Valerio Masimo Manfredi

ALEKSANDAR:
AMONOV PESAK

NARODNA KNJIGA ALFA

2005

By

2
 BIBLIOTEKA MEGAHIT
Knjiga br. 418

Valeri Masimo Manfredi

AMONOV PESAK
Naslov originala
Valerio Massimo Manfredi
IL CONFINE DEL MONDO

Prevela
Zorana Ogrizović

Glavni i odgovorni urednik

Miličko Mijovie

Urednik
Radivoje Mikić

Dizajn korica
Natalija Petrović

Tehnički urednik
Jasmina Živković

3
4
5
 1.

S vrha brda Aleksandar se okrenu i pogleda ka plaži. Posmatrao je

prizor koji se ponavljao posle gotovo hiljadu godina: stotine brodova
nanizanih jedan uz drugi duž obale i hiljade i hiljade ratnika. Grad pred
kojim je stajao, naslednik antičke Troje, nije se sada spremao za
desetogodišnju opsadu već je otvarao vrata da dočeka njega, potomka
Ahila i Prijama.
Video je drugove kako se penju na konje i žure da ga stignu ali on
potera Bukefala ka steni. Hteo je da uđe prvi i potpuno sam u veoma
staro svetilište ilijske Atine. Kada stiže pred svetilište predade vranca
slugi i pređe prag.
Unutra, utonuli u pomrčinu, nazirali su se neodređeni obrisi
predmeta nejasnih oblika. Trebalo mu je vremena da se privikne na
slabu svetlost posle zaslepljujućeg podnevnog sunca.
Stara građevina je bila prepuna relikvija i oružja koje je podsećalo na
rat o kome je Homer pisao, na period desetogodišnje opsade grada čije
su zidine gradili sami bogovi. Svaki od izloženih predmeta, po kojima su
se videli tragovi vremena, nosio je natpis: Paridova citra, Ahilovo
oružje… uz oružje je stajao i Ahilov štit po kome su bile iscrtane
istorijske scene.
Aleksandar je gledao oko sebe, spuštajući pogled na predmete koje
su nevidljive ruke vernih iz poštovanja i radoznalosti održavale tako
blistavo sjajnim kroz vekove. Predmeti su visili sa svih strana – s tavana,
sa stubova i sa zidova. Da li su bili izvorni, ili je reč o lukavstvu
sveštenika i njihove želje da zarade?
Oseti tada da jedino što je iskreno u čitavoj toj nejasnoj gomili koja
više podseća na hrpu predmeta sa pijace nego na opremu hrama, jeste
njegova velika ljubav prema starom slepom pesniku i bezgranično

6
divljenje prema junacima od kojih je ostao samo prah u vremenu, i
brojnim događajima koji su se odigravali u prostoru Dardanela.
Ovde se pojavio iznenada, kao što je to uradio i njegov otac Filip
kada je jednog dana ušao u Apolonovo svetilište na Delfima. Zato ga
niko nije ni očekivao. Oseti iza sebe lagani hod i sakri se iza stuba blizu
statue koja je verno predstavljala zanosnu Atinu, obojenu živim bojama
sa pravim oružjem u ruci. Bila je to statua isklesana davno, u jednom
jedinom bloku kamena. Oči, predstavljene biserima, na impresivan način
su odudarale od lica potamnelog od godina i plamena koji se dizao iz
zavetnih posuda.
Jedna devojka odevena u belo, s kosom skupljenom maramom iste
boje približi se statui držeći činiju u jednoj a sunđer u drugoj ruci.
Pope se na postolje i sunđerom poče da čisti površinu skulpture.
Oko nje se širio prodoran i jak miris aloje i lavande. Aleksandar joj se
nečujno približi i upita:
– Ko si ti?
Devojka zadrhta i ispusti činiju koja se odskakujući otkotrlja po
podu sve do susednog stuba.
– Ne plaši se – umiri je vladar. – Ja sam samo hodočasnik koji želi da
oda počast boginji. A ti, ko si ti? Kako se zoveš?
– Zovem sa Davnija i boginjina sam posvećenica – odgovori devojka
uplašena Aleksandrovim izgledom. Nije nimalo ličio na običnog
hodočasnika. Ispod njegovog ogrtača videlo se kako blistaju oklop i
štitnici za noge, a dok se kretao čulo se zveckanje velikog kožnog
opasača sa ukrasima koji su dopirali do kolena.
– Posvećenica boginje Atine? Ne bi se reklo. Imaš lepo držanje,
aristokratsko, i veoma ponosan pogled.
– Možda si navikao da viđaš posvećenice boginje Afrodite: one su
jednostavno robinje. Pre nego što su postale posvećene bile su robinje
muške požude.
– A ti to nisi bila? – upita je Aleksandar podižući činiju s poda.
– Ja sam devica. Kao i boginja. Da li si ikada čuo priče o gradu žena?
Ja dolazim odatle.
Način na koji je govorila bio je sasvim poseban i vladar nikada pre
nije čuo takav govor.
– Nisam čak ni znao da postoji grad žena. Gde se nalazi?
– To je jedan grad u Italiji. Zove se Lokri i njegovu aristokratiju čine
samo žene. Sto porodica je osnovalo grad i sve žene su prebegle iz
Lokride, zemlje u kojoj su rođene. Ostale su udovice i priča se da su
živele sa svojim robovima.

7
 – A ti, zašto si došla čak ovde, tako daleko od Italije?
– Da okajem greh.
– Grch? Kakav greh može da počini tako mlada devojka?
– Ne ja. Pre hiljadu godina naš nacionalni heroj Ajače Oileo je, one
noći kada je pala Troja, silovao princezu Kasandru, Prijamovu ćerku,
upravo ovde, na ovom postolju koje je čuveni Paladio ukrasio čudesnom
statuom Atine pale s neba. Od tada stanovnici moga grada plaćaju ovo
skvrnuće time što svake godine po dve devojke iz najvišeg plemstva
dolaze i godinu dana služe u svetilištu boginje Atine.
Aleksandar klimnu glavom kao da ne veruje onome što je čuo i
pogleda oko sebe. Napolju, po kaldrmi svetilišta, odjekivao je topot
mnogobrojnih konja: njegovi drugovi su stigli.
U tom trenutku uđe jedan sveštenik i pošto odmah shvati pred kim
stoji duboko mu se nakloni.
– Dobro došao, moćni gospodaru. Žao mi je što nas nisi obavestio:
dočekali bismo te onako kako ti dolikuje – i dade znak devojci da se
povuče. Ali Aleksandar je zadrža.
– Više bih voleo da ostane – rekao je. – Ova devojka mi je ispričala
priču kakvu nisam mogao ni da zamislim. A priča se i kako se u ovom
hramu nalaze relikvije iz trojanskog rata. Da li je to tačno?
– Svakako. Ova statua koju vidiš rad je Paladija: predstavlja kopiju
jedne prastare statue Atine koja je pala s neba i koja je onaj grad u kome
se nalazila činila nepobedivim.
Čulo se kako ulaze Hefestion, Ptolomej, Perdika i Seleuk.
– A gde je originalna statua? – pitao je Hefestion približavajući se.
– Po nekima, nju je odneo Diomed u Argos; po drugima, Odisej ju je
poneo sa sobom u Italiju i poklonio je kralju Latinu; a neki, opet, tvrde
da je Eneja ostavio u jednom svetilištu nedaleko od Rima gde se i danas
nalazi. U svakom slučaju, mnogo je gradova koji se hvale da poseduju
pravi kip.
– Naravno – javi se Seleuk. – Takvo verovanje hrabri.
– Svakako – potvrdi Ptolomej. – Aristotel bi rekao da ubeđenje ili
proročanstvo upravljaju događajem.
– A šta razlikuje pravo Paladijevo delo od ostalih statua? – upitao je
Aleksandar.
– Pravi kip – izjavi sveštenik svečano – može da zaklopi oči i
zamahne kopljem.
– To nije teško – zapazi Ptolomej. – Bilo koji od naših vojnih
inženjera umeo bi da napravi sličnu igračku.
Sveštenik ga prostreli pogledom i čak i vladar odmahnu glavom. –

8
Da li postoji nešto u šta ti veruješ, Ptolomeje?
– Da, svakako – odgovori mladić spuštajući ruku na držač svog
mača. – U ovo. – I onda, spuštajući drugu ruku na Aleksandrovo rame
dodade: – I u prijateljstvo.
– Osim toga – nastavio je sveštenik – predmeti koje vidite duboko se
poštuju u ovom svetom prostoru od slavnih vremena. Humke duž obale
i dalje pokrivaju kosti Ahila, Patrokla i Ajanta.
Začuli su se koraci: i Kalisten je došao da obiđe čuveno svetilište.
– A šta ti misliš, Kalistene? – zapita Ptolomej, polazeći mu u susret i
uhvativši ga ispod ruke. – Da li zaista veruješ da je ovo Ahilovo oružje i
da je citra koja visi na stubu Paridova? – Prstima pređe preko žica sa
kojih se čuo tup i raštimovan zvuk.
Činilo se da ih Aleksandar više ne sluša: neprekidno je posmatrao
mladu devojku koja je sada dodavala mirišljavo ulje u lampe. Gledao je
njene savršene linije tela kako se naziru kroz laganu tuniku obasjanu
suncem, razmišljajući o tajni koja je počivala u njenim poslušnim i
prodornim očima.
– Dobro znate da sve to nije nimalo važno – odgovori Kalisten. – U
Sparti, u Dioskurijevom hramu pokazuju jaje iz koga su se navodno
rodili blizanci, braća iz Elene. A ja mislim da je reč o jajetu noja, ptice
visoke kao konj, koja živi u Libiji. Naša svetilišta su puna sličnih
relikvija. Važno je da ljudi veruju, jer ljudi imaju potrebu da veruju kao
što imaju potrebu i da sanjare. – Govoreći, okrenuo se prema
Aleksandru.
Kralj je stajao ispred velike bronzane ratne opreme iskićene resama i
srebrom, blago dodirujući prstima šlem s trostrukom perjanicom i štit
iskovan od kalaja sa ucrtanim scenama koje je opevao Homer.
– A kako je oružje stiglo u svetilište? – upita sveštenik.
– Odisej ga je vratio pošto je pripadalo Ajantu. Osećao je grižu
savesti pa ga je ostavio na Ajantovom grobu kao zavetni poklon,
istovremeno se moleći da se vrati na Itaku. Kasnije je oprema skupljena i
sačuvana ovde.
Aleksandar se približi svešteniku. – Da li znaš ko sam ja?
– Znam. Ti si Aleksandar, kralj Makedonaca.
– Tako je. I ja sam s majčine strane, direktan potomak Pira, Ahilovog
sina, osnivača Epirske dinastije i stoga sam i Ahilov naslednik. Oružje
pripada meni i želim da ga uzmem.
Sveštenik preblede. – Gospodaru…
– Kako to! – uzviknu Ptolomej. – Mi moramo da verujemo kako je
ovo Paridova citra, da je ovo Ahilovo oružje koje je iskovao bog Efest

9
lično, a ti nećeš da veruješ da je naš kralj direktan potomak Peleida,
Ahila.
– A ne – mrmljao je sveštenik. – Ovo su posvećeni predmeti koji ne
smeju…
– Ma to su priče – prekinuo ga je Perdika. – Daćeš da se napravi
drugo istovetno oružje. Niko neće zapaziti razliku. A vidiš, našem
vladaru će poslužiti, a pošto je pripadalo njegovom pretku… – raširi
ruke kao da hoće da kaže: „nasleđe je nasleđe”.
– Odnesi to oružje u logor. Iznosićemo ga pred vojsku kao i zastavu
pre svake bitke – naredi Aleksandar. – A sada treba da se vratimo,
poseta je završena.
Izlazili su pojedinačno, puštajući sebi na volju da i dalje razgledaju
neverovatnu gomilu predmeta koji su visili po stubovima i zidovima.
Sveštenik primeti kako Aleksandar dugo posmatra devojku koja je
kroz bočna vrata izašla iz hrama.
– Svake večeri, pošto sunce zađe, ona se kupa u moru blizu ušća
reke Skamandre – šapnu mu na uvo.
Kralj ništa ne reče već se okrenu i pođe. Malo kasnije sveštenik je s
praga hrama video kako se penje na konja i jaše prema logoru
prepunom ljudi koji je bio utvrđen uz obalu mora.

Aleksandar je u pomrčini gledao kako brzim i sigurnim korakom

stiže do obale, tamo gde se vode reke Skamandre mešaju s morem.
Noć je bila mirna i blaga, a mesec je izranjao iz mora ostavljajući za
sobom dug, srebrnast odsjaj koji se prostirao od horizonta sve do obale.
Devojka je skinula haljinu, rasplela kosu i ušla u more. Telo koje su
dodirivali talasi blistalo je, podsećajući na uglačani mermer.
– Lepa si kao boginja, Davnija – promrmlja Aleksandar izlazeći iz
senke.
Devojka je uronila u more koje joj je sada dodirivalo bradu i zastala.
– Nemoj da me povrediš. Ja sam posvećena.
– Da bi okajala jedan stari greh?

10
 – Da bih okajala bilo kakav greh. Žene su uvek primorane da trpe.
Vladar je skinuo svoje odelo i ušao u more dok je ona rukama
pokušavala da pokrije grudi.
– Kažu kako je Afrodita iz Knida, koju je izvajao božanski Praksitel,
pokrivala grudi tako kao što to sada ti radiš. I Afrodita je bila stidljiva…
Ne plaši se, dođi.
Devojka je polako prilazila hodajući po peščanom dnu i dok se
približavala, video je kako njeno božansko telo izranja, blistajući, iz
vode, dok joj se more lenjo talasa oko stomaka i bokova.
– Hajde da otplivamo do Ahilove humke. Ne želim da nas neko
vidi.
– Pođi za mnom – reče Davnija. – Nadam se da umeš dobro da
plivaš. – Okrenula se na bok i počela da seče talase poput Nereide,
boginje bezdana.
Obala je formirala mali zaliv koji je donekle bio osvetljen svetlošću
logorskih vatri i završavao se malim uzvišenjem na čijem se najvišem
vrhu uzdizala zemljana humka.
– Tu smo – reče Aleksandar plivajući.
Devojka je i dalje plivala veoma elegantno, lagano, ne zaustavljajući
se i ne stvarajući ni najmanji šum.
– Plivaš izvanredno – primetio je Aleksandar pokušavajući da je
stigne.
– Rođena sam na moru. Da li i dalje misliš da možeš đa stigneš do
uzvišenja Sigeo?
Aleksandar nije odgovorio. Nastavio je da pliva sve dok na mesečini
nije video kako se morska pena razliva po obali a talasi gotovo dodiruju
osnovu velike humke.
Izašli su iz vode držeći se za ruke. Kralj se približio tamnom
uzvišenju Ahilovog groba. Osećao je, ili mu se činilo da oseća, kako ga
obuzima junakov duh. Učinilo mu se potom da vidi Brizeidu, ružičastih
obraza. Okrenuo se ka devojci koja je sada stajala pred njim obasjana
srebrnastom svetlošću i potražio njen pogled u pomrčini.
– Samo su bogovima dopušteni trenuci kao ovaj – prošaputao je
Aleksandar okrećući se, dok je blagi povetarac dopirao s mora. – Ovde je
Ahil sedeo i oplakivao smrt Patrokla. Ovde je majka morskih nimfi
položila svoje oružje koje joj je bog iskovao.
– Dakle, ti veruješ? – pitala ga je devojka.
– Da.
– Ali zašto si onda u hramu…
– To je nešto drugo. Sada je noć, daleki, prigušeni glasovi tek se

11
naslućuju, a ti blistaš bez velova ovde, preda mnom.
– Ti si zaista kralj?
– Pogledaj me. Šta misliš, ko sam?
– Ti si mladić koji mi se ponekad pojavljivao u snu dok sam u
svetilištu boginje spavala među svojim drugaricama. Ti si mladić koga
bih želela da volim.
Približila se i spustila glavu na njegove grudi.
– Sutra odlazim, za nekoliko dana počeće jedna teška bitka. Možda
ću pobediti, a možda umreti.
– Ako želiš, uživaj u meni, na ovom još mlakom pesku, i pusti me da
te snažno zagrlim, čak i ako kasnije budemo morali da žalimo. – Dugo
ga je ljubila milujući mu kosu. – Trenuci poput ovog su dozvoljeni samo
bogovima. A mi ćemo biti bogovi sve dok bude trajala noć.

12
 2.

Aleksandar se svukao i pred postrojenom vojskom tri puta, prema

starom običaju, optrčao oko Ahilovog groba. Hefestion je to isto uradio
trčeći oko Patroklovog groba. Posle svakog kruga više od četrdeset
hiljada muškaraca uzvikivalo je:

Alalalai!

– Kakav izvanredan glumac! – divio se Kalisten u dnu logora.

– Misliš? – upita Ptolomej.
– Nema nikakve sumnje. On ne veruje ni u mitove ni u legende, kao
što ne verujemo ni nas dvojica, ali se ponaša kao da su istinitiji od
stvarnosti. Na taj način pokazuje svojim ljudima da su snovi mogući.
– Čini se da ga sasvim dobro poznaješ – reče Ptolomej sarkastičnim
tonom.
– Naučio sam da osim prirode posmatram i ljude.
– Onda bi morao da znaš da niko ne sme da tvrdi kako poznaje
Aleksandra. Njegovi poduhvati se odvijaju pred svima nama ali su
nepredvidivi i ne možemo uvek da razumemo njihov pravi smisao. U
isto vreme on i veruje i ne veruje, u stanju je da pokaže najveću moguću
ljubav a onda nezaustavljive izlive besa, on je…
– Šta?
– Drugačiji. Prvi put sam ga sreo kad je imao šest godina i posle
toliko vremena ne mogu da kažem da ga zaista poznajem.
– Možda si u pravu. Ali sada svi njegovi ljudi veruju da je on
ponovo oživeli Ahil, a da je Hefestion Patroklo.
– A sada i njih dvojica to veruju. Uostalom, zar nisi i sam, na osnovu
tvojih astronomskih proračuna, predvideo da će se naše osvajanje

13
odvijati istog onog meseca kada je počeo Trojanski rat, pre tačno hiljadu
godina?
U međuvremenu se Aleksandar obukao, uzeo oružje, a onda je isto
uradio i Hefestion. Popeli su se na konje. General Parmenion naredio je
da zasviraju trube, a tada se i Ptolomej popeo na svog konja. – Treba da
stignem svoju jedinicu, Aleksandar se sprema da obiđe vojsku.
Trube su se i dalje čule, a vojska se postrojila duž obale mora. Na
početku svakog voda bile su istaknute zastave i grbovi.
Pešadija je brojala trideset i dve hiljade ljudi. Na levoj strani bilo je
postrojeno tri hiljade „štitonoša“, a iza njih je stajalo sedam hiljada
grčkih saveznika što je predstavljalo tek deseti deo one vojske koja se pre
sto pedeset godina borila u Plateji protiv Persijanaca. Nosili su teško
tradicionalno oružje grčke linijske pešadije i na glavama su imali
masivne korintske šlemove koji su im potpuno zaklanjali lice, sve do
vrata, ostavljajući proreze samo na očima i ustima.
U centru je bilo postrojeno šest bataljona falangi, pezetera: oko deset
hiljada muškaraca. Po desnoj strani stajali su pomoćni odredi varvara sa
severa: pet hiljada Tračana i Tribalaca koji su se odazvali na
Aleksandrov poziv privučeni platom i mogućnošću pljačke. Borili su se
veoma hrabro i upuštali u najopasnije poduhvate, neumorno podnoseći
hladnoću, glad i napore. Bilo ih je strašno videti, riđokose, neočešljane,
dugih brada pegave, svetle kože, tela prekrivenih tetovažom.
Najdivljiji i najprimitivniji od svih bili su Agrijani. Dolazili su sa
ilirskih planina; nisu razumeli grčki i za sporazumevanje sa njima
pozivani su prevodioci. Oni su bili najveštiji u uspinjanju uz bilo kakav
zid ili stenu, i pri tom su koristili svoje konopce od prirodnih vlakana i
neku vrstu posebnih kuka. Tračani i ostali pomoćni odredi sa severa
nosili su kožnu odeću, šlemove, bili su naoružani malim polukružnim
štitovima i dugim sabljama kojima su ranjavali kako vrhom tako i
sečivom. Borili su se krvoločno kao divlje životinje, a kad bi se našli prsa
u prsa s neprijateljem, bili su u stanju da odgrizu meso protivnika. Na
kraju je bilo postrojeno još sedam hiljada grčkih najamnika lake i teške
pešadije.
Po krilima, odvojena od pešadije, bila je postrojena teška konjica
hetera – dve hiljade i osam stotina vojnika. Njima su se pridruživali
Tesalski konjanici i otprilike četiri hiljade vojnika pomoćnih odreda. Uz
njih je stajalo pet stotina posebno odabranih konjanika koji su činili
„Puntu”, Aleksandrov vod.
Kralj je na Bukefalu pošao u obilazak vojske, praćen svojim
drugovima. Pored njega je jahao Eumenije, naoružan od glave do pete,

14
zakopčan u atinsko odelo od grubog lana islikanog i ojačanog
bronzanim pločicama koje su svetlucale kao ogledalo. Razmišljao je tako,
polako prolazeći ispred postrojenih vojnika, o sasvim prozaičnim
stvarima: brojao je u sebi koliko će žita, povrća, slane ribe, dimljenog
mesa i vina biti neophodno da se za sve ove ljude obezbedi dovoljno
hrane i pića i koliko novca će mu biti potrebno za sve to. Razmišljao je i
koliko će još potrajati rezerve koje su poneli sa sobom i kako još u toku
ove večeri treba da da određene savete kralju za uspešan tok njegovog
vojnog poduhvata.
Kada su došli do početka postrojene vojske, Aleksandar je dao znak
Parmenionu i general je naredio polazak. Nepregledna kolona vojnika
krenula je marširajući. Konjica na bokovima, u dvostrukom redu, a
pešadija u sredini. Pošli su na sever, duž obale mora.
Dok je vojska vijugala poput zmije, Aleksandrov šlem, s dva duga
bela pera, jasno se video u daljini. Davnija je gledala za njim s praga
svetilišta posvećenog Atini, stojeći na poslednjem stepeniku. Mladić
koga je volela na obali mora prošle, mirisne noći, činio joj se sada u
daljini, sasvim mali, dok je na suncu blistao njegov potpuno glatki, sjajni
oklop. A onda više nije mogla da ga vidi, i on više nije postojao.
Gledala je vojsku kako se udaljava ka horizontu i osećala u sebi
beskrajnu prazninu. Kada su se potpuno izgubili s vidika, brzim
pokretom ruke obrisala je oči, vratila se u hram i zatvorila vrata za
sobom.

U međuvremenu je Eumenije poslao dvojicu glasnika s pratnjom,

jednog u Lampsak a drugog u Kizik, dva moćna grčka grada koja su se
nalazila na Dardanelima: prvi se prostirao po samoj obali, a drugi se
nalazio na ostrvu. Ponovio im je Aleksandrovu ponudu: biće slobodni
ako postanu njegovi saveznici.
Kralj je bio zadivljen pejzažom i na svakom zavoju puta okretao se
ka Hefestionu. – Pogledaj ovaj predeo, pogledaj ovo drvo, pogledaj ovu
statuu… – Sve mu je bilo novo i sve ga je opčinjavalo: i bela sela na

15
brdima, i svetilišta grčkih i varvarskih božanstava utonula u polja, i
miris jabuka u cvetu, i zeleni plodovi nara. Osim boravka u snegom
pokrivenim planinama Ilirije, ovo je bilo njegovo prvo putovanje van
Grčke.
Iza njega su jahali Ptolomej i Perdika, dok su svi ostali drugovi
jahali sa svojim vojnicima. Lizimah i Leonat su jahali na kraju
predvodeći dva odreda zaštitnice.
– Zašto idemo na sever? – upitao je Leonat.
– Aleksandar želi da zauzme azijski deo Dardanela. Tako niko neće
moći da uđe u Pont ili izađe iz njega bez naše dozvole, a Atina, koja
zavisi od uvoza žita i mora da prođe ovuda imaće dovoljno razloga da
nam i dalje ostane naklonjena. Osim toga, odvojićemo od ostatka
kraljevstva sve persijske provincije koje se prostiru uz Crno more. To je
veoma pametan potez.
– Tačno.
Nastavili su korakom dok je podnevno sunce silovito peklo. I onda
Leonat nastavi: – Postoji ipak nešto što ne razumem.
– Ne može se sve razumeti u životu – šalio se Lizimah.
– Tako je, ali objasni mi ipak, zašto je sve ovako mirno. Iskrcali smo
se sa četrdeset hiljada ljudi usred dana, Aleksandar je posetio Ilijski
hram, optrčao je oko Ahilovog grada, a nikog nije bilo da nas dočeka.
Mislim, nijedan Persijanac se nije pojavio. Zar ti se to ne čini pomalo
čudnim?
– Nimalo.
– A zašto ti to nije neobično?
Lizimah se okrenuo. – Da li vidiš onu dvojicu tamo gore? – upitao je
pokazujući obrise dvojice konjanika koji su jahali padinom planine
Troade. – Od zore nas prate, a sigurno su sve osmatrali i juče. Verovatno
ima i drugih svuda oko nas.
– Da obavestimo onda Aleksandra…
– Budi spokojan. Aleksandar to zna veoma dobro, i zna isto tako da
nam negde Persijanci spremaju dostojan doček.
Vojska je napredovala bez ikakvih teškoća tokom čitavog
prepodneva, sve do podnevnog odmora. Sretali su samo seljake po
poljima, zauzete svojim poslovima ili grupe dece koja su trčala duž puta
vičući i pokušavajući da privuku pažnju.
U predvečerje su postavili logor nedaleko od Abida i Parmenion je
rasporedio straže čitavom dužinom. Poslao je istovremeno u izvidnicu
po okolnim poljima odrede lake konjice kako bi izbegao moguće
iznenadne napade. Čim je Aleksandrov šator bio podignut, čule su se

16
trube koje su pozivale generale da se okupe radi uobičajenog
savetovanja koje traje u toku večere. Pridružio im se i Kalisten, a
nedostajao je samo Eumenije koji je poručio da počnu bez njega.
– Prijatelji, ovde je mnogo bolje nego u Trakiji! – uzviknuo je
Hefestion. – Klima je odlična, izgleda da su ljudi gostoprimljivi, video
sam lepe devojke, a Persijanci nisu u ratnom raspoloženju. Čini mi se da
sam u Mijeci, a ovo marširanje me podseća na šetnje u koje nas je
Aristotel vodio da sakupljamo insekte.
– Ne budi u zabludi – reče Leonat. – Lizimah i ja smo primetili
dvojicu konjanika koji su nas pratili tokom čitavog dana i sigurno su i
sada ovde negde oko nas.
Parmenion, u svom stilu generala stare garde, učtivo je zatražio reč.
– Nije potrebno da tražiš dozvolu da bi nešto rekao, Parmenione –
obratio mu se Aleksandar. – Ovde, među nama, ti imaš najviše iskustva i
svi mi treba da učimo od tebe.
– Zahvaljujem ti – rekao je stari general. – Hteo bih samo da znam
šta nameravaš da radiš sutra, kao i u skorijoj budućnosti.
– Da prodrem što dublje u unutrašnjost, na teritoriju koju kontrolišu
Persijanci. U tom trenutku oni neće imati izbora: moraće da nam se
suprotstave na otvorenom polju gde ćemo ih pobediti.
Parmenion ništa ne odgovori.
– Ne slažeš se sa mnom?
– Donekle se slažem. Ja sam se sudario s Persijancima tokom prve
bitke. Mogu da ti potvrdim da su protivnici koji zaslužuju poštovanje.
Osim toga, oni mogu da računaju na izvanrednog komandanta,
Memnona sa Rodosa.
– Onog Grka otpadnika koji je prišao Persijancima! – naglo se umeša
Hefestion.
– Nije on otpadnik. On je pre svega vrhunski vojnik. Plaćenik.
– Pa zar to nije isto?
– Nije isto, Hefestione. Postoje ljudi koji su se borili u mnogo ratova
i koji su na kraju ostali bez ikakvih ideala, ali su i dalje jednako spretni i
veoma iskusni. U tom trenutku prodaju svoj mač onome koji im najviše
ponudi ali ostaju i dalje časni ljudi. Memnon je upravo to. On poštuje
dogovor po svaku cenu. Njegova domovina je njegova data reč i nju
poštuje do kraja.
– Memnon predstavlja za nas opasnost, tim pre što ga prate njegove
lične trupe, od deset do petnaest hiljada plaćenika; svi su Grci, svi su
dobro naoružani i veoma opasni na otvorenom polju.
– Pa pobedili smo Sveti bataljon Tebanaca – podsetio je Seleuk.

17
 – To u ovom slučaju ništa ne znači – odgovorio je Parmenion. – Ovo
su vojnici od zanata. Oni se u životu samo bore, a ako se ne bore, oni se
pripremaju za borbu.
– Parmenion je u pravu – potvrdio je Aleksandar. – Memnon je
opasan, takva je i njegova plaćenička falanga. Posebno ako je pojačana
persijskom konjicom.
U tom trenutku ušao je Eumenije.
– Lepo ti stoji oklop – šaljivo je dobacio Krater. – Ličiš na generala.
Šteta je samo što imaš krive i suve noge i…
Svi su počeli da se smeju, a Eumenije je počeo da deklamuje:
„Meni se ne dopada elegantni general koga je lepo videti, već onaj
koji, ma koliko ružan i krivih nogu bio, nosi lavovsko srce u grudima.“
– Bravo! – uzviknuo je Kalisten. – Arkiloko je jedan od mojih
najomiljenijih pesnika.
– Pustite ga da govori – umirio ih je Aleksandar. – Eumenije nam
donosi vesti koje će biti, nadam se, dobre.
– Dobre i loše, prijatelju moj. A ti odluči odakle da počnem.
Aleksandar je jedva sakrio razočaranje. – Počni od loših. Na dobre
se lako priviknemo. Dajte mu stolicu.
Eumenije se smestio mada je i dalje teško disao jer ga je odelo
stezalo i sprečavalo ga da se lako sagne. – Stanovnici Lampsaka su rekli
da se osećaju već dovoljno slobodnim i da im nije potrebna naša pomoć.
Jednostavno, dali su nam do znanja da ih se klonimo.
Aleksandar se smračio i naslućivalo se da će planuti. Eumenije zato
brzo nastavi: – Dobre vesti, međutim, dolaze iz Kizika. Grad nam je
naklonjen i prihvata da se ujedini s nama. I to je zaista veoma dobra vest,
pošto se sve plate najamnika u persijskoj službi isplaćuju u novcu grada
Kizika. Da budem precizniji, staterima u srebru. Kao što je ovaj. – Bacio
je potom jedan blistav novčić na sto. Novčić je odskočio i počeo da se
okreće kao čigra, sve dok ga dlakava ruka Klita Crnog nije poklopila.
– I šta onda? – upitao je general okrećući ga među prstima.
– Ako Kizik obustavi izdavanje novca persijskim provincijama –
objašnjavao je Eumenije – upravitelji provincija će uskoro biti u
nevoljama. Moraće sami da odvajaju novac, ili će morati da traže druge
načine isplaćivanja koje najamnici ne vole. Isto važi i za novac potreban
za snabdevanje hranom, za plate ljudi na brodovima, kao i za sve ostalo.
– A kako ti je to uspelo? – pitao je Krater.
– Pa svakako nisam čekao naše iskrcavanje u Aziju da uspostavljam
kontakte – objasnio je sekretar. – Već neko vreme pregovaram sa
gradom. Još od vremena kada je bio… – spusti glavu – živ kralj Filip.

18
 Pošto je ovo rekao, svi zaćutaše, kao da se duh velikog vladara,
palog na vrhuncu slave od ruke ubice, pridružuje prisutnima.
– Dobro – zaključi Aleksandar. – Ovo svakako ne menja mnogo naše
planove. Sutra ćemo nastaviti da se pomeramo ka unutrašnjosti; idemo
da poteramo lava iz njegove jazbine.

U čitavom poznatom svetu niko nije imao tako precizne i dobro

iscrtane mape kao što ih je imao Memnon sa Rodosa. Pričalo se da su
nastale na osnovu hiljadugodišnjeg iskustva mornara sa njegovog ostrva
i zahvaljujući velikoj sposobnosti kartografa čiji je identitet bio tajna.
Grčki plaćenik razastre kartu po svom stolu, uglove pritisnu sa četiri
svećnjaka, uze jednu figuricu iz kutije za igru i spusti je na tačku između
Frigije i Dardanije. – U ovom trenutku Aleksandar se nalazi otprilike
ovde.
Svi članovi visoke komande Persijanaca bili su okupljeni oko stola,
obučeni u vojnička odela, pantalone i čizme: Arsamenes, gubernator
Pamfilije i Arsites, gubernator Frigije, zatim Reomitres, komandant
batrijske konjice, pa Rosakes i glavni komandant, satrap Lidije i Jonije,
Spitridates – ogromni Persijanac, maslinaste boje kože, crnih, prodornih
očiju. On je i predsedavao ovom sastanku.
– Šta savetuješ? – upitao je na grčkom Spitridates.
Memnon podiže pogled sa geografske karte: imao je oko četrdeset
godina, kosa mu je bila već pomalo proseda na slepoočnicama, ruke
mišićave, nosio je veoma kratku, brižljivo negovanu bradu i podsećao je
na neku od ličnosti koje su grčki umetnici najčešće predstavljali na
svojim bareljefima ili dekoracijama na vazama.
– Kakve vesti imamo iz Suze? – upitao je.
– Zasada nikakve. Ali ne treba ni očekivati značajnija pojačanja pre
nego što prođe nekoliko meseci: razdaljine su veoma velike a potrebno je
i mnogo vremena da se prikupe vojnici.
– Dakle, moramo da računamo samo na naše snage.
– U suštini, da – potvrdi Spitndates.

19
 – Brojčano smo slabiji.
– Ne previše.
– Mislim da je u ovoj situaciji to dosta. Makedonci imaju najbolju
moguću strukturu vojske za borbu. Do sada su na otvorenom polju
potukli svaku vojsku, bez obzira na vrstu i nacionalnost.
– Dakle?
– Aleksandar nastoji da nas izazove, ali ja mislim da bi bolje bilo da
izbegnemo direktan sudar. Evo mog plana: trebalo bi da prikupimo
veliki broj vojnika koji bi pošli u izvidnicu na konjima i koji bi nas
neprestano obaveštavali o njegovim kretanjima, da ubacimo špijune koji
bi nam dostavljali podatke o njegovim namerama i onda da se
povučemo pred njim paleći zemlju iza sebe, ne ostavljajući mu tako ni
zrno žita, ni mlaz pijaće vode.
– Grupe brze konjice morale bi da vrše neprekidne upade među
njegove vojnike zadužene za nabavku hrane za ljude i konje. Kada bi
neprijatelj postao sasvim iscrpljen od gladi i napora, mogli bismo da ga
napadnemo sa svim našim snagama, a za to vreme bi se deo naše flote
iskrcavao na makedonsku teritoriju.
Spitridates je dugo, ne govoreći, posmatrao Memnonovu kartu,
rukom je prešao preko guste kovrdžave brade, okrenuo se i izašao na
balkon koji je gledao na polja.
Zeleja je bila prelepa dolina. Iz vrta koji se nalazio oko njegove
palate širio se blago gorki miris gloga u cvetu i nešto blaži i nežniji miris
jasmina i krina; gledao je bele krošnje trešanja i bresaka u cvetu, biljaka
dostojnih bogova koje rastu samo u njegovom vrtu, kako blistaju na
prolećnom suncu.
Okrenuo se onda prema šumama koje su pokrivale planine i
prostirale se oko palata i vrtova drugih persijskih plemića, okupljenih
tamo oko stola i zamišljao kako sve te čudesne lepote gore od
Memnonove vatre, kako se to smaragdno more pretvara u beskrajno
prostranstvo gareži i pepela. Naglo se okrenuo i rekao:
– Ne!
– Ali, gospodaru… – suprotstavio se Memnon prilazeći mu. – Da li
si dobro procenio sve delove moga plana? Mislim da…
– To nije moguće, komandante – kratko je odgovorio satrap. – Ne
možemo da uništimo naše vrtove, palate i polja i da pobegnemo. To nije
naš običaj, kao prvo, a onda, bio bi to zločin da na našoj sopstvenoj
zemlji izazovemo štete veće od onih koje bi mogao da pričini neprijatelj.
Ne. Suprotstavićemo mu se i nateraćemo ga da se povuče. Taj
Aleksandar je samo jedan umišljen mlad čovek koji traži dobru lekciju.

20
 – Molim te samo da razmisliš – insistirao je Memnon – kako su tu i
moja kuća i moje imanje i da sam ja spreman da žrtvujem sve za pobedu.
– Nije reč o tvom poštenju – odgovorio je Spitridates. – Kažem samo
da je tvoj plan neostvarljiv. Ponavljam, borićemo se i isteraćemo
Makedonce. – Okrenuo se prema drugim generalima: – Od ovog
trenutka sve trupe će biti u stanju pripravnosti i vi ćete morati da
pozovete sve, do poslednjeg čoveka koji je u stanju da se bori pod našim
grbom. Nema još mnogo vremena.
Memnon je Odmahnuo glavom. – To je greška i brzo ćete to shvatiti.
Plašim se da će onda biti suviše kasno.
– Ne budi takav pesimista – rekao je Persijanac. – Nastojaćemo da
mu se suprotstavimo s položaja koji je najpovoljniji po nas.
– A koji je to položaj?
Spitridates se nagnuo nad sto i oslanjajući se na levu ruku počeo da
istražuje kartu kažiprstom desne ruke. Zaustavio se na vijugavoj liniji
plave boje pokazujući reku koja je tekla ka severu u more, unutar
Propontide.
– Ja bih rekao ovde.
– Na Graniku?
Spitridates je klimnuo glavom.
– Da li poznaješ ovu oblast, komandante?
– Prilično.
– Ja je poznajem veoma dobro zato što sam tu lovio više puta. Obala
uz reku je na ovom mestu strma i sačinjena od gline. Teško je, ako ne i
nemoguće, da tuda prođe konjica, a prilično je neprohodna i za tešku
pešadiju. Tu ćemo ih namamiti i iste večeri ćete svi biti pozvani na
slavlje koje ću organizovati u mojoj palati u Zeleji gde ćemo proslaviti
našu pobedu.

21
 3.

Bila je već duboka noć kada se Memnon vratio u svoju palatu:

veličanstvena građevina, sagrađena u orijentalnom stilu, na vrhu jednog
brda, okružena parkom punim divljači svake vrste i širokim imanjem
koje su činili kuća, stoka, polja na kojima se uzgaja žito, vinova loza,
masline i voće.
Godinama je živeo zajedno s Persijancima, kao da je i sam
Persijanac. Oženio se persijskom plemkinjom Barsinom, ćerkom satrapa
Artabazosa, ženom neverovatne lepote, tamne puti, prelepe, duge crne
kose, lica ljupkog i tela kao u gazele s visoravni.
Njegovi sinovi, dvojica dečaka, jedan od petnaest i jedan od
jedanaest godina lako su govorili i jezik oca i jezik majke i bili su
odgajani kako u grčkoj, tako i u persijskoj tradiciji. Kao mladi Persijanci,
bili su naučeni da nikada ne lažu, da lako rukuju lukom i dobro jašu; a
kao mladi Grci odgajani su u kultu časti i hrabrosti u borbi, poznavali su
Homerove pesme, Sofoklove i Euripidove tragedije i učili teorije jonskih
filozofa. Ten im je bio maslinast, kosa crna, što su nasledili od svoje
majke, a telo mišićavo i oči zelene, što su nasledili od oca. Stariji sin se
zvao Eteokle, njegovo ime je bilo grčko, a mlađi, Frates, nosio je
persijsko ime.
Palata je izranjala iz persijskog vrta brižljivo uzgajanog i negovanog
od vrtlara Persijanaca. U njemu su rasle retke biljke i živele neobične
životinje uključujući i čudesne indijske paunove iz Palimbotra, skoro
legendarnog grada na obali Ganga. U vrtu je bilo i persijskih i
vavilonskih skulptura, starih hetejskih bareljefa koje je Memnon
prikupio u nekom napuštenom gradu na visoravni, bilo je i predivnih
keramičkih atičkih predmeta namenjenih slavljima, predmeta od bronze
iz Korinta i daleke Etrurije, mermernih skulptura sa Farosa obojenih

22
živim bojama.
Po zidovima su se nalazile slike največih slikara toga vremena:
Apela, Zevsa, Parazija, sa scenama lova i bitaka, a bilo je i slika sa
mitologijskim predstavama, po predanju čuvenih poduhvata antičkih
heroja.
Sve je u ovoj kuči bilo mešavina različitih kultura; ipak, posetilac bi
sticao utisak posebne i gotovo neshvatljive harmonije.
Dvojica sluga su pošla u susret svome gospodaru, pomogli mu da
skine oružje i odveli ga do kupatila da se osveži pre večere. Donoseći
pehar hladnog vina Barsina mu se pridruži i sede pored njega da mu
pravi društvo.
– Kakve su vesti o napredovanju? – zapita ga.
– Aleksandar se kreće ka unutrašnjosti, verovatno s namerom da
nas izazove na frontalni okršaj.
– Nisu hteli da te slušaju i sada je neprijatelj na vratima naših kuča.
– Niko nije mislio da če se taj mladi čovek usuditi da krene u takav
poduhvat. Verovali su da će ga ratovi u Grčkoj zadržati mnogo godina i
da će tamo iscrpsti svoje snage. A to je bila potpuno pogrešna
pretpostavka.
– Kakav je on čovek? – upitala je Barsina.
– Čini se da je teško tačno odrediti njegov karakter. Veoma je mlad,
izuzetno lep, vatren, strastan, ali u blizini opasnosti ostaje hladnokrvan,
sposoban da sa neverovatnom preciznošću proceni najteže i
najkomplikovanije situacije.
– I nema slabih tačaka?
– Voli vino, dopadaju mu se žene, a reklo bi se da ima samo jedno
nepromenljivo osećanje: to je ljubav prema njegovom prijatelju
Hefestionu koji mu je verovatno i više od prijatelja. Priča se da su
ljubavnici.
– Da li je oženjen?
– Ne. Krenuo je u pohod ne ostavljajući naslednika na
makedonskom prestolu. Pre nego što je pošao, odrekao se, kažu, svih
imanja u korist svojih najbližih.
Barsina dade znak sluškinjama da se udalje i lično se pobrinu za
supruga koji je izlazio iz kade. Uzela je peškir od mekog jonskog lana i
prebacila mu preko ramena kako bi mu obrisala leđa. Memnon je
nastavio da govori o svom neprijatelju:
– Jedan od njegovih najbližih, priča se, upitao ga je: „Šta tebe
održava u takvoj snazi?“. „Nada“, odgovorio je Aleksandar. Teško je
poverovati ali prema onome što se dešava jasno je da je mladi vladar već

23
sada ušao u legendu. I tu je sva nesreća: veoma je teško boriti se protiv
mita.
– Zaista ne postoji nijedna žena? – upitala je Barsina.
Jedna sluškinja je odnela vlažan peškir a druga pomogla Memnonu
da obuče večernje odelo: kiton dug do stopala, plav, po ivicama optočen
srebrom.
– Zašto te on toliko zanima?
– Zato što su žene uvek slaba tačka svakog muškarca.
Memnon uze suprugu podruku i uđe u trpezariju gde je trpeza bila
postavljena na grčki način pred sofama.
Seli su, a jedna sluškinja im je sipala malo hladnog i pitkog vina iz
predivnog korintskog pehara starog više od dvesta godina, postavljenog
nasred trpeze.
Memnon pokaza jednu Apelovu sliku na dasci koja je visila na zidu
baš preko puta njega. Prikazivala je veoma opscenu ljubavnu scenu
između Aresa i Afrodite. – Da li se sećaš Apela kada je došao da islika
ovu sliku?
– Da, sećam se veoma dobro – odgovori Barsina koja je uvek ležala
ispod ove slike pošto nikako nije mogla da se privikne na smelost Grka
da na tako slobodan način prikazuju naga tela.
– A da li se sećaš modela koji je pozirao kao Afrodita?
– Sećam se. Bila je prelepa; jedna od najlepših žena koju sam ikada
videla. Ona zaista dostojno predstavlja boginju ljubavi i lepote.
– Ona je bila Aleksandrova grčka ljubavnica.
– Ne misliš ozbiljno.
– Da, to je tačno. Zove se Kampaspe i kada se prvi put svukla pred
Aleksandrom on je bio toliko zanesen njenom lepotom da je odmah
naložio da se pozove Apel i slika je nagu. A onda je primetio kako se
slikar beznadežno zaljubio u svoj model, što se često dešava između
umetnika i modela. I znaš šta je uradio? Poklonio mu je Kampaspe, samo
je zamolio da mu ostavi sliku. Aleksandar ne dozvoljava da ga išta
obuzme, plašim se čak ni ljubav. Kažem ti, opasan je.
Barsina ga je pogledala pravo u oči. – A ti? Da li bi ti pustio da te
obuzme ljubav?
Memnon je, ne skrećući pogled, odgovorio: – To je jedini protivnik
koji me je, priznajem, pobedio.
Dečaci su stigli da pozdrave roditelje pre nego što su seli za trpezu,
poljubivši prvo oca, pa majku.
– Kada ćeš da nas povedeš sa sobom u bitku, tata? – pitao je stariji.
– Ima vremena – odgovori Memnon. – Morate da porastete. – A

24
onda, kada su se malo udaljili, dodao je spuštajući glavu: – I da odlučite
kojoj strani ćete se prikloniti.
Barsina je ćutala nekoliko trenutaka.
– O čemu razmišljaš? – upitao je muž.
– Mislim na bitku koja te čeka, na opasnosti sa kojima ćeš morati da
se suočiš, na strepnju dok na vrhu kule budem čekala glasnika da mi javi
da li si živ ili mrtav.
– Pa to je moj život, Barsina. Ja sam vojnik po zanimanju.
– Znam, ali mi to nimalo ne pomaže. Kada očekuješ bitku?
– Sudar sa Aleksandrom? Brzo, iako se ja s tim ne slažem. Veoma
brzo.
Završili su večeru slatkim vinom sa Kipra a onda je Memnon
pogledao ka Apelovoj slici. Ares je tu bio predstavljen bez oružja, koje je
počivalo na travi, a boginja Afrodita sedela je pored njega naga. Aresova
glava bila je na njenom stomaku, a ruke je držala prislonjene uz svoje
bokove.
Okrenuo se ka Barsini uzimajuči je za ruku. – Hajdemo u postelju –
rekao je.

