I za Ničea i za Dostojevskog sloboda čak i sposobnost delovanja zahteva

ograničenja. Iz tog razloga, obojica su shvatali da je dogma od vitalne važnosti za

crkvu. Pojedinac mora biti ograničen, ukalupljen čak doveden na ivicu uništenja
restriktivnom, koherentnom disciplinovanom strukturom, pre nego što on ili ona može
slobodno i kompetentno da deluje. Dostojevski je zahvaljujući velikodušnosti svog
duha priznavao crkvi, ma koliko da je bila iskvarena, izvestan element milosrđa,
određeni pragmatizam. Priznavao je da je duh Hrista koji je doveo do pojave Logosa
u svetu istorijski gledano, imao i može još da pronađe svoje konačno odmorište čak
svoj suverenitet unutar dogmatske strukture. Ako otac valjano disciplinuje sina, on
se očigledno meša u njegovu slobodu, posebno u ovde-i-sada. On ograničava voljno
izražavanje sinovljevog Bitka, primoravajući ga da zauzme svoje mesto kao
socijalizovani član sveta. Takav otac zahteva da sav detinji potencijal bude
usmeren jednim jedinim putem. Pošto ograničava sina na taj način, on bi mogao biti
smatran destruktivnom silom, jer se ponaša tako da čudesan pluralitet detinjstva
zamenjuje jednom jedinom suženom stvarnošću. Ali ako otac ne preduzme tako nešto,
on jednostavno dozvoljava sinu da ostane Petar Pan, večni dečak, kralj izgubljenih
dečaka, vladar nepostojeće Nedođije. To nije moralno prihvatljiva alternativa.