PEDAGOŠKI FAKULTET

PRVI CIKLUS STUDIJA

STUDIJSKI PROGRAM – PREDŠKOLSKO VASPITANJE

INSTITUCIONALNI OKVIRI OBRAZOVANJA

Seminarski rad iz Sociologije

PROFESOR STUDENT

Prof. Dr Milomir Martić Dragana Pajić

Broj indeksaː PV-509∕22

Banja Luka, decembar 2022

 SADRŽAJ

Contents
Uvod………………………………………………………………………………………….
1.POJAM PEDAGOŠKE KOMUNIKACIJE............................................................................1
2.PODJELA PEDAGOŠKE KOMUNIKACIJE.......................................................................1
3.SVOJSTVA PEDAGOŠKE KOMUNIKACIJE.....................................................................3
3.1. Pre-komunikativna dimenzija pedagoške komunikacije.....................................................3
3.2. Denotativno I konotativno značenje....................................................................................3
3.3. Simbolički karakter.............................................................................................................4
3.4. Personalno obilježje pedagoške komunikacije....................................................................4
3.5. Transakcioni karakter..........................................................................................................5
3.6. Edukativni karakter.............................................................................................................5
4. STRUKTURA PEDAGOŠKE KOMUNIKACIJE................................................................5
5.EFIKASNA.............................................................................................................................7
PEDAGOŠKA KOMUNIKACIJA............................................................................................7
5.1 Akademski standardi kvaliteta.............................................................................................8
5.2. Fizički standardi kvaliteta...................................................................................................9
5.3. Pedagoški standardi kvaliteta..............................................................................................9
ZAKLJUČAK..........................................................................................................................11
LITERATURA.........................................................................................................................12
 UVOD

Za razumevanje društvenog fenomena obrazovanja, neophodno je objasniti so-

ciološki pojam institucije, Sociologija se još od Dirkema definisala kao nauka o
institucijama, njihovom nastanku i načinu delovanja. Kao najčešći primer insti-
tucija navode se brak i porodica. ali postoje i druge institucije, poput reli-
gioznih, političkih i nomskih. Institucije služe društvu da zadovolji svoje znača-
jne potre be i propisuju određene uzroke postupanja i ponašanja koji se orga-
nizuju u skup društvenih uloga važan za funkcionisanje društva. Na taj nači se
ne stvara samo određena zavisnost i interakcija između različitih institucija
nekog društva; institucije su, takođe, obeležene svojim propisanim uzrocima i
obrascima ponašanja u skladu sa vrednostima i nor mama celokupnog društva.
Pitanja vaspitanja i obrazovanja mogu se rešavati na različite načine. Obrazo-
vanje se ostvaruje preko svetovnih i verskih institucija.
Vaspitanje i obrazovanje se mogu odvojiti. Pored formalnog postoje i
neformalne vrste obrazovanja, kao i samoobrazovanje. Postoje i sportske
ustanove, verske, ideološke, kao i različite stručne organizacije, ali i ustanove
koje ujedinjuju gotovo sve ili bar veliki broj delatnosti.
Instituciju je potrebno odvojiti od udruženja ili organizacije. Udruženju se pri-
pada kao član, a instituciji se pojedinac potčinjava. Sva značajna udruženja
razvijaju svoje institucije ako su one od vitalne važnosti za društvo. Neophodno
je odrediti društveno značenje obrazovanja, ne u smislu primarne nužnosti nego
u skladu s opsegom njegovih posledica i delovanja na društvo, ako se želi ispi-
tati ispunjava li obrazovanje preduslove jedne institucije. Potrebno je, takođe,
praviti razliku između institucije i organizacije. Institucija je spoljni omotač or-
ganizacije, institucije. A organizacija predstavlja izvršni organ.
 1. POJAM EKSPONENCIJALNE FUNKCIJE

U matematici eksponencijalna funkcija je funkcija f(x) = ex gdje je broj e prirodna konstanta i

baza prirodnih logritama. Funkcija f(x) = ex je definirana unutar cijelog skupa realnih brojeva,
monotono je rastuća porastom nezavisne varijable x, gdje se brzina rasta povećava kako raste
x.

Graf funkcije (slika desno) leži iznad x-osi, ali joj se asimptotski približava kako x teži prema
sve manjim negativnim vrijednostima. Brzina rasta funkcije je u svakoj točki jednaka vrijed-
nosti funkcije u toj točki. Inverzna funkcija eksponencijalne funkcije je funkcija prirodnog
logaritma f(x) = ln(x) te se u starijim izvorima eksponencijalna funkcija spominje kao antilog-
aritamska funkcija.

1.1. Definicija eksponencijalne funkcije

Eksponencijalna funkcija jest funkcija f:R→R oblika f(x)=ax, pri čemu

je a>0, a≠1

Eksponencijalna funkcija definirana je:

 pravilom pridruživanja f(x)=ax,

a>0, a≠1

 domenom, R

 slikom funkcije ⟨0,∞⟩.