25
 4.

Pošto je obišao straže oko logora, Ptolomej pođe ka komandantu

straže da proveri kako će se tačno obavljati njihova smena.
Vide onda da u Aleksandrovom šatoru i dalje gori baklja i pođe ka
njemu. Peritas je spavao u svojoj kućici ne udostojivši ga ni pogleda.
Prođe pored njega i uđe unutra. – Da li je ostala čaša vina za jednog
umornog i žednog, ostarelog vojnika?
– Shvatio sam da si ti, čim sam video kako ti proviruje nos – našalio
se Aleksandar. – Dođi, posluži se sam. Leptinu sam poslao da spava.
Ptolomej nali vino u pehar i otpi nekoliko gutljaja. – Šta čitaš? –
upita naginjući se nad kraljevo rame.
– Ksenofonta, „Povlačenje deset hiljada“.
– A, to je onaj Ksenofont. Uspeo je da jedno obično povlačenje opiše
kao poduhvat slavniji od Trojanskog rata…
Aleksandar zapisa nekoliko reči na papiru, onda spusti ruku na
pergament i podiže glavu. – To je svakako jedna izvanredno zanimljiva
knjiga. Slušaj ovo:

Sada je već odmaklo poslepodne, vreme kada se varvari obično

povlače. Imaju običaj da se ulogore na ne manje od šezdeset stadija1 iz
straha da ih Grci po zalasku sunca ne napadnu. Noću, u stvari,
persijska vojska ne vredi ništa. Navikli su da vezuju konje, i uz to ih
još vežu za sebe tako da ne mogu da pobegnu ako bi uspeli da se sami
odvežu. Zato, kada bi ih neko noću napao, Persijanac bi morao prvo
da oslobodi konja, da mu stavi uzde, da uzme svoje oružje, popne se u
sedlo, a sve te radnje teško je obaviti u mraku, po noći, kada se već

1 Stadi – grčka mera za dužinu (prim. prev.)

26
 stvori gužva i počne napad. (Ksenofont, Anabasi III)

Ptolomej potvrdno klimnu glavom. – I misliš da je to istina?

– A što ne bi bila istina? Svaka vojska ima svoje navike i prema
njima se upravlja.
– Na šta misliš?
– Izvidnica me je obavestila kako su se Persijanci pokrenuli iz Zeleje
i pošli ka zapadu. To znači da nam idu u susret da nam prepreče put.
– Reklo bi se da je tako.
– Svakako… Sada slušaj: kada bi ti bio njihov komandant, koje bi
mesto odabrao da zaustaviš naše napredovanje?
Ptolomej se približi stolu po kome je bila rasprostrta karta
Anadolije, uze jednu svetiljku, i prođe njome gore-dole duž linije obale,
sve do unutrašnjosti, a onda zastade. – Mislim da bi to bila ova reka.
Kako se zove?
– Zove se Granik – odgovori Aleksandar. – Najverovatnije će nas tu
sačekati.
– A ti sada razmišljaš kako treba da pređemo reku po mraku i da ih
na drugoj obali napadnemo pre nego što svane. Da li sam pogodio?
Aleksandar nastavi da lista spise Ksenofonta. – Rekao sam ti, ovo je
jedno veoma zanimljivo delo. Trebalo bi da i ti nabaviš jednu kopiju.
Ptolomej odmahnu glavom.
– Nešto nije kako treba?
– Ne, plan je odličan. Samo…
– Šta?
– Pa, ne znam. Posle tvog plesa oko Ahilovog groba i pošto si uzeo
njegovo oružje iz hrama Ilijske Atine, zamišljao sam kako će se bitka
odigrati na otvorenom polju, po suncu, prsa u prsa. Bitka… u
Homerovom stilu, ako tako može da se kaže.
– Bitka će i biti takva – odgovori Aleksandar. – Šta misliš, zašto
vodim Kalistena? Zasada, neću rizikovati život ni jednog jedinog čoveka
bez razloga, samo ako na to budem primoran. I isto biste mogli da
uradite i vi.
– Ne brini.
Ptolomej sede i nastavi da gleda u svog kralja. Aleksandar se vrati
papirima pred sobom i opet nešto zapisa.
– Onaj Memnon je tvrd orah – dodade malo kasnije.
– Znam. Parmenion mi je već pričao o njemu.
– A persijska konjica?
– Imamo duža koplja i jače lukove.

27
 – Nadajmo se da će to biti dovoljno.
– Ostalo će se desiti zahvaljujući iznenađenju i našoj želji da
pobedimo; pošto smo ovde gde smo, moramo ih pobediti po svaku cenu.
A sada, ako hoćeš savet, idi i odmori se. Trube će svirati pre zore i
hodaćemo čitavog dana.
– Želiš da budemo na položaju sutra uveče, zar ne?
– Upravo tako. Održaćemo ratni savet na obali Granika.
– A ti? Zar nećeš da spavaš?
– Biće vremena za spavanje… Neka ti bogovi daju blaženu noć,
Ptolomeju.
– I tebi, Aleksandre.
Ptolomej pođe ka svom šatoru podignutom na malom uzvišenju
blizu istočnog dela utvrđenja. Uđe u šator, umi se, promeni odelo i pođe
na spavanje. Još jednom pogleda po logoru pre nego što je legao. Svetlo
se videlo samo u dva šatora: u Aleksandrovom i mnogo dalje
postavljenom, Parmenionovom.

Trube su, po Aleksandrovoj naredbi, svirale pre zore, ali su kuvari

već odavno bili budni i spremali doručak: iz velikih šerpi dimila se
maza, polutečna ovsena kaša pomešana sa sirom. Za oficire su bile
pripremljene pšenične pogače, ovčji sir i kravlje mleko.
Kada su se trube oglasile po drugi put, vladar se popeo na konja i
stao na čelo vojske, pored istočnog izlaza iz logora. Bio je okružen
svojom ličnom gardom: Perdikom, Kraterom i Lizimahom. Iza njega su
pristizale falange pezetera ispred kojih su več bili postavljeni odredi lake
konjice. Pratila ih je teška grčka pešadija, a onda su sledili pomoćni
odredi Tračana, Tribalaca i Agrijana. Uz njih je nastupala teška konjica.
Nebo je postajalo blago ružičasto na istoku i čulo se cvrkutanje
vrabaca i zvižduk kosova. Jata divljih golubova dizala su se iz obližnjih
šuma, polako, onako kako je vojska marširajući nastupala pošto ih je
zveckanje oružja budilo iz noćne obamrlosti.
Frigija se prostirala pred Aleksandrovim očima. Predeo su

28
sačinjavala brdašca prekrivena jelama, male doline kroz koje su proticali
bistri potoci duž kojih su se uzdizala stabla topola i vrba sjajnog lišća.
Stada i njihovi psi goniči polazili su na pašnjake vođeni pastirima; činilo
se da život teče mirno, kao da preteče zveckanje oružja vojske u maršu
može lako da se izmeša s blejanjem jaganjaca i mukanjem krava.
Desno i levo od vojske, u dolinama paralelnim s pravcem
marširanja, kretali su se odredi izvidnice bez grbova i oružja, prerušeni,
sa zadatkom da drže na odstojanju moguće persijske špijune. Ali bila je
to beskorisna predostrožnost, – svaki pastir ili seljak mogao je biti
neprijateljski špijun.
U dnu kolone, praćeni desetinom tesalskih konjanika, kretali su se
Kalisten i Filotej i jedna mula sa dve bisage pune rolni papira. Svaki put
kada bi se odmarali, istoričar bi postavljao na zemlju mali sto, uzimao iz
bisaga stolicu i svežanj papira i praćen radoznalim pogledima vojnika
počinjao da piše.
Uskoro se pronela vest da ovaj mršavi mladić mudrog izgleda
zapisuje priče o njihovom pohodu, pa su se mnogi ponadali kako će biti
ovekovečeni, pre ili posle, na jednoj od njegovih stranica. Nikoga,
međutim, nisu zanimali šturi izveštaji koje je svakodnevno pisao
Eumenije, kao ni dnevnici koje su drugi oficiri morali da vode opisujući
etape napredovanja.
Zastali su oko podneva da još jednom predahnu i ručaju. Pošto su
sada već bili blizu Granika, zaustavili su se u samom podnožju nekog
brdašca da, po Aleksandrovom naređenju, tako sakriveni, sačekaju da
padne noć.
Malo pre zalaska sunca, kralj je sazvao ratni savet u svom šatoru i
izložio plan bitke. Bili su prisutni Krater, koji je bio na čelu teške konjice,
Parmenion, odgovoran za komandovanje falangama pezetera i Klit Crni.
Bili su tu i svi Aleksandrovi prijatelji. Oni su sačinjavali i njegovu ličnu
stražu i borili se kao konjanici: Ptolomej, Lizimah, Seleuk, Hefestion,
Leonat, Perdika, čak i Eumenije. On se i dalje pojavljivao na sastancima
u vojnoj odeći i u oklopu sa štitnicima za noge, opasan velikim pojasom:
činilo se kao da uživa u takvom paradiranju.
– Čim bude pao mrak – počeo je kralj – jedan jurišni odred lake
pešadije i pomoćni odredi varvara preći će reku i približiti se, što je više
moguće, persijskom logoru kako bi ga držali na oku. Neko će se odmah
vratiti da nas obavesti koliko je široka reka i potom će nam dojavljivati
da li se varvari pokreću iz bilo kog razloga.
– Mi nećemo paliti vatre, a sutradan ujutru komandanti bataljona i
vođe odreda daće znak za buđenje bez truba, malo pre nego što dođe do

29
četvrte smene straže. Ako put bude bio slobodan prvo će konjica preći
reku i postrojiti se na drugoj obali, a kada im se pešadija bude
pridružila, poći će napred.
– Ovo će biti najznačajniji trenutak tokom čitavog dana. – Posmatrao
ih je redom. – Ako su moji proračuni tačni, Persijanci će i dalje biti u
šatorima, ili, i ako budu van šatora, neće biti postrojeni. U tom trenutku,
s obzirom na to da ćemo biti blizu neprijatelja, počećemo napad s
konjicom koja će izazvati opštu pometnju u varvarskim redovima.
Odmah potom, falange će zadati završni udarac. Ostatak će obaviti
pomoćni i jurišni odredi.
– Ko će predvoditi konjicu? – upitao je Parmenion, koji je sve do tog
trenutka ćutao.
– Ja – odgovorio je Aleksandar.
– Gospodaru, ne savetujem ti to. Suviše je opasno. Pusti neka ih
predvodi Krater, on je bio sa mnom u prvom pohodu u Aziji i ima
mnogo iskustva.
– General Parmenion je u pravu – umešao se Seleuk. – To je naš prvi
sudar s Persijancima i zašto da ga ne izvedemo kako treba?
Vladar podiže ruku i time dade znak da je razgovor završen. –
Videli ste kako sam se borio u Heroneji protiv Svetog bataljona i na reci
Istar protiv Tračana i Tribalaca. Kako možete i da pomislite da sada
mogu da se ponašam drugačije? Lično ću povesti Puntu i ja ću biti prvi
Makedonac koji će udariti na neprijatelje. Moji ljudi moraju da znaju da
se suočavam sa istim opasnostima na koje nailaze oni i da se u ovoj bici
zalaže sve, pa čak i život. Zasada nemam više šta da vam kažem. Sve vas
čekam na večeri.
Niko nije imao hrabrosti da mu odgovori, pa se Eumenije, koji je
sedeo pored Parmeniona, približi generalu i šapnu mu na uvo: – Ja bih
ipak postavio nekoga s velikim iskustvom pored njega, nekoga ko se
tukao s Persijancima i poznaje njihov način borbe.
– O tome sam već razmišljao – umirio ga je general. – Crni će se
boriti pored kralja i videćeš, sve će proći dobro.
Pošto im je dao uputstva, Aleksandar raspusti savet. Svi su izašli da
se pridruže svojim odredima kako bi im dali poslednja uputstva.
Eumenije se malo zadržao, a onda je prišao Aleksandru. – Hteo bih da ti
kažem da je tvoj plan izvanredan, ali ostaje nešto što nam je potpuno
nepoznato a opasno.
– Memnonovi plaćenici.
– Tako je. Ako zbiju redove biće teško probiti ih, čak i konjicom.
– Znam. Naša falanga bi mogla da se nađe u teškom položaju i

30
možda će biti primorani da koriste i kratko oružje, mačeve i kratke
sablje. Ali ima još nešto…
Eumenije sede i povuče ogrtač preko kolena i taj pokret podseti
Aleksandra na oca Filipa koji je imao običaj tako da sedi posle napada
besa. Ali Eumenije je to uradio pošto je bilo sveže, nije navikao da se šeta
samo u vojnom kitonu, tako da se sav naježio od hladnoće.
Vladar je izvadio svežanj papira iz svoje čuvene kutije, one u kojoj
su se nalazila Homerova dela i koju je davno dobio od Aristotela, i
spustio na sto. – Da li poznaješ „Povlačenje deset hiljada“?
– Svakako, sada se čita u svim školama. To je prozni tekst koji se
lako čita i čak ni mlađim dečacima nije teško da ga razumeju.
– Dobro, onda poslušaj. Mi smo na bojnom polju u Kunasi, to se
dešava pre sedamdeset godina i Kir mlađi kaže komandantu Klearku:

Naređujem da povedete svoje trupe protiv neprijatelja, tamo u

centar, zato što je tamo kralj. A ako ubijemo njega, tvrdim, najveći
deo posla je obavljen.

– Dakle, ti bi lično hteo da ubiješ neprijateljskog komandanta – reče

Eumenije gotovo ne verujući.
– Zbog toga ću komandovati Puntom. A onda ćemo se pobrinuti za
Memnonove plaćenike.
– Razumeo sam i odlazim, pošto ionako nećeš da poslušaš moje
savete.
– Tako je, gospodine generalni sekretaru – nasmejao se Aleksandar –
ali to ne znači da te ne volim.
– I ja tebe mnogo volim, prokleti tvrdoglavče. Samo bogovi mogu
da te zaštite.
– Zaštitiće i tebe, prijatelju moj.
Eumenije je izašao, vratio se do svog šatora, skinuo ratnu opremu,
obukao nešto toplije i počeo da čita neki priručnik o vojnoj taktici
čekajući da dođe vreme za večeru.

31
 5.

Reka je tekla brzo, nadošla od snega što se topio s Pontijskih

planina dok je blagi vetar duvao sa zapada i njihao krošnje belih topola
koje su rasle kraj reke. Obale, strme, od gline, bile su sada raskvašene od
nedavnih kiša.
Aleksandar, Hefestion, Seleuk i Perdika, s vrha jednog manjeg
uzvišenja, posmatrali su reku Granik i deo obale s druge strane.
– Kako vam se čini? – upitao je vladar.
– Glina na obali je raskvašena od kiša – zapazio je Seleuk. – Ako se
varvari pojave duž reke, zasuće nas strelama i kopljima. Desetkovaće
nas pre nego što dođemo do susedne obale, a ako i pređemo na susednu
obalu, naši konji će zapasti u blato do kolena, mnogi će i noge polomiti.
U tom slučaju bićemo ostavljeni na milost i nemilost neprijatelju.
– Situacija nije nimalo laka – lakonski je prokomentarisao Perdika.
– Rano je da se brinemo. Sačekajmo da se vrati izvidnica.
Neko vreme su svi ćutali, a proticanje vode zaglušivalo je monotono
kreketanje žaba i pesmu cvrčaka koja je počinjala da se čuje u blagoj
noći. U jednom trenutku začu se zvuk sličan huku sove.
– To su oni – reče Hefestion.
Začuše šljapkanje konja po glini, a zatim i pljuskanje vode oko dva
tamna odraza: dve izvidnice bataljona štitonoša prelazile su reku.
– Pa onda? – upita Aleksandar nestrpljivo. Dvojica su izgledala
strašno, potpuno prekrivena crvenim blatom od glave do nogu.
– Kralju – reče prvi – varvari su na tri ili četiri stadija od Granika, na
jednom uzvišenju iznad doline, pa sve do same vode. Oko njih su
dvostruke straže i četiri bataljona strelaca koji kontrolišu prostor između
padine i reke. Biće teško da im priđemo a da nas ne primete. Osim toga,
svuda okolo su upaljene baklje, a i straže reflektuju svetlost unutrašnjom

32
stranom štita.
– Dobro – reče Aleksandar. – Vratite se nazad i ostanite na drugoj
obali. Na najmanji pokret ili znak dat u neprijateljskom logoru, dotrčite
ovde i dajte znak da odred konjice smešten kod ovih topola krene. Ja ću
to videti i ubrzo ću početi da pokrećem vojsku kako budem smatrao da
je potrebno. Pođite sada i pazite da vas ne otkriju.
Vojnici se vratiše do korita reke i počeše da prelaze preko vode koja
im je dopirala do pasa. Aleksandar i drugovi odjahaše u logor.
– A ako ih sutra nađemo na samoj obali Granika? – upita Perdika,
hvatajući za uzde svoga vranca.
Aleksandar rukom brzo prođe kroz kosu, što je obično činio dok
razmišlja: – U tom slučaju će morati da postroje i pešadiju uz samu reku.
Kakvog bi inače smisla imalo koristiti konjicu ako samo drže položaj.
– Tačno – potvrdi Perdika i dalje lakonski.
– Dakle, postrojiće pešadiju, a mi ćemo da pošaljemo Tračane,
Tribalce i Agrijane, a zatim i štitonoše koje će štititi gusta paljba strela i
kopalja lake pešadije. Ako naši budu uspeli da pomere varvare sa obale,
napred će krenuti i teška grčka pešadija i falange, dok će im konjica
štititi bokove. Zasada je rano da odlučujemo. Vraćamo se, uskoro će biti
poslužena večera.
Vratiše se u logor a Aleksandar pozva sve komandante u svoj šator
uključujući i vođe stranih pomoćnih odreda koji su bili posebno
počastvovani ovim pozivom.
Večerali su naoružani, kao što je to situacija zahtevala. Vino je
služeno na grčki način, te je u pehare sipan jedan deo vina i tri dela
vode, tako da su prisebno mogli da nastave razgovor, pošto je bilo
poznato da se Agrijani i Tribali lako napiju i onda postaju veoma opasni.
Vladar im ispriča šta se trenutno dešava i svi odahnuše što, bar u
ovom trenutku, neprijatelj nije na samoj obali reke.
– Gospodaru – umeša se Parmenion – Klit Crni traži dozvolu da ti
sutra pokriva desnu stranu. U prethodnim pohodima na Persijance, on
se borio u prvim redovima.
– A pokrivao sam i bok kralja Filipa, tvoga oca, više puta – dodade
Klit.
– Onda češ biti na mom boku – složi se Aleksandar.
– Da li imaš i neke druge naredbe? – upita Parmenion.
– Da. Primetio sam da nas več prate žene i trgovci. Hoću da svi
izađu iz logora i ostanu pod nadzorom sve dok ne završimo napad. I
hoču da na obali Granika bude raspoređen odred lake pešadije koji bi
bio spreman za borbu tokom čitave noći. Naravno, ti ljudi se neće boriti

33
sutra, biće suviše umorni.
Večera se završila na vreme, komandanti su se povukli, a čak se i
Aleksandar spremio da spava. Leptina mu je pomogla da skine oklop a
zatim i da se okupa u kupatilu pripremljenom u odvojenom delu šatora.
– Stvarno ćeš se boriti, gospodaru moj? – pitala ga je dok mu je
sunđerom prala ramena.
– Tebe to ne treba da zanima, Leptina. Ako i dalje budeš
prisluškivala iza šatora zahtevaću da odeš iz moje pratnje.
Devojka spusti pogled i ostade tako ćuteći neko vreme a onda, kada
je shvatila da Aleksandar nije ljut, nastavila je: – A zašto ne treba da me
zanima?
– Zato što ti se ne bi dogodilo ništa loše ako bih jednog dana pao u
borbi. Stekla bi slobodu i dovoljno novca za život.
Leptina ga oštro pogleda. Brada joj je podrhtavala a oči se punile
suzama. Okrenu glavu da on ne primeti kako plače.
Ali Aleksandar ipak vide suze na njenim obrazima. – Zašto plačeš?
Očekivao sam da ćeš biti srećna.
Devojka pokuša da zadrži suze i jedva smogavši snage izgovori: –
Zadovoljna sam samo dok mogu da te gledam, gospodaru moj. A kada
to više ne budem mogla, meni neće biti ni svetlosti, ni vazduha, ni
života.
Šumovi u logoru su utihnuli. Čulo se samo dozivanje stražara i
lajanje pasa lutalica u potrazi za hranom. Činilo se da, na trenutak,
Aleksandar nešto osluškuje, zatim ustade i približi se Leptini. Obrisa joj
suze.
– Spavaću obučen – odgovori. Obuče čisto odelo i odabra opremu
koju će sutra da nosi: sjajni bronzani šlem u obliku lavlje glave
razjapljenih čeljusti, optočen srebrom i ukrašen s dva duga pera bele
čaplje, onda atinsko ratničko odelo od grubog lana s prednjim delom
optočenim bronzom na kome je predstavljena Gorgona, par štitova za
noge od kovane bronze, uglačanih kao da su od zlata i veliki opasač od
crvene kože s likom boginje Atine u središtu.
– Moći će da te vide izdaleka – reče Leptina drhtavim glasom.
– Moji ljudi treba da vide i znaju da rizikujem prvo svoj život pa tek
onda njihov. A sada idi da spavaš, ne treba više da mi pomažeš.
Devojka izađe brzim i lakim korakom. Aleksandar položi svoje
oružje na stalak pored kreveta i ugasi lampu. U mraku se i dalje videla
ratna oprema. Podsećala je na duh nekog ratnika koji nepomično čeka
prvi sunčev zrak da oživi.

34
 6.

Aleksandar skoči na noge pošto ga je Peritas probudio ližući ga po

licu. Dvojica slugu su čekali da mu pomognu da obuče oklop. Leptina
mu je donela doručak na srebrnom poslužavniku. Bio je to Nestorov
bokal: živa jaja umućena sa sirom, brašnom, medom i vinom.
Vladar je jeo s nogu dok su mu pričvršćivali oklop, štitnike za noge i
opasač a onda nameštali korice i mač.
– Neću Bukefala – reče izlazeći. – Obale reke su suviše klizave i
mogao bi da se povredi. Dovedite mi sarmatskog dorata. Konjušari su
otišli po konja koga je odabrao, a on peške pođe ka centru logora držeći
šlem pod levom rukom. Skoro svi njegovi ljudi već su bili postrojeni i
neprekidno su stizali drugi da bi zauzeli svoje mesto u redu. Aleksandar
se popeo na dorata koga su mu u tom trenutku doveli i pošao da obiđe
prvo jedinice makedonske i tesalske konjice, a zatim grčku pešadiju i
falangu.
Konjanici Punte čekali su ga u dnu logora blizu zapadnog izlaza,
savršeno postrojeni u pet redova. Podigli su svoja duga koplja u tišini
kada je kralj prošao.
Klit Crni se približio Aleksandru kada je ovaj digao ruku i dao znak
za polazak. Začuo se topot hiljade konja i prigušeno zveckanje oružja
kolone ratnika koji se pokrenuše kroz mrak.
Na nekoliko stadija udaljenosti od Granika začuo se galop i mali
odred od četvorice izvidnika naglo izroni iz mraka zaustavljajući se pred
Aleksandrom.
– Kralju – reče njihov vođa – varvari se još nisu pokrenuli i
ulogoreni su na otprilike tri stadija od reke, na blago uzdignutom
položaju. Po obali se kreću samo izvidnice Medejaca i Skita koji budno
prate čak i našu obalu. Nećemo moći potpuno da ih iznenadimo.

35
 – Ne, svakako – potvrdi Aleksandar – ali pre nego što njihova vojska
pređe ta tri stadija koji ih dele od istočne obale, mi ćemo već pregaziti
reku i biti na drugoj strani. U tom trenutku najznačajniji deo smo već
obavili. – Dade znak svojoj straži da priđe. – Obavestite sve komandante
jedinica da budu spremni za prelazak na suprotnu obalu čim se pred
nama ukaže dolina. Na zvuk truba moraćemo da se sjurimo ka reci i
pregazimo je najbrže što možemo. Konjica prva.
Stražari se udaljiše i malo kasnije pešadija se zaustavi i propusti dve
kolone konjice da ih s bokova obiđu kako bi se prvi postrojili na obali
Granika. Na istoku, polako se pomaljala slaba svetlost.
– Mislili su da će nam ići sunce u oči, a sad nema čak ni mesečine –
reče Aleksandar pokazujući blagi svetli luk koji je zalazio na jugu iza
brda Frigije.
Podiže ruku i potera konja uz reku dok su ga Crni i njegova Punta
pratili. U istom trenutku začu se uzvik s druge obale, a zatim i brojna
dozivanja, sve jača i jača, i najzad zavijajući zvuk roga koji je potrajao
sve dok nije stigao odgovor iz daljine. Izvidnice Skita i Medejaca davale
su znake za uzbunu.
Aleksandar, koji je već bio nasred gaza uzviknu: – Trube! – Začu se
odmah zvuk truba: prvo samo jedan oštar i prodoran, koji se poput
strele zabode na suprotnu obalu mešajući se sa tupim zvukom roga, a
potom i čitav hor truba od čega su odjeknule okolne planine.
Granik se penio dok su vladar i njegova pratnja napredovali što su
brže mogli. Začu se uzvik i jedan makedonski konjanik, pogođen
strelom, pade u reku. Skiti i Medejci su se u međuvremenu postavili na
obalu i izbacivali strele u masu makedonskih vojnika i ne ciljajući. Neki
su bili pogođeni u vrat, neki u stomak, neki u grudi. Aleksandar stavi
štit ispred sebe i još jače mamuzom podbode dorata da bi stao ispred
vojske. Zatim se okrenu: – Napred! – odjeknu urlik. – Napred! Trube!
Zvuk postade još oštriji i prodorniji, na šta odgovori njištanje konja
uznemirenih gužvom i vikom konjanika koji su ih podbadali
mamuzama i bičevali da što pre pregaze bujicu.
Sada su već i drugi i treći red prešli sredinu gaza, a četvrti, peti i
šesti ulazili u reku. Aleksandar se uspinjao sa svojim eskadronom na
suprotnu, klizavu obalu. Iza njega se čulo potmulo, ujednačeno tutnjanje
falange koja je, u stroju, željno išla u bitku.
Neprijateljska izvidnica, pošto je potrošila sve strele, okrenula je
svoje konje i u punoj brzini pohitala ka logoru. Odande je dolazio
nejasan i zastrašujući zvuk oružja, dok su senke vojnika dotrčavale po
mraku sa svih strana paleći baklje i ispunjavajući prostor vikom i

36
dozivanjem na sto različitih jezika.
Aleksandar postroji Puntu i stade na njeno čelo, dok su se dve
jedinice hetera i dva eskadrona tesalske konjice raspoređivali po
njegovim bokovima u četiri reda prema naredbi svojih komandanata.
Makedonce su vodili Krater i Perdika, Tesalce princ Aminta i njegovi
oficiri: Enomao i Eshekratides. Trubači su čekali vladarev znak da
odsviraju juriš.
– Crni! – uzviknu Aleksandar. – Gde su naši pešadinci?
Klit odjaha sve do kraja postrojenih vojnika i pogleda ka reci. –
Penju se, kralju!
– Onda trube! U galop!
Trube se začuše ponovo i dvanaest hiljada konja krenu napred
glavu uz glavu ujednačenim kasom, peneći i njišteći, predvođeni
ponosnim galopom Aleksandrovog sarmatskog dorata.
U međuvremenu, na drugoj strani, persijska konjica se užurbano
okupljala, potpuno pometena: oni koji su već bili u redovima čekali su
znak najvišeg komandanta, satrapa Spitridatesa.
Dvojica iz izvidnice stigoše u punom trku. – Napadaju, gospodaru!
– vikali su.
– Onda me pratite! – naredio je Spitridates ne čekajući više. –
Poteračemo ih unazad, te yaune 2, bacićemo ih u more, neka budu hrana
ribama! Napred, napred!
Rogovi su svirali i zemlja je podrhtavala pod zaglušujućim galopom
vatrenih nizejskih vranaca. U prvom redu su nastupali Medejci i
Korazmi sa velikim duplim lukovima, iza njih su dolazili Oksijani i
Kaduzi koji su nosili duge krive sablje, a poslednji, Saki i Drangijani, bili
su naoružani ogromnim, oštrim istočnjačkim sabljama.
Čim je krenula konjica, teška pešadija grčkih plaćenika koja je
nestrpljivo čekala, pođe u zbijenoj formaciji.
– Plaćenici Anadolije! – uzviknu Memnon podižući koplje – Mačevi
prodati! Nemate ni zemlje ni kuće u koje biste se vratili! Možete samo da
pobedite ili umrete. Zapamtite, neće biti milosti za nas, zato što se, iako
smo Grci, borimo na strani Velikog kralja. Ljudi, naša otadžbina je naša
čast, koplje je naš hleb. Borite se za život, to je jedino što vam preostaje.

Alalalai!

2 Persijski naziv za Grke koji su živeli u Maloj Aziji – (prim. prev.)

37
 Onda je pošao napred, brzim kasom, a zatim galopom. Njegovi ljudi
su odgovorili:

Alalalai!

Pođoše za njim ostajući stalno čvrsto zbijeni. Pratio ih je zastrašujući

zvuk gvožđa i bronze svaki put kada bi dotakli zemlju.
Aleksandar vide beli oblak prašine na samo jedan stadij udaljenosti i
viknu trubaču: – Brzi korak! – Truba dade znak da Punta krene u žestok
galop.
Konjanici spustiše koplja i jurnuše, držeći štitove ispred sebe,
pridržavajući levom rukom uzde i grivu svojih konja. Tako priljubljeni
jedni uz druge činili su jezivi splet ljudi i životinja, uzvika i njištanja. Po
njima je padala kiša persijskih dugih kopalja napravljenih od jasena i
drena.
Aleksandar ugleda malo dalje, sa svoje desne strane, Spitridatesa
koji je besno vitlao mačem crvenim od krvi. S leve strane ga je pokrivao
divovski Reomitres. Aleksandar potera konja u tom pravcu. – Bori se,
varvarine! Bori se protiv kralja Makedonaca ako imaš hrabrosti!
Spitridates se osvrnu, podbode konja i hitnu koplje ka Aleksandru.
Vrh koplja mu probi rameni deo i raseče kožu između vrata i ključne
kosti, ali Aleksandar izvuče mač i nastavi dalje najbrže što je mogao.
Sudariše se, i satrap, gubeći ravnotežu, uhvati se rukama za konja. U
tom trenutku otkri bok i Aleksandar mu zabode mač u rebra. Persijanci
su u međuvremenu pristizali i počinjali da ga gađaju strelama. Jedna
strela pogodi vladarevog konja i on pade na kolena. Reomitresova sekira
zasija iznad njegove glave, a štit koji je držao ispred sebe sada ga je samo
delimično branio od udaraca. Jedan se zaustavi na šlemu. Sečivo probi
metal, zaseče Aleksandra po glavi i krv mu u mlazu poteče po licu. Kralj
je sada bio na zemlji, pored svoga konja.
Reomitres poteže sablju, ali u tom trenutku ulete Crni, vičući kao
pomahnitao i vitlajući ogromnim ilirskim mačem. Jednim zamahom
odseče Persijancu ruku.
Varvarin pade s konja urlajući, a krv poteče iz presečenog zgloba,
gaseći mu život pre nego što mu je Aleksandar, koji je u međuvremenu
ustao, zadao poslednji udarac.
Kralj skoči na prvog konja koji je slobodno trčao po polju i još
jednom ulete u masu.
Zastrašeni smrću svojih komandanata, Persijanci počeše da se
povlače, dok se napadu Punte pridružiše sasvim zbijeni eskadroni

38
hetera i tesalske konjice predvođeni Amintom.
Persijska konjica se borila hrabro, ali je Punta kidala njihove redove
i prodirala u dubinu, a laka konjica ih s bokova u talasima zasipala
strelama. Bili su to ratnici Tračani i Tribalci, svirepi kao divlje zveri;
trčali su odapinjući bezbroj strela i neprekidno bacali koplja čekajući da
se neprijatelj potpuno iscrpi i da mu se tako iskrvavljenom suprotstave
prsa u prsa.
Aleksandrovi prijatelji, Krater, Filotej, Hefestion, Leonat, Perdika,
Ptolomej, Seleuk i Lizimah, sledeći primer svoga kralja, tukli su se u
prvim redovima i sudarali prsa u prsa s neprijateljskim komandantima.
Ovi su, pogođeni, padali jedan za drugim. Mnogi među njima bili su
rođaci Velikog kralja.
Tada se i persijska konjica dala u beg dok su ih gonili heteri, Tesalci
i veoma brza laka konjica Tračana i Tribalaca. Silovito su ih napadali, a
zatim započinjali borbu prsa u prsa.
U tom trenutku, falanga pezetera stiže pravo pred zbijeni red
Memnonovih plaćenika. Plaćenici su se i dalje kretali napred, potpuno
priljubljeni jedni uz druge, držeći pred sobom velike, ispupčene štitove.
Lica su im bila zaklonjena korintskim šlemovima. Dve vojske glasno
uzviknuše:

Alalalai!

i potrčaše jedna drugoj u susret izvučenog oružja.

Kako Memnon izdade naređenje, tako grčki plaćenici počeše da
izbacuju koplja i čitav oblak zašiljenih kopalja sruči se na neprijatelja.
Vojnici padahu jedan za drugim. Zatim plaćenici potrčaše sa ispruženim
mačevima i uđoše u masu pre nego što je falanga imala vremena da se
pregrupiše. Vojnici su podrhtavali od jakih udaraca dok su duga koplja
plaćenika pravila prolaz kroz njihove redove.
Parmenion, predosećajući opasnost, pozva divlja plemena Agrijana i
naredi im da napadnu bokove Memnonove vojske. Kako Agrijani uđoše
u bitku tako se Memnonovi plaćenici povukoše u odbranu.
Falanga se u međuvremenu pregrupisala i sada su oni izbacivali
kratka koplja. Grčke plaćenike je u tom trenutku okružila i makedonska
konjica koja se, pošto je potisnula Persijance, vratila da svom silinom
tuče po Memnonovim ljudima.
Sunce je već potpuno obasjalo dolinu gde su leševi ležali jedni preko
drugih. Aleksandar zatraži da mu dovedu Bukefala, dok su veterinari
pokušavali da pruže pomoć ranjenom doratu. Aleksandar zatim pođe da

39
obiđe svoje pobedničke trupe. Lice mu je bilo okrvavljeno od rane na
glavi, oklop oštećen Spitridatesovim kopljem, telo znojavo i prekriveno
prašinom, ali je svojim vojnicima u tom trenutku ličio na boga. Udarali
su kopljima o štitove kao onog dana kada im je Filip objavio rođenje
svog sina i uzvikivali:

Aleksandar! Aleksandar! Aleksandar!

Kralj okrete pogled na krajnji desni bok postrojenih pezetera i vide

generala Parmeniona kako stoji naoružan sa tragovima bitke po telu, on,
koji je imao već skoro sedamdeset godina, a držao mač u ruci kao da ima
dvadeset.
Približi mu se, siđe s konja i snažno ga zagrli, dok su se uzvici
vojnika peli sve do neba.

40
 7.

