УДК: 355.

48(497)”1912/1913”
355.425.4(=163.41)(497)”1912/1913”

Урош Шешум
историчар
sesumiii@hotmail.com

ЧЕТНИЦИ У ПРВОМ БАЛКАНСКОМ РАТУ 1912. ГОДИНЕ

Апстракт: Рад се бави учешћем четничких одреда непосредно пре Првог балканског
рата 1912. године, и током њега, у општем контексту напора српске дипломатије и војске
да се ослободи српски народ Старе Србије од турске власти. У жижу интересовања
стављена је улога четничких одреда у остварењу ратног плана српске Врховне команде и
њихов допринос брзом продирању српских трупа и пацификацији поседнутих области.
Рад је написан на основу литературе, објављених мемоарских и документарних извора,
штампе и архивске грађе.
Кључне речи: Отоманско Царство, Стара Србија, Косово и Метохија, Први
балкански рат, Војвода Вук, Војислав Танкосић, Мердарска битка, Кумановска битка,
Бакарно Гумно

***
Учешће четничких јединица у Првом балканском рату одговарајуће је
приказано у српској историјографији. Њихова кооперација са трупама редовне
српске војске обезбедила им је заступљеност у делима која се баве историјом
Балканског рата у знатно већој мери него што је то случај са четничком акцијом
пре самог рата. Активност четничких одреда у Рашкој и Полимљу обрађена
је у делима Вукомна Шлипуровића и Војислава Суботића, док су деловања
одреда војводе Војина Поповића Вука описана у два рада Владимира Илића.
Сећања учесника четничких одреда такође су објављивана током балканских
ратова и након њих. Будући да борбена делатност четничких одреда на Косову
и Метохији, као и неборачке активности четника на том простору, до сада нису
биле предмет стручне анализе, том сегменту четничког учешћа у Балканском
рату у овом раду се посвећује нарочита пажња.
64 СРПСКЕ СТУДИ ЈЕ III / SERBIAN STUDIES III

Четворогодишња косовска вечера

Прогласом уставности у Турском царству 23. Јула 1908.1 окончана је српска

четничка акција, као уосталом, и бугарска и грчка. Чете Срба, Бугара и Грка
предале су се августа 1908. новим властима Царевине користићи се амнестијом,
коју су оне прве дале свим политичким кривцима. Потпуно у источњачком
миљеу, Младотурци су захвалили војводама због жртвовања у борби за Ус-
тав и једнакост, док су војводе њима захваљивале што су остварили циљеве
заједничке борбе.2 Ласкања и узајамно надлагивање ипак није трајало дуго.
Младотурци су паролу Отоманско Царство Отоманима од почетка желели да
искористе у циљу асимилације, односно отоманизације хришћана у Царевини
док су војводе и шефови њихових комитета ту идеју хтели да искористе за ја-
чање своје националне скупине. Српска четничка организација у прешевском
крају и јужно од Шаре и Качаника,3 након Хуријета се претопила у политичку
организацију Срба у Турској4 а њене некадашње војводе постале су угледни
народни представници.5
Убрзо се показало да Младотурци нису били склони да толеришу постојање
паралелних власти и узајамна неискреност убрзо је дала плодове. У прво време
је четничким војводама власт оставила оружје и указивала им почасти, али је

1 О Mладотурском преврату видети: J. Shaw, E. K. Shaw, History of the Ottoman Empire and
Modern Turkey II, Cambridge University Press, 1977, 255-259; Ј. Хамза, Младотурската
револуција во Османската империја, Скопје, 1995, 141-176; Историја Османског
царства, приредио Р. Мантран, Београд, 2002, 696-697. Истина је била сасвим
другачија. Чете су се бориле за доминацију своје нације над другима, спремајући
при том и крај турској власти. Са друге стране, један од циљева Младотурака било
је уништење хришћанских чета.
2 Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903 – 1914, књ. 3, Додатак, Организација
Српска одбрана 1908. године, приредила Љ. Алексић-Пејковић, Београд, 2011, бр. 151, 156, 157;
(=Додатак 3) Австриски документи за историјата на македонски народ 1907 – 1908, том 2,
приредио Д. Зографски, Скопје, 1981, бр. 123, 124, 128, 129.
3 Мора се нагласити да српска четничка организација пре 1908. није постојала у Рашкој области и
Метохији. У појединим српским селима Косовског Поморавља постојала је четничка курирска
и јатачка служба али не и четничка организација у правом смислу.
4 Да код српских дипломатских представника није било илузија о функционисању
парламентаризма у Турској сведоче речи српског конзула Балугџића, који је већ 2. августа
1908. писао Министарству иностраних дела да предстоји борба: „Пушком и сабљом а ни мало
гласачком куглицом.” АС, МИД, ППО, 1908, ред 711/5, Генерални конзулат Краљевине Србије,
Скопље-МИД-у, Београд, без броја, 19. 7./2. 8. 1908. Из наведеног документа јасно се види да
су српски четнички одбори једноставно преименовани у политичке одборе.
5 Августа 1908. на конференцији српских првака у Турској формиран је Привремени централ-
ни одбор српског народа у Турској. Између осталих, његови чланови били су и војводе Јован
Бабунски, Глигор Соколовић и Петко Илић. Ј. М. Јовановић, Јужна Србија од краја 18. века до
ослобођења, Београд, 1990, 177.
Четници у Првом балканском рату 1912. године 65

зато организације поткопавала одоздо разоружавајући хришћанска села.6 У

циљу потпуног онемогућења реактивирања четничких организација, власти
су септембра 1909. донеле „Закон о сузбијању четничке акције у румелијским
вилаjетима.” Тај закон је давао широка овлашћења војсци и полицији у анти-
четничким акцијама, а одговорност за сукоб војске са четама, по слову закона,
сносило је село у чијем је атару примећена чета.7 Закон је прокламовао злу крв
између становништва и чета јер први нису више били склони да се излажу
ризику покоља и обескућења зарад љубави четника. Искључивши могућност
организације становништва, власти су предузеле кораке и против вођа нека-
дашњих чета. Крајем 1909. и 1910. почеле су да спроводе ликвидацију војво-
да. Као жртве атентата пали су Мицко Крстић, Глигор Соколовић и бугарски
војвода Васил Аџаларац. Крста Ковачевић је успео да избегне атентат, док је
Јован Бабунски ухапшен због убиства.8
У таквој ситуцији некадашње војводе и четници почели су поново да се одмећу.
То нису биле чете у правом смислу, пошто су четници заправо само обилазили
своје рејоне, кријући се и избегавајући сукобе са турском војском по сваку цену.
Такву активност су прве обновиле бугарске и грчке чете 1910, док је српско „чето-
вање” поново почело крајем 1911. године у прешевском, кумановском, кривопала-
начком, велешком и прилепском крају, и у Поречу.9 Одметања српских четника,
ако се изузме потреба заштите разоружаних српских села од напада арбанашких
качака, била су више ствар престижа и страха од бугарске подвале10 него што су
заиста била нужна. Српске и бугарске чете заједнички су обилазили села још од
јануара 1912, и то понекад Срби бугарашка, а Бугари српска села.11 Свакако је то
била последица српско-бугарских преговора на вишем нивоу. Обилажење села

