POLNA RAZLUKA

Na velikom međunarodnom seminaru o polnoj razlici u Parizu u jesen 1990.

godine, koji je organizovala Helen Siksu (Hélene Cixous), priređeni su monolozi ove
feminističke spisateljice i filozofkinje i Žaka Deride (Jacques Derrida), francuskog filozofa
i inicijatora dekonstruktivističke teorijske misli. Do moje malenkosti ovaj razgovor
filozofskog para, zemljaka, prijatelja i vršnjaka je dospeo u formi teksta prevedenog u
izdanju Hrvatskog radija pod nazivom "Iščitavanje spolne razlike u književnom tekstu",
kao trag traga, živog govora sa svom elegancijom francuskog jezika, ali i trag njihovih
lučećih tela. Pozicija koja mi se nameće u trenutku dok čitam ovaj tekst je pozicija voajera
u intelektualnom, a ako je "tekst deo tela" kako kaže Helen Siksu, zašto da ne, i telesnom
odnosu ove žene i ovog muškarca.
Pre svega, ova dva monologa su dobar primer fikcionalizacije i hibridizacije
teorijskog diskursa i definisanja ili brisanja linije horizonta književnosti i filozofije.
Međutim, ovde je na delu ipak dijalog dvoje Drugih, obrezanog heteroseksualca i žene
biseksualke. Deridin davno nestali komadić kože, kako kaže Siksu, ga čini "razlUčitim" u
odnosu na druge, a lakanovskim rečnikom rečeno, upisuje njegovu želju u pismo, njegov
tekst je produžetak njegovog tela. Cinik bi rekao, kao što se nekad smatrao produžetkom
duše. Po Siksu ženina je drugost locirana u njenom telu označenom mitom o menstruaciji.
Ovde postavljam pitanje: da li su menstruacija i cirkoncizija (obrezivanje) ravnopravni
označitelji drugosti? Pa, možda, jesu ali sa suprotnim istorijama, dok je menstruacija
fiziološki telesni proces koji postaje prirodan kroz simbolizaciju, cirkoncizija je kulturalni i
religijski ritual koji naturalizuje subjekt. Siksu vidi razlike određene ovim procesima kao
nametnute, ali u isto vreme one spajaju nju i Deridu u iščitavanju polne razlike. Prema
tome, njihove razlike su zapravo razlUke (différAnce, fr.) koje razdvajajući povezuju,
homogenizuju heterogeno. Ona problematizuje vlastitu seksualnost kada kaže da bi želela
"kao u bajkama" imati telo muškarca i upoznati muški užitak. Njena pozicija je
"osvajačka". Ona uzima telesnu osnovu u koju upisuje pismo u svojoj teoretizaciji kada
govori o svom telu, telu žene, telu muškarca i Deridinom telu. Po Deridi polna razlika nije
vidljiva, ona je čitljiva u interpretaciji, a Helen Siksu žarko želi da bude interpretirana od

1
strane ovog fatalnog muškarca kao polno razlUčita žena. Kada mu kao zagonetku priča
svoj san o MRAVICI ona mu daje reč ili ključ za čitanje polne razlike. Naime, ona je
sanjala reč MRAV u ženskom rodu i ispričala ga Deridi nudeći svoj simptom njegovoj
interpretaciji. Helen kako kaže Derida "...kad piše korača u snu, ona se hrani snom, ali ona
također korača kroz san i prema njemu"1. On analizira i materijalizuje njen san polazeći od
pisma, od reči MRAV, MRAVAC i MRAVICA , on kako sam kaže "davi san smislom".
Da li je jeres reći na ovom mestu da ovde provejava stari mit o ženi kao polju iracionalnog
i prirode i muškarcu kao nosiocu kulture i racionalnosti ili je reč o posebnostima Helen
Siksu i Žaka Deride, koji su sposobni da premoste te binarne podele? To ostaje za
razmišljanje. Deridina teza je da "čim ima reči ili tragova za čitanje, odmah postoji
spolna razlika"2. Polazeći od ovih reči Derida demonstrira dekonstruktivističku logiku. On
razmišlja o strukturisanom mravljem telu, koje se sastoji od više kolutova, kao o
metonimiji polne razlike, i tako polazi od etimologije reči INSEKT na latinskom
INSECTA. Reč INSECTA potiče od grčke reči ENTOMOS, a koja opet dolazi od reči
ENTEMNO što znači "kalati na dva djela", ali znači i "urezati u kamen". Derida poentu
čini obrtom na latinski pridev INSECTUS koji može značiti "odrezan, prerezan", a u
nekom drugom slučaju "neprerezan". U ovoj reči on pokazuje svoj koncept o razlUci kao
"prekidu bez prekidanja", koja profiliše njegovo gledište na polnu razliku, ali i to da je
razlika čitljiva samo u pismu, ali nije vidljiva, poput sićušnog mrava. Drugi primer razlUke
pronalazi ponovo u interpretaciji Helen Siksu, ili tačnije u analizi njenog literalnog dela
"Autoportreti sljepice" gde opisuje sastanak i rastanak dvoje ljubavniika Tatjane i
Onjegina. Francuske reči SEPARER što znači "razdvajanje" i REPARER što znači
"ponovo spajanje" sadrže zajednički sem PAR i govore po Deridi "o JEDNOM što postaju
DVOJE zbog podjele i rastanka, pa zatim jedno uz drugo a da time nisu postali
nerazdvojeni" ili RASPARENI PAR, "odvojenost kao uzajamnost". To je druga Deridina
teza, da "nema sastanka bez prostora i mogućnosti nesporazuma, nesporazuma nema
bez spolne razlike, jer nema razdaljine. Ispada po svemu da je spolna razlika
nesporazum sam, ili fikcija o nekom nesporazumu. "3.

1
Treći program hrvatskog radija br.36, "Iščitavanje spolne razlike u književnom tekstu", Hrvatski radio,
1992, 175.
2
Ibid, 174.
3
Ibid, 175.

2
 Derida sa konceptom razlUke relativizuje polnu razliku, i želi da dekonstruiše
mitologiju binarnih opozicija. To uostalom čini i svojim pisanjem kroz hibridizaciju i
relativizaciju razlika između književnosti i filozofije. Helen Siksu se, u razmišljanjima,
kreće od TELA ka PISMU, dok Derida polazi od PISMA i ide ka TELU, svejedno, pismo
je između njih dvoje, ono omogućava protok žudnje, ono je tačka spajanja, ali i razdvanja.
Prema tome, pismo je razlUka sama, ono je mesto koje deli i u isti mah povezuje kolutove
mravljeg tela. Sledeći Deridu možemo zaključiti da je polna razlika zapravo razlUka, koja
remeti totalizujući polaritet idealnih tipova žene i muškarca, ali ga i održava kroz jezik i
simbolizaciju. Helen Siksu i Žak Derida da bi tematizovali problem polne razlike
balansiraju na granici između filozofije i književnog teksta, između teorije i fikcije,
obuhvatajući i jedno i drugo svojim diskursom i čineći ga homogenim u heterogenostima,
baš onakvim kakav je i sam koncept razlUke.

Manojlo Maravić