Dvojica Agrijanaca sagla su se nad grupom leševa i počeli da

skupljaju skupu ratnu opremu i bacaju na mala kola. Bilo je tu bronzanih
šlemova, gvozdenih mačeva, štitnika za noge.
U jednom trenutku, po več slaboj i nejasnoj večernjoj svetlosti, jedan
od njih vide na mci jednog probodenog vojnika zlatnu narukvicu u
obliku zmije i približi mu se s namerom da neprimetno uzme i za sebe
sačuva to malo blago. Za to vreme njegov drug, leđima okrenut,
nastavio je da skuplja predmete. Ali, kada se sagao da otkopča
narukvicu, jedan bodež izroni iz gomile tela i preseče mu vrat od uva do
uva.
Čovek pade bez jauka. Njegov drug je, zauzet stavljanjem oružja na
kola, pravio toliku buku da nije ni čuo tup udarac tela koje pada. Kada
se okrenuo, našavši se sam usred mraka počeo je da doziva prijatelja
misleći da se ovaj sakrio da se našali.
– Hajde, izađi, ne ponašaj se tako glupo i bolje mi pomozi, pošto su
sve ove stvari… – Nije imao vremena da završi rečenicu. Isto oružje koje
je prerezalo grkljan drugom ratniku, zabode mu se u vrat uranjajući sve
do drške.
Agrijanac pade na kolena, pružajući ruku ka svom bodežu, ali nije
imao snage da ga izvadi i sruči se licem na zemlju.
Memnon se onda diže, oslobađajući se leševa među kojima je do tog
trenutka ostao sakriven, podrhtavajući i jedva ostajući na nogama. Bio je
veoma slab, iscrpljen od temperature i neprekidno je gubio krv iz velike
otvorene rane na levom boku.
Skinu pojas sa jednog Agrijanca i jako steže nogu ispod prepona, a
zatim otkinu komad kitona da bi zavio ranu, zaustavljajući tako
krvarenje. Kada je sve to s mukom obavio, odvuče se polako do jednog

41
drveta da sačeka potpuni mrak.
Slušao je kako iz daljine dopire prigušena radosna vika
makedonskih vojnika, a sa svoje strane, na otprilike dva stadija
udaljenosti, video je svetlucanje baklji u već skoro potpuno uništenom
persijskom logoru.
Mačem odseče jedan štap i pođe hramajući. Iz mraka se čulo lajanje
pasa lutalica koji su počeli da se približavaju već ukočenim leševima
vojnika Velikog kralja. Polako je napredovao stežući zube ne bi ii
izdržao jak bol i nadvladao umor koji ga je obuzimao. Hodajući, sve
manje je osećao ranjenu nogu.
U tom trenutku primeti tamnu senku pred sobom: jedan konj se
vraćao ka logoru da bi potražio svoga gospodara i sada, u mraku, nije
više umeo da se snađe. Memnon mu se pažljivo približi, blago mu se
obrati da ga umiri i polako pruži ruku da prihvati uzde.
Onda mu priđe sasvim, pomilova ga i, uz veliki napor, pope se na
njega i polako ga podbode petama. Vranac pođe kasom a Memnon,
držeći se za njegovu grivu, povede ga ka Zeleji, kući. Više puta u toku
noći jedva je uspevao da se zadrži i ne padne, savladan malaksalošću i
velikim krvarenjem, ali ga pomisao na Barsinu i sinove održa i dade
podstrek da nastavi sve do poslednje trunke snage.
Kada je zora počela da sviće, gotovo padajući s konja, vide kako iz
mraka izranja grupica naoružanih vojnika koji su se kretali ivicom šume.
Čuo je glas kako ga doziva: – Komandante, to smo mi. – Bila su to
četvorica plaćenika iz njegove lične garde, njemu posebno odani, i tražili
su ga. Jedva je prepoznao lica kada su se približili, a onda izgubi svest.
Kada je ponovo otvorio oči, našao se okružen manjim odredom
persijskih konjanika koji su pošli u izvidnicu da saznaju gde se ulogorio
neprijatelj.
– Ja sam komandant Memnon – reče na njihovom jeziku – i preživeo
sam bitku na Graniku, zajedno sa ovim mojim hrabrim prijateljima.
Odvedite nas kući.
Vođa odreda skoči na zemlju, približi mu se, a onda dade znak
svojim ljudima da mu pomognu. Odneše ga do hlada jednog drveta i
dadoše mu da pije. Usta su mu bila potpuno ispucala od temperature,
telo i lice izmazani od krvi i blata, prašine i znoja, prljava kosa padala
mu je po čelu.
– Izgubio je mnogo krvi – objasni najstariji od njegovih pratilaca.
– Dovedi najbrže što možeš neka kola – naredi persijski oficir
jednom od svojih vojnika – i egipatskog lekara ako je još u kući plemića
Arsitesa. I pošalji nekog ko će javiti porodici komandanta Memnona da

42
smo ga pronašli i da je živ.
Covek skoči na konja i posle nekoliko trenutaka izgubi se u daljini.
– Šta se dogodilo? – upita oficir plaćenike. – Poruke koje smo
dobijali bile su protivrečne.
Pošto su zatražili vode i napili se, ljudi počeše da pričaju: – Prešli su
reku dok je još bio mrak i na nas je pošla konjica. Spitridates je morao da
uzvrati na napad, mada je njegova vojska bila proređena zato što mnogi
od njegovih vojnika nisu stigli da se spreme. Mi smo se borili sve do
poslednjeg, ali smo bili nadjačani. U jednom trenutku pred nama je bila
makedonska falanga dok nam je konjica bila za leđima.
– Izgubio sam veliki deo mojih ljudi – dodade Memnon spuštajući
pogled. – Veterane naviknute na svaku vrstu napora i na najveće
opasnosti, hrabre vojnike za koje sam bio veoma vezan. Ovi koje vidite
su onih nekoliko koji su preživeli. Aleksandar nam nije pružio čak ni
mogućnost da pregovaramo o primirju. Bilo je jasno da su njegovi
vojnici dobili naređenje da ubijaju i ništa drugo. Masakr koji je izveo nad
nama trebalo je da bude opomena svim Grcima koji se budu usudili da
se suprotstave njegovim planovima.
– A šta misliš, kakvi su njegovi planovi? – upita persijski oficir.
– To je, prema onome što on kaže, oslobođenje grčkih gradova u
Aziji, ali ja u to ne verujem. Njegova vojska je jedna izvanredna mašina
odavno pripremljena za mnogo veći poduhvat.
– Kakav?
Memnon odmahnu glavom. – Ne znam.
U očima mu se video samrtni umor. Lice mu je bilo već potpuno
bledo iako je i dalje imao veoma visoku temperaturu. Podrhtavao je i
škrgutao zubima.
– Odmori se sada – reče oficir pokrivajući ga jednim ogrtačem. –
Ubrzo će doći lekar, a onda ćemo te odneti kući. – Memnon zatvori oči
savladan potpunom iscrpljenošću, i mučen bolom i priviđenjima, utonu
u nemiran san. Kada je konačno stigao lekar bio je već u bunilu i
izgovarao besmislene reči, ophrvan strašnim halucinacijama.
Lekar je zatražio da ga podignu na kola, oprao inu ranu sirćetom i
čistim vinom, zašio je i povezao bedra čistim zavojima. Dao mu je da
popije i neki gorak napitak da mu ublaži bolove i uspava ga. U tom
trenutku, persijski oficir dade znak za pokret i kola se pokrenuše
lelujajući se i škripeći dok su ih vukle dve mule.
Bila je već duboka noć kada su stigli u palatu u Zeleji. Barsina, čim
ih je videla u dnu staze, potrča im u susret plačući. Dečaci su, sećajući se
šta im je otac ranije govorio, ostali kraj vrata, dok su vojnici na rukama

43
prenosili Memnona do njegovog kreveta.
Cela kuća je bila osvetljena, a trojica grčkih lekara su u predvorju
sobe čekali komandanta da se pobrinu oko njega. Onaj koji je ličio na
učitelja, bio je i najstariji od trojice. Dolazio je sa Adramitiona i zvao se
Ariston.
Egipatski lekar je govorio samo persijski i Barsina je morala da
prevodi kako bi se obavile konsultacije kraj postelje njenog supruga.
– Iskrvario je mnogo pre nego što sam došao, pošto je hodao čitave
noći. Nema polomljenih kostiju, urinira normalno, puls mu je slab ali
ujednačen, i to je već nešto. Kako mislite da ga lečite?
– Stavljaćemo mu obloge od crnog sleza na ranu i dreniraćemo je
ako počne da se gnoji – odgovori Ariston.
Egipatski kolega potvrdno klimnu glavom. – Slažem se, ali dajte mu
da pije što više može. Ja bih mu dao da pije i supu od mesa, od nje se
obnavlja krv.
Kada je završila s prevođenjem, Barsina otprati egipatskog lekara do
vrata i u ruku mu stavi vrećicu s novcem. – Veoma sam ti zahvalna zbog
onog što si uradio za mog supruga. Bez tebe možda ne bi ni bio živ.
Egipćanin prihvati nagradu i nakloni se: – Uradio sam veoma malo,
gospođo moja, a veruj mi, preživeo je zato što je jak kao bik. Ostao je
sakriven među leševima čitavog dana, gubeći krv, a zatim je hodao
gotovo čitave noći podnoseći strašan bol. Malo je ljudi koji bi imali toliko
snage.
– Da li će preživeti? – upita Barsina drhtavim glasom, a isto pitanje
čitalo se i u očima vojnika koji su ih ćuteći posmatrali.
– Ne znam. Svaki put kada neki čovek zadobije tako ozbiljnu ranu,
vitalne tečnosti ističu iz tela i sa sobom odnose i deo njegove duše; zbog
toga mu je život u opasnosti. Ne možemo da znamo koliko je krvi
Memnon izgubio i koliko mu je još ostalo u srcu, ali se ti potrudi da što
više pije, jer je i razvodnjena krv bolja ni od kakve.
Udalji se a Barsina se vrati u sobu gde su grčki lekari, okupljeni oko
pacijenta, pripremali trave i napitke, sterilišući hirurške instrumente u
slučaju da bude potrebno dreniranje rane. Sluškinje su ga u
međuvremenu svukle i prale mu telo i lice krpama natopljenim hladnom
vodom i ekstraktom divlje nane.
Dečaci, koji su do tog trenutka stajali mirno, ćuteći, približiše se i
zatražiše da vide oca. – Možete da dođete – reče jedan od lekara, ali
nemojte da ga uznemiravate, potreban mu je odmor.
Eteokle, stariji sin, prvi se približi u nadi da će ga otac pogledati. A
onda, pošto je video da se on ne pomera, okrenu se ka bratu i odmahnu

44
glavom.
– Idite da spavate – pokuša da ih umiri Barsina. – Vašem ocu će
sutra biti bolje i moći ćete da se pozdravite s njim.
Dečaci poljubiše ruku koja je beživotno visila sa kreveta i izađoše
praćeni svojim učiteljem.
Pre nego što se povukoše u svoje odaje, Eteokle se okrenu ka
Fratesu i reče: – Ako moj otac umre, pronaći ću tog Aleksandra, gde god
da se krije i ubiću ga. Kunem ti se.
– I ja se kunem – ponovio je brat.
Barsina ostade budna pored supruga čitave noći mada su se trojica
lekara smenjivala pored Memnonove postelje. Povremeno mu je menjala
na čelu obloge od hladne vode. Pred zoru, Ariston otkri nogu pacijenta i
primeti da je veoma otekla i pocrvenela. Probudio je jednog od svojih
pomoćnika.
– Treba da mu stavimo pijavice i smanjimo pritisak od unutrašnjih
tečnosti. Idi u moju sobu i donesi sve što je potrebno.
Barsina se umeša: – Izvini, ali kada ste se konsultovali s drugim
lekarom, niko nije pominjao pijavice. Pominjali ste dreniranje samo ako
dođe do gnojenja.
– Gospođo moja, ti moraš da imaš poverenja u mene. Ja sam lekar.
– Egipćanin je bio lični Spitridatesov lekar a lečio je i samog Velikog
kralja Darija. Imam poverenja i u njega i zato nemojte da koristite
pijavice pre nego što ponovo dođe.
– Nećeš valjda da slušaš tog varvarina – izlete Aristonu.
– Ja sam isto tako varvarka – podseti ga Barsina – i kažem ti da
nećeš stavljati te odvratne životinje na kožu mog muža dok se i egipatski
lekar s tim ne složi.
– Ako je tako, odlazim – ljutito odgovori Ariston.
Idi… – odjeknu u tom trenutku jedan glas kao da dolazi sa onoga
sveta – …i da se nosiš.
– Memnone! – uzviknu Barsina, okrećući se ka krevetu. A onda se
obrati Aristonu: – Mom suprugu je sada bolje i možete da se povučete.
Sutra ću vam poslati honorar.
Aristonu nije trebalo ponoviti i on pozva svoje pomoćnike. – Ja sam
te ipak upozorio – reče izlazeći. – Bez pijavica, pritisak će postati suviše
visok i…
– Ja na sebe preuzimam svu odgovornost – uzvrati Barsina. – Ne
brini.
Pošto se grčki lekari povukoše, Barsina posla jednog slugu da
dovede egipatskog lekara, koji kolima stiže žurno pravo iz palate

45
satrapa Spitridatesa.
– Šta se dešava, gospođo moja? – upita ne izašavši još iz kola.
– Lekari jauna hteli su da mu stave pijavice, ali sam se ja tome
suprotstavila. Htela sam prvo da čujem šta ti misliš. Onda su se oni
uvredili i otišli.
– Dobro si uradila, gospođo moja. Pijavice bi samo pogoršale
njegovo stanje. Kako je on sada?
– Temperatura mu je i dalje veoma visoka, ali se probudio i govori.
– Idemo odmah kod njega.
Uđoše u Memnonovu sobu i zatekoše ga budnog. Uprkos
upozoravanju sluškinja i preklinjanju njegovih ljudi koji su bdeli čitave
noći, pokušavao je da siđe s kreveta.
– Samo spusti tu nogu na zemlju i moraću da ti je amputiram –
uzviknu lekar. Memnon neodlučno zastade na trenutak, a onda se
opruži gunđajući. Barsina mu otkri ranjeni kuk i Egipćanin poče da ga
pregleda. Kuk je bio otečen, upaljen i boleo ga je, ali još nije bilo vidljivih
znakova gnojenja. Onda otvori svoju tašnu, izvadi nešto iz nje i stavi na
stočić.
– Šta je to? – upita Barsina.
– To je mešavina raznih mošusa. Video sam ratnike Oksijana kako
time leče rane i one im, kasnije, veoma brzo zarastaju. Ne znam ni sam
šta se tu dešava, ali za lekara je važno samo ozdravljenje, ne mora da zna
kako do toga dolazi. Ja se ipak plašim da mu obloge od crnog sleza neće
biti dovoljne.
Približi se Memnonu i stavi mu mošus na ranu, vezujući je zavojem.
– Ako se do sutra pojavi veoma jak svrab, gotovo nepodnošljiv, to će
značiti da prezdravljuje. Ali ne dozvolite mu da se češe, po cenu da mu
vežete ruke. Ako bi, međutim, osetio bol, a noga nastavila da otiče,
morali bismo da je odsečemo i u tom slučaju me pozovite. Sada moram
da pođem. U Zeleji ima mnogo ranjenih o kojima treba da se pobrinem.
Ode na svojim kolima sa upregnutim mulama. Barsina dozvoli
vojnicima svoga supruga da dođu i vide ga na nekoliko trenutaka, a
zatim se pope na najvišu kulu palate, gde je dala da se sagradi mali
hram. Sveštenik je čekao moleći se, gledajući pravo u sveti plamen.
Barsina kleknu na pod ćuteći i posmatrajući plamenove kako
poigravaju od blagog vetra koji je dolazio s vrhova planina. Tako sačeka
odgovor. Na kraju molitve sveštenik reče: – Neće ga ubiti ova rana.
– Ne možeš da mi kažeš ništa više? – upita uplašeno.
Sveštenik je i dalje posmatrao vrhove plamenova koji su postajali
sve viši jer je vetar snažnije dunuo. – Vidim da Memnona čeka velika

46
čast, ali isto tako i ozbiljna opasnost. Budi uz njega, moja gospođo, i
potrudi se da i njegovi sinovi budu s vama. Još mnoge stvari treba da
nauče od oca.

47
 8.

Plen sakupljen u persijskom logoru i oružje uzeto od poginulih bili

su naslagani u centru utvrđenja i Eumenijevi ljudi su ga razvrstavali.
Aleksandar stiže sa Hefestionom i Seleukom i sede na jednu
stoličicu blizu svoga sekretara.
– Kako je tvoja glava? – upitao ga je Eumenije, pokazujući veliki
zavoj kojim mu je lekar Filip povezao glavu.
– Prilično dobro – odgovori Aleksandar – ali nedostajalo je malo. Da
nije bilo Crnog, danas ne bih sedeo ovde i uživao na suncu. Kao što vidiš
– dodade pokazujući na veoma bogat plen – nema više razloga da se
brineš za novac. Ovde ima dovoljno vrednih stvari da se kupi hrana za
ljude za najmanje mesec dana, a i da se isplate plaćenici.
– Da li ovde ima nečeg što bi hteo da zadržiš za sebe? – upita
Eumenije.
– Ne, ali bih hteo da pošaljem plišane purpurne tkanine, ćilime i
zavese mojoj majci i nešto mojoj sestri, na primer ovu ovde odeću.
Kleopatri se dopadaju neobične stvari.
– Biće urađeno – potvrdi Eumenije i naredi svojim pomoćnicima da
izdvoje tražene predmete. – Da li želiš još nešto?
– Da. Izaberi tri stotine najlepših oklopa sa opremom i pošalji ih u
Atinu, gde će biti poklonjeni boginji Atini u Partenonu. Sa posvetom.
– Nekom posvetom… posebnom?
– Svakako. Napisaćeš:

Aleksandar i Grci, izuzimajući Spartance, oduzeli su ove oklope i

oružje varvarima iz Azije.

– Lep šamar Spartancima – nasmeja se Seleuk.

48
 – Samo uzvraćam na one koje sam ja dobio kada su odbili da
učestvuju u mom pohodu – uzvrati vladar. – Uskoro će shvatiti da će biti
samo jedno selo bez ikakvog uticaja. Svet hoda sa Aleksandrom.
– Izdao sam naređenje da dođu Apel i Lizip i slikaju te u opremi na
konju – reče Eumenije. – Nadam se da će se iskrcati za nekoliko dana na
obalu kod Asa ili kod Abida. Svakako će nas obavestiti tako da ćeš moći
da poziraš i za statuu i za sliku.
– To me sada ne zanima – reče Aleksandar. – Želim da se ovekoveče
moji vojnici pali u borbi, i da budu predstavljeni onako kako to niko do
sada nije uradio. To može samo Lizip.
– Uskoro ćemo znati i kakav je odjek imala tvoja pobeda kako na
prijatelje, tako i na neprijatelje – umešao se Seleuk. – Voleo bih da znam
šta će reći oni iz Lampsaka koji nisu hteli da prihvate tvoje predloge.
– Reći će da su ti mnogo zahvalni što si ih oslobodio – šaljivo
odgovori Hefestion. – Ko pobedi, uvek je u pravu, a ko izgubi, obično
greši.
– Da li je poslato pismo mojoj majci? – upita Aleksandar Eumenija.
– Tek što si mi ga dao. Sada je negde na obali. Uz povoljan vetar,
stići će u Makedoniju za tri dana.
– Nema nikakvog glasa od Persijanaca?
– Nikakvog.
– Čudno… Povređene su lečili moji hirurzi, a poginuli su sahranjeni
uz sve počasti.
Eumenije se namršti.
– Ako pokušavaš nešto da mi kažeš, reci mi, za ime Zevsa!
– E, baš je u tome problem.
– Ne razumem.
– Persijanci ne sahranjuju mrtve.
– Šta?
– Ni ja to nisam znao, ali mi je juče objasnio jedan zatvorenik. Po
Persijancima, i zemlja i vatra su svete, a misle da leš ne pripada ovome
svetu; zbog toga bi, sahranjujući ih, zagadili zemlju, a ako bi ih spalili
kao mi, zagadili bi vatru, koja je za njih sam bog.
– Ali… Onda?
– Ostavljaju leševe na visoravnima ili na vrhovima kula na
planinama, gde ih pojedu ptice i raznesu kiše i vetrovi. Ove građevine
zovu „kule tišine”.
Aleksandar ne reče ništa, ustade i ode do svog šatora.
Eumenije je shvatio kako se oseća i dade znak drugima da ga ne
prate. – Oseća se poniženim što ne poznaje običaj jednog naroda koji

49
poštuje i što ih je upravo uvredio a da to nikako nije želeo.
Ode do njega tek kada je sunce zašlo, prethodno se najavivši.
Aleksandar ga pusti da uđe.
– General Parmenion te poziva na večeru sa svima nama ako ti se
dolazi.
– Da, reci mu da ću ubrzo doći.
– Ne treba toliko da žališ. Otkud si mogao da pomisliš… – reče
Eumenije videvši da je i dalje potišten.
– Ne žalim zbog toga. Mislio sam samo…
– Na šta?
– Na taj običaj Persijanaca.
– Meni se samo čini da su sačuvali običaj koji se poštovao još u doba
kada su živeli kao nomadi.
– Upravo je u tome veličina tog rituala, u činjenici da običaji
predaka nisu zaboravljeni. Prijatelju moj, kada bih morao da padnem u
bici, možda bih i ja voleo da zauvek spavam u jednoj od kula tišine.

50
 9.

Sutradan je Aleksandar poslao Parmeniona da zauzme Daskilion,

glavni grad helespontske Frigije, veoma lep grad na obali mora, s
velikim utvrđenjem. A zatim da zauzme i Zeleju.
Persijsko plemstvo je pobeglo odnoseći sa sobom samo najvrednije
stvari. General je ispitivao sluge, pošto je hteo da sazna gde su otišli, a
posebno ga je zanimalo gde je Memnon, budući da njegov leš nisu našli
na bojnom polju.
– Mi ga nismo otada ni videli, moćni gospodaru – reče mu jedan od
upravitelja palate. – Možda je otišao daleko od mesta bitke i negde
kasnije umro sakriven. Možda su ga njegove sluge ili vojnici našli i
sahranili da ne bi bio plen pasa i ptica grabljivica. Ovde nije boravio.
Parmenion pozva svog sina Filoteja.
– Ne verujem ni jednoj jedinoj reči ovih varvara. Ipak, veoma je
verovatno da je bio povređen. Po svemu sudeći, mora da se ovde nalazi
njegova vila pošto je živeo kao persijski satrap. Pošalji jedinice lake
konjice da pretraže čitav kraj, taj Grk je opasniji od bilo kog našeg
neprijatelja. Ako je živ zadaće nam još mnogo briga. Prošle noći video
sam kako se sa planina prostiru svetleći signali, prenosila se veoma brzo
i na velike daljine vest o našoj pobedi. Uskoro ćemo dobiti i odgovor, ali
svakako nismo dobrodošli.
– Uradiću sve što je neophodno, oče, i dovešću ga vezanog, tebi na
noge.
Parmenion odmahnu glavom. – Nećeš uraditi ništa od svega toga.
Ako ga nađeš, odnosi se prema njemu s poštovanjem. Memnon je
najhrabriji vojnik na istoku od Dardanela.
– Ali je plaćenik.
– Pa šta onda. To je čovek kome je život uništio sve iluzije i koji

51
veruje samo u svoj mač. Za mene je to dovoljan razlog da ga poštujem.
Filotej je pažljivo obišao čitavu okolinu, pretražio sve palate i vile,
ispitao sve robove pribegavajući čak i mučenju, ali nije saznao ništa.
– Ništa – obavesti svog oca posle nekoliko dana. – Ništa, baš ništa,
kao da nikada nije ni postojao.
– Možda ipak postoji način da ga nađemo. Obrati pažnju gde sve
idu lekari, posebno oni najbolji. Možda bi neko od njih mogao da te
odvede do uzglavlja jednog čuvenog bolesnika.
– To je dobra ideja, oče. Čudno, uvek razmišljam o tebi kao o
vojniku, čoveku koji pravi genijalne planove za bitke.
– Nije dovoljno pobediti u bici, ono što je teško sledi posle bitke.
– Uradiću onako kako si mi savetovao.
Od tog dana Filotej poče da potkupljuje i stvara prijatelje, naročito
među ljudima skromnijih materijalnih mogućnosti. Ubrzo saznade ko su
najbolji lekari i ko je apsolutno najbolji. Bio je to Egipćanin Snefruen
Kapta. On je lečio kralja Darija u Suzi, a onda je postao i lični lekar
satrapa Frigije Spitridatesa.
Napravi onda seriju zaseda i jedne večeri je video kako obazrivo
izlazi na zadnja vrata svoje kuće, penje se u kola sa upregnutom mulom
i kreće ka polju. Filotej pođe za njim sa odredom lake konjice. Pratio ga
je sa određene udaljenosti, idući van puta. Posle dužeg kretanja kroz
mrak, ugledaše u daljini svetla neobične kuće. Bila je to veličanstvena
palata okružena zidovima sa reljefnim ukrasima, sa mnogo vrata i
terasa.
– Stigli smo – objavi svojim ljudima. – Budite spremni.
Siđoše s konja i nastaviše peške držeći životinje za uzde. Kada su
bili već blizu palate okruži ih besno horsko lajanje: mnoštvo ovčarskih
pasa iz Kapadokije napadalo ih je sa svih strana.
Morali su da izvade svoje lukove i strele da bi ih držali na
odstojanju, ali kako je bio mrak, nisu mogli precizno da ciljaju. Sada već
direktno napadnuti izvadili su noževe. Nekoliko konja, na smrt
uplašenih, pobeže njišteći u noć i kad su konjanici konačno shvatili da ih
je napao čopor pasa, polovina konja je pobegla.
– Ipak nastavljamo! – naredi Filotej besno.
Skočiše na konje, oni koji su ih imali, i stigoše do dvorišta palate
osvetljene lampama svuda oko ulaznih vrata. Pred njima je stajala jedna
prelepa žena. Na sebi je imala izvezenu persijsku haljinu s dugim
zlatnim resama.
– Ko ste vi? – upita na grčkom. – Šta hoćete?
– Žao mi je, gospođo, ali tražimo čoveka koji se bori u vojsci varvara

52
i imamo dovoljno razloga da verujemo da se nalazi u ovoj kući, možda
ranjen. Pratih smo njegovog lekara.
Žena zadrhta i naglo poblede od besa. Ipak se povuče da ih
propusti. – Uđite i pogledajte gde god želite, ali vas molim da se
ponašate onako kako zahteva mesto u kome živi sama žena. U
suprotnom, uradiću sve da vaš kralj to sazna. Rečeno mi je da je on
čovek koji mrzi zloupotrebe.
– Čuli ste? – upita Filotej, okrećući se ka svojim vojnicima koji su bili
poderani i prilično izgrebani od napada.
– Žao mi je – dodade onda Barsina, pažljivo ih posmatrajući. – Da
ste se najavili, izbegli biste ih. Nažalost, ovaj kraj je prepun razbojnika i
moramo da se štitimo. A kada je reč o lekaru, ako želite, odvešću vas
odmah kod njega.
Uđe u predvorje sa Filotejom, a potom se nadođe usred dugog
hodnika. Ispred njih je išla sluškinja noseći lampu.
Uđoše u jednu sobu gde je dečak ležao na krevetu dok ga je Snefru
en Kapta pregledao. – Kako mu je? – upita Barsina.
– Nije ništa ozbiljno, samo tegobe sa želucem. Neka pije ovaj
napitak tri puta dnevno i neka i sutra bude na lakoj hrani. Uskoro će mu
biti sasvim dobro.
– Hteo bih da razgovaram nasamo s lekarom – umeša se Filotej.
– Kako želiš – odgovori Barsina i smesti ih u susednu sobu.
– Znamo da je ovo Memnonova kuća – reče Filotej čim su ušli u
sobu.
– Da, to je njegova kuća – potvrdi lekar.
– Tražimo ga.
– Onda biste morali da ga tražite na drugom mestu, nije ovde.
– A gde je?
– Ne znam.
– Da li si ga lečio?
– Da. Lečim sve one kojima sam potreban.
– Znaš da mogu da te primoram da govoriš.
– Svakako, ali ipak neću biti u stanju da ti kažem ništa više. Misliš
da bi jedan čovek kao što je Memnon ispričao svom lekaru gde
namerava da se skloni?
– Da li je bio ranjen?
– Da.
– Ozbiljno?
– Svaka rana može biti ozbiljna. Zavisi od toga kako se stvari
razvijaju.

53
 – Nisam tražio lekciju iz medicine. Hteo bih da znam u kakvom je
stanju bio Memnon poslednji put kada si ga video.
– Oporavljao se.
– Zahvaljujući tvom lečenju.
– I zahvaljujući nekim grčkim lekarima među kojima je izvesni
Ariston iz Adramitiona, ako ne grešim.
– Da li je bio u stanju da jaše?
– To već ne znam. Ne razumem se u konje. A sada, ako bi hteo da
me izviniš, čekaju me i drugi pacijenti.
Filotej nije znao šta bi ga još pitao i pusti ga da pođe. U atrijumu
naiđe na svoje ljude koji su već pažljivo pregledali kuću.
– Onda?
– Ništa. Nismo našli nikakav trag. Ako je bio ovde, sigurno je otišao
pre izvesnog vremena ili se sakrio negde gde ne možemo da ga nađemo,
osim ako…
– Osim ako šta?
– Osim ako ne zapalimo čitavu kuću. Ako se krije moraće kad-tad
da izađe.
Barsina je grizla usne, ali nije progovarala. Samo je spustila pogled
izbegavajući da gleda svoje neprijatelje.
Filotej ljutito odmahnu glavom. – Pustite to, hajdemo. Nema ovde
ničeg što bi nas zanimalo. – Izađoše i malo kasnije topot njihovih konja
više se nije čuo, a psi su i dalje lajali. Kada su bili na tri stadija od kuće,
Filotej povuče uzde svog konja.
– Prokletstvo! Kladim se da sad izlazi iz nekog skrovišta iz zemlje i
razgovara mirno sa svojom ženom. Lepa žena… lepa žena, Zevsa mi!
– Ne razumem zašto je nismo… – poče jedan od njegovih ljudi,
Tračanin iz Salmidese.
– Zato što to nije hleb za tvoje zube a kada bi Aleksandar saznao
odrao bi kožu sa tebe i dao je svom psu da je pojede. Radi ono sa
ovdašnjim kurvama ako baš ne znaš gde da ga staviš. A sada hajdemo, i
suviše smo se zadržali.
Na drugom kraju doline, u tom istom trenutku, Memnona su u
nosiljci vezanoj za samare dva magarca prebacivali do drugog skloništa.
Pre nego što je prošao krivinu u pravcu doline Ezep i grada Azire,
zatražio je od vođe da se zaustavi. Okrenuo se i pogledao još jednom
svoju osvetljenu kuću. Još je na sebi osećao Barsinin miris nakon
poslednjeg poljupca.

54
 10.

Vojska se pokrenula prema planini Ida i zalivu Adramition noseći

vojnički prtljag i praćena teretnim kolima sa municijom. Nije više bilo
razloga da ostanu na severu budući da je glavni grad frigijske satrapije
bio zauzet i kontrolisala ga je makedonska vojska.
Parmenion se vratio i preuzeo komandu nad vojskom, a Aleksandar
je donosio strateške odluke.
– Ići ćemo na jug, duž obale – objavio je jedne večeri Aleksandar
ratnom savetu. – Zauzeli smo glavni grad Frigije, a sada ćemo zauzeti i
glavni grad Lidije.
– Sard – precizirao je Kalisten. – Mitski glavni grad Mide i Kreza.
– To izgleda tako nestvarno – umeša se Leonat. – Da li se sećate
bajki koje nam je pričao stari Leonida? A sada ćemo videti ta mesta.
– Tako je – potvrdio je Kalisten. – Videćemo reku Ermu na čijim su
obalama Persijanci pobedili Kreza pre skoro dvesta godina. I videćemo
reku Patolo, zlatonosnog peska, gde se i rodila legenda o Midi. I grobove
gde počivaju kraljevi Lidije.
– Šta mislite, da li ćemo naći dovoljno novca u tom gradu? – upita
Eumenije.
– Pa ti misliš samo na novac! – uzviknu Seleuk. – U svakom slučaju,
u pravu si.
– Svakako da sam u pravu. Da li znate koliko košta flota naših
saveznika Grka? Da li možda znate?
– Ne – odgovori Lizimah – ne znamo, gospodine glavni sekretaru;
ali zato si ti tu da na to misliš.
– Košta nas sto šezdeset talanata na dan. Ponavljam, sto šezdeset. To
znači da će nam ono što smo uzeli kod Granika i u Daskilionu biti
dovoljno za petnaestak dana ako sve bude bilo kako treba.

55
 – Slušajte – reče Aleksandar. – Sada ćemo poći na Sard i ne verujem
da ćemo naići na veliki otpor. Dakle, poći ćemo da zauzmemo sve što je
na obali, pa sve do granice sa Likijom, do reke Ksant. Tako ćemo
osloboditi sve grčke gradove u Aziji. A to ćemo obaviti pre kraja leta.
– Veličanstveno – odobravao je Ptolomej. – A posle?
– Samo da se ne vraćamo kući! – uzviknuo je Hefestion. – Ja tek
počinjem da se zabavljam.
– Ne znači da će biti tako lako – uzvrati Aleksandar. – Sve što smo
do sada uradili samo je okrznulo persijsku silu, a osim toga sasvim je
jasno da je Memnon živ. Uz to, ne znamo čak ni da li će nam svi grčki
gradovi otvoriti kapije.

Nekoliko dana su napredovali kroz brdašca i klance čarobne lepote,

uz plaže nad kojima su se nadnosili džinovski borovi, prateći pogledom
velika i mala ostrva što su se kao pratnja pružala duž obale. Na kraju su
izbili do obala reke Hermos, velike i tako bistre da se jasno videlo njeno
šljunkovito korito.
Satrap Lidije zvao se Mitrites i bio je jedan razuman čovek. Kada je
shvatio da nema nikakve druge mogućnosti, poslao je svoje
predstavnike kod Aleksandra da bi mu ponudio ključeve tvrđave, a
zatim ga je lično otpratio da poseti zidine sastavljene od tri reda zidova,
odbrambene kule i izviđačke osmatračnice.
– Odavde je počelo „povlačenje deset hiljada“ – zapazi Aleksandar,
gledajući ka dolini. Vetar mu je mrsio kosu i povijao krošnje vrba i crnih
jasenova.
Kalisten ga je pratio malo odsutan pošto je nešto neprekidno
beležio. – Tačno – reče – i ovde je živeo princ Kir Mlađi, u to vreme
satrap Lidije.
– I odavde, na neki način, počinje naš pohod. Samo što mi nećemo
ići istim putem. Sutra idemo ka Efesu.
I Efes im se predao bez bitke. Grčki plaćenici iz garnizona u Efesu
otišli su već ranije, a kada je Aleksandar zauzeo grad, demokrate, koje su

56
prethodno bile proterane, iskoristile su povoljan trenutak da se vrate u
grad. Međutim, započeli su pravu hajku, podstičući narod da zauzima
kuće bogatijih ljudi i plemića koji su do tog trenutka bili naklonjeni
persijskoj upravi.
Neki od njih su se, da bi se spasli, povukli u hramove, ali su odatle
izvučeni i kamenovani. U gradu je zavladala potpuna pometnja.
Aleksandar je onda izveo na ulice pešadiju štitonoša da zavedu red. On
sam, dao je garancije da će demokratija biti ponovo uspostavljena tako
što će bogati nadoknaditi štetu plaćajući posebnu taksu za izgradnju
velelepnog svetilišta posvećenog boginji Artemidi, inače spaljenog pre
nekoliko godina.
– Znaš šta se priča u vezi sa ovim hramom? – upita ga Kalisten dok
su obilazili ruševine ogromnog hrama. – Da boginja nije mogla da ugasi
požar zato što je bila zauzeta oko tvog rođenja. Svetilište je izgorelo
tačno pre dvadeset godina, onog dana kada si se ti rodio.
– Ja želim da se ponovo izgradi – potvrdi Aleksandar. – Želim da u
hramu bude mnogo džinovskih stubova, da hiljade skulptora dođe i
ukrasi ga, da slikari islikaju njegovu unutrašnjost.
– To je lep plan. Možeš to da ispričaš i Lizipu.
– On je već stigao? – upita kralj, vidno obradovan.
– Da. Iskrcao se sinoć, jedva čeka da te vidi.
– Lizip, hvala bogovima! Te ruke, taj pogled… ni kod koga nisam
video toliku kreativnu moć kako zrači iz očiju. Kada te pažljivo gleda,
osećaš da prosto razgovara sa tvojom dušom i onda stvara nekog
drugog čoveka… od gline, od bronze, od voska, nije važno; stvara
čoveka kakvim bi ga on načinio da je bog.
– Bog?
– Da.
– Kakav bog?
– Bog koji je u svim bogovima i svim ljudima, ali koji se prikazuje
samo malom broju ljudi.
Vođe demokrata, upravitelji grada kojeg je nekad opsedao kralj
Filip, isterani od Persijanaca i ponovo vraćeni na vlast zahvaljujući
Aleksandru, čekali su ga da mu pokažu čudesne lepote Efesa.
Grad se prostirao po jednom uzvišenju koje se polako spušta ka
moru i širokom zalivu i ušću reke Kaistar. Luka je bila prepuna manjih
brodova koji su istovarivali sve vrste robe i tovarili štofove, začine i
mirise iz čitave unutrašnje Azije, da bi ih potom prodavali na udaljenim
mestima, u Jadranskom moru, po Tirenskim ostrvima, po etrurskim i
iberijskim zemljama. Čuo se žamor utovarivanja i istovarivanja, vika

57
trgovaca robovima koji su na javnoj prodaji izlagali snažne muškarce i
prelepe devojke.
Duž ulica nizale su se kapije najbogatijih i najblistavijih kuća.
Svetilišta bogova bila su okružena tezgama uličnih prodavaca gde su se
mogle kupiti amajlije za sreću ili protiv uroka, relikvije i reljefne slike od
slonovače, i to Apolona i njegove sestre, device Artemide.
Krv prolivena u neredima bila je već oprana sa ulica, a povorke
rođaka ubijenih sada su se povukle u svoje kuće. Na ulicama je vladalo
opšte slavlje i ushićenje. Ljudi su se gurali da bi videli Aleksandra i
mahali mu maslinovim grančicama, dok su devojke zasipale laticama
ruža put kojim je prolazio. Latice ruža su padale i sa balkona kuća,
ispunjavajući prostor mešavinom prelepih boja i mirisa.
Došli su zatim do jedne veličanstvene palate s velikim atrijumom,
mermernih kolonada završenih jonskim kapitolima, sa utisnutim zlatom
i obojenih u plavo. Do tada je ova palata pripadala jednom od plemića
što su krvlju platili svoje prijateljstvo s persijskim vlastodršcima, a sada
mladom bogu koji je sišao niz padine Olimpa i došao sve do obala
prostrane Azije.
Stojeći, Lizip ga dočeka u predvorju palate. Potrča mu u susret i
snažno ga zagrli svojim velikim rukama.
– Dobri moj prijatelju! – uzviknu Aleksandar grleći ga radosno.
– Kralju moj! – odgovori Lizip blistavih očiju.
– Da li si se okupao? Ručao si? Dali su ti čisto odelo da se
presvučeš?
– Sve je u redu, ne brini. Jedino što sam želeo bilo je da te vidim;
kada gledam tvoje portrete, to nije isto. Da li je tačno da ćeš mi pozirati?
– Hoću, ali imam i druge planove. Hteo bih da napraviš nešto što
niko do sada nije video. Sedi.
– Slušam te – reče Lizip, dok su sluge donosile druge stolice za
plemstvo i Aleksandrove prijatelje.
– Gladan si? Ručaćeš s nama?
– Sa zadovoljstvom – odgovori veliki skulptor.
Sluge su postavile trpezu i poslužile specijalitete grada: pečenu ribu
začinjenu ruzmarinom i slanim maslinkama, povrće, salatu i vruć hleb.
– Evo – počeo je da govori kralj dok su se drugi služili. – Hteo bih
sećanje na dvadeset petoricu hetera iz moje Punte koji su pali na
Graniku pri prvom sudaru s persijskom konjicom. Tražio sam da se
naprave njihovi portreti pre nego što su spaljeni, zato što hoću da budu
verno predstavljeni. Hteo bih da ih predstaviš u zanosu borbe, u
silovitom napadu. Trebalo bi da se maltene čuju odjek njihovog galopa i

58
njihova zadihanost. Ništa ne bi smelo da nedostaje toj predstavi, osim
životnog daha koji ne možeš da udahneš jer ti bogovi tu moć još nisu
dali.
Aleksandar je spustio glavu i usred radosti i slavija, zveckanja
pehara ispunjenih vinom i tanjira prepunjenih ukusnim jelima,
melanholično zaćuta.
– Lizipe, prijatelju moj… Ti momci su sada pepeo i njihove gole
kosti počivaju pod zemljom, ali ti, ti možeš čvrsto da prigrliš njihove
duše, da ih otmeš od vetra, pre nego što se potpuno rasprhnu i da ih
istočiš u bronzi, da budu večni!
Ustade i približi se prozoru koji je gledao na zaliv, blistav pod
podnevnim suncem. Svi drugi su ručali, pili, šalili se, več blago opijeni
vinom. Lizip pođe ,za njim.
– Dvadeset šest statua na konju… Aleksandrovi vojnici na Graniku.
Trebalo bi da to bude neraskidivo isprepletano klupko nogu, snažnih
tela, širom otvorenih usta u ratnom pokliču, ruku koje preteći zamahuju
mačevima i kopljima. Da li me razumeš, Lizipe? Ti shvataš ono što želim
da ti kažem?
– Spomenik će biti postavljen u Makedoniji i zauvek će proslavljati
mladiće koji su položili svoj život za našu zemlju, ne dozvoljavajući da
živimo praznim životom bez slave i uspeha.
– Želim da izliješ u bronzi svu svoju životnu energiju, da se tvoja
umetnost pretvori u najveće čudo koje je ikada viđeno na svetu. Kada
ljudi budu prolazili pored spomenika, moraće da zadrhte od divljenja i
straha, da osećaju ono što su osećali ti isti konjanici kada su krenuli u
napad, da osete kako se iz njihovih grla rađa uzvik koji ide preko smrti,
preko magli Ada, odakle se niko nikada nije vratio.
Lizip ga je gledao ćuteći, začuđen; njegove velike žuljevite ruke
nepomično su visile niz telo.
Aleksandar ih je stegao. – Ove ruke mogu da stvore čudo, znam to.
Ne postoji izazov koji ti ne možeš da pobediš, samo ako želiš. Ti si kao
ja, Lizipe, i samo zbog toga nijedan drugi skulptor nije mogao da
napravi moju statuu. Znaš šta je rekao Aristotel onog dana kada si
završio moj prvi portret u Mijeci? Rekao je: „Ako bog postoji, on ima
Lizipove ruke.“ Izvajaćeš u bronzi moje pale drugove? Uradićeš to?
– Uradiću to, Aleksandre, i biće to delo koje će svet ispunjavati
strahopoštovanjem. Kunem ti se.
Aleksandar klimnu glavom, a onda ga pogleda nežno i sa
divljenjem.
– A sada dođi – reče mu uhvativši ga podruku. – Poješćemo nešto.

59
 11.

Apel je stigao sledećeg poslepodneva zajedno sa mnogo robova,

žena i dece lepog izgleda. Bio je veoma elegantan, obučen s blagom
ekscentričnošću, sa ogrlicama od ćilibara i plavog dragog kamena.
Odelo mu je bilo živih boja. Pričalo se da je Teofrast napisao satiričnu
knjižicu pod naslovom „Karakteri“ i da ga je baš Apel inspirisao da
opiše karakter egzibicioniste.
Aleksandar ga je, zajedno s prelepom Kampaspe, primio u svojim
privatnim odajama. Kampaspe se i dalje oblačila kao mlada devojka,
nosila je haljinu koja joj je potpuno otkrivala ramena i prelepe grudi.
– Vidim da si odličnog zdravlja, Apelu, i zadovoljan sam što je
blistava lepota Kampaspe i dalje tvoj najveći izvor inspiracije. To je retka
povlastica – da umetnik živi sa takvom muzom.
Kampaspe, sva ustreptala, približila se Aleksandru da bi ga
poljubila u ruku, ali je Aleksandar privuče sebi i zagrli.
– Ruke su ti i dalje veoma jake, gospodaru – šapnu mu na uvo,
glasom koji bi razbudio i strast starca mrtvog već tri dana.
– Imam još nešto, ništa manje jako, u slučaju da si zaboravila –
šapnu joj.
Apel se nakašlja i zbunjeno dodade: – Gospodaru, ova slika bi
morala da bude remek-delo, dostojno da traje vekovima. U stvari, ove
slike, pošto bih hteo da ih naslikam dve.
– Dve? – upita Aleksandar.
– Ako se ti slažeš, naravno.
– Da čujemo.
– Na prvoj slici ti stojiš i od tebe polazi munja, kao kod Zevsa. Pored
tebe je orao, jedan od simbola dinastije Argeada.
Vladar klimnu glavom razmišljajući.