6 Организовано, наоружано село било је темељ и основа српске, грчке и бугарске четничке
организације. Разоружавање сељака ипак је највише погађало Србе, јер је у градовима српска
организација била занемарљива. У. Шешум, Српска четничка организација у Старој Србији
1903–1908, теренска организација, Српске студије 2, Београд, 2011, 249-252.
7 Ј. М. Јовановић, Наведено дело, 179; В. Илић, Српска четничка акција 1903– 1912, Београд, 2003, 139.
8 В. Илић, Наведено дело, 139-140; Коџа, Четнички споменик, војвода Мицко, живот и рад, Скопље
1930, 55-58; Први Балкански рат и крај Османског царства на Балкану, Београд, 2007, М.
Златановић, Комитски покрет пред Први балкански рат, 169-170; В. Трбић, Меомари, Казивања
и доживљаји војводе велешког, књ. 1, приредили А. Драшковић и С. Ристевски, Београд, 1996,
222-229, 248-257. (=Мемоари 1) Бабунски је по казивању Трбића заиста и извршио убиство,
али је приликом спровода успео да побегне и домогне се Србије.
9 Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903–1914, књ. 5, св 1, приредио, М. Војводић,
Београд, 1985, бр. 436. (=Документи 5-1) В. Илић, Наведено дело, 140-143; Мемоари 1, 241,
269-270.
10 Бугарске војводе и вође организације на све стране су проповедале братство са Србима и
српским четама још од краја 1910. године.
11 Документи 5-1, бр. 31, 139, 169, 225, 400.
66 СРПСКЕ СТУДИ ЈЕ III / SERBIAN STUDIES III

које су вршиле чете није било исто што и четничка акција, а још мање четничка
организација. Одметнуте српске чете Крсте Ковачевића, Петка Илића, Бошка Ви-
рјанца, Николе Мартиновића, Данета Стојановића и Михаила Јосифовића, као и
убачене поједине чете из Србије, више су биле средство притиска на колебљива
села и симбол отпора него што су стварно представљале борбене одреде.12 Горских
штабова, односно координације међу четама и заједничке команде није било до
лета 1912, док се наоружавању народа приступило непосредно пред избијање
Балканског рата.13 Ипак, присуство чета држало је становништво у напетости.
Шефови штабова су стигли на терен у јуну 1912, за Источно Повардарје – на пла-
нину Козјак, поручник Светозар Ранковић са помоћником Николом Брзаковићем,
а за Западно Повардарје поручник Недељковић и помоћник потпоручник Милан
Ђокић.14 Шефови су увели реда и спровели организацију и од српске границе,
преко Прешевске, Кумановске и Кривопаланачке казе до Бабуне и Пореча. Свуда
су формирани сеоски одбори и курирска служба, и наименоване су сеоске чете.
Организованим српским сељацима било је потребно само дати оружје па да се
организација потпуно обнови у старом виду.
На Косову и Метохији уставност није донела завођење реда. Арбанаси са
Косова и Метохије, који су за време револуције 1908. пришли покрету Младоту-
рака због противљења реформама, већ су се од 1909. налазили у стању латентне
побуне. И у новом стању одбијали да се разоружају, служе војску и плаћају порез.
Власт није спречавала анархију нити је радикално гушила побуне муслимана са
границе Царства исправно рачунајући да они представљају бедем према Србији
и Црној Гори, већ је прибегавала преговорима праћеним концентрисањем трупа
и мањим окршајима. Покушај власти да Арбанасе смири преговорима довео је
у лето 1912. до побуне великих размера. Наоружане групе Арбанаса су заузеле
Пећ, Приштину, Призрен и Скопље, и након тога приморале власти да им дозволе
живот по њиховим обичајима, односно даљи наставак анархије.15
12 Готово занемарљив број сукоба српских чета сведоче о томе. У 1911. и 1912. забележена су
само три сукоба. Два сукоба Данета Стојановића и Бошка Вирјанца са качацима у Поречу и
сукоб чете војводе Томе Ковачевића ( убачена из Србије) код Шумате Трнице априла 1912.
са турским сеоским стражама. В. Трбић, Мемоари 1, 241; В. Илић, Наведено дело 143; И. Ж.
Трифуновић, Крв Четника, Београд, 1930, 18-21. Сукоба са бугарским четницима није било
уопште. „Борба” код Страцина, где је погинуо војвода Петко Илић, није била борба. Илића
су позвали Страцинци у село да га организује и убили га на превару кроз одшкринута врата.
И. Ж. Трифуновић, Крв Четника, Београд, 1930, 14-18; Документи 5-1, бр. 216, 230.
13 Просветни радници и представници народа у Поречу жалили су се крајем маја 1912. битољском
конзулу на неозбиљан рад српских чета и ултимативно тражили наоружавање народа, шефа
штаба, официре и правилник за војводе. Из њихових тражњи се јасно види да је рад заиста
био неозбиљан све до почетка јуна, када су шефови и официри послати на терен. Документи
5-1, бр. 436.
14 В. Илић, Наведено дело, 145-146.
15 М. Јагодић, Српско-албански односи у Косовском вилајету 1878–1912, Београд, 2009, 93-127.
Четници у Првом балканском рату 1912. године 67

Србија је, испод жита, од почетка подржавала побуну Арбанаса на својој гра-
ници хватајући бесу са појединим главарима и делећи оружје. Таквим поступањем
српска дипломатија радила је на сламању отпорне моћи Царства, проширивала јаз
између власти и Арбанаса и настојала да заштити српско становништво, које је у
побуни могло бити сатрвено.16 Као повереници српске владе на Косову преговоре
су са арбанашким главарима током 1912. водили српски официри Драгутин Ди-
митријевић Апис, Божин Симић и Војислав Танкосић.17 Официри су конкретно
нудили помоћ у побуни и договарали се о заједничком отпору Аустроугарској
у случају њене војне интервенције. Свакако су официри, углавном комите или
чланови Народне одбране, имали и задатак да испитају став Арбанаса према
Србији у случају српско-турског рата.
Од краја лета 1912, када је рат са Турском већ био у припреми, председник
српске владе Никола Пашић почео је на Косову да спроводи старе постула-
те своје заграничне политике. Арбанасима у Лабу дељен је обилато новац у
очекивању пасивности након објаве рата,18 док су Милан Ракић, секретар
Министарства спољних послова и Богдан Раденковић радили на организовању
Срба на Kосову у смислу стварања комитских чета.19 Пашић је из разумљивог
неповерења према Арбанасима и страха од погрома над косовским Србима
ипак наређивао да се исплата последњих рата Арбанасима, наоружавање
Срба на Косову и активирање заграничних домородачких чета изврши на
дан-два пред објаву рата. У међувремену је наређивао да се Арбанаси убеђују
да Србија стреми њиховом ослобођењу од Младотурака и да ће им у случају
недавања отпора српској војсци бити загарантовани право живота, имовине
и вероисповести и опроштај пређашњих „грехова” према Србима.20 Дељење
новца, преговори и гаранције били су увод у почетак борби октобра 1912.
године.

16 М. Јагодић, Наведено дело, 348-360.

17 М. Јагодић, Наведено дело, 356, 360; Документи 5-1, бр. 281, 525. Капетан Војислав Танкосић,
бивши четнички војвода и шеф штаба Источног Повардарја, кретао се током своје мисије
августа 1912. по Косову са четом формираном од тамошњих Срба све до Вучитрна, наравно
као савезник Арбанаса. Документи 5-1, бр. 535, 651.
18 М. Јагодић, Наведено дело, 361; Документи 5-2, бр. 555. Долина ширине 15 км у близини
караула Васиљевац и Мердаре представљала је савршену стазу за пролаз српских четника у
позадину турске војске, или повољан правац за наступање српских трупа ка Приштини, при
чему би прва станица била Лаб. Лаб је представљао област компактно насељену Арбанасима,
тако да су њихово савезништво или бар пасивност могли да омогуће пролаз четника и да
олакшају наступање трупа. Очигледно да је Никола Пашић из тог разлога засипао новцем
лапске Арбанасе. О стратешком положају долине видети: Б. Ратковић, Ослобођење Косова и
Метохије 1912, Београд, 1997, 60-64.
19 Документи 5-2, бр. 646, 663.
20 М. Јагодић, Наведено дело, 362; Документи 5-2, бр. 663.
68 СРПСКЕ СТУДИ ЈЕ III / SERBIAN STUDIES III

