Ovoj novoj obradi Nauke logike, cija se prva knjiga sada

pojavljuje, ja sam pristupio potpuno svestan ne samo teskoce

predmeta za sebe i osim toga njegovog izlaganja, vec
isto tako i nesavrsenosti koja se ogleda u njegovoj obradi u
prvom izdainju; ma koliko da sam se trudio da odstranim
tu nesavrsenost, posle dugogodisnjeg bavljenja tom naukom,
dpak osecam da jos imam dovoljno razloga da apelujem na
blagonaklonost citalaca. Medutim, pravo na takvo apelovanje
moze se zasnivati pre svega na toj okolnosti sto se u pogledu
sadrzine u ranijoj metafizici i logici nalazio uglavnom samo
spoljasnji materijal. Mada su obe razradivane mnogo i cesto,
a logika se obraduje neprestano jos i danas, ipak se to razradi
van je odnosilo vrlo malo na njihovu spekulativnu stranu;
naprotiv, uzev uopste, ponavljan je isti materijal, naizmenice,
cas razvodnjen do trivijalne povrsnosti, cas je opet stari balast
u vecem obimu ponovo izvlacen i povlacen za sobom,
tako da se na osnovu takvih napora, cesto dskljucivo mehanickih,
nije mogla postici nikakva dobit za filozofski sadrzaj.
Zbog toga je filozofsko prikazivanje carstva misli, to jest
prikazivanje misli u njenoj vlastitoj imanentnoj delotvomosti
ili, sto je isto, u njenom nuznom razvijanju, moralo da predstavlja
jedan novi poduhvat i da pri tom bude zapoceto iznova;
ali onaj steceni materijal, one poznate misaone forme,
treba smatrati kao vrlo vaznu tekovinu, stavise kao nuzna
uslov i kao pretpostavku, koju treba priznati sa zahvalnoscu,
mada samo ovde-onde pruza neku suvu nit ili mrtve kosti
nekog skeleta, koje su cak u neredu razbacane.
Misaone forme su ispoljene i polozene pre svega u ljudskom
jeziku. Ne moze se u nase dane dovoljno cesto podsecati na to
da je misljenje ono came se covek razlikuje od zivotinje. U sve
sto se pretvara u covekovu unutrasnjost, uop§te u njegovu
predstavu, u sve Sto covek cini svojim uvukao se jezik, i
34
sve sto on pretvara u jezik i u njemu izrazava sadrzi u sebi
neku kategoriju, prikriveno, pomesano ili razradeno; u toj
je meri ono logi￡ko coveku prirodno, ili je, stavise, ono sama
njegova vlastita priroda. Ali, ako se priroda uopste kao ono
fizikalno protivstavi onome sto je duhovno, onda bii se pre
moralo reci da to logiiko jeste ono Sto je natprirodno, koje
se kao takvo uvlaci u svako covekovo prirodno ponasanje, u
njegovu culnu osecajnost, u opazanje, prohteve, potrebe, nagone,
pretvarajuci ih na taj nacin uopste u neSto ljudsko,
mada samo formalno, u predstave i svrhe. Preimucstvo je to
jednog jezika ako on za same misaone odredbe poseduje
izvesno obilje logiickih izraza, naime specificnih i apstraktnih;
mnogi predlozi i clanovi vec spadaju u takve odnose koji se
zasnivaju na misljenju; u svome razvoju kineski jezik, navodno,
uopste nije dospeo dotle ili je u tome uspeo u vrlo
skucenom obimu; ali te se recce pojavljuju sasvim kao sredstva
kojdma se covek sluzi, samo nesto malo samostalnije
nego augmenti, nastavci i tome slicno. Mnogo je vaznije to
sto su misaone odredbe u svakom jeziku istaknute kao imenice
i glagoli i tako su oznacene kao predmetne forme; nemacki
jezik ima u tom pogledu mnoga preimucstva nad ostalim
savremenim jezicima; stavise, poneke reed nemackog
jezika imaju tu izuzetnu osobenost sto imaju ne samo razlicita
vec i protivrecna znacenja, tako da se u tome mora
videti cak izvestan spekulativni duh toga jezika: misljenju
mora pricinjavatd izvesnu radost to da naide na takve reci
i da ujedinjenje suprotnosti, koji je rezultat spekulacije pak
za razum besmislen, vec zatice na naivan nacin leksicki kao
poneku rec suprotnih znacenja. Stoga filozofdji uopste nije
potrebna neka narocita terminologija; poneke se reci mogu
uzeti iz tudih jezika, ali samo takve reci koje su putem upotrebe
vec stekle u njoj pravo gradanstva; bilo bi najmanje
mesta za neko usiljeno cistunstvo tu, gde je najodlucnije
stalo do same stvari. — Napredovanje obrazovanostii uopste,
a narocito nauke, cak empirickih i culnih, posto se one krecu
uglavnom u najobicnijim kategorijama (kao sto su, na primer,
kategorije celine i delova, stvari i njenih osobina i
slicno),, postepeno iznosi na videlo takode vise misaone odnose
ili ih bar uzdize na visi stupanj opstosti, obracajuci time
vecu paznju na njih. Ako je, na primer, u fizici bila preovladala
misaona odredba sile, najznacajniju ulogu u novije
doba igra kategorija polariteta, koja se uostalom uvlaci su-
35
vise a tort et a travers1 u sve, cak u svetlost, — ta odredba
o jednoj razlici u kojoj su oni razlikovani momenti nerazdvojno
povezani; od ogromne je vaznosti to sto se na taj
nacin otislo dalje od forme apstrakcije, identiteta, na osnovu
koje neka odredba kao, na primer, sila zadobija rizvesnu
samostalnost, pa je istaknuta i postala opste poznatom predstavom
ona forma odredivanja, razlike, koja u isto vreme
ostaje u identitetu kao nesto sto je nerazdvojno. Razmatranje
prirode, zahvaljujuci samoj realnosti, u kojoj se predmeti
drze cvrsto, nuzno zahteva da se fiksiraju one kategorije koje
se u njemu ne mogu duze ignorisati, mada sa najvecom nedoslednoscu
prema drugim kategorijama,, koje se takode priznaju,
i da se ne dozvoli da se prede od suprotnosti na apstrakcije
i na opstosti, kao sto se lakse desava u duhovnomc.