначене праксе) тако и у спољним чињеницама
(стварање Међународног суда правде и сл.). Стога, и поред чињенице да
је Стални арбитражни суд донео неколико пресуда од утицаја на развој
међународног права, није претерано рећи да је његово главно достигнуће у
стварању услова за настанак сталних међународних судова.
Од 1989. године када је Генерална скупштина УН прокламовала „дека-
ду међународног права“ чињени су напори да се оживи активност Сталног
арбитражног суда. Омогућено је недржавним ентитетима, компанијама и
међународним организацијама, да буду странке у поступку пред арбитра-
жама формираним под окриљем Сталног арбитражног суда. Од 1992. до

1997. године, усвојен је нови сет факултативних правила поступка.
Прво су 1992. године донесена Факултативна правила за арбитраже у
споровима између двеју држава. Наредне године усвојена су Факултативна
правила за арбитраже у споровима између две стране од којих је само једна
држава. У циљу унапређења механизма решавања спорова пред Сталним
арбитражним судом, 1996. године су усвојена Факултативна правила за ар-
битраже које укључују међународне организације и државе, Факултатив-
на правила за арбитраже између међународних организација и приватних
странака и Факултативна правила за све врсте спорова. У току 1997. годи-
не ступила су на снагу Факултативна правила за концилијацију, Факулта-
тивна правила за концилијацију у споровима који се односе на природне
ресурсе и околину, Факултативна правила за истражне (анкетне) комисије.
Усвојени су и нови модели арбитражних клаузула.
То је резултирало изношењем значајног броја спорова пред Стални ар-
битражни суд.
Коначно поставља се питање карактера Сталног арбитражног суда.
Ценећи одредбе Конвенција од 1899. године и 1907. године, долазимо до
закључка да израз „Стални арбитражни суд“ није одговарајући за устано-
вљени механизам. Стални арбитражни суд није орган који решава споро-
ве већ се у сваком конкретном случају са листе арбитара установљене при
Суду формира арбитражни колегијум који пресуђује спор.
Та листа сама по себи не представља судски колегијум већ је само сред-
ство које треба да олакша конституисање ad hoc арбитражних судова. Пре-
ма томе, ваља повући разлику између организационог оквира који је ста-
лан и арбитражног суда који се формира за пресуђење конкретног спора,
а који је dd hoc карактера јер му функција престаје са пресуђењем спора.
2.1.3.1. Структура арбитражног суда. Структура или композиција ар-
битражног суда је од знатне важности, јер се поверење странака у арби-
тражни суд добрим делом заснива на поверењу у личност арбитара. Нема
јединственог модела у погледу композиције арбитражног суда.
Странке у спору традиционално поседују потпуну слободу у избо-
ру арбитара. У прошлости било је уобичајено да се арбитража поверава
појединцу (обично се радило о шефу треће државе који ужива обострано
поверење или некој истакнутој црквеној личности). Ова личност је фигу-
рирала као арбитар али је у циљу разматрања спора ангажовала лице или
колегијум упућене у међународно право. Пракса да се решење спора по-
верава једном арбитру трајала је до почетка овог века. Од 59 арбитража
наведених у Извештају о међународним арбитражним пресудама (Reports
of International Arbitral Awards) чак 35 је решено на тај начин. Пред крај овог
периода су за арбитре одређивани и истакнути стручњаци међународног
права (Мах Хубер у спору око острва Палмас (1928) између САД и Холан-
дије). Било је и случајева да се националним судовима повери функција
арбитара (на пример француски Касациони суд је 1880. године, пресудио у
француско-никарагванском спору поводом конфискације оружја на фран-
цуском броду „Phare“).
Од спора „Alabama“ државе се у поступку арбитраже, углавном, об-

раћају: а) или мешовитим комисијама састављеним од по једног или два
национална члана, тј. личности које именују странке у спору (ови чланови
решавају у првој инстанци) и трећег или петог члана кога странке бирају
заједнички (арбитар) коме се случај подноси на конкректну одлуку ако се
национални чланови не споразумеју); б) или суду састављеном од три или
пет чланова који доносе одлуке већинским гласањем.
Хашка конвенција од 1907. године предвиђа да свака страна у спо-
ру именује два арбитра, од којих само један може бити њен држављанин
или је изабран међу личностима које је та странка предложила за чланове
Сталног арбитражног суда. Овако постављени арбитри заједнички бирају
непарног члана који обавља функцију председника. У случају подељених
гласова, избор тог члана поверава се трећој држави или личности изабра-
ној споразумом странака (обично је то нека непристрасна личност, као
председник Међународног суда правде или председник швајцарске конфе-
ренције). Уколико се у овом погледу не постигне споразум, свака страна у
спору предлаже трећу државу, а ове заједнички бирају председника. Ако
у року од два месеца овако изабране треће државе не постигну споразум,
прибегава се вучењу коцке.
Смисао ограничења које у погледу избора арбитара оставља конвен-
ција јесте у томе да се ограничи утицај странака на избор арбитара и тако
нагласи непристрасни и независни карактер суда. Корак даље иде Генерал-
ни акт о мирном решавању спорова који утврђује да се арбитражни суд
састоји од пет чланова, с тим што свака страна у спору именује по једног
члана, док остала два и председника бирају споразумом из реда држављана
треће државе (члан 22).
Правила из Хашких конвенција и Генералног акта су резидуалног ка-
рактера. У пракси странке у спору поступају и на другачије начине. Знатни
број уговора о арбитражи упућује на поступак који се примењује прили-
ком конституисања комисије за мирење.2037 Понекад се круг потенцијал-
них кандидата за арбитре ограничава на листу арбитара при Сталном ар-
битражном суду.
2.1.3.2. Надлежност. Надлежност арбитражних судова је факултати-
вног карактера и заснива се на компромису. Другим речима, арбитражни
суд црпе своју надлежност из сагласности странака у спору. Та сагласност
се може постићи у односу на конкретан спор (пригодна арбитража) или
односу на спорове одређене врсте (институционална арбитража). Тео-
ријски гледано, у случају институционалне арбитраже, странке не би тре-
бало да закључују арбитражне компромисе. У пракси се, међутим, разли-
ка између пригодне и институционалне арбитраже често губи, јер и код
институционалне арбитраже заснивање надлежности у конкретном спору
претпоставља прецизно утврђивање предмета спора, именовање арбита-
ра, утврђивање њихових овлашћења и сл. По правилу, арбитражном суду
2037 Systematic survey of Treaties for the pacific settlement of international disputes 1928–48, стр.
92–107.
се подносе на решавање спорови правне природе. Није редак случај да

арбитражни компромис у том погледу упућује на спорове дефинисане у
члану 36. Статута Међународног суда правде или на члан 36. Повеље УН.
Одредбе Споразума о надлежности арбитражног суда могу бити недовољ-
но јасне и прецизне. Правило је да у том случају сам суд одлучује о својој
надлежности (compétence de la compétence). У том смислу Хашка конвенција
од 1907. године, предвиђа да је „суд овлашћен да утврди своју надлежност
тумачењем компромиса, као и осталих папира и докумената који су му
поднети...“ (члан 73).
Надлежност у погледу решавања спорова подразумева и надлежност у
погледу доношења привремених мера. Генерални акт предвиђа у члану 33.
да у свим случајевима где спор представља предмет арбитраже, нарочито
уколико се стране разилазе у питањима која произлазе из аката који су већ
предузети или се предузимају, арбитражни суд ће у најкраћем року одре-
дити привремене мере.
Ratione personae, арбитраже су у смислу међународног јавног права
надлежне да решавају спорове између држава. Правило по коме се само
државе могу појавити као парничне странке пред судом није код арбитра-
жа тако строго постављено као код Међународног суда правде. У пракси
је било случајева да арбитражни судови решавају спорове између државе
у смислу међународног права и политичко-административних јединица
друге државе (нпр. спор између Авганистана и Лахореа), спорове између
држава и међународних организација (на основу Споразума о конач-
ном и потпуном решењу питања репарација (1930) Банка за међународна
плаћања се могла појавити као странка пред Арбитражним судом), па, чак,
и спорове између држава и приватних корпорација (уговор о концесији из-
међу СССР-а и Lena Goldfieldc компаније од 1925).
2.1.3.3. Поступак пред сталним арбитражним судом. И у погледу
правила поступка од суштинског је значаја воља странака. Уговори о ре-
шавању спорова арбитражним путем на различит начин регулишу пи-
тање поступка. Неким уговорима странке резервишу право да у сваком
конкретном случају одреде правила поступка компромисом. При том се
ретко формулишу прецизна правила, већ се, углавном, утврђују начини и
рокови за подношење поднесака. Извесни уговори овлашћују арбитражне
судове да донесу сопствена правила поступка. Хашка конвенција утврђује
у члану 74. да је арбитражни суд овлашћен да „изда правила поступка за
вођење спора, да одлучи о облицима, редоследу и времену у коме свака
страна мора закључити своје аргументе...“ Већи број уговора предвиђа
примену правила поступка утврђених Хашком конвенцијом о мирном ре-
шавању спорова од 1907. године. Широко прихватање правила поступка
садржаних у овој конвенцији даје извесног повода схватању да су ова пра-
вила постала део обичајног права.
Поступак пред арбитражним судом у начелу се састоји из две раздвоје-
не фазе: писмене и усмене фазе. У писменој заступници подносе суду и су-
протној страни поднеске, противподнеске, а по потреби, реплике и дуплике.
Поднесци се подносе у утврђеном року. Из разлога економије поступка

често се изоставља усмена фаза.
Странке у спору имају право да поставе делегате или заступнике да
присуствују суђењу с циљем да послуже као посредници између странака
и суда. Другим речима, заступници не расправљају спор већ само пред-
стављају страну у спору и у том својству су одговорни за одашиљање и
примање поднесака и противподнесака; траже обавештења од заступника
друге стране и дају одговоре на захтеве и сл. Заступници су, такође, овла-
шћени да суду усмено изнесу оне аргументе за које сматрају да иду у при-
лог њиховој страни.
Поступак се окончава доношењем пресуде. Пресуда се доноси већином
гласова на тајној седници. Поред образложења садржи и имена арбитара.
2.1.3.4 Право које суд примењује. Арбитражни суд примењује право
које странке утврде у компромису. Странке то могу да учине на два начина:
а) енумерацијом правних правила које суд треба да примени на кон-
кретан случај; и б) упућивањем на одговарајуће изворе. Поред тога, могуће
је да странке ставе у надлежност суду да формулише правна правила која
ће послужити као основа за доношење пресуде.
Добру илустрацију првог начина представља арбитража у спору
„Аlabama“ који је решен на бази три принципа о обавезама неутралних др-
жава у поморском рату формулисана у члану 6. Вашингтонског уговора од
1871. године.
Упућивање на одговарајуће Формалне изворе може бити прећутно
и изричито. Прећутно се заснива на претпоставци да је арбитражни суд
као међународни суд дужан да, у одсуству споразума странака о супро-
тном, примењује међународно право. Предмет изричитог упућивања могу
бити различити извори. Пракса указује да се као извори најчешће помињу
„међународно право“, „општи правни принципи“, „ex aequo et bono“, „пра-
вда“, било самостално било различитим комбинацијама. Генерални акт о
мирном решавању спорова (1928), као и знатан број осталих уговора овла-
шћује суд да одлучи „ex aequo et bono“ уколико не постоји правило које би
се на конкретни спор могло применити на основу члана 38. Статута Стал-
ног суда међународне правде. Дакле, у највећем броју случајева странке
упућују арбитражни суд на одговарајућа правна правила. С обзиром на
чињеницу да су формални извори наведени у члану 38. Статута Међуна-
родног суда правде стекли ауторитет извора општег међународног права,
неки арбитражни уговори упућују на изворе наведене у том члану. Текст
члана 38. усваја и Нацрт модела правила арбитражног поступка усвојен на
тринаестом заседању Генералне скупштине УН.
У односу на неправне спорове (политичке спорове), неки уговори
овлашћују суд да нађе „пријатељско решење“ које се не заснива на праву.
То се практикује онда када решење политичког спора није било могуће
постићи мирним путем или ако суд нађе да спор није арбитралне природе
(нпр. Уговор о мирењу, арбитражи и судском решавању између Луксем-
бурга и Норвешке од 1932). У овим случајевима арбитражни суд делује као
пријатељски арбитар или измиритељ (amiable compositeur).
2.1.3.5. Карактер одлуке арбитражног суда. Одлука арбитражног суда је,

по својој правној природи, пресуда. Пресуда је коначна и против ње се не може
изјавити жалба – res iudicata – (члан 81. Хашке конвенције од 1907. године).
Пресуда има обавезну снагу само за странке у спору и у односу на конкретан
случај. Иако је извршење пресуде у доброј вери правило општег међународног
права, понекад се у арбитражне уговоре уноси одговарајућа одредба.
Део теорије и јуриспруденција Међународног суда правде2038 стоје
на становишту да се, под извесним условима, арбитражна пресуда може
поништити. Не постоји сагласност о основама ништавости арбитражне
пресуде. Пракса држава и теорија као могуће основе истичу разлоге који
се тичу надлежности (ништавост арбитражног компромиса, прекорачење
надлежности од стране арбитара, примена права на које суд није био овла-
шћен компромисом), разлоге који се тичу правила поступка (повреда пра-
вила о једнакости странака пред судом) и разлоге који се тичу самих арби-
тара (корупција или заблуда).
У условима децентрализованог поретка какав је међународни, извр-
шење арбитражних пресуда заснива се у крајњој линији на вољи држа-
ва.2039 Класично међународно право је допуштало употребу принудних
средстава у случају да једна страна из неоправданих разлога одбије да извр-
ши арбитражну пресуду. Стварање Друштва народа означава и тенденцију
да се обезбеђење извршења арбитражних пресуда постави на организова-
ну основу. Пакт Друштва народа је Савету Друштва ставио у надлежност и
предлагање мера које би ваљало предузети у случају неизвршења пресуде.
Што се тиче позитивног међународног права, Повеља УН не пружа непо-
средну заштиту правилу о обавезности арбитражне пресуде. Члан 94. По-
веље предвиђа могућност давања препорука или предузимања других мера
само ако нека страна у спору не изврши обавезе на основу пресуде Међу-
народног суда правде. Организација УН може предузети одговарајуће мере
поводом неизвршења арбитражне пресуде под општим условима пред-
виђеним у главама VI и VII Повеље, ако услед неизвршења пресуде настане
спор који може да угрози међународни мир и безбедност.
Са занемарљивим изузецима државе су врло скрупулозно извршавале
арбитражне пресуде јер је то питање части и достојанства државе.
2.1.4. Бадинтерова комисија

На ванредном састанку министара европске дванаесторице одржа-
ном 27 августа 1991 у Бриселу донета је Декларација која је, између ос-
талог, предвиђала установљење арбитражне процедуре у оквиру мировне
конференције у Југославији, тако да би „релевантне власти“ (мисли се на
2038 У случају који се тицао арбитражне пресуде краља Шпаније, Међународни суд правде је
одбио аргументацију Никарагве о ништавости арбитражне пресуде, налазећи да не стоје.
– I. C. J. Reports 1960. стр. 25 и даље.
2039 Неки писци су инспирисани унутрашњим правом предлагали оснивање међународних по-
лицијских снага у циљу обезбеђења извршења арбитражних пресуда. – Hambro, L’execution
des sentences internationales, 1936.
југословенске актере – М. К.) подносиле њихове спорове једној Арби-

тражној комисији.
Декларација о Југославији донета 3 септембра 1991 улогу Арбитражне
комисије одредила је на следећи начин:
„У оквиру Конференције, председавајући ће пренети Арбитражној ко-
мисији питања поднета арбитражи, и резултате разматрања Комисије биће
враћени Конференцији преко председавајућег конференције“.
Комисија је реконституисана 27 јануара 1993 године.
Иако у свом називу садржи реч „арбитража“, Бадинтерова Комисија
није поседовала ни један конститутивни елемент арбитраже (види 2.1.1.):
а) Комисија није установљена арбитражним компромисом југословен-
ских страна у спору, већ једностраним актима држава-чланица Европске
заједнице као регионалне организације у којој чланице нису биле ни СФРЈ
ни било која од југословенских република;
б) чланове Комисије именовала је Европска заједница, будући да југо-
словенске републике нису успеле да постигну сагласност о два од пет чла-
нова Комисије.
У реконституисаној Комисији 3 члана је именовало Веће министара
ЕЗ, једног члана – председник Међународног суда правде и једног члана –
председник Европског суда за људска права;
ц) о праву које је Комисија требало да примењује, нема ни помена у
наведеним документима. Састав иницијалне Комисије састављене од пред-
седника уставних судова држава-чланица ЕЗ разумно сугерише да је Ко-
мисија требала да примењује уставно право било СФРЈ или компаративно
уставно право. Комисија је, међутим, од самог почетка примењивала међу-
народно право, ослањајући се делом и селективно на уставно право СФРЈ;
д) Надлежност Комисије остала је нејасна и контрадикторна. Релевант-
ни делови Декларације говоре о саветодавној надлежности Комисије.2040
Наиме, арбитражна процедура установљена је „у оквиру... мировне
Конференције о Југославији“. Дакле, не као самостална фаза у решавању
југословенске кризе која би се активирала у случају неуспеха дипломатских
преговора, већ као интегрални део Конференције. У прилог овом тумачењу
иде и одредба Декларације од 3 септембра 1991. да ће „резултати разма-
трања Комисије бити враћени Конференцији“, као форуму за решавање
спорова у Југославији.
Акт ко-председника Конференције о бившој Југославији од 27 јануара
1993. године, којом је Комисија реконструисана уводи, међутим, двојаку
надлежност Комисије:
„а) Да одлучује са обавезном снагом за заинтересоване стране, било
који спор који странке поднесу Комисији са одобрењем ко-председника Уп-
равног одбора Конференције и
2040 Детаљно, М. Крећа: The Badinter Arbitration Commission, A Critical Appraisal 1993; M. Kreća,
Badinter Arbitration Commission – A legal Anatomy, у штампи.
б) да даје мишљења о било ком правном питању које им поднесу ко-

председници Управног одговора Конференције“ (курзив наш – М. К.).
Све у свему, ради се у лажној, псеудо арбитражи која је у стварности
давала мишљења која су послужила као основ за прагматичне политичке
одлуке превасходно ЕЗ и њених чланица.
Бадинтерова Комисија је, посебно након реконституисања, деловала
као консултативно тело ко-председника Конференције о бившој Југосла-
вији а њене консултације су, како примећује угледни аутор, „биле у потпу-
ности однос клијента и адвоката“.2041
Надлежни органи СРЈ су у више наврата оспоравали надлежност и
саму њену природу као арбитражног тела, наглашавајући да су мишљења
Комисије ништава и без било каквог правног дејства.
Поводом питања коју је Лорд Карингтон упутио Комисији самовољно мењајући садр-
жину питања формулисаних од СР Југославије, председници Србије и Црне Горе упутили
су писмо председнику Комисије 8 јуна 1992 у коме, између осталог, стоји:
„1. СР Југославија не прихвата идеју да Арбитражна Комисија, као саветодавни орган
Конференције, треба да дâ своје мишљење о питањима наведеним у вашем писму.
Мандат ЕЗ, као и тела која делују под окриљем Конференције, треба да... пруже помоћ
и олакшају процес преговора између страна у спору.
2. Принципијелно је позиција СР Југославије да сва питања свеобухватног решења ју-
гословенске кризе треба да буду решена споразумом између СР Југославије и свих бивших
југословенских република“.2042
У својој изјави од 30 априла 1993 влада СР Југославије је истакла два суштинска при-
говора.
Један приговор се односи на питања о сукцесији. Влада СРЈ је истакла да „не признаје
надлежност Арбитражне Комисије, познате као Бадинтерова Комисија, у питању процеду-
ре поделе активе и пасиве и да се не слаже да Комисија даје мишљења о принципима на
којима би сукцесија држава била извршена“.
Други део приговора је шире и далекосежније природе, и тиче се саме природе Ба-
динтерове Комисије.
Истиче се да СР Југославија „сматра мишљења Комисије доктринарним мишљењем у
смислу члана 38(д) Статута Међународног суда правде, који не представљају правни основ
за било какву одлуку“.
Надаље, да наглашава да Комисија „није установљена ни састављена у арбитражне
сврхе“, и да се „тешко огрешила како у процедурално тако и у материјално право“, те да ће
због тога СР Југославија „сматрати ништавим и необавезним било које мишљење Комисије
у процедури са којом се није сагласила“.
Ови приговори су елаборирани и у писму које је министар иностраних послова СРЈ упу-
тио ко-председавајућем Управног одбора Конференције о бившој Југославији 2 јула 1993.
У писму се, између осталог, наводи да је „чињеница да Комисија није била устано-
вљена у складу са међународним правом. Даље, да је Комисија у својим мишљењима 1–10
суштински прекршила међународно право... У пракси мишљење Комисије, као савето-
давног тела Конференције о бившој Југославији, на основу којих су југословенски учесници
на Конференцији требало да усвоје релевантне одлуке консенсусом узимајући такође у об-
зир мишљење Комисије, узета су као пресуде и послужила као основ за доношење конкрет-
них одлука о релевантним питањима југословенске кризе“.
2041 М. Pomerance, p. 41. The Badinter Commission: The use and Misuse of the International Court of
Justice Jurisprudence, Michigan, Journal of the International Law 1998, vol. 20, p. 41.
2042 International Legal Materials, 1992, vol. 31, p. 1518.
У писму се, такође, наводи одлука Владе СРЈ да повуче своје представнике и прекине,
на временској основи, учешће у раду Радне групе о питањима сукцесије на Конференцији о
бившој Југославији, до престанка рада тзв. Бадинтерове Комисије.2043
2.2. МЕЂУНАРОДНИ СУД ПРАВДЕ

2.2.1. Уопште о Међународном суду правде. Место Међународног суда
правде у позитивном међународном поретку можемо посматрати са фор-
малне и материјалне тачке гледишта.
Са формалне тачке, Међународни суд правде је, на основу члана 7. По-
веље, један од главних органа Организације. Веза са Уједињеним нација-
ма је вишеструка. Статут суда је интегрални део Повеље као уставног акта
Организације те су, стога, чланице УН ipso facto и странке Статута Међу-
народног суда правде. У поступку избора судија кључно место припада
двама политичким органима УН – Генералној скупштини и Савету безбед-
ности. Коначно, Савет безбедности се, под извесним условима, стара о ме-
рама које треба предузети да би се извршиле пресуде Суда.
С материјалне стране, Међународни суд правде је тело у чију на-
длежност спада решавање спорова између држава и давање саветодавних
мишљења о правним питањима. Према томе, у оквирима међународног
поретка Међународни суд правде врши судијску функцију, с тим што у
поређењу са унутрашњим судовима представља специфичан суд. Специ-
фичност овог Суда произлази из карактера међународне заједнице као де-
централизоване заједнице засноване на начелу суверенитета држава који,
између осталог, подразумева да државе а priori не признају никаквог судију
између себе. Зато је код Суда наглашена уговорна, консензуална димензија.
Елементи консензуалности огледају се у томе што је надлежност Суда зави-
сна од воље странака, те у околности да Суд, на бази пристанка странака у
спору, може решавати и на основу правичности (ex aequo et bono), као и у
извесном утицају странака на композицију суда (судије ad hoc). Као судски
орган, Међународни суд правде је тело које делује на основу међународног
права, независно од политичких момената. Управо због тога је исправно
рећи да је Међународни суд правде главни судски орган Уједињених на-
ција, јер се таквом формулацијом указује на чињеницу да суд суштински
делује у оквиру универзалног правног поретка установљеног Повељом УН,
а не да је орган у смислу спровођења воље или политике Организације.
У функционалном погледу, Међународни суд правде је продужетак
Сталног суда међународне правде који је деловао у систему Друштва наро-
да. Статут садашњег Суда је са минималним изменама рецепција Статута
Сталног суда међународне правде. Континуитет ових двају судова огледа се
како у јуриспруденцији тако и у осталим питањима (правила поступка и
слично). Зато Статут и предвиђа да се изјаве дате према члану 36. Статута
Сталног суда међународне правде, које су на снази, сматрају међу странка-
ма Статута Међународног суда правде прихватањем обавезне надлежности
Суда за преостало време њиховог важења и у складу са њиховим одредбама.
2043 International Legal Materials, 1993, vol. 32, pp. 1584–1585.

2.2.2. Избор судија. Постоје субјективни и објективни услови за из-

бор судија Међународног суда правде. Субјективни услови утврђени су на
општи начин чланом 2. Статута на основу кога се судије бирају без обзира
на њихово држављанство из реда личности високих моралних квалитета
који испуњавају услове да у својим земљама заузимају највиша судска звања
или су признати стручњаци међународног права. Поред субјективних ус-
лова Статут формулише и услов објективног карактера – да се приликом
избора судија води рачуна не само о томе да личности које буду изабране
појединачно испуњавају потребне услове него и да у Суду као целини буду
заступљени најважнији облици цивилизације и главни системи света.2044
Субјективни и објективни услови за избор судије нису у идеалном
складу. Услов по коме се судије бирају „без обзира на држављанство губи
на тежини у контексту захтева да се приликом избора води рачуна о
најважнијим облицима цивилизације и правним системима света. Поред
тога, Статут изричито предвиђа да двојица судија не могу бити држављани
исте државе.2045 Политички критеријуми уграђени у механизам ОУН нису
мимоишли ни композицију Суда; и поред тога што Статут у том погледу не
садржи одредбу, у Суд су до сада, са изузетком НР Кине, увек бирани др-
жављани великих сила – сталних чланица Савета безбедности. Председни-
ци Суда, са изузетком за период 1994–1997, бирани су из реда националних
судија сталних чланица Савета безбедности, иако је до тада на снази била
пракса да се судије из сталних чланица Савета, по правилу, не бирају на
ову функцију.
Процес избора судија састоји се из две сукцесивне фазе: фазе кандидо-
вања и фазе избора.
Фаза кандидовања је, по узору на Стални суд међународне правде,
заснована на систему индиректног кандидовања посредством инструмен-
тарија националних група при Сталном арбитражном суду. Систем ди-
ректног кандидовања је свесно одстрањен да би се минимизирао утицај
политичког момента приликом конституисања Суда. На основу I Хашке
конвенције од 1907. свака страна уговорница именује на период од шест
година четири лица високих моралних квалитета и признате упућености у
питања међународног права која чине „националну групу“ у смислу Кон-
венције. Ове групе се сматрају сталним.
Како све чланице УН нису у исто време и странке Конвенције од 1907,
то оне чланице УН које нису уговорнице Конвенције од 1907. бирају ad hoc
националне групе чији је искључиви задатак да кандидују лица за судије у
Међународном суду правде.
Најмање три месеца пре дана избора Генерални секретар УН писмено
обавештава чланове арбитражног суда који представљају странке Статута,
као и чланове ad hoc националних група и позива их да у одређеном року
предложе личности које су у стању да се приме дужности судија.2046
2045 Ibid., члан 3.(1).
Националним групама се препоручује да се, пре него што приступе

предлагању кандидата, посаветују са својим највишим судом, правним
факултетима, као и националним академијама и националним одељцима
академија које се баве проучавањем права.2047 Свака национална група
предлаже највише четири кандидата, од којих највише двојицу својих др-
жављана. У пракси се међутим, предлаже, по правилу један кандидат.
Државе – странке, које нису у исто време чланице УН, имају, на основу
резолуције Генералне скупштине 264 (III) од 8. октобра 1948. године иста
права као и чланице у погледу кандидовања лица за судије Међународног
суда правде.
Генерални секретар саставља по алфабетском реду листу предложених
личности и доставља је Генералној скупштини и Савету безбедности.
Избор се обавља у ова два политичка органа УН. Генерална скупштина
и Савет безбедности приступају избору независно једно од другог, на осно-
ву општих процедуралних правила која важе у овим органима.2048 Избор
судија је једно од питања за која се у Савету безбедности не прави разлика
између сталних и несталних чланова.
Сматрају се изабраним они кандидати који добију апсолутну већину у
Генералној скупштини и Савету безбедности. Иако су формално сви канди-
дати једнаки, без обзира да ли се ради о кандидатима чланица или нечлани-
ца, у пракси је упадљиво да наклоност изборних органа уживају кандидати
чланица УН. До сада ниједан од кандидата нечланица није добио апсолутну
већину било у Генералној скупштини било у Савету безбедности.2049
Ако се после прве изборне седнице не попуне сва места, одржава се
друга а по потреби и трећа седница.2050 Ако после треће седнице остане
неко непопуњено место, може се, на захтев Генералне скупштине или Са-
вета безбедности, формирати мешовито тело састављено од по три пред-
ставника Генералне скупштине и Савета безбедности, да апсолутном већи-
ном изабере за свако непопуњено место по једног кандидата, који се затим
предлаже Генералној скупштини и Савету безбедности да га изаберу по
уобичајеној процедури. У случају да се мешовито тело једногласно сагласи,
може се предложити личност која није била на првобитном списку који је
саставио Генерални секретар на основу предлога националних група. Ако
ово тело не успе у свом задатку, изабране судије у року који утврди Савет
безбедности попуњавају празна места из реда кандидата који су добили ба-
рем један глас у Генералној скупштини или Савету безбедности.
Судије се бирају на период од 9 година и могу се поново бирати. Да би се
обезбедио континуитет у раду Суда, трећина судија (5) бира се сваке 3 године.