60
 – Gospodaru, hteo bih da ti kažem da se i Parmenion i Eumenije
slažu oko toga da budeš naslikan u takvom položaju, pre svega zbog
utiska koji bi to ostavilo na tvoje azijatske podanike.
– Ako oni tako kažu… A druga slika?
– Na drugoj slici bi bio na Bukefalu, s kopljem u ruci, u trenutku
kada nekog gađaš. Bila bi to slika za pamćenje, uveravam te.
Kampaspe se nasmeši.
– Šta se dogodilo? – upita Apel s neskrivenom dosadom.
– Mislila sam na treću sliku – odgovori devojka.
– A kakva bi ona bila? – upita Aleksandar. – Zar dve nisu dovoljne?
Ne mogu da provedem ostatak života pozirajući Apelu.
– Ne bi pozirao sam – objasni Kampaspe smešeći se još umiljatije. –
Mislila sam na sliku s dve figure gde bi kralj Aleksandar bio naslikan
kao bog Ares dok se odmara posle bitke, na jednoj lepoj livadi punoj
cveća; njegovo oružje je pored njega, a ja bih mogla da budem Afrodita
koja mu pruža zadovoljstvo. Znaš, nešto kao ona slika koju si slikao u
kući onog grčkog generala… Kako se ono zvao?
Apel naglo preblede i krišom joj dade znak da ćuti. – Hajdemo, kralj
nema vremena za sve te slike. Dve su dovoljne, i previše. Zar ne,
gospodaru?
– Baš tako, prijatelju moj, baš tako. A sada, molim vas da me izvinite
pošto mi je Eumenije ispunio dan mnogobrojnim obavezama. Poziraću ti
pre večere. Ti izaberi s kojom temom hoćeš da počneš. Ako želiš da to
bude slika gde sam na konju, zatraži da ti naprave drvenog konja…
Sumnjam da bi Bukefal imao strpljenja da mirno pozira, čak i pred
velikim Apelom.
Slikar se povuče, klanjajući se i povlačeći za sobom Kampaspe koja
se opirala. Aleksandru ne promače da je zbog nečeg prekoreva dok su se
udaljavali niz hodnik.
Odmah zatim, Eumenije uvede nove posetioce – desetak vođa
plemena iz unutrašnjosti koji su, pošto su saznali da im se promenio
vladar, došli da potvrde svoju odanost.
Aleksandar ustade i pođe im u susret pozdravljajući se srdačno sa
svakim ponaosob.
– Šta traže? – upita prevodioca.
– Žele da znaju šta ti tražiš od njih.
– Ništa.
– Ništa? – zaprepašćeno ponovi prevodilac.
– Mogu da se vrate svojim kućama i mirno žive kao i do sada.
Onaj koji je ličio na vođu delegacije, promrmlja nešto na uvo

61
prevodiocu.
– Šta kaže?
– Kaže: „A porezi?“
– Kada je reč o porezu – umeša se spremno Eumenije – ostaje
onakav kakav je bio i do sada. I mi imamo naše troškove i…
– Eumenije, molim te – prekinu ga Aleksandar. – Ne treba da se
zadržavaš na detaljima.
Vođe plemena razgovarale su između sebe, a onda potvrdili da su
veoma zadovoljni. Poželeli su svako dobro moćnome gospodaru i
zahvalili mu se na njegovoj gostoljubivosti.
– Pozovi ih da ostanu na večeri – reče Aleksandar.
Prevodilac ponovi.
– Onda?
– Veoma su ti zahvalni na pozivu gospodaru, ali kažu da je put dug
i da ih čekaju kod kuće da pomuzu krave, da pomognu životinjama koje
treba da dobiju mladunce i da…
– Razumeo sam – upade Eumenije. – Hitni kućni poslovi.
– Zahvali im na poseti – zaključi Aleksandar – i nemoj da zaboraviš
da im daš poklone.
– Kakve poklone?
– Ne znam. Oružje, odelo, šta god misliš da treba da im daš, samo
neka ne odu praznih ruku. To je narod vaspitan na stari način i ume i
dalje da ceni lepe običaje. Nemoj da zaboraviš da su i oni kraljevi u
svojim plemenima.
Večera je bila poslužena po zalasku sunca, kada je Aleksandar
završio prvo poziranje za Apela, na drvenom konju, budući da je veliki
umetnik odlučio da počne s težom slikom.
– Sutra ću morati da odem u štale i da tražim da mi izvedu
Bukefala, pošto će i on morati da mi pozira – dodade slikar sažaljivo
gledajući u drvenog konja koga je Eumenije uspeo da donese iz
pozorišta.
– Onda ti savetujem da svratiš kod mog kuvara i zatražiš da ti da
kolače od meda, da bi te Bukefal bolje prihvatio – predloži mu
Aleksandar. – Obožava ih.
Glavni poslužitelj je došao da kaže da je trpeza postavljena. Apel je
upravo završavao opštu skicu figure. Aleksandar siđe s konja i približi
se slikaru: – Da li mogu da pogledam?
– Ne mogu da ti odbijem, gospodaru, ali nijedan umetnik ne voli da
pokazuje sliku koja nije završena.
Aleksandar pogleda veliku sliku i naglo promeni raspoloženje.

62
Slavni slikar je samo ugljenom islikao osnovne crte velikih i brzih
pokreta, ostavljajući da kasnije naslika detalje: oči, pramenove kose,
ruke, Bukefalove raširene nozdrve, kopita… Apel je ispod oka
posmatrao njegovu reakciju.
– Nije završena gospodaru, to je samo skica. Kada se budu dodale
boje, pozadina, sve će se promeniti i…
Aleksandar podiže ruku da ga zaustavi: – I ovo je remek-delo,
Apelu. Već si dao najbolje od sebe, a ko može da zamisli kako će biti
ostalo.
Zajedno uđoše u salu za zabavu gde su ih čekali upravitelji grada,
sveštenici i kraljevi prijatelji. Aleksandar naredi da se ne prelazi granica
pristojnosti pošto nije želeo da građani Efesa steknu pogrešnu sliku o
njemu i njegovim prijateljima. „Prijateljice” koje su domaćini pozvali,
samo su svirale i plesale i izvodile poneku nevinu igru, a vino se služilo
na grčki način, s tri dela vode.
Svi su pokušavali da razgovaraju sa Apelom i Lizipom pošto je
njihova slava bila veoma velika.
– Ja sam već čuo jednu neobičnu priču! – reče Kalisten okrećući se ka
Apelu. – Odnosi se na portret koji si radio kralju Filipu.
– A koju? – odgovori Apel. – Podseti me pošto sada ne mogu da se
setim.
Svi počeše da se smeju.
– Evo – nastavi Kalisten – ispričaću ti onako kako su je meni
ispričali. Kralj Filip pošalje po tebe zato što je želeo da stavi jedan svoj
portret u svetilište u Delfima i počne da ti daje uputstva: „Naslikaj me
malo lepše… svakako nemoj da me slikaš sa ove strane gde mi je oko
razroko, naslikaj me malo višeg, i hteo bih da mi kosa bude malo crnja,
naravno, ne preterano, ali mislim da me razumeš…“
– Čini mi se da sam je i ja čuo – poče da se smeje Eumenije
oponašajući Filipov glas: – I šta, zovem tako slavnog slikara, a onda ja
sve moram da mu govorim?
– Sada se sećam – sa uživanjem se smejao Apel – rekao je baš tako.
– Pa onda nastavi ti! – zamoli ga Kalisten.
– Ne, ne – branio se slikar – jako se zabavljam dok slušam.
– Kad je tako… onda slikar konačno završi svoju sliku i iznese je u
dvorište na punu svetlost kako bi slavni naručilac mogao da joj se divi.
Ko je od vas bio u Delfima, video je: prelepa je, sjajna! Kralj ima zlatnu
krunu, nosi crveni ogrtač, skiptar, gotovo kao veliki Zevs. „Da li ti se
dopada, gospodaru”, upita ga Apel. Filip gleda s jedne strane, gleda s
druge strane, nešto nije ubeđen. „Da li treba da kažem ono što stvarno

63
mislim?“, upita. „Svakako, gospodaru“, potvrdi slikar. „E pa, po meni,
uopšte ne liči na mene.“
– Tako je bilo! – ponavljao je Apel smejući se sve više. – I zaista,
kada sam mu naslikao kosu tamnijom, bradu uređenijom i boju kože
ružičastom, on na kraju nije prepoznao sebe.
– I onda? – upita Eumenije.
– E, pa to je najlepše – nastavio je da priča Kalisten – samo ako je
priča istinita. Dakle, pošto je slika bila u dvorištu, kako bi mogli da joj se
dive na dnevnoj svetlosti, prolazio je pored nje u tom trenutku jedan od
momaka iz štale, vodeći za uzde kraljevog konja. Konj, prolazeći pored
slike, stade, poče da maše repom, da vrti glavom i glasno njišti na
zaprepašćenje svih prisutnih. Apel onda pogleda prvo kralja, pa konja,
pa sliku i na kraju reče: „Gospodaru, da li i ja smem da kažem ono što
mislim?“. „Za ime Zevsa, naravno”, reče kralj. „Žao mi je što to moram
da kažem, ali mi se čini da se tvoj konj više razume u slikarstvo nego ti.“
– E, to je prava i potpuna istina – smejao se Apel. – Kunem se da je
bilo baš tako.
– A on? – upita Hefestion.
– On? Slegnuo je ramenima i rekao: „Uvek ste vi slikari u pravu.
Ovog puta, bićeš ipak isplaćen. Zadržaću je sada, kad si je već naslikao.”
Svi su aplaudirali, a Eumenije je čak i pokazivao kako se obavilo
isplaćivanje slike. Svi su ga hvalili kako izvanredno imitira, čak i oni koji
nikada nisu videli kralja.
Osetivši da je u samom središtu zbivanja, sada je Apel nastavio da
privlači pažnju kao pozorišni glumac.
Aleksandar izađe, izvinjavajući se kako mora veoma rano da ustane,
jer ga ujutru čeka kontrolisanje utvrđenja sa strane mora, a slavlje se
nastavilo s novim sipanjem sad već čistijeg vina i pozivanjem novih
„devojaka“, malo odvažnijih.
Čim uđe u svoje odaje vide namrgođenu Leptinu kako ga čeka sa
upaljenom svetiljkom. Posmatrao je pažljivo dok je okretala lampu da
mu osvetli spavaću sobu, ne shvatajući zašto je tako namrštena. Nije ni
hteo da pita.
Ali, pošto je otvorio vrata svoje spavaće sobe, shvati. Kampaspe je
ležala na njegovoj postelji bez odeće, u položaju koji je podsećao na
jednu od onih mitskih heroina: možda Danaju, koja čeka zlatnu kišu ili
Ledu dok čeka labuda, ne bi mogao tačno da kaže.
Devojka ustade, približi mu se i poče da ga svlači, a onda kleknu na
tepih pred njim i poče da mu ljubi butine i stomak. – Ranjivo mesto tvog
pretka Ahila bila je peta – šaputala mu je, gledajući ga očima koje su

64
blistale. – A tvoje slabo mesto, da vidimo da li me se još seća.
Aleksandar je pomazi po kosi i nasmeši se. Otkako živi sa Apelom,
počela je u svom govoru da koristi primere iz mitoloških događaja.

65
 12.

Aleksandar je napustio Efes polovinom proleća da bi krenuo ka

Miletu. Lizip, koji je razumeo šta vladar očekuje od njega, krenuo je ka
Makedoniji noseći pismeno naređenje regentu Antipatru. Aleksandar je
tražio od njega da skulptoru stavi na raspolaganje sve što je neophodno
da napravi svoju veliku skulpturu.
Iskrcao se prvo u Atini, gde se sreo sa Aristotelom, koji je redovno
držao časove u prostorijama svoje Akademije. Filozof ga je dočekao u
jednom malom, lepo uređenom salonu i poslužio svežim vinom.
– Naš kralj me je zamolio da ti prenesem njegove pozdrave i
njegovo divljenje i da ti kažem da će ti, čim bude mogao, napisati jedno
dugo pismo.
– Zahvaljujem ti. Odjek njegovih poduhvata stigao je sve dovde, do
Atine. Tri stotine oklopa s vojnom opremom koje je poslao na Akropolj,
privuklo je hiljade radoznalih, a posveta u kojoj je napisao da se
isključuju Spartanci poput vetra stigla je do Herkulovih kolonada.3
Aleksandar ume da natera druge da pričaju o njemu.
– Kakvo je raspoloženje Atinjana?
– Demosten i dalje ima na njih značajan uticaj, ali su poduhvati
mladog vladara duboko podstakli sanjarenja mnogih. Ionako ima onih
čiji se rođaci bore u Aziji, u vojsci ili u floti i to ih navodi da se politički
razumno ponašaju. Ali ne treba da imamo iluzija: ako bi kralj pao u bici,
odmah bi se digli i počeli da pretresaju kuču po kuću, počevši od mene.
Pričaj mi kako je Aleksandar?
– Koliko ja znam ponaša se veoma pažljivo i taktično. Bio je milostiv
prema pobeđenom neprijatelju, a u gradovima koje je osvojio uspostavio

3 Gibraltarski moreuz, (prim. prev.)

66
je demokratiju, ne menjajući ništa posebno u njihovom životu.
Aristotel blago klimnu glavom, kao da odobrava; njegov đak je
pokazao da primenjuje ono što ga je on poučavao. Zatim ustade. – Da li
bi želeo da posetiš Akademiju?
– Sa velikim zadovoljstvom – odgovori Lizip prateći ga.
Izađoše u unutrašnje dvorište da nakratko prošetaju. Dvorište je bilo
u hladu koji je pravila kolonada sa jonskim kapitolima napravljena od
mermera sa Pentelika. U sredini se nalazio bunar, oivičen ciglom, u
nivou zemlje, iskopan na mestu nekadašnjeg, vekovima starog bunara.
Jedan sluga je zahvatao vodu.
– Imamo četiri roba, dvojicu koji čiste i dvojicu koji poslužuju za
stolom. Primamo često goste iz drugih škola, a i neki od naših đaka
provode sve svoje vreme ovde.
Prođoše onda ispod luka do jednih vrata. – Ovo je odeljak za
političke nauke i tu se nalazi prikupljeno više od sto sedamdeset ustava
iz Grčke, Azije, Afrike, Italije i odavde – objašnjavao je dok su prolazili
kroz hodnik iz kojeg su vodila mnoga vrata. – Imamo prirodnjački deo,
gde se nalaze zbirke minerala, biljaka i insekata. I na kraju, u onom tamo
delu – nastavljao je prateći gosta do jednog prostranog salona – nalazi se
zbirka retkih životinja. Pozvao sam jednog stručnjaka za prepariranje iz
Egipta, čuvenog po prepariranju mačaka i svetih krokodila, i on ovde
radi punom snagom.
Lizip je zadivljeno gledao oko sebe. Više od prepariranih životinja –
zmija, krokodila, smeđih supova – privlačili su mu pažnju anatomski
crteži gde je prepoznavao veštinu umetnika velikog iskustva.
– Najvažnije je da budemo obazrivi pošto ima mnogo krivotvorina i
prevara – nastavi Aristotel. – Od kada se pročulo da skupljamo
preparirane životinje, primamo najneobičnije ponude: majmune,
zmajeve, aždaje pa čak i kentaure i sirene.
– Kentaure i sirene? – ponovi zaprepašćeni Lizip.
– Baš tako. I čak nas pozivaju da dođemo i vidimo ih pre nego što ih
kupimo.
– Kako je to moguće?
– Obična prevara. Nije ni čudo što najčešće takve ponude stižu iz
Egipta, gde preparatori imaju hiljadugodišnje iskustvo. Ni najmanje im
nije teško da zašiju torzo čoveka na telo ždrebeta, vešto prikriju mesto
gde su zašivali pomoću kože i grive i onda sve prepariraju. Krajnji
rezultat ovih pravih remek-dela nije za potcenjivanje.
– Verujem ti.
Aristotel se približio prozoru s koga je mogao da se vidi Likabit

67
prekriven borovima i u njegovoj blizini Akropolj s velikom građevinom
Partenonom. – Šta misliš, šta radi sada? – upita.
Lizip odmah shvati da Aristotel nijednog trenutka nije prestajao da
razmišlja o Aleksandru.
– Sve što znam jeste da će krenuti na jug, ali niko ne zna njegove
prave namere.
– Ići će stalno napred – dodade filozof okrećući se ka umetniku. – Ići
će napred sve dok bude mogao da diše i niko neće moći da ga zaustavi.

Za to vreme Apel je ostao sam u Efesu i nastavio da slika veliki

portret makedonskog kralja na konju. U međuvremenu, Aleksandar je
napredovao ka Miletu.
Apel je posebno pažljivo slikao detalje Bukefalove glave i ona je bila
tako verna da se činilo da životinja može da iskoči iz slike. Hteo je da
zadivi svog naručioca i već je poručio kola koja bi ga odvela do sledećeg
Aleksandrovog bivaka kako bi ovaj mogao da vidi završene slike.
Sate je provodio dodajući blagim potezima četkice boje kako bi
naslikao krvavu penu na gubici konja, ali nikako mu nije uspevalo da
napravi pravu gustinu boje. A Kampaspe, koja nikada nije ćutala, prosto
ga je izbezumljivala. Prošlo je vreme njegove strasne zaljubljenosti.
– Ako ne zatvoriš ta usta – očajno je vikao slikar – nikada neću
uspeti!
– Ali, dragi moj… – nastavila bi Kampaspe.
– Dosta! – zaurlao je Apel potpuno van sebe i sasvim nekontrolisano
bacio na sliku sunđer natopljen bojom. Nekim neobičnim slučajem
sunđer pogodi tačno ugao Bukefalovih usta i pade na zemlju.
– Eto – tužnim glasom je rekla devojka – potpuno si ga uništio! Sad
si zadovoljan? I još ćeš da kažeš da sam ja za sve kriva.
Ali, umetnik je više nije slušao. Ne verujući, približio se svojoj slici,
podignutih ruku, diveći se. – Nije moguće – mrmljao je. – Bogovi, nije
moguće.
Sunđer je ostavio na Bukefalovim ustima boju tako da je krvava

68
pena delovala potpuno uverljivo i činilo se da je nijedna umetnička ruka
ne bi tako prikazala.
– Oh, ali… – uskliknula je Kampaspe, shvatajući i sama da se desilo
čudo.
Apel se okrenu ka njoj i kažiprstom joj skoro dotače vrh nosa. – Ako
ti slučajno izleti i nekom kažeš kako je naslikan ovaj detalj – pokazujući
drugim kažiprstom prelepu mrlju – odgrišću ti taj tvoj lepi nosić. Da li
sam bio dovoljno jasan?
– Sve mi je jasno, najdraži moj – klimala je glavom Kampaspe,
izlazeći iz prostorije.
Bila je iskrena u tom trenutku, ali diskrecija svakako nije bila njena
najveća vrlina. Posle samo nekoliko dana, svi stanovnici Efesa znali su
kako je veliki Apel naslikao čudesni detalj krvave pene na Bukefalovoj
gubici.

69
 13.

Komandant garnizona u Miletu, Grk Egesikratos, posla poruku

Aleksandru da mu predaje grad. Kralj zato pođe sa vojskom u nameri da
ga preuzme. Ali, kao meru predostrožnosti, posla jedan odred konjice
pod komandom Kratera i Perdike u izvidnicu.
Oni pređoše reku Meandar i uspeše se uz planinu Latmos. Našavši
se s druge strane, ostali su zaprepašćeni neverovatnim prizorom: baš u
tom trenutku, nekoliko ratnih brodova obilazilo je rt Mileta i spremalo
se da zatvori ulaz u zaliv. Iza te prve grupe dolazili su drugi, a zatim su
dalje pristizali novi brodovi, sve dok čitav zaliv nije bio ispunjen sa
stotinjak različitih brodova, a more se penilo od udaraca hiljade vesala.
Ublaženo zbog daljine, ali sasvim jasno, čulo se udaranje bubnjeva koji
su odzvanjali dajući ritam veslačima.
– O, bogovi – promrmlja Perdika. – Persijska flota!
– Koliko tu ima brodova, po tebi? – upita Krater.
– Stotine… bar dvesta ili trista. A naša flota upravo stiže. Ako se
slučajno sada pojavi u zalivu biće uništena. Vraćamo se odmah da
dojavimo Nearku da stane. Njih ima najmanje dvostruko više od nas!
Okrenuše konje i galopom siđoše niz padinu idući u susret vojsci
koja je nastavila da se spušta ka jugu.
Posle nekoliko sati stigli su do vojske koja se zaustavila na padini
levo od Meandra. Odmah odjahaše do kralja i nađoše ga kako sa
Ptolomejem i Hefestionom nadgleda prelaz konjice preko privremenog
mosta koji su makedonski inženjeri napravili blizu ušća reke.
– Aleksandre! – uzviknu Krater. – Trista ratnih brodova je u zalivu
kod Mileta. Treba da zaustavimo Nearka, ili će cela naša flota biti
potopljena.
– Kada ste ih videli? – upita kralj namršten.

70
 – Pre nekoliko sati. Upravo smo stigli na vrh planine Atmos kada je
izbila prva linija brodova, a zatim su počeli da pristižu novi i novi i nije
im bilo kraja. Čudovišta s četiri i pet redova veslača.
– Video sam i brodove „osam pojačanja“ – dodade Perdika.
– Da li si siguran?
– Kako nisam siguran! Imaju čuveni bronzani kljun broda od pet
hiljada libra4.
– Treba da zaustaviš našu flotu, Aleksandre! Neark ne zna ništa
pošto je i dalje iza Mikalskog rta. Ako ga ne obavestimo doći će pravo
pred Persijance.
– Umirite se – reče kralj. – Imamo još vremena. – Onda se okrenu ka
Kalistenu koji je sedeo malo dalje na svojoj stoličici: – Dodaj mi jednu
tablicu i pisaljku, molim te.
Kalisten mu dodade ono što je tražio i Aleksandar brzo ispisa
nekoliko reči i dade znak konjaniku iz svoje lične garde. – Odnesi
odmah ovu poruku do našeg vojnika na uzvišenju iznad Mileta da je
pomoću signala prenese našoj floti. Nadajmo se da će stići na vreme.
– Verujem da će stići – sa sigurnošću reče Hefestion. – Duva vetar iz
pravca Nota koji odgovara Persijancima pošto dolaze s juga, a usporava
našu flotu koja stiže sa severa.
Konjanik galopom pređe drveni most vičući da mu oslobode put i
krenu uz uzvišenje pored Mileta, sve do mesta gde je nekoliko
kartopisaca u službi Makedonaca pažljivo pratilo kretanje Nearkove
flote. Imali su sjajni štit sa ogledalom koji je služio za davanje signala.
– Kralj naređuje da odmah pošaljete ovu poruku – reče pružajući
tablicu. – Persijska flota je u Miletskom zalivu i broji trista ratnih
brodova.
Topograf pogleda u nebo i vide oblak koji je dolazio s juga poteran
vetrom. – Ne mogu, moraćemo da sačekamo dok ovaj oblak ne prođe.
Pogledaj, upravo sada počinje da zaklanja sunce.
– Prokletstvo! – uzviknu konjanik. – Zašto ne probate sa
zastavicama?
– Suviše su daleko – objasni topograf. – Ne bi nas videli. Treba da
sačekamo, neće dugo trajati. – Senka oblaka je sada sasvim pokrivala
uzvišenje, dok je flota napredovala potpuno osunčana, raspoređena u
pravilnoj formaciji iza Nearkovog admiralskog broda. Činilo se da oblak
nikako ne prolazi, a flota se sve više približavala zapadnoj tački rta kako

4 Jedna libra – 327 g. (prim. prev.)

71
bi ga blago zaobišla svojim desnim bokom.
Konačno se sunce pojavi iza zadnjeg dela oblaka i topografi odmah
počeše da daju znake. Za nekoliko trenutaka poruka je bila poslata, ali se
flota i dalje kretala napred.
– Zar nas nisu videli? – upita konjanik.
– Nadam se da su videli – odgovori topograf.
– Pa zašto se onda ne zaustavljaju?
– Ne znam.
– Nastavite da dajete znake, brzo!
Topografi pokušaše ponovo.
– Za ime Zevsa! Zašto ne odgovaraju?
– Zato što ne mogu. Sada su oni u senci.
Konjanik je grizao usnu krećući se gore-dole. Povremeno je bacao
pogled ka vojsci u dolini i razmišljao kako se oseća kralj.
– Primili su je! – uzviknuo je u tom trenutku topograf. – Admiralski
brod spušta jedra i počinje da koristi vesla. Ubrzo će odgovoriti.
Admiralski brod se sada kretao smanjenom brzinom i jasno se
videla pena pod udarima vesala i pomeranje broda ka jednom
zaklonjenom prostoru na početku rta.
Svetlo zasija sa pramca broda i topograf polako izgovori: –
Pristajemo… uz… obalu… blizu… ušća… reke…
– Veličanstveno, razumeli su. Idi brzo i javi kralju. Sunce nije više u
pogodnom položaju i ne možemo da signaliziramo odavde.
Konjanik pojuri niz padinu i dođe do kralja koji je na obali okupio
celu visoku komandu. – Kralju! Neark je primio poruku i sada
manevriše – rekao je skačući na zemlju. – Uskoro bi mogao da ga vidiš
kako zaobilazi rt s druge strane.
– Veoma dobro – odgovori Aleksandar. – Sa ovog položaja možemo
da kontrolišemo i kretanje persijske flote.
U tom trenutku ogromna flota Velikog kralja prekrivala je gotovo
čitavu površinu vode između Miletskog poluostrva i padina planine
Latmos. S druge strane, Nearkov admiralski brod zaobilazio je Mikalski
rt i kretao ka ušću Meandra praćen mnogobrojnim drugim
makedonskim brodovima.
– Možda smo izbegli persijsku flotu – reče kralj. – Barem zasada.
– Jesmo – komentarisao je Krater. – Da nismo najavili opasnost
Neark bi završio kod Persijanaca i bio bi primoran da započne bitku u
potpuno nepovoljnom položaju.
– I sada, šta misliš da uradiš? – pitao je Parmenion.
Samo što je izgovorio tu rečenicu, stiže jedan od štitonoša sa

72
depešom. – Ovo su vesti iz Mileta, gospodaru.
Aleksandar otvori poruku i pročita:
Filotej, Parmenionov sin, Aleksandru, zdrav mi bio!
Komandant garnizona u Miletu, Egesikratos, promenio je mišljenje i
ne želi više da ti otvori gradska vrata.

Sada se uzda u podršku flote Velikog kralja.

Budi mi dobro i čuvaj se.
– To smo i očekivali – reče Aleksandar. – Sada, kada su persijski
brodovi u zalivu, Egesikratos misli da je nepobediv.
– Kralju – najavi jedan od štitonoša garde – naš admiralski brod je
spustio čamac u vodu i upravo se približava obali.
– Odlično, tako će i naši mornari učestvovati u ratnom savetu.
Ubrzo potom, Neark kroči na tlo, u pratnji atinskog komandanta
savezničke flote Karilaosa.
Vladar ih primi veoma srdačno i obavesti ih o svemu što se dešava,
a onda svakog ponaosob upita šta misli, počinjući od Parmeniona kao
najstarijeg.
– Nisam dobar poznavalac mora – poče stari general – ali mislim da
bi kralj Filip, da je ovde, iznenada napao neprijateljsku flotu, oslanjajući
se na veću brzinu i bolju pokretljivost naših brodova.
Aleksandar naglo promeni raspoloženje, što se dešavalo svaki put
kada bi ga javno poredili s njegovim ocem.
– Moj otac se uvek borio kada bi imao velikih izgleda na pobedu, a
u suprotnom bi pribegavao lukavstvu – odgovori suvo.
– Mislim da ćemo pogrešiti ako započnemo bitku – umeša se Neark.
– Odnos je jedan prema tri, a nama je za leđima zemlja, što znači da
imamo malo mogućnosti da manevrišemo.
Drugi su zatim ponaosob iznosili svoje mišljenje, ali su ubrzo
primetili da je Aleksandar odsutan: gledao je orla, lovca riba, kako u
velikim krugovima leti iznad plaže. U jednom trenutku orao se naglo
ustremio ka moru, kandžama uhvatio jednu veliku ribu i onda se, jako

73
zamahnuvši krilima, okrenuo na drugu stranu i udaljio s plenom.
– Da li ste videli ovu ribu? Pouzdala se u svoju okretnost i sigurnost
koju joj more pruža, pa se previše približila plaži. Za sve to vreme orao
je vrebao i iskoristio jedan jedini povoljan trenutak. To je upravo ono što
ćemo mi uraditi.
– Šta hoćeš time da kažeš? – upita Ptolomej. – Mi nemamo krila.
Aleksandar se nasmeši: – To si mi već jednom rekao, ako se sećaš,
kada je trebalo da uđemo u Tesaliju a pred nama su bile teško savladive
padine planine Osa.
– Tačno je – potvrdi Ptolomej.
– Odlično – nastavi kralj. – Dakle, mislim da ne možemo da
rizikujemo pomorski sudar u ovim uslovima. Ne samo zato što je
neprijatelj mnogobrojniji od nas već i zato što su njegovi brodovi moćniji
i snažniji. Ako bi naša flota bila uništena i moj prestiž bi bio uništen. Grci
bi se podigli, a savezništvo koje smo s mnogo muke uspeli da
obezbedimo raspalo bi se, sa zastrašujućim posledicama. Dakle, ovo je
moje naređenje: izvucite na obalu sve brodove, prvo one koji prenose
rastavljene sprave za opsadu. Sastavićemo ratne mašine i odnećemo ih
pod zidove Mileta.
– Hoćeš da izvučeš na obalu čitavu flotu? – upita Neark ne verujući.
– Upravo tako.
– Ali, gospodaru…
– Slušaj, Nearče, da li misliš da je pešadija koju su Persijanci ukrcali
na brodove u stanju da se uspešno suprotstavi mojoj falangi postrojenoj
na obali?
– Mislim da nije.
– Možeš u to da budeš siguran – potvrdi Leonat. – Oni na to čak i ne
pomišljaju. A i kad bi samo pokušali, uništili bismo ih pre nego što
nogom stanu na tlo.
– Tačno – potvrdi Aleksandar. – I zbog toga, oni to neće uraditi.
– Ipak – nastavi Neark, koji je sada počinjao da shvata kraljeve
namere – neće moći beskonačno dugo da ostanu na moru. Da bi istakli
prednost svojih brodova, oni su povećali broj veslača, ali zato ništa
drugo nisu utovarili na brodove. Ne mogu da pripremaju hranu niti da
drže dovoljne rezerve vode i zavise gotovo potpuno od snabdevanja s
kopna.
– A mi ćemo to sprečiti koristeći konjicu – zaključi Aleksandar. –
Kontrolisaćemo svaki pedalj obale, naročito ušće reke, i svaki potok i
svaki izvor. Ostaće tamo, usred mora, vrlo brzo bez hrane i vode, pod
suncem koje peče, iscrpljujući se od žeđi, izmučeni glađu, dok nama

74
ništa neće nedostajati.
– Eumenije će nadgledati sastavljanje sprava za opsadu, Perdika i
Ptolomej će povesti napad sa istočne strane miletskih zidina čim budu
probijene pomoću opsadnih sprava. Krater će se, uz Filotejevu pomoć,
kretati duž obale da bi sprečio pristajanje lađa. Parmenion će pokrenuti
tešku pešadiju kao pojačanje drugim operacijama, u čemu će mu
pomagati Crni. Da li dobro govorim, Crni?
– Odlično govoriš, kralju – odgovori Klit.
– Odlično. Neark i Karilaos će ostati na čelu pešadije koja je na
brodovima i naoružaće čak i posadu. Ako bude bilo neophodno,
iskopaće rov. Milet će se uskoro kajati što je promenio mišljenje.

75
 14.

Bilo je već kasno proleće i podnevno sunce je sijalo visoko na nebu.

Vreme se prolepšalo, a more je bilo glatko kao ogledalo.
S vrha planine Latmos, Aleksandar, Hefestion i Kalisten posmatrali
su prelep pejzaž koji im se pružao pred očima. Na desnoj strani,
Mikalsko brdo spuštalo se do mora i ličilo na kljun broda, a u daljini se
naziralo veliko ostrvo Samos.
Na levoj strani pružalo se široko i nisko Miletsko poluostrvo.
Persijanci su uništili Milet pre dve stotine godina zbog toga što se
njegovo stanovništvo suprotstavilo njihovoj moći. Međutim, posle
razaranja, grad je veličanstveno rekonstruisan po nacrtima svog
najčuvenijeg sina, arhitekte Hipodama koji ga je projektovao u jednoj
udolini, gradeći pravilnu mrežu glavnih ulica, „širokih“ i manjih
„uskih“, bočnih, u kojima se obavljao saobraćaj po kvartovima.
Na najvišem uzvišenju bili su sagrađeni hramovi Akropolja. Sa
obojenog mermera blistale su sjajne boje bronzanih, zlatnih i srebrnih
ornamenata, a statue su se veličanstveno uzdizale gledajući na prostrani
zaliv. U centru grada nalazio se veliki trg gde su se ukrštale sve ulice i
bilo je to srce političkog i ekonomskog života.
Malo dalje od obale, videlo se ostrvce Lade. Podsećalo je na stražu
koja čuva ulaz u zaliv.
Na krajnjem severoistoku, blizu ušća reke Meandar, videli su se
Nearkovi brodovi izvučeni na suvo. Oko njih je bio iskopan rov i
postavljena ograda od kolja i trske da ih zaštiti od mogućih napada
pešadije ako bi se iskrcala sa neprijateljskih brodova.
Usred zaliva tri stotine brodova Velikog kralja podsećali su, sa te
udaljenosti, na dečije brodiće.
– Neverovatno! – uzviknu Kalisten. – U ovom malom delu mora, u

76
prostoru koji možemo da obuhvatimo pogledom, odvijale su se
najsudbonosnije persijske bitke. Ono ostrvce blizu grada je Lade i baš tu
je flota pobunjenih Grka bila potpuno uništena.
– Sada će nam Kalisten održati čas istorije kao da nam ih već nije
dovoljno održao njegov stric u Mijeci – nije mogao da se ne umeša
Hefestion.
– Ne prekidaj ga – umeša se Aleksandar. – Ako ne poznaješ prošlost,
ne možeš da razumeš sadašnjost.
– A tamo dole, na Mikalskom uzvišenju – nastavi nepokolebljivo
Kalisten – naši će naplatiti račun dvadeset i pet godina kasnije. Flota je
plovila pod komandom spartanskog kralja Leotikida dok je persijska
ostala na obali.
– Zanimljivo – zapazi Hefestion. – A sada su stvari promenjene.
– Jesu – potvrdi Aleksandar – i naši ljudi se mirno odmaraju u
hladu, jedu svež hleb, dok se oni tamo prže na suncu već tri dana i žvaću
suvi keks ako ga još imaju. Sada su već počeli da pažljivo troše vodu, po
jednu ili dve kutlače dnevno. Moraće da donesu odluku: ili napadaju, ili
odlaze.
– Pogledaj – pokaza mu Hefestion – naša oprema za opsedanje se
pokrenula. Pre večeri biće pod zidinama grada i sutra ćemo početi da
tučemo po utvrđenju.
U tom trenutku dojaha kurir Punte s porukom. – Kralju! Poruka od
generala Parmeniona i Klita – najavi predajući mu jednu tablicu.
Vladar pročita:

Parmenion i Klit kralju Aleksandru – zdrav nam bio!

Varvari su tri puta pokušavali da se iskrcaju na različitim
tačkama obale da bi se snabdeli vodom, ali su odbijeni.
Budi nam dobro.

– Izvanredno! – uzviknu Aleksandar – sve se odvija kako sam i

predvideo. Sad možemo i da siđemo.
Podbode Bukefala i kasom pođe ka zalivu idući u susret koloni
sprava za opsedanje koje su se putem kretale ka Miletu.
U susret mu je išao Eumenije: – Pa onda? Kakav je pogled odozgo?
– Predivan – odgovori Hefestion umesto kralja. – Vide se Persijanci
kako se lagano peku. Uskoro će biti sasvim pečeni.
– Da li znate ko je stigao?
– Ne.
– Apel. Završio je sliku na konju i želi da ti je pokaže, Aleksandre.

77
 – O, bogovi! Nemam sad vremena za slike. Ratujem. Zahvali mu se,
plati mu i reci da ćemo se videti čim budem imao vremena.
– Kako hoćeš, ali on će da pobesni – primeti Eumenije. – Umalo da
zaboravim: nikakvih vesti od Memnona. Ništa, baš ništa. Izgleda da je
iščezao.
– Ne verujem – reče kralj. – Taj čovek je suviše lukav, a i suviše
opasan.
– Činjenica je da ga niko od nas nikada nije video. Ne znamo ni
kako izgleda. Osim toga, kažu da u bici ne nosi ništa što bi ga
razlikovalo od drugih. Bori se sa korintskim šlemom bez ukrasa koji mu
potpuno prekriva lice i ostavlja samo prorez za oči. Teško je prepoznati
jednog čoveka u neobuzdanoj masi samo na osnovu njegovog pogleda.
– To je tačno. Ipak, ne verujem da je nestao. Da li ste pronašli grčkog
lekara koji ga je lečio?
– Parmenion kaže da je iz Abida, neki Ariston.
– I on je nestao.
– Da li i dalje nadzirete njegovu kuću u Zeleji?
– Nema više nikoga tamo. Ostala je samo posluga.
– Nastavite da ga tražite. Njega treba da se plašimo više nego bilo
koga drugog. On je najopasniji među našim protivnicima.
– Uradićemo sve što budemo mogli – odgovori Eumenije i pođe za
konvojem mašina za opsadu.
– Sačekaj! – pozva ga Aleksandar.
– Evo me! Šta je bilo?
– Rekao si da je tu Apel.
– Da, ali…
– Predomislio sam se. Gde je?
– Dole, u logoru kod brodova. Dao sam da mu se spreme šator i
kupatilo.
– Dobro si uradio. Videćemo se kasnije.
– Ali šta… – Eumenije nije imao vremena da završi rečenicu pošto je
Aleksandar galopom odjurio ka logoru na obali.
Apel je bio veoma ljut što na njega niko nije obratio pažnju i što
gotovo niko među ovim neotesanim tipovima nije prepoznao
najslavnijeg slikara, već svi hvale Kampaspe koja se potpuno naga kupa
u moru a posle trči u vojničkom kitonu koji jedva prekriva njeno
međunožje.
Naglo se obradovao kada je Aleksandar sišao s konja i pošao mu u
susret raširenih ruku. – Veliki učitelju! Dobro došao u moj skromni
logor, ali nisi morao… Došao bih ja kod tebe čim bi mi se ukazala

78
prilika. Bio sam veoma nestrpljiv da vidim plod tvoje genijalnosti.
Apel blago klimnu glavom. – Nisam imao nameru da te
uznemiravam usred jednog ovakvog sveobuhvatnog poduhvata, ali
istovremeno nisam mogao da dočekam trenutak da ti pokažem moje
delo.
– Gde je? – upita Aleksandar, u tom trenutku iskreno uzbuđen.
– Ovde, u šatoru. Dođi.
Vladar zapazi kako je Apel već naložio da mu podignu njegov beli
šator, unutar koga se svetlost jednako i ravnomerno rasprostirala ne
oduzimajući ništa bojama na slici.
Umetnik propusti kralja i sačeka da mu se oči priviknu na svetlost u
šatoru. Slika je bila prekrivena zaštitnom zavesom. Pored nje je stajao
sluga i držao u ruci kanap čekajući da mu gospodar da znak. I
Kampaspe je u međuvremenu ušla i stala pored Aleksandra.
Apel dade znak i sluga povuče zavesu otkrivajući sliku. Aleksandar
ostade bez reči, zadivljen blistavom snagom kojom je slika zračila.
Detalji koji su ga zaneli još na skici, toliko da je mislio da Apel ne mora
više ništa da doda, sada su poprimili oblik i dušu blistajući pravom
životnom snagom. Gotovo čudesne površine slike talasale su se i utapale
u okolni prostor.
Posebno je figura Bukefala bila izražajna čak toliko da mu se činilo
da je konj živ, da mu nozdrve podrhtavaju od disanja. Imao se utisak da
kopita izlaze iz slike i prodiru u stvarni, spoljni prostor, dopirući do
posmatrača. Konjanik je bio isto tako izvanredan, ali ipak različit od
onoga kako ga je Lizip predstavljao na svojim skulpturama. Beskrajni
tonovi različitih boja omogućili su slikaru da stvori zbunjujuće uverljivu
sliku: s jedne strane izražajniju od bronzane skulpture, a s druge, na neki
način, čineći bleđom Aleksandrovu figuru predstavljenu statuom.
Na slici, na kraljevom licu čitali su se žestina i nemir osvajača,
plemenite crte velikog vladara, ali i umor i znoj koji mu je prilepio kosu
na slepoočnicama i razbarušio kovrdže. Oči su bile širom otvorene od
napora da dobro sagleda situaciju, čelo naborano i gotovo bolno
namršteno, tetive na vratu istegnute, a vene iskočile od siline borbe. Bio
je to čovek na konju, u svoj svojoj snazi i veličini, ali i u punom naporu,
pod teretom svih nesreća koje ratovi donose. Nije to bio bog, kakvim ga
je predstavljao Lizip.
Apel je sa strepnjom pratio kraljevo ponašanje, plašeći se da ga
odjednom ne obuzme neki od sada već poznatih nastupa besa.
Aleksandar ga, međutim, zagrli. – Veličanstveno je! Kao da vidim sebe u
samom žaru bitke. Kako si to izveo? Sedeo sam pred tobom, na drvenom

79
konju, a Bukefala su ti izveli iz njegove štale. Kako si mogao…
– Razgovarao sam sa tvojim ljudima gospodaru, sa prijateljima koji
su uz tebe dok se boriš, sa onima koji su ti bliski. I razgovarao sam sa…
– spusti glavu zbunjen – … Kampaspe.
Aleksandar se okrete prema devojci koja je gledala smešeći se, puna
skrivenih želja. – Da li bi bila toliko ljubazna da nas ostaviš same na
trenutak? – upita.
Izgledalo je kao da je Kampaspe iznenađena i povređena, ali je
poslušala ne progovorivši ni reč. Samo što je izašla, Aleksandar reče: –
Sećaš se onog dana kada sam ti pozirao u Efesu?
– Da – odgovori Apel, ne shvatajući šta kralj time želi da mu kaže.
– Kampaspe je pričala o jednoj slici na kojoj je pozirala kao Afrodita
a koju si ti naslikao za… Htela je da kaže za koga, ali ti si joj dao znak da
ćuti.
– Ništa ti ne može promaći.
– Vladar je kao umetnik, mora da dominira situacijom i ne sme sebi
da dozvoli trenutke rasejanosti. Ako je rasejan on je mrtav.
– Tačno – potvrdio je Apel i bojažljivo podigao pogled ka njemu
spremajući se za težak trenutak.
– Ko je bio naručilac te slike?
– Vidiš gospodaru, ja nisam mogao ni da zamislim da…
– Ne treba da mi se pravdaš. Umetnik ide tamo gde ga zovu. I tako
treba da bude. Govori slobodno, nemaš čega da se plašiš, kunem ti se.
– Bio je to Memnon.
– Ne znam zašto, ali to sam i pomislio. Ko bi drugi na ovim
prostorima mogao sebi da dozvoli sliku toga tipa i te veličine, a da je uz
to potpiše Apel?
– Ali uveravam te da…
Aleksandar ga prekide. – Rekao sam ti da ne treba ništa da
objašnjavaš. Želim samo da te zamolim za jednu uslugu.
– Kakvu god želiš gospodaru.
– Da li si ga video?
– Memnona? Svakako.
– Onda mi skiciraj njegov portret. Niko od nas ne zna kako on
izgleda, a potrebno je da ga prepoznamo ako se nađemo pred njim,
razumeš?
– Razumem, gospodaru.
– Onda nacrtaj.
– Sada?
– Sada.