Док су на Косову и Метохији због арбанашке побуне и сарадње Србије са

побуњеницима Срби бар добили привремени одушак, у Рашкој области трпели
су након Хуријета исти притисак од турских власти и локалних муслимана као
и у време владавине Абдул Хамида. Младотурци су у Рашкој области не само
толерисали злочине војске, полиције и муслиманских хајдука над Србима21
него су чак и погоршавали њихов положај досељавајући мухаџире и упркос
Саферској наредби дозвољавали терање чифчија са поседа, све у циљу расеља-
вања српског становништва из пограничних крајева.22 Притисак на Србе и
могућност рата са Аустроугарском довео је већ крајем 1908. до потребе ства-
рања четничке одбрамбене организације у Рашкој и Полимљу. Крајем 1908. на
састанку српских конзула у Турској одлучено је да се оснују два обавештајна
центра, на Јавору и Кокином Броду, и да се српско становништво наоружа и
организује у војне чете и добровољачке одреде.23 Заступник министра вој-
ног Љубомир Стојановић24 у том је циљу маја 1909. дао наредбу официрима
ужичког пука и начелнику Ужичког округа да приступе рекогницирању, ор-
ганизовању и наоружавању Срба у Рашкој и Полимљу ради борбе против
уплива Аустроугарске и припреме рата против Турске. Српски официри су
наредбу извршили, саставили правилник организације и захваљујући добром
одзиву становништва фомирали бројне чете и солидну револуционарну мре-
жу курура, јатака и обавештајаца.25 Након што је Србија признала анексију

21 В. Шалипуровић, Културно-просветне и политичке организације у Полимљу и Рашкој 1903–

1912, Београд, 1972, 305-314.
22 Након анексије Босне и Херцеговине 1909. одређен број муслимана се повлачио на преостале
турске територије не желећи да живи у хришћанској држави. Младотурци су потпуно у духу
своје исламистичке политике одлучили да их населе у крајевима према српској и црногорско
граници. Делимично у том циљу, спроведен је попис имања 1910. у Косовском вилајету.
Државна пописна комисија је имовину на чифлуцима уписивала у власништво ага и тиме
поставила темељ за лакше терање чивчија. Будући да је земљишни закон – Саферска наредба из
1859, спречавао аге и бегове да отерају чивчију уколико обрађује земљу, Младотурци су донели
пропис да се свуда у Нововарошкој, Новопазарској и Пријепољској кази закључују уговори
између чивчија и ага под неповољнијим условима за чивчију. Потписивање уговора било је
прописано и Саферском наредбом, али у пракси то није рађено. Одбијање потписивања од
стране чивчије повлачило је губитак права становања на чифлуку. По истом пропису, након
истека уговора ага је могао да отера чивчију ако није био задовољан његовим радом. Тиме
је легализовано терање чивчија, чији су поседи капарисани за мухаџире. В. Шалипуровић,
Наведено дело, 324-322; М. Јагодић, Наведено дело, 169-171.
23 В. Шалипуровић, Наведено дело, 347-348.
24 Љубомир Стојановић је од јануара 1909. попуњавао ресор Министарства војног замењујући
разрешеног генерала Михаила Живковића. Стојановић је имао доста искуства у револуционим
пословима, будући да је од 1903. био члан Централног одбора српске четничке организације.
Све српске владе, Београд, 1992, 77.
25 В. Шалипуровић, Наведено дело, 348-359. Правилник организације истакао је као свој циљ
борбу против уплива Аустроугарске у Рашкој и Полимљу, борбу против њених трупа
Четници у Првом балканском рату 1912. године 69

Босне и Херцеговине, Министарство иностраних дела је, не желећи заплете са

Аустроугарском, наложило Министарству војном да распусти организацију и
чете, и да прекине са наоружавањем Срба. Министарство војно је прихватило
наредбу министарства надлежног за заграничне послове, али већ формиране
и одметнуте чете то често нису могле, будући да су се одметањем потпуно
компромитовале пред турским властима. Уосталом, поменути притисци тур-
ских власти у неким крајевима су просто приморавали Србе на одметање у
чете.26 Зло стање Срба и стишавање напетости са Аустроугарском већ 1911.
иницирали су потребу поновног оружаног организовања. Министар војни
Степа Степановић приступио је маја те године извођењу Организације у Раш-
кој и Полимљу. На граници су формирана три организационо-обавештајна
центра: у варошици Рашкој, на Јавору и на Мокрој гори. Из ових центара је
повезивана мрежа повереника и обавештајаца, чета и курира у дубини турс-
ке територије и издавано оружје повереницима и њиховим сарадницима.27
Активност организације се појачала од пролећа 1912. у ишчекивању српско-
турског рата. Центри са границе су преко повереника организовали центре
у околини Прибоја, Нове Вароши, Новог Пазара, Митровице и у Ибарском
Колашину и отпочели поделу модерног наоружања свим за пушку дораслим
становницима.28 У пролеће 1912. одметнуо се са четом и деловао од српске
границе на Јавору до Пријепоља учитељ Сретен Вукосављевић. Он је насту-
пио као координатор граничних и центара у дубини Турске, и као шеф свих
одметнутих чета. Вукосављевић је вршио дужност и четовође и организатора
врло успешно. Чете којима је руководио имале су задатак да непосредно пре
отпочињања ратних операција прекину комуникације, пресеку телеграфске
жице и на сваки начин припреме пут српској војсци. Ипак, у стању ратне пси-

у случају уласка, и стварање чета које би помогле наступање трупа Србије и Црне Горе у
случају рата са Турском. Организацијом би руководио Главни одбор у Београду састављен
од представника Министарства иностраних дела, финансија и војске. Одбор би наређења
издавао Извршном одбору у Ужицу а овај преко Јавора одбору на самом терену. Предвиђена је
подела организационих сфера са Црном Гором на линији Ћехотина-Бијело Поље, делимично
наоружање народа и формирање обавештајне службе. Структура организације је сем састава
Главног одбора представљала копију Српске четничке организације за прекошарске крајеве.
Српска влада прихватила је овај нацрт организације, али по свој прилици она никада није
спроведена у дело.
26 Од друге половине 1909. у Рашкој и Полимљу деловало је шест до седам српских одметничких
чета. Чете су вршиле ликвидације зулумћара и гониле чете муслиманских хајдука, а често
су се бавиле и пљачком. Тако је чета Петра Азањца „конфисковала” 25 волова извесном аги
зато што је чету пријавио властима.
27 В. Шалипуровић, Наведено дело, 365-367
28 Масовније наоружавање српског становништва није предузето током 1911. године. Страх од
турских и аустроугарских шпијуна, као и чињеница да опште наоружавање не би промакло
властима, потпуно оправдава обазривост министра. В. Шалипуровић, Наведено дело, 368-371.
70 СРПСКЕ СТУДИ ЈЕ III / SERBIAN STUDIES III

хозе главни задатак ових чета био је спречавање покоља над Србима од стране
муслиманског башибозука и недисциплинованих одреда редифа.29
Септембра 1912. четничка организација је постојала у прешевском, куманов-
ском, кривопаланачком, велешком, кичевском и прилепском крају, и у Рашкој и
Полимљу. Овим крајевима крстариле су и српске чете под командом штабова или
повереника српске владе са границе. Извршено је наоружавање Рашке, Полимља,
делимично и Ибарског Колашина, док се за наоружавање прешевског и прекошар-
ских крајева чекала поуздана одлука о тренутку избијања рата и њих су имале да на-
оружају чете које су требале да дођу као претходница српске војске пре објаве рата.