2048 У пракси, Савет безбедности и Генерална скупштина не одлучују независно једно од дру-
гог, већ се одржавају, мање више дискретне консултације. Ian Brownlie, Principles of Public
International Law, 2001, стр. 713.
2049 Rossenne, S., The composition of the Court in the Future of I.C.J,. 1976, I, стр. 379.
2.2.3. Организација Суда. Међународни суд правде је збор независних

судија са седиштем у Хагу. Суд може заседати и на другим местима када
год то сматра пожељним. Овом могућношћу Суд се до данас није користио.
Судски колегијум броји 15 судија и тај број, и поред знатног повећања
броја држава чланица Статута, није мењан од 1936. године када је ступио
на снагу ревидирани Статут Сталног суда међународне правде. Судије
Међународног суда правде не могу вршити никакве политичке или управ-
не функције, нити могу у било ком предмету пред Судом наступати као
заступници, саветници или адвокати.2051 Такође, не могу учествовати у
решавању ниједног предмета у коме су раније учествовали као заступни-
ци, саветници или адвокати једне од странака, као чланови државног или
међународног суда, анкетне комисије или у било ком другом својству. У
вршењу своје службе судије уживају дипломатске привилегије и имуни-
тете. Обим привилегија и имунитета судија одговара онима које опште
међународно право признаје шефовима дипломатских мисија. Председник
Суда има првенство над доајеном дипломатског кора у Хагу. Привилегије
и имунитети судија Међународног суда правде установљени су разменом
нота између председника Суда и министра иностраних послова Холандије
која је формално потврђена резолуцијом Генералне скупштине 90.(1) од 11.
децембра 1946. године.
Из реда судија бирају се председник и потпредседник на 3 године, с тим
што могу бити поново изабрани. Суд именује секретара који има двостру-
ке функције – судске и дипломатске, с једне стране, и административне,
с друге. У статусном погледу секретар Суда изједначен је са помоћником
Генералног секретара УН.
Суд врши своје делатности у пуном саставу или у већима. Ако суд дела
у пуном саставу, кворум чине деветорица судија. Постоје две врсте већа
Суда. Једно се установљава за посебне врсте предмета (Статут, на пример,
наводи предмете о питањима рада или превоза и промета робе) или за
конкретан предмет. Ако се веће формира за посебну врсту спорова, ком-
позицију већа утврђује Суд с тим што се веће мора састојати од најмање
тројице судија. Ако се веће установљава за посебан случај, број судија у
већу одређује, такође, Суд, али уз пристанак странака.
Друга врста су већа са скраћеним поступком. Суд их саставља сваке
године ради брзог обављања предмета. Састоје се од петорице судија.
Поступак пред већима може се засновати само уз пристанак странака
у спору.
Композиција суда није стална, већ се мења од спора до спора. Разлози
због којих неки судија не суделује у суђењу могу бити различити. Судија не
може суделовати у решавању предмета у коме је претходно суделовао као
заступник, саветник или адвокат једне од странака, судија државног или
међународног суда, анкетне комисије или у било ком другом својству.2052
2051 Чланови 16. и 17. Статута.
2052 Члан 17.(2) Статута.
Статут такође утврђује да, због посебних разлога, судија може бити изузет
приликом решавања конкретног предмета. Одлуку о томе доноси председ-
ник Суда или сам судија, мада судија, иначе, није овлашћен да одбије да су-
делује у решавању спора. У случају неслагања председника и судије, одлуку
доноси Суд.2053 Композиција Суда може се мењати и укључивањем у Суд у
пуном саставу или веће Суда, тзв. судије ad hoc.2054
Установа ad hoc судије има двоструку функцију: а) да изједначи по-
ложај парничних странака од којих једна има свог држављанина у већу; и
б) да конституише формалну једнакост парничних странака када ниједан
од њих нема судију свог држављанина у већу. Ако Суд уврсти у веће су-
дију који је држављанин једне од парничних странака (тзв. национални
судија), друга парнична странка може да одабере једну личност која ће
да суделује у својству судије. Може се, међутим, десити да Суд не уврсти
у веће ниједног судију који поседује држављанство једне од парничних
странака. У том случају, свака од парничних странака може приступити
избору једног судије. Судије ad hoc бирају се првенствено међу оним лич-
ностима које су биле кандидоване за судије Међународног суда правде.
Институт судије ad hoc, као, уосталом, и националних судија, указује на
дипломатске елементе у међународном правосуђу, који су страни идеји
правосуђа у унутрашњем поретку. Државе испољавају већу дозу спрем-
ности да прихвате надлежност Суда уколико су у њему заступљени и
држављани, не због тога што би у њима гледали заступнике својих ин-
тереса, већ као гаранцију да ће национална гледишта бити правилно из-
ложена. У пракси није било случаја да се парнична странка није користи-
ла могућношћу да изабере ad hoc судију ако је друга странка имала свог
држављанина у Суду.2055
2.2.4. Надлежност Суда

2.2.4.1. Уопште о надлежности Суда. Надлежност Међународног суда
правде је јединствена категорија, тј. надлежност је једна и недељива. Те-
оријски се, међутим, она може разлучити на надлежност ratione materiae,
надлежност ratione personae и надлежност ratione temporis.
Међународни суд правде сам одлучује о својој надлежности у конкрет-
ном случају – тзв. надлежност за надлежност (competence de la competence).
То произлази из општег правног правила да орган који располаже извесном
јурисдикцијом има право и обавезу да се изјасни о обиму својих овлашћења.
Како у међународном поретку нема другог степена, та оцена је коначна.
2.2.4.2. Основ надлежности Суда. С обзиром на правни основ, треба
раздвојити: А) основ надлежности суда у поступку решавања спорова;
Б) основ надлежности Суда у саветодавном поступку.
2054 S. Rosenne, The Comoposition of the Court, in The Future of the International Court of Justice,
стр. 377 и даље.
2055 S. Rosenne, op. cit., стр. 402.
А. У поступку решавања спорова основ надлежности Суда је воља

странака као суверених јединки. Стога се и говори о консензуалном или
уговорном основу надлежности Суда у поступку решавања спорова. Када
Суд испитује да ли је надлежан или не, он, у ствари, испитује да ли у том
смислу постоји пристанак странака. Будући да се заснива на споразуму
странака надлежност Суда је увек ограниченог карактера, тј. постоји само
у оној мери у којој су је странке прихватиле.
Што се тиче самог начина давања пристанка, разликујемо неколико
случајева:
1) Када се странке у спору који је већ избио споразумеју да решење
спора нађу пред Међународним судом правде. У овом случају странке у
спору in concreto признају надлежност Суда. Овај споразум се најчешће на-
зива компромис. На овај начин је пред Суд изнето око 14 спорова – нпр.
спор око права азила између Колумбије и Перуа (1950), спор око континен-
талног платоа у Северном мору између Савезне Републике Немачке, с једне
стране, и Данске и Холандије, с друге стране.2056
2) Када је, како то одређује члан 36.(1) Статута, надлежност Суда
утврђена уговорима и конвенцијама на снази. Наиме, знатан број уговора
– како билатералних тако и мултилатералних – садржи тзв. компромисне
одредбе (compromissory clauses) које предвиђају један или више начина мир-
ног решавања одређене врсте спорова. Међу тим начином често фигурира
и судски, било као једини било као резервни, тј. онај који се примењује у
случају неуспеха дипломатских начина решавања спорова. Тешко је навес-
ти типичан пример ових одредби јер су веома разноврсне. Рецимо, Кон-
венција о спречавању и кажњавању злочина геноцида предвиђа у члану IX
да „спорови између страна уговорница о тумачењу, примени и спровођењу
ове Конвенције, укључујући и спорове који се односе на одговорност неке
државе за геноцид или било које друго дело наведено у члану III, изнеће
се пред Међународни суд правде, на захтев једне од странака у спору.“
Конвенција о уговорном праву утврђује да, ако у року од 12 месеци од да-
тума избијања спора није било могуће наћи решење у складу са чланом
33. Повеље, „свака страна у спору о примени или тумачењу чланова 53. и
64. може тужбом поднети спор на решавање Међународном суду правде,
осим ако странке споразумно одлуче да спор подвргну арбитражи“. Поку-
2056 Asylum (Colombia/Peru); Minquiers and Ecrehos (France/United Kingdom); Sovereignty over
Certain Frontier Land (Belgium/Netherlands); North Sea Continental Shelf (Federal Republic
of Germany/ Denmark; Federal Republic of Germany/Netherlands); Continental Shelf (Tunisia/
Libyan Arab Jamahiriya); Delimitation of the Maritime Boundary in the Gulf of Maine Area
(Canada/United States of America) case referred to a Chamber; Continental Shelf (Libyan Arab
Jamahirya/Malta); Frontier Dispute (Burkina Faso/Republic of Mali) case referred to a Chamber;
Land, Island and Maritime Frontier Dispute (El Salvador/Honduras) case referred to a Chamber;
Territorial Dispute (Libyan ArabJamahiriya/Chad); Gabčikovo Nagymors Project (Hungary/
Slovakia); Kasikili/Sedudu Island (Bostwana/Namibia); Sovereignty over Pulau Ligatan and Pulau
Sipadan (Indonesia/Malaysia); in the Corfu Channel (United Kingdom v. Albania) case Objection.
The case concerning the Arbitral Award Made by the King of Spain on 23 December 1906.
(Honduras v. Nicaragua) је изнет пред Суд подношењем тужбе, али су странке претходно
закључиле споразум о поступку који ће поштовати приликом изношења спора пред Суд.
шај стварања модела компромисних клаузула потекао је од Института за

међународно право (1956). Ове одредбе могу бити саставни део уговора, а
понекад се склапа и посебан споразум који се у виду протокола или анекса
прикључује основном уговору.2057
3) Када држава једностраном декларацијом прихвати факултативну
клаузулу2058, тј. члан 36.(2) Статута који гласи: „Државе странке овог Ста-
тута могу у свако доба изјавити да признају – ipso facto и без посебног спо-
разума, према свакој другој држави која прими исту обавезу – надлежност
Суда у свим правним споровима који имају за предмет: а) тумачење не-
ког уговора; б) свако питање међународног права: в) постојање било које
чињенице која би, ако се утврди, представљала кршење неке међународне
обавезе; г) природу или величину дужне накнаде због кршења неке међу-
народне обавезе“.
Изјаве о прихватању обавезне надлежности Суда дају се или безуслов-
но или уз услов узајамности од стране већег броја држава или од стране
одређених држава или за одређено време.
Резерве2059 које се при том истичу могу бити тројаке:
а) Ratione personae. Неке државе које су прихватиле факултативну
клаузулу изузимају из тако установљене надлежности суда спорове са од-
ређеним државама. То се обично чини општим формулацијама, било пози-
тивним, било негативним. Велика Британија примера ради, искључује из
надлежности Суда сваки спор са владом било које друге државе чланице
Комонвелта у односу на ситуације или чињенице које су постојале пре 1.
јануара 1969. године. Друге то чине у односу на државе са којима немају
дипломатске односе (Индија и Израел) или државе које не признају дату
државу (Израел). Ограничење на позитиван начин се обично формулише
тако да изјава важи само у односу на чланице УН односно странке Статута
Суда (Француска).
б) Ratione materiae. Резерве ове врсте су шаролике али највећи број изу-
зима из надлежности Суда спорове који се тичу питања која спадају у домен
унутрашње надлежности. Критеријум за утврђивање природе спора, тј. да
ли он по својој суштини улази у домен унутрашње надлежности или је од
међународног интереса је двојак: објективан у случају када се природа спо-
ра утврђује на основу међународног права у оквирима одредби члана 2.(7)
Повеље или субјективан када се природа спора утврђује на основу одлуке
саме стране (САД) или устава и унутрашњих прописа државе (Салвадор).
У резерве ове врсте спадају и оне на основу којих се из надлежности суда
2057 В. нпр. Факултативни протокол уз конвенцију о дипломатским односима; Факултативни
протокол уз Конвенцију о конзуларним односима.
2058 О томе, Бакотић Б., „Факултативна клаузула и обавезна надлежност Међународног суда“,
МП 2/1971, стр. 41–69.
2059 S.A. Aleksadnrov, „Accepting the Compulsory Jurisdiction of the International Court of Justice
with Reservations; an Overwiev of Practice with a Focus on Recent Trends and Cases“, Leiden
Journal of International Law, vol. 14, 2001, стр. 84–124.
искључују спорови за које је предвиђен неки други начин мирног решавања,

спорови за време трајања непријатељства, спорови који се тичу извесних
мултилатералних уговора и слично.
в) Ratione temporis. Огледају се у могућности да се изјава о прихватању
обавезне надлежности опозове у сваком тренутку и резерви по којој се
изузимају спорови који се односе на чињенице или ситуације настале пре
одређеног датума. На пример, Француска је из надлежности Суда искљу-
чила спорове са државама које нису биле прихватиле обавезну надлежност
Суда у часу настанка чињеница или ситуација које су довеле до спора.2060
Изјаве о прихватању обавезне надлежности Међународног суда правде
предају се Генералном секретару УН који преписе изјава доставља странка-
ма Статута Суда и Секретару Суда.
С обзиром на начело континуитета Сталног суда међународне прав-
де и Међународног суда правде изјаве о прихватању члана 36.(2) Статута
Сталног суда међународне правде који су на снази, сматрају се међу стран-
кама Статута обавезним, за преостало време њиховог важења и у складу са
њиховим одредбама.
Изјаве о прихватању надлежности Суда путем факултативне клау-
зуле представљају једностране правне акте, чије је дејство засновано на
начелу реципроцитета. Надлежност суда се, према томе, простире само
на државе које су прихватиле факултативну клаузулу и то само у обиму у
коме се декларације о прихватању надлежности поклапају. Како се ради
о две или више једностраних изјава које су међузависне у смислу који
смо навели, постоји схватање да је тзв. факултативна клаузула отворе-
ни вишестрани уговор sui generis, чији се учинци испољавају у двоструком
односу странака.2061
г) Надлежност Суда може бити заснована и прећутним путем у току
самог поступка. Та установа је још у римском праву позната као forum
prorogatum. Ако, рецимо, једна странка изнесе спор пред Суд, околност да
у тренутку покретања поступка друга странка није признала надлежност
Суда у односу на конкретан случај не доводи нужно до тога да се Суд ог-
ласи ненадлежним. Друга страна може у току поступка признати надлеж-
ност Суда. У случају мањинских школа у Горњој Шлезији, Суд је истакао да
2060 Југославија је 26. априла 1999. издала изјаву о прихватању обавезне надлежности Суда: „...
Влада СР Југославије признаје надлежност Суда, на основу члана 36. став 2. Статута Међу-
народног суда правде, као и обавезу ipso facto и без посебног споразума, у односу на сваку
државу која је прихватила исту обавезу, под условом реципроцитета, у свим споровима
проистеклим или који могу проистећи после потписивања ове Изјаве, у погледу ситуација
и чињеница насталих после потписивања, изузев у случајевима где су се стране сагласиле
или ће се сагласити, да ће наћи решење путем другог поступка или другим начином мир-
ног решавања спора. Ова декларација неће се примењивати на спорове који се односе на
питања која по међународном праву потпадају под искључиву надлежност СР Југославије,
као и територијалне спорове“.
2061 Правила тумачења декларација издатих на основу члана 36. Статута нису идентична са
онима која важе за тумачење уговора в. Fisheries Jurisdiction (Spain v. Canada), ICJ. Reports
1998, para. 46.
пристанак државе да се спор реши пред Судом не мора нужно да се изрази

изричитим путем, већ, такође, може проистећи из конклудентних радњи.
Рецимо, ако држава изнесе своје аргументе у спору, а да при том не ис-
такне приговор надлежности, онда се такво понашање тумачи као изража-
вање намере да се спор реши пред Судом. У британско-албанском спору
албанска Влада је оспорила Великој Британији право да спор изнесе пред
Међународни суд правде, али је у одговору на тужбу истакла да је спремна
да се појави пред Судом. Овакав став Албаније Суд је протумачио као при-
хватање надлежности Суда у конкретном спору.2062 Надлежност Суда може
бити уговорена и формалним путем до закључења усменог дела поступка.
Б. За разлику од поступка решавања спорова, надлежност Међународ-
ног суда правде у поступку давања саветодавног мишљења се не заснива
на консензуалној основи, тј. на споразуму. Дајући саветодавно мишљење
Суд дејствује као главни судски орган Организације. Услед тога, ниједна
држава, било да се ради о чланици или нечланици УН, не може спречити
Суд да да саветодавно мишљење, за које УН сматрају да је пожељно ради
предузимања извесних радњи. Саветодавно мишљење се не даје државама,
већ органу или организацији која га тражи.
Надлежност Суда у саветодавном поступку заснива се непосредно на
Повељи која предвиђа да Генерална скупштина, Савет безбедности као и
други органи и специјализоване агенције овлашћени од Генералне скупшти-
не, могу тражити од Међународног суда правде саветодавно мишљење о
сваком правном питању2063 и на Статуту по коме Суд има дискреционо
право да поступа по том захтеву.2064 Поступак се заснива формалним за-
хтевом који је, по својој природи, једнострани акт.
Чињеница да Суд у саветодавном поступку не делује на бази саглас-
ности, не дира у начело суверености из два разлога: прво, саветодавно
мишљење се не даје државама нити га оне могу тражити, и, друго, савето-
давно мишљење нема обавезну снагу.
2.2.4.3. Облици надлежности Суда

2.2.4.3.1. Надлежност ratione personae. У спору пред Судом само се др-
жаве могу појавити у својству парничних странака.
Са становишта начина на који се тај формални услов конституише
разликујемо три групе држава – потенцијалних парничних странака.
а) У прву групу улазе чланице УН. Повеља предвиђа да су „све члани-
це УН ipso facto чланице Статута Међународног суда правде2065, будући да
Статут Суда представља саставни део Повеље УН.
б) У другу групу улазе нечланице УН које су странке Статута Међу-
народног суда правде. Статут предвиђа могућност да се и странке Ста-
2062 I.C.J. Reports, 1974, стр. 27.

тута могу обраћати Суду2066 Ова одредба је унета у Статут с обзиром на

објективни значај Суда у функционисању једне релативно уређене правне
заједнице и околност да постоје значајне разлике у међународном статусу
држава. Услови под којима држава нечланица УН може постати странка
Статута Суда одређује се у сваком конкретном случају по подношењу за-
хтева за приступање Статуту.
Ти услови су по први пут дефинисани резолуцијом Генералне скупштине 91.(1) од 11.
децембра 1946. и састоје се: а) у генералној обавези прихватања одредби Статута; б) у при-
хватању свих обавеза које чланице УН имају на основу члана 94. Повеље, укључујући ту и
комплементарне обавезе из чланова 25. и 103. Повеље; в) у обавези доприноса трошковима
Суда у износу који Генерална скупштина утврђује с времена на време након консултација
са заинтересованом владом. Ови услови формулисани поводом приступања Швајцарске
Статуту, поштовани су са минималним изменама и у осталим случајевима – Лихтенштајн
(1949), Јапан (1953) и Сан Марино (1953).
Друга права које државе нечланице УН црпу из чињенице да су стран-
ке Статута, посебно у вези са кандидовањем и избором судија, утврђена су
резолуцијом Генералне скупштине 204 (III) од 8. октобра 1948. године.
в) У трећу групу улазе државе које нити су чланице УН нити су странке
Статута, али се могу обраћати Суду под условима који одређује Савет без-
бедности „придржавајући се посебних одредаба садржаних у уговорима на
снази.“2067 Овлашћења Савета безбедности су при том ограничена утолико
што ови услови ни у ком случају не смеју стављати парничне странке у
неједнак положај пред Судом. Да би се ове државе обратиле Суду, неоп-
ходно је да, у складу са резолуцијом Савета безбедности 9 (1946), подне-
су декларацију којом се обавезују да прихватају да у доброј вери изврше
одлуке Суда и да преузму све обавезе које чланице УН имају на основу
члана 94. Повеље. Декларација може бити посебна (односи се на спор или
спорове који су већ искрсли) или општа (односи се на све спорове или вр-
сте спорова који су се појавили или би се могли појавити у будућности).
Декларација се депонује у Секретаријату Суда.2068 Држава која није стран-
ка Статута Суда нити је поднела декларацију у складу са резолуцијом Са-
вета безбедности 9 (1946) нема право приступа Суду (locus standi in iudicio).
Уколико држава нема право приступа Суду, питање надлежности Суда се
и не поставља јер је приступ Суду претходни услов за надлежност Суда у
сваком конкретном случају.2069
Међународне организације се не могу појавити пред Судом као стран-
ке у спору. То не значи да немају никакву процесну улогу, јер Суд може тра-
жити од јавних међународних организација обавештења у вези са споро-
вима који се воде. Јавне међународне организације могу таква обавештења
слати и самоиницијативно.2070 Уговори о оснивању неких специјализова-
2068 Посебне изјаве својевремено су поднеле Албанија (1947) и Италија (1953), а опште Кам-
боџа (1952), Цејлон (1952), СР Немачка (1955, 1956, 1965. и 1971), Финска (1953. и 1954),
Италија (1955), Јапан (1951), Лаос (1952), и Република Вијетнам (1952).
2069 Детаљније: Legality of Use of Force Cases, ICJ Reports 2004, Separate opinion of Judge Kreća.
них агенција (MOR, UNESCO, FAO и друге) предвиђају обавезу агенције

да Суду доставља било које обавештење које би Суд затражио у складу са
чланом 34 Статута. Поред тога, ако се у неком спору појави питање ту-
мачења устава неке јавне међународне организације или неке међународне
конвенције закључене на основу њега, секретар Суда ће о томе обавестити
јавну међународну организацију и доставити јој у препису целокупан пис-
мени поступак.2071
Статут не дефинише израз „јавна међународна организација“ али се
сматра да се односи на међувладине организације.
Процесна улога међународних организација је наглашенија у поступку
давања саветодавних мишљења.
Ту можемо разликовати две ситуације: а) када је међународна органи-
зација овлашћена од Генералне скупштине да тражи саветодавно мишљење
о правним питањима која произлазе из њене надлежности; и б) када се
међународна организација појављује пред Судом на основу обавештења
Суда зато што Суд сматра да је у стању да пружи податке о релевантном
правном питању.
У првом случају међународна организација има могућност да у одгова-
рајућој форми покрене саветодавни поступак. Због тога можемо закључи-
ти да у овом случају међународна организација има пуну процесну способ-
ност. Но, то није исто што и парнична способност, јер саветодавни посту-
пак не познаје странке у формалном смислу речи. Ова чињеница има по-
себну специфичну тежину у поступку пред Међународним судом правде,
будући да су правила поступка пред Судом инспирисана англосаксонским
правом, које централну улогу у парници даје управо странкама.
У другом случају улога међународних организација (као уосталом, и
државе) је ограниченог карактера. Своди се на пружање података по пи-
тању о коме се тражи саветодавно мишљење и на стављање примедби на
изјаве које су истим поводом дале друге међународне организације или
државе. Међународна организација у конкретном случају наступа у функ-
цији amicus curiae.
Статут и Правила поступка уопште не помињу могућност да се поје-
динац појави пред Судом. С обзиром на карактер позитивног међународ-
ног права, свака расправа о појединцу као процесном субјекту је de lege
ferenda карактера. Но, то не значи да питања везана на неки начин за
права и интересе појединаца не могу бити предмет расправе пред Судом.
То је, чак, случај са делом јуриспруденције Суда. На пример, случајеви
Nottebohm, Ambatielos, право азила, англоирански спор и други. На сушти-
ну оваквих спорова лепо је указао Стални суд међународне правде у слу-
чају Mavrommatis када је, констатујући да је спор настао између поједи-
наца (Mаvrommаtis) и државе (В. Британија), истакао да је „елементарни
принцип међународног права којим је дозвољено држави да штити своје
држављане оштећене актима супротним међународном праву, извршеним

