Дух ренесансног владара

Биографија Никола
Макијавелија

Николо Макијавели (03.05.1496 -

05.06.1527), италијански је
политички филозоф и мислилац
током ренесансе. Рођен је у Фиренци
као други син Бернарда Ди Никола
Макијавелија и Бартоломее Ди
Стефано Нели. Његов се живот може
подијелити у три велика периода.
Његов живот је младалачки све до
1494.године. Исте године, он постаје
официјелни владин службеник и
путује у разне дипломатске мисије
широм Француске и Њемачке. Ове
године пад је доживјела и породица
Медичи. Овај период његовог живота траје све до 1512.године, када Медичи поново
ступају на власт, а он губи службу и бива заточен. Његова је младост текла упоредо са
величином Фиренце као италијанске силе под вођством Лоренца Де Медичија, званог „Ил
Мањифико“ – Величанствени. Трећи период Макијавелијевог живота највише је утицао на
његов интелектуални и литерарни рад. Сматра се за оснивача политичких наука данас.
Његова најважнија реченица коју данас многи користе у разним контекстима јесте „циљ
оправдава средства“. Ова се реченица овако формулисана не налази ни у једном
Макијавелијевом дјелу. Он је сматрао да свако, па и владар има једну количину моћи, а
циљ јесте да се та моћ што више увећа. Његова најзначајнија дјела су „Владалац“,
„Расправа о првих десет књига Тита Ливија“ и „Историја Фиренце“. Као хуманиста он
жели да примјени искуства античког свијета, а као савременик тих збивања настоји да
уочи законитости које политику претварају у науку. Залаже се за Републику и противник
је сваке плутократије.

Николо Макијавели „Владалац“ 5

 Дух ренесансног владара

Дух ренесансног владара

Књига „Владалац“ има 26.поглавља. То је правно – политичко дјело у којем Макијавели
реално сагледава вријеме у којем живи. Дјело је посветио Величанственом Лоренцу Де
Медичију. У књизи Николо износи своје лично мишљење о државама, управама у њима,
појединим властима, уређењима, али и о самим личностима које су на челу тих држава,
тј.о владарима. Он се у уводном дјелу књиге извињава због права које је себи додијелио да
уопште расправља о властима времена у којем живи и уопште о свим властима, али он
ипак износи да је то само начин његовог размишљања. „Владалац“ – „Il Principe“ је књига
намјењена да буде приручник за владаре. Издата је после смрти Макијавелија и заговарала
је да „циљ оправадава средства“, што се сматра раним примјером реалполитике. Николо
Макијавели говори о повезаности владара и народа и о њиховом односу. Књигу је
посветио Лоренцу Де Медичију, владару породице која је у његово вријеме била на
фирентинском престолу, а као доброг владара који испуњава неке његове критеријуме
наводи Чезара Борџију. Писац покушава направити паралелу и повезати славне личности
антике са личностима врмена у којем он живи. Тако он говори о Киру Персијском,
Александру Македонском, као и о Гају Јулију Цезара, али више о његовим негативним
странама које се тичу друштва уопште. Он покушава овим објаснити власт кроз историју,
мада на крају и сам говори да не постоји идеалан владар, већ да се сви морају трудити
како би бар дио тог идеалног постигли.

Кроз дјело, Макијавели говори о владавинама и врстама власти које постоје. Он истиче
италијанске државице, прије свега, што није случајно, јер је и сам Италијан. Велича
Милано и Напуљску краљевину. О наследним монархијама каже да их је лако очувати.
Његово је мишљење на страни наследних монархија, јер лакше је кад једна династија
влада дуго државом. Сваки претходни владар оставио је темеље следбенику. Такву власт,
сматра Николо, лако је уништити само уз помоћ страних сила и много јачих. Ипак, може
се наследна власт повратити помоћу поданика, али наравно, само ако је владар са
поданицима био у добрим односима, како би га могли код невоље подржати. „Владавина
која је дуготрајна има устаљен континуитет и избрисаће сјећање на узроке промјене. Јер, у
свакој промјени посијана је клица нове промјене“. Овим, он сматра да ће наследна власт
свакој монархији бити повлашћена, само ако је владар праведан. Николо износи да је
власт веома тешка. Људи често организују оружане побуне на свог владара са циљем да
доведу бољег. У том случају не праве праве потезе, јер тад им често буде горе, а нови
владалац не испуњава очекивања народа, а ни оних који су га на власт довели. Он
угњетава своје поданике који му се супростављају и не испуњава очекивања оних који су
га до власти довели и сво вријеме подржавали. Због тога, Макијавели сматра лошим овај
облик владавине јер често, како он каже, не води никуда.