S obzirom na bazu a,

funkcija:

a) pada za 0<a<1

b) raste za a>1.
 2. ŠKOLA KAO INSTITUCIJA

Mnogobrojna istraživanja su pokazala da se savremena škola sve više odvaja od

porodice i preuzima njene mnogobrojne funkcije. Ukoliko društvo postaje razvi-
jenije i modernije, škola kao institucija dobija na svom značaju. Izgledi za uspeh
u životu sve više zavise od školovanja, pa u sve više vremena provode u škol-
skim klupama. Vaspitno-obrazovni sistem u modernom društvu zahvata veliki
deo nacionalnog dohotka i s češće se govori o industriji znanja.
Škola kao institucionalni vid organizacije, sa svojim posebnim ciljevima, po-
drazumeva postojano planiranje, racionalan i strog oblik organizacije. Škole su
institucije za obrazovanje koje društvo ustanovljuje da bi unapredilo učenje i us-
meravanje izvan kuće i radnog mesta.
Škola (grč. scholé- dokolica, mir; lat. schola = škola; staronemački = scuola).
Termin označava izdiferencirani socijalni sistem za obrazovanje i obuku dece,
omladine i odraslih; u užem smislu reči, ozna- čava zgradu u kojoj se školska
nastava održava, a u širem naslednike ili sledbenike nekog naučnika (učitelj) ili
umetnika (majstor). Pod školom se ne podrazumeva celokupno organizovano
formalno obrazovanje.
Škola postoji samo ako postoje: znanje, prenosilac znanja, stručnja zaduženi za
prenošenje tih znanja i neka priznata institucija čija je funkcija uspostavljanje i
regulisanje kontakata između stručnjaka koji ta znanja prenose i onoga ko ga
posreduje.»
Obrazovni koncept škole proističe iz njene same suštine, jer je obrazovanje za
školu primarno. Škola koja ne obrazuje nije škola, već nešto drugo.

Ako bi škola samo vaspitavala, ona ne bi bila škola nego (pre)i spitni zavod. A
škola koja obrazuje, samim tim vaspitava, zato vaspitna funkcija nužno proističe
iz obrazovne. Obrnuto ne važi. Iz toga što vaspitna institucija, odnosno
(pre)vaspitni zavod vaspitava, nikako ne sledi nužno da samim tim i obrazuje, u
običajnom značenju reči. Zato ne škola uvek obrazovno-vaspitna institucija, dok
je (pre)vaspitni zavod, kako mu samo ime kaže, vaspitna institucija koja može
da podrazumeva školu, te da vaspitava pomoću obrazovanja (u tom slučaju je
reč o vaspitno- obrazovnoj instituciji), ali to nije nužno jer se (pre)vaspitavati
može i pomolu rada, terapeutskim tehnikama, vežbama duha i slično... To znači
po me kola pre svega mesto obrazovanie tok onda može da postane (ili da
prestane da bude) prostor za obrazovanje. Osnovni odnos koji vlada u njoj prote
onaj poznati, vaspitni odnos između nastavnika i učenika, nego odnos prema
znanju....

1
Između obrazovanja i školovanja postoje značajne razlike, jer se izvori obrazo-
vanja nalaze u raznovrsnim društvenim institucijama i mogu se odvijati na pot-
puno neformalan i spontan način.

„Bez obzira na veliku razuđenost i rastuću raznovrsnost obrazovnih izvora, for-

malnih i neformalnih oblika, obrazovanje je delatnost koja se Još uvek u na-
jvećoj meri ostvaruje u školskom sistemu. Jedino škola postupno i sistematski
vodi pojedinca kroz kompleks obrazovnih aktivnosti koje su utemeljene u pro-
gramskom, kadrovskom, organizacionom i tehnološkom pogledu, čija je val-
janost bar u izvesnoj meri iskustveno i naučno proverena. Taj sistematski karak-
ter školovanja jednako je izražen u osnovnoj, srednjim i visokim školama. 
Škola je, verovatno, jedna od najvažnijih, najstarijih i najskupljih društvenih in-
stitucija i obrazovnih ustanova koje društvo gradi; zato i vrši nadzor nad njom.
U suštini ima instrumentalnu ulogu, jer, pre svega, treba da pruži uvid u sred-
stva, ciljeve i minimalni standard znanja, razumevanja i veštine.

2.1. Organizacija škole

Škola je organizovana da bi mladima nudila i pružala intelektualno oruđe u ob-

liku znanja, sposobnosti i moći. S obzirom da se uvećava složenost civilizacije,
povećava se i broj veština koje se koriste, a rastu I zahtevi stanovništva u celini.
Zvanično obrazovanje, koje je nekada bilo privilegija malog broja ljudi, sve više
postaje dostupno većini. U želji da školski sistem poboljšaju i učine ga pristu-
pačnim svoj deci, reformatori obrazovnog sistema su tražili pogodan instrument
promene. Oni su smatrali škole dragocenim ustanovama koje mogu da olakšaju
ostvarenja velikog socijalnog, moralnog i političkog preporo- Da. Više novca,
javne podrške i staranja ili bolji nastavnici mogli bi proširiti perspektivu školo-
vanja. Kad bi više ljudi bilo bolje školovano, tvrde kritičari, kad bi škole bile iz-
dašnije finansirane i imale kvalitetnije osoblje, pojedinac, društvo, privreda i
država bi od toga imali veliku korist.
 2.2. Funkcija I obaveze škole