од стране друге државе, а пошто нису могли добити задовољење редовним

путем... „стављајући у покрет његову (свог држављанина – М. К.), корист ...
међународну судску акцију, та држава врши, у ствари, употребу свог соп-
ственог права, права да у особи њених поданика буде поштовано међуна-
родно право. Од тренутка када једна држава стаје уз свог држављанина и
са њим се солидарише пред једном међународном судском инстанцом, ова
инстанца познаје као странку само ту државу.“2072
2.2.4.3.2. Надлежност ratione materiae. Ако надлежност Суда mtione
muteriue одредимо као круг послова једног Суда, онда можемо рећи да је
надлежност Међународног суда правде двострука:
1) да пресуђује, тј. да решава „све спорове које странке изнесу пред
њега, као и све случајеве нарочито предвиђене Повељом УН или уговори-
ма и конвенцијама на снази“2073
2) да даје „саветодавно мишљење о сваком правном питању на тра-
жење сваког органа или установе овлашћеног Повељом УН или у складу
са њом“;2074
Надлежност Суда ratione materiae одређена је функционално, тј. свр-
хом задацима и устројством Суда с једне стране, и конвенционално, тј.
споразумом странака, с друге стране.2075
Основни задатак Суда је да решава правне спорове између држава. У
том смислу, Савет безбедности је дужан да води рачуна о томе да странке
правне спорове по правилу износе пред Међународни суд правде у скла-
ду са Статутом Суда.2076 Суд спорове који су пред њега изнети решава на
бази примене међународног права чији су извори дефинисани у члану 38.
Статута. Суд може расправљати и оне спорове који се односе на питања
унутрашњег права ако одговарајуће задовољење није остварено посред-
ством судова у унутрашњем правном поретку.2077 По правилу су то ситу-
ације када неко страно физичко или правно лице буде оштећено радњама
или пропустима органа домаће државе па, након што није успело да ос-
твари задовољење средствима које предвиђа унутрашњи правни поредак
државе штетника, захтева од своје државе да се супституише уместо њега
у међународном спору.
У јуриспруденцији наилазимо и на случајеве да се Суд упушта у ту-
мачења правила унутрашњег права поводом решења оних питања која су
2072 P.C.I.J. Publications, Ser. A, No. 2, p. 12. Парагвај, Немачка и Мексико су покренуле поступке
пред Судом због повреде одредбе члана 63. Конвенције о конзуларним односима којим
је предвиђено право на конзуларну заштиту. В. Case Concerning the Vienna Convention on
Consular Relations, (Paragvay v. United States of America), Provisional Measures, Order of 9
April 1998; La Grand, (Germany v. United States of America), Case Concerning Avena and Other
Mexican Nationals, (Mexico v. United States of America), Order of 5 february 2003).
2075 Андраши, J., op. cit., 512.
2077 P.C.I.J. Publications, Ser. A. No. 14, стр. 19.
инцидентна или претходна у односу на питања међународног права које

је Суд позван да решава. У случају Chorzow, Суд се упустио у тумачење чл.
2. и 5. пољског закона од 14. VII 1920. у циљу да установи да ли су одредбе
тог закона у складу са чланом 6. до 22. Женевске конвенције. При том Суд
посматра унутрашње законе као просте чињенице манифестације воље и
активности држава, као и одлуке судова и административне мере.2078
Суд је надлежан и да расправља спорове у погледу чињеница ако се
ради о установљењу чињеница које би, ако се њихово постојање утврди,
представљале повреду неке међународне обавезе.2079
Надлежност Суда да одлучује о предмету спора обухвата у себи и на-
длежност да одлучује о питању постојања неког другог односа од кога та
одлука зависи (претходни приговори). У ствари, Суд се може упустити у
оцену ваљаности формалног акта којим започиње поступак иако није за-
сновао надлежност у конкретном случају.2080 Та могућност произлази из
чињенице да је надлежност Суда заснована на консензуалној основи тј.
сагласношћу воља страна у спору, док се формална ваљаност акта којим
започиње поступак у техничком смислу цени на основу одредаба Статута
и Правила поступка. За тумачење ова два акта није потребна сагласност
странака, али не може се засновати надлежност на самој чињеници да је
поступак започео.2081
Када је надлежност Суда заснована у предмету спора подразумева се
да је у надлежности Суда и да решава инцидентна питања (инцидентна
надлежност). Под овом надлежношћу се схвата доношење одлуке о при-
временим мерама, интервенцији и претходним приговорима. Инцидентна
надлежност се, за разлику од надлежности у предмету спора, заснива на
некој објективној чињеници као што је заснивање поступка пред Судом
(рецимо, код привремених мера) или пресуди (код тумачења пресуде). Због
тога се и може назвати инхерентном надлежношћу с тим што је суштин-
ски везана за постојање надлежности у главној ствари. Такође, надлежност
Суда по питању накнаде штете настале повредом неке међународне обаве-
зе, обухвата и надлежност у погледу модалитета и облика одштете.
б) Поред тога што решава спорове између држава, Суд може дати са-
ветодавно мишљење о сваком правном питању на захтев сваког органа
или установе који буду Повељом УН или у складу са њеним прописима
овлашћени да траже то мишљење2082. Да би Суд дао саветодавно мишљење,
потребно је да се стекну два услова: 1. да је тело које тражи саветодавно
мишљење на то овлашћено Повељом или у складу са њеним прописима, и
2. да је предмет захтева правно питање.
2078 P.C.I.J. Publications, Ser. A. No. 7,5, 19.
2079 Члан 36.(2c) Статута.
2080 Fitzmaurice, „Question of Jurisdiction, Competence and Procedure“, BYIL, 1958, vol. 34, p. 14;
Rosenne S., The Law and Practice of International Court, 1965, I, стр. 311.
2081 S. Rosenne, Law and Practice, стр. 596 и даље.
На основу члана 96. Генерална скупштина и Савет безбедности су из-

ричито овлашћени да траже саветодавно мишљење о сваком правном пи-
тању. Други органи и специјализоване агенције могу стећи то право на ос-
нову овлашћења које им Генерална скупштина може издати у свако доба.
До сада су такво овлашћење поред Економско-социјалног савета, Инте-
римног комитета Генералне скупштине и Комитета за примену одлука Ад-
министративног суда, добиле и 13 специјализованих агенција.
Предмет захтева за давање саветодавног мишљења може бити само
правно питање. Давањем саветодавног мишљења по питању које није прав-
но, Суд би поступио ultra vires.
Одлуку о томе да ли је конкретно питање правно или не, доноси сам
Суд. При том, Суд није везан квалификацијом питања у захтеву за изда-
вање саветодавног мишљења.
Статут Суда каже да Суд „може дати саветодавно мишљење“. Другим
речима, иако су наведени услови испуњени, Суд није у обавези да да саве-
тодавно мишљење уколико нађе да постоје разлози који разматрање захте-
ва за саветодавним мишљењем чине неприкладним. Дискреционо право
Суда да одбије захтев за саветодавним мишљењем произлази из чињенице
да Суд није обичан орган УН, већ да дејствује као „главни судски орган
Организације“.2083
Саветодавна мишљења немају обавезну правну снагу.2084 Тела и ор-
ганизације које су од Суда захтевале да да саветодавно мишљење нису у
обавези да га поштују. Како, међутим, Суд има велики ауторитет, то се др-
жаве и организације по правилу не понашају на начин који је у савето-
давном мишљењу означен као супротан Повељи или неком међународном
инструменту. То даје повод мишљењу да су саветодавна мишљења обавез-
на у негативном смислу, тј. да се тела и организације не могу понашати
супротно ономе што је изнето у мишљењу.2085 Исправно је схватање да та
мишљења по својој правној природи нису обавезна али да се поштују због
своје правне заснованости и ауторитета Суда. Понекад се странке уговор-
ним путем обавезују да ће поштовати саветодавна мишљења (нпр. Конвен-
ција о привилегијама и имунитетима УН,2086 Конвенција о привилегијама
и имунитетима специјализованих агенција2087 и друге. На тај начин се пре-
вазилази недостатак процесног капацитета међународних организација да
се појављују пред судом у случају спора са државама. Но, и у овим случаје-
вима обавеза поштовања саветодавног мишљења не произлази из природе
мишљења, које је и у овом случају само по себи необавезно, већ из уговор-
не одредбе тако да евентуално непоштовање мишљења представља само
повреду преузете уговорне обавезе.
2083 I.C.J. Reports, 1950. стр. 71.
2084 У том смислу се изјашњава и сам Суд – нпр. у саветодавном мишљењу о мировним угово-
рима – I.C.J. Reports, 1950, стр. 71.
2085 Lissitzyn, O., The International Court of Justice, 1951. стр. 32–33.
2086 Члан 8. Sec. 30.
2087 Члан 9. Sec. 32.
2.2.4.3.3. Надлежност ratione temporis. Надлежност Суда ratione

temporis2088 је секундарна, изведена надлежност. Не фигурира као самостал-
ни облик већ је везана за надлежност ratione materiae или ratione personae.
То се формално изражава у чињеници да се у споразуму о устано-
вљењу надлежности Суда обично појављује у облику резерве и то тако што
се из надлежности Суда искључују спорови произашли из чињеница или
ситуација које су настале пре него што је споразум о решавању спорова
судским путем ступио на снагу. На пример, Уговор између Норвешке и
Португалије од 26. VII 1930. предвиђа у члану 20.(1) да ће се његове од-
редбе примењивати само на оне спорове који настану након размене рати-
фикационих инструмената поводом чињеница или ситуација насталих по-
сле тог датума. Другим речима, надлежност ratione temporis је део, исечак
надлежности Суда у материјалном смислу.2089
Из тога логички произлази да се у поступку пред Судом питање на-
длежности суда ratione temporis поставља тек пошто је установљено да је
Суд ratione materiae надлежан да расправља конкретан спор. Јер, да би
Суд био надлежан у временском аспекту, потребно је да је надлежан у
материјалном смислу, тј. да уопште може да расправља о одређеној врсти
спора. Овај логички редослед се, међутим, увек не поштује у пракси Суда.
Рецимо, у случају који се тицао електричне компаније у Софији (1938)
Стални суд међународне правде се прво позабавио аргументом који се
односио на надлежност Суда ratione temporis, а потом ушао у анализу ар-
гумената да је спор регулисан унутрашњим правом, дакле, надлежност
ratione materiae.
У пракси међународних судова надлежност ratione temporis се ектен-
зивно тумачи. Ако не постоје изричите одредбе, онда се одредба о судском
решавању спорова тумачи у смислу да не лишава Суд надлежности у одно-
су на све постојеће спорове који се пред њега изнесу, без обзира да ли су
ти спорови произашли из чињеница или ситуација које су претходиле, или
следовале ступању на снагу уговора о судском решавању спорова.
У случају Mavrommatis грчка тужба је поднета марта 1924, док је ман-
дат за Палестину, којим је, између осталог, предвиђена надлежност Сталног
суда међународне правде био на снази још 1923. Компликације су настале
зато што је Грчка тужба заснована на чињеницама које су се збиле 1921,
када, што је евидентно, надлежност Суда још није била уговорена. У овом
случају Суд је формулисао опште становиште према надлежности ratione
temporis: „Суд је мишљења да се у случају сумње, надлежност која се засни-
ва на једном међународном споразуму протеже на све спорове који су Суду
донети после доношења таквог међународног споразума.“2090
2088 О релевантности врменског момента у надлежности Међународног суда правде, Rosenne

S., The Time Factor in the Jurisdiction of International Court of Jusice, 1960.
2089 Расправу о надлежности Суда ratione temporis v. posebno u Legality of Use of Force (в. нпр.
Yugoslavia v. Netherlands), ICJ Reports 1999, стр. 552–553; Dissenting Opinion of Judge ad hoc
Kreća, ibid., стр. 636–642.
2090 P.C.I.J. Publications, Ser A. No. 2, стр. 35.
Међународно судство уопште2091 прихвата претпоставку о ретроак-

тивном дејству одредби о заснивању надлежности судова у случају спорова
између држава. У прилог овој претпоставци иде и становиште да се при
оцени своје надлежности Суд везује за моменат избијања спора. Како спор
у самој природи садржи елеменат латентне актуелности, могуће је да и
прошле чињенице и ситуације послуже као основ за покретање спора, као
што је могуће да спор буде оживљен. Еластичније тумачење одредби међу-
народног споразума о надлежности међународних судова ratione temporis
не представља опасност по правну сигурност, јер се у таквом случају не
конституише накнадно материјална одговорност која није постојала у вре-
ме када су извесни акти били почињени, већ се само у одговарајућем, прав-
ном поступку утврђује евентуална одговорност на основу правних прави-
ла која су већ тада била примењива, али нису била примењена.
2.2.5. Поступак пред Судом. Разликујемо две врсте поступка пред
Судом: а) поступак у парницама, и б) поступак за давање саветодавних
мишљења.2092
2.2.5.1. Поступак у парницама. Парница пред Судом започиње на два
начина: а) саопштењем (нотификацијом) споразума о установљењу на-
длежности Суда, и б) писменим захтевом или тужбом.
Ако су странке постигле сагласност да конкретни спор подвргну на-
длежности Суда тада било која од њих подноси Суду саопштење. Сао-
пштење странке могу поднети и заједнички. Како је саопштење формални
акт, то га потписује заступник странке, а уз њега, по правилу, иде и про-
пратно писмо министра иностраних послова или амбасадора те стран-
ке акредитованог у Хагу. О томе, како се сам споразум или компромис о
установљењу судске надлежности доставља Суду, нема правних правила.
Обично се то чини дипломатским каналима. Особеност оваквог начина
заснивања надлежности огледа се у томе што у парници нема туженог и
тужитеља у формалном смислу речи.2093
Парница започиње тужбом ако су се странке унапред обавезале да
ће евентуалне спорове решавати пред Судом. Тужба је једнострани акт
чији минимални садржај прописују правила поступка. Поред назначења
странака и предмета спора тужба треба да садржи и, што је могуће пре-
цизније, одредбу на којој се заснива надлежност Суда, те чињенице и
основе на којима почива тужбени захтев. Оригинални примерак тужбе
потписује заступник странке или дипломатски представник странке ак-
редитован у Хагу или друго овлашћено лице. Уколико је тужба потписана
2091 И арбитражни судови држе се ове логике. У случају Chamizal наглашено је да, мада је не-
сумњиво да се Конвенција од 1884. има примењивати на спорове који би се могли појавити
у будућности, она ничим не ограничава те спорове на будуће промене у речном токш –
R.I.A.A. vol. XI, стр. 325.
2092 Rosenne, Procedure in the International Court – A Commentary on the 1978 Rules of the
International Court of Justice, The Hague, 1983.
2093 То се изражава и у службеном, званичном називу спора где се наводе само имена држава –
странака у спору – нпр. Колумбија, Перу – без речи versus (против). Иначе, пуни службени
назив спора гласи – X versus Y.
од стране заступника или другог овлашћеног лица, тај потпис мора бити
легализован од дипломатског представника или надлежног органа владе
тужиоца. Датум уписа тужбе у Уписник (General List) означава почетак
поступка пред Судом.
Секретар Суда одмах обавештава све судије на тај начин што им дос-
тавља копије посебног споразума или тужбе којом се случај подвргава на-
длежности Суда. На исти начин секретар обавештава и све чланице УН,
као и друге државе које су овлашћене да се појаве пред Судом.
Парничне странке представљају заступници. У заступању могу им по-
магати правни саветници и адвокати.
Службени језици Суда су енглески и француски. Правило је да се пос-
тупак води на језику о коме се странке споразумеју. У одсуству споразума
свака странка се служи језиком који изабере. Суд пресуду изриче на службе-
ним језицима с тим што одређује који се текст има сматрати веродостојним.
2.2.5.2. Инцидентни или претходни поступци. Постоје три врсте ин-
цидентних поступака: 1. претходни приговори; 2. привремене мере; 3. ин-
тервенције.
1) Тужена страна може у року који је предвиђен за достављање одгово-
ра на тужбу истаћи претходне приговоре. Овом институту може прибећи
и странка која формално нема статус тужене стране у року утврђеном за
подношење свог првог поднеска.
Претходни приговори се формулишу у посебном документу, мада
изузетно могу сачињавати састојак поднеска странке. Предмет приговора
може бити двојак – или се односи на надлежност Суда (нпр. тврди се да
не постоји компромис, да је истекао рок важности уговора или одредбе о
надлежности суда и слично) или на неприхватљивост тужбе (да нису исцр-
пљена сва средства предвиђена унутрашњим поретком, да тужилац нема
правни интерес у предмету и слично).
У пракси Сталног суда међународне правде претходни приговор је тре-
тиран као нови случај и уписиван у Уписник. Од те праксе се одустало у спо-
ру Белгије и Шпаније (Borchgrave случај) са образложењем да би отварање
претходног приговора као самосталног спора у ситуацији када је надлеж-
ност Суда заснована компромисом за конкретни случај довело до извесне
парничне неједнакости странака.2094 У случају Ambatielos Међународни суд
правде је заузео начелно становиште да се убудуће претходни приговори
имају третирати као инцидентна питања, а не као посебни спорови.2095
Суд може донети неколико одлука по претходним приговорима: а)
може прихватити неки од истакнутих приговора, и на тај начин окончати
спор. Спор се у том случају може поновити ако отпадне разлог због кога
је Суд прихватио претходни приговор нпр. у међувремену се исцрпу сва
средства која предвиђа унутрашњи правни поредак; б) може одбити прет-
ходни приговор и наставити са поступком: в) може утврдити да приговори
2094 P.C.I.J. Reports, Ser. A. B. No. 72.

2095 I.C.J. Reports, 1952, Pleadings, стр. 539.
немају претходни карактер, тако да Суд, доносећи одлуку о предмету спо-

ра, решава и питања која су предмет претходних приговора.
Уколико претходни приговор дира у тумачење мултилатералног угово-
ра, Секретар о претходном приговору обавештава све стране уговорнице
које нису странке у спору.
Јуриспруденција Међународног суда правде се одликује релативно ве-
ликим бројем претходних приговора. Углавном се тичу наводне надлеж-
ности Суда да расправља спор. Иако институт претходних приговора раз-
влачи парницу, Суд их скрупулозно расправља руковођен намером да не
прелази оквире деловања утврђене споразумом странака.
2) Привремене мере2096 се издају на два начина: а) на основу захтева за
предузимање привремених мера заштите када се тужитељ јавља као подно-
силац захтева; б) proprio motu од стране Суда. У пракси до сада није било
случаја да је сам Суд, по сопственој иницијативи, нашао за потребно да
изда привремену меру.
Разлог издавања привремене мере је непосредна опасност по право
или интерес који су предмет спора. Захтев за издавање привремених мера
може се поднети у било којој фази поступка. Захтев треба да садржи слу-
чај на који се односи, права која треба заштитити и мере чије се издавање
предлаже.
Расправа о привременим мерама конституише посебну фазу и има
приоритет у односу на све остале случајеве. Председник Суда по хитном
поступку сазива Суд на заседање и након што прими потребна објашњења
странака Суд доноси одлуку о привременим мерама у форми наредбе
(Order). По правилу, поступак по привременим мерама траје око 3 недеље.
Доносећи одлуку о привременим мерама, Суд није везан предлозима мера
изнетим у захтеву за издавање.2097
Наредбу о привременим мерама Суд, понекад, издаје иако се претход-
но није изјаснио о својој надлежности у главној ствари поводом које се
подноси захтев за издавање тих мера.
3) Статут Суда предвиђа две врсте интервенција:
а) интервенција која се заснива на „захтеву за дозволу да се умеша
(интервенише)“2098;
б) интервенција која се заснива на „декларацији“.2099
Држава која сматра да у спору који се решава пред Судом има правни
интерес који може бити угрожен пресудом, подноси захтев за дозволу да
интервенише, тј. умеша се у спор. Захтев треба да садржи: а) опис случаја
који се сачињава на основу информација које о заснивању поступка из-
дају Секретар Суда и Генерални секретар УН; б) чињенице и права која
2096 Шире, А. Гајић, Привремене мере Међународног суда правде, Београд, 2008.
2097 Одлуком о привременим мерама не прејудицира се питање надлежности суда нити било
које мериторно питање.
оправдавају интервенцију; в) листу докумената који поткрепљују захтев.

Одлука о захтеву доноси се у форми пресуде. У случају да Суд допусти ин-
тервенцију, те држава интервениент ступи у парницу, обавезност пресуде
се проширује и на интервениента.
У досадашњој пракси државе су ретко прибегавале интервенцији2100
на основу члана 62. Статута. Само је једна држава поднела захтев да се
умеша у парницу, и то безуспешно. Влада Фиџија је 18. маја 1973. затра-
жила дозволу да интервенише у спору који је покренут против Фран-
цуске у вези са легалношћу нуклеарних проба у Јужном Пацифику. Суд
је, међутим, наредбом од 12. јула 1973. одлучио да одложи доношење од-
луке о захтеву Фиџија док не реши питање своје надлежности у односу на
основни спор.2101
Друга врста интервенције одликује се тиме што се не заснива на
дискреционој оцени Суда о постојању правног интереса треће државе као
основа за интервенцију, већ на претпоставци да сама чињеница да је трећа
држава страна уговорница, вишестраног уговора чије су стране уговорни-
це и државе у спору представља довољан основ за интервенцију. Поводом
захтева Пољске да интервенише у случају Wimbledon Стални Суд међуна-
родне правде је констатовао да је „довољно ... да се ради о тумачењу из-
весних одредби Версајског уговора и да је Република Пољска међу оним
државама које су узеле учешћа у том уговору“.2102
Држава која жели да интервенише на основу члана 63. Статута по-
пуњава декларацију у Секретаријату Суда. Круг држава које се обавезују
у поднетој декларацији и техника обавештавања су идентичне са случајем
када се интервенција захтева на основу члана 62. Статута.
Поред Пољске у случају Wimbledon правом на интервенцију на осно-
ву члана 63. послужила се и Куба у случају права азила (Haya de la Torre).
Иако се Перу противио овој интервенцији, Суд је допустио Куби да ин-
тервенише с тим што је кубанском заступнику наложено да се ограничи
на тумачење оних аспеката Хаванске конвенције од 1928. који нису били
обухваћени пресудом Суда од 20. новембра 1950.2103
За сваку државу која прибегне интервенцији, тумачење садржано у
пресуди једнако је обавезно као и за странке у спору.
2.2.5.3. Писмена фаза поступка. Писмена фаза се, уопште узев, састоји
у подношењу писмених поднесака и противподнесака странака и оба-
вештења Суду. Одвија се симултано или консекутивно. Симултани ред
подношења поднесака, традиционално резервисан за арбитражни посту-
пак, примењује се у случајевима када је поступак заснован нотификацијом
посебног споразума о надлежности Суда. Сам споразум странака обично
одређује број поднесака и редослед подношења. У одсуству изричите од-
2100 Miler J., „Intervention in proceedings before the I.C.J.“, u The Future of the I.C.J. II, 1976, стр. 550.
2101 I.C.J. Reports 1973, стр. 324.
2102 P.C.J. Publication, Ser. A, No. 1, стр. 13.
2103 Pleadings, I.C.J. Reports 1951, стр. 133.
редбе или споразума странака свака подноси поднесак (Memorial) и проти-

вподнесак (Counter – memorial) у утврђеном року.
Консекутивни систем се примењује ако је поступак започео једностра-
ним актом, тужбом једне странке. У том случају тужилачка страна подноси
поднесак а тужена одговара противподнеском. Ако се странке сложе и ако
Суд нађе за потребно, може се дозволити и реплика тужитеља (Reply) и
дуплика туженог (Rejoinder).
Минимални садржај поднеска и противподнеска је утврђен правили-
ма поступка. Поднесак треба да садржи: навођење релевантних чињеница,
правни основ и становиште или закључак. Противподнесак треба да садр-
жи: прихватање или оспоравање чињеница изнетих у поднеску; било које
додатне чињенице уколико су неопходне; запажања која се тичу правног
основа друштвеног захтева, правни основ навода у противподнеску и ста-
новиште или закључак тужене странке.2104
Писмена фаза поступка је поверљиве природе. Оригинал сваког пар-
ничног писмена потписан од заступника странке доставља се Секретару
Суда заједно са одређеним бројем копија које користе друге стране у спору,
и судије Суда. Правило о поверљивости писмене фазе ублажено је 1968.
године, тако да писмени поднесци доспевају у јавност након отварања ус-
мене расправе. У ту сврху поднесци се депонују.2105
2.2.5.4. Усмена фаза поступка. Усмена фаза поступка састоји се из
саслушања сведока, вештака, заступника, саветника и адвоката од стра-
не Суда2106. Заказује се наредбом Суда или председника уколико Суд не
заседа. Ред заказивања расправа одређује се на основу припремљености
предмета за расправу, а уколико је за расправу припремљено више предме-
та, меродавно је место предмета у Уписнику. Приоритет се признаје: а) за-
хтеву за изрицање привремених мера, б) поступку издавања саветодавних
мишљења уколико Суд нађе да захтев за саветодавно мишљење заслужује
ургентни третман. У принципу расправа је јавна, али се јавност може ис-
кључити на захтев странака или по одлуци Суда. У случају који се тицао
Југозападне Африке (1966), Суд је искључио јавност да би саслушао при-
медбе странака о композицији Суда.
Ред излагања странака одређује се споразумом, а ако споразума нема,
одлуком Суда. Обично први говори заступник тужитеља. У поступку по
претходном приговору обично први говори заступник странке која истиче
приговор који, иначе, у главној ствари има статус тужене странке (Reus in
excipiendo actor est). Као ослонац у утврђивању реда иступања странака у
2104 Становише или закључак (Submission) фигурира као састојак сваког поднеска. Овај инсти-
тут је изграђен у арбитражној пракси и представља сажетак захтева о коме Суд треба да
одлучи. У правилима поступка стоји да закључке треба износити „без понављања изнетих
аргумената“. Материјални значај закључака се огледа у чињеници да се Суд мора уздржати
од одлука које странке нису захтевале у закључку.
2105 Депоновање се врши у Press центру и Библиотеци Суда, као и у Press центрима УН (Њујорк,
Женева, Лондон итд.).
2106 43.(5) Статута.
одсуству изричитог споразума, Суд понекад узима споразум који утврђује

ред подношења парничних писмена.
Пре почетка расправе, Суд може указати странкама на тачке и питања
на која треба да обрате посебну пажњу. Током расправе Суд може поста-
вљати питања заступницима, саветницима и адвокатима и тражити од њих
објашњење. Како се Суд овим правом рестриктивно користи, то указивање
на тачке и питања којима странке треба да посвете посебну пажњу на по-
средан начин активира улогу Суда у расправи.
Сведоке и вештаке испитују заступници, саветници или адвокати
странака под контролом председника Суда. Питања им могу постављати
и председник и судије. Пре давања исказа сведоци и вештаци полажу за-
клетву. Суд може захтевати од странака да позову сведоке или вештаке, а
може самоиницијативно или по захтеву странака тражити обавештење од
јавне међународне организације у вези са спором који се води. Ако нађе да
су вештачење или увиђај неопходни Суд, након саслушања странака, издаје
наредбу којом утврђује предмет вештачења или увиђаја, број лица и начин
постављања лица која треба да спроведу вештачење или увиђај и поступак
вештачења или увиђаја.
Након што су заступници, саветници и адвокати комплетирали своја
излагања, председник Суда објављује окончање усмене расправе. Суд може,
proprio motu, поново отворити расправу уколико нађе да је то неопходно. У
сваком случају, по окончању усмене расправе странке немају приступ Суду
било да се ради о додатном писменом материјалу или новој чињеници изу-
зев ако нису позване од Суда да то учине односно ако су се током расправе
обавезале да поднесу извесни додатни материјал.
2.2.5.5. Поступак пред већима. Члан 26. Статута предвиђа могућност
установљења једног или више већа (Chamber) састављених од најмање
тројице судија за решавање одређених врста предмета (нпр. предмета по
питањима рада и предмета који се односе на превоз и промет). У циљу бр-
зог обављања послова Суд саставља сваке године веће од петорице судија
које решава по кратком поступку када то странке захтевају.2107
Пресуда коју изрекне Веће има једнаку снагу као и пресуда коју изриче
Суд у пуном саставу.
Поступак пред специјалним већима и већима са сумарним поступком
је, у основи, регулисан истим правилима као и поступак пред Судом у пу-
ном саставу. Разлике у поступку, међутим, могу настати с обзиром да је
Суд резервисао право да формулише посебна правила која би се односила
на поступак пред већима.
Писмени поступак пред већима састоји се од по једног поднеска сва-
ке стране. Веће може, на предлог странке или по сопственој иницијативи
дозволити подношење нових писмених поднесака у утврђеним обавезним
роковима. Усмени поступак није обавезан, јер на предлог странака Веће

може одлучити да се усмени поступак не одржи,2108 мада и у том случају

Веће може позвати странке да усмено изложе потребна објашњења или да
дају обавештења.
2.2.5.6. Поступак за давање саветодавних мишљења. Организације
или установе које су овлашћене да траже саветодавно мишљење обраћају
се Суду писаним поднеском који прецизно поставља питање о коме се
тражи мишљење.2109 У пракси се захтева службено обавештење о захтеву
који је обично садржан у писаном акту који Генерални секретар Органи-
зације која тражи саветодавно мишљење упућује председнику или секре-
тару Суда. Писаном захтеву се прилажу сва документа која могу послужи-
ти разјашњавању питања. Понекад Генерална скупштина УН даје опште
инструкције Генералном секретару о документима која треба приложити
захтеву, мада је чешћи случај да Генерални секретар у том погледу има сло-
боду избора.
По пријему захтева секретар Суда упућује копије захтева којима се
тражи саветодавно мишљење свим државама које имају право изаћи пред
Суд2110 Поред тога, секретар обавештава државе које имају право изаћи
пред Суд и све међународне организације које по мишљењу Суда или ако
он не заседа, по мишљењу председника Суда, могу дати обавештења о пи-
тању о коме се тражи саветодавно мишљење. Обавештење се даје посебним
и директним саопштењем да је Суд спреман примити писмена излагања
оних држава и организација у року који одреди председник или саслушати
излагања у јавној седници која се заказује у ту сврху.2111
Ако било која држава овлашћена да се појави пред Судом не прими
посебно обавештење, таква држава може изразити жељу да поднесе писме-
ну изјаву или да буде саслушана. Одлуку о томе доноси Суд.
Државама или организацијама које су поднеле писмене или усмене
изјаве, или и једне и друге, допуштено је да стављају примедбе на изјаве
које су учиниле друге државе или организације у облику, обиму и у роко-
вима које у сваком поједином случају одређује Суд, или, ако он не заседа,
председник Суда.2112
Одредбе Статута о техничким правилима поступка су штуре. Одред-
бом члана 68. Суд је овлашћен да се руководи и одредбама Статута које
се примењује на решавање спорова уколико сматра да њиховој примени
има места.
Две су битне разлике између поступака решавања спорова (контен-
циозни поступак) и поступка давања саветодавних мишљења.2113 Прва је
2108 Члан 77.(2) и (3) Статута.