Николо у свом дјелу говори и о градовима у држави са посебном самоуправом. Истиче три
начина власти над градовима. Први је да их уништи, други да се у њима настани, трећи да

Николо Макијавели „Владалац“ 5

 Дух ренесансног владара
им наметне порезе и подвргне их својој контроли. Писац подржава власт када се наметне.
Он наводи разарање Картаге од стране Рима и то подржава, јер се тако уништава све
постојеће и ствара се нешто ново. „Мудар човјек треба да прати траг најславнијих људи,
па ако се и не поистовјети са њима, бар у нечему приближи, онако како то чине добри
стријелци кад су сувише удаљени од циља а свјесни домета свога лука, нишане изнад
циља, не зато да стријелу усмјере превисоко, већ да погоде мету“. Ових је Николо желио
рећи да нове владавине зависе се искључиво од владалаца, који може бити вјешти и
невјешти. Говори да је битно да владалац има војну снагу и моћ како би се одржао на
власти. Ако то нема, онда му је потребна подршка других, јачих од њега. Можда се треба
склонити у добро утврђење, јер то није лако напасти. Власт је другачија у црквеним
државама. Владаре овдје подржава црква и ма какви год да су, они се одржавају на тој
власти јер су марионете у рукама црквених великодостојника.

Основна размишљања владара треба да буду начин ратовања, војна организација и

дисциплина. Када су владаоци похлепни и склони хедонизму, лако губе државу. Нпр.
Франческо Сфорце досегао је да од војника, обичног војника постане војвода, док су
његови синови имали другачију судбину. Похлепа их је уништила те су од војводе стигли
до обичних војника. Основне владарске особине су честитост, љубазност, слободоумље,
човјечност. Владалац треба да стално учи о својој земљи да би био хваљен пред
поданицима, али и да би у случају рата знао гдје и како да реагује и побиједи непријатеља.
Треба да приступи умном и физичком раду на себи. Макијавели тврди да владалац не
може бити толико одбарен, јер то није у самој људској природи, али треба бити премудар
и склонити се срамних пророка због којих би могао изгубити власт. Треба бити дарежљив,
али умјерено. Јер, ако је владар дарежљив превише, он дође у ситуацију да изгуби
имовину и да наметне народу велике порезе и онда дође до сукоба. Николо наводи као
примјер Цезара. Каже он да је Цезар још поживио, он би од толике раскоши уништио
царство. Владар не смије бити лаковјеран и нагао, не смије да се плаши своје сјенке. Мора
бити одмјерен и обазрив. Најбоља је умјереност када се народ и плаши владара а у истом
моменту му и вјерује. Тад је владар најбољи. Мора постојати међусобно повјерење.
Владар увијек треба и поред свих обећања народа (да га неће издати и да ће му се у злу
наћи) да се обезбједи личном војском. Треба се знати понашати и као животиња и као
човјек како би успио обуздати народ. „Треба да је способан да се окреће како вјетар дува и
да се управља према околностима“. Владалац ће бити прозрен ако је превртљив, слаб,
малодушан, неодлучан. Он треба спровођење најгорих ствари да стави неком другом на
врат, а он да сачува углед и преузме на себе најљепше ствари у држави. Највише владаоцу
углед може подићи велики подухвати и духовне особине. Владалац се никада не треба
удружити са јачим од себе, када жели напасти другог, осим када га невоља на то натјера.
Сам владар треба се својом мудрошћу клонити ласкаваца. Треба крај себе имати мудре
људе, слушати њихове приједлоге, али сам одлучивати.

Николо Макијавели „Владалац“ 5

 Дух ренесансног владара
„Људи су срећни све док се њихови поступци подударају са судбином, али су несрећни
ако се та подударност наруши и служе истим средствима. Стога мислим да је боље бити
напрасит него смотрен, јер је судбина жена и ко хоће њоме да овлада, треба да је бије и
кроти. Увијек је прије савладају осорни, него они који поступају хладно. Такође, опет,
због своје женске природе, судбина је пријатељица младића, јер они су тако безобзирни и
умију да дрско заповједају“.

Николо Макијавели „Владалац“ 5

 Дух ренесансног владара

Литература :

 Н. Макијавели, „Владалац“, IP KNJIGA Нови Београд 2003;

 Драгољуб Р. Живојиновић, „Успон Европе“ (1450-1789), Београд;

Николо Макијавели „Владалац“ 5