Четничка Мобилизација у Србији и Турској

Почетком септембра 1912. по свој прилици је одлучено да се четнички одреди

искористе на три начина. Прва, искуснија група четничких одреда под коман-
дом старих војвода и четника имала је да пређе у граничне области Турске пре
избијања рата у циљу припреме канала и организације становништва за долазак
друге групе четничких одреда, састављених од добровољаца, који су требали
да наступају испред српске војске као диверзанти и извиђачи на дан-два пре
објаве рата. Обе ове групе имале су задатак да делују у Прешевској, Куманов-
ској и Кривопаланачкој кази. Трећа, притајена група, оличена у послушницима
војводе Василија Трбића имала је задатак да субверзивним делатностима омета
мобилизацију и концентрацију турских снага у кланцима Бабуне у Велешкој
кази и да ступи у активно борбено дејство по приближавању Вардару друге
четничке групе или српске војске.30
Стога је Народна одбрана, која је по налозима Министарства иностраних дела
водила револуционарну мрежу у прешевском крају и прекошарју, средином сеп-
тембра 1912. послала преко границе капетана Војина Поповића Вука у својству
ратног начелника горског штаба. У друштву војвода Јована Бабунског, Спасе Гарде,
Крсте Ковачевића, Ванђела Димитријевића, Јована Довезенског, Доксима Миха-
иловића и Душана Димитријевића и око 40 четника, Поповић се око 15. 9. 1912.
отиснуо у дубину турске територије зауставивши се на планини Козјак. Војин
Поповић и његови сарадници имали су задатак да изведу наоружавање станов-
ништва и тиме у ишчекивању покрета српских трупа постојећу организацију ставе

29 В. Шалипуровић, Наведено дело, 365.

30 Василије Трбић је након сатанка са престолонаследником Александром у Београду, крајем
септембра 1912, и детаљним упознавањем са активностима које је имао да спроведе у
Турској кренуо за велешки крај почетком октобра 1912. Пошто је на волшебан начин умакао
заптијама након хапшења, одметнуо се у шуму и почео да ставља у погон прилепско-велешку
организацију. Мемоари 1, 288-294.
Четници у Првом балканском рату 1912. године 71

у пун погон. Дотадашњи шеф штаба Источног Повардарја Светозар Ранковић

ставио се са својим четама под команду војводе Вука. На Козјаку је нови штаб
предузео наоружавање и мобилизацију сељака кривопаланачких, кумановских и
кратовских села и утврђивање врха Козјака за случај напада јачих турских снага.
До тренутка избијања рата капетан Поповић је већ имао под командом око 1 300
наоружаних сељака и 200 четника на самом Козјаку, не рачунајући милицију, која
је свакако остављена у суседству арбанашких села и села са турским постајама.31
Мобилизација четника, односно одреда који су требали на граници да че-
кају почетак рата, објављена је на два дана пре мобилизације српске војске,
28. 9. 1912. године. Мобилизацију су по налогу генерала Радомира Путника
спроводили мајори Алимпије Марјановић и Милан Васић, секретар Народне
одбране, који је именован за шефа четничке организације при Обавештајном
одсеку Врховне команде.32 Главни мобилизациони центри били су Прокупље,
Врање и Рашка, где су одабир будућих четника вршили капетани Војислав
Танкосић, Љубомир Вуловић и мајор Радоје Пантић. Мобилизација је завршена
до 18. 10. 1912. и од мобилисаних четника формирано је пет одреда: Лапски,
Гњилански, Лисички, Луковски четнички одред, Феризовићки одред Милутина
Драговића33, као и две чете на Јавору. Укупно су четнички одреди у Србији
бројали око 1 000 бораца и нису имали посебни штаб ни команду, већ им је
надређени био комадант граничне трупе Алимпије Марјановић, а задатке су
добијали од Обавештајног одсека Врховне команде. На положајима су били
потчињени и командантима на чијем су фронту деловали.34
Четнички одреди са границе, као и они који су већ били у Турској, имали
су да одиграју важну улогу у предстојећем сукобу. Ратни план српске Врховне
команде предвиђао је брзо наступање главнине снага, односно Прве армије, ка
Овчем пољу и што скорију решавајућу битку, како би се искористила очекивана
спорост турске мобилизације. Трећа српска армија требала је да изврши продор
на Косово и да се, што је могуће брже, спусти преко Приштине до Скопља и
тиме заштити бок Прве армије. Друга армија у садејству са бугарским снагама
имала је да надире од тромеђе Србије, Бугарске и Турске на југоисток и да се на
Овчем пољу нађе на крилу главнине. Јаворска бригада и Ибарска војска имале су
31 В. Илић, Четнички одред војводе Војина Поповића Вука у Првом балканском рату, Први
балкански рат 1912. године и крај Османског царства на Балкану, Београд, 2007, 175-176;
(=Четнички одред) Јован С. Бабунски о себи, Споменица Јована С. Бабунског, приредио Ј.
Хаџи-Васиљевић, Београд , 1921, 23.
32 Четнички одред, 175.
33 Милутин Драговић је био народни посланик из Врања. На ванредном сазиву Народне
скупштине, на којој се одлучивало о рату, изјавио је да ће о свом трошку формирати и повести
чету. Његова чета је дејствовала у гњиланском крају. Илустрована ратна хроника 1912–1913,
бр. 15, 5-6.
34 Четнички одред, 175.
72 СРПСКЕ СТУДИ ЈЕ III / SERBIAN STUDIES III

задатак да ослободе Рашку област и Полимље.35 У складу са овако замишљеним

планом, четничким одредима је стављено у задатак да што више повећају брзину
надирања српске војске нападом на граничне положаје из унутрашњости Турс-
ке, дизањем народа на оружје, растурањем башибозучких одреда, прекидањем
комунукација, обавештајним радом и отежавањем снабдевања турске војске.
Готово сви четнички одреди на граници налазили су се на положајима Треће
српске армије, то јест према Косову. Само се заостала чета из одреда војводе
Вука под командом Душана Поповића до средине октобра налазила у Врању,
на положајјима Прве армије, са задатком да очисти турске посаде од Козјака до
границе. Чети Сретена Вукосављевића, која је већ деловала у Рашкој области,
имале су са положаја Ибарске војске да се придруже чете наредника војводе
Живка Гвоздића и потпоручника Панте Миладиновића.36

Преквалификација на Мердару

Два дана пре објаве рата, у ноћи између 15. и 16. октобра, Лапски четнички
одред капетана Војислава Танкосића покушао је по личном наређењу начелника
штаба Врховне команде генерала Радомира Путника пребацивање у долину
Лаба поред карауле Мердаре.37 Успешан прелаз на том месту базирао се на уве-
рености српске дипломтије и Врховне команде да новац38 који је просут у Лабу
међу Арбанасе није бачен у бунар.39 По утврђеном четничком рецепту, прелаз
је требао да се изврши помоћу диверзије, односно нападом једног дела одреда
на карауле Репоњу и Мировац, што би привукло пажњу Турака и дало времена
главнини да се пробије поред карауле Мердаре. Сваки предратни прелаз преко
границе овим начином изискивао је и постојање курира на турској страни који
би чету брзо спровели на сигурно, па је готово немогуће замислити да је Тан-
35 С. Скоко, Војвода Радомир Путник 1, Београд, 1990, 244-245.
36 Српска четничка акција, 145-146; П. Пејчић, Четнички покрет у Краљевини Србији 1903–1918,
Крагујевац, 2007, 124, 129, 131, 133, 134-136.
37 М. Лазаревић, Наши ратови за ослобођење и уједињење, Српско-турски рат 1912, књ. 1,
Београд, 1929, 104. ( =Наши ратови 1), В. Вукумировић, Први корак ка слободи, Добровољци
у ратовима Србије 1912–1918, доживљаји и сећања, књ. 1. приредио Р. Кашанин, Београд, 1971,
12.
38 Радило се о великој суми чак и за државни буџет. Упоредбе ради, рата којом су Арбанаси
мамљени пред сам почетак рата износила је 25 000 динара, док је целокупни буџет Српске
четничке организације у 1904. износио 200 000. динара. Додатак 1, бр. 45, 50; Документи
5-1, бр. 555.
39 Почетком октобра 1912. српски обавештајци су јављали о дефетистичком расположењу
Арбанаса у Лабу и њиховој спремности да мирно пропусте српске трупе. Документи 5-2,
бр. 555, 565.
Четници у Првом балканском рату 1912. године 73

