СРПСКА ГРАЂАНСКА ПОЕЗИЈА

Цавти ружо, не гледај на мене

Тихомир Остојић истиче да нова књижевност сјеверних Срба стоји у тијесној вези са
развитком грађанског сталежа. И ова поезија поникла је из грађанског сталежа. Српско
грађанско пјесништво у XVIII вијеку записивано је на хартији сваштарских рукописних
пјесмарица. Грађанска поезија није била папирната литература да се морала откривати
у прашњавим архивима. У дјетињству и младости Тихомира Остојића се пјевала по
раштрканим стаништима Срема, Баната и Бачке, преко Славоније до Хрватског Загорја
и Међумурја. Потпором издавача Константина Каулиција, он је приредио за штампу,
1827. и 1836. године три збирке грађанских пјесама под насловом Сербски славуј. На
страницама прве три књиге Сербског славуја објављено је близу стотину пјесама. Лука
Илић је уз новчану помоћ загребачког издавача Лавослава Жупана, штампао педесетих
година XIX вијека четири књиге пјесама под насловом – Славонске варошке пјесме. Све
четири књиге се налазе у Библиотеци Матице српске у Новом Саду и нестручно су
повезане у један том.
Јован Стерија Поповић је грађански пјесник за кога се могло рећи да је први међу
ријеткима који је доживио ту част да се о њему нешто сазнало.
На ове пјесмарице након Јована Стерије Поповића први указује Ђорђе Поповић –
Даничар. Ове пјесме су постале нераздвојни дио културе. Било је непознато: кад је и
зашто поникла, извори инспирације и ко је учествовао у његовању њених стихова.
Стихови грађанских пјесама су сматрани „полукњижевним“ – негдје на прелазу између
народног и умјетничког пјесништва. Вежу се са народном поезијом што показује и то
што у зборницима има и народних пјесма.
Углавном је полна љубав предмет ове лирике. Жена оставља љубавника често ради
тога што је онај други љепши и симпатичнији. У неким стиховима се исмијава
лицемјерство жена које се споља чине добре и свете. Само су Цинцари горе прошли од
жена у овим пјесмама. Њихов начин живљења и трговања, тврдичлук пали су у очи
свима. Постали су опасни конкуренти не само у привреди него и код жена које су се
лакомиле на њихов новац. Сваки пјевач је на свој начин изражавао љубав. Тихомир
Стојић је преписао добар дио пјесама из збирке Аврама Милетића али животне недаће
су распршиле његова очекивања. Успио је и да прикупи неколико биљежака о
„несташној и раскалашној сријемској поскочици.“
Збирка пјесама под називом Српска грађанска лирика XVIII вијека изашла је на
књижарско тржиште као резултат заједничког потхвата Тихомира Остојића и
Владимира Ћоровића. Ћоровић истиче да су готово све пјесме настале међу Србима.
То је поезија која не стоји високо, али је искрена и жива. Грађанска поезија има за нас
вриједност јер се први пут у историји наше књижевности даје лични израз. Та
грађанска има своју социјално-културну вриједност јер је вијеран израз сталежа.
Бранко Радичевић је први грађански пјесник који је грађанску лирику подигао на
праву умјетничку висину. Грађанска поезија представља покушаје умјетничке лирике.
Пјесници грађанске лирике, калфе, мајстори, чиновници – градећи најчешће своје
љубавне пјесме за тезгом или канцеларијским столом – створили су ритмичне стихове
који су били новина за нашу версификацију.

БЕЗ НАСЛОВА
Драга драгог потихо карала:
„Ти се, драги, по сокаку фалиш –
Имам драгу, љубим кад ми драго.
Ако си ме каткад пољубио,
Нису т' уста на лицу остала;
Ако л' си ме кадгод загерлио,
Нису т' руке на герлу остале;
Ако си ми алве доносио,
Заједно смо на пенџеру јели;
Ако сам ти ја мараму дала,
Од тога сам на гласу везиља;
Ако си ми дгуњу поклонио,
Ја сам дгуњу под јастук метнула
- Мирисала и теби и мени!“

Литература:
Српска грађанска поезија : XVIII и с почетка XIX столећа, приредио Боривоје
Маринковић, Просвета : Београд, 1966. ( два тома)