80
Apel uze jednu tablicu i ugljen i poče da radi.

81
 15.

Barsina siđe s konja i zajedno sa dečacima uputi se ka kući, slabo

osvetljenoj lampom iznad ulaznih vrata. Čim je ušla u predvorje nađe se
pred mužem koji je stajao oslanjajući se na štaku.
– Voljeni moj! – uzviknu i priđe grleći ga i ljubeći u usta. – Nije mi
bilo života bez tebe.
– Oče! – uzviknuše dečaci. Memnon ih sve troje prigrli uz sebe,
žmureći, ushićen.
– Dođite, dođite! Dao sam da se spremi večera. Treba da
proslavimo.
Nalazili su se u jednoj lepoj kući između Mileta i Halikarnasa. Bila je
usred poljskog imanja, a na raspolaganje mu je stavio persijski satrap
Karije.
Trpeze su već bile postavljene, na grčki način, sa divanima za
ručavanje i bokalom punim vina sa Kipra. Memnon pozva suprugu i
sinove da se smeste pa se i sam opruži na jednom od divana.
– Kako si? – upita Barsina.
– Veoma dobro, gotovo sam sasvim ozdravio. Nosim štaku zato što
mi je lekar savetovao da nogu još neko vreme ne izlažem naporima, ali
sam dobro i mogao bih da hodam i bez nje.
– A da li te rana boli?
– Ne, lek egipatskog kralja bio je čudesan: rana je zarasla veoma
brzo. Molim vas, jedite.
Prolazio je Grk kuvar sa svežim hlebom, s tanjirima punim sira i
pačjih jaja, dok im je njegov pomoćnik u činije sipao supu od boba,
leblebija i graška.
– Šta če se sada dešavati? – upita ga Barsina.
– Doveo sam vas ovde zato što imam mnogo važnih stvari da vam

82
ispričam. Veliki kralj me je ličnim ukazom imenovao komandantom sve
vojske u Anadoliji. To znači da sada mogu da izdajem naređenja i
satrapima, da prikupljam ljude i da raspolažem velikim brojem vojnika.
Dečaci su ga gledali zadivljeno, a oči su im sijale od ponosa.
– Dakle, opet ćeš nastaviti ratovanje – reče Barsina, ne više tako
oduševljena.
– Da, i to što pre. A u vezi s tim… – nastavi spuštajući pogled, kao
da pažljivo osmatra boju vina u svom peharu.
– Šta je bilo, Memnone?
– Ovo više nije mesto za vas. Ovo će biti rat bez milosti i neće biti
sigurnih mesta ni za koga… – Njegova supruga je odmahivala glavom
ne verujući. – To treba da razumeš, a ujedno, to je i volja Velikog kralja.
Poći ćete u Suzu, ti i dečaci, i živećete na dvoru, veoma poštovani i
okruženi svom mogućom pažnjom.
– Veliki kralj nas hoće kao taoce?
– Ne, ne verujem, mada i dalje stoji to da ja nisam Persijanac. Ja sam
plaćenik, kupljeni mač.
– Ja neću da te napustim.
– Nećemo ni mi – dodadoše dečaci.
Memnon uzdahnu. – Nema drugog načina, a ni drugog puta.
Krenućete sutra. Kolima ćete stići do Kelainaja i već tamo ćete biti na
sigurnom. Kretaćete se kraljevskim putevima, gde ne možete biti ni u
kakvoj opasnosti i stići ćete u Suzu krajem sledećeg meseca.
Dok je govorio, Barsina je stajala pognute glave, a krupne suze su joj
tekle niz obraze.
– Pisaću ti – nastavi Memnon. – Dobijaćeš veoma često moja pisma
zato što ću moći da koristim kraljevsku poštu, a i ti ćeš moći redovno da
mi odgovaraš koristeći istu mogućnost. Kada sve bude gotovo,
pridružiću ti se u Suzi, gde će mi Veliki kralj odati najviše počasti i
nagraditi me za sve što sam postigao.
– I onda ćemo konačno moći da živimo mirno, gde god ti budeš
želela, ljubljena moja, ovde u Kariji, ili u našoj palati u Zeleji, ili na moru
na Pamfiliji, i gledaćemo kako rastu naši sinovi. A sada, molim te budi
spokojna i nemoj da mi još više otežavaš naš rastanak.
Barsina je sačekala da dečaci završe večeru, a zatim ih posla na
spavanje.
Prvo jedan, a onda drugi, priđoše ocu. Poljubiše ga, suznih očiju.
– Ne želim da vidim suze na trepavicama mojih mladih ratnika –
reče Memnon. A dečaci su se trudili da ga gledaju ne trepćući dok je
ustajao da ih poljubi. – Laku noć, sinovi moji. Spavajte lepo, čeka vas

83
veoma dugo putovanje. Videćete čudesno lepe stvari, palate što blistaju
u hiljadu boja, jezera i bajkovite vrtove. Probaćete najraznovrsnije voće i
hranu. I živećete kao bogovi. Zato sada pođite.
Dečaci mu onda poljubiše ruku, po persijskom običaju i povukoše
se.
Barsina otpusti sluge i otprati muža do njegove sobe. Zatim ga
smesti u jednu fotelju i po prvi put u svom životu uradi ono što do tada,
zbog snažnog osećaja stida usađenog od detinjstva nije mogla ni da
zamisli. Svuče se pred njim i ostade tako, bez odeće, na toploj,
crvenkastoj svetlosti koja se širila po sobi.
Memnon ju je posmatrao onako kako to samo jedan Grk ume dok
uživa u lepoti, u njenom iskonskom obliku. Pustio je da mu pogled
polako klizi po njenoj koži boje ćilibara, po blagim linijama lica, tankom
vratu, oblim ramenima, čvrstim grudima, tvrdim bradavicama, mekom
stomaku, blistavim stidnim dlačicama.
Pruži ruke ka njoj, ali ona poče da uzmiče, sve dok se nije opružila
po postelji. Dok ju je posmatrao užarenih očiju, ona još smelije razmaknu
noge, oslobađajući se i poslednje trunke stida, da svom muškarcu pruži
potpuno uzbuđenje i zadovoljstvo za koje je bila spremna, pre nego što
joj se sasvim približi. Kao da je to suviše dugo trajalo.
– Pogledaj me – reče mu. – Nemoj da me zaboraviš. A ako budeš
imao druge žene u svom krevetu, ako ti se budu nudili mladi evnusi
oblih bokova, sećaj me se. Zapamti da ti se niko drugi ne može dati s
ljubavlju koju ja osećam prema tebi, od koje mi podrhtavaju srce i telo.
Govorila je tihim, zvonkim glasom, a toplina njenih reči bila je kao
svetlost koja je poigravala na blistavoj tamnoj koži, iscrtavajući začarane
predele po površini njenog tela.
– Barsina… – mrmljao je Memnon, skidajući dugu tuniku i ostajući
bez odeće u svoj svojoj muškosti. – Barsina…
Njegovo mišićavo telo, ogrubelo od stotinu bitaka, s mnogobrojnim
ožiljcima i poslednjom ranom koja mu je, još crvenkasta, išla preko
čitavog boka, zadivljujućom snagom je širilo zanosnu energiju,
neukrotive i neuništive vitalnosti.
Njen pogled ga je dugo i neprekidno milovao dok joj se polako
približavao nesigurnim koracima. Kada je legao pored nje, ruke su mu
meko klizile sve do njenih snažnih bokova i prepona, a njene usne
budile zadovoljstvo na svakom mestu koje dotaknu. Zatim je ona legla
preko njega pazeći da ga ne povredi, u potpunom ljubavnom zanosu, i
dodirivala ga krećući se bokovima na onaj isti način kojim ga je igrajući
osvojila kada su se prvi put sreli u kući njenog oca.

84
 Kada su klonuli jedno pored drugog obamrli od vođenja ljubavi,
blaga svetlost zore polako je počela da se prostire po vijugavim
padinama karijskih brdašaca.

85
 16.

Buka koju su stvarali udarci maljeva što su bez prestanka udarali

po zidinama Mileta odzvanjala je kao grmljavina sve do padina planine
Latmos, a kamenje izbačeno iz velikih katapulta videlo se sve do mora.
Persijski admiral je na svom brodu okupio komandante drugih
brodova da se dogovore šta da preduzmu. Izveštaji njegovih oficira bili
su obeshrabrujući. Slanje ljudi več potpuno izmorenih od gladi i
iscrpljenih od žeđi u veoma opasno iskrcavanje bilo bi ravno
samoubistvu.
– Otići ćemo na ostrvo Samos – predloži jedan oficir, Feničanin iz
Arada – snabdećemo se vođom i hranom, a onda ćemo se vratiti i
pokušati brzo iskrcavanje u njihov obalski logor utvrđen rovovima.
Mogli bismo da spalimo brodove i da napadnemo s leđa vojsku koja je
zauzeta pod zidinama Mileta. Tako ćemo stanovnicima grada pružiti
mogućnost da i sami učestvuju u napadu. Makedonci bi onda morali da
se brane na dva fronta i po terenu koji je teško prohodan, dok bismo mi
bili u mnogo boljoj poziciji.
– Da, i ja se slažem – dodade komandant broda s Kipra. – Da smo
odmah napali, pre nego što su iskopali rov ispred brodova, imali bismo
mnogo više nade za uspeh, ali i ovako ćemo moći da ih pobedimo.
– I ja se slažem – potvrdi persijski admiral, videvši da gotovo svi
misle isto. – Otići ćemo na Samos i snabdećemo se vodom i hranom. Ovo
je moj plan: pošto se posade i ratnici na brodovima budu okrepili,
iskoristićemo mirno more da se vratimo tokom noći i napašćemo njihov
obalski logor. Ako iznenađenje uspe, zapalićemo logor i doći ćemo iza
leđa vojsci koja je pod zidinama Mileta.
Nešto kasnije, zastavica istaknuta na admiralskom brodu dala je
znak floti da spusti vesla u more i spremi se za polazak.

86
 Brodovi su se pravilno rasporedili u redove po deset i kada su
bubnjevi dali znak za polazak, zaplovili su polako ka severu, u pravcu
Samosa.
Aleksandar, koji se nalazio pod zidinama na severnoj strani, čuo je
jednog od svojih ljudi kako viče: – Odlaze! Persijska flota odlazi!
– Savršeno – viknu Seleuk, koji je trenutno imao ulogu ađutanta
logora. – Grad će morati da se preda. U ovoj situaciji nemaju čemu da se
nadaju.
– Ne, sačekaj – primeti Ptolomej. – Admiralski brod šalje neke znake
ka gradu.
U tom trenutku ugledaše svetlucanja sa kormila velikog
admiralskog broda koji je plovio prema pučini, a ubrzo stiže i odgovor –
jedna duga crvena zastava zavijorila se sa najviše kule Mileta, a za njom
jedna plava, pa jedna zelena.
– Potvrđuju da su primili poruku – objasni Ptolomej – ali pošto im
sunce nije povoljno, ne mogu da šalju svetleće poruke.
– A po tebi, kakvu su poruku poslali? – upita Leonat.
– Vratiće se – odgovori Seleuk. – Koliko ja razumem, odlaze da se
snabdeju vodom i hranom na Samosu.
– Ali na Samosu je atinski komandant, naš saveznik – uzvrati
Leonat.
Seleuk sleže ramenima. – Videćeš da će dobiti ono što traže. Atinjani
nas se plaše i ne vole nas. Dovoljno je da pogledaš trupe koje su ovde s
nama. Da li si ikada video da su učestvovali u našim slavljima ili da su
proslavljali nešto zajedno s nama? A njihovi oficiri? Odmeravaju te kao
da si gubav i dolaze na sastanke visoke komande samo ako poziv nosi
Aleksandrov potpis. Kažem ti da će na Samosu persijska flota dobiti sve
ono što joj je potrebno.
– Kako god da bude, nama je svejedno – primeti Aleksandar. – Čak i
kada se okrepe, i sa punim stomacima, Persijanci će morati da odluče da
li se iskrcavaju ili ne, budući da ja ne nameravam da uvedem flotu u
bitku. U tome se i Neark slaže sa mnom. Jedino o čemu razmišljam jeste
da li treba da postavimo brze brodove na ulaz u zaliv da bismo izbegli
iznenadne napade tokom noći ili u zoru. Obavestite o tome admiralitet.
Sad je već bilo sasvim jasno da persijska flota plovi u pravcu
Samosa, a vladar se vratio pod zidine grada da pojača napad.
Lizimah je komandovao spravama za opsadu i dovodio do zidina
džinovski malj, do mesta na kome je kamen izbačen prethodne noći
oslabio utvrđenje i izazvao delimično rušenje.
– Hoću da po zidinama udarate neprekidno, i danju i noću, bez

87
predaha, počev od ovog trenutka. Dovedite čak i bubanj iz Heroneje:
njegov zvuk mora da se čuje i unutar grada i treba da izaziva paniku. I
moraće da bubnji sve dok se zidine ne sruše pod udarcima maljeva.
Dvojica konjanika u međuvremenu odjahaše galopom do logora i
obavestiše Nearka šta je kralj naredio.
Admiral posla na more desetinu malih, brzih brodova, koji su
poneli glinene činijice sa uljem da bi ih upalili tokom noći ukoliko to
bude bilo neophodno, a onda organizova prenošenje velikog bubnja sve
do zidina Mileta.
Nije prošlo mnogo vremena, a brodići su već bili na pučini i u
širokom luku čekali da se persijska flota vrati. A „grmljavina Heroneje“,
kako su već sada vojnici zvali bubanj, strahotno se oglasi. Bio je to
potmuli, ujednačen i preteći zvuk koji je dopirao do okolnih planina gde
se razbijao i vraćao sve do obale. Toj grmljavini su se zatim pridružili i
strahoviti udarci maljeva postavljenih uz pomoć stotinu ruku pod same
zidine, dok su katapulti izbacivali kamenje po osmatračnicama da
branioce zadrže što dalje.
Kada bi se jedna jedinica zamorila, dolazila je druga da je zameni, a
ako bi se jedna mašina pokvarila, odmah bi na njeno mesto dolazila
druga. Nije bilo odmora ni predaha za stanovnike grada u opsadi.
Kada je počeo da pada mrak, persijska flota je uz pomoć blagog
vetra, razapetih jedara, polako plovila u pravcu Nearkovog obalskog
logora. Međutim, male jedinice po brodićima stražarile su u noći. Čim su
ugledali ogromne persijske brodove kako se pojavljuju nedaleko od njih,
otvoriše činijice sa uljem i počeše da ih sipaju u more jednu za drugom
tako da se napravi dugačak uljani trag. A onda zapališe vatru.
Vatra u obliku zmije odjednom zasvetle po tamnoj površini vode,
naglo osvetljavajući čitav prostor. Trube kopnenih jedinica odmah
dadoše znak za uzbunu. Ubrzo je čitava obala brujala od dozivanja,
svetla su svuda bila upaljena a plamen baklji je značio da je vojska
spremna da se suprotstavi pretnji s mora.
Persijska flota, u tom trenutku, nije se ni usudila čak ni da pređe
vatrenu liniju, a kapetani brodova brzo dadoše znak da se vesla nazad.
Kada je svanulo, zaliv je bio prazan.

88
 Neark prvi obavesti Aleksandra:
– Kralju, otišli su! Persijski brodovi su otišli iz zaliva.
– U kom pravcu su otišli? – upita vladar dok su mu sluge navlačile
oklop a Leptina trčala za njim dodajući mu uobičajeni „Nestorov pehar“.
– Ne zna se. Ali jedan vojnik koji stoji na Mikalskom brdašcu tvrdi
da je video kraj flote kako nestaje ka jugu. Mislim da su otišli i da se neće
vratiti.
– Neka te bogovi čuju, admirale.
U tom trenutku uđe i atinski komandant Karilaos, u punoj ratnoj
opremi.
– A šta ti misliš o svemu ovome? – upita ga Aleksandar.
– Mislim da imamo sreće – odgovori Karilaos. – Mada mi ne bi bilo
teško ni da sam morao da im se suprotstavim na otvorenom moru.
– Bolje je što je ovako – uzvrati Aleksandar. – Poštedeli smo i ljude i
brodove.
– A šta sada? – upita Neark.
– Sačekajte do popodneva. Ako se ne vrate, porinite brodove i držite
ih usidrene.
Dvojica oficira izađoše da se pridruže svojim posadama. Aleksandar
uzjaha konja i zajedno sa Seleukom, Ptolomejem i Perdikom krenu pod
zidine Mileta. Pre Parmeniona su ih dočekali tutnjava maljeva i buka
„heronejske grmljavine”.
Vladar pogleda ka zidinama i vide kako je na njima napravljen
otvor koji se širio od svakog novog udarca. Polako se približavala i kula
za napad.
– Spremamo se da zadamo završni udarac, kralju! – vikao je
Parmenion kako bi nadjačao zaglušujuće praskanje.
– Da li si izdao vojnicima moje naredbe?
– Jesam. Ne sme da bude ni pokolja, ni silovanja, ni pljačkanja.
Prestupnicima će biti suđeno na licu mesta.
– Da li je to prevedeno i pomoćnim varvarskim jedinicama?
– I njima je prevedeno.
– Odlično, možeš da počneš.

89
 Parmenion klimnu glavom, a zatim dade znak jednom od svojih
ljudi koji mahnu tri puta žutom zastavom. Kula za napad ponovo poče
da se kreće, približavajući se zidinama sve više i više. U tom trenutku
začu se zaglušujući prasak i jedan veliki deo utvrđenja popusti pod
udarcem malja, a od velikog oblaka prašine više se nisu razaznavali
makedonski od neprijateljskih vojnika. U međuvremenu je sa kule
spušten most do vrha zidina i mali odred makedonskih vojnika ustremio
se ka osmatračnici da bi odbacio branioce koji su do tada neprekidno
gađali napadače. Otpočela je silovita tučnjava. Veliki broj vojnika padao
je sa zidina, ali su Makedonci brzo uspevali da se zbiju, dopru do
osmatračnice i potisnu branioce na koje su naišli, a zatim neprekidno
gađaju strelama i kopljima druge koji su se nalazili s one strane
provaljenog zida.
Čim se prašina malo slegla, odred štitonoša pohita kroz otvor na
zidinama, a za njim i jedinice jurišne pešadije Tračana i Tribalaca.
Obeshrabreni, iscrpljeni nadljudskim naporima koje su činili do
tada da bi odbranili grad, ratnici Mileta počeše da popuštaju i
Parmenionove trupe prodreše unutar zidina.
Određen broj vojnika, nižeg društvenog sloja, predade se i tako sebi
spasi život. Grčki najamnici i odredi formirani od aristokratije,
pomišljajući na to kakva če ih sudbina stići, bežali su sve do drugog
kraja grada, bacali oružje i skakali u more s kula, očajnički plivajući do
ostrvca Lade. Tamo se nalazila jedna manja tvrđava koja je mogla da im
pruži poslednje utočište.
Aleksandar je na konju ujahao u osvojen grad i odmah stigao do
zapadnih zidina. U daljini su se videli vojnici u bekstvu. Neki, iscrpljeni
od velikih napora, davili su se u zalivu, dok su drugi snažno plivajući
uspevali da stignu do cilja.
Vladar se onda okrenu i zajedno sa Hefestionom galopom, vrati do
obalskog logora u podnožju planine Latmos, gde su se sada već skoro
svi brodovi ljuljuškali porinuti u more. Ukrca se na admiralski brod i
naredi da zaplove ka ostrvu Lade.
Kada priđoše ostrvu videše da su se preživeli već sklonili u tvrđavu.
Od oružja su imali samo svoje mačeve, a sasvim na izmaku snaga i
potpuno mokri od plivanja ličili su na utvare. Aleksandar reče
Hefestionu da ostane tu gde je i pođe napred.
– Zašto ste pobegli baš tu? – vikao je.
– Zato što je ovo mesto dovoljno malo da samo nekoliko ljudi može
da ga brani.
– Koliko vas je? – vikao je i dalje Aleksandar, došavši već pod same

90
zidine. Hefestion i njegovi stražari ga okružiše da ga zaštite svojim
štitovima, ali ih on posla nazad.
– Dovoljno nas je da vam otežamo osvajanje.
– Otvorite vrata i ništa vam se neće desiti. Ja cenim hrabrost i
junaštvo.
– Ko si ti, mladiću? – upita čovek koji je već odgovarao.
– Ja sam kralj Makedonaca.
Hefestion opet naredi stražarima da pođu napred, ali Aleksandar
im dade znak da se ne pomeraju. Branioci su kratko razgovarali
međusobno, a onda se ponovo začu glas: – Daješ nam svoju reč, kralju?
– Imate moju kraljevsku reč.
– Sačekaj, silazim.
Uz buku gvozdene reze vrata male tvrđave se otvoriše i pojavi se
pregovarač. Bio je to čovek od svojih pedesetak godina, duge, neuredne
brade, kose mokre i pune soli, mršav, ispucale kože. Stao je pred
Aleksandra sam.
– Da li mogu da uđem? – upita Aleksandar.

91
 17.

Vojnici Mileta koji su se plivajući povukli na ostrvo Lade, pošto

upoznaše Aleksandra i nakon što su porazgovarali s njim, odlučiše da
mu se obavežu na vernost. Najveći deo njih, oko tri stotine, odmah se
priključi vojsci da je prati u daljim pohodima.
Grad je bio pošteđen, pljačkanje nije bilo dozvoljeno i ponovo je
zaveden red čim je započelo obnavljanje zidina. Eumenije je okupio
savet grada i, uz odobrenje kralja, potvrdio uspostavljanje demokratskih
institucija i naglasio da će porezi koje su do tada plaćali Velikom kralju
od sada biti plaćani Aleksandru. S obzirom na situaciju u kojoj su se
nalazili, zatražio je da im se određena suma isplati unapred, ali zbog
ogromnih ratnih izdataka i uz taj novac nisu znatno poboljšali svoje
materijalno stanje.
Sutradan, na savetu visoke komande, sekretar veoma detaljno izloži
čime raspolažu i svi se, bez obzira na velike pobede koje su do tada
postigli, osetiše veoma nelagodno.
– Ne razumem – reče Leonat. – Bilo bi dovoljno da pružimo ruke i
uzmemo ono što nam treba. Ovo je jedan od najbogatijih gradova, a mi
smo im zatražili zanemarljivo malu sumu.
– Ja ću ti objasniti – dodade Ptolomej. – Milet je sada u sastavu
našeg kraljevstva i oduzeti mu novac i bogatstvo značilo bi da
pustošimo jedan makedonski grad; kao, na primer, Egej ili Drabesk.
– Ali kralj Filip nije razmišljao na taj način kada je zauzeo Olint ili
Potideu – uzvrati Crni.
Aleksandar je posmatrao ne komentarišući. Ni drugi nisu ništa
dodali. Onda Seleuk prekinu tišinu: – Bila su to druga vremena Crni.
Kralj Filip je to uradio za primer, a mi pokušavamo da ujedinimo čitav
grčki svet u jednu jedinu državu.

92
 U tom trenutku Parmenion progovori: – Ljudi, ne znam zašto bismo
sada razgovarali o ovim stvarima. Preostaje nam da oslobodimo još
Halikarnas. Načinićemo i taj poslednji napor, a onda će i naša osvajanja
biti završena.
– Misliš? – upita tek tada Aleksandar, negodujući. – Ja nikada do
sada ništa slično nisam rekao i nikada do sada nisam postavio ni granice
ni rokove našem osvajanju. Ali, ako ne deliš moje mišljenje, generale, ti
možeš da se vratiš u Makedoniju.
Parmenion spusti pogled i ugrize se za usnu.
– Moj otac nije hteo… – poče Filotej.
– Ja sasvim dobro znam šta je tvoj otac želeo da kaže – nastavi
Aleksandar – i nisam imao nameru da na bilo koji način ponizim velikog
vojnika. Ali general je vodio mnoge bitke, išao u mnoge opsade, za njim
su mnoge neprospavane noći i on više nije u punoj mladosti. Niko ne bi
osudio njegovu želju da se vrati u Makedoniju i ode na sasvim zaslužen
odmor.
Parmenion podiže glavu i pogleda oko sebe. Ličio je na starog lava
koga su okružili mnogobrojni snažni mladi lavovi.
– Nije mi potreban nikakav odmor – reče – i dalje sam u stanju da
poučim svakog ovde prisutnog, izuzev kralja – ali je bilo sasvim jasno da
je hteo da kaže „uključujući i kralja“ – kako se drži mač u ruci. I ako bi
trebalo da ja sam odlučujem u vezi sa ovim, postoji samo jedan način da
se vratim u zemlju pre nego što pohod bude završen, ma kakav bio
krajnji cilj: sveden na pepeo unutar pogrebne urne.
Usledila je potom duga tišina koju na kraju prekide Aleksandar: –
Nadao sam se da ću to čuti. General Parmenion će ostati s nama da nas
podrži svojom hrabrošću i svojim iskustvom i mi mu zahvaljujemo svim
srcem. Ali sada – nastavi – moram da vam saopštim tešku odluku koju
sam doneo u poslednjih nekoliko sati i o kojoj sam dugo razmišljao.
Odlučio sam da nas naša flota više ne prati u pohodima.
Kraljeve reči izazvaše žamor u kraljevskoj odaji.
– Odlučio si da se odrekneš flote? – ne verujući ponovi Neark.
– Tako je – potvrdi kralj mirno. – Događaji od poslednjih nekoliko
dana su nam pokazali da nam sada nije potrebna. Dovoljno je da imamo
dvadeset brodova koji bi prenosili delove ratnih sprava za opsedanje.
Nastavićemo da se krećemo kopnom i osvojićemo obalu i luke. Tako
persijska flota neće moći ni da pristane, a ni da se snabde onim što joj je
potrebno.
– Mogu zato da se iskrcaju u Makedoniji – zapazi Neark.
– Već sam poslao jedno pismo Antipatru moleći ga da o tome vodi

93
računa. Ja mislim da oni to ipak neće uraditi.
– Ova odluka će nam uštedeti trošak od preko sto pedeset talanata
na dan koje, inače, i nemamo – dodade Eumenije – ali ne bih voleo da o
tome razgovaram samo kao o trošku.
– Osim toga – dodade vladar – činjenica da više neće biti izlaza
putem mora, motivisaće ljude još više. Sutra ću odmah to saopštiti
Karilaosu. Ti ćeš, Nearče, preuzeti komandovanje malom flotom koju
ćemo zadržati. To nije mnogo, ali je za nas veoma značajno.
– Kako želiš, gospodaru – prihvati admiral. – I nadajmo se da si u
pravu.
– Svakako đa je u pravu – odgovori Hefestion. – Otkako ga
poznajem, nikada nije pogrešio. Ja sam uz Aleksandra.
– I ja – potvrdi Ptolomej. – Nisu nam potrebni Atinjani. Osim toga,
siguran sam da će nam ubrzo ispostaviti račun za njihovu pomoć i
plašim se da neće biti mali.
– Onda se svi slažete? – upita kralj.
Svi su potvrdili osim Parmeniona i Crnog.
– Klit i ja se ne slažemo – reče Parmenion – ali to ništa ne znači. I do
sada se kralj ponašao tako da mu nisu bili potrebni naši saveti. Ali
svakako i dalje može da bude siguran u nas i računa na našu odanost i
podršku.
– Nezamenljivu podršku – potvrdi Aleksandar. – Da nije bilo Crnog,
moj poduhvat u Aziji već bi bio završen. Na Graniku je odsekao ruku
koja je htela da mi raspoluti glavu i to nikada neću zaboraviti. A sada,
hajdemo da jedemo, posle svega sam i ja ogladneo! Sutra ću okupiti
vojsku i saopštiti im šta sam odlučio.
Eumenije zaključi sastanak, a zatim posla poziv atinskim oficirima,
Kalistenu, Apelu i Kampaspe, koji im se oduševljeno pridružiše. Potom
dovedoše i „pratilje”, veoma zgodne i spretne u održavanju razdragane
atmosfere. Sve su bile iz Mileta, prefinjene, elegantne, i blistale su onom
čudesnom i do tada nepoznatom lepotom istočnjačkih božanstava –
prave ćerke očeva došlih s mora i majki koje su rasle uz reku sišavši s
velikih visoravni iz unutrašnjosti.
– Odaberite jednu za generala Parmeniona! – uzviknu Leonat. –
Hoćemo da vidimo da li još može da nam pokaže kako se koristi koplje,
budući da već znamo kako se služi mačem.
Šala nasmeja sve i odjednom se osetiše opuštenim. Iako se niko od
njih nije plašio, predstojeće povlačenje flote predstavljalo je i konačan
prekid sa Makedonijom. Izgledalo im je to kao predznak: ostavljamo za
nama zemlju, možda i zauvek.

94
 Veče je tek počelo da odmiče kada Aleksandar ustade i napusti
veselo društvo. Osećao se već pomalo ošamućenim nakon što je popio
vino s Kipra. Bilo mu je i neprijatno zato što Kampaspe nije prestajala da
jede i pije koristeći levu ruku, dok joj se za sve to vreme desna nalazila
na sasvim drugom mestu.
Čim je izašao sede na Bukefala i galopom krenu ka unutrašnjosti.
Hteo je da uživa sam udišući mirisni prolećni vazduh na punoj mesečini
koja je jasno obasjavala čitav predeo.
Desetorica njegovih ličnih stražara pođoše za njim, ali su konji s
teškom mukom pratili Bukefala koji nije usporio čak ni kada je počeo da
se uspinje uz strme staze planine Latmos.
Jahao je dugo, sve dok nije osetio kako mu je konj mokar od znoja.
Onda ga povede kasom i pođe ka visoravni koja se otvorila pred njim.
Vide pred sobom mala sela i nešto dalje izdvojene kuće seljaka i pastira.
Ljudi iz straže su ga sada, već izvežbani, pratili sa određene razdaljine,
ne približavajući mu se.
Povremeno je sretao izvidnice makedonske konjice koje bi brzo
projahale izazivajući lajanje pasa sa imanja ili naglo uzletanje ptica
uznemirenih u noćnom odmoru. Njegova vojska je polako osvajala
čitavu Anadoliju, prostor zbog koga su ratovala stara tribalska plemena.
U jednom trenutku vide komešanje na delu puta koji je vodio ka
malom gradu Alinda. Jedna grupa konjanika prilazila je dovikujući se i
prepirući.
Izvadi tradicionalni makedonski šešir sa širokim obodom, stavi ga
na glavu, prebaci ogrtač preko leđa i polako im se približi.
Konjanici zaustaviše kola koja su pratila dvojica naoružanih
muškaraca. Podigoše koplja ne dozvoljavajući da vojnici izvedu osobe
koje su sedele u kolima.
Aleksandar se približi makedonskom oficiru, vođi izvidnice i dade
mu znak da odstupi. Vojnik samo odmahnu rukom, ali kako mesečina
na trenutak obasja belu zvezdu na Bukefalovom čelu, on prepozna svog
kralja.
– Gospodaru, šta vi sada…
Aleksandar mu dade znak da ne govori glasno i upita: – Šta se to
dešava?
– Moji vojnici su zaustavili ova kola. Hteli bismo da znamo ko je
unutra i zašto se kreće noću i u pratnji, ali nam ova dvojica vojnika to ne
dozvoljavaju.
– Povuci svoje konjanike i objasni pratiocima da ne treba da se plaše
i da se ništa neće dogoditi osobama koje su unutra, samo ako se pojave.

95
 Oficir posluša, ali muškarci koji su štitili kola ne pomeriše se. Začu
se onda jedan ženski glas iza zavese: – Sačekajte, ne razumeju grčki…
Odmah potom jedna žena, sa velom koji se spuštao preko lica sve
do zemlje, lakim korakom izađe iz kola. Aleksandar zamoli oficira da
mu da baklju i približi joj se.
– Ko si ti? Kako to da putuješ noću i da te prate naoružani ljudi? Ko
je tu s tobom?
Žena se okrete prema njemu i on vide lice čudesne lepote: dva
krupna tamna oka ispod dugih trepavica, pune, prelepe usne. Zadivilo
ga je, međutim, ponosito, pravo držanje i jedva vidljiv strah koji se svim
silama trudila da ne pokaže.
– Zovem se… Mitrijanes – odgovori blago uzbuđena. – Vaši vojnici
su zauzeli moju kuću i moje imanje pod planinom Latmos pa sam
odlučila da odem do mog muža koji je u Pruzi, u Bitiniji.
Aleksandar pogleda oficira. Sada on upita: – Ko je s tobom u
kolima?
– Moji sinovi – objasni žena i pozva ih. Izađoše dvojica prelepih
dečaka. Jedan je ličio na majku, a drugi je bio sasvim drugačiji: imao je
zelenkasto-plave oči i plavu kosu.
Kralj ih je pažljivo posmatrao. – Da li i oni razumeju grčki?
– Ne – odgovori žena, ali Aleksandru nije promakao njen pogled
upućen sinovima koji kao da je značio: „Pustite mene da govorim“.
– Tvoj muž nije Persijanac. Ovaj dečak ima plave oči i plavu kosu –
dodade kralj i primeti kako se žena snebiva. Skinu šešir i pusti da mu
vidi lice, a onda joj se približi još više zadivljen njenom lepotom i
prodornim, jasnim pogledom.
– Moj muž je Grk i bio je… lekar satrapa Frigije. Odavno od njega
nemam nikakvih vesti i plašim se da mu se nešto dogodilo. Pokušaćemo
da ga nađemo.
– Sada nije trenutak za to. Suviše je opasno vreme za ženu i dvojicu
dečaka. Bićeš moj gost ove noći, a sutra ćeš moći da nastaviš put uz
sigurniju pratnju.
– Molim te, moćni gospodaru, nemoj da brineš. Sigurna sam da se
ništa neće dogoditi, samo nam dozvoli da nastavimo put. Čeka nas dugo
putovanje.
– Budi spokojna. Ne treba da se plašiš ni za sebe ni za dečake. Niko
se neće usuditi da te ne poštuje. – Onda se okrete svojim ljudima: –
Otpratite je do logora.
Skoči na konja i udalji se praćen svojom stražom koja ga i dalje ni na
trenutak nije ispuštala iz vida. Usput sretoše Perdiku, uplašenog

96
njegovim naglim nestankom.
– Ja sam odgovoran i za tvoje zdravlje i za tvoje dobro raspoloženje.
Kada bi samo hteo da mi kažeš kada želiš negde da ideš, ja bih…
Aleksandar ga prekide. – Ništa se nije dogodilo, prijatelju moj, a ja
umem da brinem o sebi. Kakva je večera?
– Kao po običaju, ali je vino suviše jako i ljudi nisu naviknuti.
– Moraće na mnogo toga drugačijeg da se naviknu. Dođi, vraćamo
se.
Dolazak kola s dvojicom stražara stranaca izazvao je u logoru
uzbuđenje i radoznalost. Peritas je počeo da laje, a čak je i Leptina
zapitkivala: – Ko je u tim kolima? Gde ste ih pronašli?
– Spremi kupatilo u onom šatoru – naredi kralj – i krevete za dvojicu
dečaka i jednu ženu.
– Ženu? Ko je ta žena, gospodaru moj?
Aleksandar je prekorno pogleda, a Leptina posluša ne progovarajući
više.
Dodade samo još: – Kada se bude smestila, reci joj da je čekam u
šatoru.
Iz šatora ratnog saveta, koji se nalazio malo dalje, dopirala je pijana
vika, prilično disharmonična muzika sa frula i flauta, vriskanje žena i
Leonatov glas koji je nadjačavao svaku drugu buku.
Aleksandar zatraži da mu donesu malo hrane i tek sazrele smokve,
med i mleko. Uze onda u ruku Memnonov portret koji je skicirao Apel i
koji je sve vreme stajao na njegovom stolu, i ostade pogođen izrazom
nejasne melanholije na Memnonovom licu.
Spusti ga ponovo na sto i poče da čita poštu pristiglu tokom
poslednjih nekoliko dana. Prvo pismo bilo je od regenta Antipatra. Pisao
mu je da je stanje u zemlji uglavnom mirno, ne računajući promene
raspoloženja kraljice koja je neprekidno pokušavala da odlučuje o
državnim stvarima za koje nije nadležna. Drugo pismo bilo je od
Olimpijade. Žalila se da je regent lišava svake slobode i onemogućava joj
da se bavi poslovima koje zaslužuje i po svom statusu i po svojoj ulozi.
Ni reči o prelepim poklonima koje im je poslao posle pobede na
Graniku. Možda ih do tada nisu ni primili.

97
 18.

Kada podiže pogled sa pisama vide kako ona stoji pred njim, bez
vela na licu, očiju tek naglašenih crnom linijom, onako kako to rade
Egipćanke. Imala je na sebi haljinu od zelenog lana ukrašenu na
istočnjački način, a kosa, sjajna i crna, bila je skupljena na vrhu glave
srebrnom trakom, kao što je to običaj u Grčkoj. Činilo mu se da
nepoznata gošća isijava svetlost mesečine na kojoj mu se po prvi put
predstavila.
Kralj joj se približi, a ona kleknu da bi mu poljubila ruku. – Nisam
mogla ni da pomislim, moćni gospodaru… Izvini.
Aleksandar je uze za ruke i podiže je tako da mu je bila sasvim
blizu, srećući njen pogled i osećajući miris njene kose, miris ljubičice.
Ostade potpuno zanesen. Nikada do tada nije osetio tako neodoljivu
i sasvim neočekivanu potrebu da jednu nepoznatu ženu privuče sebi u
naručje. Ona je to shvatila, ali je i sama istovremeno u njegovom
pogledu prepoznala neodoljivu snagu što je privlači kao što svetlost
lampe privlači, noćnog leptira.
Spusti pogled i reče: – Dovela sam i svoje sinove da ti odaju počast.
– Vrati se do ulaza u šator i uvede dvojicu dečaka.
Aleksandar priđe stočiću s hranom i voćem. – Uzmite nešto,
poslužite se, molim vas, ne ustežite se. – Ali dok se okretao da bi se
obratio dečacima, njegov pogled munjevitom brzinom obuhvati ono što
se desilo u trenutku, iza njegovih leđa.
Jedan od dečaka je video Memnonov portret položen na sto i burno
reagovao, ali ga je majka pogledala i pritiskom ruke na rame opomenula
da ćuti.
Kralj se napravi da ništa nije primetio i jednostavno ponovi: – Zar
ništa ne želite da pojedete? Niste gladni?

98
 – Zahvaljujem ti, gospodaru – odgovori žena – mnogo smo umorni
od puta i voleli bismo samo da se povučemo ako nam dopustiš.
– Svakako. Samo pođite. Leptina će vam doneti ovu hranu u vaš
šator. Ako tokom noći budete gladni ili žedni, moći ćete da se poslužite.
Pozva devojku i zamoli je da ih otprati, a zatim se vrati za sto, sede i
ponovo uze portret svog protivnika, kao da je hteo da u njegovom
pogledu otkrije tajnu čudesne energije koju poseduje.

Bila je već odmakla noć i vojnički logor je utonuo u potpunu tišinu.

Jedan stražar je šetao među šatorima, a oficir se uverio da je straža na
ulazima budna. Kada se čuo odjek dozivanja i pošto su razmenili
lozinku, jedna osoba, zavijena u ogrtač brzo je izašla iz gostinskog šatora
i uputila se ka kraljevskom.
Peritas je spavao u svojoj korpi i vetar s mora mu je donosio samo
miris slane vode, nadvladavajući svaki drugi. Dvojica stražara
kraljevskog šatora oslonili su se na svoja koplja, jedan na levoj a drugi na
desnoj strani tog jedinog ulaza.
Osoba zavijena u ogrtač zaustavila se da ih pogleda, a zatim je
odlučno krenula ka njima držeći u ruci poslužavnik.
– To je Leptina – zaključi jedan od njih dvojice.
– Zdravo, Leptina. Zašto posle ne dođeš da i nama praviš društvo?
Umorni smo i osećamo se usamljeno.
Žena klimnu glavom kao da je navikla na takve šale, ponudi ih
kolačima s poslužavnika i uđe u šator.
Na svetlosti lampi otkri lice, prelepo lice nepoznate gošće.
Pogledom brzo pređe preko Memnonovog portreta koji je i dalje stajao
na stolu, blago ga pomilova vrhovima prstiju, a zatim iz kose izvuče
dugu ukosnicu sa ukrasom od ćilibara i nečujnim korakom se približi
zavesi koja je zaklanjala kraljevu postelju. S druge strane nazirala se
slaba svetlost još jedne lampe.
Povuče zavesu i uđe. Aleksandar je spavao na leđima, prekriven
samo vojničkim ogrtačem, a pored njega je stajao stalak sa oružjem koji

99
je uzeo iz hrama ilijske Atine u Troji.
U tom trenutku veoma daleko, u svojoj bračnoj postelji u palati u
Peli, kraljica Olimpijada okretala se u snu morena košmarima. Onda se
odjednom naglo uspravi, sede i snažno i zastrašujuće vrisnu, tako da je
čitava uspavana palata odjeknula.
Žena potraži Aleksandrovo srce držeći veliku ukosnicu u levoj ruci,
a zatim podiže desnu da odvije glavu od ćilibara ali se u tom trenutku
kralj naglo uspravi i, probuđen, prostreli je oštrim pogledom. Možda je
prvo zapazio samo oblu senku koju je pravila lampa, ali je njegovo levo
oko, tamno kao noć, prepoznalo u senci nepoznatu, činilo se titansku
osobu, gotovo mitološko čudovište. Ruka se tako zadrža na pola puta,
bez snage da zada smrtni udarac.
Aleksandar polako ustade, grudima dodirujući bronzani vrh na
kome se pojavi kap njegove krvi. Nastavi da je pažljivo posmatra, ne
trepćući.
– Ko si ti? – upita je, već stojeći nad njom. – Zašto hoćeš da me
ubiješ?

100
 19.

Žena ispusti ukosnicu i briznu u plač, krijući lice rukama.

