Примењене науке II

Протеинопатије
Марко Клепић,

Милан Матијевић,

Ђурђина Кукољ,

Милица Станишић,

Јована Петров

2022/2023. Година
  Садржај
 Бета амилоид (Алцхајмерова болест)
 Алфа синуклеин (Паркинсонова болест)
 Хантингтoн (Хантингтонова хореа)
 Прион (Прионске болести)
 Супероксид дисмутаза 1 (АЛС)

 Алцхајмерова болест

Алцхајмерова болест (АД) је дегенеративни мождани поремећај средњег или позног

животног доба који уништава неуроне и везе у можданој кори што доводи до значајног
губитка мождане масе. Данас се сматра главним узроком сенилне деменције (60% до 70%
случајева) која се некад сматрала нормалним стањем у старости. Алцхајмерова болест је
хронична неуродегенеративна болест која узрокује постепено и неповратно губљење
памћења, способности говора, свести о времену и простору, и евентуално способност да се
брину сами о себи. Најчешћи рани симптом су потешкоће са памћењем недавних догађаја
(губитак краткотрајне меморије). Са развојем болести, појављује се низ других
симптом: проблеми са говором, дезоријентација (укључујући лако губљење), промене
расположења,, губитак мотивације, небрига о себи, и проблематично понашање. Са
погоршањем стања, долази до повлачења особе из породице и друштва. Постепено се губе
телесне функције, што ултимативно доводи до смрти. Мада брзина прогресије може да
варира, просечни животни век након дијагнозе је три до девет година.

Дијагноза се успоставља на основу историје болести и когнитивног тестирања уз

помоћ медицинске визуелизације и крвних тестова да би се елиминисали други могући
узроци. Иницијални симптоми се често могу погрешно сматрати последицом нормалног
старења. Прегле можданог ткива је неопходан за успостављање дефинитивне
дијагнозе. Ментално и физичко вежбање, и избегавање гојазности могу да умање ризик од
појаве Алцхајмерове болести. Не постоје лекови или суплементи са евиденцијом да су
делотворни у сузбијању болести. Године 2010, било је између 21 и 35 милиона са
оболелих од Алцхајмерове болести широм света. Болест се најчешће јавља код људи са
више од 65 година, мада су 4% до 5% случајеви ране појаве у којима се болест јавља
знатно раније. Ова болест има утицаја на 6% људи изнад 65 живота.  Године 2010,
деменција је узроковала око 486.000 смртних случајева. У  развијеним земљама АД је
једна од финансијски најскупљих болести.
  Алфа синуклеин (Паркинсонова болест)

Паркинсонова болест је болест поремећаја покрета, названа по лекару из Лондона Јамесу

Паркинсону, који је 1817. године први описао симптоме болести. Поремећаји покрета
настају због смањења лучења хемијске супстанце допамина, и то у делу мозга који има
важну улогу у контроли вољних покрета (базалне ганглије).

У базалним ганглијима ('црна језгра') присутан је мањак броја ћелија које производе
допамин. Нажалост, узрок пропадања тих ћелија није још познат. Као последица
хемијског дефицита у делу мозга који наџире вољне покрете јављају се невољни покрети.
Каткад је присутан тзв. вишак покрета попут тремора, који се не може контролисати, а
некада 'недостатак покрета', односно отежано започињање покрета и општа укоченост.

- Симптоми

Болест се обично полагано развија па може проћи и неколико месеци, а и година пре него
болесник установи да има тегоба. Један од првих симптома често је лагано подрхтавање
руку или прстију, које се полагано развије у невољно ритмично подрхтавање.
Истовремено, извођење компликованијег покрета постаје отежано уз ограничења покрета,
а мишићи су укоченији уз неспретне, ригидне покрете. Три су главна симптома
Паркинсонове болести: тремор ( дрхтање), ригор ( укоченост мишића руку, ногу и врата) и
успорење покрета. Но, не морају истовремено бити присутна сва три симптома, нити се
они јављају једнаким интензитетом. Важно је запамтити да дрхтање може бити различита
порекла тако да немају сви болесници који осећају дрхтање Паркинсонову болест. Често је
присутна депресија, сметње сна, мокрења и столице. Брзина напредовања интензитета
симптома и саме болести различита је и зависи од појединца. Код неких болесника чак и
дуже време болест не утиче на способност обављања свакодневних активности. Важно је
на време открити болест и лечити њене симптоме прописаним лековима.

- Дијагноза

Нема лабораторијског теста или РТГ налаза који би потврдили Паркиноснову болест. Зато
је за успешно лечење неопходно контактирати лекара-специјалисту за ово подручје
неурологије. Дијагноза се поставља са изузетно високом прецизношћу на основу
клиничког прегледа субспецијалисте са посебним искуством у лечењу Паркинсонове
болести и обољења поремећаја покрета. Као допунска дијагностика примењује се низ
лабораторијских анализа, као и магнетна резонанција (МРИ) мозга, а ређе и ДАТ-скен.