2113 S. Rosenne, The Law and Practice of the International Court, 1920–1996, The Hague, 1997, стр.
985 и даље.
да у саветодавном поступку нема странака у правом смислу речи, јер се

улога држава и међународних организација своди на опскрбљивање Суда
потребним обавештењима, тј. државе и организације наступају као amicus
curiae. Друга се огледа у релативно широкој слободи у односу на поступак.
Подела на писмену и усмену фазу поступка није тако оштра као у контен-
циозном поступку. Писмени поступак је обично краћи, а по потреби, може
бити и изостављен. Усмени поступак се често не одржава (нпр. у савето-
давним мишљењима о процедури гласања о питањима у вези са извештаји-
ма и петицијама које су се тицале територије Југозападне Африке 1955. го-
дине). Ако се и одржавају не ангажују већи број рочишта.
2.2.5.7. Окончање поступка пред Судом. Поступак у парницама се
окончава на три начина: 1. пресудом, 2. повлачењем тужбе, 3. поравнањем.
Пресуда се доноси на већању које се одржава по окончању расправе.
Већање је тајно. Све одлуке Суда доносе се гласовима већине присутних
судија, а у случају да су гласови судија подељени, одлучује глас председни-
ка Суда или судије који га замењује.
Пресуду потписују председник и секретар Суда. Ако пресуда не изра-
жава једнодушно мишљење судија, сваки судија може да изложи одвојено
мишљење.2114 Разликују се, у ствари, одвојено (dissenting opinion) и индиви-
дуално мишљење (individual opinion). Одвојено мишљење се издаје у случају
када се судија не слаже ни са диспозитивом одлуке ни са образложењем.
Практично, ово мишљење је образлагање негативног гласа судије у Већу.
Судија који се слаже са диспозитивом одлуке, али налази да образложење
није дато на прихватљив начин, прилаже индивидуално мишљење.
Пресуда се доноси у поводу инцидентних питања у парници и у одно-
су на главни спор (in meritum). Готово подједнак број случајева се у прак-
си окончава на један и на други начин. У периоду од 1976. четрнаест слу-
чајева окончано је пресудом in meritum, а десет пресудом о инцидентним
питањима. Суд може донети пресуду и у случају ако једна од странака не
приступи Суду или пропусти да брани своје интересе – тзв. пресуда због
изостанка.2115 Да би донео пресуду због изостанка, потребан је захтев дру-
ге стране да се спор реши у њену корист. Претходно Суд се мора уверити
да је надлежан и да је тужбени захтев стварно и правно заснован. Примери
пресуда на основу изостанка су британско-албански спор (1949) и спор око
талаца између САД и Ирана.2116
Статут предвиђа да пресуда има обавезну снагу, али при том поставља
ограничења rationepersonae (пресуда делује само између парничних стра-
нака) и ratione materiae (само у односу на предмет спора). Пресуда постаје
обавезна у моменту када се прочита на јавној седници Суда. Пресуда је
обавезна и у односу на државу која је интервенисала у спору по основу
члана 63. Статута.
2116 I.C.J. Reports 1949. i 1979.
Пресуда Суда је коначна и без призива. У случају спора о смислу и

домашају пресуде, Суду припада право да је тумачи на захтев сваке стра-
не.2117 Овде је реч о тзв. интерпретативним пресудама.2118
Пресуде се могу подврћи ревизији на основу открића неке чињенице
такве природе која би одлучујуће деловала, а која је пре изрицања пресу-
де била непозната Суду и странци која тражи ревизију. Незнање чињени-
це мора бити извињавајућег карактера, тј. да га странка није скривала.2119
Поступак ревизије се покреће „захтевом за ревизију“ а отвара се пресудом
Суда која изричито констатује постојање нове чињенице, признаје јој зна-
чење основа ревизије и на основу тог проглашава да је захтев за ревизију
прихваћен. Субјективни рок за подношење захтева је шест месеци рачу-
најући од момента открића чињенице, а објективни је десет година. По
протеку рока од десет година захтев за ревизију се не може поднети.
Пресуде Суда су обавезујућег карактера. Чланице УН су преузеле оба-
везу да ће прихватити одлуку Међународног суда правде у сваком спору
у коме су странке. Ако било која страна у спору не изврши обавезе које
намеће пресуда, друга странка може се обратити Савету безбедности, који
може, ако сматра потребним, дати препоруке или одлучити о мерама које
би требало предузети да би пресуда била извршена.2120 Формулација суге-
рише да Савет безбедности није аутоматски гарант извршења одлука Суда,
већ да предузимање мера којима би требало прибећи у циљу извршења
пресуде Суда цени као политички орган у светлу опасности коју чињени-
ца неизвршења одлуке Суда може имати, или има, по међународни мир и
безбедност.
Поред пресуде, као начин престанка парничног поступка пред Судом
појављују се и повлачење тужбе и поравнање.
Ако је поступак заснован тужбом, тужилац може у било ком тренут-
ку писмено обавестити Суд да одустаје од тужбеног захтева. Ако тужена
страна од тренутка пријема обавештења у Секретаријату Суда није преду-
зела ниједну парничну радњу,2121 Суд или председник Суда у случају да Суд
не заседа доноси наредбу којом констатује прекид поступка и налаже бри-
сање спора из Уписника. Ако је, међутим, до тренутка пријема обавештења
о прекиду тужена страна предузела неку парничну радњу, Суд или пред-

2118 Поступак се у овом случају, такође, заснива нотификацијом споразума о надлежности
Суда или тужбом. Поступак се води пред судом у пуном саставу или пред судским већем
ако је оно донело пресуду чије се тумачење захтева. Смисао тумачења пресуде је у пре-
цизирању значења и домашаја обавезне судске одлуке. Домашај пресуде је, пак, утврђен
од самих странака било у коначним закључцима било у посебном споразуму странака. То
значи да Суд приликом тумачења пресуде не може прећи границе саме пресуде, границе су
повучене компромисно – P.C.I.J. Publications, Ser. A. No. 4, стр. 7.
2121 Шта се има сматрати парничном радњом у конкретном случају ствар је околности. Нпр.,
у спору који се тицао француских држављана у Египту (1950) именовање заступника од
стране туженика је квалификовано као радња која туженику даје право да се изјасни о
обавештењу о прекиду поступка. – I.C.J. Reports, 1950, стр. 59.
седник Суда утврђује рок унутар кога се туженик има изјаснити да ли при-
хвата прекид поступка. Сматра се да је тужена страна прихватила прекид
ако се не изјасни у утврђеном року. У случају да стави приговор поступак
се наставља. Могуће је да странке склопе споразум о поравнању који, из-
међу осталог, предвиђа и обавезу тужиоца да прекине поступак.
Странке могу у свако доба пре доношења пресуде склопити споразум
о поравнању о коме обавештавају Суд, а могу и узајамним споразумом
обавестити Суд да прекидају поступак. У оба случаја обавештење упуће-
но Суду мора бити формалног писменог карактера. У оба случаја Суд, од-
носно председник Суда, доноси решење о прекиду поступка и брисању
случаја из Уписника.
У процесном погледу пресуда, с једне стране, и поравнање односно по-
влачење тужбе, с друге стране, имају исте ефекте. Но, разлика постоји у
материјалном смислу јер се пресудом спор окончава док прекид поступка
у случају поравнања и повлачења тужбе не значи ipso facto и решење спора.
Саветодавни поступак се, по правилу, окончава давањем саветодавног
мишљења. Мишљење се проглашава на јавној седници о чему претходно
морају бити обавештени Генерална скупштина и представници чланова
УН, као и представници осталих држава и међународних организација
којих се то непосредно тиче. Теоријски, саветодавни поступак се може
окончати и повлачењем захтева за давањем саветодавног мишљења, али у
јуриспруденцији Сталног суда међународне правде и садашњег Суда то се
догодило само једанпут.
2.3. Међународни суд за право мора. Конвенцијом о праву мора (1982)
установљен је Међународни трибунал за право мора, као суд специјалне
надлежности. Седиште суда је у Хамбургу.2122
Суд за право мора замишљен је као независни колегијум састављен од
21 судије. Услови за избор, према Статуту суда, су: а) да се ради о осо-
би „највишег угледа због своје непристрасности и поштења, те признате
компетентности у подручју права мора“ (субјективни услов); и б) да судије
представљају главне правне системе света и да је осигурана правична гео-
графска заступљеност (објективни услови).
Судије се бирају на 9 година и могу бити поново бирани.
Кандидовање судија врши се директном методом, од стране држава
уговорница.2123 Наиме, најмање три месеца пре избора генерални секретар
УН приликом првог избора, а секретар Суда приликом каснијег избора,
упућује писмени позив уговорница да у року од два месеца поднесу своје
предлоге. Избор судија врши се на конференцији коју сазива генерални се-
кретар УН приликом првог избора, односно према процедури у којој се
уговорнице сагласе, а чије су учеснице стране уговорнице Конвенције о
2122 Конвенцијом је предвиђено да ће се Трибунал формирати у року од 6 месеци од њеног

ступања на снагу. Прве судије Трибунала изабране су 1. августа 1996. Трибунал је от-
почео са радом 1. октобра 1996, а званична инаугурација је извршена 18. октобра 1996.
Види www.itlos.com.
2123 Свака страна уговорница може да номинује два кандидата.
праву мора. Кворум чине 2/3 страна уговорница. Сматрају се изабраним

кандидати који добију највећи број гласова и двотрећинску већину гласо-
ва уговорница које су присутне и гласају, с тим да таква већина укључује
већину држава уговорница.
Са позивом судије инкомпатибилне су било какве политичке или уп-
равне функције или активно везивање или материјална заинтересованост
за било коју „делатност у неком подухвату истраживања или искоришћа-
вања богатстава мора или морског дна или друге комерцијалне употребе
мора или морског дна“.2124 Судија такође не сме деловати ни у ком предме-
ту као агент, саветник или адвокат.
За период у коме обављају своје функције, судије уживају дипломатске
привилегије и имунитете.
Суд бира свог председника и потпредседника на период од три године
са могућношћу реизбора.
Кворум Суда чини 11 судија.
На основу одредбе члана 293. Конвенције Суд пресуђује на основу
„Конвенције и других правила међународног права која нису у супро-
тности са овом Конвенцијом“. Излазило би да је Конвенција главни извор,
а „друга правила међународног права која нису у супротности са Конвен-
цијом“ – секундарни извор. На основу споразума странака Суд може пре-
судити и на основу начела правичности (ex aequo et bono).
Надлежност Суда за право мора је факултативне природе. Ratione
materiae, надлежност Суда обухвата „све спорове и све захтеве који (му) се
поднесу у складу са овом Конвенцијом и све предмете који су посебно пред-
виђени у сваком другом споразуму који Суду додељује надлежност“.2125 Што
се тиче надлежности rationepersonae, пред Судом се могу појавити како државе
уговорнице Конвенције тако и други правни субјекти (међународне организа-
ције, правна и физичка лица).2126 Други, недржавни субјекти могу се појавити
пред Судом у својству парничних странака уколико је то изричито предвиђе-
но делом Конвенције који регулише делатности у Међународној зони или не-
ким другим споразумом који је прихваћен од стране свих странака у спору.
Спор се покреће пред Судом на два начина: а) саопштењем посебног
споразума; и б) тужбом. Без обзира на који се начин покреће поступак
обавеза је парничних странака да наведу предмет спора и странке.
Суд суди у пленуму или у већима. Предвиђено је оснивање више врста
посебних већа. Оснивање неких од тих већа је обавезно, а неких факулта-
тивно. Суд обавезно оснива Веће за спорове о морском дну које је надлеж-
но за спорове који се тичу делатности у Зони. У исту групу спада и Веће
које расправља спорове у кратком (сумарном) поступку. Суд формира ово
веће од петорице судија. У већа која се формирају факултативно спадају
2124 Члан 7(1) Статута Суда.
2125 Члан 21. Статута Суда.
2126 В. члан 291(1) Конвенције о праву мора и члан 20. Статута Трибунала. Статус стране уго-
ворнице Конвенције о праву мора (према стању у јуну 2011.) има 160 држава и једна међу-
народна организација (Европска унија).
Веће (састављено од три или више чланова) које се формира за посебну

категорију спорова и Веће за одређени спор. О формирању Већа за посебне
категорије спорова одлучује Суд самоиницијативно, а о Већу за одређени
спор Суд одлучује на основу захтева странака у спору. Са изузетком Већа
за морско дно, сва остала већа приступају расправљању на захтев странака.
Правила поступка утврђује сам Суд. Суд издаје налоге за вођење па-
рнице, одређује облик и рок у коме свака странка мора изнети своје разло-
ге и предузима мере везане за извођење доказа.
Суд и Веће за морско дно овлашћени су прописати привремене мере
ако је неки спор ваљано подвргнут Суду који се prima facie сматра надлеж-
ним. Привремене мере суд изриче зависно од околности случаја са циљем
да се очувају одговарајућа права странака у спору или ради спречавања
озбиљне штете морској околини.2127
О свим питањима Суд одлучује већином гласова судија који су прису-
тни. У случају поделе гласова, одлучује глас председника Суда.
2.4. Стални међународни кривични суд. Стални међународни кри-
вични суд (МКС) основан је Римским статутом, који је ступио на снагу
1. маја 2002. МКС поседује субјективитет како у међународном тако и у
унутрашњем праву држава странака Статута Суда.2128 За разлику од ad hoc
трибунала за бившу СФРЈ и Руанду није део организационе структуре Ује-
дињених нација, већ представља независно судско тело.
Суд, попут специјализованих агенција, склапа споразум о односу
(Relationship Agreement) са Организацијом уједињених нација који регули-
ше разноврсне модалитете односа ОУН и Суда.2129
МКС је сложен организам састављен из неколико органа. То су: а)
председништво; б) Жалбени део, Претресни део и предсудећи део; в) уред
тужиоца и, г) Секретаријат.2130
Судски колегијум чини осамнаест судија.2131 Судије се бирају са две
листе – листе А на којој су правници кривичари и листе B на којој су међу-
народни правници специјализовани за међународно хуманитарно право и
међународна људска права.2132 Са прве листе се бира најмање девет судија
а са друге најмање пет, а на накнадним изборима који се врше одржава се
еквивалентни однос судија утврђен двема листама.
Судије, као и тужиоца бира Скупштина држава странака Статута.
Скупштина се, приликом избора судија, руководи са два критеријума – субјективним
и објективним.
Субјективни критеријум подразумева да су судије личности високих моралних квали-
тета, непристрасности и интегритета које поседују квалификације које се у њиховим земља-
2127 Према члану 290(5) Конвенције о праву мора Трибунал може да указује привремене мере и
уколико су се странке сагласиле да спор изнесу пред арбитражу, до конституисања арбитраже.
2129 В. L. Condorelli, S. Villapando, „Relationship of the Court with the United Nations“, in The Rome
Statute of the International Criminal Court – A Commentary, 2002, I, стр. 219–234.
2132 Члан 36(3, b, i,), 36 (3, b, ii) Статута.
ма траже за постављање на највише судијске функције и које, поред тога, имају искуство у
кривичном суђењу или признату упућеност у међународно право – члан 36. Статута.
Објективни критеријум тиче се заступљености главних правних система света; пра-
вилне регионалне заступљености и правичне заступљености мушких и женских судија –
члан 36(8,а) Статута.
Из судског састава бира се председништво Суда које се састоји из пред-
седника те првог и другог потпредседника. Председништво је превасходно
одговорно за нормално функционисање Суда, под којим се у конкретном
случају не подразумева Уред тужиоца.2133
Надлежност МКС, иако једна и јединствена, може се разматрати у че-
тири вида:
– надлежност ratione materiae. Стварна надлежност Суда ограничена је на
злочин геноцида, ратне злочине, злочине против човечности и злочин агре-
сије. У односу на потоњи, надлежност Суда није ефективна до доношења од-
редбе Статута Суда која би дефинисала злочин агресије и одредила услове под
којима би Суд вршио јурисдикцију.2134
– надлежност ratione personae. Странка Статута, по правилу, признаје
надлежност Суда у односу на своје држављане независно од тога где су зло-
чини почињени. Начело комплементарности, међутим, може модификова-
ти ову обавезу странке Статута. Ако је странка Статута покренула истрагу
или кривични поступак против свог држављанина или, пак, нашла да нема
места кривичном гоњењу, случај је недопустив (inadmissible) за Суд, под ус-
ловом да конкретна странка Статута жели или је у стању спровести истра-
гу и кривични поступак.
– надлежност ratione temporis Суда протеже се на злочине почињене
након ступања на снагу Статута Суда у односу на сваку уговорницу.2135
Надлежност МКС је, за разлику од надлежности ad hoc кривичних
трибунала, комплементарна са националним кривичним надлежностима.
У практичном смислу, то значи да је надлежност МКС, по правилу, супси-
дијерна. Конституише се у два случаја: а) када држава није способна и вољ-
на да сама покрене и води поступак против лица за које се основано сумња
да је починило злочин из стварне надлежности Суда, и, б) када важност
случаја тражи поступак пред Судом.
Поступак пред Судом покрећу Савет безбедности УН, било која држа-
ва странка Статута и тужилац proprio motu.
Савет безбедности, и поред чињенице МКС није део структуре Ује-
дињених нација, поседује широка, па и преширока овлашћења, у односу на
поступак пред Судом. Делујући на основу Главе VII Повеље, Савет безбед-
ности може не само да упути тужиоца на неку „ситуацију када нађе да је
почињен злочин из надлежности Суда,2136 већ и да затражи прекид истраге
2133 Члан 38(3,a) Статута.
2136 Члан 13(б) Статута.
или кривичног прогона. Тиме се баца немала сенка на независност Суда

која је сама суштина судске функције.
Повлашћен положај држава са већом фактичком моћи, посебно сталних чланица Са-
вета безбедности, изазива реакције држава. На самиту Афричке уније, одржаном у Кампа-
ли октобра 2009, представници 46 од 53 афричке државе“ одлучили су да ојачају континен-
тално судство и убудуће се обраћају Међународном кривичном суду у Хагу само у случају
крајње нужде.2137 Учеснике самита је посебно иритирала чињеница да је „од оснивања
Међународног кривичног суда у Хагу 2002. године, та институција (је) показала упадљиву
наклоност да се, до сада бави само афричким случајевима. Једина четири отворена случаја
у арени МКС-а у Хагу баве се оптуженима за ратне злочине у Дарфуру, ДР Конгу, северној
Уганди и Централноафричкој Републици“.2138
Такође, свака страна уговорница Статута може тужиоцу скренути
пажњу на ситуацију уколико нађе да је почињен злочин из надлежности
Суда, без обзира на држављанство осумњиченог.
Овлашћења тужиоца по Статуту МКС су знатно скромнији од оних
који поседују тужиоци ad hoc трибунала. Суштински у праву МКС ту-
жилац је пре странка у спору изједначена са одбраном него самостални
орган Суда. Тако тужилац по Статуту МКС не може покренути истрагу,
него врши истраживање на основу информација о злочинима у надлеж-
ности Суда.2139
Као пример арбитрарног деловања тужиоца пред Трибуналом за бившу СФРЈ може се,
између осталог, навести и реакција поводом бомбардовања СР Југославије касетним бомба-
ма и пуњења осиромашеним уранијумом. Уместо да ex officio покрене истрагу, тужилаштво
је именовало „повјеренство стручњака (чија су имена до данас остала непозната), које је
„установило“ да нема посебних уговорних прописа који би забрањивали или ограничава-
ли употребу тих оружја. Тај „налаз“ протурјечи самим основама досадашњег развоја права
међународних оружаних сукоба“.2140
Тужилац нема овлашћење да подигне оптужницуproprio motu. Након
што прикупи релевантна обавештења о наводним злочинима из надлеж-
ности Суда, било proprio motu или од Савета безбедности, односно стране
уговорнице Статута, тужилац цени да ли има основа за покретање истраге.
Уколико нађе да постоји одговарајућа основа, истрагу може покренути по-
што од Предрасправног већа добије одговарајуће овлашћење.
Претресно веће доноси одлуку након оцене доказа и разматрања чита-
вог тока поступка.2141
Окривљени има право да се жали против интерлокаторних одлука
(нпр. одлуке о надлежности) и осуђујуће пресуде. То право припада и ту-
жиоцу, који уз то жалбу може поднети и на ослобађајућу пресуду.
Основи за побијање пресуде обухватају озбиљну правну грешку која угрожава ваља-
ност пресуде и чињеничну грешку која за последицу има незадовољавање правде. Жалба се
може поднети и због процедуралне грешке или по било ком основу који утиче на правич-
ност или поузданост поступка, односно донете одлуке.
2137 „Политика“, 24. октобар 2009, стр. 3.

2138 Ibidem.
2140 В. Ђ. Деган, Међународно право, ИИ издање, 2006, стр. 567
2141 Члан 74(2) Статута. Детаљно о поступку пред МКС – М. Шкулић, Међународни кривични
суд – надлежност и поступак, 2005, стр. 295–534, Cassese, op. cit., стр. 479–522.
О жалби одлучује Жалбено веће које жалбу може одбити, прихватити

и ослободити жалиоца, те вратити случај на поновно суђење или преина-
чити казну.
Статут МКС познаје и институт ревизије пресуде.
Активну легитимацију за подношење захтева за ревизију према Ста-
туту поседују осуђени и тужилац. Правни основи за подношење захтева
за ревизију обухватају: а) откриће нове чињенице која није била позната
током поступка, а која би била од одлучујуће важности при доношењу пре-
суде, б) сазнање да је одлучујући доказ био лажан или кривотворен, и, в)
сазнање да су један или више судија тешко прекршили своју дужност при-
ликом суђења.
Захтев за ревизију подноси се Жалбеном већу које оцењује оправда-
ност захтева. Уколико нађе да је захтев оправдан, Жалбено веће има три
могућности на располагању: i) да сазове Претресно веће које је донело пре-
суду, ii) да предмет додели другом претресном већу, и, iii) да само донесе
мериторну одлуку.
2.5. Остали међународни судови. Поред напред наведених, укљу-
чујући и судове који делују у регионалним оквирима,2142 предоминантна
судска тела која одликује сталност су административни судови. Надлежни
су за решавање радних спорова између међународне организације и њених
службеника било сталних или повремених.
Административни суд са најдужом традицијом је Трибунал Међуна-
родне организације рада основан у првој половини прошлог века. Повере-
на му је и надлежност да решава радне спорове у преко 30 међународних
организација како универзалних (Организација УН за образовање, науку
и културу (UNESCO), Светска здравствена организација (WHO), Светска
метереолошка организација и друге), тако и регионалних (Европска орга-
низација за атомску енергију, Европски патенти систем).
Временом су и друге међународне организације, посебно оне које де-
лују на економско-финансијском пољу, основале своје административне
судове попут Светске банке за обнову и развој, Међународног удружења за
развој и Међународне финансијске корпорације.
Посебно место у групи административних судова заузима Админи-
стративни суд Уједињених нација. Основан од стране Генералне скупштине
УН на основу члана 22. Повеље, Административни суд је независно судско
тело надлежно да решава спорове између службеника и Организације УН
у погледу законитости административних одлука. Активна легитимација
пред Судом резервисана је за службенике, будући да Генерални секретар,
који руководи администрацијом Организације, има на располагању широк
спектар мера у односу на службенике.
Пресуде Административног суда су коначне.
2142 В. XXVIII, 7.5.