– Reci mi ko si ti – ponovi Aleksandar. – Neću te povrediti. I nije mi
promakao izraz lica tvoga sina pošto je video Memnonov portret na
mom stolu. On je tvoj muž, zar ne? Zar nije tako? – ponavljao je sve
glasnije, držeći je za ruke.
– Zovem se Barsina – odgovori žena ne dižući pogled, isprekidano i
promuklo – i jesam Memnonova žena. Nemoj da povrediš moje sinove i,
molim te, ako poštuješ bogove, nemoj da me obeščastiš. Moj muž će ti
platiti veliki otkup, koliko god zatražiš, samo da nas povrati.
Aleksandar joj podiže lice, pogleda je pravo u oči i oseti kako ga
obuzima nezadrživa želja.
Shvati da bi ta žena, da je pored njega, mogla s njim da uradi sve što
poželi. A onda i u njenom pogledu zapazi tajanstveni nemir. Nije to bio
ni majčinski strah ni nelagodnost koju oseća žena kada je sama i
zarobljena. Bio je to nagoveštaj čudesnog i snažnog osećanja, koji je ona
potiskivala snagom svoje volje, ne uspevajući da ga potpuno sakrije.
Upita je:
– Gde je Leptina.
– U mom šatoru, moji sinovi motre na nju.
– A ti si uzela njen ogrtač…
– Da
– Niste je povredili?
– Ne.
– Pustiću te da izađeš iz mog šatora i ova tajna će ostati među nama.
Otkup nije potreban pošto ja ne vodim rat sa ženama i decom. Kada se
budem sreo s tvojim mužem, boriću se s njim i pobediću ga, pošto ću
znati da će mi nagrada biti da budem s tobom. A sada idi i pošalji mi

101
Leptinu. Sutra ću ti obezbediti pratnju i otići ćeš kuda želiš.
Barsina mu poljubi ruku šapućući nešto na svom jeziku, a onda
pođe ka vratima. Aleksandar je još jednom pozva:
– Sačekaj.
Približi joj se i dok ga je ona podrhtavajući gledala blistavim
pogledom, Aleksandar joj rukama dodirnu lice, privuče je i poljubi.
– Zbogom. Nemoj me zaboraviti.
Otprati je do izlaza iz šatora i ostade da gleda kako se udaljava, dok
su dvojica pezetera iz straže mirno i uspravno stali da pozdrave kralja.
Leptina se vratila besna i veoma uznemirena zato što je dozvolila da
je zadrže dvojica dečaka, ali je Aleksandar umirivao:
– Ne treba ni zbog čega da se brineš. Ta žena se samo uplašila da bi
neko mogao da je povredi. Ja sam je razuverio i umirio. Idi i odmori se,
inače ćeš sutra biti umorna.
Poljubi je i vrati se na spavanje.
Sutradan je naredio da Barsinu, sinove i njenu pratnju odvedu sve
do obale Meandra, pa ih je i sam pratio desetinu stadija.
Kada je videla kako se zaustavlja, Barsina se okrenula da ga
pozdravi mahnuvši mu.
– Ko je taj čovek? – upita Frates, mlađi sin. – Zašto na stolu drži
portret našeg oca?
– To je jedan veliki ratnik i pravedan čovek – odgovori Barsina. – Ne
znam zašto je na stolu držao portret vašeg oca. Možda zato što je
Memnon jedini čovek na svetu koji može da se bori s njim.
Opet se okrenu i vide Aleksandra kako i dalje stoji na istom mestu,
nepomičan na Bukefalu, na vrhu brdašca, pod udarom vetra. Tako ga je
zapamtila.

Memnon je ostao desetak dana na brdima koja okružuju Halikarnas,

čekajući da mu se pridruže njegovi vojnici. Bilo je otprilike hiljadu onih
koji su preživeli bitku na Graniku. Jedne večeri odluči da uđe u grad
sam, zavijen u ogrtač i sa persijskim turbanom na glavi kojim je gotovo

102
potpuno prekrio lice. Pođe ka gradskoj kući.
Velika sala gradske kuće nalazila se pored džinovskog mauzoleja,
monumentalne grobnice dinastije Karija Mauzola, koja je bila zaslužna
što je Halikarnas postao glavni grad oblasti.
Mesec je već bio visoko na nebu i obasjavao je grandioznu
strukturu: kameni mauzolej u obliku kupe na čijem se vrhu nalazila
jonska kolonada. Na kolonadi je bila postavljena piramida sa
stepenicama. Ona je nosila prelepi bronzani četvoropreg sa skulpturom
koja je predstavljala pokojnika. Isklesane figure, dela najvećih skulptora
prethodne generacije, Skopasa, Brijaksisa i Leokaresa, bile su likovi uzeti
iz grčke mitologije. Grčka mitologija je, inače, odavno činila deo
persijske kulture, a to se posebno odnosilo na priče tradicionalno
smeštene u Aziji kao što je na primer, borba između Grka i Amazonki.
Memnon se za trenutak zaustavio da pogleda bareljef na kome grčki
ratnik vuče za kosu Amazonku i nogom je gazi po leđima. Oduvek se
pitao zašto tako prefinjena i blistava grčka umetnost prikazuje tolike
scene nasilja nad ženama. I zaključio je da je tu jednostavno reč o strahu,
onom istom strahu zbog kojeg Grci drže svoje žene izdvojene u
posebnim prostorijama po kućama pa na sva društvena okupljanja
moraju da pozivaju „prijateljice“.
Pomislio je na Barsinu koja se sada već sigurno kretala kraljevskim
putem sa zlatnom ogradom i osetio kako ga obuzima bolno kajanje. Setio
se njenih nogu kao u gazele, tamne boje kože, mirisa ljubičica u njenoj
kosi, senzualnog tona njenog glasa, njene aristokratske prefinjenosti.
Petama podbode konja i pođe dalje, pokušavajući da potisne
melanholiju, ali u tom trenutku nije mogla da ga razvedri ni pomisao na
velika ovlašćenja i počasti koje mu je ukazao Veliki kralj.
Prođe pored bronzane statue najčuvenijeg građanina Halikarnasa,
velikog Herodota, pisca čuvenih „Priča.“ On je prvi pisao o divovskoj
borbi između Grka i varvara tokom persijskih ratova i on je možda
jedini potpuno razumeo prave razloge te borbe, budući da mu je otac bio
Grk a majka Azijatkinja.
Kada stiže pred gradsku kuću, siđe s konja i blistavo osvetljenim
stepenicama pope se do velikih vrata i pokuca više puta dok mu nisu
otvorili.
– Ja sam Memnon – reče skidajući turban. – Nedavno sam stigao.
Uvedoše ga u salu gde su bili okupljeni svi gradski vojni i civilni
predstavnici vlasti: persijski komandanti garnizona, atinski generali
Efijalt i Trazibulo na čelu plaćeničkih trupa, i satrap Karije Orontobates,
korpulentni Persijanac koji se isticao svojim bogatim odelom,

103
minđušama, skupim prstenom i predivnim oružjem (akinake) od
masivnog zlata.
Bila je prisutna i kraljevska dinastija, kralj Karije Piksodaros, čovek
od četrdesetak godina, veoma crne brade i kose tek blago prosede na
slepoočnicama. Pre dve godine jedna od njegovih kćeri postala je
supruga princa od Makedonije ali je brak propao i ona se vratila u
Persiju, udavši se za novog persijskog satrapa Karija Orontobatesa.
Tri poslednja mesta za predstavnike skupštine bila su postavljena u
gornjem delu prostorije. Tu su već sedeli Piksodaros i Orontobates, dok
je Memnon seo na treću stolicu, s desne strane persijskog satrapa. Bilo je
očigledno da su svi čekali njegov dolazak.
– Predstavnici Halikarnasa i predstavnici Karije – započe – Veliki
kralj mi je dao veoma veliku odgovornost. Treba da zaustavim
napredovanje makedonskog vladara i ja nameravam da taj zadatak
ispunim po svaku cenu.
– Ja sam jedini ovde koji je lično video Aleksandra i jedini koji se
njegovoj vojsci suprotstavio sabljom i mačem i uveravam vas da je reč o
neprijatelju koga se treba plašiti. On nije samo veoma hrabar na bojnom
polju, skoro do drskosti, već je i veoma vešt i njegovi potezi su
nepredvidljivi. Po načinu na koji je zauzeo Milet možemo da zaključimo
na šta je sve spreman, čak i u situaciji kada je apsolutno slabiji na moru.
– Ali moja namera nije da ga sačekam nespreman: Halikarnas neće
pasti. Primoraćemo ga da troši svoje snage pod našim zidinama sve dok
se potpuno ne iscrpi. Mi ćemo nastaviti da primamo pomoć s mora, koje
kontroliše naša flota i moći ćemo tako beskrajno dugo da odolevamo.
Kada bude došao pravi trenutak, izaći ćemo i uništićemo njegove
iscrpljene ratnike.
– Evo mog plana: kao prvo, nećemo dozvoliti da nam se približi sa
svojim ratnim spravama. To su mašine veoma moćne i efikasne i njih su
još za kralja Filipa napravili grčki inženjeri. Koristićemo, dakle, protiv
njega njegov sopstveni način borbe. Makedonski kralj je onemogućio
našoj floti da se snabdeva vodom i životnim namirnicama kontrolišući
sva mesta na kopnu. Mi ćemo uraditi isto to. Nećemo dozvoliti da iznese
s brodova svoje ratne mašine i postavi ih u blizini našeg grada.
Poslaćemo naše odrede konjice i jurišne trupe na sva mesta izvan
Halikarnasa, tako da ne može da se približi gradu na manje od trideset
stadija.
– To nije sve. Jedino mesto s koga bi mogao da nas napadne jeste
severoistočni deo zidina. Tu ćemo iskopati rov dug četrdeset stopa i
širok osamnaest, pa ako i uspe da iskrca svoje sprave, neće moći da ih

104
dovoljno približi zidinama.
– Rekao sam vam sve što sam imao zasada. Naredite da radovi
počnu sutra ujutru, u zoru, i ne prekidajte ih ni danju ni noću.
Svi se složiše sa ovim planom i činilo se da je besprekoran. Izlazili
su u grupicama iz gradske kuće i odlazili pustim ulicama grada
osvetljenim mesečinom. Ostala su samo dvojica Atinjana: Trazibulo i
Efijalt.
– Da li hoćete nešto da mi kažete? – upita Memnon.
– Da – odgovori Trazibulo. – Efijalt i ja želimo da znamo dokle
možemo da računamo na tebe i tvoje ljude.
– I ja bih vas hteo da pitam isto – uzvrati Memnon.
– Ono što bismo hteli da ti kažemo – umeša se Efijalt, ogroman
čovek, visok najmanje šest stopa, herkulovske građe – jeste da mi
apsolutno mrzimo Makedonce. Oni su ponizili našu domovinu i
primorali nas da prihvatimo uslove mira, potpuno sramne. Postali smo
plaćenici zato što je to jedini način da se borimo protiv neprijatelja a da
ne naškodimo našem gradu. Ali ti? Šta tebe motiviše? Ko nam garantuje
da ćeš ostati veran čitavom poduhvatu kada ti to više ne bude
odgovaralo? U suštini, ti si jedan…
– Plaćenik po zanimanju? – prekide ga Memnon. – Da, i to je tačno,
kao što su plaćenici i vaši ljudi, od prvog do poslednjeg. Sada i
raspolažemo samo plaćeničkim mačevima. Vi mi tvrdite da je vaša
mržnja garancija. Zašto bih morao da vam verujem? Bilo je toliko prilika
kada sam video kako strah nadjača svaku mržnju, a to bi moglo da se
desi i vama.
– Ja nemam druge zemlje do moje časti i moje reči i to je jedino na
šta vi možete da se oslonite. Uz moju porodicu, to je ono što je za mene
najvažnije.
– Da li je tačno da je Veliki kralj pozvao u Suzu tvoju ženu i tvoje
sinove? I ako je tačno, zar to ne znači da možda ni on nema poverenja i
da ih je pozvao da mu posluže kao taoci?
Memnon ih prostreli ledenim pogledom: – Da bih potukao
Aleksandra potrebna mi je vaša odanost i slepa poslušnost. Ako
sumnjate u moju reč, onda mi niste potrebni. Možete da odete i ja vas
oslobađam vaše obaveze. Bolje pođite odmah, dok još ima vremena.
Dvojica atinskih generala su se, čini se, dogovarali pogledom, a
zatim Efijalt progovori: – Želeli smo samo da se uverimo da je ono što se
o tebi priča tačno. I sada si nas uverio. Računaj na nas, sve do samog
kraja.
Izađoše, a Memnon ostade sam u velikoj, praznoj sali.

105
 20.

Aleksandar, pošto je porazgovarao sa svojim oficirima, ostavi logor

izvan zidina Mileta. Nearkovi ljudi su počeli da rastavljaju sprave za
opsadu da bi ih potom tovarili na brodove i manje lađe usidrene
nedaleko od plaže. Dogovorili su se da, pošto završe ovaj posao, admiral
zaobiđe Miletski rt i potraži najpovoljnije i Halikarnasu najbliže mesto
za pristajanje. Uz njega su ostala dvojica kapetana Atinjana koji su
komandovali manjim jedinicama trirema, borbenih brodova sa tri reda
vesala.
Plaža je bila prepuna vojnika i odjekivala je od njihovog
međusobnog dovikivanja i buke koju su pravile mašine za opsadu, i od
dozivanja ljudi sa obale koji su vukli ogromne grede da bi ih utovarivali
na brodove.
Kralj je još jednom pogledao deo flote kojim će sada raspolagati,
grad koji je mirno počivao na uzvišenju i bio u njegovom posedu i dao
znak za polazak. Pred njim se pružala dolina koja se nalazila između
padina planine Latmos na severu prekrivenih maslinjacima, i planine
Grios na jugu. U dnu se nazirao prašnjavi put koji je vodio do grada
Milase.
Bilo je toplo i vedro, masline su na padinama blistale srebrnastom
bojom, dok su poljima punim rascvetanog maka šetale bele čaplje i lovile
žabe po potocima. Kako je vojska prolazila, začuđeno su podizale glave i
duge kljunove a onda mirno nastavljale da traže hranu.
– Da li veruješ u priču o čapljama i Pigmejima? – upita Leonat
Kalistena koji je jahao pored njega.
– Pa, o tome je pričao Homer, a smatra se da Homeru treba verovati
– odgovori Kalisten, ne previše uveren u istinitost priče.
– Biče da je tako… Sećam se časova starog Leonide: pričao je o

106
stalnim borbama između čaplji, koje su u kljunovima pokušavale da
odnesu decu Pigmeja, i Pigmeja, koji su pokušavali da porazbijaju
čapljina jaja. Po meni su to priče za decu, ali ako Aleksandar zaista bude
hteo da stigne do krajnjih granica persijskog carstva, možda ćemo i moći
da vidimo zemlju Pigmeja.
– Možda – odgovori Kalisten sležući ramenima – ali da sam na tvom
mestu ne bih se nadao da ću videti zemlju Pigmeja. To su samo
zanimljive priče. Izgleda da se, idući uz Nil, mogu zaista sresti patuljci
tamne kože, ali sumnjam da su visoki koliko pesnica kao što to kaže
njihovo ime, i da žive u klasju žita. Priče se menjaju kroz vreme i kroz
prenošenje sa osobe na osobu. Na primer, ako bih ja počeo da pričam
kako čaplje kradu decu Pigmeja da bi ih posle odnele parovima koji
nemaju decu, dodao bih neki bajkoviti detalj, jednoj već neverovatnoj
priči, a da nikako ne bi naškodio njenoj istinitosti. Pretpostavljam da
razumeš šta hoću da ti kažem.
Leonat je ipak ostao zbunjen. Okrenu se da prekontroliše svoje mule
koje su nosile teške džakove.
– Šta je u tim džakovima? – upita Kalisten.
– Pesak.
– Pesak?
– Jeste.
– Ali zašto?
– Poslužiće mi da vežbam za borbu. Kasnije ćemo možda naići na
stenovit teren i neću imati mogućnost da vežbam. Zato nosim pesak sa
sobom.
Kalisten klimnu glavom i potera svoga konja. Posle nekog vremena
prestiže ga Seleuk koji se galopom kretao ka početku kolone. Zaustavio
se pored Aleksandra da bi mu pokazao nešto na vrhu Latmosa.
– Da li si video ono gore?
Vladar se okrete u tom pravcu. – Šta je to?
– Poslao sam nekoliko vojnika da pogledaju šta se dešava. To je
neka stara gospođa koja sa svojom pratnjom od jutros ide za nama.
– Za ime Zevsa! Sve sam očekivao u ovoj zemlji, ali ne i da me iz
daljine prati neka stara gospođa.
– Pa, možda bi nešto htela i da ulovi! – podsmehnu se Lizimah koji
je jahao blizu njih i čuo priču.
– Ne pričaj gluposti – odgovori Seleuk.
– Šta hoćeš da uradimo, Aleksandre?
– Ona svakako ne predstavlja neku opasnost, ako joj budemo bili
potrebni stići će nas. Ne treba da brinemo zbog toga.

107
 Nastavili su kasom dok je ispred njih i dalje išla izvidnica i tako
stigli do mesta odakle se ravnica širila prema gradu.
Pošto je dao znak za odmor, štitonoše su postavile zaštitno platno
da bi se kralj i komandanti odmorili u hladu.
Aleksandar, sišavši s konja, otpi nekoliko gutljaja vode iz čuturice.
Počinjalo je da biva veoma toplo.
– Imamo posetu – primeti Seleuk.
Kralj se okrete ka brdašcu i vide čoveka kako hoda i za uzde vodi
belu mulu na kojoj sedi jedna veoma bogato obučena žena, u poznim
godinama. Iza njih je drugi sluga nosio ogroman suncobran, dok je treći
mahao velikom lepezom od konjske grive.
Na kraju se kretao mali odred vojnika koji nisu izgledali nimalo
preteći, a njih su pratila kola različitih veličina i tovarne životinje.
Karavan zastade kada se našao na pola stadija od Aleksandra. Jedan
od ljudi iz pratnje približio se mestu na kome se Aleksandar odmarao u
hladu bresta.
– Veliki kralju, moja gospodarica, Ada, kraljica Karije, traži prijem.
Aleksandar dade znak Leptini da mu popravi ogrtač i stavi krunu
na glavu pa odgovori: – Tvoja kraljica je dobrodošla u svakom trenutku.
– Čak i sada? – upita stranac na grčkom sa jakim istočnjačkim
akcentom.
– Čak i sada. Malo toga možemo da joj ponudimo, ali biće nam čast
ako bude htela da sedne za našu trpezu.
Eumenije, s obzirom na situaciju, dade znak da se brzo postavi
kraljevski šator kako bi gosti mogli da sede u hladu, a zatim i da se
veoma brzo postave stolovi i stolice, tako da je, kada je kraljica stigla, sve
već bilo pripremljeno.
Jedan od slugu leže na zemlju i poštovana dama siđe sa mule,
spuštajući se nogom na njegova leđa kao na neku stoličicu. Zatim pođe
ka Aleksandru koji je dočeka s velikim poštovanjem.
– Dobro došla, cenjena gospođo – reče na najprefinjenijem grčkom. –
Da li govoriš moj jezik?
– Govorim ga bez teškoća – odgovori gospođa kojoj je donesen njen
mali drveni izrezbareni tron. – Da li mogu da sednem?
– Izvoli – pozva je kralj i sede i sam, a za njim i njegovi prijatelji. –
Mladići koje vidiš moji su prijatelji. Oni su mi kao braća, a ujedno su i
moja garda: Hefestion, Seleuk, Ptolomej, Perdika, Krater, Leonat,
Lizimah, Filotej. A ovde sasvim uz mene, mladić koga vidiš i koji ne
izgleda kao ratnik – nije mogao da zadrži osmeh – to je moj lični sekretar
Eumenije iz Kardije.

108
 – Budi pozdravljen, glavni sekretaru – klimnula je graciozno
glavom.
Aleksandar je posmatrao: imala je između pedeset i šezdeset
godina, možda pre šezdeset. Nije farbala kosu i nije to ni krila, ali mora
da je nekada bila veoma privlačna. Na sebi je imala haljinu od fine
karijske vune sa izvezenim mitološkim scenama. Ispod haljine se
naziralo telo koje je možda do pre samo nekoliko godina bilo izuzetno
privlačno.
Oči su joj bile boje ćilibara, blage i blistave, jedva našminkane, nos
prav, jabučice uzdignute i čitavom svojom pojavom odavala je
dostojanstvenost. Kosa joj je bila skupljena u punđu i na glavi je nosila
zlatnu dijademu sa dragim kamenjem. Pa ipak, delovala je tužno i činilo
se kao da za nju život više nema smisla.
Aleksandar primeti kako Eumenije nešto brzo zapisuje i spušta na
sto ispred njega. Krajičkom oka pročita:

Osoba koja sedi ispred tebe je Ada, kraljica Karije. Bila je udata
za dvojicu svoje braće, od kojih je jedan bio dvadeset godina mlađi od
nje. Sada su obojica mrtvi. Poslednji brat, Piksodaros, što je umalo
postao tvoj tast, oduzeo joj je svu vlast. Ovo bi mogao da bude vrlo
zanimljiv susret, zato iskoristi priliku.

Čim je pročitao poruku, gospođa koja je sedela preko puta njega

potvrdi: – Ja sam Ada, kraljica Karije i sada živim zatvorena u svojoj
tvrđavi u Alindi. Sigurna sam da bi me brat i odatle isterao, samo da ima
snage. Život i sudbina mi nisu dali dece i sada idem ka starosti s velikom
tugom u srcu i pre svega ožalošćena ponašanjem poslednjeg i
najzlosrećnijeg od moje braće, Piksodarosa.
– Pa kako si samo znao? – prošaputa Aleksandar Eumeniju koji je
sedeo pored njega.
– To je moj posao – prošaputa mu sekretar. – Već sam te jednom
izvlačio iz nevolje upravo od tih ljudi, zaboravio si.
Aleksandar se setio kako je njegov otac pobesneo kada je propao
brak između njegovog polubrata Arideja i Piksodarosove ćerke i
nasmejao se u sebi pomislivši kako je život neobičan: ova gospođa, tako
izuzetnog izgleda i držanja i njemu do sada potpuno nepoznata, mogla
je da bude njegova rođaka.
– Da li mogu da te pozovem za moju skromnu trpezu? – upita.
Gospođa dostojanstveno klimnu glavom. – Mnogo ti zahvaljujem i
prihvatam sa zadovoljstvom. Ipak, znajući kako se hrani vojska,

109
dozvolila sam sebi da ponesem nešto od kuće što ćeš nadam se, ceniti.
Pljesnu rukama i njene sluge iznesoše iz kola krckave hlepčiće,
slatke perece sa suvim grožđem, voćne kolače, pite s medom, krofne
punjene kremom od jaja, kuvano slatko vino i još mnogo drugih
poslastica.
Hefestion ostade bez daha; Leonat umalo da pruži ruku i posluži se,
ali ga Eumenije nagazi pod stolom.
– Molim vas – pozva ih kraljica – slobodno se poslužite, imamo
svega u velikim količinama.
Svi pođoše da se posluže hranom koja ih je podsećala na detinjstvo i
koju su im spremale vešte ruke majki i sluškinja. Aleksandar se posluži
samo jednim kolačićem, a zatim se približi kraljici i sede pored nje.
– Zašto si došla da me posetiš, poštovana kraljice?
– Kao što sam ti objasnila, ja sam kraljica Karije, ćerka Mauzola,
vladara koji je sahranjen u velikom mauzoleju u Halikarnasu. Moj brat
Piksodaros preuzeo je presto i sada drži grad, pošto je postao tast
persijskog satrapa Orontobatesa, kome je dao ćerku za ženu. Meni je
oduzeta ne samo vlast već i prihodi i najveći broj palata.
– Sve to je nepravedno i trebalo bi da bude kažnjeno. Došla sam,
dakle, kod tebe, mladi kralju Makedonaca, da ti ponudim tvrđavu i grad
Alindu, što će ti omogućiti da kontrolišeš čitavu unutrašnjost zemlje, bez
koje inače Halikarnas ne može da živi.
Izgovori to što je prirodnije mogla, kao da govori o nečemu sasvim
običnom. Aleksandar je posmatrao zaprepašćen, prosto ne verujući
onome što čuje.
Kraljica Ada dade znak jednom od svojih slugu da se približi s
poslužavnikom punim kolača. – Još jedan kolačić, dečače moj?

110
 21.

Aleksandar šapnu Eumeniju kako bi želeo da ostane sam sa svojom

gošćom i vrlo brzo njegovi prijatelji počeše da se opraštaju jedan za
drugim, pozivajući se na različite obaveze. Pojavio se, međutim, Peritas,
privučen mirisom slatkiša koje je uvek rado jeo.
– Poštovana gospođo – poče Aleksandar – ne verujem da sam dobro
čuo: hoćeš da mi ponudiš tvrđavu i grad Alindu i da ništa ne tražiš u
zamenu?
– Ne baš – odgovori kraljica. – Htela bih nešto.
– Reci, i ako bude bilo u mojoj moći, ja ću ti to obezbediti. Šta bi
želela?
– Sina – odgovori Ada, što je prirodnije mogla.
Aleksandar preblede i osta tako, s kolačem u ruci, gledajući je i ne
progovarajući. Peritas zalaja kao da podseća svog gospodara kako čeka
kolač koji on drži u ruci.
– Ja, poštovana gospođo, ne mislim da bih mogao…
Ada se nasmeši. – Mislim da me nisi dobro razumeo, dečače moj. –
Sama činjenica da ga je oslovljavala sa „dečače moj“ odmah pošto su se
upoznali davala je izvesno značenje njihovom razgovoru. – Vidiš, ja,
nažalost, nikada nisam mogla da nađem utehu koju bi mi pružio sin.
Možda je tako i bolje, budući da su mi potrebe i zahtevi dinastije
nametali da se udajem za svoju braću, prvo za jednog, a potom i drugog.
A kada sam ostala udovica, moj bol je postao samo još veći.
– Ali da mi je sudbina namenila običnog muža i pravog sina,
poželela bih takvog sina kao što si ti: lepog i ljubaznog, otmenog izgleda,
uljudnog ponašanja, odlučnog i hrabrog, neustrašivog, a istovremeno
srdačnog i nežnog, takvog kakvog su te opisivali i kakvog sam te i ja
sada upoznala. Tačnije rečeno, želela bih da ti postaneš moj sin.

111
 Aleksandar ne izgovori ni reč dok ga je kraljica Ada netremice
gledala svojim blagim, melanholičnim očima boje ćilibara.
– Pa onda, šta ćeš mi odgovoriti dečače moj?
– Ja… ne znam kako bi to moglo da se izvede…
– To je veoma jednostavno: usvajanjem.
– A kako bi izgledalo usvajanje?
– Ja sam kraljica, i ako se ti slažeš, dovoljno je da izdam ukaz i ti ćeš
postati moj sin sa svim pravima.
Aleksandar je i dalje gledao, sve više zbunjen.
– Možda previše tražim? – reče Ada, sada već pomalo zabrinuta.
– Ne, samo što…
– Šta?
– Nisam bio spreman za nešto ovako. S druge strane, mogu samo da
budem počastvovan i zbog toga… – Ada se lako nagnu napred,
približivši mu se sasvim blizu, kao da hoće da bude sigurna da je čula
reči kojima se nadala. – Veoma sam radostan i počastvovan da
prihvatim tvoju ponudu.
Kraljica zaplaka od radosti. – Zaista prihvataš?
– Da.
– Upozoravam te, zahtevaću da me zoveš „mama“.
– Zvaću te… mama.
Ada obrisa oči izvezenom maramicom, podiže glavu, uspravi se i
sada već radosnim glasom reče: – Onda ja, Ada, ćerka Mauzola, kraljica
Karije, usvajam tebe, Aleksandra, kralja Makedonaca, kao mog sina, i
imenujem te jedinim naslednikom svega što posedujem. – Pruži mu
ruku i Aleksandar je poljubi.
– Čekam te sutra u Alindi, sine moj. A sada, dragi moj, poljubi me.
Aleksandar ustade, poljubi je u oba obraza i dopade mu se njen
istočnjački miris sandalovine i divlje ruže. Peritas poče da se umiljava i
lajanjem skreće pažnju na sebe u nadi da če mu barem ova gospođa dati
jedan kolačić.
Kraljica ga pomazi. – Veoma je umiljata ova tvoja životinjica, iako je
pomalo… dosadna. – Udalji se onda praćena svojom svitom, ostavljajući
sve moguće poslastice svom usvojenom sinu i njegovim prijateljima,
svim tim velikim momcima koji su verovatno dobrog apetita.
Aleksandar ostade da gleda kako se udaljava na beloj muli, praćena
slugama, jednim koji je držao veliki izvezeni suncobran i drugim koji je
mahao lepezom. Kada se okrenu, srete Eumenijev pogled. Eumenije nije
znao da li da se nasmeje ili da zadrži svečani stav kako to prilika
zahteva.

112
 – Pazi, ako ovo budeš preneo mojoj majci – zapreti mu Aleksandar –
ona, kakva je, bila bi u stanju da me otruje. – Zatim se okrete ka psu koji
je nestrpljiv od beskorisnog čekanja lajao na sav glas. – A ti, u kućicu! –
uzviknu.

Sutradan, veoma rano, Aleksandar naredi Parmenionu da povede

vojsku ka Milasi i da usput, u njegovo ime, potčini sve manje i veće
gradove na koje naiđe. On sa Hefestionom i svojom gardom pođe ka
Alindi.
Prolazili su kroz prostrane vinograde iz kojih se širio prijatan i jak
miris, kroz zelene ravnice žitnih polja i pašnjake prošarane raznovrsnim
cvećem svih boja, među kojima su se posebno isticale široke crvene latice
maka. U Alindu stigoše kada se sunce podiglo već sasvim visoko. Grad
je ležao na vrhu brdašca, opasan masivnim zidinama sačinjenim od
sivog kamenja ujednačenog oblika. Najjasnije se videla džinovska
tvrđava koja se uzdizala na strmoj i tamnoj litici i sa nje su se vijorile
plave zastave karijskog kraljevstva.
Na osmatračnicama su se videli vojnici naoružani dugim kopljima i
strelama u tobolcima, a ispred ulaza u tvrđavu stajali su, postrojeni u
dva reda, konjanici u paradnoj odori na blistavo opremljenim konjima.
Kada se sasvim približiše, otvoriše se vrata grada i pojavi se kraljica
Ada, sedeći na nosiljci opasanoj baldahinom. Šesnaest poluobučenih
robova nosili su je na ramenima, dok su ispred nje stajale devojke Karije
u grčkim haljinama i posipale put ružinim laticama.
Aleksandar siđe s konja i pođe peške do samih vrata. Pratio ga je
Hefestion. Ada dade znak da je spuste na zemlju. Zatim pođe u susret
svom usvojenom sinu i poljubi ga u lice i u glavu.
– Kako si, mama?
– Dobro kad te vidim – odgovori kraljica. Zatim dade znak da
sklone nosiljku, uze Aleksandra podruku i pođe sa njim ka gradu gde se
već okupilo mnogo ljudi. Slavili su i nestrpljivo čekali da vide Adinog
sina.

113
 Za sve to vreme, s prozora okolnih kuća padala je kiša cveća, latice
maka i ruža, koje su dugo lebdele u vazduhu nošene prolećnim
povetarcem, donoseći miris pokošene trave i svežeg sena.
Čula se muzika flauta i harfi koje su celim putem pratile njihovo
kretanje, muzika veoma blaga i nekako prepoznatljiva. Podsećala je
Aleksandra na pesmice što su mu ih pevale dadilje kada je bio mali.
Okružen mnoštvom ljudi koji slave, usred beskrajne raznolikosti
boja i mirisa, držeći podruku ovu blagu, nežnu i nepoznatu majku,
Aleksandar bi duboko ganut. A čitava ova zemlja, koja iza svakog brda
otkriva novu tajnu i može da krije kako opasnu zasedu tako i čaroliju
nekog začaranog prostora, poče da ga osvaja i podstiče da ide dalje,
napred i otkrije i druge čudesne lepote. Šta li se nalazi tamo, preko onih
brda, koja su mu izgledala kao krune na kulama Alinde?
Stigoše do vrata tvrđave po kojima su bile urezane figure heroja
ovog veoma starog mesta, dok su se ispred njih i dalje kretali
dostojanstvenici u raskošnoj odeći ukrašenoj zlatom i srebrom. Na vrhu
stepeništa koje je vodilo u unutrašnjost palate, bila su postavljena dva
trona: jedan viši i veći i, s njegove desne strane, drugi manji i skromniji.
Ada mu pokaza da sedne na raskošniji presto, a ona sama sede
pored njega. Trg koji se pružao ispred palate već je bio prepun ljudi.
Kada čitav prostor bi ispunjen dostojanstvenicima svih staleža iz čitave
Karije, jedan glasnik dade znak za tišinu. Onda gromoglasno
izdeklamova akt o usvojenju, prvo na karijskom a onda i na grčkom
jeziku.
Potom se začu beskrajni aplauz na koji kraljica odgovori mahanjem,
a Aleksandar, dižući obe ruke, pozdravljao ih je onako kako je obično
pozdravljao svoje postrojene trupe.
Zatim se vrata palate otvoriše i dvoje vladara, majka i sin, uđoše u
palatu.

114
 22.

Aleksandar i Hefestion su hteli da pođu još istog dana, ali to nikako

nije bilo moguće. Ada je za veče pripremila raskošan prijem na koji su
bili pozvani svi zvaničnici grada. Mnogi od njih platili su samo da budu
prisutni i doneli su mnogobrojne poklone kraljici, kao da je reč o mladoj
majci koja je rodila svog prvenca.
Sutradan su Aleksandar i Hefestion obišli tvrđavu i grad. Ma koliko
bili uporni da krenu što pre, mogli su to da učine tek kasno posle podne.
Aleksandar je sa mnogo muke ubedio svoju novu majku kako mora da
pođe, strpljivo joj objašnjavajući kako je, na kraju krajeva, u ratu i kako
ga njegova vojska čeka na putu ka Halikarnasu.
– Nažalost – uzdahnu Ada, dok su se pozdravljali – ne mogu da ti
dam vojnike. Ovi koje imam dovoljni su tek da štite grad. Ali daću ti
nešto što je možda značajnije od vojnika…
Pljesnu rukama i ubrzo se pojavi desetak ljudi sa životinjama i
kolima punim korpi i vreća.
– Ko… Ko su oni? – upita Aleksandar iznenađen.
– Kuvari, sine moj. Kuvari, pekari, poslastičari, najbolji koji se mogu
naći istočno od Dardanela. Treba da jedeš dobro, dragi moj, zbog svih
napora koji te čekaju, zbog rata, bitaka… Mogu samo da zamislim
kakvim životom živiš. Nije mi poznato da su makedonski kuvari čuveni
po kulinarstvu. Pretpostavljam da ti spremaju veoma slano meso, hleb
koji nije dovoljno narastao i, uopšte, hranu tešku za želudac, pa sam
mislila… – nastavljala je nezaustavljivo kraljica.
Aleksandar je prekide ljubaznim pokretom. – Ti si veoma draga,
mama, ali iskreno, meni to nije potrebno. Brz noćni marš daje apetit
ujutru, a posle čitavog dana provedenog na konju, svaka večera je
izvanredna i važno je samo da se sedi za trpezom. A kada sam mnogo

115
žedan, sveža voda je bolja i od najfinijeg vina. Izvini mama, oni bi mi
samo smetali. Ali ja ti svakako mnogo zahvaljujem i neka bude kao da
sam ih prihvatio.
Ada spusti glavu: – Htela sam samo da ti ugodim i da se malo
pobrinem za tebe.
– Znam ja to – odgovori Aleksandar držeći je za ruke. – Ja to znam i
zbog toga sam ti zahvalan. Ali ipak, moraću da živim kao što sam i do
sada živeo. A na tebe ću misliti s mnogo ljubavi.
Poljubi je, onda se pope na konja i galopom odjuri, dok su kuvari
pratili sve to sa olakšanjem, radosni što su izbegli naporan vojnički
život.
Ada je stajala i gledala za njim sve dok potpuno nije nestao s druge
strane brda. A onda se okrenula ka svojim kuvarima: – A šta vi sad tu
stojite? Pođite i radite nešto. Uostalom, hoću da za sutra, pre zore, bude
spremno sve najbolje što umete da pripremite i hoću da to pošaljem
mom sinu i njegovim prijateljima gde god bili. Kakva bih ja to inače bila
majka?
Kuvari su, trčeći, otišli da što pre počnu pripremu različitih
poslastica, da mese, peku i ukrašavaju različite specijalitete i pakuju za
sina svoje kraljice.
Sutradan, a onda i sledećeg dana, Aleksandra bi budio mali odred
karijske konjice koji je pred njegov šator donosio velike korpe pune
mirisnog, svežeg hleba, hrskavih biskvita, mekih krofni, kolačića
punjenih raznim kremovima.
Sve to mu je bilo neprijatno, a posebno što su ga njegovi drugovi,
vojnici, zasipali dovitljivim šalama. Aleksandar je zato odlučio, veoma
nerado, da prekine s tim. Trećeg dana, pošto su se već sasvim približili
Halikarnasu, vrati i ljude i korpe ne uzevši ništa i posla Adi jedno
svojeručno napisano pismo:

Aleksandar Adi, majci svojoj najvoljenijoj, zdrava mi bila.

Beskrajno sam ti zahvalan što si mi slala svakoga jutra ukusnu hranu,
ali te sada molim, iako mi to teško pada, da mi ih više ne šalješ. Nisam
navikao da se hranim tako prefinjenim jelima. Osim toga, ne želim da
uživam u privilegijama koje nemaju moji vojnici. Želim da znaju kako
njihov kralj jede istu onu hranu koju i oni jedu i kako je u istoj
opasnosti kao i oni.
Čuvaj se.

Od tog trenutka, Ada je prestala da šalje svoje velikodušne pošiljke,

116
a vojne operacije su se razbuktale. Pošto je napustio Milasu, Aleksandar
je silazio ka jugu i ponovo došao do razuđene obale koju su sačinjavali
bezbrojni veliki i mali zalivi, poluostrva i rtovi. Na pojedinim mestima,
vojnici su išli uz flotu koja se približila sasvim uz obalu, koristeći veoma
duboko dno, tako da su se gotovo dovikivali s vojnicima sa brodova.
Trećeg dana pošto su napustili Milasu, baš kada je vojska počela da
postavlja logor uz obalu mora, jedan čovek se pojavi pred stražom i
zamoli da ga odvedu pred kralja. Aleksandar je sedeo na vrhu litice,
zajedno sa Hefestionom i svojim drugovima.
– Šta želiš da mi kažeš? – upita kralj.
– Zovem se Eufranor i dolazim iz Mindosa. Moji sugrađani su me
ovlastili da ti kažem kako je grad spreman da te dočeka i kako tvoja flota
može da se usidri u našoj luci koja je prirodno zaštićena i dobro
branjena.
– Sreća je na našoj strani – reče Ptolomej. – Jedna dobra luka je
upravo ono što nam treba da iskrcamo i sastavimo opremu za opsadu.
Aleksandar se okrete ka Perdiki. – Idi sa svojim ljudima do Mindosa
i pripremi sve što je neophodno kako bi naša flota mogla da pristane.
Zatim pošalji nekoga da me o svemu obavesti pa ću ja onda obavestiti
naše komandante brodova.
– Ali kralju – protestovao je glasnik – grad se nadao da te lično vidi,
da te dostojno dočeka i da…
– Ne sada, dobri moj prijatelju, ja vodim vojsku ka Halikarnasu i
hoču lično da predvodim ratne operacije. Zasada, zahvali se svojim
sugrađanima zbog počasti koju mi odaju.
Covek se pozdravi i Aleksandar nastavi put sa svojim ratnim
savetom.
– Po meni, pogrešio si što si vratio sve one poslastice kraljice Ade –
podsmehnu se Lizimah. – Poslužile bi nam da se okrepimo pre borbe.
– Molim te, ne šali se – ućutka ga Ptolomej. – A ako sam dobro
shvatio ono što Aleksandar misli da uradi, uskoro će te proći svaka želja
da se šališ.
– I ja to mislim – potvrdi Aleksandar. Izvadi mač i poče da crta po
pesku. – Dakle, evo Halikarnasa. Grad se prostire oko zaliva i ima dve
tvrđave: jednu desno, a drugu levo od luke. Iz pravca mora je, znači,
potpuno neosvojiv. I uz to, tuda može neprekidno da se snabdeva svim
što mu je potrebno. Dakle, ne možemo da izvršimo opsadu celoga grada.
– Svakako ne možemo – potvrdi Ptolomej.
– Šta nam ti sada savetuješ generale? – upita kralj Parmeniona.
– U ovakvoj situaciji nemamo izbora. Jedino što možemo jeste da

117
napadamo iz drugog pravca, da probijemo zidine i uđemo u grad pa tek
onda osvojimo luku. A kada budemo osvojili luku Halikarnasa, persijske
flote više neće biti u celom Egejskom moru.
– Upravo tako. To je jedino što možemo da uradimo. Ti, Perdika, idi
sutra u Mindos i zauzmi ga. Pošto flota uđe u luku, istovari ratne
mašine, sastavi ih i priđite Halikarnasu sa zapadne strane. Tamo ćemo
vas mi sačekati i uredićemo mesta gde ćemo postaviti kule za napad i
maljeve.
– U redu – potvrdi Perdika. – Onda, ako nema drugih naredbi, idem
da se spremim s mojim ljudima.
– Idi, ali ponovo svrati kod mene pre nego što pođeš na spavanje. A
što se vas ostalih tiče – reče okrećući se drugim svojim prijateljima –
svako će imati svoju poziciju kada budemo blizu zidina grada, a to će
biti sutra uveče. Sada se vratite svojim ljudima i posle večere, ako je
moguće, idite što pre da spavate: ubuduće ćemo imati samo teške,
naporne dane.
Savet se razišao, a Aleksandar pođe duž mora gledajući sunce koje
zalazi i crveno boji talase dok su mnoga ostrva, mala i velika, neumitno
tonula u mrak.
U to doba večeri, znajući da ga čekaju naporni dani, Aleksandar
odjednom oseti kako ga obuzima snažna melanholija. Neočekivano se
seti svog detinjstva kada je sve bilo samo san i bajka i kada mu je
budućnost izgledala kao dugo i lepo jahanje na krilatom vrancu.
Mislio je na svoju sestru Kleopatru koja je verovatno sama u svojoj
palati u Butrotu i sa vrha kule gleda more. Sećao se kako joj je obećao da
će svakog dana dok sunce zalazi zamišljati kako razgovara s njom, a sad
mu se učinilo da je čuje i da je blagi povetarac koji mu dodiruje obraze
isti kao nežni Kleopatrin poljubac…
Kada se vratio u svoj šator, Leptina je već bila upalila vatru i
spremila trpezu.
– Nisam znala da li si nekoga pozvao na večeru, pa sam postavila
sto samo za tebe.
– Dobro si uradila, baš i nemam mnogo volje da večeram.
Sede, a ona mu posluži obrok. Peritas dođe i sede pored njega
čekajući svoj deo. Napolju se čuo žamor ljudi u logoru, zatim je usledila
večera i konačno se sve stišalo. Čula se samo smena straže.
U jednom trenutku uđe Eumenije sa svežnjem papira u ruci.
– Stiglo je jedno pismo – reče pružajući mu ga. – Piše ti tvoja sestra,
kraljica Kleopatra Epirska.
– Baš neobično. Upravo sam šetajući uz obalu mora mislio na nju.

