Naime, iz nje se vec nazire ono sto je Hegel kasnije

razviio kao svoj potpuni filozofski sistem, jer ona prikazuje

≫postajanje naiuke uopSte ili znanja≪ kao sistema, a sama pri
tome ≫sacinjava prvi deo nauke≪ buduci da pocinje od
neposrednoga kao onoga sto je prvo i Sto 6ini pocetak saznavanja
i svesti.5 Kroz nju se dolazi do bica kao posredovanoga,
prevazilazenjem one neposrednosti i odvojenosti svestii i predmeta,
odnosno znanja i bica. Njen rezultat je apsolutno
znanje kao cisto bice, koje potom postaje predmet novog
istrazivanja u Nauci logike, buduci da se supstancijalna sadrzina
onoga Sto se proucava u Fenomenologiji duha pretvorila
u pojam, tj. u znanje: ≫U tome se elementu znanja moment!
duha razvijaju u formi one jednostavnosti koja za
svoj predmet zna kao za samu sebe. Ti momenti duha ne
raspadaju se vise u suprotnosti izmedu bica i znanja, vec
ostaju u jednostavnosti znanja, predstavljaju ono Sto je istinito
u formi istinitoga, i njihova je razlika samo sadrzdnska
razlika. Njihovo kretanje koje se u tome elementu organizuje
u celinu jeste logika ili spekulativna filozofija≪.6
Na ovaj nacin se u samoj Fenomenologiji duha odreduje
sustina i zadatak kasnijeg logickog dela, Nauke logike. Prema
tome, iza Fenomenologije duha kao ≫nauke iskustva svesti≪
morala je da usledi Nauka logike, ciji je zadatak bdo da prikaze
razvoj logicke ideje, odnosno cistoga (apsolutnoga)
znanja ili pojma, od bica preko suStine do apsolutne ideje.
A posle ove nauke, kao prave spekulativne filozofije, trebalo
je prikazati materijalizaciju apsolutne ideje u prostoru
i vremenu, u obliku prirode kao otudenja ideje, kao njenoga
drugobivstva, Sto je bio zadatak Filozofije prirode, da bi se
potom pratio i sdstematski izlozio proces vracanja ideje iz
toga drugobivstva k samoj sebi u obliku duha: subjektivnog,
objektivnog (svetskog) i apsolutnog duha, u kome ideja postaje
svesna sebe (u liku coveka), sto proucava Filozofija
duha. Za razliku od logike, koja je shvacena kao spekulativna
filozofija, druge dve discipline, filozofija prirode i fiilozofija
duha, definisane su kao realne filozofske nauke. Medutiim,
njih Hegel nije obradio niti je objavio kao posebna,
samostalna dela, nego samo kao sastavne delove obuhvatmjeg
dela Enciklopedije filozofskih nauka, koja kao prvi
deo sadrzi Nauku logike (tzv. ≫Malu logiku≪), a zatim Filo-
5 Fenomenologija duha, str. 15. i 20.
6 Ibid., str. 21.
zofiju prirode i Filozofiju duha, mada su kasnije izdate i kao
posebne, dopunjene dodacima, komentarima itd.
Ovaj plan sistema filozofije ostvaren je u potpunosti,
dakle, upravo u Enciklopediji filozofskih naukai, koja je prvi
put objavljena 1817. godine. Medutim, u njoj je doslo do
izvesne izmene mesta i uloge one prve discipline, fenomenologije
duha, koja je sada pripala sferi subjektivnoga duha,
u okviru filozofije duha, pa se i sadrzajno razlikuje od ranije
objavljenog dela — Fenomenologije duha. Ovde mozemo dodati
da je sam Hegel, osim Fenomenologije duha, Nauke logike
i Enciklopedije filozofskih nauka, objavio jos i Osnovne
crte filozofije prava (1820), delo koje spada u sferu objektivnoga
(svetskoga) duha. Sva ostala kasnija dela objavili
su Hegelovi ucenici i postovaoci posle njegove smrti (1831),
ukljucujuci i tzv. ≫Srednju logiku≪, koja je u stvari ≫Mala
logika≪ (iz Enciklopedije filozofskih nauka), obogacena i
konkretizovana mnogobrojnim ≫dodacima≪ koji sadrze popularnija
objasnjenja i primere. Naravno, ne moze se poreoi
znacaj ovih naknadno izdatih dela, ni uopste ni za sagledavanje
celine sistema Hegelove filozofije. Hegelova dela kao
sto su Estetika, Filozofija istorije, Istorija filozofije, Filozofija
religije i dr. cak su veoma interesantna i znacajna.
*
x it