2.6. Ad hoc међународни судски органи. Ad hoc међународни судски

органи конституишу се, по правилу, у кривичноправној материји. У ову
групу могу се сврстати ad hoc кривични трибунали и тзв. хибридни или
мешовити кривични судови.
Ера ad hoc кривичних трибунала започиње оснивањем Међународног
војног трибунала у Нирнбергу (1945) и Међународног војног трибунала за
Далеки Исток у Токију (1946).
Нирнбершки трибунал формиран је Лондонским споразумом великих савезника од 8.
августа 1945. коме је придодат Статут међународног војног трибунала. Надлежност Трибу-
нала била је ограничена ratione materiae, ratione personae и ratione temporis.
Ratione materiae надлежност Трибунала тицала се злочина против мира, злочина про-
тив човечности и ратних злочина. Ratione personae ограничена је на кажњавање главних
ратних злочинаца из нацистичке Немачке a ratione temporis на наведене злочине почињене у
периоду од 1. јуна 1939. до немачке капитулације 1945.
Међународни војни трибунал за Далеки Исток установљен је прогласом главнокоман-
дујућег америчких снага генерала Макартура од 19. јануара 1946., коме је придодата По-
веља која је, у ствари, рецепција релевантних одредаба Нирнбершког Статута. Ограничења
надлежности Токијског трибунала су аналогна онима која су карактерисала Нирнбершки
трибунал уз две разлике. Ratione materiae, Токијски трибунал се концентрисао на злочи-
не против мира, запостављајући злочине против човечности и ратне злочине. Надлежност
Трибунала ratione temporis је проширена, тако да је обухватала период од 1. јануара 1928. до
2. јула 1945. године.
Нирнбершки и Токијски трибунал су промовисали идеју међународног
кривичног судства што им, само по себи, обезбеђује посебно место у исто-
рији међународног права и поред правних мањкавости које су им иманент-
не. Поред мањкавости које се тичу начела законитости и појединих видова
доказног поступка, суштински се нису ослободили од перцепције кривич-
ног гоњења и кажњавања као акта победничке правде. Међутим, имајући
у виду невиђена зверства која су осовинске силе починиле, укупан учи-
нак Нирнбершког и Токијског трибунала се неспорно може оценити као
тријумф материјалне правде.
У последњој деценији XX века основана су два ad hoc кривична три-
бунала – Међународни кривични трибунал за бившу Југославију (ICTY) и
Међународни кривични трибунал за Руанду (ICTR).
Трибунал за бившу Југославију основан је резолуцијом Савета безбед-
ности 827 од 25. маја 1993. донетом на основу Главе VII Повеље Уједињених
нација.
Чланом 1. Статута Трибунала утврђено је да је надлежан за кажњавање
лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права по-
чињена на простору бивше СФРЈ од почетка 1991. године.
Надлежност Трибунала ratione materiae обухвата:
а) тешка кршења Женевских конвенција из 1949;2143
б) кршења закона и обичаја рата;2144

в) злочин геноцида;2145 и
г) злочине против човечности.2146
Трибунал чине претресна већа састављена од тројице судија, која до-
носе пресуду у првом степену, и Жалбеног већа од петорице судија које
доноси коначну пресуду.
Тужилаштво је део унутрашње структуре Трибунала. У пракси, ту-
жилац Трибунала ужива висок степен самосталности и de facto је ван
контроле судске власти. Штавише, понекад делује као нека врста органа
међународне заједнице или је тако третиран. Рецимо, извештаје тужиоца
Трибунала за бившу Југославију о степену сарадње СР Југославије/Србије
са Трибуналом надлежни органи Европске уније узимају као релевантне у
оцени испуњености услова за приближавање Унији.
Међународни кривични трибунал за Руанду основан је, такође, резо-
луцијом Савета безбедности 995. од 11. новембра 1994.
У надлежности Трибунала је кажњавање за злочине почињене у Руан-
ди као и злочине почињене у суседним државама од стране грађана Руанде.
Надлежност Трибунала ratione materiae је специфична и обухвата:
а) злочин геноцида;2147
б) злочине против човечности;2148 и
в) кршење члана 3. Женевских конвенција и Допунског протокола II.2149
Трибунал у Руанди чине претресна већа а функцију Жалбеног већа
обавља Жалбено веће трибунала за бившу Југославију. До 2002. године и
функцију тужиоца руандског Трибунала обављао је тужилац Трибунала за
бившу Југославију.
Статути оба Трибунала предвиђају примат у односу на националне
кривичне судове у случају конкурентне надлежности без обзира на фазу
кривичног поступка пред надлежним националним судом. На основу тзв.
излазне стратегије утврђене резолуцијом Савета безбедности 1503, којом
се рад Трибунала за бившу Југославију и Руанду окончава 2010. године,
могуће је, међутим, препуштање неких случајева националним кривичним
судовима. По тој стратегији, Трибунали би се ограничили на суђење лиде-
рима, војним и политичким, а националним кривичним судовима би било
препуштено суђење осумњиченима нижег ранга.
Учинак Трибунала може се ценити из два угла. Трибунали су допри-
нели афирмацији идеје међународног кривичног правосуђа која је, након
нирнбершке и токијске фазе, готово замрла. Јуриспруденција Трибунала
је потпомогла кристализацији и дефинитивном прихватању међународ-
ног кривичног права као подсистема међународног права. Трибунали су,
такође, утрли пут за формирање сталног Међународног кривичног суда у

чијој су конструкцији и праву које примењује препознатљиви утицаји пра-
ва и праксе два Трибунала.
Међутим, у остваривању идеје међународне кривичне правде, како
само оснивање тако и пракса Трибунала оптерећени су немалим мањкаво-
стима од којих су неке директно супротстављење супституцијалним зна-
чењима кривичне правде.
Најпре, Трибунали су основани резолуцијама Савета безбедности као
његови помоћни органи. Овај начин оснивања Трибунала оптерећен је са
две основне слабости. Међународни судови се, у светлости фундаментал-
них правила међународног права, не могу оснивати једностраним актима
органа Уједињених нација. То, уосталом, потврђује и начин оснивања стал-
ног Међународног кривичног суда. Поред тога, статус Трибунала као по-
моћног органа Савета безбедности је тешко довести у склад са независно-
шћу судске функције. Такав статус судског органа широко отвара врата по-
литичким утицајима, у чему ни јуриспруденција Трибунала није изузетак.
У Комисији Уједињених нација за међународно право изражене су јаке резерве према
„установљењу једног сталног судског тела било од стране Генералне скупштине или Савета
безбедности због политичког карактера ових органа“.2150 Истиче се да је питање може ли
Савет безбедности основати ап hoc трибунале, решено од стране Жалбеног већа Трибунала
за бившу Југославију у случају Тадић.2151 Тврдња је, међутим, сумњива у светлости фунда-
менталног правног принципа nemo iudex in re sua.
Надлежност Трибунала је ограничена у свим релевантним аспектима –
ratione materiae2152, ratione temporis, ratione loci2153 и ratione personae.2154
Као такви, Трибунали су облици селективне правде коју није лако до-
вести у склад са самим бићем кривичне правде.
Последњих година формирано је неколико тзв. хибридних или мешо-
витих кривичних судова – интернационализовани национални кривични
судови и интернализовани међународни судови.
2150 YILC 1994, vol. II, Part 2, para 54.

2151 Decision on the Defence Motion for Interlocutory Appeal on Jurisdiction, ICTY 94–1, 2. October 1995.
2152 Рецимо, из те надлежности Трибунала за бившу Југославију изузети су злочини против
мира као есенција свих злочина по међународном праву.
2153 Изузетак је једино направљен у Статуту Трибунала за Руанду, али је и он ограничен ratione
personae.
2154 Илустративна је у овом смислу посебно пракса оба Трибунала. Рецимо, међу осуђенима
пред Трибуналом су искључиво држављани бивше СФРЈ, иако је ноторна чињеница да су
у супростављеним оружаним формацијама које су водиле борбу на простору бивше Југо-
славије учествовали и страни држављани у немалом броју, поготово у формацијама Босне
и Херцеговине и Хрватске. За неке од њих постојала је основана сумња да су починили
злочине из надлежности Трибунала али против њих поступци нису покретани.
2155
XXXII. ПРАВО ОРУЖАНИХ СУКОБА
Aron, R., „Paix et guerre entre les nations“, Calmann-Levy, 1984, 794 str.; Baxter, R., R.,
„Armistices and other Forms of Suspension of Hostilities“, R.C.A.D.I 1976-I, vol. 149, str. 353–
400; Bedhaoui, M., (Ed.), International Law: Achievements and prospects, Paris, 1991, str. 765–809;
Bindschedler, D., „La reconsideration du droit des conflits armes“, in The Law of Armed Conflicts,
Dot. Carnegie N.Y., 1971, str. 1–61; Bretton, Ph., Le droit de la guerre, Armand Collin, coll. U2,
1976, 96 str.; Broms, B., „The Effect of Armed Conflicts on Treaties“, Ann. I.D.I. 1981, t. I, str.
271–284; t. II, str. 175–244; Brownlie I., International Law and the Use of Force by States, Clarendon
Press, Oxford, 1963; XXVIII-532 str.; Butler, W. ed., The Non-Use of Force in International Law,
Nijhoff, Dordrecht, 1989, 250 str.; Cassese, A., Violence et droit dans un monde divise, P.U.F., 1990,
223 str.; Colard, D. et Guilhaudis, J.F., Le droit de la securite internationale, Masson, 1987, 203
str.; Colin, J.-P., „Guerre et luttes armees ou le droit introuvable“, R.B.D.I. 1981–1982, str. 209–
242; Coubrey, H. Mc et White, N. D., International Law and Armed Conflict, Darmouth Publ.,
Aldershet, 1992, XII-356 str.; David, E., Principes de droit des conflits armes, Bruxelles 1992, 792
str.; Degan, VĐ., Medunarodno pravo, Rijeka, 2000, str. 825–949; Деган, В.Ђ., „Однос протоко-
ла према Женевским конвенцијама од 1949, према Хашком правилнику и обичајном пра-
ву“, Саветовање о актуелним питањима међународног хуманитарог права, Београд 1979,
стр. 172–182; „Обичајно међународно ратно“, Законитост 1991, бр. 11–12, стр. 1264–1285;
Delbez, L., „La notion de guerre – essai d’analyse dogmatique“, R.G.D.I.P. 1952, str. 5–33 i 460–488
i 1953, str. 16–39 i 177–209; Detter de Lupis, I., The Law of War, Cambridge U.P., 1987, XX-411
str.; Fahl, G., Internationales Recht derRustungsbeschrendkung, Berlin Verlag, Berlin 1975–1978;
Friedman, L., The Law ofWar – A Documentary History, Simon et Shuster, New York 1972, 656
str. (receuil de documents); Furet, M.-F., Martinez, J.-Cl. et Dorandeu, H., La guerre et le droit,
Pedone, 1979, 335 str.; Greenwood, Ch., „The Concept of War in Modern International Law“,
I.C.L.Q. 1987, str. 283–306; Kalshoven, F., The Law of Warfare, Sijthoff, Leyde, 1973, 138 str.;
Kalshoven, F., Constraints on the Waging of War, Geneva, 1987, 175 str.; Kapoor, S.K., International
Law, Eleventh Edition, Allahabad 1996, (India), str. 631–711; Klafkowski A., „Les formes de
cessation de Tetat de guerre en droit international“, R.C.A.D.I 1976-I, vol. 149, str. 217–286; Kolb,
R., Ius in bello: le droit international des conflits armes, Bruylant, 2003; Kotzch, L., The concept
ofWar in Contemporary History and International Law, Droz, Geneve, 1956, 311 str.; Migliozza,
A., „Evolution de la reglementation de la guerre... „, R.C.A.D.I 1972-III, vol. 137, str. 143–242.;
Murphy, J.E., The UN and the Control of International Violence. A Legal and Political Analysis,
Manchester U.P., 1982, 212 str.; Oppenheim-Lauterpacht, International Law, Vol. II: Disputes, War
and Neutrality, Seventh Edition, London, 1952, str. 201–879; Playfair ed., International Law and the
Administration of Occupied Territories, Clarendon Press, Oxford 1992, XXXVII-534 str.; Roberts,
A. i Guelff, R. ed., Documents on the Laws of War, Clarendon Press, Oxford, 1982, XII498 str.;
Ronzitti, R., ed., The Law of Naval of Naval Warfare, A Collection of Agreements and Documents
with Commentaries, Dordrecht Nijhoff, 1988, XVIII-888 str., Rousseau, Ch., Le droit des conflits
armes, Pedone, 1983, 629 str.; Russo, F.V, „Neutrality at Sea in Transition“, Ocean Development &
2155 У прошлости се овај део међународног права називао ратним правом (law of war, droit de la
guerre) примерено чињеници да је у класичном међународном праву рат био легално сред-
ство у односима између држава. У модерном праву користе се изрази „право оружаних су-
коба“ (law of armed conflict, droit des conflicts armes) и хуманитарно право (humanitarian law,
droit humanitaire). Потоњи израз, мада за основ има племениту идеју није, међутим, лако
прихватити из супстанцијалних разлога. Нејасно је како се, без обзира на јаке тенденције
хуманизације, право које за предмет има оружани сукоб који је, у основи, вештина убијања
и уништења, може називати хуманитарним.
Int. Law J. 1988, str. 381–499; Ruzie, D., „Jurisprudence comparee sur la notion d’etat de guerre“,
A.F.D.I., 1959, str. 396–410; S.F.D.I., Colloque de Montpellier, Le droit des conflits armes, Pedone,
1983, 366 str.; Schindler, D., „The Different Types of Armed Conflicts According to the Geneva
Conventions and Protocols“, R.C.A.D.11976-II, vol. 163, str. 117–164; Schindler, D., i Tosman,
J. ed., The Law ofArmed Conflicts; Schwarzenberger, G., The Law ofArmed Conflicts, London,
Stevens, 1968, LV-881 str.; Schwarzenberger, G., International Law as Applied by International
Courts and Tribunals, Vol. II, The Law of Armed Conflicts, London 1968, 881 str.; Вучинић, З.,
Међународно ратно и хуманитарно право, Београд, 2006;Waldock, H., „The Regulation of the
Use of Force by Individual States in International Law“, R.C.A.D.I 1952-II, vol. 81, str. 451–517;
Wright, Q., „Changes in the Conception ofWar“, A.J.I.L. 1924, str. 755 i s.; A Study of War, Chicago
U.P., 1942; „History of the Concept of War“, Indian Yb. of Int. Aff. 1965, str. 116–147; Zorgbibe,
Ch., La guerre civile, P.U.F., 1975, 128 str.
1. ОПШТА РАЗМАТРАЊА
Традиционално ратно право, како се раније називало право оружаних
сукоба, представљало је заокружен и релативно самосталан део међуна-
родног права, који је био у искључујућем односу са другим делом међуна-
родног права – правом у доба мира. Inter bellum etpacem nihil medium est.
У доба мира ратно право је било у латентном стању, активирајући се
избијањем рата између држава. У исто време, право у доба мира је, по пра-
вилу, прелазило у стање суспензије.
Разликовало се ратно право у ужем и ширем смислу.
У ужем смислу, ратно право је обухватало питања појма рата и њего-
вог вођења у свим релевантним видовима – допуштеног оружја и начина
ратовања, третмана заробљеника и рањеника, држављана зараћене стране
и њихове имовине, становништва окупиране територије и односа зараће-
них и неутралних држава.
Ратно право у ширем смислу речи регулисало је отпочињање и сврше-
так рата. Правила ратног права у ширем смислу била су основ за примену
правила ратног права у ужем смислу речи, дајући рату карактер формал-
ног, уређеног поступка у коме је одлучивала снага оружја. Отварање не-
пријатељстава означавало је почетак примене правила ратног права у ужем
смислу, док је формално окончање рата значило крај примене тих правила
и повратак међународном праву у доба мира.
Еволуција традиционалног ратног права у право оружаних сукоба, ди-
ректно ослоњена на правило Повеље УН о општој забрани употребе силе
у односима између држава, доводи до делегитимизације дела правила тра-
диционалног ратног права у ширем смислу. Примењујући правила о отва-
рању непријатељстава држава би се аутоматски декларисала као агресор,
признала да чини забрањен, криминални акт. И правила традиционалног
права о свршетку рата претрпела су извесне, мање промене. Оружани су-
коби се у данашње време обично окончавају начинима који се традицио-
нално сматрају начинима окончања непријатељства или начинима који
представљају комбинацију окончања непријатељства и свршетка рата.
Традиционална правила о отпочињању непријатељстава нису се, међутим у потпу-
ности изгубила. Државе које су жртве оружаног напада, по правилу, формално објављују
да су непријатељства започела. Формални акти ове врсте имају декларативно дејство и као
XXXII. Право оружаних сукоба 819
такви тешко се могу уклопити у дух и слово Хашке конвенције о отпочињању неприја-
тељстава (1907).
Државе0 које прибегавају оружаном нападу користе, понекад, форму ултиматума, ако
им услов дефинисан ултиматумом, изгледа извињавајући. Тако су САД и Велика Британија
напале Ирак, јер овај наводно није пружио доказе да је обуставио активности на произ-
водњи оружја за масовно уништење,2156 услов који је, фактички и правно, био неутемељен.
Правила традиционалног ратног права у ужем смислу су се, обогаћена
и модификована, трансформисала у право оружаних сукоба.
2. ПОЈАМ ОРУЖАНОГ СУКОБА

Појам оружаног сукоба одређује се зависно од његове природе – да ли
је међународни или немеђународни. Као критеријум разликовања оружа-
ног сукоба узимају се његови учесници или стране у сукобу.
Под међународним оружаним сукобима подразумевају се оружани су-
коби између држава као организованих политичких јединки, који због свог
интензитета подразумевају ангажовање оружаних снага држава или њихо-
вих значајних делова. Међународним оружаним сукобом не могу се сма-
трати изоловани оружани сукоби мањег обима (тзв. оружани инциденти).
У међународне оружане сукобе спадали би и оружани сукоби између
међународних војних снага које делују у име Уједињених нација на основу
Главе VII Повеље и оружаних снага државе против које се војне мере пре-
дузимају (тзв. peace making operations).
У пракси се међународним сукобима сматрају и поједине врсте оружа-
них сукоба између државе и недржавних ентитета. Разликују се две врсте
оваквих сукоба. Оружани сукоби између колонијалне силе и народноосло-
бодилачких покрета су изричито одређени као међународни на основи I
Допунског протокола који2157 предвиђа да се његове одредбе, примењују
и на оружане сукобе у којима се „народи боре против колонијалне доми-
нације и против расистичких режима, користећи се правом на самоопре-
дељење...“ Оружани сукоби између државе и нетериторијалних јединки
сматрају се, по правилу, немеђународним. Пракса, међутим, није у томе
уједначена. Рецимо САД су, након 11. септембра 2001., стале на становиште
да су неколико година у међународном оружаном сукобу са Ал-Каидом,
мада заробљене припаднике те организације не сматрају ратним заробље-
ницима. Оружана интервенција САД, потпомогнутих чланицама НАТО-а,
у Авганистану правдана је везама талибанске владе у тој земљи са Ал-Ка-
идом или деловањем Ал-Каиде у тој земљи. Грађански рат у СФРЈ је трети-
ран, посебно у јуриспруденцији Трибунала за бившу Југославију,2158 „као
комбинација међународног и немеђународног оружаног сукоба“.
Међународним оружаним сукобом се, унутар ове групе сукоба, могу
сматрати сукоби између државе и признатих устаника или побуњеника.2159
2156 L. Green, The contemporary law of armed conflict, Third Edition, 2008, стр. 94–95.
2157 Члан 1(1) Допунског протокола I (1977).
2158 Рецимо, у случају Тадић, Decision on the Defence Motion for Interlocutory Appeal on Jurisdic-
tion, 2 October 1995, пар. 77.
2159 Види, VII, 8.1.
3. УЧЕСНИЦИ У ОРУЖАНОМ СУКОБУ

У име страна у сукобу оружане операције изводе оружане снаге као
специјализовани део унутрашње структуре страна у сукобу. Под оружаним
снагама се подразумевају све организоване оружане групе или јединице које
страна у сукобу организује и које испуњавају два релевантна услова: 1) да се
налазе под командом која је одговорна страни у сукобу. При том је иреле-
вантно да ли владу која заступа ту страну у сукобу признаје или не; 2) да су
подвргнуте интерном систему дисциплине која, између осталог, обезбеђује
поштовање правила међународног права о оружаним сукобима.2160
Оружане снаге се састоје из бораца и небораца. Под борцем у ширем
смислу речи подразумева се припадник оружаних снага страна у сукобу
који има права да непосредно учествује у оружаним дејствима. Неборац
је лице које, иако се налази у саставу оружаних снага, непосредно не учес-
твује у ратним операцијама. Круг небораца чине лица попут војних лица
интендантске службе, административне и санитетске службе, као и лица
која прате снаге, а непосредно им не припадају као што су дописници, тр-
говци и слично.
Постоји више категорија легалних бораца по међународном праву.
1. Припадници регуларних оружаних снага. Регуларне оружане снаге
(армија) су основни елеменат оружане силе државе. Организација ору-
жаних снага, као и питања у вези са њеним функционисањем су у строго
унутрашњој надлежности сваке државе;
У новије време шири се пракса ангажовања приватних војних компанија (private
military companies) оружаним операцијама. Рецимо, у рату у Ираку, број припадника при-
ватних војних компанија ангажованих у војним операцијама током 2007. године је прелазио
број војника у америчким снагама у тој земљи.2161
Правни статус припадника приватних војних компанија није изричито регулисан.
Сличан је статусу плаћеника. Неспорно је, међутим, да за њихове радње или пропуштања
одговара ратујућа страна која их је ангажовала, будући да делују у њено име.
2. Припадници милиције и добровољачких одреда. Да би припадници
милиције и добровољачких одреда представљали борце у смислу међуна-
родног права потребно је да се стекну четири услова: а) да на челу имају
личност одговорну за своје потчињене; б) да имају сталан знак разлико-
вања који се може распознати на растојању; в) да отворено носе оружје; г)
да се при својим операцијама придржавају закона и обичаја рата.2162
3. Становништво неокупиране територије на основу услова утврђених
чланом 2. Хашког правилника. Члан 2. Хашког правилника утврђује да се
статус бораца признаје и становништву неокупиране територије које се
пред наиласком непријатеља спонтано дигне на оружје и које нема време-
на да се организује. Овај статус се становништву неокупиране територије
2160 Члан 43. став 1. I Протокола.
2161 A. Wenger, S. Mason, „The civilization of armed conflict trends and implications“, International
Review of the Red Cross, vol. 90, No. 872, December 2008, стр. 852.
2162 Члан 1. Хашког правилника о законима и обичајима рата на копну придодат IV Хашкој
конвенцији од 1907. године.
признаје под условом ако отворено носи оружје и поштује законе и оби-
чаје рата. Уобичајено је да се ова врста бораца назива учесницима у опш-
тем устанку (levee en masse).
4. Припадници покрета отпора (партизани или герилци). Дуго времена
партизани или герилци нису били признавани као законити борци. Први
корак у правцу признавања статуса законитости партизанских бораца
учињен је у рестриктивном облику чланом 2. Хашког правилника из 1907.
године. Под утицајем великог доприноса који су партизански одреди има-
ли у победи савезника у Другом светском рату, III Женевска конвенција из
1949. године изједначује припаднике покрета отпора са милицијским и до-
бровољачким одредима. Конвенција о ратним заробљеницима стипулише
да у категорију ратних заробљеника спадају, inter alia, „припадници оста-
лих милиција и припадници осталих добровољачких јединица подразуме-
вајући и припаднике организованих покрета отпора, који припадају једној
од страна у сукобу и који дејствују изван или у оквиру своје сопствене те-
риторије, чак, и да је та територија окупирана, под условом да те милиције
или добровољачке јединице, подразумевајући и ове организоване покрете
отпора, испуњавају следеће услове“. Ти услови су: 1) да на челу имају лице
одговорно за своје потчињене; 2) да имају знак за распознавање који се
може видети на извесној удаљености; 3) да отворено носе оружје и 4) да се
придржавају закона и обичаја рата.
4. ПОДРУЧЈЕ ОРУЖАНИХ ОПЕРАЦИЈА

У вези са подручјем оружаних операција од интереса су два појма: ра-
тиште и бојишна просторија.
Ратиште подразумева територије на којима се, фактички и правно,
могу изводити ратне операције. Обухватају како територије држава стра-
на у сукобу тако и територије које нису под сувереном влашћу држава, а
на којима се, по међународном праву, могу изводити и припремати рат-
не операције (отворено море и ваздушни простор изнад отвореног мора)
и територије под фактичком влашћу страна у сукобу (окупирана терито-
рија). Овим територијама се могу придодати и војне базе које се налазе на
територији трећих, неутралних држава са којих се ефективно изводе војне
операције.
Бојишна просторија се дефинише као територија на којој се ефективно
изводе ратне операције. Иако је комплетно ратиште потенцијално бојиш-
на просторија, готово је теоријски случај да се ратиште и бојишна просто-
рија поклапају. У пракси је обично само део ратишта бојишна просторија.
У том смислу може се навести пример из Другог светског рата када су 53
државе објавиле рат осовинским силама. Према томе, територија осовин-
ских сила и територије 53 државе су заједно са осталим територијама које
улазе у појам ратишта чиниле ратиште, а бојишна просторија обухватила
је само источни фронт, део Западне, Јужне Европе, Балкана и делове Дале-
ког Истока.
Однос између ратишта и бојишне просторије није статичан однос већ

представља функционалан израз динамике извођења ратних операција.
У прошлости је било покушаја да се ратиште ограничи. Тако су, примера ради на
Конференцији одржаној у Панами 23. октобра 1939. године, државе учеснице усвојиле Де-
кларацију којом су утврдиле одређену зону самозаштите из које су искључиле било које
неамеричке нације за време док се налазе у статусу неутралности. Та зона безбедности се
протезала од 50 до 300 миља. Ова Декларација у Другом светском рату није поштована.2163
У британско-аргентинском сукобу око Фокланда, Велика Британија је једностраним актом
добровољно ограничила непријатељства на две зоне – наредбом 28. априла 1982. године не-
пријатељства су ограничена на 200 миља око острва, а наредбом од 7. маја 1982. године на
12 миља мерено од аргентинске обале.
5. ФУНДАМЕНТАЛНИ ПРИНЦИПИ ПРАВА