Funkcija škole nije samo u tome da nauči, nego isto tako da i od mnogo čega
oduči dete koje u školu dolazi sa određenim individualnim mišljenjima,
navikama, ustaljenim delovanjima i osećanjima. Mnogi obrasci ponašanja i sh-
vatanja deteta dolaze u nesklad sa novim autoritetom, čiji je predstavnik škola.
Ona daje nadoknađujuće obrazovanje", ali i eliminiše mnoge navike i pon-
ašanja.
Škola nije u načelu obavezna da oblikuje samu ličnost i njene temeljne stavove,
jer to pripada i drugim institucijama (porodica, crkva, masovni mediji).
Vaspitnu ulogu škola je mogla imati samo putem punomoćja". C druge strane,
ona je sama oruđe u rukama društva", ili pre onih koji njome upravljaju, koji
žele ovim sredstvom da pripreme jedinke za izvesne dužnosti, npr. da budu
pošteni ljudi" u epohi u kojoj se propovedala opšta kultura", ili tehnički kadrovi
u vremenu kad su potrebni ljudi koji imaju tehničke stručnosti. Najzad, a to je
najznačajnije, ona je prinuđena da potčini društvenim i profesionalnim težnjama
učenika, i, posredno, njihovih porodica, u onoj meri u kojoj ne misli da deluje
na samo te težnje. Škola je, dakle, oruđe u rukama porodica koje mogu, zah-
valjujući njoj, da osiguraju budućnost svojoj deci prema njihovim vlastitim
težnjama.
Škola, očigledno, funkcioniše po instrumentalnoj shemi čija je svrha da mladog
čoveka što bolje uklopi u postojeći sistem, a ne da ga nauči i navikne na
promene. Promene su moguće, kad školom budu upravljali vaspitači koji se ne
zadovoljavaju time da slede ciljeve drugih - porodice i države već koji slede
svoje sopstvene ciljeve u skladu sa svojim koncepcijama".
Kritika školskog sistema je kritika autoritarne socijalizacije. Osnovni zadatak
tako shvaćene socijalizacije je da se pripremi pojedinac koji će učestvovati u
postojećem društvu i predstavljati sastavni deo procesa održavanja proizvodnih
i društvenih odnosa. Socijalizacija se najčešće svodi na vežbu za uspešno
snalaženje u postojećem društvu, koje se smatra najboljim mogućim društvom.
Evidentno je da takvo shvatanje koči i onemogućuje emancipaciju i razvoj indi-
vidualnosti. Porodično vaspitanje prvobitno utiče na individuu u smislu pri-
lagođavanja autoritetu; taj uticaj se realizuje putem straha koji se ukorenjuje
porodičnim vaspitanjem, a kasnije se prenosi na strah od autoriteta, od
raznovrsnih agenasa, a emancipacije. Sve to predstavlja ogromnu prepreku
svakoj vrsti autoritetu. Školski sistem je drugi stepen procesa socijalizacije i,
bez obzira na mnoge svoje prednosti, škola priprema mladi naraštaj u okvirima
postojećeg društva s ciljem da se pojedinci u takvo društvo uklope bez ostatka.
Na taj način ona, trenira" mlade ljude za život u produženoj sadašnjosti, a ne za
budućnost.
 2.3. Nasilje u školi

Prinudni procesi i simboličko nasilje prisutni su u školi. Mnoge stvari se ne

predstavljaju kao nešto što ima značaja samo po sebi, već kao obaveza. Više
puta je ukazano da je obrazovanje u funkciji nastojanja da reprodukuje tip pos-
tojećeg društva i na taj način omogući reprodukciju (održavanje) ljudi na
položajima koje su zauzimali njihovi roditelji. To se čini tako što se pažnja
usredsređuje na poboljšanje nastavnog procesa. Zahtevi uvek podstiču da se
nastave napori na poboljšanju škola, a manje da se preispituju pretpostavke na
kojima počiva školski sistem.
Obrazovne institucije se mogu posmatrati kroz polazak deteta u školu, proces
njegovog uvođenja u školske probleme, sticanje diplome, zaposlenje, itd. 
Zbog toga što ih celokupno društvo nužno priznaje, obrazovne institucije imaju
važnu ulogu u društvenoj kontroli. Protivrečnost izaziva otpor grupe koja vlada
ili zastupa instituciju. S tim su povezane negativne strane institucija: društveno
ponašanje se propisuje i kon troliše. Škola je najbolji primer takvog delovanja
institucija.

2.4. Uloga škole u civilizaciji

U našoj civilizaciji škola ima izuzetno veliku ulogu, jer poseduje snažnu
racionalnost, organizovanu društvenu instituciju sa kojom se dete susreće. Iako
je veoma stara, jer je nalazimo u gotovo svim velikim civilizacijama, škola se
pojavljuje tek u državno strukturiranim društvima", i to iz dva razloga. Prvi je
da takvim društvima dominira jedinstven autoritet, koji nastoji osigurati lojal-
nost građana, a obrazovanje se pokazuje kao najefikasniji put njenog osiguranja.
S druge strane, država nastoji da se svako ponaša na isti način, poštuje ista pra-
vila i da se prema svakome jednako odnosi; obrazovanje se ponovo javlja kao
najbolji put takvog univerzalizma. Opšta je saglasnost da državno struk- turi-
rana društva uvode škole kako bi uniformnom indoktrinacijom dece pomoću
državnih dogmi, simbola i ideologije osigurala vlastitu stabilnost. U tom smislu,
potrebno je razlikovati socijalizaciju od obrazovanja kao formalnog školovanja.

