Универзитет у Београду

Православни богословски факултет

Предмет: Увод у Свето Писмо Новог Завјета

Семинарски рад на тему:

Јеванђеље по Јовану

Ментор: Кандидат:
професор Драган Радић Василије Бољевић(22/017)

Београд, јануар 2023

 ЖИВОТ И ДЈЕЛО СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА

Свети Апостол и јеванђелист Јован један од 12 ученика Христових, писац четвртог

Јеванђеља, три саборне посланице и Откривења, названог по њему у самом тексту. Отац
му се звао Зеведеј, рибар из Галилеје, а мати Саломија, иначе кћер Јосифа обручника
Богородице Марије, и једна је од жена која је служила Господу својим имањем. Био је
брат Апостола Јакова. Први пут се спомиње у (Јн 1,35) као ученик Јована Крститеља, а кад
је овај показао на Христа ријечима "Гле, Јагње Божије" (Јн 1,36), одлучио је да одмах пође
за Исусом Христом; међутим, и даље се бавио риболовом све док га сам Христос није
призвао у апостолску службу. Све до распећа Христовог, остао је апостол с Господом, а на
Тајној Вечери бјеше наслоњен на наручје Христово. Христос, пак, указује посебну љубав и
њежност према "ученику кога љубљаше". Јовану је с братом Јаковом и Петром подарена
почаст да присуствује васкрсењу Јаирове кћери, Христовом преображењу на Гори и
његовој предсмртној молитви у Гетсиманији. С Петром је пратио Господа до дворишта
првосвештеника, а одатле у преторију (судницу), гдје је ушао с Петром, вјероватно се
користећи својим познанством с првосвештеником. После овога, он једини од Апостола
стоји под Христовим крстом с Његовом мајком и добија посљедњи завјет - да се стара ο
Богомајки. Рано ујутру на дан Васкрсења, чувши од Марије Магдалене да је тијело
Исусово узето из гроба, он је први с Петром похитао према Гробу да би се удостојио
истински радосне вести. Нешто прије Вазнесења Христовог видимо га са Петром на
Галилејском језеру, гдје се вратио свом уобичајеном занимању. Овдје је први препознао
Господа на обали и рекао Петру: "То је Господ." (Јн 21,7) Иначе, ово дружење Јована и
Петра примјетно је и касније, када се њих двојица спомињу са осталим Апостолима на дан
Вазнесења и на Педесетницу, када заједно улазе у Јерусалимски храм на молитву,
заједнички свједоче ο Христу, не осврћући се на претње Синедриона. Остали Апостоли их
заједно шаљу у Самарију да се за њих помоле да приме Светога Духа, заједно присуствују
Апостолском сабору у Јерусалиму. Дјела апостолска не наводе податке из Јовановог
живота после Апостолског сабора. Остао је у Јудеји до упокојења Богородице. После
њеног успења, одлази са својим учеником Прохором да шири Јеванђеље у Малу Азију.
Његово присуство у Малој Азији се повезује са забраном Светог Духа, који није дозволио
Св. Павлу да оде и проповеда у Азији и Витинији. Надживио је остале Апостоле, као
аутентични свједок Христов. Кад је настало гоњење Хришћана под Дометијаном, Јована су
из Ефеса, мјеста његовог апостолског рада, довели у Рим, мучили, тукли, дали му отров да
попије, и пошто му ништа није могло нашкодити, на крају га бацише у котао с врелом
масти, али је из њега изашао неповријеђен. Тада се Дометијан уплашио да је бесмртан и
наредио да га пошаљу у прогонство, на острво Патмос у Егејском мору, гдје није дуго
остао. Ту је написао Апокалипсу, Откривење, 95. године. Кад је гоњење престало, Јован се
поново вратио у Ефес и ту је с новом снагом радио на ширењу Јеванђеља и Цркве у
поодмаклим годинама. Због своје честе опомене на заповијест ο љубави, назван је
Апостолом љубави, а ο тој љубави сведочи његова Прва саборна посланица. Од Јованових
ученика, споменимо Св. Игњатија Богоносца, Епископа Антиохије, и Св. Поликарпа, који је
касније постао Епископ Смирне. Према једним изворима, Апостол Јован је умро у 94.
години живота, а према другим, имао је преко 100 година када се упокојио. Погребен је у
Ефесу и прославља се 8. маја и 26. септембра. Црква Богословског факултета у Београду
посвећена је овом Апостолу љубави и високе теологије, због чега је у најранијем добу
Цркве назван Богослов.