косић покушао прелаз без обезбеђивања арбанашких курира.40 План преласка

ипак се није остварио. Четници су на Репоњи отишли даље од диверзије и утвр-
дили се на караули. На Мировцу су били одбијени, док је главнина спречена у
преласку.41 Утврђивање на караули, мимо плана, извесно је последица састава
одреда. Четници су били махом млади, неискусни национални идеалисти,42
који су приликом четничке обуке напајани причама о Чегру, Четирцу и Чело-
пеку. Јак отпор српских четника довео је до битке пре почетка рата. На турској
страни границу су још раније посели углавном Арбанаси који, као ни четници,
нису марили за чињеницу да се Србија и Турска још не налазе у рату, па се од
граничног инцидента изродила тродневна Мердарска битка, у којој су узеле
учешће и српска и турска војска, па је извођење претходно планираног задатка
Лапског одреда било потпуно искључено.43
Мердарска битка вођена је на целом простору који је заузимала српска Трећа
армија и готово на свим тачкама је представљала двобоје граничних караула и
40 О извесном постојању споразума Танкосића и појединих Арбанаса говори једна епизода из
борби на Мердару 16. октобра. Током борби тога дана, једна група Арбанаса је пошла са белим
заставама и без оружја према српским комитама. Поручник-комита Милан М. Поповић наредио
је својим четницима да крену ка Арбанасима пошто је препознао свог повереника. Док се
Поповић грлио са њим један други Арбанас га је убоо ножем. Балкански рат 1912-1913 у слици
и речи, уредник М. Шијачки, бр. 5, 71. Ова епизода се обично узима као пример арбанашког
лукавства и подлости, али када се све изречено има на уму, пре ће бити да се Арбанас са ножем
или преломио у последњем тренутку или је послат по задатку од протурске арбанашке групе.
41 О борбама Лапског одреда 15-20. 10. 1912. видети опширније: Д. Савић, Драгољуб Џилић
Стриц објављује рат Турској, Добровољци у ратовима Србије 1912-1918, доживљаји и сећања,
књ. 1. приредио Р. Кашанин, Београд, 1971, 47-50; .Наши ратови 1, 105; Б. Ратковић, Наведено
дело, 88-90; С. Скоко, Наведено дело, 248-251; П. Пејчић, Наведено дело, 124-129; Балкански
рат 1912-1913 у слици и речи, уредник М. Шијачки, бр. 7, 109; Исто, бр. 8, 118; Илустрована
ратна кроника 1912-1913, бр. 2, 13-14; Исто, бр. 4, 11-14; Исто, бр. 10, 12-14; Исто, бр. 11,
10-13; Исто, бр. 12, 11-14; Исто, бр. 13, 10-11.
42 У Танкосићевом одреду била је присутна српска омладина из свих српских крајева. Измећу
осталих, у његовом одреду је био и ђак београдске реалке, Мустафа Голубић, Србин муслиман
из Стоца са осталим Младобосанцима, док је Гаврило Принцип због слабог здравља одбијен
при мобилизацији. О младости и идеализму ове комитске омладине сведочи и податак да је
између осталих студената и ђака у Танкосићевом одреду било чак пет питомаца Призренске
богословије. Д. Савић, Драгољуб Џилић Стриц објављује рат Турској, Добровољци у ратовима
Србије 1912–1918, доживљаји и сећања, књ. 1. приредио Р. Кашанин, Београд, 1971, 45-46. Б.
Јокановић, Крстом, пером и мачем, свештенство у служби своме народу, Цетиње, 1999, 154-155.
43 Готово сви аутори који су писали о почетку Првог балканског рата са мање или више резерве
износили су претпоставку да је капетан Војислав Танкосић на своју руку покушао агресиван
прелаз са намером да спречи дипломатско спречавање ослободилачког рата. Након изнесених
података о мићењу лапских Арбанаса, о случају поручника Поповића и раније комитске
праксе преласка границе, таква могућност остаје мало вероватна. Треба имати у виду да је
Танкосић од стране Аутроугарске узет као одговорник за избијање Првог светског рата и да је
то мишљење касније завладало и у Србији. Биће да је митологизација његове личности након
ослобођења и неупућеност савременика постхумно дала Танкосићу заслугу или одговорност
коју он није имао.
74 СРПСКЕ СТУДИ ЈЕ III / SERBIAN STUDIES III

међусобну паљевину граничних села.44 Четнички одреди, који су се углавном

и налазили у српским караулама, дали су значајан допринос успеху српског
оружја, будући да су четници били искусни у бомбашким нападима, пресудним
за освајање турских утврђених граничних положаја. Тако је Лисички четнички
одред капетана Душана Секулића и део Лапског одреда под командом Љубо-
мира Вуловића 17. и 18. октобра, заједно са одредом трећепозиваца, одбранио
српску караулу Лисица и заузео истоимену турску караулу и караулу Мутиводу
продревши у позадину турске одбране на том рејону.45 Лисички положај иначе је
представљао најближу и најдоминантнију тачку према Приштини. Истовремено,
Гњилански одред Божина Симића, заједно са четом Милутина Драговића, водио
је борбе код карауле Веља Глава испред Медвеђе, одбијајући нападе Арбанаса.
Одред је одбранио караулу, а затим заузео турске карауле Копиљак и Црни
Врх.46 Луковски четнички одред Павла Блажарића и чета колашинског проте
Вукајла Божовића такође су, избијањем битке, приморани на одбрану границе,
која је на њиховом сектору била угрожена, одложивши тако планирани упад ка
Ибарском Колашину и Митровици.47 Њима се у једном тренутку придружио и
одред од 200 Црногораца из Топлице, добровољаца четника.48
Четнички одреди су у Мердарској бици деловали раме уз раме са регуларним
трупама српске Треће армије, што је потпуно онемогућило њихове планира-
не активности пре избијања рата. Прелаз у турску позадину није извршен на
сектору Треће армије, па су се четници тамо користили само као боље наору-
жани водови пешадије. Командант Треће армије генерал Божа Јанковић, као
председник Народне одбране, надао се у предратне везе са Арбанасима, па је
спутавао офанзивност одреда, наређујући строгу одбрану границе без дужег
задржавања на турској страни пре објаве рата.49 Мердарска битка је ипак донела
победу српском оружју. Рат је објављен трећег дана битке 19. 10. 1912. године,
44 О Мердарској бици у општем контексту Првог балканског рата видети: С. Скоко, Наведено
дело, 248-269; Наши ратови 1, 92-225; Б. Ратковић, Наведено дело, 92-147.
45 Љ. Врслаловић, Бој на Лисици, погибија Александра Ж. Живановића- Сање, Јужни преглед
6-7, Скопље 1930, 349-354; Наши ратови 1, 192-195; Б. Ратковић, Наведено дело, 122-123; П.
Пејчић, Наведено дело, 129-131; Илустрована ратна кроника 1912-1913, бр. 4, 1-4; Исто, бр.
8, 2; Исто, бр. 9, 3-4; Исто, бр. 12, 15-16; Балкански рат 1912–1913 у слици и речи, уредник
М. Шијачки, бр. 8, 124; бр. 9, 138-139.
46 Наши ратови 1, 199-200; Б. Ратковић, Наведено дело, 126-127; П. Пејчић, Наведено дело, 131-
132; Илустрована ратна хроника 1912–1913, бр. 15, 5-6.
47 Наши ратови 1, 166-170. П. Пејчић, Наведено дело, 133-134; П. Блажарић, Мемоари, Лепосавић
2006, 163.
48 Црногорци су се махом бавили пљачком и били недисциплиновани, па је Блажарић овај одред
оставио команданту граничне трупе након ослобођења Приштине. П. Блажарић, Наведено
дело, 164.
49 Наши ратови 1, 118-125; Б. Ратковић, Наведено дело, 97-98, 110-111; С. Скоко, Наведено дело, 250.
Четници у Првом балканском рату 1912. године 75