2.5. Odnos savremene I srednje škole

Savremene osnovne i srednje škole su zainteresovane za formalnu školsku disci-

plinu više nego za intelektualnu disciplinu temeljnog učena, i veliki deo oz-
biljnih priprema za naučni rad prebacuje se na druge specijalizovane škole. Sve
je to uticalo na pojavu mnogih deformacija i grešaka. Često se zaboravljalo da
škola, kao društvena ustanova, nije samo medijum preko koga se prenosi znanje
na mlade ljude, sch ima i druge funkcije. Ona je povezana sa ostalim
društvenim institucijama i ne može se proučavati izolovano, jer se kroz školu
reflektuju ukupna društvena zbivanja, bilo da se radi o saradnji ili konfliktu, koji
su prisutni u određenim društvenim zbivanjima.Školski razred predstavlja soci-
jalnu grupu i mrežu novih kontakata s vršnjacima, koje mu je slučaj dodijelio i
na čiji izbor on nema nikakve uticaje. Na taj način širi se raspon socijalnih
iskustava, vještina i navika koje su potrebne za snalaženje u proširenom
društvenom miljeu.U savremenim društvima, škola je postala jedan od glavnih
kanala društvene pokretljivosti pravi „socijalni lift" koji se kreće od samog dna
društva do njegovog vrha i za to služi već veoma dugo Treba istaći da u klas-
nom društvu škola postaje zaštitnik društ venih nejednakosti, jer teži da sačuva
socijalne razlike. No, bez obzira na to, ona je relativno najlakši put za njihovo
pobijanje, dakle za vertikalnu socijalnu mobilnost.

3. FORMALNO I NEFORMALNO OBRAZOVANJE

Postoje razni vidovi obrazovanja. Najčešća je sledeća klasifikacija:

1. Formalno obrazovanje i
2. Neformalno obrazovanje.

3.1. Formalno obrazovanje

Formalno obrazovanje (formal education), koje se odvija u formali vanim insti-

tucijama, gde je učenje osnovna delatnost, a obrazovni sistem je podeljen na
razrede, hijerarhijski strukturiran i pokriva osnovno, srednje i visoko obrazo-
vanje. To je najčešći i najistaknutiji način izvođenja obrazovanja koji svoje po-
laznike priprema za život i, dajući im razne vrste stepenovanih diploma,
ovlašćuje ih za obavljanje određenih poslova i status koje to obavljanje u zajed-
nici donosi.
Spontano obrazovanje (informal education) jeste neorganizovan, svakodnevni,
doživotni proces, kojim svako od nas stiče znanja, umenja, veštine i stavove
kroz sopstveno iskustvo i kontakte s drugima. Ono se odvija u društvenim insti-
tucijama kakve su porodica, brak, vršnjačka grupa, radni kolektiv i druge. Spon-
tano obrazovanje se obavlja i preko mas-medija, institucija javnog informisanja
i kulture. Retko ko je svestan svoje učeničke pozicije kada je u pitanju ova vrsta
obrazovanja.
 3.2. Neformalno obrazovanje

Neformalno obrazovanje (non-formal education), kako mu i samo ime nagoveš-

tava, organizovano je, ali ne potpuno formalno institucionalizovano. Ono je sis-
tematsko, ali ne rutinsko, nije alternativa formalnom obrazovnom sistemu, niti
vid ubrzanog školovanja. Njegove metode rada, sadržaj, oblici nastave i evalu-
acije mnogo su manje formalni nego u redovnom sistemu obrazovanja. Metode
rada mogu da variraju, aktivne su i podložne inovacijama. Ciljevi i zadaaci, kao
i sadržaj nastave često su praktični i neposredni, vezani za svakodnevni život i
iskustvo, i formulisani upravo kao odgovor na potrebe i probleme realnog živ-
ota. Zato se često kaže da se polaznici kroz neformalnu nastavu ne pripremaju
za život već žive svoj život. Ova nastava nije puko sticanje znanja već kombi-
nacija življenja i učenja". Zahvaljujući tome, neformalna nastava razrešava na-
jčešću zamerku redovnoj školi, koja se odnosi upravo na nedovoljnu povezanost
školskih znanja s realnim životnim zahtevima, s praksom. (Iako se u svim obra-
zovnim programima veoma insistira na ovom povezivanju, analize efekata obra-
zovanja pokazuju da postoji ogroman raskorak između školskih znanja i onoga
što se zahteva van škole, u svetu rada.) Neformalno obrazovanje nije pod
monopolom obrazovnih institucija, mogu ta organizovati razne privredne,
društvene i političke institucije. Ono je dopuna i proširenje formalnog obrazo-
vanja i sasvim je opravdana i logična njegova ekspanzija, jer ono služi
neposrednim, presnim i specifičnim potrebama "društva koje uči" (learning so-
ciety). Društvo koje je "osuđeno" na permanentno samoobrazovanje zbog
ekspanzije znanja, brzine kojom se menjaju važeće paradigme u savremenom
svetu, te zbog potrebe da prati sopstveni razvoj, drži tempo s tim promenama i
bogati svoju kulturu.