ОРУЖАНИХ СУКОБА
У основи правних правила која уређују вођење непријатељстава леже
три фундаментална принципа: принцип војне потребе (necessity, necessite),
принцип хуманости (humanity, humanite) и принцип витештва (chivalry).
Принцип војне потребе деривира из саме природе оружаног сукоба.
Опредељен циљем оружаног сукоба, а то је победа на бојном пољу, прин-
цип војне потребе сам по себи не трпи било каква објективна, правна огра-
ничења у вођењу рата. Право оружаних сукоба суштински своди на скуп
необавезујућих правила чија би се примена темељила на опортунитету и
осећању сваког појединог војног команданта, а не на правној обавези.2164
Принцип хуманости тежи да постави границе насиљу у оружаном су-
кобу тако што искључује примену средстава и начина ратовања који нано-
се прекомерну патњу или су непотребни за постизање победе. За разлику
од принципа војне потребе који је per se утилитаран до бруталности у свом
изворном значењу, бивајући, у ствари, израз ширег принципа – циљ оп-
равдава средство – принцип хуманости је превасходно идеалне, моралне
природе.
Такву природу има и принцип витештва, израстао из моралног коде-
кса средњовековних витешких редова, који је у прошлости налагао частан
однос према припадницима витешких редова друге зараћене стране. Да-
кле, могло би се рећи да је представљао ratione personae ограничени, стале-
шки израз начела хуманости.
Право оружаних сукоба од свог настанка представља нормативни из-
раз комбинованог дејства ова три фундаментална принципа. Временом
се, мењала само релативна тежина фундаменталних принципа у њиховом
међусобном односу, посебно принципа хуманости, опредељујући степен
хуманизације права оружаних сукоба.
Хуманизација права оружаних сукоба има, међутим, своје границе.
Да би била делотворна, хуманизација права оружаних сукоба у принципу
2163 Види: Rousseat, op. cit., стр. 217.
2164 Fenwick, International Law, 1965, стр. 655.
тешко да може ићи преко тачке која задире у саму сврху и циљ оружаног
сукоба. А contrario, претвара се у апстрактни принцип који зараћене стра-
не игноришу у већој или мањој мери, вођене идејом војне победе због које,
уосталом, и учествују у оружаном сукобу.
Зато је и погрешно поистовећивати међународно хуманитарно право и међународна
људска права. Ради се, у ствари, о два дела међународног права која се преплићу или могу
преплитати. У свом саветодавном мишљењу у случају палестинског зида, Међународни суд
правде је, између осталог, истакао да:
„Што се тиче односа између међународног хуманитарног права и међународног
права људских права, постоје три могућа решења: нека права могу бити искључиво
питања међународног хуманитарног права, друга могу бити искључиво питања међу-
народних људских права, док остала могу бити питања обе ове гране међународног
права. Да би одговорио на питање које му је постављено, Суд ће узети у разматрање
обе ове гране међународног права, наиме, људска права и, као lex specialis, међународ-
но хуманитарно право“.2165
Принцип хуманости је у corpus-у правила права оружаних сукоба нај-
вишу тачку досегао у тзв. Женевском праву које се често и назива хумани-
тарним правом. Чине га четири Конвенције – Конвенција за побољшање
положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату, Конвенција за
побољшање положаја рањеника, болесника и бродоломника оружаних снага
на мору, Конвенција о поступању са ратним заробљеницима и Конвенција
о заштити грађанских лица за време рата – и два Протокола – Протокол I о
заштити жртава међународних оружаних сукоба и Протокол II о заштити
жртава немеђународних оружаних сукоба уз наведене Конвенције.2166
Сматра се да квалификацију „хуманитарно право“ тзв. Женевско пра-
во заслужује због бројних правила која за циљ имају да ублаже непотреб-
не патње и насиље које није оправдано војном потребом. Тичу се посебно
припадника оружаних снага који су рањени, болесни или бродоломници,
цивила на окупираним и непријатељским територијама, посебних катего-
рија цивила као што су жене, деца и избеглице те примене правила уста-
новљених за међународне сукобе и на сукобе немеђународног карактера.
Разлика између два дела права оружаних сукоба – тзв. Хашког и Же-
невског или хуманитарног – је, што се тиче начела хуманости, пре кванти-
тативна него квалитативна, разлика у степену а не у врсти.
Принцип хуманости у тзв. Женевском праву није промовисан као спе-
цифичан принцип, него је његова примена у оружаним сукобима проши-
рена ratione personae и ratione materiae.
И Хашко право2167 је било мотивисано начелом хуманости, мада је његов
релативни значај био мањи у поређењу са Женевским правом. И не само због
2165 Legal Consequences of the Construction of a Wall in the Occupied Palestinian Territory, Advisory
Opinion, ICJ Reports 2004, пар. 106.
2166 У овај corpus треба укључити и Конвенције донете у другој половини прошлог века, као што
су. Конвенција о забрани или ограничавању употребе одређених врста класичног оружја
које има прекомерне трауматске ефекте или делује без разлике у погледу циљева (1980) са
пет протокола, те Конвенција о заштити културних добара у случају оружаног сукоба (1954).
2167 У тзв. Хашко право спадају следећи инструменти усвојени на Првој (1899) и Другој кон-
ференцији (1907). На Првој конференцији усвојене су: а) Конвенција о прилагођавању на
поморски рат начела Женевске конвенције о рањеницима од 1864. године; б) Конвенција о
тога што свако право које регулише рат носи директно или индиректно ху-
манитарно значење, већ и због чињенице да је начело хуманости непосредно
уграђено у конкретна правила тзв. Хашког права. У Преамбули Петроград-
ске декларације из 1968. стоји, између осталог, да за циљ има „ублажавање
несрећа рата“. Или, рецимо Де Мартенсова клаузула уграђена у IV Конвен-
цију о законима и обичајима рата на копну из 1907. утврђује да „у случаје-
вима који нису предвиђени прописима од њих усвојеним, становништво и
учесници у рату остају под заштитом и влашћу начела међународног права
онаквим какви произлазе из обичаја установљених међу просвећеним наро-
дима и захтева човечности и јавне свести“. (подвукао – М. К.). Уосталом, и
принцип витештва, који је и данас основ неких правила права оружаних су-
коба је, у основи, ratione personae сужена примена начела хуманости.
6. ОГРАНИЧЕЊА У ПОГЛЕДУ СРЕДСТАВА И

НАЧИНА РАТОВАЊА
Опште је прихваћен принцип да стране у сукобу немају неограничену
слободу у избору средстава и начина ратовања. У погледу средстава рато-
вања принцип је конкретизован, углавном, кроз одговарајућа правила која
се тичу употребе конвенционалног оружја и оружја за масовно уништење.
У новије време тежи се установљењу правних правила о тзв. несмртоносном
оружју (non-lethal weapons) које представља особену комбинацију елемената
својствених конвенционалном оружју и оружју за масовно уништење.
6.1. Конвенционално оружје. Релевантан облик ограничења употребе
конвенционалног оружја изражава се у забрани наношења сувишних па-
тњи. Опште правило у том погледу може се наћи у преамбули Петроград-
ске декларације из 1868. У Преамбули се наглашава да је „једини закони-
ти циљ, који треба да имају пред собом државе за време рата, слабљење
војне моћи непријатеља; да је у том циљу довољно ставити што већи број
људи ван борбе; да би овај циљ био превазиђен употребом оружја које би
непотребно увеличавало патње људи стављених ван борбе, или им смрт
учинило неизбежном; да ће употреба тих оружја бити, према томе, у су-
протности са законима хуманости“.
законима и обичајима сувоземног рата; в) три декларације које су се односиле на забрану
бацања бомби из балона или сличних средстава; на забрану употребе зрна са загушљивим
или отровним гасовима и на забрану употребе зрна која се распрскавају у људском телу
(дум-дум меци). На Другог хашкој конференцији одржаној 1907. године, усвојене су: а)
Конвенција о отварању непријатељства (III); б) Конвенција о законима и обичајима суво-
земног рата која је заменила Конвенцију усвојену 1899. године (IV); б) Конвенција о пра-
вима и дужностима неутралних држава и лица у сувоземном рату (V); г) Конвенција о по-
ложају непријатељских трговачких бродова (VI); д) Конвенција о претварању трговачких
бродова у ратне (VII); ђ) Конвенција о постављању аутоматских додирних поморских мина
(VIII); д) Конвенција о бомбардовању с мора за време рата (IX); ж) Конвенција о прила-
гођавању на поморски рат начела Женевске конвенције од 1864. године, којом је замењена
Конвенција од 1899. године (X); з) Конвенција о извесним ограничењима вршења права
узапћења у поморском рату (XI); и) Конвенција о оснивању Међународног суда за заплену
(XII); ј) Конвенција о правима и дужностима неутралних сила у случају поморског рата
(XIII); к) Декларација о забрани бацања зрна и експлозива из балона (XIV).
Забрана наношења, сувишних патњи се изворно, дакле, односила на

рањенике. Временом се ширио домашај примене правила ratione personae
тако да се данас односи на сва лица у оружаном сукобу.
Конкретне норме које деривирају из овог правила су: а) оперативни део
Петроградске декларације из 1968. године, обавезује уговорнице да одуста-
ну од употребе свих пројектила испод 400 грама тежине који би били екс-
плозивни или напуњени експлозивом или запаљивим материјама; б) прва
Хашка декларација из 1899. године забрањује уговорницама употребу зрна
која се лако распрскавају или шире у људском телу (тзв. дум-дум меци).
Шире тумачено у ова средства спадају и распрскавајуће бомбе (des bombes
a fragmentation), које су чланице НАТО-а широко употребљавале током
оружаног напада на СР Југославију 1999. године; в) забрањена је употреба
сваког оружја које је првенствено намењено да својим фрагментима наноси
повреде које се у људском телу не могу открити рендгенским зрацима;2168
г) Протокол II уз поменуту Конвенцију забрањује или ограничава употре-
бе мина, мина изненађења или других средстава. Протокол дефинише мине
као свако средство постављено испод површине тла или на тлу, или у бли-
зини тла или друге површине, чија намена је да се распрсне или експло-
дира услед присуства, близине или контакта са лицем или возилом. Мине
изненађења се одређују као свако средство или материјал које је намењено,
конструисано или прилагођено за убијање или рањавање, и које дејствује
неочекивано када неко лице додирне наизглед безопасан предмет или када
му се приближи, или када учини наизглед безопасну радњу. Остала сред-
ства која Протокол наводи подразумевају муницију и средства постављена
ручно, чија је намена да убијају, рањавају или нанесу штету и која се акти-
вирају после извесног времена, аутоматски или даљинском контролом.2169
Ова врста оружја је забрањена у свим околностима против цивилног
становништва, било у офанзивне или дефанзивне сврхе или у сврхе репре-
салија. Забрањено је, такође, употребити ово оружје без прављења раз-
лике у погледу циљева. Протокол под употребом без прављења разлика у
погледу циљева подразумева: а) постављање таквог оружја на местима која
нису војни циљеви; б) оружје које укључује начин или средства преноса до
циља тако да не може бити управљено против конкретног војног циља; в)
и оружје од кога се може очекивати да случајно проузрокује губитке живо-
та цивилног становништва, рањавање цивилних лица, причињавање штете
цивилним објектима и комбинацију таквих губитака и штета, који би били
прекомерни у односу на конкретно и непосредно очекивану корист.2170
Протокол II уз Конвенцију о забрани или ограничавању употребе изве-
сних врста класичних оружја за које се може сматрати да имају прекомерне
ефекте или да делују без разлике у погледу циљева, (1989), забрањује упо-
требу запаљивог оружја. Под овим оружјем подразумева се свако оружје
2168 Протокол I уз Конвенцију о забрани или ограничавању употребе извесних врста класич-
ног оружја за која се може сматрати да имају прекомерне трауматске ефекте или да делују
без разлике у погледу циљева од 1989.
2169 Члан 2. тачке 1. 2 и 3. Протокола.
2170 Члан 3. Протокола II.
или муниција чија је основна намена да запали предмете или нанесе опе-
котине лицима дејством пламена, топлоте или комбинацијом пламена и
топлоте који ослобађа хемијска реакција супстанце избачене за циљ, без
обзира у каквом се облику налазило (бацач пламена, граната, ракета, бом-
ба и слично). Запаљиво оружје се не може користити против цивилног ста-
новништва без обзира на околности. Предмет забране су и шуме и друге
врсте зеленог покривача, осим ако се ти природни елементи не користе за
заклањање, прикривање или маскирање бораца или других војних циљева,
или ако они сами представљају војне циљеве.
6.2. Несмртоносна оружја (non-lethal weapons). У последњој деценији
XX века интензивирани су напори, посебно две војне супперсиле САД и Ру-
сије, на усавршавању тзв. несмртоносног оружја (non-lethal weapons).2171 Под
њим се подразумева широк спектар средстава чија употреба нема за после-
дицу смрт или тешка телесна оштећења већ привремено онеспособљавање.
Обухватају, примера ради, снажне концентрације електромагнетских таласа,
тупе (гумене и пластичне) метке, специјални гел који онемогућава кретање
људи и возила, те бројна хемијска средства попут неуролептика, анеститика,
психоактивне дроге које стварају дезоријентацију у простору итд.
Ова оружја су намењена како за полицијске тако и за војне операције.
Употреба ових оружја у војним операцијама довела би до радикалне, па и
револуционарне промене, јер би убијање и трајно онеспособљавање при-
падника противничке стране заменила, по правилу, њиховим привреме-
ним онеспособљавањем.
Ваља нагласити „по правилу“, јер и „несмртоносна оружја“ могу изазвати
смрт као и повреде менталног и физичког интегритета. Отуда, би ово оружје
било исправније назвати „мање смртоносним“ и „мање од смртоносног“.
Употреба „несмртоносног оружја“ није предмет специфичне међуна-
родноправне регулативе. Она, међутим, подлеже контраверзама у свет-
лости важећих правила права оружаних сукоба. Све врсте овог оружја
одликује недискриминаторност у употреби. Ова чињеница чини употребу
несмртоносног оружја илегалном када се користи против група људи, што
је најчешћи случај, у којој су лица која по праву оружаних сукоба уживају
специфичну заштиту (неборци, борци који не учествују у борбама попут
рањеника, болесника и сл.).
Посебно је сумњива легалност употребе, па и стокирања и произ-
водње овог оружја хемијске природе у светлости одредаба Конвенције о
хемијском и биолошком оружју. У билтену Конвенције о хемијском и био-
лошком оружју наглашено је да је тешко замислити већу дугорочнију опас-
ност по будућност ових конвенција од хемијског несмртоносног оружја.2172
2171 В. D. Fidler, „The International Legal Implications of „Non-lethal“ weapons“, 21 Michigan Journal
of International Law, 1999; „An assessment of NLW Science and Technology“, Cttee for an
assessment of NLW Sceince and Technology, Naval Studies Board, National research Council,
National Academies Press, Washington D.C., 2003, http://books.nap.edu/catalog/10538.html
2172 „Non lethal“ Weapons the CWC and BWC the CBW Conventions Bulletin, Quaterly Journal of
the Harward Sussek Program, Issue No. 61, 2003, стр. 1.
Према члану II Конвенције о хемијском и биолошком оружју, токсична

хемијска оружја су забрањена уколико не изазивају смрт или повреде. Уз
то, Конвенција изричито забрањује употребу агенаса за контролу побуна
о оружаном сукобу, а под овим агенсима подразумева средства која код
човека изазивају иритацију или за последицу имају повремено физичко
онеспособљавање.
6.3. Оружје за масовно уништење

6.3.1. Хемијско оружје. Под хемијским оружјем подразумевају се раз-
личите хемијске супстанце као и њихове смеше које се користе у ратне свр-
хе, попут бојних отрова, изазивача пожара (запаљиве бомбе, дефолинати,
тј. уништивачи лишћа на дрвећу, вештачке магле и слично).2173
По ширини употребе и по последицама, Први светски рат се без имало резерве може
оквалификовати као хемијски рат.
Од укупног броја погинулих и рањених у току рата, готово 5% отпада на оне који
су били жртве хемијских средстава. Хемијска средства су користиле обе зараћене стране.
Немци, који су први прибегли употреби гасова, имали су захваљујући томе, не мале ратне
успехе. Тако су 22. априла 1915. године, када су први пут употребили отровне гасове, савез-
ници само за један дан имали 15.000 озлеђених, од којих је око 5.000 умрло. Захваљујући
пуштању само једног отровног облака тога дана код Лангермарка северно од Ипра Немци
су пробили савезнички фронт у ширини од 6 км.2174
Правила ратовања формулисана на хашким конвенцијама мира нису у
потпуности регулисала употребу хемијског оружја. Регулатива II Хашке де-
кларације била је ratione materiae ограничена на забрану употребе пројек-
тила којима је једини циљ био ширење загушљивих и отровних гасова. Ни
Хашки правилник није био лишен извесних нејасноћа.2175 Отуда Женевски
протокол од 17. јуна 1925. године, реафирмишући општу забрану утврђе-
ну Хашким правилима, утврђује inter allia, да је употреба у рату загушљи-
вих, отровних и других сличних гасова, као и свих течности, материја или
сличних поступака забрањена те праведно осуђена правним мњењем цело-
купног цивилизованог света.2176 Специфичне забране ове природе су унете
у мировне уговоре закључене после Првог светског рата. Тако је, приме-
ра ради, Версајским уговором Немачкој забрањена, како израда и увоз за-
гушљивих гасова и отрова и других сличних течности, материја и метода,
тако и употреба и увоз материјала посебно намењених изради, држању или
употреби тих производа или метода.2177
Релевантност забрана утврђених Женевским протоколом потврђена је
у оквиру УН Резолуцијом Генералне скупштине од 16. децембра 1989. го-
2173 Мања употреба хемијских средстава у рату има дугу предисторију. Стари Кинези су, примера
ради, користили у рату димне препарате, а Атињани су опкољеног непријатеља из утврђених
места истеривали наквашеним сумпором. Стари народи су врхове копаља или стрела ната-
пали у разне хемијске супстанце – рецимо: Етиопљани су своје стреле мазали жучи од гује.
Израз „хемијски рат“ се шире почиње користити у току и након Првог светског рата.
2174 Перазић, op. cit., стр. 161.
2175 Ibidem.
2176 „Службене новине СХС“, 1929, бр. 117-И.
дине (2603А). 1993. године донета је Конвенција о забрани усавршавања,

производње и складиштења хемијског оружја.
6.3.2. Биолошко и бактериолошко оружје. Бактериолошка и биолошка
средства рата се у међународном праву третирају као јединствена катего-
рија, мада се, у егзактним наукама појмови „биолошког“ и „бактериолош-
ког“ не поклапају. Широку, синтетичку дефиницију биолошких средстава,
која обухватају и бактериолошка, дао је Специјални комитет Конференције
за разоружање одржане 1933. године. По тој дефиницији под биолошким
ратним средствима се подразумевају сви патогени микроби, вируси и сл.,
заражени предмети без обзира на то где су расипани, било да проузрокују
обољења, моментално или након извесног периода инкубације.
Забрана употребе биолошког оружја утврђена је Женевским протоко-
лом од 1925. године, паралелно са забраном хемијског оружја.
Априла 1972. године донета је Конвенција о забрани усавршавања,
производње и стварања залиха бактериолошког (биолошког) и токсичког
оружја и о њиховом уништавању. Конвенција утврђује обавезу држава чла-
ница да „никада ни под којим околностима неће усавршавати, производи-
ти, стварати и на неки други начин стицати или чувати: 1. микробиолошке
или друге биолошке агенсе или токсине, без обзира на њихово порекло и
начин производње, који по типу и количини нису намењени употреби у
профилактичне, заштитне или друге мирнодопске сврхе; 2. оружје, опре-
му или векторе намењене да користи такве агенсе или токсине у сврхе не-
пријатељства или за оружани сукоб“.
Ratio доношења ове Конвенције био је у искључењу биолошког оружја
из ратних арсенала. У том смислу Конвенција обавезује државе да униште
или прераде наведена средства, како она која се налазе у њеном поседу,
тако и она која су под њеном јурисдикцијом или контролом.2178 Ефектив-
ност Конвенције је умањена чињеницом да државе стране уговорнице Кон-
венције, на основу чл. XIII Конвенције, имају право отказа у случају ако се
појаве ванредне околности које угрожавају највише интересе земље.
6.3.3. Нуклеарно и термонуклеарно оружје. Нуклеарно и термонукле-
арно оружје обухвата експлозивне направе чија енергија резултира из
фисије и фузије атома, ослобађа огромне количине енергије удружене са
моћном и продуженом радијацијом. Деструктивна моћ нуклеарног и тер-
монуклеарног оружја није ограничена у простору и времену, па, отуда,
представља претњу, како самој цивилизацији, тако и комплетном екоси-
стему планете.
Основно питање које се поставља у вези са нуклеарним и термонукле-
арним оружјем је питање легалности његове употребе у оружаном сукобу.
По овом питању мишљења у теорији су дијаметрално супротставље-
на. Разликујемо два основна приступа питању легалности нуклеарног и
термонуклеарног оружја. С једне стране је мишљење по коме је употреба
нуклеарног оружја илегална, а са друге, да међународно право не садржи

посебно правило којим је забрањена употреба овог оружја, те да, штави-

ше, допушта његову употребу у извесним случајевима. И једно и друго
мишљење подупире се одговарајућим аргументима.
Илегалност употребе нуклеарног оружја у оружаном сукобу изводи се из више прав-
них основа: а) употреба ове врсте оружја представљала би повреду фундаменталног права
на живот отелотвореног у члану 6. Међународног пакта о грађанским и политичким прави-
ма; б) употреба нуклеарног и термонуклеарног оружја подразумева кршење норми о забра-
ни геноцида садржане у Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Наиме,
масовна смрт која би наступила као последица употребе нуклеарног оружја би, у извесним
случајевима укључивала особе које припадају посебној националној, етничкој, расној или
религијској групи као заштитном објекту Конвенције о геноциду. Намера уништења групе
би се у конкретном случају морала извести из чињенице да је корисник морао знати или је
знао за ефекте које употреба овог оружја производи; в) постојећи corpus правила о заштити
животне околине подразумева и забрану употребе нуклеарног оружја. Посебно се у овом
контексту апострофира члан 35 и 83 Протокола I од 1977. године који забрањује приме-
ну „метода или начина ратовања која су намењена или од којих се може очекивати да ће
проузроковати опсежна и дуготрајна и озбиљна оштећења природне околине“. Наводи се,
такође одредба члана 1. Конвенције о забрани војне или било које друге непријатељске упо-
требе техника за промену животне средине од 1977. године, која забрањује употребу оружја
које има „раширено, дуготрајно или тешко дејство на човекову околину“; г) поседовање
нуклеарног оружја само по себи представља незакониту претњу употребом силе у смислу
чл. 2. (4) Повеље УН. Намера употребе нуклеарног оружја је, по овом мишљењу, садржана у
самој чињеници његовог поседовања. Ова квалификација важи и за случај самоодбране, бу-
дући да коришћење нуклеарног оружја у сврху самоодбране нужно води повреди принципа
пропорционалности и нужде који леже у самој основи овога права; д) илегалност употребе
нуклеарног оружја утемељена је у corpus-у правила права оружаних сукоба. Ова концепција
је најразуђенија и има читав низ посебних варијанти. Конкретна забрана изводи се из раз-
личитих норми права оружаних сукоба: е1) II Хашке декларације од 29. јула 1899. године,
која забрањује „употребу зрна којима је једини циљ ширење отровних и загушљивих гасо-
ва; е2) члан 23. (а) Правила која се односе на законе и обичаје сувоземног рата придодата
IV Хашкој конвенцији од 1907. године којим се посебно забрањује употреба отрова или
отровног оружја; е3) Женевски протокол од 1925. године, који забрањује „употребу у рату
загушљивих, отровних и других сличних гасова, као и свих течности, материја или сличних
поступака“; е4) Де Мартенсова клаузула придодата IV Конвенцији о законима и обичајима
рата на копну (1907) која предвиђа да у случају да не постоје посебни прописи ратног пра-
ва, „становништво и учесници у рату остају под заштитом и влашћу начела међународног
права онаквим како они произлазе из обичаја установљених међу просвећеним народима,
захтева човечности и захтева јавне свести“. Нова верзија ове клаузуле налази се у члану 1.
(2) Протокола I из 1977. године; е5) Конвенција о забрани развоја, производње и стокирања
бактериолошког (биолошког) и токсичког оружја и његовом уништењу од 1972. године која
забрањује поседовање бактериолошког и токсичког оружја и потврђује забрану њихове
употребе; е6) Конвенција о забрани развоја, производње, стокирања и употребе хемијског
оружја и његовом уништењу (1973), која забрањује сваку употребу хемијског оружја и за-
хтева уништење постојећих стокова тог оружја.
Схватање да употреба нуклеарног оружја у оружаном сукобу није забрањена међуна-
родним правом, темељи се на следећим аргументима: а) да употреба атомског оружја 1945.
године, када је америчка авијација бацила атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки, није
изричито осуђена од међународне заједнице као илегална, па се из тога извлачи закључак
да је међународна заједница прећутно прихватила легалност употребе нуклеарног оружја у
извесним случајевима; б) извесни акти у унутрашњим правним порецима допуштају упо-
требу нуклеарног оружја. Тако се, у члану 35. Ратног приручника Министарства копнене
војске САД од 1956. године утврђује да се у недостатку неког обичајног правила или угово-
ра, употреба експлозивног атомског оружја од стране ваздухопловних, поморских или коп-
нених снага не може сматрати противном међународном праву;2179 в) право на употребу
2179 Перазић, op. cit., стр. 169., Аврамов, op. cit., стр. 560.
нуклеарног оружја утемељено је у случају предузимања мера самоодбране или колективних

мера од стране Савета безбедности на основу главе VII Повеље као дозвољеним изузецима
од опште забране употребе силе и претње силом у међународним односима; г) на нивоу
општег међународног права не постоји норма која забрањује употребу нуклеарног оружја
у оружаним сукобима, а оно што није изричито забрањено може се сматрати дозвољеним.
Питање легалности употребе нуклеарног и термонуклеарног оружја
било је предмет саветодавног мишљења Међународног суда правде донетог
на захтев Генералне скупштине Уједињених нација (Res. 49/75k).
Мишљење Суда може се свести на две основне тачке:
а) у међународном праву не постоји универзално правило које забрањује
или овлашћује на претњу нуклеарним оружјем и његову употребу;
б) у светлости позитивног права нејасно је да ли би претња или упо-
треба нуклеарног оружја у изузетним случајевима самоодбране била зако-
нита или незаконита.2180
Мишљење Суда оптерећено је неодређеношћу и амбивалентношћу која
произлази из наглашено формалистичког приступа.
Суд је, наиме, негативан одговор на питање које му је упутила Генерал-
на скупштина УН имплиците везао за постојање једне специфичне нор-
ме општег међународног права која би за свој непосредни предмет имала
забрану претње и употребе нуклеарног оружја.
То извесно није случај. Али из тога, међутим, не следи аутоматски
закључак да међународно право не забрањује употребу нуклеарног оружја
и то из два основна разлога.
С једне стране, иако међународно право оружаних сукоба не садржи
конкретну норму о општој и универзалној забрани претње или употребе
нуклеарног оружја, извесно је да је претња и употреба нуклеарног оружја
у директној супротности са општеприхваћеним принципима права оружа-
них сукоба који изражавају елементарне принципе хуманости.
Exempli causa, неспорно је да би употреба нуклеарног оружја пред-
стављала суштинско кршење општеприхваћеног принципа по коме је
забрањена употреба оружја које проузрокује сувишне или непотребне па-
тње. Једнако је неспорно да би употреба нуклеарног оружја у оружаном
сукобу била супротна духу и садржини Де Мартенсове клаузула која пред-
ставља, у ствари, потврду егзистенције принципа међународног права чија
је резидуална функција, функција која се активира у случају непостојања
изричитих забрана, да регулише понашања у оружаном сукобу упућујући
на принципе хуманости и захтеве јавне свести. У том смислу може се рећи
да Де Мартенсова клаузула имплементира у хуманитарно право принципе
који иду испред онога што је писано право или међународни обичај. Она
на тај начин даје динамичку димензију која није ограничена временом.2181
С друге стране, у међународној пракси налазимо обиље елемената из
којих се може дијагностиковати општа позиција међународне заједнице
2180 ICJ Reports 1996, стр. 35–36.
2181 Pictet, cited in ICJ Reports, 1996, стр. 22.
према нуклеарном оружју. У том смислу посебно су релевантни међуна-