када пред Трећом армијом више није било трупа које би дале озбиљнији отпор.
Деморалисани Арбанаси су се повлачили ка Приштини напуштајући граничне
положаје.50 Трећа армија је кренула у наступање 20. октобра, а будући да је од
брзине кретања зависио цео српски ратни план, испред ње су ишли четнички
одреди као претходница. Арбанашка села на путу трупа представљала су не
мање опасна утврђења од пограничних утврда-мерћеза, са кулама и високим
зиданим оградама, па је четницима стављено у задатак да села пацификују. Про-
глас председника владе Пашића Арнбанасима, поновио је и генерал Јанковић.
Отпор српској војсци повлачио је разарање, док је повиновање доносило гаран-
цију живота и имовине.51 Четници су деловали по слову прогласа не наилазећи
готово нигде на организован отпор. Арбанаси ближе граници су напуштали
села пре доласка чета, док је отпор дубље у унутрашњости био појединачан и
сводио се на затварање малих група наоружаних Арбанаса у поједине куле.52
Претресањем пустих села и гоњењем арбанашких чета одреди су спречили
задржавање армије на чаркама и већ 22. октобра српска војска се нашла пред
Приштином. У сам град су први ушли Танкосићеви четници, престигавши
у наступању Дринску дивизију. Четници су примили предају града и ућумат
прогласили начелством окачиивши тробојку. Након тога, одржавали су ред у
вароши до пристизања редовне војске недуго потом53
За неколико дана готово све вароши на Косову нашле су се у српским рукама
а четници су свуда били авангарда.54 Четници су на ослобођеним територијама
предузели разоружавање становништва и ликвидацију заосталих наоружаних
арбанашких група. Наведено је брзо спроведено захваљујући арбанашком страху
од четничких бомби и ретком отпору, који је сурово кажњаван.55 Прилично велики
50 Наши ратови 1, 204.
51 Текст прогласа видети у Балкански рат 1912–1913 у слици и речи, уредник М. Шијачки, бр.
33, 514.
52 Одред под командом Танкосића све до Приштине пролазио је кроз пуста арбанашка села.
Вуловићев део Лапског одреда имао је до Приштине само један сукоб са десетак Арбанаса
у Лабу. Арбанаси су у први мах напустили сва села од границе код Мердара до Вучитрна.
Илустрована ратна кроника 1912– 1913, бр. 4, 11-14; Исто, бр. 13, 10-11; Исто, бр. 14, 15-16;
Исто, бр. 15, 12-15.
53 Илустрована ратна кроника 1912-1913, бр. 15, 10-15; Исто, бр. 17, 14-15. Након доласка војске
четницу су у Приштини током следећа два дана заједно са локалним Србима имали улогу
привремене жандармерије. Илустрована ратна кроника 1912– 1913, бр. 18, 11-12;
54 Тако су након борби код Феризовића Танкосићеви четници ушли у Скопље дан после јединица
Прве Армије. П. Пејчић, Наведено дело, 129.
55 Илустрована ратна кроника 1912– 1913, бр. 4, 11-14; Исто, бр. 21, 7-8, Исто, бр. 22, 2-5;
Четници у претресању и пацификовању нису много марили за правилнике. У једном селу
код Вучитрна пуцано је на четнике из једне куће, у којој су седели Арбанаси, који су остали
неми на питање о одговорности. Четовођа Васа на то им је одговорио да је кућа пуцала, а
затим је разнео динамитом са све Арбанасима. У Великој Хочи четници су извршили освету
76 СРПСКЕ СТУДИ ЈЕ III / SERBIAN STUDIES III

четнички одреди подељени су на мање чете у циљу бржег разоружавања, па тако

делове Лапског одреда срећемо од Метохије до Скопља.56 Слаба дисциплина, пљачке
и насиља, као и провлачење „српског башибозука” под именом четника довели су
до растурања четничких одреда на Косову и Метохији 23. новембра 1912 године.57
Након изнесеног, јасно је да делатности четника на Косову и у Метохији
нису испуниле предратна очекивања. Чете нису успеле да се пробију у поза-
дину турских трупа, нити је њихова брзина у улози претходница утицала на
хитрост Треће армије, која је генерално споро наступала. Са друге стране, бор-
бена дејства четничких одреда, посебно на Лисици, ломила су дух Арбанаса58
и ширила панику међу њима, што је свакако имало утицаја на њихово брзо
повлачење ка Приштини. Акција разоружавања извршена је доста успешно,
првенствено захваљујући искуству које су војводе имале због предратних односа
са Арбанасима. Дакле, стицајем околности, четнички одреди су након избијања
рата добили нову улогу, коју су одиграли потпуно задовољавајуће.

Устаници и четници

У Рашкој области и Полимљу чете устаника и комите Сретена Вукосовљевића

уништиле су још почетком октобра 1912. турске посаде на граници према Новој
Вароши и пресекли комуникације између овог града и Прибоја. Део њихових
напора било је и спречавање мухаџира из граничних села да чине агресивне
кораке.59 Ове чете унеле су страх међу турске граничне посаде између Рашке
и Новог Пазара, па су се оне повукле већ 15. 10. 1912.60 Чете Живка Гвоздића и

над Арбанасом, који је 1905. издао чету Саватија Милошевића, што доста говори о обзиру
четника према прокламацији о забораву арбанашких кривица. Балкански рат 1912-1913 у
слици и речи, уредник М. Шијачки, бр. 10, 159.
56 Делове Лапског одреда у октобру 1912 срећемо у Ђаковици и Великој Хочи код Ораховца и у
Бардовцу код Скопља. Војни архив, пописник 2, кут. 48, ф. 10, добровољачке и четничке чете,
бр. 2, командант Треће армије генерал Б. Јанковић-команданту Дринске дивизије 2. Позива,
обр. 411, 24. 10./7. 11. 1912; Балкански рат 1912-1913 у слици и речи, уредник М. Шијачки,
бр. 10, 159; П. Пејчић, Наведено дело, 129.
57 Војни архив, пописник 2, кут. 48, Ф. 26- комите, бр. 1, командант Треће армије генерал Б.
Јанковић-начелницима Приштинског и Призренског округа и управнику вароши Призрен,
обр. 702, 10. 11./ 23. 11. 1912; П. Блажарић, Наведено дело, 164.
58 Арбанаси су се јако плашили бомби. У њиховом језику користи се иста реч за топ и за бомбу,
па су српски четници у Приштини могли да чују паничне усклике Арбанаса да сваки комита
на леђима носи топ и да је илузорно пружати им отпор.
59 Балкански рат 1912– 1913 у слици и речи, уредник М. Шијачки, бр. 5, 6.
60 В. Суботић, Први балкански рат у Старој Србији према казивању Борисављевића и дописника,
Области Старе Рашке крајем 19. и почетком 20. века, Зборник радова, Пријепоље 1994, 244-245.
Четници у Првом балканском рату 1912. године 77