АУТОРСТВО ЈЕВАНЂЕЉА
Да је јован писац увјерава нас и црквено предање још од 2.вијека. Иринеј сасвим јасно
приписује Јеванђеље Јовану. Осим Алога, јеретика из 2.вијека, који је јаванђеље
приписивао Керинту, цјелокупно предање писцем сматра апостола Јована. Пометњу међу
научницима изазавала је Папијева биљешка да поред Јована, ученика Господњег, постоји
и други, старији Јован. Проблемом око двојице Јована бавили су се млађи истраживачи.
Јевсевије је сматрао да је други Јован писац Откривења. Поједини су мишљења да се у
оба случаја ради о апостолу Јовану, а други су мишљења да су то двије особе. У јеванђељу
писац нигдје не наводи свој идентитет, али поједина мјеста упућују на особу која није
само свједок, него добро познаје и мање појединости и живота дванаесторице. Познаје
природу односа Исуса са ученицима, а уз то алудира на себе реченицом „ученик кога Исус
љубљаше“. Но, неки не могу да прихвате да Јован тако егоистично говори о себи, па
писцем сматрају „старијег Јована“. Сљедећи подаци нам допуштају да тврдимо да је
писац апостол Јован:

• срећемо глагол у првом лицу множине, а то показује опит вјере не само једне личности
него и заједнице, цркве у пуноћи;

• Ефеска црква могла је са више слободе него сам Јован да се користи изразом „љубљени

ученик“;

• Поглавље 21. се обично сматра додатком, који се касније написао или сам Јован, или

неко други.
Спис има видљив лични печат и несумњиву аутентичност Јована, „љубљеног ученика“. 1

МЈЕСТО И ВРИЈЕМЕ НАСТАНКА ЈЕВАНЂЕЉА

У погледу мјеста и времена настанка може се констатовати да је Јеванђеље по Јовану

настало после разорења јерусалимског храма (који се раније датирао око 125, данас пак
око 170), и свакако прије првог коментара на Јеванђеље по Јовану од стране Ираклиона.
Најверјоватније је настало око 100. године, мада постоје претпоставке да је текст
Јеванђеља настајао у распону од 10 година (коректуре, редакције, релектире), тако да
прецизно датирање није могуће. Као мјеста настанка наводе се Сирија и Палестина, или
пак Ефес. Питање мјеста настанка такође је директно везано за процес настајања текста и
историју тзв. јовановске школе, за коју се претпоставља да је у једном моменту прешла из
Сирије и Палестине у Малу Азију. Адресате Јеванђеља по Јовану је тешко идентификовати.
Ако Јеванђеље прерађује трауматично искуство искључење из синагоге, онда се ради о
јудеохришћанима који се већ извјесно вријеме налазе на дистанци у односу на јудејство.
Са друге стране, јовановска заједница је карактеристична и по конкурентној ситуацији са
сљедбеницима Јована Претече, који се изричито карактерише као онај који свједочи
Исуса Христа, као онај који му претходи, а не као „Крститељ“, како је у синоптичкој
традицији. Ако се у обзир узме релативно дуг процес настајања Јеванђелског текста, који
се можда одигравао и на различитим географским просторима, постаје јасно у којој мјери
је отежано прецизније одређивање првих реципијената. 2

ЛИТЕРАРНА СТРУКТУРА ТЕКСТА:

1, 1–18 Пролог

1, 19 – 12, 50 Откривење Исусово пред светом

11 Васкрсење Лазара

1
Ј. Каравидопулос, Увод у Нови Завет
2
П. Драгутиновић, Увод у Нови Завет
 13–17 Откривење Исуса пред његовим следбеницима

14–17 Опроштајни говори

17 Првосвештеничка молитва

18–20 Страдање и васкрсење (у Јерусалиму)

21 Додатак: јављања Исуса у Галилеји3

ПОРЕЂЕЊЕ СА СИНОПТИЧКИМ ЈЕВАНЂЕЉИМА

Јеванђеље по Јовану је утолико упоредиво са синоптичким Јеванђељима уколико и оно

нуди један живот Исуса Христа са кључним тачкама, почев од најаве његове личности од
стране Јована Претече, закључно са распећем и постваскрсним искуствима ученика, при
чему се за полазну тачку узима разјашњавање теолошког идентитета Исуса Христа у
смислу његове преегзистениције код Бога (Јн 1, 1с). Међутим, постоје упадљиве разлике
између Јована и синоптика, које се огледају у наративним материјалима и поретку
приповеданог, као и у језику.
ЗАКЉУЧАК:
Кроз цијело Јованово јеванђеље непрестано се провлачи важност вјере јер је само по њој
могуће добити нови живот, односно сачувати постојећи. Јован Јеванђелист кроз своје
јеванђеље жели открити ко је заправо Исус. Његов утицај и идентитет до изражаја долази
кроз његова бројна чудеса. Јован вјеру доживљава као нешто динамично. Према њему,
вјеровати значи прихватити објаву Бога у Исусу Христу. Човјек вјерује онда када види
Исусова знамења и дјела, али редовно се вјерује у Исуса или у његово име. Вјеровање
подразумијева властито даривање Исусу и признавање Исуса као свог Господа. Потребно
је ући у заједништво с Исусом. То значи познавати Његово божанско поријекло и признати
га Богом - човјеком. Јеванђеље је тако написано да његови читатељи у распетом Христу
могу препознати живога Христа, присутног у заједници његових вјерника, којима он
3
П. Драгутиновић, Увод у Нови Завет
дарива Свога и Очева Духа. Као што је Марково, Лукино и Матејево Јеванђеље
усресређено на „Царство Божије“, тако је Јованово Јеванђеље усресређено на „живот
вјечни“, који се састоји у најприснијем живом заједништву свих вјерника с Исусом
Христом.

ЛИТЕРАТУРА:
1. П. Драгутиновић, Увод у Нови Завет
2. Ј. Каравидопулос, Увод у Нови Завет
3. R. Brown, Uvod u Novi Zavјet