- Лечење

Важно је нагласити да болест није фатална; постоје делотворни лекови. Лечење симптома
болести успешно је посебно у раном стадијуму болести. Али лечење не зауставља
напредовање болести. Важна је рана дијагноза болести, узимање специфичних лекова,
начин исхране вежбање. Лекови значајно смањују симптоме болести. Лекар специјалиста
препоручује специфичну комбинацију лекова која се разликује код појединих болесника, а
често захтева време и стрпљење. Лекови узрокују и нежељена дејства.
Леводопа: један од најделотворнијих лекова. Подиже ниво допамина, супстанци која
недостаје у мозгу оболелих.

Допаминергички агонисти: бромокриптин, апоморфин, прамипексол, ропинирол.

Директно стимулишу рецепторе и замењују улогу допамина у мозгу. У раној фази болести
узимају се као монотерапија. Касније у комбинацији с леводопом појачавају њен учинак.

МАО инхибитор (депренил): успорава разградњу допамина. У раној фази одлаже примену
леводопе.

ЦОМТ инхибитор (ентакапон): блокира разградњу леводопе пре уласка у мозак. Узима се
само уз леводопу, те значајно продужује њен учинак.

НМДА антагонисти (амантадин, мементин): у раној фази узима се као монотерапија,

касније у комбинацији с леводопом.

Хируршко лечење и уградња стимулатора (попут “пејсмејкера” за срце) примењују се

само код болесника који се не могу успешно лечити лековима или су развили
неконтролисане покрете који се не могу сузбити лековима.

- Зашто болест настаје?

Узрок настанка болести није коначно утврђен. Према више постављених теорија највећа
се пажња усмерава према могућој контаминацији околине пестицидима, исхрани
појединаца посебно обогаћеној млеком и млечним производима, као и понављаним
повредама главе.

- Да ли је болест излечива?

Паркинсонова болест се не може излечити, али се симптоми могу значајно ублажити

обезбеђујући неретко веома успешну функционалност оболеле особе. Верује се, на основу
научних доказа, да поједини лекови могу успорити напредовање болести.Међутим, сама
одлука особе коју болест задеси, да прихвати борбу и пронађе савезника на том путу,
мења ток болести.

- Да ли је болест наследна?

Годинама се сматрало да болест нема наследни карактер, будући да је као наследни облик
препозната у ретким родословљима.Ипак, данас се сматра да 10-15% оболелих поседује
извесну генетску основу за развој болести.
  Хантингтонова болест

- Шта је Хантингтонова болест?

Хантингтонова болест је ретка, наследна болест која узрокује постепено распадање

нервних ћелија у мозгу. Има утицај на функционалне способности особе и обично
резултира отежаним покретима.

- Узрок настанка

ХБ је узрокована експанзијом у гену, која доводи до повећанoг губитка нервних ћелија.

Што је експанзија у гену већа, болест раније почиње. Генетско тестирање овог
абнормалног гена потврђује дијагнозу. ХБ је наследна болест. Ви наслеђујете сет гена,
један од мајке и један од оца. Да бисте добили ХБ, потребно је да наследите абнормалан
ген само од једног родитеља. Ако је један родитељ носилац абнормалног гена, свако дете
има 50% шансе да наследи ХБ. Некада наслеђе гена није очигледно, као што је у
случајевима када родитељи премину пре почетка симптома ХБ.

- Шта пацијент може да очекује када живи са Хантингтоновом Болешћу?

Како болест прогредира, ови симптоми могу да се погоршају:

• Појачани невољи покрети

• Промене у размишљању, разумевању, учењу и упамћивању

• Менталне и емотивне промене понашања

Можете имати проблеме са говором и гутањем. Загрцњавање постаје чешће. Поред тога,
емотивне промене постају израженије а депресија је честа. Остале промене понашања
укључују:

• Губитак интересовања или бриге за друге

• Антисоцијално понашање

• Дезоријентација

• Тврдоглавост

Пацијенти се често осећају фрустрирано када примете да постепено губе своје физичке и
менталне капацитете. Они не могу да обављају уобичајене активности као раније. У
крајњим фазама болести пацијенти и даље могу да разумеју дневне рутине и да препознају
људе. Ипак, они више неће моћи да воде бригу од себи. Пацијенти са ХБ тада захтевају
24-часовну негу јер изгубе могућност да говоре, једу, ходају и контролишу столицу и
мокрење. На крају, болест доводи загрцањавања, упале плућа или друге болести које су
узрок крају живота. Питајте свог неуролога која је најбоља опција лечења за Вас.