Панте Миладиновића су захваљујући томе, по објави рата 19. 10. прешле границу
неузнемираване ни од кога. Гвоздићу и Миладиновићу је стављено у задатак да
од Рашке и Јариња крену ка Винорогу и Новом Пазару као авангарда Ибарске
војске.61 Примарни циљ две чете било је спречавање покоља над локалним Срби-
ма од стране наоружаних нелегалних одреда муслимана и заузимање мерћеза и
кршла на потезу од границе до Новог Пазара. Гвоздић је убрзо по преласку гра-
нице заузео мерћез Хамидију, где му се прикључила петнаесточлана чета доктора
социологије Немање Вукићевића и педесетак наоружаних сељака. Четници су
хитали да спрече паљевину српских села и у неколико сукоба разбили су одреде
пљачкаша и башибозука. Помоћ је ипак касно стигла за села Јабланицу, Гулије,
Баре, Дреново и Виторог. Већ 22. 10. чета је била испред утврђеног Меденовца
пред Новим Пазаром. Четници су се ту срели са претходницама српске војске
и у сарадњи са њима однели победу над турском војском и Арбанасима. Падом
Меденовца решена је судбина Новог Пазара и Гвоздићева чета ушла је у град
заједно са српском војском 23. 10. 1912. године.62 Миладиновићев одред ишао
је спорије него Гвоздићев и у сукоб је ушао тек код Ђурђевих ступова. Након
пада Новог Пазара, одред је ноћ пре Ибарске војске ушао у Митровицу, коју
су браниле арбанашке групе. Четници су упадом у варош разбили Арбанасе и
заузели турски војни магацин, спречивши задржавање редовне војске.63
Четници Вукосављевића су у време борби за Нови Пазар активно учество-
вали као авангарда Јаворске бригаде при заузимању Нове Вароши, Пријепоља и
Прибоја. Нову Варош су првобитно заузеле комите уз сарадњу локалног одбора,
док се Прибој предао Вукосављевићу, који се турским властима у граду пред-
ставио као парламентар српске војске, која је стигла тек четири дана касније.64
Четничка организација, устаничке и авангардне чете у Рашкој и Полимљу
показале су сву оправданост предратног организовања. Наоружавање народа,
организовање и убацивање чета значајно је убрзало наступање српске војске и
што је још важније спречило погром над локалним Србима, чиме је четничка
организација и четнички покрет на овом простору потпуно оправдао идеје
планера из Народне одбране и Врховне команде.

61 П. Пејчић, Наведено дело, 134-135.

62 Илустрована ратна кроника 1912-1913, бр. 4, 7-9; Исто, бр. 5, 6-9; Исто, бр. 6, б-11; Исто, бр.
7, 8-9; Исто, бр. 8, 6-10; Исто, бр. 9, 6-9; Исто, бр. 10, 5-8; Исто, бр. 13, 8-10; Исто, бр. 14, 8-11.
63 П. Пејчић, Наведено дело, 134-135.
64 В. Суботић, Први балкански рат у Старој Србији према казивању Борисављевића и дописника,
Области Старе Рашке крајем 19. и почетком 20. века, Зборник радова, Пријепоље 1994,
249-251; Балкански рат 1912– 1913 у слици и речи, уредник М. Шијачки, бр. 2, 18-19; Исто,
бр. 3, 38. Прибојски муслимани страховали су од уласка комита у град. Вукосављевић је свог
четника обукао у униформу српског наредника, након чега му је блеф потпуно прошао. Тако
су се муслимани у граду из страха од комита предали комитама.
78 СРПСКЕ СТУДИ ЈЕ III / SERBIAN STUDIES III

Оправдано поверење65

На сектору српске Прве армије приликом запоседања границе, уз трупе се

налазила само чета војводе Дејана Поповића-Драгомира Јекића. Чета је пред-
стављала спону између штаба војводе Вука и организације на терену са српским
трупама на граници. Поповићев одред имао је задатак да стављајући у погон
сеоске чете очисти карауле и мерћезе око границе у Прешевској кази. Делатност
Поповићеве чете показала је сву вредност српске организације у прешевском
крају. Чета је прешла у Турску, организовала сеоске чете, поставила сељаке
на бусије и пресекла телеграфске стубове, након чега је заједно са наоруж-
ним сељацима 12. октобра заузела мерћез Шаинце, са посадом од 120 војника.
Мерћез Шаинце представљао је „штаб” свих турских караула од Ристовца до
бугарске границе, па су турске посаде на караулама његовим заузимањем биле
одсечене. При том, турска команда у позадини није била свесна догађаја будући
да су телеграфске везе прекинуте а да сељачке бусије нису пропустиле живог
гласника. Карауле и пограничне утврде су потом очистиле сеоске чете пре-
шевског краја, као што је био случај са Цером, 15. и Жбевцем и Јастребачким
ридом 18. октобра.66
Одред војводе Вука са Козјака, који је у међувремену толико нарастао да
је подељен у четири батаљона, чистио је северни део Кумановске казе од тур-
ских патрола и сеоских посада,67 ликвидирајући успут и локалне муслиманске
зликовце.68 Брзина наступања Прве армије, која је била кључна у српском
ратном плану, активношћу чета под командом војводе Вука била је осигура-
на. Трупе Прве армије прешетале су од Турака непоседнуту границу 20. 10.
и све до Куманова нису имале озбиљнијих сукоба са Турцима.69 Вуков одред

65 У овом поглављу активност одреда војводе Вука биће представљена само у главним цртама,
без упуштња у детаљно бележење делатности Одреда будући да су они веома добро описани
у већ цитирани чланку Владимира Илића- Четнички одред војводе Војина Поповића Вука
у Првом балканском рату, Први балкански рат 1912. године и крај Османског царства на
Балкану, Београд, 2007, 175-183.
66 Илустрована ратна кроника 1912– 1913, бр. 12, 2-5, Исто, бр. 13, 1-4, Исто, бр. 14, 5-6;
Четнички одред, 176.
67 Вуков одред разбио је турске патроле код села Станче у Паланачкој кази, Бајловца, Новог
Села и Макреша у Кумановској кази 17. октобра и одбио два турска напада на Козјак 15. и
17. октобра. Четнички одред, 176.
68 Четници су вршили ликвидације зулумћара пре доласка редовне војске не слажући се са
амнестијом коју је давала српска команда. Преживеле зулумћаре у Прешевској кази тако је
од четничког суда спасао командант седмог пука. Илустрована ратна кроника 1912– 1913,
бр. 15, 6-9.
69 Једина значајнија борба одиграла се на Рујну и у њој су теразије ка српској победи претегли
Вукови четници, ударивши Турке са леђа. Четнички одред, 177; Наши ратови 1, 246-248.
Четници у Првом балканском рату 1912. године 79

је одмах по преласку српске војске успоставио везу са њом, ступајући под

команду кнеза Арсена Карађорђевића, у улози предходнице Коњичке диви-
зије. Одреди војводе Вука кретали су се испред Коњичке дивизије, несвесни
да је турски ратни план промењен са дефанзиве на офанзиву и да се налазе
пред главнином турских снага.70 Не слутећи опасност, вршили су наступање
ка реци Пчињи, великом брзином растурајући турске извиднице. Дана 22.
октобра Вуков одред је прешао Пчињу и запосео плато Стревицу, сусревши
се већ сутрадан са предстражама Вардарске армије, за које се сматрало да су
поражени турски остаци са Страцина или комора. У блаженом незнању, одред
је ординирао као истурено одељење српске војске у решавајућој Кумановској
бици. 71 Одред је на Стревици убрзо схватио да се испред њега не налазе ко-
морџије већ 13. низамска дивизија I позива, која је снажно угрожавала његов
положај. Четнички одреди су се ипак одржали и дочекали појачање у виду
седмог пука Моравске дивизије I позива, спречивши тако турски продор и
обухват малобројних српских трупа на крилима. Важно је истаћи да су се тог,
23. 10, на Пчињи услед брзине наступања Прве армије и идеје да турска глав-
нина чека на Овчем пољу, налазили само предњи делови српске војске и да је
судбина битке лежала у одржању заузетих положаја. Упорна одбрана Стревице
стабилизовала је фронт до 24. октобра, када су пристигле јаче српске снаге и
коначно задале удар Вардарској армији, која се након тога дала у повлачење.72
Кумановска битка била је добијена, а упорну одбрану четници су платили
избацивањем из строја 300 мобилисаних сељака и 35 четника, војвода и чето-
вођа. Велики губици милиције навели су војводу Вука да остатке исте распусти
и да само са старим четницима настави наступање. Ослобођење Светог Николе,
као завршни потез кумановске операције извршио је његов одред заједно са
коњичким пуком Дунавске дивизије I позива.73
Даље наступање Вуков одред је наставио као претходница Коњичке дивизије,
успешно, као и раније. Наступање је било утолико брже што је активност војводе
Василија Трбића у велешком Азоту учинила да у целом том крају, од Вардара
па до Велеса, у тренутку пристизања Вуковог одреда не буде турске војске ни
башибозучких одреда. Наиме, Трбић је још пре објаве рата извршио уништавање
свих запрежних кола у околини како би онемогућио стварање турске коморе и