3.3. Funkcija formalnog obrazovanja

Formalno obrazovanje je obrazovanje koje funkcioniše kroz institucije kao deo

sistema redovnog školovanja i univerzitetskog obrazovanja.
U svakom društvu formalno obrazovanje obavlja dve glavne i uzajamno zavisne
funkcije:
1. Pruža znanja i veštine učenicima, koje su najčešće nedostupne (ili u
ograničenoj meri dostupne) u neformalnom obrazovanju. 2. Formalno obrazo-
vanje nameće identifikacije s ideološkim sistemima, odanost tim sistemima.
3. Formalno obrazovanje (školovanje) u svakom društvu promoviše
standardizaciju i homogenizaciju procesa socijalizacije i osnovnih znanja.

3.4. Funkcija neformalnog obrazovanja

Neformalno obrazovanje je bilo koja organizovana i održavana komunikacija

koja je projektovana tako da obezbedi učenje koje se ostvaruje izvan sistema re-
dovnih škola i univerzitetskog obrazovanja.

3.5. Izazovi pedagoga I učenika

Najveći izazov pedagozima verovatno će proisteći iz novih mogućnosti u orga-

nizovanim sredinama u kojima su zastupljeni visok stepen sigurnosti i stroga
disciplina. Druga dobro napreduju u slobodnije ustrojenoj, tolerantnoj atmosferi
neke napredne škole. Ima odraslih koji uče iz knjiga, ima ih koji uče kroz rad,
dok neki najbolje slušajući. Nekim učenicima su potrebne dnevne doze po-
dataka, drugima je potreban izazov, šira perspektiva" visok stepen odgovornosti
da
bi sami planirali svoj rad. Ali, već suviše dugo pedagozi insistiraju na tome „da
postoji idealan način nastave i učenja, iako se ne slažu koji je to način...Škola je,
bar do sada, kao i sve druge društvene institucije, podrazumevala starateljsku
brigu o licima i bila neka vrsta rezervata za staranje o licima koja su bila neza-
poslena. Mladi žele obrazovne institucije koje će im pružiti istinsko obrazo-
vanje. Oni ne žele, niti im treba, neko da ih prisvaja, overava ili indoktrinira.
Kao u većini institucija, i u školi je prisutna dvosmislenost i disharmonija
između javnih ciljeva" koji ponekad ne odgovaraju stvarnim ciljevima. Kako je
već primećeno, škola vrlo često slavi sebe samu bez mnogo brige o tome kako
da kritički osmotri svoj rad", kritičko posmatranje proživljenog iskustva i
prepreka socijalne prirode onih koje predstavljaju svojevrsni otpor, kritičkom
mišljenju. Najkorisniji dijalog između porodice i škole sastojao bi se u
redefinisanju i razmatranju odnosa između obrazovnih i društvenih struktura, o
jednakosti uslova koje nude škola i ostale društvene strukture. Temeljne analize
ovih procesa značajno doprinose shvatanju stvarnosti, koja utiče na formiranje
ličnosti i njene mogućnosti da učestvuje u društvu. Nakon sticanja svesti to se
može prevesti iz apstraktnog pedagoškog razgovora o društvenim i obrazovnim
institucijama u pritisak na društvo.
4. ZVANIČNO I NEZVANIČNO OBRAZOVANJE

Danas nas svakodnevno zapljuskuju idejama da je potrebno razvijati osećaj za

autonomiju i samoopredeljenje. Obrazovni sistemi su skloni -Uravnilovkama",
svaki ima neki cilj koji pokušava da postigne i koji prožima određeni nastavni
program. "Uz svaku vaspitno-obrazovnu ustanovu vežu se neka vrsta prinude ili
bar osećanje prinude: ustanova određuje prostor, vreme, sadržaj, oblik, cilj i
smisao vaspitno-obrazovnog procesa.

4.1. Zvanično obrazovanje

Zvanični sistem obrazovanja očigledno ne može da pokrije i zadovolji sve

potrebe za vaspitanjem i obrazovanjem. Zato je sve popularnija koncepcija
vaninstitucionalizovanog i nezvaničnog obrazovanja. Na delu su nove
koncepcije koje pokušavaju prevladati krizu škole i tromog obrazovnog sistema.

4.2. Vaninstitucionalno i nezvanično obrazovanje

Vaninstitucionalno i nezvanično obrazovanje bilo je podstaknuto mučnim

nagomilavanjem sterilnog znanja, koje se vrlo malo moglo upotre biti.
Opterećeni onim što ih ne interesuje i što ne žele da prime, kritički duhovi,
snažniji pojedinci, tražili su da se ispolji njihova samostalnost, pojačan
individualni napor, a ne isključivo oslanjanje na zaklučke i zapažanja drugih
Samovaspitanje i samoučenje može da se odredi kao usamljeničko nastojanje
pojedinca da razvije najbolji deo sebe: to je upravljanje vlastitim kulturnim
razvojem. To je, dakle, oblik učenja na vlastitu ruku, odluka, bez spoljašnje
prinude. Pojedinac radi na samom sebi planski i sistematski: sam određuje gde
će da uči, kada e to da počne i završi, a ne da uči, na koji način, zašto mu to
treba. i na kraju čemu sav taj poduhvat. Učenje je suviše važna i ozbiljna stvar
za nada bi se prepustio nekome drugom: to je učestvovanje u svom razvoju jer
ima najbolji uvid u svoje potrebe i svoje mogućnosti. " Ako ličnost razvija
potrebu za celovitošću, ona u isto vreme saznaje i biva svesna svoje
nekompetentnosti. Celina neminovno izmiče, poričući drugu stranu priče da
nikad potpuno ne možemo stići tamo, i da smo, zbog potrebe u našoj
jedinstvenosti, slaba bića koja su neophodna jedna drugima.