Fenomenologija duha i Nauka logike (≫Velika logika≪)

— da ukratko razmotrimo odnos ovih prvih i ujedno najznacajnijih
Hegelovih dela, bez kojih se njegov sistem filozofije
ne moze zamisliti — medusobno su vrlo tesno povezane
i svaka od njih doprinosi razjasnjenju one druge. Nije
rec samo o tome da je dijalekticka metoda nasla svoju sjajnu
primenu u Fenomenologiji duha, a da je u Nauci logike, osim
ponovne i dalje primene, dobila i svoje teorijsko objasnjenje
i razradu, bez cega ni ona prva ne bi bila dovoljno shvatljiva
i jasna.
Ako bi se pocetak (polazna kategorija) Nauke logike,
a to je bice, uzeo kao pocetak sistema, bez ikakvog prethodnog
objasnjenja i dzvodenja, on bi sam ostao veoma nejasan
i neobrazlozen, kao sto bi i citav dalji razvoj bio preopterecen
iracionalnoscu i mistikom. Naime, ostao bi nepojmljiv
nacin na koji iz praznog bica, koje se ddentifikuje kao nista,
proizilazi toliko mno^tvo i bogatstvo kategorija, sve do apso-
9
lutne ideje, pa i dalje, do njenog ovaplodenja-otudenja i
njenog vracanja sebi, tj. osveScenja u obliku duha.
Zato se Hegel i sam pobrinuo da obezbedi racionalnojiskustveno
uvodenje u svoj filozof ski sistem, polazeci od
≫neposrednog zivota≪, od obicne svesti na njenom najnizem
stupnju razvoja, tj. od ≫culne izvesnosti≪. Fenomenologija
duha, o kojoj Hegel u Uvodu ove Nauke logike kaze da predstaivlja
dedukoiju pojma ciste nauke, sto je pretpostavka
same logicke nauke7, dijalektickom metodom demonstrira put
razvoja svesti do spoznaje apsolutnoga znanja, analizirajuci
razne ≫likove svesti≪, cime se ujedno pokazuje postanak
pojma ciste nauke (apsolutnoga znanja), koji je neophodan
za razumevanje Hegelove koncepcije logike kao nauke u kojoj
se postize istina u adekvatnoj formi, u formi pojma.8
U Fenomenologiji duha razvija se pojam subjekta-supstancije,
tj. supstancije koja je ujedno subjekat, na sta Hegel
vec u njenom Predgovoru ukazuje: ≫Po mome saznapju, koje
se mora opravdati samo izlaganjem samog sistema, sve je
stalo do toga da se ono sto je istinito shvati i izrazi ne kap
supstancija, vec isto tako kao subjekat... Ziva je supstancija...
ono bice koje uistinu jeste subjekat, ili, sto znaci isto,
ono bice koje uistinu jeste stvarno samo ukoliko ona predstavlja
kretanje samopostavljanja ili posredovainje samopredrugojacavanja
sa samom sobom. Kao subjekat ta ziva supstancija
jeste casta jednostavna negativnost, upravo time ona
predstavlja podvajanje jednostavnoga, ili suprotstavljajuce
udvostruca'vanje.. ,≪9
Ovim recima Hegel objasnjava dijalekticki karakter razvoja
svesti (preko samosvesti i uma) do cistoga znanja (apsolutne
istine), sto se prikazuje u Fenomenologiji duha, ali
to se ujedno odnosi na samo oisto znanje u obliku pojma,
tj. na razvoj samoga pojma od bica (kao onoga Sto jeste)
preko sustine do potpunosti i savrsenosti apsolutne ideje
(kao totaliteta cistih sustina, odredaba pojma), sto izlaze
Nauka logike.