70 Турски главнокомандујући генерал Низам паша био је заговорник Наполеонове офанзивне

доктрине и у том смислу је наредио команданту Вардарске армије Зеки паши да крене у
офанзиву и разбије српску Прву армију пре него се са њом споје Друга и Трећа. С. Скоко,
Наведено дело, 247-248.
71 Уопште о Кумановској операцији видети: С. Скоко, Наведено дело, 269-276.
72 Четнички одред, 177-179, П. Пејчић, Наведено дело, 142-144.
73 Четнички одред, 179.
80 СРПСКЕ СТУДИ ЈЕ III / SERBIAN STUDIES III

уништење турских понтона.74 Вуков одред је тако на Бабуну пристигао таман

на време да попуни положаје које су већ држали четници војводе Трбића.75
Вукови и Трбићеви четници први су ушли у Велес, који су након краће борбе
напустиле турске снаге. Борбе у кланцима Бабуне, на Присаду и на Мукосу,
такође су биле део њиховог напора. У последњим тренуцима борби за Прилеп,
4. новембра, Трбићева чета ушла је у ућумат у тренутку када су последњи аскери
напуштали град у правцу ка Битољу, примила предају и успоставила српску
власт. Четници Василија Трбића су након пада Велеса и Прилепа добили дуж-
ност интенданата и пацификатора. Током битке на Бакарном Гумну Трбићеви
и Вукови четници су се бавили печаћењем муслиманских амбара и житница,
стављајући их на расположење српској војсци.76 Разоружавање муслимана је
углавном протекло мирно, осим у случају арбанашког села Десова, чији су
становници неколико дана раније из заседе растурили одред српске коњице.
Све одрасло мушко становништво села је стрељано а само село је упаљено.77
Овакав случај сурове освете није забележен готово нигде, али мора се имати
у виду да ни отпора српској војсци као у Десову дотада није било и да је казна
била потпуно у духу прокламације Арбанасима.
Након битке на Бакарном Гумну, четнички одреди су се прикључили српској
војсци. У Битољској битци 17. 11. 1912. године четници су поновили прилепски
подвиг, ушавши међу првима у град који су напуштале турске трупе. Будући
да је код Битоља турска одбрана и потпуно разбијена, Вуков одред се бацио у
трку око заузимања територија. Одред је, прошавши кроз Ресан 26. новембра,
ушао у Охрид, напуштен од Турака, ухапсио бугарског војводу Петра Чугаљева,
који је након уласка своје чете и ослобођења града и материјално „ослобађао”
његово становништво. Затим је преко Струге и Лерина отишао у Елбасан, где
је игноришући прокламацију албанске аутономије, разоружао становништво
и успоставио српску власт. Елбасанским разоружавањем крајем новембра
1912. одред војводе Вука окончао је своје борбено учешће у Првом балканском
рату.78

74 Документи 5-2, бр. 502, В. Трбић, Мемоари 2, Казивања и доживљаји војводе велешког,
приредили А. Драшковић и С. Ристевски, Београд, 1996, ( =Мемоари 2), 5-10.
75 Мемоари 2, 10-12.
76 Четнички одред, 179-180; Мемоари 2, 13-17.
77 Н. Маринковић, Војвода Вук, пешадијски потпуковник српске војске Војин Поповић, Београд,
2006, 71-80, 138-140, Мемоари 2, 17-19.
78 Четнички одред, 180-182; Н. Маринковић, Наведено дело, 141-144, 148-151; П. Пејчић, Наведено
дело, 146-147
Четници у Првом балканском рату 1912. године 81

Закључак

Српска револуционарна, четничка организација постојала је јужно од Шар-

планине и Качаника и у прешевском крају до 1908, када се привремено успа-
вала након Хуријета из 1908. године. Српска дипломатија је, у ишчекивању
српско-турског рата, Организацију ситним корацима наново градила од 1911. у
поменутим областима и Рашкој и Полимљу. На Косову је прибегавано хватању
веза са арбанашким првацима и њиховом подмићивању.
У предвечерје Првог балканског рата у Рашку, Полимље, Прешевску, Кума-
новску, Велешку и Кичевску казу упућени су или позвани на одметање успавани
четнички одреди, док је ка Косову, испред војске истурено око 900. четника
распоређених у пет одреда, са задатком да се пребаце у Турску.
Четничке јединице су имале задатак да продру у турску позадину, врше ди-
верзије и чисте мање турске одреде и арбанашке банде, како би се обезбедила
што већа брзина наступање српских трупа, пресудна за победу у рату. У Рашкој
и Полимљу, Прешевској и Кумановској кази четнички одреди су потпуно ис-
пунили очекивања, док су на Косову остали заглављени у граничним борбама.
Другостепену улогу претходница редовних трупа одреди су свуда добро оди-
грали, ушавши као ослободиоци пре војске у Приштину, Нови Пазар, Прибој,
Нову Варош, Митровицу, Светог Николу, Велес, Прилеп, Битољ, Ресан, Охрид,
Лерин и Елбасан. Разоружавање Арбанаса четници су без много отпора првих
такође ваљано и брзо извршили.
Начелно, четнички одреди су се показали храбро и ваљано у Првом бал-
канском рату. Као диверзанти, јуришници и пацификатори на свим тачкама
су донели корист српској војсци обезбеђујући јој преко потребну хитрину која
је српском оружју и обезбедила победу.

CHETNIKS IN THE FIRST BALKAN WAR 1912

Summary:

he Serbian revolutionary chetnik organization existed south of Sara Mountain

and Kacanik, and in the Presevo region until 1908, and then it went dormant ater
the Yung Turk Revolution. he Serbian diplomacy had been slowly rebuilding the
organization since 1911 in these regions, as well as in Raska and Polimlje, in the
82 СРПСКЕ СТУДИ ЈЕ III / SERBIAN STUDIES III

expectation of the Serbian-Turkish war. In Kosovo, they resorted to establishing

connections with the Arbanas (Albanian) leaders, bribing them.
On the eve of the First Balkan War, the dormant chetnik brigades were sent to
Raska and Polimlje, as well as in the kazas of Presevo, Kumanovo, Veles, and Kicevo,
while in Kosovo, about 900 chetniks, organized in 5 brigades, were sent in front of
the army, with the task to cross over into Turkey. he chetnik units had a task to
penetrate the Turkish rear lines, perform diversions, and eliminate smaller Turkish
units and Arbanas gangs, thus ensuring faster advancing of Serbian troops, which was
essential for the victory. In Raska, Polimlje, and the kazas of Presevo and Kumanovo,
the chetnik units completely met the expectations, while in Kosovo they got stuck,
ighting on the borders.
he secondary role of the chetniks, as advance guards sent before the regular
army units, was performed successfully everywhere, and they entered as liberators
to Pristina, Novi Pazar, Priboj, Nova Varos, Mitrovica, Sveti Nikola, Veles, Prilep,
Monastir, Resan, Ohrid, Florina, and Elbasan before the army did. Disarming of the
Arbanas also went well and without much resistance.