Govoreći o mogućnostima i eksperimentima nezvaničnog obrazovanja, mnogi

istraživači tragaju za pitanjem: Gde treba da se odvija učenje? Odgovor je da to
mora biti obučavanje akcijom" (action-learning). Takve škole i programi nastali
su u SAD-u, na rastućoj standardizaciji američke srednje škole. Slobodne škole
predstavljale su odgovor na prekid dijaloga između škole i vanškolskog sveta
(okruženja). Bila je to reakcija i na segregaciju dece različitih uzrasnih grupa, s
jedne strane, i odraslih s druge Slobodne škole obraćale su se, pre svega, deci
radničke klase, koju su smatrale najvećim žrtvama nepravde i nedostatka javnog
obrazovanja.
Nezvanično obrazovanje nudi mogućnost da se izvuče korist iz pojedinca jakih
osobina Društvo i druge zainteresovane institucije treba da uče kako da izvuku
tu korist i da podupiru raznovrsnost postignuća, ali istovremeno da kompenzuju
individualne nejednakosti koje ograničavaju uspeh u obrazovanju.

4.3. Problemi obrazovnih programa

Ključna pitanja u stvaranju obrazovnih programa nisu u tome da li se kako

mogu odabrati pojedinci prema najvišim sposobnostima i za nih osigurati
vrhunsko obrazovanje i razvijanje maksimalnih sposobnosti intelektualnih,
psihomotoričkih, umetničkih itd. Problem je pre u daleko većem broju
pojedinaca, većinskoj populaciji čije se sposobnosti kreću oko proseka i
mogućnostima njihovog savremenog i adekvatnog obrazovanja. Za manjinu
natprosečnih uvek je moguće stvoriti neku elitnu školu koja će podsticati
maksimalni razvoj i kreiranje natprosečnih re zultata. Zahtev našeg vremena
mora pretpostavljati stimulisanje pojedinaca od kojih se očekuje najveći stepen
kreativnosti. Svaki prigovor da učenici u školi nisu sposobni za bilo koju vrstu
originalnosti i kreativnosti znači negiranje istinskog učenja. U načinu na koji
mlađe generacije prilaze učenju, kao i posebnom načinu svežine koja isijava
treba videti šansu za mlade, snažne, kreativne i kritički nastrojene du- hove.
Zbog uočljive tromosti i neinventivnosti pojedinih nastavnika sve nabrojano
odbacuje se kao nevažno. Sve ovo je doprinelo da se postavi problem otvorene
škole" obrazovnog društva; škola nije više ono što je bila; jedina institucija za
širenje znanja, jedino mesto na kome se izgrađuje stav prema svetu. U društvu
treba da postoje „otvorene" i , oslobođene" škole koje u prvi plan ističu lične i
neformalne kontakte i nude bezgranično individualno obrazovanje.

4.4. Kriza obrazovanja

Kriza obrazovanja se može savladati ako se ozbiljno preispita stanje i

razlikovanje zvaničnog i nezvaničnog obrazovanja,,, školske" i "vanškolske
nastave", obrazovanja koje je u usmereno na ličnost (valorizaciju ličnosti) od
fah obrazovanja". Za učenje su potrebni vreme i motivacija. Svakako da
vaninstitucionalno obrazovanje neće automatski privući svakog. Mnogi predlozi
u vezi sa diferenciranom nastavom i vaninstitucionalnim obrazovanjem neće u
skoroj budućnosti biti ostvarivi; procesi van institucija ne dobijaju tako lako
pravo građanstva. Kritičari obrazovnog sistema u odnosu na školski sistem čine
dve principijelne greške. Prvo, glavni uzrok nerazvijenosti obrazovanja, kao
sistema formalnih i neformalnih mogućnosti za sticanje najrazličitijih opštih i
specijalizovanih znanja, nalaze u dominaciji školskog sistema. Takvo
rezonovanje je ispravno u onoj meri u kojoj školski Zakoni otežavaju ili
ograničavaju razvijanje vanškolskog obrazovanja. Načelno gledano, sam školski
sistem nema ni razloga ni moći da spreči razvijanje novih obrazovnih centara,
alternativnih i neformalnih oblika obrazovanja. Čak bi se moglo reći da se
školski sistem opire značajnim pritiscima da se neke njime neobuhvaćene ili
nove obrazovne potrebe "po- škole" na tradicionalan način tako što bi se u
školske nastavne planove uveli bilo novi predmeti, bilo novi programski
blokovi u postojeće predmete (na primer zahtevi ekologa, demografa,
komunikologa, pokreta za ljudska prava, pokreta za razvoj humanih potencijala,
pojedinih političkih pokreta, društava za lepo ponašanje i sl. - za odgovarajućim
obaveznim nastavnim programima...). Drugo, kritičari školskog sistema ne
uviđaju koliko su neformalni i fluidni oblici obrazovanja u stvari zavisni od
obrazovnih resursa koji nastaju u školskom sistemu. Protagonisti novih
obrazovnih formi, kao i korisnici njihovih programa, uveliko se oslanjaju na
iskustva koja su stekli u okviru redovnog školovanja.

