Моје тајно скровиште

Тајно скровиште заузима посебно место у животу сваког детета, али

и одрасле особе. Уколико га неко нема, може га замислити, може ћошак
своје собе, уз мало маште, претворити у пећину, кућицу на дрвету, колибу
на пропланку, чамац у заливу... То је место где се размишља, ужива, чита,
машта... Ту можеш да будеш шта хоћеш – војсковођа, капетан, астронаут...
Можеш да се играш, а можеш и да правиш озбиљне планове и да се
посветиш себи.
Док сам као мали читао Француске робинзоне, Џ. Виса, кућица на
дрвету, у сред прашуме, са лијанама уместо степеница, је изгледала као
савршено решење. Наравно, прашуме овде нема, на жалост, ни дрвета са
кућицом. Остала ми је само моја соба и пуно маште. Кревет на спрат је
послужио. Стубе су замениле лијане, ормар на који се наслања је
послужио као зид, а прозор као осматрачница. Савршено место, далеко од
погледа и кућних послова. У једном ћошку је јастук, у другом стрипови,
књига, гитара. Ту се налази и понека играчка која ми још увек заокупља
пажњу.
Лепо ми је у мом скровишту. Волео бих да је негде у природи, али...
Замишљам да сам на дрвету док седим ту. Понекад чујем и птичице и
зрикавце... Кад је ноћу ведро, одатле видим звезде и замишљам да сам
на пучини, да путујем у далеке пределе... Понекад ту уживам, понекад се
играм, а врло често и размишљам о томе како је протекао дан и правим
планове о наредном. Мој кутак је савршен. Не делим га ни са ким.
Уопште ми није чудо што је ово чаробно место послужило као
инспирација многим писцима и песницима.
Занимљиво је како нешто такво, као соба и мало маште, може да
направи неко тако магично место, у коме би уживао и проводио време
свако, од највећих писаца, па до било ког детета. То је моћ маште.