- Лечење

Нажалост, не постоји лечење које може да успори или заустави болест, нити да утиче на
већ развијене когнитивне испаде. Зато је терапија усмерена на побољшање моторних,
емоционалних и психотичних поремећаја. Лек избора за хореичне покрете је халоперидол.
Хореичне покрете треба сузбијати тек када постану изражени и када ометају моторику
болесника јер нежељени ефекти неуролептика могу бити непријатни. Емоционални и
психотични поремећаји могу се лечити и другим антипсихотицима, а користе се и
седативи и антидепресивни лекови. Новија саопштења указују да Рилусол може да доведе
до трајнијег побољшања психомоторне брзине и понашања ових болесника.

 Прионске болести

Приони (енгл. proteinaceous infectious particle) су посебни протеини који изазивају

неколико фаталних неуродегенеративних болести код људи и животиња. Настају
мутацијом гена који кодира један протеин људског тела, прионски протеин. Претпоставља
се да абнормална тродимензионална структура даје инфективна својства. Реч прион
потиче од „протеинске инфективне честице”. Претпоставља се да приони који се састоје
од прионског протеина (PrP) узрокују преносиве спонгиформне енцефалопатије (TSE).
Овакви измењени протеини могу се пренети на друге особе (инфективни су), након чега
изазивају промену конформације прионских протеина код оболелих и на тај начин
изазвају обољења људи и животиња. Код људи изазивају: спонгиформну енцефалопатију
човека или Кројцфелд-Јакобову болест, куру - болест која се преноси канибализмом,
Герстман-Штројслер-Шајнкер синдром, фаталну фамилијарну инсомнију.[2] Код животиња
изазивају болест лудих крава (лат. bovine spongoforme encefalopati), спонгиформну
енцефалопатију код мачака, скрејпи (код овце), преносиву енцефалопатију нерца (енгл.
transmissible mink encephalopathy - TME), болест пропадања (енгл. wasting disease) код
јелена, итд. Приони се јављају и код биљака и гљива.

Прионска болест је протеопатија. Све познате прионске болести код сисара утичу на
структуру мозга или другог неуронског ткива; све су прогресивне, за њих нема
ефективног третмана и увек су фаталне. Постоји евиденција која указује да приони могу
да учествују у процесу развоја Алцхајмерове и Паркинсонове болести, и оне се стога
називају болестима сличним прионским. Такође је идентификовано неколико протеина
квасца који имају прионогенска својства. Претпостављена улога протеина као
инфективног агенса стоји у контрасту са свим другим познатим инфективним агенсима
као што су вируси, бактерије, гљивице и паразити, сви од којих садрже нуклеинске
киселине (ДНК, РНК или обе). Синтетички приони, створени у лабораторији независно од
било којег биолошког извора, имају малу или никакву способност да изазову инфекцију.
Међутим, када се синтетички приони примењују у комбинацији са кофакторима, као што
су фосфатидилетаноламин и РНК молекули, онда они могу да пренесе TSE.

 Супероксид Дисмутаза

Супероксид Дисмутаза (СОД) је ензим који поправља ц́елије и смањује оштец́ења која им
наносе супероксиди, најчешц́и слободни радикали у телу. СОД се налази и у дермису и
епидермису и кључ је за производњу здравих фибробласта (ц́елија које граде кожу).
Студије су показале да СОД делује и као антиоксидант и антиупални у
организму,неутрализујуц́и слободне радикале који могу довести до бора и преканцерозних
промена ц́елија. Истраживачи тренутно проучавају потенцијал супероксид дисмутазе као
третмана против старења, јер је сада познато да се нивои СОД-а спуштају док се нивои
слободних радикала повец́авају како старимо.

Супероксид Дисмутаза се такође користи за лечење артритиса, проблема са простатом,

чирева рожњаче, опекотина, запаљенских болести, упалне болести црева и дуготрајне
штете од излагања диму и зрачењу, као и за спречавање нежељених ефеката лекова против
рака. У својој топичној форми, може помоц́и у смањењу бора на лицу, ожиљка, зарастања
рана и опекотина, посветљивања тамне или хиперпигментације, те заштите од штетних
УВ зрака СОД се налази у јечменој трави, броколију, кељу, купусу, пшеничној трави и
вец́ини зелених биљака. Тело треба много витамина Ц и бакра да би направило овај
природни антиоксидант, па се тако добро побрините и за то. СОД је доступан и путем
ињекција, сублингвалних оралних додатака, ентерички обложених таблета и топичних
крема. Међутим, имајте на уму да се ова супстанца мора апсорбовати у танком цреву, тако
да је важно изабрати оралне додатке који су или ентерички обложени или сублингвални
да би се заобишла киселина у желудцу која уништава СОД пре него што га тело може
апсорбовати