118
 – Nedostaje ti? – upitao je Eumenije.
– Veoma. Nedostaju mi njen osmeh, njene blistave oči, veseo glas,
nežnost i ljubav.
– Mada Perdiki nedostaje još više. Pustio bi da mu odseku jednu
ruku da bi mogao da je zagrli drugom… E pa, idem.
– Nemoj, ostani. Da popijemo malo vina zajedno.
Eumenije je sipao sebi malo vina i seo dok je Aleksandar otvarao
pismo i počinjao da čita.

Kleopatra, svom najdražem Aleksandru, zdrav mi bio.

Ne mogu ni da zamislim gde ćes biti kada ti stigne ovo moje
pismo: na bojnom polju, ili ćeš se odmarati posle velikih napora, ili će
ti stići dok opsedaš neku tvrđavu. Molim te, brate moj obožavani, ne
izlaži se beskorisno opasnosti.
Svi smo čuli kakve si sve poduhvate izveo i veoma smo ponosni.
Čak je moj muž možda i pomalo ljubomoran. Jedva čeka da pođe u
pobede kao što su tvoje. Ja bih, međutim, volela da on nikada ne ode,
pošto se plašim samoće i pošto je lepo kada je on ovde pored mene, u
ovoj palati koja se uzdiže iznad mora. Dok sunce zalazi, popnemo se
na najvišu kulu i gledamo ga sve dok potpuno ne nestane u moru, dok
mrak sve ne osvoji i nebo ne postane zvezdano.
Želela bih da pišem pesme ali kada čitam knjige Sapfo i Noside
koje mi je mama poklonila pred put, osećam kako nisam nadarena za
to.
Zato se bavim muzikom i pevanjem. Aleksandar mi je poklonio
jednu sluškinju koja izvanredno svira na flauti i citri i ona me
poučava s mnogo strpljenja i posvećenosti. Svakog dana prinosim
žrtve bogovima, moleći ih da te zaštite.
Kada ću te ponovo videti? Budi mi zdrav i veseo.

Aleksandar zaklopi pismo i spusti glavu.

– Loše vesti? – upita Eumenije.
– Ne, nema loših vesti. Samo što je moja sestra kao neka ptičica koja
je suviše rano izvađena iz svog gnezda; svaki čas se seča kako je bila
mala i oseća nostalgiju za kućom i roditeljima kojih više nema.
Peritas se približi mazeći se i prisloni njušku uz Aleksandrovu
nogu.
– Perdika je već otišao – nastavi da priča sekretar. – Sutra ujutru će
biti u Mindosu i zauzeće luku da bi omogućio iskrcavanje flote. Ostali
moji prijatelji su uz svoje jedinice, osim Leonata koji je otišao u krevet s

119
nekoliko devojaka. Kalisten je u svom šatoru, sprema se da piše, mada
nije sam.
– Nije sam?
– Nije. Čak je i Ptolomej počeo da piše dnevnik, neku vrstu
podsetnika. A čuo sam da i Neark piše. Ne znam samo kako mu to
uspeva na onom brodu koji se sve vreme ljulja i nikada ne miruje.
Povraćao sam dva puta dok smo prelazili Dardanele.
– Pa, navikao se.
– Jeste. A Kalisten? Da li ti je dao da pročitaš nešto?
– Ne, ništa nisam pročitao, ljubomorno čuva što napiše. Rekao je da
ću moći da pročitam tek pošto unese završne ispravke.
– Piše o godinama…
– Bojim se da piše o tome.
– Biće teško…
– Šta će biti teško?
– Da zauzmemo Halikarnas.
Aleksandar klimnu glavom i pomazi Peritasa iza ušiju razbarušujući
mu dlaku.
– Plašim se da ćemo ga teško zauzeti.

120
 23.

Tiho Peritasovo lajanje naglo probudi Aleksandra i on shvati šta je

uznemirilo njegovog psa: ujednačeni galop jednog manjeg odreda
konjanika i tihi razgovor ispred njegovog šatora. Brzo se obuče i istrča
napolje. Mada je još bio mrak i mesec se video na nebu, malo iznad brda,
zvezde su se gasile a blaga jutarnja svetlost se polako probijala. Jedan
konjanik iz odreda priđe mu i zadihano reče. – Kralju, prevara, zamka!
– Šta kažeš? – upita Aleksandar stežući ga za kiton.
– Bila je to zamka. Kada smo se približili vratima Mindosa, napali su
nas sa svih strana. Strele i koplja su padali s neba kao grad. Za nama su
pošli rojevi lake konjice, dolazeći sa svih okolnih brda. Gađali su nas,
nestajali, a onda su stizali drugi… Branili smo se, kralju, borili smo se
svom snagom. Da je flota kojim slučajem uplovila u luku, potpuno bi je
uništili: katapultima bi izbacivali baklje po brodovima.
– Gde je Perdika?
– Još je dole. Uspeo je da zauzme jednu nebranjenu zonu i tu je
okupio ljude. Traži pomoć i to odmah.
Aleksandar ga pusti da ode, ali kada je povukao ruke vide da su
okrvavljene. – Ovaj čovek je ranjen! Brzo, pozovite hirurga!
Lekar Filip, čiji je šator bio postavljen malo dalje, odmah dotrča sa
svojim pomoćnikom i pobrinu se za vojnika.
– Obavesti sve šta se dogodilo – poruči mu kralj. – Pripremite
stolove, toplu vodu, zavoje, sirće i sve što će vam trebati.
U međuvremenu su stigli Hefestion, Eumenije, Ptolomej, Krater,
Klit, Lizimah i ostali, svi već obučeni i naoružani.
– Kratere! – uzviknu vladar čim ga je video.
– Komanduj, kralju!
– Okupi odmah dva voda konjice i idi kod Perdike, on je u nevolji.

121
Ne započinjite borbu. Skupite poginule i ranjene i vratite se.
Zatim se okrenu. – Ptolomeju!
– Komanduj, kralju!
– Uzmi jedan odred izvidnice i jedan odred lake konjice Tračana i
Tribalaca. Krenite uz obalu i potražite bilo kakvo zgodno mesto gde
biste iskrcali ratne sprave. Čim budete pronašli mesto, dajte znak floti da
pristane i pomozite im da se iskrcaju.
– Biće urađeno.
– Crni!
– Komanduj, kralju!
– Donesi na ulaz u luku Mindos sve lake katapulte koji mogu da se
dovuku i koje imamo, pošto niko neće smeti ni da uđe ni da izađe, čak ni
ribari. Ako nađeš pogodno mesto, izbaci na grad sve zapaljive strele koje
možeš. Zapali grad, ako uspeš, sve do poslednje kuće.
Aleksandar je bio van sebe od besa i njegova ljutnja je neprekidno
rasla.
– Memnon – promrmljao je.
– Šta si rekao? – upita Eumenije.
– Memnon. To je Memnonova zamisao. Vraća mi milo za drago. Ja
sam odvojio od obale persijsku flotu, a on sada onemogućava mojoj floti
da pristane. On je sve to smislio, u to sam siguran. Hefestione!
– Komanduj, kralju!
– Izađi sa tesalskom konjicom i jednim većim odredom hetera, trči
sve do Halikarnasa i odaberi pogodno mesto za postavljanje logora, bilo
na istočnoj, bilo na severnoj strani zidina. Zatim nađi mesto gde bismo
ukopali ratne mašine i onda obezbedi da se teren tu dobro izravna. Brzo!
Sada su već svi bili potpuno budni. Odredi konjice su pristizali sa
svih strana, neprekidno su odjekivale kratke naredbe, vika, dozivanje,
njištanje konja.
Stigao je i general Parmenion, potpuno naoružan, u pratnji dvojice
svojih oficira.
– Komanduj, kralju!
– Generale, izdali su nas. Perdika je upao u zamku kod Mindosa i
zasada ne znamo šta se s njim dešava.
– Ali ja znam šta ćemo mi da uradimo. Daj naredbu da se podeli
doručak i onda postroj pešadiju i konjicu, neka se spreme za marš. Kada
svane, hoću da su već u pokretu. Napadamo Halikarnas!
Parmenion klimnu glavom i okrenu se prema dvojici oficira: – Da li
ste čuli kralja? Hajde, krećite!
– Generale…

122
 – Ima još nešto gospodaru?
– Pošalji Filoteja u Mindos s grupom konjanika, potrebno je da što
pre saznamo šta se tamo događa.
– Evo ga dolazi – odgovori Parmenion, pokazujući kako njegov sin
trči ka njima. – Reći ću mu da krene odmah.
Hefestion je u međuvremenu jezdio kroz polje sa svojim odredom,
podižući veliki oblak prašine, galopirajući ka Halikarnasu.
Stigli su blizu grada kada je sunce počelo da se rađa. Do samih
zidina, sve je bilo potpuno pusto. Hefestion pogleda oko sebe, a zatim
podbode konja da bi brzo zauzeo jedno ravno, otvoreno mesto koje mu
je izgledalo sasvim dobro za postavljanje logora.
Između njega i Halikarnasa teren je bio blago talasast i nije se moglo
dobro videti šta se dešava uz sam grad. Zato krenuše kasom, pažljivo
osmatrajući.
Bila je rana zora i sve je izgledalo mirno. Odjednom, Hefestion začu
neki čudan zvuk, ujednačen i oštar, kao da metalni predmeti udaraju o
stenu i zemlju. Krenu ka vrhu jednog manjeg brda i ostade zaprepašćen
pred onim što je video.
Pred njim se pružao ogroman rov, širok možda trideset pet stopa i
dubok otprilike osamnaest. Stotine muškaraca vredno je radilo: iznosili
su zemlju, a zatim je prosipali po ivici rova, gradeći džinovski nasip.
– Prokletstvo! – uzviknu Hefestion. – Previše smo se nadali. Ti! –
reče jednom od svojih vojnika. – Vrati se odmah i obavesti Aleksandra.
– Idem – odgovori vojnik, okrenu konja i pođe prema – logoru. Ali
baš u tom trenutku, otvoriše se jedna od vrata Halikarnasa i odatle,
galopom, izađe odred konjice pošavši jedinim preostalim putem između
zidina i rova.
– Idu pravo na nas! – vikao je komandant Tesalaca. – Sa ove strane,
sa ove strane!
Hefestion naredi svom odredu da se brzo okrenu, a zatim pođe ka
neprijateljima koji su pristizali uz uzani prolaz sve više ih opkoljavajući.
Naredi da se postroje u širokom pojasu od dvesta stopa, u četiri
reda i da usmere napad na početak neprijateljske kolone. Branioci
Halikarnasa su jureći pristizali duž nasipa i postrojavali se tačno
nasuprot makedonskoj vojsci, kako bi se spremili za sudar. Sudariše se
na maloj razdaljini od bedema i pošto neprijatelj nije imao dovoljno
vremena da bude u punoj brzini, Hefestion poče da ih potiskuje.
U međuvremenu, radnici koji su kopali na dnu rova, uplašeni
praskanjem bitke, pobacali su alat i brzo se uspinjali uz drugu stranu
rova pokušavajući da stignu do vrata grada, ali su ona već bila

123
zatvorena. Jedna grupa Tesalaca poče da gađa kopače rova koji su
uzaludno pretrčavali prostor od rova do zidina. Pogađali su ih strelama
sve dok ih nisu sve pobili. Međutim, odmah zatim, iz jednih sakrivenih
vrata izađe drugi odred konjice i napade ih s boka, tako da su opet
morali da se zbiju i odgovore na napad. Čarke su se nastavile, sa
udarima i protivudarima, ali je Hefestion na kraju uspeo da zauzme bolji
položaj. On uvede u borbu hetere koji su bili odmorniji i postavi ih
pored već iscrpljenih Tesalaca. Potera onda neprijatelje sve do vrata
tvrđave koja su se brzo otvorila da bi ih propustila u grad.
Makedonski komandant se nije usudio da ih dalje juri kroz velika
vrata ostavljena širom otvorena, jer su osmatračnice bile pune strelaca i
bacača koplja. Zadovoljio se time što je zauzeo prostor oko grada i počeo
da kopa rov na polju čekajući da stignu njegovi kopači. Neki od
konjanika otišli su da potraže izvore s vodom kako bi ožedneli vojnici i
konji mogli da utole žeđ dok ne stigne ostatak vojske.
Odjednom, jedan od hetera pokaza nešto na zidinama: – Pogledajte,
komandante – reče pokazujući rukom na najvišu kulu. Hefestion se
okrenu i priđe da bi bolje video. Pojavio se jedan ratnik u blistavom
gvozdenom oklopu, lica potpuno sakrivenog korintskim šlemom sa
prorezom za oči, držeći u ruci dugačku sablju.
Hefestion začu vojnika iza svojih leđa kako dovikuje: –
Komandante, kralj!
Aleksandar, na čelu Punte, galopom im se približavao na Bukefalu.
Posle nekoliko trenutaka već je bio pored prijatelja, podižući pogled ka
kuli gde je oklop vojnika prekrivenog lica blistao na suncu.
Gledao ga je ćuteći, i znao je da i vojnik u oklopu gleda njega. Onda
reče: – To je on. Osećam da je to on.
U tom trenutku, u mestu veoma udaljenom od Halikarnasa, iza
grada Kelainai, na kraljevskom putu, Barsina se sa sinovima odmarala u
jednoj gostionici. Pružajući ruku ka svojoj torbi da izvadi maramicu i
obriše lice, pronađe predmet koji nije očekivala. Izvadi ga: bila je to
futrola i u njoj papir na kome je Apel, maestralnim potezima, naslikao
portret njenog muža. Kroz suze pročita nekoliko reči ispisanih u dnu
brzim i neujednačenim rukopisom:

Istom snagom tvoje lice je urezano

u Aleksandrovo sećanje.

124
 24.

S vrha brda mogao je da vidi ceo grad i Aleksandar sjaha s konja.

Za njim su sjahali i njegovi drugovi. Ono što su imali pred sobom, bilo je
očaravajuće. Prirodna prostrana udolina zelenila se od maslinjaka.
Ponegde su se videle crne krošnje čempresa, a dolina se postepeno
spuštala, kao u amfiteatru, sve do snažnih zidina grada koje su ga štitile
i sa severne i sa istočne strane. Sada su izgledale kao presečene
ogromnom crvenkastom ranom, rovom koji je Memnon dao da se iskopa
na otprilike dvesta stopa od temelja zida.
S leve strane uzdizao se akropolj sa svojim svetilištima i statuama.
Baš u tom trenutku dim sa žrtvenika peo se visoko u vedro nebo, moleći
bogove za milost i pobedu nad neprijateljem.
– I naši sveštenici su prineli žrtvu – primeti Krater. – Pitam se samo
koga će bogovi poslušati.
Aleksandar se okrete ka njemu. – Jačeg.
– Čini mi se da nećemo lako postaviti ratne mašine, rov nas ometa –
umeša se Ptolomej. – A sa ove razdaljine ne možemo da srušimo zidine.
– Odavde ih sigurno nećemo srušiti – potvrdi Aleksandar. – Zato
ćemo prvo morati da zatrpamo rov.
– Da popunimo rov? – upita Hefestion. – Da li možeš da zamisliš
koliko…
– Počećeš odmah – nastavi Aleksandar ne trepnuvši. – Uzmi koliko
ti je god potrebno ljudi. Mi ćemo vas pokrivati kopljima sa katapulta. O
tome će da se pobrine Krater. Šta je novo u vezi s našim ratnim
mašinama?
– Iskrcane su na jednu manju zaštićenu plažu na petnaest stadija od
našeg logora. Sklapanje je uglavnom završeno. Perdika ih dovlači
ovamo.

125
 Sunce je počelo da zalazi za horizont, u more, baš između dva
ogromna tornja sa kojih se nadgledao ulaz u luku. Njegovi zraci
obasjavali su grandiozni mauzolej koji se uzdizao u centru grada,
preliven zlatnom bojom. Na vrhu velike piramide činilo se da bronzani
četvoropreg polazi ka beskonačnoj praznini, da se otiskuje galopom kroz
purpurne oblake zalazećeg sunca. Nekoliko ribarskih brodića je u tom
trenutku raširenih jedara ulazilo u luku, podsećajući na stado koje se
vraća u tor pre nego što padne mrak. Odatle će malo kasnije sveža riba
biti prebačena u korpe i zatim doći do porodičnih trpeza.
Morski lahor je duvao kroz vekovna stabla maslina i duž staza koje
su se ukrštale po brdima. Pastiri i seljaci su se mirno vraćali svojim
kućama, ptice gnezdima. Svi su se spremali da se odmore u večernjem
spokoju.
– Hefestione – reče kralj.
– Evo me.
– Organizuj da se i noću obezbede vojnici koji će zatrpavati rov.
Nemojte ni na trenutak da prestajete, kao kada smo presecali put na
planini Osa. Radićete bez prestanka. Ne smete da se zaustavite čak i ako
budu padali kiša ili grad. Hoću da namestite pokretne krovove, kako bi
štitili kopače. Onda, neka kovači pripreme alatke, ako budu bile
potrebne, pošto će mašine morati da se postave najkasnije za četiri dana i
četiri noći.
– Zar nije bolje da počnemo od sutra?
– Ne. Počnite sada. A kada bude mračno koristićete svetlost baklji.
To ionako nije posao koji zahteva veliku preciznost, treba samo da
zatrpate rov. Nećemo poći na večeru sve dok ne postavite ratne mašine
za bacanje kamenja i otpočnete radove.
Hefestion klimnu glavom i galopom se vrati ka logoru. Veoma brzo,
duga kolona ljudi sa ašovima, lopatama i pijucima išla je za volovskom
zapregom i zaustavila se kraj rova. Njih su pratile i ratne mašine za
bacanje kamenja koje su vukli parovi mula. Tu su bili i ogromni lukovi,
napravljeni od hrastovih i jasenovih pločica, koji su mogli da izbace
gvozdene kuke na pet stotina stopa udaljenosti. Čim bi grupa
neprijateljskih strelaca počela da ih gađa s vrha zidina, Krater bi davao
znak da se odgovori na napad i čula bi se paljba masivnih strela kako
paraju vazduh i završavaju na bedemima.
– Možete da počnete da radite! – uzviknuo je, dok su njegovi ljudi
žurili da postave mašine za bacanje kamenja.
Kopači su skočili u jamu, a zatim izašli na drugu stranu i sa velikog
zemljanog bedema počeli da skidaju zemlju i vraćaju je u rov. Sam

126
bedem ih je štitio od branilaca grada. Barem zasada, nije bilo neophodno
postavljati bilo kakvu zaštitu. Krater zaključi da, pošto su zaštićeni,
može da počne postavljanje ratnih mašina uz vrata koja vode ka Milasi
kao i uz istočna vrata. Tako će sprečiti branioce da iznenada napadnu
kopače.
Hefestion dade naredbu svojim jedinicama da pođu uz brda sa
testerama i sekirama i naseku drva kako bi vatrama osvetljavali rov
tokom noći. Ogroman poduhvat je započeo.
U tom trenutku, Aleksandar pođe ka logoru i pozva svoje drugove
na večeru, dajući im usput nalog da ga svakih sat vremena obaveštavaju
kako posao napreduje i kako se situacija razvija. Noć je prošla bez čarki i
sve se odvijalo kako je vladar naredio, tako da neprijatelj nije mogao
ništa da preduzme i omete ih u zatrpavanju rova.
Četvrtog dana, najširi delovi rova bili su popunjeni i izravnati, tako
da su se mašine polako približavale zidinama.
Bile su to iste one mašine koje je kralj Filip koristio pri opsadi
Perinta. Kule visoke osamdeset stopa bile su opremljene maljevima
raspoređenim po različitim nivoima koji su se pokretali oscilirajući oko
svoje ose uz pomoć stotinu ljudi. Uskoro je prostrana dolina odjekivala
od ujednačenog udaranja gvozdenih glava koje su neprekidno tukle po
zidinama, dok su radnici nastavljali da zatrpavaju rov.
Branioci nisu mogli da zamisle kako ogroman rov može da se zatrpa
za tako kratko vreme, a nisu uspeli ni da se suprotstave udarcima
mašina. Već posle sedam dana bila je napravljena rupa i jedan veliki deo
bedema koji je išao duž vrata ka Milasi počeo je da popušta. Aleksandar
posla svoje jurišne odrede da preko gomile kamenja od srušenog zida
probiju sebi put unutar grada. Međutim, Memnon je s druge strane već
postrojio veliki broj branilaca koji su bez mnogo teškoća odbili napad.
Tokom sledećeg dana, maljevi su nastavili da tuku po zidinama
kako bi proširili otvor, a katapulti, gusto poređani jedan uz drugi,
zasipali su branioce kišom projektila. Činilo se da je pobeda sad već
sasvim izvesna i Aleksandar okupi komandu u svom šatoru kako bi
pripremili završni napad.
Pod zidinama su ostali samo vojnici neophodni za funkcionisanje
ratnih mašina i nekoliko grupa stražara pravilno raspoređenih duž
utvrđenja.
Bila je noć, mlad mesec, a stražari su se međusobno dozivali da bi
ostali u kontaktu po mraku. Memnon ih je dobro čuo. Zavijen u svoj
ogrtač, nepomično je stajao na jednoj osmatračnici. Pokušao je da
razazna šta se dešava dole, u mraku, prateći način na koji se odazivaju

127
makedonski vojnici.
Samo pre nekoliko dana iskrcali su se u Halikarnas makedonski
plemići, prijatelji Atala i preminule kraljice Euridike koji su došli da
pruže pomoć stanovnicima u odbrani grada od Aleksandra.
Odjednom, Memnon ih se seti i naredi svom ađutantu koji je stajao
pored njega da ih dovede. Veče je bilo mirno, a blagi vetar donosio je
svežinu s mora posle dugog dana sada već kasnog proleća. Komandant
je povremeno podizao pogled ka ogromnom zvezdanom luku koji se
video na krajnjem istočnom delu neba. Mislio je na Barsinu i njihov
poslednji susret, na njeno blistavo telo, na to kako mu pruža ruke i
posmatra ga željnim pogledom; shvati koliko mu nedostaje i oseti kako
mu se po grudima širi razdiruće probadanje. Pomisli kako bi najviše
voleo da Aleksandra izazove na dvoboj, siguran da bi njegova želja za
osvetom pojačala udarce neodbranjivom i razarajućom snagom.
– Komandante, došli su ljudi koje si pozvao.
Memnon se okrete i vide kako Makedonci stoje pred njim u punoj
ratnoj opremi. Dade im znak da se približe.
– Evo nas, Memnone – reče jedan od njih. – Spremni smo, treba
samo da nam daš zadatke.
– Da li čujete ova dozivanja?
Ljudi oslušnuše. – Naravno, to su Aleksandrovi stražari.
– Dobro. Sada skinite oklope, uzmite samo mačeve i noževe, pošto
ćete morati da se krećete u mraku okretno i brzo, ne praveći buku. Evo
šta hoću: izaći ćete kroz mala vrata na kuli i svako od vas će pokušati da
vidi po jednog stražara. Prići ćete im s leđa, ubićete ih i odmah stati na
njihovo mesto i nastaviti da odgovarate na dozivanje. Pošto imate isti
naglasak, niko ništa neće primetiti.
– Čim budete zauzeli jedan deo odbrambene linije, daćete znak
sličan huku sove i mi ćemo poslati jedan jurišni odred s bakljama i
zapaljivim strelama da bismo zapalili opsadne mašine. Da li ste me
razumeli?
– Savršeno smo te razumeli, imaj poverenja u nas.
Makedonci pođoše i vrlo brzo, skinuvši oklope, siđoše niz stepenice
do puta koji je vodio ka malim vratima. Kada su došli na otvoreno,
podeliše se i polako krenuše prema stražarima.
Memnon je čekao u tišini gledajući velike opsadne kule koje su se,
kao džinovi, uzdizale u noći. U jednom trenutku mu se učini da
prepoznaje glas jednog od stražara i ponada se da je deo plana već
uspeo. Prođe još neko vreme, a onda se začu, najpre tiho, a onda sve jače
i čistije, huk sove, s mesta podjednako udaljenih od dve opsadne kule.

128
 Brzo siđe niz stepenice i dođe do odreda koji se spremao za napad.
– Pazite. Ako budete izašli tako, s upaljenim bakljama, odmah će vas
videti i naš plan se neće ostvariti. Zato, uradite ovako: ne praveći buku,
dođite do dela gde su naši vojnici zamenili makedonske stražare. Tamo,
između dve jurišne kule. Ostanite sakriveni sve dok vam druga grupa
vojnika ne donese žar i amfore pune smole; onda dunite u trube koliko
god jako možete i jurišom zauzmite makedonsku zaštitnicu. Za to vreme
drugi će početi da pale opsadne kule.
– Makedonci misle da su nas skoro pobedili i ne očekuju da ćemo ih
napasti u ovom trenutku. Naš iznenadni napad uspeće u potpunosti.
Pođite sada.
Ljudi krenuše ka zadnjim vratima jedan po jedan, a za njima izađoše
drugi noseći zemljane posude sa žarom i amfore pune smole. Memnon je
gledao za njima sve dok se i poslednji nije izgubio iz vida, a gvozdena
vrata se za njima zatvorila. Pođe zatim peške kroz grad do mesta gde je
stanovao. Svake večeri se tako šetao i pošto niko nije obraćao pažnju na
njega, slušao je razgovore i pratio moral i duh stanovnika grada. Kuća u
kojoj je živeo uzdizala se na padini jednog brdašca i do nje se dolazilo
najpre stepenicama, a zatim uskom i strmom ulicom.
Jedan sluga ga je čekao sa upaljenom bakljom i otvorio mu vrata
koja gledaju na park. Memnon pođe u svoju sobu na gornjem spratu gde
su mu sluškinje već pripremile kadu s toplom vodom. Otvori prozor i
oslušnu: začuo se odjednom zvuk trube koji zapara tišinu noći. Dopirao
je sa severoistočne strane zidina. Memnon je znao da je napad počeo.
Jedna od sluškinja se približila: – Hoćeš li da se okupaš, moj
gospodaru.
Memnon ne odgovori. Sačeka da vidi prvi blesak crvenkaste
svetlosti, posle koga se gusti dim uspravi ka nebu.
Tek tada se okrete i skinu oružje. – Hoću – reče.

129
 25.

Sav zadihan, čovek uđe u šator. – Gospodaru! – vikao je. –

Napadaju nas, pale naše opsadne kule!
Aleksandar skoči i stegnu ga za ramena. – Šta pričaš? Da li si
poludeo?
– Iznenadili su nas, kralju, poubijali su naše stražare i uspeli da nam
se približe. Nose amfore pune smole i mi ne uspevamo da ugasimo
vatru.
Aleksandar ga odgurnu u stranu i pojuri napolje. – Brzo! Dajte znak
za uzbunu. Neka se skupe svi raspoloživi vojnici. Krateru, konjica!
Hefestione, Perdika, Leonate, brzo pošaljite Tračane i Agrijane!
Skoči na najbližeg konja i punim galopom odjuri ka bedemima.
Požar se sada već rasplamsao i jasno su se videla dva ogromna stuba
plamena i dima kako se dižu visoko ka crnom nebu. Kada je stigao uz
sam rov, Aleksandar začu huku bitke koja se vodila uz svaku od pet
opsadnih kula.
Za nekoliko trenutaka, stigoše teška Kraterova konjica i laka konjica
Tračana i Agrijana, prođoše pored njega i umešaše se u bitku, pomažući
da se napadači odbace ka ulazu u grad. Ali, bilo je jasno da su dve kule
izgubljene. Potpuno obavijene plamenom, srušile su se jedna za drugom
stvarajući zaglušujuću buku, a hiljade iskri i plamenova razlete se iznad
njih, paleći sve oko sebe.
Aleksandar sjaha i približi se džinovskoj vatri. Mnogi njegovi
vojnici bili su mrtvi i videlo se da su stradali u snu pošto na sebi nisu
imali oružje.
Pridruži mu se potom i Hefestion. – Potisnuli smo ih ka gradu. Šta
sada?
– Pobrinite se za tela poginulih – odgovori Aleksandar potpuno

130
utučen. – I odmah počnite da gradite nove kule. Sutra čemo nastaviti
napad sa ovim što nam je preostalo.
Stiže i komandant trupa koje su upravljale mašinama za opsadu.
Spuštene glave, crn u licu, reče: – To je moja greška. Kazni me ako želiš,
ali nemoj da kažnjavaš moje ljude, uradili su šta su mogli.
– Gubici koje si podneo već su dovoljna kazna za jednog
komandanta – odgovori Aleksandar. – Moraćemo da shvatimo koliko
nas je skupo koštao nemar. Zar nije bilo nikoga ko bi kontrolisao koliko
je straža na oprezu?
– Izgledalo je nemoguće da nas napadnu, kralju. Malo pre nego što
je otpočeo napad, obišao sam stražu i jasno sam čuo dozivanje stražara.
Naredio sam im da koriste isključivo makedonski govor da ne bi bilo
iznenađenja…
– I onda?
– Ono što sam čuo, nećeš mi verovati, bio je čist makedonski govor.
Aleksandar rukom pređe preko čela. – Verujem ti, ali od sada pa
nadalje moraćemo đa vodimo računa o tome kako je ispred nas
najlukaviji i najopasniji protivnik koga smo ikada imali. Od sutra
udvostručiti straže i pri svakoj smeni straže menjaćeš lozinku. Sada, idi
prevezi tela poginulih i prebaci ranjene u logor. Filip i njegovi hirurzi će
se pobrinuti za njih.
– Uradiću tako kako si mi naredio i kunem ti se da se ovo više neće
ponoviti, po cenu da i sam budem morao noću da stražarim.
– To sada nije važno – uzvrati Aleksandar. – Bolje neka ti oni s
brodova pokažu kako se noću projektuje svetlost pomoću uglačanog
štita.
Komandant klimnu glavom, ali mu je pažnju u tom trenutku
privukla figura koja se šetala oko zgarišta srušenih ma– Šina saginjući se
povremeno ka zemlji kao da nešto traži.
– Ona osoba koja se šeta, ko je to?
Aleksandar pogleda i sam u tom pravcu i prepozna čoveka koji se
kretao noseći baklju. – Ne brini, to je Kalisten. – I dok je jašući išao ka
Kalistenu, doviknu komandantu: – Od sada pazi! Ako se ovo još jednom
dogodi, platićeš za oba puta!
Stiže do Kalistena koji se ponovo sagao da pogleda jednog od
poginulih; po opremi bi se reklo da je bio stražar.
– Šta to gledaš? – upita ga Aleksandar skačući na zemlju.
– Nož – odgovori Kalisten. – To je rana zadobijena nožem. Udarac
pravo u potiljak. Tamo, malo dalje, nalazi se drugi stražar, ubijen na isti
način.

131
 – Dakle, oni koji su izvršili upad bili su Makedonci.
– Koristili su noževe, da li to nešto posebno znači?
– Komandant straže je rekao da su i noćas straže sve do poslednjeg
trenutka odgovarale na dozivanja makedonskim dijalektom.
– Zar te to čudi? Sigurno imaš mnogo neprijatelja u zemlji. Mnogo je
onih koji bi bili srećni da te vide poraženog i poniženog. Neki su stigli
čak do Halikarnasa, put od Terma dovde nije tako dalek.
– A kako to da si ti ovde usred noći?
– Ja sam istoričar. Autopsija je neophodna onome ko želi da bude
dobar svedok događaja.
– Dakle, Tukidid je tvoj uzor? Nikad to ne bih pomislio. Ne pristaje
ti strogo držanje, i suviše voliš lagodan život.
– Uzimam ono što mi treba tamo gde mogu to da nađem. U svakom
slučaju, treba da znam sve ono što mora da se zna, a ja ću odlučivati o
tome šta treba da se prećuti, šta i kako da se ispriča. To je privilegija
svakog istoričara.
– Ipak, postoje stvari koje se dešavaju u ovom trenutku a ti o tome i
ne slutiš.
– A šta je to, ako smem da znam?
– Memnonovi planovi. Shvatio sam da je on proučio sve što sam do
sada radio, verovatno i ono što je činio moj otac Filip. To mu omogučava
da me zaustavi.
– I po tebi, čega se on setio i kako je to primenio?
– Setio se opsade Perinta.
Kalisten je hteo još nešto da ga pita, ali ga Aleksandar ostavi pored
leša koji je ležao kraj njegovih nogu, skoči na konja i odjaha. Poslednji
ostaci kula rušili su se rasplamsavajući vatru, a gusti dim se širio
unaokolo raznošen vetrom.
Mašine su bile ponovo sagrađene uz veliku muku, jer su graditelji
morali da koriste veoma tvrda i čvornovata stabla maslina. Ratne
operacije su na neko vreme bile obustavljene. Memnon, kome je
neprekidno stizala pomoć s mora, nije nimalo žurio da ponovo krene u
napad, a Aleksandar nije hteo da koristi preostale mašine dok prethodno
ne prekontroliše svaku posebno, budući da su i one bile oštećene.
Ono što je posebno zabrinjavalo Aleksandra bila je buka koja je
dopirala iz grada. Nejasni zvuci podsećali su na zvuke kakve proizvode
njegove drvodelje popravljajući mašine.
Kada su konačno nove kule vraćene na prvobitni položaj i veliki
maljevi počeli da proširuju otvor na zidinama, video je ono čega se i
plašio: nov, polukružni zid koji je značio početak novih, zasada

132
netaknutih zidina.
– Dešava se isto ono što i u Perintu – podsetio ga je Parmenion kada
je video improvizovano utvrđenje.
– I to nije sve – dodao je Krater. – Ako biste hteli da pođete sa
mnom…
Popeli su se na jednu od kula na istočnoj strani, odatle su mogli da
posmatraju šta dalje spremaju branioci grada: ogromnu četvorougaonu
drvenu strukturu, sastavljenu od velikih četrvrtastih greda, međusobno
pričvršćenih.
– Nema točkove – reče Krater. – Pričvršćena je za tlo.
– Nisu im ni potrebni točkovi – objasni Aleksandar. – Oni samo hoće
da ulaz kroz probijeni zid bude na nišanu. Kad budemo pokušali da
uđemo, zasuće nas kiša strela i pokosiće nas.
– Memnon je tvrd orah – prokomentarisao je Parmenion. – Upozorio
sam te, gospodaru.
Aleksandar se okrenu ne krijući da mu je svega dosta. – Razneću i
zidine i novi zaštitni zid i tu prokletu drvenu kulu, generale, hteo to
Memnon ili ne. – Onda se okrete ka Krateru. – Drži pod strogom
kontrolom kulu i obaveštavaj me šta rade. – Brzo side niz stepenice,
skoči na konja i vrati se u logor.

Prolaz je bio još više proširen, ali na svaki udar Makedonaca

Memnon je odgovarao protivudarom, a uz to je postrojio i red strelaca
na novi zid i bez prestanka gađao napadače. Činilo se da nema rešenja
za ovu situaciju, a još je i letnje sunce činilo dane sve toplijim a
Aleksandrove rezerve sve tanjim.
Jedne noći došao je red na Perdiku i njegove oficire da kontrolišu
prolaz u zidu. Iste večeri je stiglo i vino iz Efesa, poklon grada
Aleksandru, a kralj je dao da se određena količina podeli oficirima.
Kako već dugo nije stizalo tako dobro vino, Perdika i njegovi oficiri
popili su malo više i oko ponoći su gotovo svi bili omamljeni. Jedan od
oficira pričao je o lepoti žena iz Halikarnasa o čemu je čuo od jednog

133
trgovca dok su drugi počeli da se međusobno hrabre i razmetljivo jedan
drugog izazivaju kako je došlo vreme da krenu na grad i konačno završe
sa ovom opsadom.
Perdika izađe iz šatora i pogleda taj prokleti prolaz oko koga su već
toliki hrabri makedonski vojnici poginuli. U tom trenutku, vetar koji je
dolazio s mora, potpuno ga ošamuti. Seti se kako je pod zidinama Tebe
snažno prodro kroz vrata grada zajedno sa svojim vojnicima i rešio
opsadu.
Pomisli na Kleopatru, na toplu i mirisnu noć kada je imao pored
sebe, u postelji. Bila je to noć poput ove.
Pomisli na pobedu koja je moguća i zaključi da ona zavisi samo od
njihove odlučnosti. Kao i svi pijani ljudi, oseti se nepobedivim i
sposobnim da ostvari sve što mu padne na pamet. U svome maštanju
video je čak i Aleksandra kako postrojava vojsku u njegovu čast, i čuo
glasnike kako izgovaraju javnu pohvalu osvajaču Halikarnasa.
Vrati se u svoj šator sav izvan sebe i reče tihim glasom, tako da ga
samo najbliži čuju: – Okupite ljude, napadamo grad.

134
 26.

– Da li sam dobro čuo? Rekao si da napadamo tvrđavu? – upita

jedan od njegovih oficira.
– Odlično si čuo – odgovori Perdika. – Noćas ćemo videti da li zaista
imaš toliko hrabrosti koliko kažeš da imaš.
Svi se grohotom nasmejaše. – Pa onda, krećemo? – uzviknu drugi
oficir.
Perdika je bio neverovatno ozbiljan u svom pijanstvu. – Otići ćete do
vaših vojnika što brže možete. Jedna svetiljka, uzdignuta iznad mog
šatora biće znak za polazak. Ponesite stepenice od užadi, kuke, užad:
napašćemo na način na koji se nekad napadalo, tiho, bez opsadnih kula i
projektila iz katapulta. Pokrenite se.
Sad su se već njegovi drugovi pogledali međusobno, zaprepašćeni,
ne verujući, a onda su shvatili da će morati da poslušaju pošto ni njegov
ton, a još manje njegov pogled, nisu dozvoljavali suprotstavljanje. Vrlo
brzo je svetiljka bila podignuta iznad zastavice na njegovom šatoru i svi
se, postrojeni u guste redove i ne praveći buku približiše tački sa čijeg se
vrha video novi zid kroz potpuno srušene stare zidine. Ovaj zid je ličio
na neku vrstu luka koji je spajao porušene delove.
– Ostanite pod zidinama, sve do poslednjeg trenutka – naredi
Perdika – i onda, na moj znak, krenite u napad. Moraćemo da
iznenadimo straže koje tuda prolaze pre nego što trupe koje brane grad
budu imale vremena da stignu. Čim budemo zauzeli osmatračnicu,
daćemo trubama znak za uzbunu kako bi stigli kralj i drugi komandanti.
A sada, napred!
Oficiri primiše naredbu i trupe se, u mraku, približiše sve do samih
krajeva otvora, a onda trkom pojuriše ka novom zidu koji je bio
uzdignut na stotinak koraka od starih zidina tvrđave. Ali, dok su žurili,

135
uspinjući se uz stepenike i zabadajući kuke, noćnu tišinu preseče oštar
zvuk truba, vika, dovikivanje i zveckanje oružja.
Osmatračnica je odjednom bila prepuna vojnika a drugi, koji su
čekali, izlili su se kao ogroman potok kroz vrata koja su vodila ka Milasi,
došavši iza leđa Perdikinom odredu i pritiskajući ih uz novi zid odakle
su već po njima, kao grad, padale guste strele.
– Bogovi! – uzviknu jedan od oficira. – Pa mi smo u zamci. Daj znak
za uzbunu, Perdika, daj znak za uzbunu. Zovi kralja u pomoć!
– Ne! – uzviknuo je Perdika. – Još nemojte da dajete znak, možemo
da se izvučemo. Vi ćete odbijati napad sa te strane, a mi ćemo se popeti
stepenicama uz zidine.
– Pa ti si lud! – vikao je još jače oficir. – Već nas gađaju odozdo.
Prokletstvo, daj znak za uzbunu ili ću ga ja dati.
Perdika je izgubljeno gledao oko sebe i najednom, nagon za
samoodržanjem poteče mu kroz vene kao vatreni plamen. Naglo se
osvestio j u trenutku shvatio da ih čeka neizbežna propast.
– Svi iza mene! – naredi. – Svi iza mene! Probićemo se do logora.
Trube, uzbuna! Uzbuna!
Zvuk trube probi se u letnjoj noći, odjeknu po padinama prostrane
udoline i kao dug jecaj dopre do Aleksandrovog logora.
– Kralju, znak za uzbunu! – uzviknu jedan od stražara utrčavajući u
njegov šator. – Dolazi sa zidina!
Aleksandar skoči s kreveta i uze sablju. – Perdika… Taj ludak je
upao u nevolju. Morao sam tako nešto da pretpostavim!
Istrča urlajući: – Na konje! Na konje, Perdika je u nevolji! – i praćen
svojim stražarima, i sam galopom jurnu ka novom zidu.
U međuvremenu se Perdika na čelu svojih ljudi žestoko borio da bi
se probio ka otvorenom prostoru, ali su se neprijateljske trupe dobro
rasporedile kako iza njegovih leđa tako i na otvoru zidina. Bili su u
boljem položaju i napadali su Makedonce koji su morali da se spasavaju
bežeći preko ruševina zidina.
Truba je i dalje tužno zvala u pomoć a Perdika se, okrvavljenih ruku
i nogu, probijao kroz neprijateljske redove očajničkom hrabrošću i
snagom.
Kada se začuo galop Aleksandrove konjice, već je bio napravljen
prolaz ka logoru i Perdika se s druge strane ruševina izvlačio sa svojim
ljudima.
Memnonove trupe su se zbile u redove i počele povlačenje unazad
ka novom zidu. Prostor je bio prepun leševa makedonskih vojnika,
povedenih neodgovornom odlukom svoga komandanta u samoubilački

136
napad.
Aleksandar se odjednom pojavi pred Perdikom, kao da je izronio iz
noći. Svetlost baklji osvetljavala mu je lice žarko crvenim odsjajem, a
kosa, nošena vetrom, podsećala je na lavlju grivu.
– Šta si to uradio, Perdika? Šta si to uradio? Poveo si svoje ljude na
klanicu!
Perdika pade na kolena, pokošen umorom i očajanjem.
Aleksandrova konjica je zauzela položaj da bi se suprotstavila mogućem
neprijateljskom napadu. Ali Memnonovi veterani zaustavili su se na
vrhu rupe u zidu, rame uz rame, gusto postrojeni, čekajući dalje kretnje
neprijatelja.
– Sačekaćemo zoru – odluči Aleksandar. – Kretati se sada, bilo bi
suviše opasno.
– Daj mi druge trupe i pusti me da se vratim, pusti me da se
iskupim, Aleksandre! – vikao je Perdika, potpuno van sebe.
– Nećeš se vratiti – odgovorio je kralj odlučno. – Nećemo praviti
grešku za greškom. A ti ćeš imati dovoljno vremena da se iskupiš.
I tako su, ćuteći, čekali do kraja noći. Povremeno bi mrak zaparala
svetlost zapaljene strele koju bi neprijatelji izbacivali kako bi osvetlili
prostor ispred otvora. Plamen bi zasvetleo na nebu kao meteor, a onda
bi se, pršteći, strela zabila u zemlju.
Kada je svanulo, Aleksandar naredi Perdiki da prozove svoje ljude
da bi video koliko je vojnika poginulo a koliko ranjeno. Od dve hiljade
vojnika koje je poveo sa sobom u napad, preostalo je hiljadu sedam
stotina. Ostali su poginuli napadajući, a njihovi leševi su, sada
nepokopani, ležali između otvora i novog zida.
Kralj odluči da pošalje glasnika i zatraži razgovor sa Memnonom. –
Treba da pregovaramo o vraćanju tela poginulih – objasni.
Glasnik je pamtio uslove koje je kralj predlagao, uzeo belu zastavu,
uzjahao konja i uputio se ka neprijateljskim linijama, a propratio ga je
zvuk trube koji je označavao traženje primirja.
Sa otvora je odgovoreno istim znakom trube i čovek je polako,
kasom pošao ka ruševini.
Posle nekog vremena, jedan drugi glasnik sišao je s vrha otvora. Bio
je to neki Grk, oštrog gorskog akcenta; verovatno je dolazio sa Rodosa.
– Kralj Aleksandar traži da pregovara o vraćanju tela svojih
poginulih vojnika – reče makedonski glasnik – i želeo bi da čuje uslove
pod kojima će mu to omogućiti vaš komandant.
– Nemam ovlašćenja da razgovaram o bilo kakvim uslovima –
odgovori sagovornik – ali je komandant Memnon rekao da će se sastati

137
sa tvojim kraljem odmah posle zalaska sunca.
– Gde?
– Tamo dole. – Grk pokaza gustu šumu, blizu jedne monumentalne
grobnice koja se uzdizala duž puta od vrata grada ka Milasi. – Samo će
vojska morati da ostane na jedan stadij udaljenosti i susret će biti tačno
na pola puta između dve postrojene vojske. Komandanta Memnona niko
neće pratiti i isto se očekuje od tvog kralja Aleksandra.
– Preneću tvoje reči – odgovori makedonski glasnik – i ako se ne
budem odmah vratio to će značiti da moj vladar prihvata susret.
Uzjaha konja i nestade. Grk je čekao neko vreme, a zatim se uspe uz
ruševine zidina i nestade kroz redove veterana.
Aleksandar je povukao svoju vojsku na traženu udaljenost; vratio se
onda u svoj logor i zatvorio u šator čekajući zalazak sunca. Tokom
čitavog dana nije okusio hranu niti je pio vino. Činilo mu se da je ovaj
poraz pretrpeo on sam, lično, a da ga je blistava Memnonova sposobnost
da uzvrati na svaki udarac zastrašujućom snagom teško ponizila. Po
prvi put u svom životu osetio je uznemirujuću nemoć i duboku samoću.
Pobede koje su ga pratile sve do sada činile su mu se dalekim i
gotovo zaboravljenim. Memnon sa Rodosa bio je u stanju da zaustavi
njegovo napredovanje i predstavljao je opasnost koja mu se sada, kako je
vreme odmicalo, činila nepremostivom.
Naredio je stražarima da ne dozvole nikome da uđe, pa čak ni
Leptini. Ona je već odavno navikla da čita iz njegovog pogleda i da po
svetlosti i tami u njegovim očima nasluti šta će se dogoditi.
Kada je ostalo još sasvim malo vremena do zalaska sunca i kada je
Aleksandar počeo da se sprema za svoj susret s neprijateljem, začula se
buka pred njegovim šatorom. Odmah zatim uleteo je Perdika koga
stražari nisu uspeli da zadrže.
Aleksandar dade znak i stražari se udaljiše.
– Zaslužujem da umrem! – uzvikivao je Perdika van sebe. – Poslao
sam u smrt tolike hrabre vojnike, ponizio sam čitavu vojsku, a sada tebe
primoravam da ideš na sramne pregovore. Ubij me! – uzviknuo je,
pružajući mu svoj mač.
Gledao je potpuno izgubljeno, očiju upalih i crvenih. Od opsade
Tebe, Aleksandar ga nije takvog video. Gledao ga je ne trepćući, a zatim
mu pokazao jednu stolicu. – Sedi.
Perdika je i dalje grčevito držao pruženi mač.
– Rekao sam ti da sedneš – još jednom je naredio Aleksandar,
odlučnije i glasnije.
Prijatelj se spusti na stolicu, a mač mu ispade iz ruke.