4.5. Uloga kulture u obrazovanju i vaspitanju

Kultura unosi red u procese obrazovanja i vaspitanja, u sam razum, koji takođe
mora biti kultiviran da ne bi postao mehanički. Od društva i kulture zavisi da li
se individaulnost vidi ili ne. Uniformnost nosi veliki rizik da se izbriše i uništi
svaka personalnost. Pod uticajem znanja i informacija koji potiču iz jednog
centra vlasti, nameće nam se da si isto jedemo, pijemo, igramo, slušamo istu
muziku, gledamo iste spektakle. Ako bi se ovi procesi nastavili, praktično bi
iščezao san svakoga bune protiv sveprisutne uniformnosti i
jednodimenzionalnosti. Mladi se najčešće bune protiv sveprisutne uniformnosti
i jednodimenzionalnosti.

4. MOGUĆNOST ALTERNATIVNOG OBRAZOVANJA

Promena prirode škole imala je za posledicu predviđanje izvesnih istraživača da

će škola morati da bude destabilizovana. Predlaže se zamena univerzalne škole
modernim sistemima koji bi bolje pripremali za život. Ljudi su postali svesni da
je istrajavanje na javnom obrazovanju kroz obavezno školovanje izgubilo svoju
društvenu, pedagošku i ekonomsku legitimnost. Predlažu se slobodna
opredeljenja, koja bi omogućila svakoj osobi da po svom izboru i na slobodnom
tržištu kupuje obrazovanje, do pomeranja odgovornosti za obrazovanje sa škole
na sredstva masovnih komunikacija i učenje na radu. U opticaju je alternativa
školovanju", ideja o „kraju ere školovanja". Zbog toga je i verovanje da nas
slom škole primorava da gledamo dalje od njenog neizbežnog nestanka i da se
suočimo sa fundamentalnim alternativama u obrazovanju".
Škola je postala društveni problem; napadaju je sa svih strana, a građani i vlade
širom sveta prihvataju se nekonvecionalnih eksperimenata; na delu je kriza
školskog sistema, neuspeh je dvostruk.

4.1. Problemi škole

Škola je, po mnogima, izneverila očekivanja, jer nije uspela: Smanjiti

nejednakosti među pojedincima i grupama, niti iskoreniti nepismenost i
kulturno siromaštvo; poboljšati privredu n privredne mogućnosti zahvaljujući
većem broju školovanih ljudi. Proširiti izglede za ličnom afirmacijom
zahvaljujući razvijanju talenata, sposobnosti i stvaralačke energije. Dokazati da
postoji napredak i civilizacijski uticaj u kulturnom životu zemlje zahvaljujući
širokoj raspodeli plodova opšteg obrazovanja.Smanjiti otuđenost i nepoverenje
zahvaljujući istovremenom buđenju novog smisla za zajedništvo među ljudima
sličnog obrazovanja, sa sličnim merilima vrednosti. Smanjiti predrasude i
nerazumevanje zahvaljujući stimulisanju kontakata među raznim grupama.

Poboljšati kvalitet građanskog i političkog života. Opšte razočarenje u

društvene reforme je evidentno; pokušaji su uglavnom ostajali neuspešni. Čak
se odustajalo od reformisanja drugih institucija jer su obećavale manje od škole
i imale manje mogućnosti da na obavezujući način utiču na ljude u dužem
vremenskom razdoblju. Škola, dakle, nije mogla popraviti društvo.Zbog toga su
se mnogi zalagali za alternativno školovanje, odbacivanje škole,
«raškolovavanje društva». Škola nije zadovolila određene obrazovne ideale;
ostala je represivna institucija koja indoktrinira učesnike, guši kreativnost,
stvara od nih konformiste i mirno prihvata interese moćnih". Učenje se ne može
svesti na polučavanje, već na učešće pojedinca i njegovo slobodno kreirane