родни уговори који се непосредно односе на нуклеарно оружје, који иако
не садрже општу забрану његове употребе садрже јаке елементе такве заб-
ране или забрана употребе нуклеарног оружја из њих нужно произлази.
Поред уговора који за предмет имају забрану стицања, производње и поседовања
нуклеарног оружја (Мировни уговори од 10. фебруара 1947.; Државни уговор о успоста-
вљању независне и демократске Аустрије од 15. маја 1955.; Уговор из Тлателока од 14.
фебруара 1967. године о забрани нуклеарног оружја у Латинској Америци са додатним про-
токолима, итд.) и уговора који забрањују постављање нуклеарног оружја (Уговор о Антар-
тику од 1. децембра 1959. године; Уговор о принципима који регулишу активност држава
у истраживању и искоришћавању космоса укључујући Месец и остала небеска тела од 27.
јануара 1967. године; Уговор о забрани постављања нуклеарног и другог оружја за масовно
уништење на морском дну и подморју од 11. фебруара 1971. године, итд.), у ову групу спа-
дају и уговори који забрањују вршење експеримената нуклеарним оружјем (Уговор о Ан-
тартику од 1. децембра 1959. године; Уговор о забрани експеримената нуклеарним оружјем
у атмосфери, у космосу и под водом од 5. августа 1963. године; Уговор о принципима који
регулишу активност држава у истраживању и искоришћавању космоса, укључујући Месец
и остала небеска тела од 27. јануара 1967. године и друго). Тешко је у равни правног ре-
зоновања претпоставити да су стране уговорнице уговора којима се забрањују нуклеарни
експерименти, а то су поред осталих и све поседнице нуклеарног оружја, могле приликом
склапања таквог уговора поћи од премисе легалности употребе нуклеарног оружја када су
саму забрану експеримената оправдавале намером да „окончају тровања радиоактивним
супстанцама околине у којој човек живи“ (Преамбула Уговора о забрани експеримената са
нуклеарним оружјем у атмосфери, у космосу и под водом од 5. августа 1963. године). Међу-
народна пракса нуди и примере уговора који садрже директну забрану употребе нукле-
арних оружја. Уговор о забрани нуклеарног оружја у Латинској Америци од 14. фебруара
1968. године (Tlateloco уговор) забрањује у члану 1. употребу нуклеарног оружја од стране
уговорница. Поред тога, Уговор укључује и додатни Протокол II који је отворен за приступ
нуклеарним силама које су Протокол потписале и ратификовале.
Наведени појединачни акти имају своју основу у правном убеђењу
организоване међународне заједнице да је употреба нуклеарног оружја
противна највишим интересима егзистенције те заједнице. Ово правно
убеђење је конституисано у дугој серији резолуција УН као средишта у
коме су у конкретној ствари државе формирале своја правна убеђења у
погледу легалности нуклеарног оружја. Из те серије резолуција која запо-
чиње Резолуцијом 1653 (XVI) од 24. новембра 1961, издвајамо Резолуцију
2153 А (XXII) Генералне скупштине у којој се изричито позивају све нукле-
арне силе да се уздрже од употребе нуклеарног оружја или претње нукле-
арним оружјем. И државе поседнице нуклеарног оружја су свесне његове
опасности. Потврду таквог закључка можемо наћи у преамбули Уговора
између СССР и САД ограничавању стратешког офанзивног наоружања са
протоколом (SALT II) од 18. јуна 1979. године. У преамбули, између оста-
лог, стоји да су „СССР и САД као стране потписнице, свесне да би нукле-
арно оружје могло да има уништавајуће последице по цело човечанство“.
Завршни документ десетог специјалног заседања Генералне скупштине
одржаног 1979. године, усвојен консензусом, полазећи од констатације да
„претња самом постојању човечанства произлази из постојања нуклеарног
оружја и континуиране трке у наоружању“ утврђује да:
„човечанство (је) данас суочено са непојмљивом претњом само-
уништења које произлази из масовне и компетитивне акумулације
најразорнијег оружја које је икада постојало. Постојећи арсенали нуклеар-

ног оружја су сами по себи више него довољни да разоре читав живот на
земљи“.
Другим речима, појединачни акти, било да су у форми уговора или ре-
золуција УН, који се непосредно односе или се дотичу питања легалности
нуклеарног оружја, нису и не могу бити схваћени као механички скуп аката
које повезује предмет којим се баве, већ као инструментални облик изража-
вања правног убеђења међународне заједнице као целине о уништавајућим
потенцијалима које са собом носи нуклеарно оружје. Иако међу њима нема
ниједног акта који садржи општу и универзалну забрану употребе нуклеар-
ног оружја, та чињеница не значи да је употреба нуклеарног оружја легална.
Њен смисао се исцрпљује у томе да нема посебног инструмента о забрани
нуклеарног оружја, али да је сама забрана садржана у целокупности ака-
та који деривирају из правне свести међународне заједнице у целини да би
употреба нуклеарног оружја била акт самоуништења човечанства.
А contrario, тумачење по коме одсуство постојања конкретне и обух-
ватне забране употребе нуклеарног оружја подразумева да је, барем у из-
весним ситуацијама, употреба нуклеарног оружја легална, своди се на сле-
по покоравање правилу – fiat iusticia pereat mundus.
Јер, на основу таквог тумачења, држава која је у поседу нуклеарног
оружја би у изузетним околностима самоодбране била овлашћена да упо-
треби нуклеарно оружје и тиме угрози сам опстанак човечанства.
7. ЗАБРАЊЕНИ МЕТОДИ РАТОВАЊА

Правила која се тичу забрањених метода ратовања темеље се на прин-
ципима хуманости и витештва у вођењу оружаних операција. Установља-
вају неколико релевантних забрана:
а) забрана ратне перфидије. Ратна лукавства се деле на дозвољена и
недозвољена.
Дозвољена ратна лукавства попут заседа, симулације напада, маски-
рања оружја и војних објеката и сл. су инхерентни састојак војне вештине
и широко се практикују.
Недозвољена ратна лукавства или перфидије обухватају:
– неправилну употребу беле заставе примирја;2182
– неправилну употребу знакова распознавања предвиђених Женев-
ским конвенцијама.2183 Уопште узев, ради се о знаковима за идентифика-
цију, санитетског и верског особља, санитетских јединица и транспорта
Црвеног крста и Црвеног полумесеца;
2182 Члан 38(1) И Допунског протокола. Инкриминисана чланом 8(2,b) Статута Сталног кри-
вичног суда (МКС).
2183 Чланови 24–27, 37–44, I Женевске конвенције, чланови 22, 24–25, 27, 36–39, 41–44, II Же-
невске конвенције, чланови 18–22, ИВ Женевске конвенције, чланови 8, 18, 22–3 I Прото-
кола и члан 12 II Протокола.
– употребу знака и униформи Уједињених нација без овлашћења

организације,2184 те неправилну употребу заставе, војних обележја или
униформе непријатељске стране,2185 употребу заставе, војних обележја или
униформе држава које нису стране у сукобу;2186
– закључивање споразума о прекиду ватре с намером да се друга стра-
на изненадно нападне;
– убијање, повређивање или заробљавање непријатеља прибегавањем
перфидији.2187
Дакле, као што I Допунски протокол одређује, перфидија обухвата
„акте који, рачунајући на поверење непријатеља, наводи непријатеља да ве-
рује да је обавезан, овлашћен или дужан да обезбеди заштиту, према пра-
вилима међународног права применљивом у оружаном сукобу, са намером
да се то поверење изневери“.2188
б) забрана изгладњивања.
Изгладњивање цивилног становништва, које је вековима било опште-
прихваћен метод ратовања, поготово код опсада утврђених места и насеља,
забрањено је I Допунским протоколом.2189 Ова основна забрана праћена је
акцесорним забранама предузимања радњи којима је сврха да онемогуће
приступ хуманитарној помоћи, као и забраном нападања и уништавања
објеката неопходних за преживљавање цивилног становништва.
в) забрана уништавања и заплене имовине која припада другој зараће-
ној страни.
Старо је правило да непријатељски војни предмети, као што су оружје,
муниција, опрема и документација – тзв. ратни плен – а по неким схва-
тањима, и, уопште, покретна јавна добра, припадају страни која их је зап-
ленила.2190 Ратни плен страна у сукобу користи без ограничења, а у случају
војне потребе може га и уништити. Изузетак чини војна санитетска опре-
ма која се мора сачувати за бригу о болесницима и рањеницима.2191
Што се остале имовине непријатељске стране тиче, повлачи се строга
разлика између јавне (државне) и приватне имовине у случају окупације.
Покретна јавна имовина, која може да се користи за војне операције
попут јавних фондова, готовине, превозних средстава и др. „подлеже
одузимању“.2192 У односу на непокретну јавну имовину, окупирајућа вој-
на сила има право плодоуживања. Уништавање или заплена је забрањена,
изузев у случају императивне војне потребе.2193
2184 Члан 38(2) I Протокола; члан 8(2, b, vii) Статута МКС).
2185 Члан 39(2) I Протокола; члан 8(2, b, VII) Статута МКС.
2186 Члан 39(1) I Протокола.
2187 Члан 37(1) I Протокола; члан 8(2, xi) Статута МКС.
2190 Члан 4. Хашког Правилника, члан 18(1) III Женевске конвенције.
2191 Чланови 33 и 35 I Женевске конвенције.
2192 Члан 53. Хашког правилника.
2193 Члан 23(г) Хашког правилника, члан 8(2,b, xill) Статута МКС.
За разлику од јавне имовине, приватна имовина је, у принципу, не-

повредива. Два су изузетка од неповредивости приватне својине: реквизи-
ције и контрибуције.
Хашки правилник уређује реквизиције на следећи начин:
„Реквизиције у роби и услуге могу бити тражене од општина и ста-
новника само за потребе окупационе војске. Оне морају бити у складу са
могућностима земље и такве природе да не обавезују становништво на
учествовање у ратним операцијама против отаџбине. Те реквизиције и ус-
луге могу да буду тражене само са овлашћењем команданта у окупираном
месту. Давања у натури биће, колико је то могуће, плаћена у готовом; ако
не, за њих се мора дати признаница и плаћање износа ће се обавити што је
могуће пре“.2194
Контрибуције су, пак, давања у новцу физичких и правних лица преко
уобичајених давања које дугују територијалном суверену.
г) неповредивост парламентара.
Парламентари су лица војна или друга, овлашћена од команданта
једне стране у оружаном сукобу, да команданту друге стране пренесу
поруку или да воде преговоре о релевантним питањима. Будући да рат
подразумева и прекид уобичајених и стандардних начина комуникације,
парламентари се могу сматрати основним каналом комуникације између
страна у сукобу.
Неповредивост парламентара је старо правило, дубоко укорењено у
пракси и пре настанка међународног права. Потврђује га и Хашки правил-
ник.2195 Статус неповредивости парламентар ужива од момента ступања
на територију под непријатељском контролом до напуштања те територије.
У случају злоупотребе парламентарне мисије, на пример, ако прикупља
податке о непријатељској војсци, припрема атентате и сл., губи статус не-
повредивости.
в) забрана ускраћивања милости.
И Додатни протокол правило изражава на следећи начин: „Забрањено
је наредити да не сме бити преживелих, као и претити противнику у том
смислу или водити непријатељства на тој основи“.2196
Уз ову општу забрану иде и специфична забрана напада на лице оне-
способљено за борбу. Под таквим лицем подразумева се:
а) свако лице које је у власти непријатељске стране,
б) свако лице које није способно да се брани, и
в) свако лице које изражава намеру да се преда.2197
2194 Члан 52. Хашког правилника.

2195 Члан 32. Правилника.
2197 Члан 41. (2, b) I Допунског протокола.
8. СТАТУС ЦИВИЛА И ЛИЦА HORS DE COMBAT

Лица која непосредно не учествују у непријатељствима уживају од-
ређену меру заштите у праву оружаних сукоба. Под лицима која непосред-
но не учествују у непријатељствима подразумевају се цивили и лица, која
су припадници непријатељске оружане силе, али не узимају учешће у не-
пријатељствима из субјективних или објективних разлога.
Релевантна правила могу се поделити у две групе.
У прву групу улазе правила која су stricto sensu правила међународ-
них људских права, која, у одређеној мери, важе и у доба оружаних суко-
ба. Ради се превасходно о људским правима и слободама, или састојцима
људских права и слобода која припадају corpus-у когентних норми међу-
народног права. Примера ради, забрана повлачења неоправдане разлике
на основу расе, пола, језика, боје, вере или политичког и другог уверења,
националног и социјалног порекла и сл. у примени међународног права
оружаних сукоба, забрана тортуре, суровог или нехуманог поступања, за-
брана ропства и сл.
Другу групу чине правила дизајнирана за специфичну заштиту поједи-
них категорија лица.
Заштиту по овим правилима уживају две категорије лица:
а) припадници оружаних снага који не учествују непосредно у не-
пријатељствима (hors de combat) било из субјективних (рецимо, борци који
се предају) или објективних разлога (нпр. рањеници и болесници), и
б) делови цивилног становништва.
9. ПРАВИЛА О ЗАШТИТИ БОРАЦА

КОЈИ НЕ УЧЕСТВУЈУ У НЕПРИЈАТЕЉСТВИМА
а) Заробљени припадници ратујуће стране имају право на статус рат-
ног заробљеника.
Ратни заробљеници су следеће категорије лица која падну под власт
непријатеља:
1. Припадници оружаних снага једне стране у сукобу, као и припадници
милиције (народне војске – примедба Редакционе комисије) и добровољач-
ких јединица који улазе у састав тих оружаних снага;
2. Припадници осталих милиција и припадници осталих добровољач-
ких јединица, подразумевајући ту и припаднике организованих покре-
та отпора (израз „припадници покрета отпора“ у смислу ове конвенције
обухвата и партизане – примедба Редакционе комисије), који припадају
једној страни у сукобу и који дејствују изван или у оквиру своје сопствене
територије, чак и да је та територија окупирана, под условом да те мили-
ције или добровољачке јединице, подразумевајући ту и ове организоване

покрете отпора, испуњавају следеће услове:
а) да на челу имају лице одговорно за своје потчињене;
б) да имају одређен знак за разликовање који се може уочити на од-
стојању;
в) да отворено носе оружје;
г) да се, при својим дејствима, придржавају ратних закона и обичаја;
3. Припадници редовних оружаних снага који изјављују да припадају
једној влади или власти коју није признала сила под чијом се влашћу налазе;
4. Лица која прате оружане снаге иако непосредно не улазе у њихов
састав, као што су цивилни чланови посада војних ваздухоплова, ратни
дописници, снабдевачи, чланови радних јединица или служби чија је дуж-
ност да се старају о удобности оружаних снага, под условом да су за то до-
била дозволу од оружаних снага у чијој се пратњи налазе, док су ове дужне
да им у ту сврху издају личну карту сличну приложеном обрасцу;
5. Чланови посада, подразумевајући ту команданте, пилоте и ученике
трговачке морнарице и посаде цивилног ваздухопловства, страна у сукобу
који не уживају повољнији поступак на основу других одредаба међуна-
родног права;
6. Становништво неокупиране територије које се, услед приближа-
вања непријатеља, добровољно диже на оружје да би пружило отпор
непријатељској најезди, а које није имало времена да се организује као
редовна оружана сила, ако отворено носи оружје и ако поштује ратне за-
коне и обичаје.
Статус ратног заробљеника не признаје се, међутим, борцима анга-
жованим у шпијунажи, као и плаћеницима у смислу I Допунског прото-
кола.2198
Са ратним заробљеницима се мора поступати човечно. Сваки чин
или недозвољено пропуштање од стране силе која их држи, а које про-
узрокује смрт или доводи у озбиљну опасност здравље ратног заробље-
ника забрањен је и квалификује се као тешка повреда која повлачи
кривичну одговорност.2199 Забрањене су репресалије према ратним за-
робљеницима.
Ратни заробљеници имају право на поштовање њихове личности и
части. Задржавају пуну грађанску способност која је постојала у моменту
њиховог заробљавања, али њено вршење може бити ограничено у мери у
којој то заробљеништво захтева.2200
Према женама се мора поступати са обзирима који се дугују њихо-
вом полу, а поступак према њима мора бити барем једнак поступку према
мушкарцима.
2198 Члан 47(1).
2199 Члан 13. I Женевске конвенције.
Права ратних заробљеника могу се установљавати и inter partes, на ос-

нову специјалних споразума.2201
б) Заштита рањеника, болесника и бродоломника.
Начелна обавеза заштите рањеника, болесника и бродоломника
утврђена је Женевским конвенцијама2202 и I Женевским протоколом.2203
Мере које су зараћене стране дужне предузети у том смислу, тичу се
дозвола хуманитраним организацијама, посебно Црвеном крсту, да помог-
ну у тражењу и евакуацији рањеника и болесника и могућности позивања
цивилног становништва да помогне у тим активностима.
I Допунским протоколом, државе уговорнице су се обавезале да ће
сви рањеници, болесници и бродоломци бити поштовани и заштићени,
те да ће се с њима поступати хумано, и да ће у највећој могућој мери и
у најкраћем могућем року, добити медицинску негу и помоћ без икакве
разлике изузев оне коју диктирају медицински разлози (забрана негативне
дискриминације).2204
Инхерентна слабост ове регулативе, као и оне која се тиче заштите ратних заробље-
ника, је у субјективној природи критеријума који ратујућим странама налаже да рањени-
цима, болесницима и бродоломницима дају медицинску помоћ „у највећој могућој мери“
и у најкраћем могућем року (подвукао М. К.). Уз то, непристрасан надзор и контрола над
применом ових одредаба једва да и постоји. Црвеном крсту и другим хуманитарним орга-
низацијама, се у највећем броју случајева, онемогућава приступ бојишној просторији, па и
ратишту, најчешће са образложењем да им се не може гарантовати безбедност.
10. ПРАВИЛА О ЗАШТИТИ ПОЈЕДИНИХ

КАТЕГОРИЈА ЦИВИЛНОГ СТАНОВНИШТВА
а) Заштита жена, деце и старих.
Заштита жена и девојака погођених оружаним сукобима проткива цео
corpuc правила ius in bello и обухваћена је општим правилима о заштити
цивилног становништва.2205 In concreto, реч је о специфичној, допунској
заштити жена као делова цивилног становништва. Подразумева нарочи-
то посебну бригу о трудницама и мајкама са малом децом,2206 избегавање
изрицања и извршење смртне казне над трудницама и мајкама са малом
децом2207 и забрану и заштиту од сексуалног насиља.2208

2202 Члан 15(1) I Женевске конвенције; члан 18(1) II Женевске конвенције; члан 16(2) IV Же-
невске конвенције.
2203 Члан X.
2205 Члан 12(4) I Женевске конвенције члан 12(4) II Женевске конвенције, члан 14(2) III Же-
невске конвенције; члан 27(2) IV Женевске конвенције, члан 76(1) I Протокола.
2206 Чланови 16–18, 21–23, 38, 50, 89, 91 i 127 IV Женевске конвенције, чланови 70(1) i 76(2) I
Допунског протокола.
2207 Члан 76(3) I Допунског протокола, члан 6(4) II Допунског протокола.
2208 Чланови 25(4) 99(2), 97(4) III Женевске конвенције; чланови 76(4(, 82(3) 85(4) i 124(3) IV
Женевске конвенције.
Деца погођена оружаним сукобима треба да уживају нарочиту заш-

титу.2209 Заштита деце подразумева: заштиту од свих облика сексуалног
насиља, одвајање од одраслих који су лишени слободе изузев ако су чла-
нови исте породице, могућност образовања, храну и здравствену негу, из-
мештање из зона борбених дејстава и спајање деце са њиховим породицама.
Деца се, такође не би смела регрутовати у оружане снаге,2210 нити
учествовати у непријатељствима.
Посебно поштовање и заштиту уживају и стара, немоћна лица. Зашти-
та се превасходно остварује евакуацијом из подручја погођених оружаним
сукобом у посебне зоне безбедности2211 и предузимањем мера аналогних
онима које су утврђене за рањенике и болеснике.
б) Заштита расељених лица.
Принудно расељавање цивилног становништва са окупиране терито-
рије је, у принципу, забрањено2212 и представља ратни злочин.2213 Стране у
оружаном сукобу могу му прибећи једино из разлога безбедности цивил-
ног становништва или императивне војне потребе.
Ако до расељавања дође окупациона сила је „дужна постарати се, у
највећој могућој мери, да заштићена лица буду пристојно смештена, да се
пресељења изврше под задовољавајућим условима у погледу здравља, хи-
гијене, безбедности и исхране, као и да чланови једне исте породице не
буду одвајани једни од других“.2214 По престанку разлога који су довели до
расељавања, расељена лица имају право да се врате у места становања и
уђу у посед имовине која је у њиховој својини.2215
11. ЕФЕКТИВНОСТ ПРАВА ОРУЖАНИХ СУКОБА

Правила права оружаних сукоба, као интегралног дела међународног
права, установљавају перфектне правне обавезе. Обавезност ових правила
је, међутим, једна ствар, а њихова ефективност је друга ствар.
Ефективност права оружаних сукоба стоји у непосредној вези са два
питања:
i) питањем правне природе и карактеристика правила права оружаних
сукоба у смислу да ли она представљају општеобавезно или партикуларно
право; и
2209 Чланови 23–24, 50, 76 i 89 IV Женевске конвенције; члан 70(1) I Допунског протокола. Са-
вет безбедности је у својој резолуцији 1261 (1999) посвећеној деци у оружаним сукобима
позвао стране у оружаним сукобима да „предузму све расположиве мере да смање патње
деце у оружаним сукобима“.
2210 Члан 77(2) I Допунског протокола, члан 4(3,c) II Допунског протокола.
2211 Чланови 14. i 17. IV Женевске конвенције.
2212 Члан 49(1) IV Женевске Конвенције.
2213 Члан 8(2, b, vii)Статута Сталног кривичног суда.
2214 Члан 49(3) IV Женевске Конвенције.
2215 Henckaerts, op. cit., стр. 481, Хрватска.
ii) питањем квалитета механизама за међународни надзор и контролу

примене права оружаних сукоба.
i) Док за тзв. Хашко право важи да изражава кодификацију обичајног
права које делује erga omnes, природа тзв. Женевског или хуманитарног
права, посебно правила Допунских Протокола I и II, предмет је контро-
верзи.
У међународној студији Комитета Црвеног крста,2216 као и у добром
делу теорије, правила Женевског права се квалификују као општеприх-
ваћена правила која изражавају устаљену и конзистентну праксу како у
међународним тако и у немеђународним оружаним сукобима.
Друго је схватање да Женевско право, или барем део тог права оте-
лотворен у IV Конвенцији и, посебно Допунским протоколима из 1977,
представља партикуларно право које важи само између страна уговорни-
ца. Пракса држава након доношења ових инструмената не даје, по овом
схватању, основа закључку да су правила садржана у поменутим инстру-
ментима прерасла у обичајно право. Тако их државе које се њима нису
обавезале и не поштују у пракси. САД су рецимо одбиле да ратификују I
Допунски протокол,2217 нису га примењивале у заливском рату, као и рато-
вима у Ираку и Авганистану.
У Коментару студије Комитета Црвеног Крста, САД су, између осталог, истакле
да „нису у позицији да прихвате закључке да правила која се односе на законе и обичаје
рата изражавају обичајно међународно право“,2218 како из методолошких тако и из суп-
станцијалних разлога. Као заједнички именитељ приговора у односу на corpus као елемент
обичаја, истичу да пракса држава на коју студија упућује није довољно репрезентативна и
конзистентна, да студија, у исто време, није демонстрирала постојање opinio iuris који је,
посебан елеменат обичаја.2219
Овакав став САД сам по себи, има немалу тежину, чак и када га не би делиле и друге
државе у оцени праксе као елемента обичаја, јер се ради о држави која је, директно или ин-
директно, учествовала у највећем броју оружаних сукоба после Другог светског рата.
У једној ствари, међутим, оба дела права оружаних сукоба – нарочи-
то Женевско – имају заједничку карактеристику – недовољно су прецизна,
утемељена на субјективном појму „војне потребе“, а у примени ослоњена на
широке и субјективним тумачењима подложне критеријуме попут крите-
ријума „у највећој могућој мери“, „када то околности допуштају“ и слично.
Што се „Хашког“ права тиче, оно, поред тога, суштински није адапти-
рано природи оружаног сукоба у данашње време и напретку војне техно-
логије. Створено у доба када је рат био сукоб војски, као наоружаног дела
народа, вођен оружјима чије је дејство, по правилу, било могуће контро-
лисати, оно не одговара данашњем, тоталном рату који ангажује укупне
потенцијале зараћене стране уз употребу нових оружја са дејствима која
је тешко, а код неких, и немогуће, контролисати. Ове инхерентне слабости
2216 Yean-Maril Henkaerts, Louis Doswald-Beck, Обичајно међународно хуманитарно право, 2005.
2217 Порука Председника САД, International Legal Materials, vol. 26, 1987, str. 561–562.
2218 J.B. Bellinger, III and W. J. Haynes II, „A US Government response to the International Committee
of the Red Cross Study on Customary International Humanitarian Law“, International Review of
the Red Cross, vol. 89, Number 866, June 2007, стр. 444.
2219 Ibidem, стр. 444–471.
права оружаних сукоба су један од основних разлога његове релативне не-

