Бранко Миљковић: „Ватра и ништа” (избор из поезије)

 Завршио је Гимназију „Стеван Сремац” у Нишу, где је његов песнички дар

откривен у школском књижевном друштву „Његош”. У Нишу пише и пред својим
вршњацима и професoрима чита своје прве песме са тринаест година. Прву песму
објавио је са осамнаест година у београдском листу „Записи”.
 Године 1953. из Ниша одлази на студије филозофије на Филозофском факултету
Универзитета у Београду, где дипломира 1957. године. Још као студент припадао је
групи неосимболиста, чији је идејни вођа био професорДраган М. Јеремић уз многе
друге песнике. Књижевна критика га је врло брзо, без обзира на његову младост,
сврстала у сам врх српске поезије. То је потврдила додела Бранку једне од, у то
време, најпрестижнијих награда, Октобарске награде града Београда. Поред
поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских
песника.
 Услед личних неспоразума са једним бројем песника и пријатеља, или, како то у
књизи „Бранко Миљковић или неукротива реч”, наводи Петар Џаџић, због
проблема „узрокованих љубавним јадом”, Бранко Миљковић 1960. године, одлази
за уредника Литерарне редакције загребачког радија, где се ускоро одаје алкохолу.
 Следеће године у јануару, у загребачкој позоришној кафани коју су њени гости
називали „Кавказ” према сведочењима Владимира Богдановића он и Бранко су
једне вечери привођени у загребачку полицију након што је Бранко, у пијаном
стању питао „Зашто убијају песника у социјализму?”

 Убрзо након овог догађаја, у фебруару 1961. године, Бранка Миљковића налазе
обешеног о дрво на периферији Загреба. Његова изненадна и прерана смрт изазвала
је општу буру разних интерпретација и нагађања, али је до данас и поред
различитих полемика, највероватније верзија његове смрти – самоубиство.
 Поезија је за њега била судбинска обавеза али и начин живљења, облик више,
пробуђене свести, која истовремено учи, упозорава али и опомиње.
 Био је свакако најпопуларнији југословенски песник, прозван принцем песника. Тај
епитет носио је достојанствено, све до властите смрти држећи како до личног тако и
до достојанства властите поезије
 Стваралаштво Бранка Миљковића није велико:
o „Узалуд је будим” 1957, Београд
o „Смрћу против смрти” (Заједно са Блажом Шћепановићем), 1959, Београд
o „Ватра и ништа” 1960, Београд
o „Порекло наде” 1960, Загреб
o „Крв која светли” 1961, Београд
o
 Песник – филозоф, Бранко Миљковић, као централни симбол своје поезије највише
је славио један од Хераклитових елемената – ватру. Његова трећа, за живота
последња објављена књига управо и носи наслов „Ватра и ништа”.
 Ватра је основни везивни елемент његове песничке етике: „Ништа није изгубљено
у ватри, само је сажето“, „све што нема ватре у себи сагори”, или „ја сам онај који
се играо ватром и изгорео”.
  Хераклитова идеја: „Овај свет, исти за сва бића, није уредио нико од богова и нико
од људи, него је увек био, јесте и биће вечно жива ватра” уочава се у контексту
Миљковићеве поетике. Ватра је и креатор и деструктор истовремено.
 Неосимболизам је нови песнички правац који враћа „песничко клатно” уназад,
односно води ка затвореној форми песника симболизма. Велики утицај на
Миљковићеву поезију имају француски песници симболизма: Маларме, Валери,
Верлен, подвлачећи идеју о звуку, мелодији која се појављује у песми, као једном
од интегралних значења саме песме. Поезија није лична драма, она је метафизичко
искуство.Она не постоји због свог садржаја већ сама за себе, носи сопствену
егзистенцију. Из тог разлога, Миљковићева поезија је херметичка, затворена, она је
у разговору сама са собом. Песма не мора да има садржај, али мора да има идеју.
Модерни сензибилитет се затвара у строгу, класичну форму, јер без јасне форме,
идеја губи суштину.

*песма „Балада охридским трубадурима“

 У песми су присутна два мита, о Прометеју и о Фениксу. Појам који песник назива
птицом односи се на Феникса, птицу која се претварала у ватру, и из ватре се
поново рађала, као и свет у Хераклитовском тумачењу. Онај који је ватру отео од
богова и дао је човеку јесте Прометеј и суштина живота се налази управо у
песничком деловању. „Исто је певати и умирати”, каже песник, сводећи поезију на
ниво живота, дајући јој вечност, јер се она изнова рађа.

*песме „Триптихон за Еуридику”

Триптихон – песма од три дела

 Еуридика – жена митског певача Орфеја
 Орфеј – митски певач који ће својим тужним певањем омекшати срце владара подземља
и добити дозволу да извуче своју жену из света мртвих, под условом да се не окрене.
Орфеј не може испоштовати захтев, окреће се и заувек губи своју драгу.

Сваки од ова три дела написан је у облику сонета. Једна од одлика неосимболизма јесте да се
поезија „затвара” у строгу форму. Овакав вид форме подсећа на симболистичку песничку
традицију.
Песник се поставља у улогу Орфеја, певајући песму и обраћајући се идеалној драгој.

„Песник је у положају неуспелог принца који никаквим пољупцима не може оживети своју
„трнову ружицу”, али ту није само захтев да се оживи мртва драга, ту је и страх да она устане
другачија и нова”. Јер и тада је смисао изгубљен. Она дакле, уколико се пробуди, мора остати
део једног прошлог, ишчезлог света среће,. Само мртва она је песнику потребна пробуђена и
нова, она је део неког другог света, са којим песник не жели да има икакве везе. „Пробудити те
морам, Еуридико мртва”

Захтев за немогућим у поезији Бранка Миљковића, повезан је са певањем. Треба дакле, живот
увести у поезију, треба га подићи до поезије и претворити у лепоту, испуњеност. Захтев је
наравно, исувише радикалан. Свет поетске оностраности и свет тешке, дневне тривијалне
овостраности, издељени су низом непремостивих препрека. Ако се Орфеј окрене, Еуридика ће
нестати заувек. Еуридика се не може пробудити, Хад кроз који се лирски јунак креће, није само
свет супротан свету идеала, него и сама наша јава, улица и дневно светло. Еуридика је
вишезначни симбол који у себи прикупља како она значења подразумевана у књижевно-
митолошком наслеђу и преузета из њега, тако и неке друге компоненте. Еуридика је мртва,
дехуманизована и аутоматизована свакодневица коју ваља преобразити и „пробудити” Али, и
прастара чежња да се мртва драга врати”.