4.2. Problemi obrazovanja

Obrazovanje bi trebalo da oslobađa doživljaj u kojem će pojedinac biti kreator,

a ne kreatura. Njegova funkcija nije samo sticanje veština i umeća. Suština
obrazovanja je istraživanje, kreiranje, lična inicijativa. Ilič čak tvrdi da škole,
najbolje podučavaju veštinama; učenje veštinama treba prepustiti onima koji se
tim umećima koriste u svakidašnjem životu ". Obmana na kojoj počiva školski
sistem sastoji se u tome da znanje u najvećem delu proističe iz nastave...
Nastava, doduše, može pod izvesnim okolnostima doprineti izvesnim vrstama
znanja. No, najveći deo znanja ljudi većinom stiču van škole... Uglavnom,
čovek uči nehotice, pa čak i hotimično; učenje u najvećem broju slučajeva nije
ishod programirane poduke. Moć škole da nametne pokoravanje svojim
pravilima i prisili svoje primaoce da prihvate instrukcije počinje od njenog
autoriteta da izdaje akreditive za koje se veruje da donosi nagrade na tržištu
rada. Oni koji se pokoravaju problemima odabrani su da pređu na više razine
obrazovnog sistema. " Posledica postojanja škole jeste zahtev za pokoravanjem.
Čim nam škola postane potreba, sve naše delatnosti teže da poprime oblik
mušterijskih odnosa prema drugim specijalizovanim ustanovama... U školi nas
uče da je vrednost znanja veća ukoliko više ulažemo u njegovo sticanje, i,
najzad, da se ta vrednost može meriti i dokumentovati ocenama i
svedočanstvima". Uvođenje novog obrazovanja zaheva mnogo napora,
hrabrosti, znanja, sposobnosti, individualnosti, i to ga razlikuje od drugih
područja društvenog života. Ono traži posebne poduhvate koji su nepoznati
nekim drugim delatnostima.
Ima mišljenja da obrazovanje, uprkos spektakularnim promenama i porastu
mogućnosti, ni izdaleka nije ispunilo nade koje su u njega polagane. Ulaganje u
obrazovanje, u poređenju sa drugim oblicima investicija, u mnogim slučajevima
se pokazalo deficitarnim. Obrazovanje nije bilo u stanju da postigne ciljeve koji
su mu određeni da pojedince prilagodi situacijama u kojima treba da žive, u
istorijskoj i geografskoj perspektivi; da ih priprema za konkretne zadatke i
odgovornosti u društvu i razvoju; da ih navede da prihvate promene i pruži im
intelektualne, naučne i tehničke instrumente koji će omogućiti da aktivno
učestvuju u razvoju struktura, institucija, običaja i duha.
"Potrebno je objektivnije sagledavanje škole u savremenim uslovima i
„spuštanje na zemlju radikalnih kritičara da je škola mrtva. To su oni kritičari
koji su verovali da školu mogu spasti samo radikalne promene u nastavi ili
upravljanju, da se državne škole više ne daju spasti, da ih Treba zameniti
slobodni s oskolama i koji su se zalagali za ukidanje obaveznog školovanja, za
oslobađanje društva od problema školovanja. Neko vreme, krajem 60-ih i
početkom 70-ih godina, police u knjižarama bile su prepune predviđanjima o
odumiranju škola. Dok su neki napisi iz tog perioda sadržavali oštre kritike
neosetljivih nastavnika i nebrižljivih birokrata, drugi su, u svojim napadima na
akademske standarde, disciplinu, nauku i racionalizam opisali neprikrivenim
antiintelektualizmom. Ovakvo odbacivanje, stare" doktrine uticalo je da se
prihvataju misticizam, okultizam, astrologija i sve drugo što bi moglo ostaviti
traga na spontan, neškolovan unutrašnji duh. Ukidanje škole doprinelo bi
melanholiji i neprilagođenosti zanimanju. Istraživanja i mnoštvo podataka
pokazuju da školovanje niti daje, niti može da da očekivane rezultate.

Kad se otkrilo da su samo nepouzdan instrument socijalne promene i da

promenama mogu samo da doprinesu a ne da ih izazovu, škole su postale
predmet besa i prezira. Opisivane su kao tvrdokorne, birokratske, čak i
zlokobne prepreke socijalnim promenama. Ali, isto onako kao što je bilo
nerealno verovati da škole poseduju sposobnost da preurede društvo formirajući
one koji prolaze kroz njihova vrata, tako je nerealno bilo tvrditi da su
bespomoćne, besmislene i suvišne institucije bez ikakve druge svrhe sem brige
o sopstvenim službenicima i njihovom izdržavanju.
 ZAKLJUČAK

Ovim seminarskim radom potvrđujemo da su škola i obrazovanje najvažniji

segment u edukaciji društva, kao i pojedinca. Zaključili smoda se škola i
obrazovanje ne razlikuju mnogo. Ustanove, njihov oblik i način organizacije,
nisu samo pokazatelj raznovrsnosti nekog društva ili kulture, nego su važne i sa
aspekta života svakog pojedinca, jer mu određuju svakodnevni život. Postoji
nekoliko vrsta obrazovanja kao što su: formalne i neformalne vrste obrazovanja,
kao i samoobrazovanje. Škola je vjerovatno, jedna od najvažnijih i najstarijih
društvenih institucija koja u suštini gradi ovo društvo. Ali kroz ovaj seminarski
rad dolazimo do zakjučka da osim škole veliku ulogu u oblikovanju ličnosti i
stavova imaju i i porodica i crkva. Mada je škola broj jedan, jer je škola
obavezna zakonom i zato je društveno priznata. Razni problemi koji prate
školstvo doveli su do uvođenja novog obrazovanja, koje samo po sebi jer
jenovo nailazi na niz raznih poduhvata i problema koje društvo pokušava
riješiti.
 LITERATURA

1. Prof. Dr Dragan Koković; Sociologija obrazovanja ( NUBL, Banja Luka 2009)