ефикасности.
Међународни надзор над применом права оружаних сукоба поверава
се алтернативно:
i) сили заштитници под којом се подразумева неутрална држава која
наступа као заштитник интереса једне зараћене стране у смислу пошто-
вања права оружаних сукоба од друге зараћене стране и
ii) Међународном комитету Црвеног крста или другој хуманитарној
организацији.
Слабост система силе заштитнице, због које се готово и не примењује
у новијој пракси, лежи у услову сагласности како обе зараћене стране тако
и саме неутралне државе која би требало да делује као сила заштитница.
Поред тога, њено деловање у том својству зависи и од њеног фактичког
капацитета у међународним односима.
За одговарајућу активност Црвеног крста није неопходна сагласност
зараћених страна, јер је она у појединим стварима утемељена на Женев-
ским конвенцијама. Међутим, активност Црвеног крста је фактички огра-
ничена, јер да би утврдио кршења релевантних правила на несумњив начин
потребно је истраживање на терену које је тешко спровести без сарадње са
зараћеним странама.
Право оружаних сукоба, као corpus правила која би требало примењи-
вати у једном супстанцијално неправном стању, тешко да може бити ефек-
тивно у правом значењу. Војна победа, као сам унутрашњи ratio оружаног
сукоба, једноставно не трпи јака правна ограничења која стоје на путу ње-
ног остваривања. У избору између војне победе и поштовања права ору-
жаних сукоба, зараћене стране немају превелик простор. Отуда је и ефек-
тивност права оружаних сукоба у конкретним случајевима резултат како
односа према праву оружаних сукоба тако и фактичког капацитета држа-
ве у међународним односима, јер изгледа очигледно да ратујуће стране са
већим капацитетом војне и политичке моћи ређе бивају изложене колек-
тивној осуди и санкцијама за кршење правила оружаних сукоба.
12. ОДГОВОРНОСТ ЗА КРШЕЊЕ ПРАВА

ОРУЖАНИХ СУКОБА
Кршење права оружаних сукоба повлачи двоструку одговорност: од-
говорност државе као зараћене стране и индивидуалну одговорност.
Одговорност државе дизајнирана је у складу са општим правилима о
одговорности државе.2220 Специфична је у односу на грађанску одговор-
ност која се, по правилу, утврђивала финансијским одредбама мировних
уговора (репарационе клаузуле). Иако утврђивана међународним уговори-
ма, имала је јака обележја самопомоћи јер је држава – победница била у
2220 Види, XI.
прилици да одговарајуће одредбе намеће побеђеној страни. Репарационе

клаузуле су, поред стандардне накнаде штете, поседовале и елеменат казне
за побеђену државу којој се на терет, по правилу, стављало и кршење права
оружаних сукоба.
У новијој пракси, јавља се зачетак накнаде штете одлуком надлежног
међународног тела. Резолуцијом 687 од 1. јула 1991. године основана је по-
себна Комисија за компензације УН, као помоћни орган Савета безбед-
ности, а на основу налаза да је Ирак „према међународном праву одговоран
за сваки директан губитак, штету „укључујући штету по животну околину
и губитак природних богатстава, или штету страним владама, држављани-
ма и корпорацијама,“ проузроковану инвазијом и окупацијом Кувајта.
Индивидуална кривична одговорност вуче корен из прошлости. Дуго
времена она, будући да је примењивана пред националним, кривичним су-
довима победничке стране према припадницима оружаних снага, и циви-
лима побеђене стране, представљала, у ствари, специфичан облик репреса-
лија. Носила је јака обележја победничке правде, јер припадници оружаних
снага победничке стране, по правилу, нису били подвргавани кривичном
поступку. У тим оквирима се креће и судска пракса војних трибунала ос-
нованих по завршетку Другог светског рата и ad hoc кривичних судова ос-
нованих крајем прошлог и почетком овог века.
Идеја о кривичној одговорности лица која крше правила права оружа-
них сукоба, независно од њихове припадности, институционализована је
по први пут у лицу Сталног међународног кривичног суда. До њене пуне
реализације, међутим, дуг је пут због неспремности држава са великим ка-
пацитетом моћи да прихвате надлежност Суда.
13. ОКОНЧАЊЕ ОРУЖАНОГ СУКОБА

13.1. Општа разматрања. Редукција традиционалног ратног права на
ратно право у ужем смислу, односно право оружаних сукоба непосредно је
утицала на примену правила о свршетку рата.
Јасна разлика између окончања непријатељства, с једне стране, и свр-
шетка рата, с друге, својствена традиционалном ратном праву, губи се у
праву оружаних сукоба превасходно због чињенице да традиционални
начини свршетка рата утемељени на одрицању од animus belligerendi-а,
носе негативну конотацију у поретку Уједињених нација који рат поима
као међународни противправни акт. Док је окончање непријатељства под-
разумевало привремену или трајну обуставу ратних дејстава, свршетак
рата је означавао одрицање од animus belligerendi – намере да се друга стра-
на потчини својој вољи и, неретко, лиши егзистенције. Мировни уговор,
као стандардни начин свршетка рата представљао је, уствари, отклањање
animus belligerendi-а. Поред тога, наредбодавна овлашћења Савета безбед-
ности на основу Главе VII Повеље Уједињених нација, изражена, по прави-
лу, у захтеву за обуставу ватре или захтеву за успостављање примирја, по
ефектима се изједначавају са свршетком рата (нпр. војно примирје у Ко-
реји од 27. јула 1953. или Споразум о прекиду ватре између Француске и
Фронта националног ослобођења Алжира од 12. марта 1962. године).
Не би се, ипак, могло рећи да су традиционални начини окончања не-
пријатељства подобни да, сами по себи, супституишу мировне уговоре.
Оружани сукоб деривира, као што и ствара, бројне противречности и су-
кобе интереса, које сам чин окончања оружаних дејстава не решава. Отуда,
у пракси се елементи карактеристични за начине окончања непријатељства,
нарочито опште примирје и обустава ватре, комбинују у конкретном доку-
менту са елементима својственим мировним уговорима.2221
13.2. Окончање непријатељства. Постоје три основна начина окон-
чања непријатељства: капитулација, примирје и обустава или прекид ватре.
13.2.1. Капитулација. Капитулација представља предају дела оружане
силе или комплетне оружане силе стране у сукобу.2222
Капитулација је формални акт који се сачињава у форми споразума.
Понекад се у споразуму не користи израз „капитулација“ (нпр. Спора-
зум потписан у Београду 17. априла 1941. године између опуномоћеника
Врховне команде југословенске војске и немачке команде насловљен је са
„Споразум о примирју“).
Постоји више подела капитулације. Према критеријуму обима, капи-
тулација се дели на делимичну предају (јединица или део оружане силе), и
потпуну капитулацију (предаја комплетне оружане силе). Као пример де-
лимичне капитулације може се навести предаја немачких и италијанских
трупа у Казерти 2. маја 1945. године или аргентинских снага на Фоклан-
дима 14. јуна 1982. године. Капитулација, затим, може бити условна и без-
условна. Условна капитулација постоји у случају када поражена страна
приступа предаји по испуњењу извесних услова (у највећем броју случаја
право припадника војне јединице или оружане силе која се предаје да за-
држи лично наоружање и слично). Безусловна капитулација подразумева
капитулацију без икаквих специфичних услова.
У неким националним законодавствима повлачи се разлика између часне и нечасне
капитулације. Часна капитулација означава предају у ситуацију када су исцрпљена сва сред-
2221 Добру илустрацију у том погледу представља Париски споразум од 27. јануара 1973. године
закључен између САД и Северног Вијетнама. Званични назив споразума је „Споразум о
окончању рата и поновном успостављању мира у Вијетнаму“. Споразум садржи елементе
својствене споразуму о општем примирју, будући да предвиђа потпуни прекид неприја-
тељства трајне природе и без временских ограничења (члан 2. (1); обавезу страна уговор-
ница да поштују прекид ватре (чл. 3), те репатријацију заробљеног војног особља и ухап-
шених цивила (чл. 8). Поред тога, споразум садржи низ одредаба које су по својој природи
предмет регулисања мировних уговора. Примера ради, стране уговорнице се обавезује да
ће поштовати начела остваривања права на самоопредељење вијетнамског народа (чл. 9),
те да поновно уједињење Вијетнама треба да се спроводи по етапама, мирним средствима,
без принуде и анектирања које би вршила било једна или друга страна, без страног ме-
шања (чл. 15) и обавеза Северног и Јужног Вијетнама да се не придруже никаквим војним
савезима или војним блоковима (чл. 15. (д)) и слично.
2222 У литератури се често капитулацијом назива и предаја утврђења, градова или делова
фронта. Строго говорећи, капитулација подразумева само предају оружане силе, у целини
или делом, док је предаја дела бојишне просторије или ратишта само акцесорна последица
предаје оружане силе. У супротном било би тешко, ако не и немогуће, повући разлику
између капитулације и територијалног освајања.
ства за отпор, а нечасна када се капитулира непотребно или срамно или против наређења
виших власти. Нека национална законодавства предвиђају строге казне за нечасну капи-
тулацију (Војни законик Француске (Code de justice militaire), предвиђао је смртну казну и
војно деградирање за нечасну капитулацију. Војно-казнени закон Србије из 1901. године је
предвиђао „да се казни смрћу командант утврђеног места ако ово непријатељу преда, а није
исцрпео сва средства за живот и одбрану која је на располагању имао“.
Поставља се питање ваљаности споразума о капитулацији закљученог
супротно одредбама унутрашњег права.
Наиме, нека национална законодавства забрањују капитулацију. Тако, на пример, Ус-
тав Швајцарске из 1874. године утврђивао је у члану 11: „Не може се закључити војна ка-
питулација“. Устав СФРЈ од 1974. године утврђивао је у члану 238. да „Нико нема право да
призна или потпише капитулацију или окупацију земље“.
Чињеница да је споразум о капитулацији закључен противно уставној забрани не дира
у ваљаност таквог споразума по међународном праву. Интернационалистичка теорија о ре-
левантности повреде уставних прописа у материји ништавости уговора, прихваћена у пози-
тивном праву, не познаје категорију забрањених уговора у смислу унутрашњег права.
У пракси је било случајева да се споразум о капитулацији не признаје
од оружане силе или њеног дела. Тако је, примера ради, белгијски краљ Ле-
ополд потписао капитулацију 27/28. маја 1940. године, након упада немач-
ких трупа у Белгију, али је Влада одбила да је призна и изјавила да белгијс-
ке оружане снаге настављају са пружањем отпора. Капитулацију је одбио
да прихвати и део француске војске након што је француска Влада 25. јуна
1940. године закључила споразум о капитулацији са Немачком.
Поред општих одредаба о предаји оружане силе побеђене стране у
оружаном сукобу, споразум о капитулацији може предвиђати и санкције
за непоштовање споразума.2223
13.2.2. Примирје. Примирје представља споразум страна у сукобу о обус-
тави ратних операција.2224 Закључује се на одређено или неодређено време.
Основна подела примирја је подела на локално и на опште примирје.
Локално примирје се односи и на одређену јединицу или део фронта док
опште примирје обухвата целокупне оружане снаге или цели фронт. У прак-
си споразуме о локалном примирју закључују команданти на терену, а опште
примирје – врховне команде и политички представници страна у сукобу.
Постоји извесна разлика у садржини споразума о локалном, односно
општем примирју. Локално примирје регулише питања попут одношења
жртава са бојишта, инспекције трупа, размену заробљеника и слична пи-
тања, док споразум о општем примирју, поред ових питања, регулише и
2223 Рецимо, акт о капитулацији Немачке војске од 8. маја 1945. године предвиђа обавезу немачке
врховне команде да сместа изда наређење свим немачким војним, морнаричким, ваздухоп-
ловним властима и свим снагама под немачком контролом да прекину са активним опера-
цијама 8. маја 1945. године у 23,00 часа, да остану на положајима које тада буду заузимали и
да се потпуно разоружају, а оружје и опрему предају месним савезничким командантима или
официрима које одреде представници савезничких врховних команди (члан 2.). У случају
да се немачка команда и снаге под њеном контролом не држе акта капитулације, врховни
командант савезничких снага и врховна команда армије одлучује о предузимању казнених
или других мера које сматрају потребним (чл. 5). Неки унутрашњи прописи кршења уговора
о капитулацији квалификују као ратни злочин. (Министарство копнене војске САД, EFM
37–10, Вашингтон, 28 DC, 18. juli 1956), што ваља сматрати претераним.
2224 Члан 36. Хашког правилника од 1907. године.
питања као што су линије распореда војних снага, однос према локалном
становништву, као и политичке и административне мере које су стране у
сукобу дужне предузети.
Рецимо, споразум о обустављању непријатељстава у Вијетнаму закључен 20. јула 1954.
године између Врховне команде снага Француске уније у Индокини и Народне армије
Вијетнама предвиђа и обавезе страна у сукобу који се тичу општих избора који треба да
доведу до уједињења Вијетнама, цивилне управе у свакој зони прегруписавања (члан 14);
забрану довођења у Вијетнам свих појачања у трупама и допунском војном особљу (члан
16) и забрану успоставе нових војних база на територији Вијетнама (члан 18).
За надгледање општег примирја обично се формирају комисије. Примера ради, Спора-
зум о обустављању непријатељстава у Вијетнаму предвиђа у члану 34. успостављање Међу-
народне комисије за надзор примене одредаба Споразума састављен од представника неу-
тралних држава: Канаде, Индије и Пољске.
Опште примирје је у традиционалном ратном праву имало сврху да
створи услове за постизање дефинитивног мирног решења. У том смислу
оно се могло схватити као нека врста прелазне мере ка мировном уговору.
У новијој пракси примирје које се закључује под контролом ОУН функ-
ционише као трајна мера. Штавише, оно садржи елементе мировног угово-
ра, будући да, по правилу, укључује и обавезу окончања даљег прибегавања
сили у решавању спора који лежи у основи сукоба. Рецимо, споразум из-
међу врховног команданта команде УН с једне стране, и врховног коман-
данта корејске армије и команданта кинеских народних добровољаца, с дру-
ге стране, о војном примирју у Кореји 27. јула 1953. године, садржи одредбу
којом војни команданти обеју страна препоручују владама заинтересованих
земаља на обе стране да се за три месеца по потписивању споразума о при-
мирју и његовог ступања на снагу одржи политичка конференција на висо-
ком нивоу на којој ће присуствовати одговарајући представници страна, а
у циљу решавања путем преговора питања повлачења свих страних сила из
Кореје, затим питања мирног решења корејског питања, итд.
13.2.3. Обустава ватре. Обустава ватре је нови начин обуставе не-
пријатељстава који непосредно деривира из наредбодавних овлашћења
којим Савет безбедности располаже на основу главе VII Повеље УН. Пре-
вентивне мере које на основу чл. 40. Повеље Савет безбедности може да
предузима у контексту своје улоге чувара међународног мира и безбед-
ности садрже, по правилу, и захтев за обуставом ватре. У пракси захтев за
обуставом ватре претходи склапању споразума о примирју. Рецимо, јула
1948. Савет безбедности је наредио моменталну обуставу ватре и неприја-
тељстава у арапско-израелском сукобу, а након тога је закључено примирје
између страна у сукобу. Захтев за обуставу ватре може бити поднет и у
случају када је закључен споразум о примирју, а једна од страна споразу-
ма га откаже и прибегне непријатељству. Тако, када је Холандија отказала
споразум о примирју 17. јануара 1948. године и обновила непријатељства
са Индонезијом, Савет безбедности је упутио позив за неодложан прекид
непријатељства.
13.3. Окончање оружаног сукоба. Рат као правни однос између страна у
сукобу се у прошлости окончавао на два начина: неформални и формални.
Постојала су два неформална начина окончања рата. Један је спонтани престанак не-
пријатељстава и прелазак са ратног на мирнодопско стање између страна у сукобу. Код овог
начина престанка уобичајено је да свака страна задржава оно што је на бојном пољу стекла
до тренутка спонтаног престанка непријатељстава. Другим речима, у конструкцију овог
начина престанка рата укључен је принцип uti possidetis, uti possideatur. Други неформалан
начин престанка рата представља субјугацију или debelatio.2225 Подразумева анексију тери-
торије побеђене државе, губитак својства државе и њену инкорпорацију у територију по-
бедничке силе.
Од формалних начина свршетка рата најширу примену имали су ми-
ровни уговори. Мировни уговори су сложене унутрашње структуре која
одговара широком спектру супростсављених интереса и захтева који леже
у основи оружаног сукоба, као и сложеним последицама произашлим из
ратног стања. Основне клаузуле које мировни уговор, по правилу, садржи
су: а) територијалне клаузуле којима се потврђује ранија или успоставља
нова територијална подела између зараћених страна. У прошлости су се
ратови, по правилу, завршавали територијалним губицима или добицима,
будући да је битка за територије била најчешћи casus belli. У позитивном
праву територијални добици остварени употребом силе су илегални, бу-
дући да су у сукобу са општеприхваћеним принципом израженим у тзв.
Стимсоновој доктрини.
Као илустрација територијалне клаузуле може се навести мировни
уговор са Италијом из 1947. године на основу кога је Демократска Федера-
тивна Република Југославија добила део словеначког и хрватског приморја
– Задар и нека острва,2226 а територија Трста је одређена као територија под
међународном контролом и такав статус је поседовала до доношења Мемо-
рандума о сагласности из 1954. године и Осимских споразума 1974. године;
б) политичке клаузуле – за предмет имају политичке спорове из којих је
оружани сукоб и проистекао, као и пројекцију будућих политичких одно-
са између страна у сукобу. У ширем смислу схваћене, политичке одредбе
регулишу и статус билатералних уговора који су закључени пре избијања
оружаних сукоба. У пракси победничка сила, по правилу, у одређеном вре-
менском року обавештава о томе који билатерални уговори, који су се при-
мењивали између страна у сукобу пре избијања сукоба, треба да остану на
снази или да се обнове;2227 в) економско-финансијске клаузуле – регулишу
два основна питања: репарације и реституције. Под репарацијама се под-
разумева накнада коју поражена страна исплаћује за штету проузроковану
ратним сукобима. Међународна пракса је у погледу репарација претрпела
значајне промене. У мировним уговорима склопљеним након Другог свет-
2225 У класичном међународном праву када је употреба силе била не само допуштена него је
она представљала и легислативни фактор у међународним односима, случајеви дебелације
нису били ретки. Примера ради, папска држава је нестала уласком италијанских трупа у
Рим 1870. године. Краљевина Хановер, војводства Насан, Хесел, Касел и слободни град
Франкфурт на Мајни су анектирани од стране Пруске 1866. године; а Бруска република је
нестала са политичке карте света 1900. године након енглеске победе на бојном пољу (Члан
60. Споразума).
2227 Члан II Бурманско-јапанског мировног уговора од 1954. године, члан 44. Уговора о миру са
Италијом 1947. године и други.
ског рата одредбе о репарацијама садржавале су како сам износ репара-

ција, тако и модалитете испорука на рачун репарација.2228
Под реституцијама се подразумева обавеза повраћаја имовине која је
однета са територије стране у сукобу у току ратног стања. Обавеза враћања
се односи на сваку имовину која је доживела такву судбину без обзира на
ма какве накнадне трансакције којима је актуелни притежилац дошао у
њен посед; г) војне клаузуле регулишу питања везана за оружане снаге и
сродна питања. Најчешће је предмет војних клаузула редукција наоружања
страна у сукобу.2229 Поред питања наоружања, војне клаузуле регулишу и
друга питања од интереса за војну димензију односа страна у сукобу (нпр.
демилитаризацију пограничних подручја).
Ретки су, готово изузетни, случајеви да мировни уговори не улазе у
регулисање ових питања. Као изузетак се може навести Уговор о миру из-
међу Србије и Турске и Бугарске од 19. фебруара 1886. године. У делу који
се односи на успоставу мирнодопских односа између Србије и Бугарске, ми-
ровни уговор је садржавао само једну одлуку: „Мир је васпостављен између
Краљевине Србије и Кнежевине Бугарске даном потписа овог уговора“.
Мировни уговори, по дефиницији, представљају једну врсту међуна-
родних уговора. Будући да међународни уговори представљају сагласност
воља између двеју или више страна која је заснована на слободном прис-
танку, с једне стране, и чињеници да се мировни уговори понајчешће скла-
пају у ситуацији војничке супериорности једне од страна у сукобу, с друге
стране, поставља се питање правне ваљаности мировних уговора. Наиме,
поставља се питање да ли су мировни уговори – уговори склопљени под
принудом, па отуда, бивају ништави у складу са правилима отелотвореним
у члану 52. Конвенције о уговорном праву (1969).
Питање правне ваљаности мировних уговора је дуго времена зао-
купљало пажњу правне теорије. Пракса, међутим, игнорисала дилеме око
правне ваљаности мировних уговора. Уколико су их оспоравале ex post, по-
беђене државе су то чиниле позивајући се на правило о промењеним окол-
ностима (rebus sic stantibus).2230
Други светски рат обогатио је начине свршетка рата новим обликом-
једностраним декларацијама о престанку ратног стања. Ове декларације
су настале из практичне потребе да се укине ратно стање са Немачком са
којом из разлога политичке природе, у првом реду избијања хладног рата
и поделе Немачке на два државна ентитета, није закључен мировни уговор.
Тако је, међу осталим савезничким силама и Југославија окончала ратно
2228 Тако рецимо, члан 74. Мировног уговора са Италијом предвиђа да ће се испоруке на рачун
репарација вршити из следећих извора: а) из дела италијанских постројења и алата, који
служе за производњу ратног материјала и нису неопходни за потребе допуштених војних
ефектива нити се могу одмах пресудити за циљевима потребе, и б) текуће производње
италијанске индустрије укључујући производњу екстрактивне индустрије.
2229 Део IV и V Уговора о миру са Италијом од 1947. године, део X Уговора о миру са Бугарском
од 1947. године и тако даље.
2230 В. М. Бартош, III, op. cit., стр. 89–99.
стање са Немачком у форми Указа Президијума ФНРЈ о укидању ратног

стања са Немачком од 21. јула 1951. године.
За разлику од мировних уговора једностране декларације имају огра-
ничено дејство. Окончавањем ратног стања оне, у ствари, само отклањају
примену права оружаних сукоба, како на односе са другом страном у суко-
бу, тако и на односе са физичким и правним лицима друге стране. Другим
речима, једностране декларације остављају отвореним све оне супротста-
вљене интересе и захтеве који су довели до ратног стања, као и последице
које су из ратног стања проистекле као репарације, реституције и слично.
У том смислу оне могу бити оквалификоване као унутрашња мера која не
прејудицира решење релевантних питања проистеклих из рата у форми
међународног уговора.
Лектор и коректор
Коста Тадић
Припрема за штампу
Досије студио, Београд
Штампа
Бирограф, Београд
ISBN 978-86-7630-992-4
Тираж
400
Адреса редакције
Универзитет у Београду – Правни факултет
Центар за издаваштво
Булевар краља Александра 67
тел./Факс: 30–27–725, 30–27–776
e-mail: centar@ius.bg.ac.rs
web: www.ius.bg.ac.rs
CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд
341.1/.8(075.8)
КРЕЋА, Миленко, 1947–
Међународно јавно право / Миленко Крећа. – 13.
допуњено изд. – Београд : Правни факултет, Центар за
издаваштво, 2022 (Београд : Бирограф). – 847 стр. ; 24 cm. –
(Библиотека Уџбеници / [Правни факултет, Београд])
Тираж 400. – Напомене и библиографске референце уз текст. –
Библиографија уз свако поглавље.
ISBN 978-86-7630-992-4
а) Међународно јавно право
COBISS.SR-ID 57160201
ISBN 978-86-7630-992-4
9 788676 309924

Medjunarodno Javno Pravo - Milenko Kreca (2022 - XIII Izdanje) (NBS)

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Medjunarodno Javno Pravo - Milenko Kreca (2022 - XIII Izdanje) (NBS)

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

МИЛЕНКО КРЕЋА

© Универзитет у Београду – Правни факултет, 2022.

3.3. Интегралистичке теорије воље. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 82

3. Подела субјеката међународног права. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 144

8.4. Међувладине компаније (МВК) и међувладина

XI. ОДГОВОРНОСТ ДРЖАВА И МЕЂУНАРОДНИХ

XIII. ОРГАНИ ЗА ОДРЖАВАЊЕ МЕЂУНАРОДНИХ ОДНОСА. . . . . 296

3.3. Привилегије и имунитети . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 336

XVIII. МЕЂУНАРОДНЕ РЕКЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 381

XXI. ПОЛАРНЕ ОБЛАСТИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 449

6.4. Територијална примена уговора . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 495

11.3.5. Суштинска промена околности

3.4. Старатељски савет . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 575

6.3. Забрана дискриминације . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 618

8.5.2. Амерички регионални систем . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 659

7.3.1. Генеза и правна природа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 698

4.2.1. Прекогранично загађивање ваздуха . . . . . . . . . . . . . . 728

2.2.2. Избор судија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 785

10. Правила о заштити појединих категорија

AFDI – Annuaire français de droit international

СП. Док. – Спољнополитичка документација, издање Инсти-

родних организација као субјеката међународног права и све већим бројем

2. ПОЈАМ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА

прост збир, механичку колекцију правних правила обједињених јединстве-

Без обзира на различита схватања међународне заједнице, неспорно је

б) Међународно право је аутономна норма или императив. Квалифи-

(случај када Савет безбедности делује као орган Организације Уједињених

воља међународне заједнице као целине испољава. Често их услови у

3. ФРАГМЕНТАЦИЈА МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА

3.1.1. Фрагментација stricto sensu

постављало питање њихове симултане примене, па, самим тим, ни сукоба.

14 С. Ђорђевић, Подела међународног права и разграничење од сродних научних дисциплина,

Не треба посебно ни истицати да се сва наведена правила у пракси НАТО-а користе

Обично се у том смислу наводи разлика у схватању критеријума кон-

Тзв. самодовољни режими (self-contained regimes)

Изгледа јасно да „самодовољни режими“ могу егзистирати само у

3.1.2. Фрагментација lato sensu –

право животне средине, људска права, међународно економско право, пра-

Комисија за међународно право УН је на својој 54 седници 2002 године у свој програм

3.1.2.1. Решавање сукоба правила међународног права поступком

међу уговора и неуговорног стандарда као и у случају сукобу неуговорних

54 Report of Study Group on the work of its fifty-eight session, para 2.

У односу између несагласних правних правила, једнаке правне снаге

Иако, систематско тумачење само по себи у свом идеалном значењу

Другачије тумачење релативизује Повељу Уједињених нација чију највишу

мативно језгро corpus iuris cogentis-а у позитивном међународном праву,70

Критика схватања Радне Групе Комисије у позицији међународних уговора

У позитивном међународном праву, свеопшти мултилатерални уго-

У коментару члана 48 стоји, између осталог, да би навођење листе оба-

из уговора) и 66 (Поступци судског решавања и измирења) Конвенције

обавезности. Тако је свака међународна неправда посредством формалне, често изнуђене,

констатација да свака скупина, било појединаца или колективитета, ства-

1. СТАРИ ИСТОЧНИ НАРОДИ

себно за правила о склапању уговора и вођењу рата те правила на основу

уговори (foedera unaequa). Foedera aequa су, међутим, закључивани у ситу-

5. СИСТЕМ МЕЂУНАРОДНОГ ЈАВНОГ ПРАВА

Две су групе разлога одлучујуће утицале на настанак међународног пра-

у европској политици од закључења Вестфалског мира од 1648. године до

119 V. Louis le Fur, op. cit., стр. 30.

уније (1875), Уније за заштиту индустријске својине (1883) и Уније за ау-

7. ПЕРИОД ПОСЛЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА –

7.1. Период између два светска рата. У овом периоду се успостављају

136 Lauterpacht, „Covenant as a higher law’“, BYIL, 1936, стр. 57–8.