138
 – Zašto si ljude poveo u napad? – upita Aleksandar.
– Pio sam, svi smo pili… Poduhvat mi je izgledao moguć, čak
potpuno ostvarljiv.
– To ti se činilo zato što si bio pijan. Svako pri čistoj svesti znao bi da
je po takvom terenu, noću, to ravno samoubistvu.
– Nikoga nije bilo na ruševinama. Potpuna tišina. Nisu se čak videli
ni stražari.
– I ti si na to naseo. Memnon je najblistaviji protivnik koji se može
pojaviti na našem putu. Da li si razumeo? Da li si razumeo? – vikao je.
Perdika klimnu glavom.
– Memnon nije samo hrabar vojnik, to je i čovek izvanredne pameti i
lukavstva, i posmatra nas i danju i noću, pazeći na svaku našu
neopreznost, svaki pogrešan korak, nepromišljen pokret. A onda udara
razarajućom snagom.
– Ovde nismo na bojnom polju gde možemo da računamo na
prednost naše konjice ili da pokažemo snagu naše falange. Stojimo pod
gradom, bogatim i moćnim, pred dobro obučenom vojskom koja ima
prednost zato što je u boljem položaju u odnosu na nas i ne trpi nikakve
posledice zbog opsade. Naša jedina mogućnost da osvojimo grad jeste
da napravimo otvor u zidinama, dovoljno veliki, i onda probijemo
odbranu Memnonovih veterana. A to je moguće samo danju, uz punu
svetlost.
– I tako, naša snaga protiv njihove snage, naša pamet protiv njihove,
naša opreznost protiv njihove. I ništa drugo. Znaš šta ćemo sada morati
da uradimo? Da očistimo čitav teren od ostataka zidina, sve dok ne
napravimo dovoljno mesta da tu postavimo naše opsadne mašine i
raznesemo novoizgrađeni zid. Ako oni s druge strane budu sagradili još
jedan, mi ćemo morati da raznesemo i taj, sve dok ih ne budemo
potisnuli do samog mora. Da li si me razumeo, Perdika?
– Sve do tog trenutka slušaćeš moje naredbe i radićeš samo ono što
ja kažem. Već si dovoljno kažnjen time što si izgubio toliko vojnika. Sada
ćeš morati da staneš iza onoga što si uradio. Sa svojom jedinicom ćeš
odati posmrtne počasti svojim poginulim ljudima i prinećeš žrtve za
njihove srdite duše. Doći će dan kada ćeš moći da isplatiš dug prema
njima. A ja ti sada naređujem da živiš.
Aleksandar podiže mač sa zemlje i pruži mu ga.
Perdika ga stavi u korice i ustade da pođe. Oči su mu bile pune
suza.

139
 27.

Čovek je stajao pred njim lica prekrivenog korintskim šlemom. Na

sebi je imao bronzani oklop ukrašen srebrom i nosio je mač okačen o
kožni opasač. Sa ramena mu je padao ogrtač od plavog lanenog platna i
lepršao slično jedrima nošenim vetrom. Aleksandar se, međutim, pred
njim pojavio otkrivenog lica i prilazio mu je hodajući, držeći Bukefala za
uzde. Reče: – Ja sam Aleksandar, kralj Makedonaca, i došao sam da
pregovaram o preuzimanju mojih poginulih vojnika.
Memnonov pogled je sevnuo kroz otvor na šlemu i Aleksandar na
trenutak prepozna blistanje očiju koje je Apel uspeo da uhvati na svom
crtežu. Njegov glas je metalno odjeknuo ispod šlema: – Ja sam
komandant Memnon.
Šta tražiš da bi mi vratio tela mojih ratnika?
– Samo odgovor na jedno pitanje.
Aleksandar ga je gledao zaprepašćeno. – Koje pitanje?
Memnon kao da je na trenutak oklevao i Aleksandar pomisli kako
se pitanje verovatno odnosi na Barsinu, pošto je čovek, kao njegov
protivnik, sigurno dobro obavešten.
Moguće je da su, znajući šta se dogodilo, Memnona mučile sumnje.
Ali nije ga to pitao. – Zašto si preneo rat na ove prostore?
– Persijanci su bili ti koji su prvi zauzeli Grčku. Ja dolazim da
osvetim razaranje naših hramova i naših gradova, da osvetim naše
vojnike pale na Maratonskom polju, u Termopilskom klancu, u Plateji.
– Lažeš – odgovori Memnon. – Tebi nije ni najmanje stalo do Grka, a
ni njima nije stalo do tebe. Reci mi istinu. Nikome to neću ispričati.
Vetar se pojačao i podigao oblak crvenkaste prašine oko dvojice
ratnika.
– Došao sam da bih stvorio najveće carstvo koje je ikada postojalo na

140
zemlji. I neću se zaustaviti sve dok ne budem stigao do talasa poslednjeg
okeana.
– To je ono čega sam se i plašio – potvrdi Memnon.
– A ti? Nisi kralj, nisi čak ni Persijanac. Zašto si tako uporan u
odbrani?
– Zato što mrzim rat. I mrzim lude i nepromišljene mladiće koji,
poput tebe, žele da postanu slavni prolivajući krv po svetu. Gutaćeš
prašinu Aleksandre. Primoraću te da se vratiš u Makedoniju i da umreš
od uboda nožem kao što je stradao i tvoj otac.
Vladar se nije ni osvrnuo na izazivanje. – Neće biti mira sve dok
postoje granice i prepreke, različiti jezici, različiti običaji, drugačija
verovanja i drugačija božanstva. Moraćeš da mi se pridružiš.
– To nije moguće. Imam samo jednu reč i samo jedno ubeđenje.
– Onda će pobediti bolji.
– To ništa ne znači. Sudbina je slepa.
– Da li ćeš mi vratiti tela mojih poginulih vojnika?
– Možeš da ih uzmeš.
– Koliko mi daješ vremena?
– Do prve promene straže.
– Biće mi dovoljno. Zahvalan sam ti na ovome.
Neprijateljski komandant klimnu glavom u znak odobravanja.
– Zbogom, komandante Memnone.
– Zbogom, kralju Aleksandre.
Memnon se okrete i pođe ka severnoj strani zidina. Jedna manja
vrata se otvoriše i njegov plavi ogrtač nestade u mraku. Ubrzo potom,
teška gvozdena vrata se zatvoriše za njim, dugo škripeći.
Aleksandar se vrati u logor i dade znak Perdiki da ode i pokupi
svoje poginule vojnike.
Vojnici su ih nosili, jednog po jednog, do sveštenika i njegovih
pomoćnika da bi ih pripremili za pogrebne obrede.
Bilo je podignuto petnaest velikih lomača i na svaku od njih su
stavljana tela dvadesetorice ljudi u oklopima, okupanih, očešljanih i
namirisanih.
Perdikine jedinice su stale u počasnu stražu izvikujući glasno imena
svakog od palih vojnika, prethodno prozvanih od strane njihovog
komandanta. A onda je pepeo bio sakupljen u urne uz koje su
postavljeni i mačevi poginulih, ritualno savijeni pod vrelinom vatre.
Urne su na kraju zatvorene i uz ornamentalni motiv koji je nosio ime
poginulog vojnika bile spremljene da se pošalju porodicama u njihova
rodna mesta.

141
 Sutradan su ih ukrcali na brod i poslali u Makedoniju da bi zauvek
počivali u zemlji svojih predaka.
Za to vreme, zaštićeni kamenjem koje su izbacivali katapulti, ljudi
su počeli da raščišćavaju ostatke srušenih zidina kako bi privukli mašine
uz novoizgrađeni zid. Aleksandar je s vrha jednog brda posmatrao kako
teku radovi i video kako se po naredbi Memnona unutar grada
istovremeno gradi ogromna drvena kula.
Približio mu se Eumenije. Kao po običaju, bio je u punoj ratnoj
opremi iako do tog trenutka nije učestvovao ni u jednoj borbi.
– Kada ova kula bude sagrađena, biće veoma teško približiti se
novoizgrađenom zidu.
– Biće teško – potvrdi Aleksandar. – Memnon će postaviti katapulte
na vrh i držaće nas na nišanu s male daljine.
– Biće mu dovoljno da cilja bilo gde u masu pa da napravi pokolj.
– Zbog toga hoću da napravim prolaz u tom prokletom zidu pre
nego što on završi svoju kulu.
– Nećeš uspeti.
– Zašto?
– Pratio sam vreme napredovanja radova. Da li si video sat koji sam
dao da se napravi na vrhu brda?
– Video sam ga.
– Evo: oni podižu otprilike tri mere na dan. Da li si video instrument
koji sam postavio blizu sata?
– Svakako – odgovori Aleksandar sa nijansom blage dosade u glasu.
– Ako te ne zanima, ćutaću – reče Eumenije mrzovoljno.
– Ne budi lud. Kakav je to instrument?
– Nešto što sam ja izmislio: nišan koji se nalazi na pokretnoj
platformi i koji sa određene tačke oslonca meri predmet na koji je
usmeren. Običnim geometrijskim računom uspevam da procenim koliko
se stopa dnevno podiže nova kula.
– I onda?
– I onda, kada mi budemo napravili manje od polovine potrebnog
otvora u zidu, oni će završiti svoje radove i onda će nas pokositi sa
bezbroj hitaca. Izračunao sam da će moći da izbacuju po dvanaest
projektila s tri nivoa.
Aleksandar spusti glavu. – Pa šta savetuješ? – upita potom.
– Da li hoćeš stvarno da čuješ šta mislim? Pa, ja bih napustio
raščišćavanje terena i usmerio sve naše mašine na severoistočni deo gde
mi se čini da je zid tanji nego na drugim mestima. Ako hoćeš da
pogledaš kroz moj instrument…

142
 Aleksandar pusti da ga odvede i pogleda kroz nišan.
– Evo, treba prvo da gledaš spoljnu, a zatim unutrašnju stranu
zidina. Da li vidiš? A sada gledaj po desnoj strani… tako.
– Tačno je – potvrdi Aleksandar uspravljajući se. – Zid je uži s druge
strane.
– Tačno tako. Znači, ako budeš tamo postavio sve kule, pre sledeće
večeri ćeš napraviti toliki prolaz da ćeš moći da dobacuješ projektile do
novoizgrađenog zida ili bar da mu se približiš s bočne strane. Agrijani se
odlično penju. Ako ih pošalješ s te strane oslobodiće put udarnoj jedinici
koja će tako ući u grad i stići iza leđa braniocima.
Aleksandar mu spusti ruke na ramena. – Ti si mi do sada bio samo
sekretar. Ako pobedimo, učestvovaćeš na svim sastancima visoke
komande uz pravo da daš svoje mišljenje. A sada ćemo da pomerimo
naše kule za napad i počećemo odmah da tučemo po zidu. Hoću da
udari traju neprekidno i danju i noću. Stanovnici Halikarnasa neće moći
oka da sklope.

Kraljeva naredba je bila izvršena bez odlaganja: sledećeg dana je,

jednu za drugom, sedam kula za napad stotine ljudi i životinja, s
velikom mukom, prebacivalo na severoistočnu stranu. A onda su počeli
da rade maljevi, neprekidno, neumoljivo, nezadrživo… Od zaglušujuće
buke podrhtavao je čitav grad. Eumenije je, uz Aleksandrovo ovlašćenje,
lično pregledao svaku od mašina za napad, a pratili su ga inženjeri koji
su pazili da se održava ravnoteža i da platforme budu stalno u ravnom
položaju kako bi se postigao najbolji efekat.
Uslovi unutar kule bili su zastrašujući: prevelika vrućina, prašina,
uzan prostor, ogroman napor da se guraju velike gvozdene poluge, a
naporni kontraudarci i nepodnošljiva buka koja se stvarala unutra,
stavljali su na teška iskušenja ljude u kulama. Vodonoše su se
neprekidno pele i silazile stepenicama, ne uspevajući da donesu
dovoljno vode ožednelim uposlenim vojnicima.
Ali svima se činilo kao da osećaju pogled kralja Aleksandra koji je

143
obećao veliku nagradu onome ko prvi probije neprijateljsku odbranu.
Kralj je, međutim, osećao da ishod poduhvata neće zavisiti samo od
njegovih mašina; naslućivao je da Memnon priprema protivudar.
Pozvao je Parmeniona, Klita Crnog i svoje drugove Hefestiona,
Perdiku, Leonata, Ptolomeja, Lizimaha, Kratera, Filoteja, Seieuka i
Eumenija da razmisle šta dalje da urade.
Njegov sekretar je još uvek bio prljav od prašine i zaglušenih ušiju
tako da je Aleksandar morao da viče kako bi ga ovaj čuo. Iza njih, vojska
je bila stavljena u stanje pripravnosti i čekala postrojena: u prvom redu
štitonoše, naoružani lakim oružjem da bi mogli da se uspinju uz zidine,
a pored njih Tračani i Agrijani; iza, u centru i s leve strane, teška
makedonska pešadija, a sa desne teški oklopnici grčkih saveznika; po
bokovima konjica, a u dnu, kao pomoć, pod komandom Parmeniona,
Filipovi veterani, ljudi izvanrednog iskustva, savršeno izdržljivi borci.
Svi su čekali u tišini, sa oružjem kod nogu, u senci prvih drvoreda
maslina.
U međuvremenu, po Perdikinom nalogu, veliki broj katapulta
postavljen je na jedno uzvišenje. Bili su okrenuti ka vratima za Milasu
odakle je mogao da dođe iznenadni napad.
– Eumenije treba da vam kaže nešto – najavi Aleksandar.
Sekretar pogleda ka svom sunčanom satu i na senku koja je padala
na drveni kvadrant sa štapa pobodenpg u centru. – Za manje od pola
sata počeće da popušta zid na severoistočnoj strani. Gornji slojevi
kamenja već popuštaju, a oni donji su rastreseni od udaraca maljevima.
Rušenje će biti istovremeno po dužini od približno sto pedeset stopa.
Aleksandar je pogledao oko sebe: njegovi generali i drugovi
izgledali su izmoreni od dugih bitaka, nespavanja, neprekidnih
kontranapada, neurednog života i napora višemesečnog opsedanja.
– Danas ćemo krenuti na sve ili ništa – potvrdi. – Ako pobedimo,
slava naše moći će nam otvoriti sva vrata odavde do planine Aman. Ako
budemo potisnuti, izgubićemo sve ono što smo do sada osvojili.
Zapamtite samo jedno: naš protivnik sigurno sprema svoj poslednji udar
i niko od nas ne može da predvidi kakav će to udar biti. Pogledajte onu
kulu – i pokaza ogromnu drvenu kulu koja je bila potpuno završena,
prepuna katapulta, visoka više od stotinu stopa – možete da zamislite
koliko je ona opasna. A sada povedite vojsku do naših kula. Moramo da
budemo spremni. Krećemo napred čim se napravi prolaz. Hajdete!
Perdika zatraži reč. – Aleksandre, molim te za privilegiju da budem
u prvom redu. Daj mi štitonoše i udarnu jedinicu i kunem ti se
bogovima da češ sutra rano ujutru sedeti za stolom u palati satrapa

144
Halikarnasa.
– Uzmi ljude koji su ti potrebni, Perdika, i uradi ono što moraš.
Ostali se vratiše svojim jedinicama i na zvuk trube vojska krenu ka
mestu gde se nalazilo sedam kula. Samo su veterani, pod budnim okom
generala Parmeniona, ne pomerajući se, čekali u hladu maslinjaka.

145
 28.

Aleksandar zatraži da mu dovedu Bukefala osećajući da u ovom,

tako značajnom, trenutku, može da se pouzda samo u njega. Pomilova
ga po njušci i vratu, a zatim kasom siđe ka zidinama dok su ga pratili,
kako je zahtevao, Hefestion i Seleuk.
Oštar zvuk ga natera da se okrene i on vide kako velika kula iza
novoizgrađenog polukružnog zida izbacuje mnoštvo gvozdenih kuka po
desnom krilu njegove vojske.
– U zaklon! – izvikivao je Crni. – Sklonite se odatle, inače će vas
nanizati kao drozdove. Sklonite se odatle, sklonite se odatle, rekao sam
vam!
Desno krilo pomeri pravac kretanja i približi se onima u sredini, a
Klit naredi svojima da trče pod zidine gde projektili sa katapulta nisu
mogli da im naude. U međuvremenu je Lizimah, komandujući
jedinicama za snabdevanje katapulta postavljenih na uzvišici, odgovarao
istom merom u pravcu kule. Pogođeni, vojnici koji su gađali s kule
padali bi sa ogromne visine urlajući i razbijali se o zemlju. Čula se i
strašna lomljava velikih kamenih blokova koji su se rušili na istočnoj
strani zidina. Zidine su popuštale pod neprekidnim udarcem maljeva.
Perdika je već bio kod kula sa štitonošama i Agrijanima, vičući
neprekidno i držeći isukanu sablju, kada začu zvuk trube, a zatim još
jedan oštar i parajući zvuk. Glasnik stiže do Aleksandra galopom. –
Kralju – vikao je. – Kralju, znak za uzbunu sa istočne strane, znak za
uzbunu!
Hefestion se okrenu ka Aleksandru: – Nije moguće. Ne postoje vrata
na istočnom boku.
– Svakako da postoje – umešao se Seleuk. – Blizu obale su.
– Ali videli smo ih kako dolaze iz onog pravca – insistirao je

146
Hefestion.
Stiže još jedan glasnik. – Kralju! Popeli su se uz zidine! Ima ih na
hiljade. Spuštaju se uz pomoć stepenica od kanapa i ribarskih mreža!
Spuštaju se pravo na nas, kralju.
– Galopom! – naredi Aleksandar. – Brzo, brzo! – Potera Bukefala ka
zadnjem delu svoje vojske i vide hiljade persijskih vojnika kako
napadaju s desne strane gađajući mnoštvom strela i kopalja. Začule su se
ponovo trube, ali ovog puta s leve strane.
– Vrata ka Milasi! – urlao je Seleuk. – Aleksandre, pogledaj, postoji
još jedan izlaz!
– Pazite na mala vrata! – vikao je Crni. – Prokletstvo, pazite!
Leonate! Leonate! S one strane! Dolaze sa strane!
Leonat se okrete sa svojim pezeterima i nađe se ispred pešadije
plaćenika koju je predvodio ogromni Efijalt zaštićen velikim bronzanim
štitom sa islikanom Gorgonom crvenih očiju i s klupkom zmija. Efijalt je
urlao: – Napred! Napred! Sada je trenutak! Pobijmo ih sve!
Kralj se probijao sve do prvih redova gde su se persijske udarne
trupe spojile sa Efijaltovim grčkim plaćenicima i besno napadale. Za to
vreme, s vrha kule u gradu, katapulti su izbacivali kriva sečiva.
Pod zastrašujućom kišom projektila, Makedonci počeše da
popuštaju dok su ih grčki plaćenici potiskivali gurajući ih štitovima.
Aleksandar, koji se u tom trenutku nalazio na levom krilu, potera
Bukefala pravo u masu i mašući dvoseklom sekirom poče da doziva i
hrabri svoje ljude. Jedan veliki kamen pade nedaleko od njega i smrska
jednog od njegovih vojnika. Krv poprska Bukefala koji se prope njišteći i
ritajući se.
Uzalud je kralj pokušavao da se probije do centra gde se odvijala
najžešća bitka s neprijateljem. Sprečavala ga je gužva koju je imao pred
sobom, ali i katapultirano kamenje. Svu svoju snagu usmerio je da
odgurne bujicu neprijateljskih vojnika koji su prodirali kroz vrata ka
Milasi.
Crni vide Efijalta kako munjevito napreduje i pokušava da se sa
svojim vojnicima umeša u sam centar Makedonaca koji su i dalje
odstupali. Mladi pezeteri su popuštali pred zastrašujuće silovitim
udarima zbijenih plaćenika. Samo je Perdika na krajnjoj levoj strani
odolevao. Ali, situacija se neprekidno pogoršavala. S vrha kule katapulti
su počeli da izbacuju čudne projektile: amfore pune smole i katrana
razbijale su se o makedonske opsadne kule, prosipajući po zemlji svoj
sadržaj. Odmah zatim, na zidinama su se pojavili persijski strelci da bi
ispalili kišu zapaljivih strela. Buknula je vatra, paleći i obavijajući gustim

147
dimom mašine za opsadu, pretvarajući ih u ogromne buktinje.
Perdika prepusti komandu svom zameniku i kroz vatru se pope do
prve platforme gde su ljudi prestali da udaraju maljem, zaplašeni
ljuljanjem i podrhtavanjem kule.
– Vratite se na položaje! – urlao je. – Vratite se i nastavite da udarate
po zidinama! Samo što se nisu srušile! Hajdemo, još jedan, poslednji
udarac! – I bacivši štit na zemlju i sam poče da pokreće polugu malja
dok su se vatreni jezičci preteći probijali kroz pukotine na kuli.
Omamljeni i zbunjeni ovom nadljudskom hrabrošću, ljudi su ga
prvo gledali ne pomerajući se, a onda su se polako, jedan za drugim,
vraćali na svoja mesta pokrećući veliki malj i vičući, ne bi li savladali
strah i nepodnošljivu toplotu. Veliki gvozdeni malj, guran očajničkom
snagom hiljade ruku, uhvati ritam i zastrašujuće lupi po zidu. Ogromno
četvrtasto kamenje, već odranije pomereno, podrhtavajući poče da pada
jedno za drugim, a onda se i čitav zid sruši u oblaku dima i prašine.
Sledeći udarci napravili su ogroman otvor i neumitno rušenje se
nastavilo praćeno i požarom.
U centru makedonske vojske povlačenje pezetera se nastavljalo pod
nezaustavljivim naletom Efijaltovih ljudi. Začuo se Crni kako viče: –
Leonate, zaustavi ga! – Leonat je uspeo da ga čuje. Probijao se
razmahujući sekirom kroz neprijateljske vojnike, idući pravo ka
ogromnom Efijaltu.
Dvojica kolosa se nađoše jedan pred drugim, zadihani, lica
izobličenih od umora. Obojica su bili ranjeni na više mesta i dok su
razmenjivali udarce znoj je prštao oko njih.
Aleksandar se okrenu i vide očeve veterane kako i dalje nepomično
čekaju u hladu maslinjaka, nedirnuti, na čelu sa smirenim
Parmenionom. Naredi: – Daj znak trubom, pozovi rezervu! – Bila je to
poslednja mogućnost, budući da konjica više nije mogla da napreduje
zbog neravnog terena prepunog kamenja i komada stena.
Parmenion je začuo dugi znak trube koji ga poziva u borbu. Okrete
se prema svojim trupama: – Veterani, za kralja Filipa i za kralja
Aleksandra, pođimo! – i odjednom se vazduhom prolomi oštar zvuk.
Bio je to bubanj Heroneje!
Ogroman bubanj, sakriven među maslinama, začu se i moćna
falanga sa isukanim sabljama, ujednačenim korakom, krenu napred
izvikujući:

Alalalai! Alalalai!

148
 Aleksandar, koji je s teškom mukom došao gotovo do samog
središta borbe, naredi Leonatovim pezeterima da se razmaknu po
bokovima kako bi propustili veterane koji su silovito krenuli na sada već
iscrpljene Memnonove plaćenike. Leonat se za sve to vreme borio kao
lav sa svojim džinovskim protivnikom, a zaglušujući zvuk njihovih
udaraca širio se po dolini kao eho titanskog dvoboja.
Sa velikim iskustvom u borbi, Leonat napravi manevar, izbacujući
Efijalta iz ravnoteže, tako da ovaj kolenom dotače zemlju. U istom
trenutku Makedonac se uspravi i izmičući se unazad zadade jak udarac
sekirom po Efijaltovim leđima. Plaćenik se uz prasak sruči na zemlju.
U žestini borbe, po borcima sada već potpuno iznemoglim od
napora polako je padalo veče. Pošto je njihov komandant poginuo, grčki
plaćenici, preplašeni, izmoreni i desetkovani, povlačili su se pred
nezaustavljivim napredovanjem Parmenionovih veterana. A onda,
povlačeći se, odjednom su nekontrolisano počeli da beže pokušavajući
da dođu do vrata ka Milasi i manjih vrata na severnoj strani, blizu mora.
Branioci s druge strane, preplašeni, zatvorili su vrata, tako da su mnogi
bili pobijeni uz same zidine, nabodeni na duga koplja Parmenionovih
veterana.
Kada je Aleksandar začuo znak za prestanak borbe Perdika je stajao
na ogromnom otvoru probijenom na istočnoj strani, odred Agrijana se
peo uz polukružni zid i potiskivao branioce, dok su drugi uspeli da
stignu do velikog drvenog tornja i sada su katapultima gađali
unutrašnjost grada.
Bile su donesene mnoge baklje i upaljene vatre na mnogo mesta da
bi se sprečili mogući kontranapadi neprijatelja tokom noći.
Halikarnas je sada bio prepušten na milost i nemilost pobednika.

149
 29.

Aleksandar je bio budan tokom čitave noći. Ishod njegovog duela

sa Memnonom bio je neizvestan do poslednjeg trenutka; više puta se
osetio kao da je na samom rubu propasti i poniženja. Nikako nije mogao
da se smiri.
Njegovi ljudi su zapalili veliku vatru na osmatračnici i kralj je
dočekao zoru uznemiren, gušeći se od uzbuđenja. Noć je bila tamna,
čitav grad utonuo u pomrčinu i tišinu. Vatra kod probijenog zida još nije
bila ugašena, a bili su osvetljeni i novoprobijeni otvor, delo Agrijanaca, i
podnožje velike drvene kule. Ono što je zauzeo bilo je osvetljeno, dok se
neprijatelj i dalje krio u mraku.
Koliko ih je još bilo? Koliko naoružanih se krilo u noći? Možda su
spremali zasedu, možda je Memnon očekivao pojačanje s mora.
U trenutku kada je njegov trijumf bio nadohvat ruke, kralj je osećao
kako bi sreća mogla ponovo da ga izigra; sve do poslednjeg trenutka
neprijateljski komandant bi mogao da smisli neki novi protivudar. Stariji
i veštiji od njega, svaki put je uspevao da mu se suprotstavi, da odgovori
udarcem na udarac, i čak da predvidi njegove kretnje.
Te večeri Aleksandar naredi da bude kažnjen na licu mesta svako ko
bude popio makar i gutljaj vina, bio to general ili običan vojnik, da svi i
dalje ostanu naoružani i spremni da nastave borbu.
Vojnici udarnih jedinica sa upaljenim bakljama neprekidno su
kontrolisali prolaze od jednih do drugih vrata grada, sve do prikrivenih
malih vrata i dozivali su se međusobno kako bi ostali u kontaktu. Od
svih komandanata Perdika je bio najuporniji i najspremniji. Posle dana
provedenih u neprekidnim iscrpljujućim borbama, pošto je prošao kroz
zapaljene delove kule sa maljevima i zadao odlučujući udarac zidinama
Halikarnasa, nije sebi dopustio ni trenutak predaha. Kretao se od jednog

150
stražarskog mesta do drugog, budio ljude koji bi zadremali, bodrio
mlađe vojnike da ne misle na ružno iskustvo koje su doživeli u borbi,
budući da su gotovo izgubljenu bitku dobili uz pomoć veterana, mnogo
starijih od njih.
Aleksandar ga je nakratko posmatrao; zatim se okrenuo ka Leonatu,
gledajući kako se onako ogroman u mraku oslanja na svoju sablju, pa
onda ka Ptolomeju koji krstari dolinom sa svojim konjanicima kako bi
predupredio napade spolja. Lizimah je stajao kraj katapulta i povremeno
izbacivao poneki projektil. Najudaljeniji, blizu poljskog logora, stajao je
Parmenion, nazirala se njegova osedela glava. Poput starog lava, on je
stajao po strani, štedeo i sebe i svoje ljude i čekao da udarcem šape
smrska neprijatelja.
Povremeno je pokušavao da misli na nešto drugo kako bi se
razvedrio i ublažio stezanje u grudima. Mislio je na sve ono što nema
veze ni sa ratom ni sa bitkama: na Mijecu i na jelenove koji mirno pasu
duž rascvetane obale reke, na nagog Diogena koji spokojno spava u
svom svetu na obali mora, zajedno sa psom s kojim deli hranu i
boravište. Uljuljkuju ga zvuci talasa dok se pružaju po šljunkovitoj plaži.
Koji li su to snovi u kojima jezdi stari vidovnjak? Kakve li čudnovate
vizije ima sada?
Mislio je na svoju majku i zamišljao je uvek na isti način: kako sedi u
svojoj sobi i čita pesme pesnikinje Sapfo. Osećao je kako se u njemu i
dalje krije onaj isti dečak što bi nesvesno drhtao u tami ako čuje
iznenadno pevanje noćne ptice i strašni odjek koji se prolama po
beskrajnom praznom nebu.
Tako je prolazilo vreme, činilo mu se bez kraja. Iznenada se trže,
osetio je ruku na ramenu.
– Hefestione, da li si to ti?
Prijatelj mu prinese činiju tople supe. – Pojedi nešto. Leptina je
spremila za tebe i poslala je sve dovde po glasniku.
– Šta je to?
– Supa od boba. Odlična je, probao sam jednu kašiku.
Aleksandar poče da jede. – Nije loše, hoćeš da ti ostavim malo?
Hefestion klimnu glavom. – Kao u stara vremena kada smo otišli na
planinu i povukli se od sveta.
– Baš tako. Pa ko može i da zamisli toplu supu u ovom trenutku?
– Niko.
– Žališ li za tim vremenom?
– Ne, ne nimalo ne žalim. A ipak se svega sećam s radošću. Bili smo
sami nas dvojica, a nasuprot nama čitav svet. – Spusti ruku na njegovu

151
glavu i pomilova ga po kosi. – Sada je sve drugačije. Ponekad se pitam
da li će se tako nešto ikad više ponoviti.
– Šta to?
– Da sami, ti i ja, pođemo na neko putovanje.
– Ko bi to mogao da zna, prijatelju moj?
Hefestion se sagnu i vrhom svog mača raspiri vatru. Aleksandar
vide jedan svetlucavi predmet kako mu visi oko vrata i prepozna mlečni
zub, sićušni sekutić, sada optočen zlatom. Seti se dana kada mu ga je,
kao dete, dao u znak večnog prijateljstva.
– Sve do smrti? – upita Hefestion.
– Sve do smrti – odgovori Aleksandar.
Napolju je odjekivalo dozivanje stražara koji je davao znake
drugovima levo i desno od sebe. Hefestion se okrenu i pođe da
prekontroliše stražu. Aleksandar je gledao kako nestaje u noći i oseti,
snažno i jasno, da ako ih bude čekalo neko putovanje u budućnosti, to
može da bude samo ka nekom čudesnom, misterioznom prostoru.
Prošlo je još neko vreme, a onda se čulo dozivanje i dolazak nove
smene straže. Bila je skoro ponoć. Začu se zvuk koraka, Aleksandar se
okrete i protrlja umorne oči. Bio je to Eumenije.
Sekretar sede pored njega gledajući pravo u vatru.
– Šta gledaš? – upita vladar.
– Vatru – odgovori Eumenije. – Ne dopada mi se.
Kralj se okrete iznenađeno prema njemu. – Šta sad nije u redu s tom
vatrom?
– Plamenovi se okreću ka nama, vetar je promenio pravac. Sada
duva s mora.
– Kao i svake noći u ovo doba, ako se ne varam.
– Tako je, ali ove noći je drugačije.
Aleksandar ga pogleda i odjednom ga zastrašujuća misao potpuno
rasani. Gotovo istovremeno poziv na uzbunu s desne strane potvrdi mu
ono što je pretpostavio. Požar je počeo da guta osnovicu velikog
drvenog tornja.
– Još jedna vatra tamo – zaurla Eumenije pokazujući prstom na kuću
preko puta njih, udaljenu stotinak stopa.
S leve strane je dopirao Perdikin glas: – Uzbuna! Uzbuna! Vatra!
Lizimah dotrča. – Hoće da nas ispeku! – zadihano je izgovorio. –
Pale sve kuće koje su u blizini otvora, a zapalili su i zid od cigala.
Drvena kula gori kao baklja, pogledaj.
Aleksandar skoči na noge. Memnon je igrao na poslednju kartu
koristeći pogodan pravac vetra. – Brzo! Moramo da sprečimo druge

152
požare. Pošaljite udarne jedinice, štitonoše, Tračane i Agrijane. Ubijte
svakog koga vidite kako pali vatru.
U međuvremenu su i ostali njegovi drugovi pritrčavali da dobiju
naredbe. Dotrčali su Seleuk, Filotej, Leonat i Ptolomej.
– Slušajte me! – vikao je Aleksandar da bi nadjačao pucketanje vatre
kojoj je vetar pomagao da se širi sve više ka njima. – Ti, Seleuče, i Leonat
uzmite polovinu pezetera, provucite se kroz zapaljene delove grada i
postrojte se s druge strane. Moraćemo da sprečimo kontranapad. Sada je
jasno da pokušavaju sve kako bi preuzeli kontrolu nad otvorom.
– Ptolomej i Filotej, postrojte ostatak trupa iza otvora i kontrolišite
sva druga vrata! Ne smeju da nam dođu iza leđa. Lizimah, prestani da
gađaš iz katapulta ili će i oni pasti za kulom! Brzo sada!
Drvena kula je već bila potpuno obavijena plamenovima, a sve jači
vetar prenosio je vatru do istočnog dela zidina. Jara je postajala
nepodnošljiva, a svetlost koja se širila sa visoke, zapaljene kule
obasjavala je veliki prostor oko zidina tako da su Agrijani lako uočavali
sve koji pale vatru i gađali ih strelama. Pošto ih je vatra potpuno
progutala, ogromne grede su popustile i džinovski stub se uz
zastrašujuću tutnjavu srušio na zemlju i podigao tri stotine stopa visok
stub dima.
Aleksandar je morao da se povuče s mesta odakle je osmatrao jer je
toplota postala prejaka, ali se zato popeo na susednu kulu, blizu malih
vrata na zidinama gde je imao isto tako dobar pregled. Odatle je slao
glasnike na razna mesta i u svakom trenutku mogao da vidi šta se tačno
dešava.
Naredio je Lizimahu da koristi katapulte i ruši kuće blizu upaljenih
kula i tako ograniči požar. Ubrzo je tutnjava ogromnog, katapultiranog
kamenja pojačala opštu buku i praskanje i stvorila dodatnu pometnju u
ionako paklenoj noći.
Pokazalo se da je Aleksandrov raspored trupa bio dobro smišljen.
Agrijani i udarne jedinice uspeli su da zaustave požare dok je teška
konjica zaustavljala svaki pokušaj persijskih trupa i Memnonovih
plaćenika da iznenade makedonsku vojsku.
Eumenije je doveo veliki broj vojnika inženjerije i dao im zadatak da
bacaju prašinu, pesak i sitno kamenje na vatre koje su još gorele. Malo-
pomalo, požari su bili ograničeni i ukroćeni. Drvena kula, u koju je
uloženo toliko napora, bila je pretvorena u gomilu pepela iz koje je
povremeno iskakala pokoja varnica.
Kada je zora svanula, prvi zrak sunca pao je tačno na zlatni
četvoropreg na vrhu mauzoleja, dok je ostatak grada bio i dalje u mraku.

153
Polako, dok se sunce uzdizalo iza brda, svetlost se spuštala š vrha velike,
raskošne piramide do raznobojnih ukrasa Skopasa i Brijaksisa i
obasjavala veličanstvenu korintsku kolonadu, pozlaćene arkade i
spiralno postolje sa utisnutim zlatom na crvenoj podlozi.
U toj mešavini raznolikih boja i pobedi kristalne svetlosti, sablasna
tišina koja je vladala u Halikarnasu izazivala je nemir. Da li je moguće
da čak ni majke nisu oplakivale svoje sinove poginule u borbi?
– Da li je to moguće? – upitao je Aleksandar Eumenija koji mu se
približio.
– Moguće je – odgovorio je sekretar. – Niko ne oplakuje plaćenika.
On nema ni majku, ni oca, čak ni prijatelja. Ima samo svoj mač kojim
zarađuje hleb, najteži i najgorči.

154
 30.

Ptolomej dojaha do Aleksandra. – Aleksandre, čekamo tvoje

naredbe.
– Povedi sa sobom Perdiku i Lizimaha i podelite međusobno
vojnike koji će prvi ući u grad, a onda i štitonoše. Pažljivo pretražite
čitav Halikarnas. Pratiće vas grčki hopliti5 i naši pezeteri kao podrška.
Morate da isterate sve naoružane ljude koji su preostali i, pre svega, da
potražite Memnona. Ne želim da mu se išta dogodi. Ako ga nađete,
dovedite ga do mene.
– Uradićemo kako kažeš – potvrdi Ptolomej, okrenu se i ode da
obavesti drugove.
Kralj je čekao zajedno sa Eumenijem pod krovom jednog
podzemnog skrovišta uz same zidine odakle je imao kontrolu nad
čitavim Halikarnasom. Nije prošlo mnogo, a Ptolomej posla glasnika s
porukom:

Satrap Orontobates, tiranin Piksodaros i persijski garnizon

zabarikadirali su se u dvema tvrđavama u luci koje se ne mogu
osvojiti pošto nema mesta gde bi se postavile mašine. Zasada ni traga
od Memnona. Čekam dalje naredbe.

Aleksandar zatraži da mu dovedu Bukefala i pođe napred na konju

kroz puste ulice grada gde su sva vrata bila zaključana a prozori
zamandaljeni. Ljudi su se, zaplašeni, zatvorili u svoje kuće. Kada dođe
do tvrđava iznad samog ulaza u luku, Perdika mu pođe u susret.
– Šta sada da radimo, Aleksandre?

5 Hoplon (grč.) – štit. (prim. prev.)

155
 Kralj osmotri tvrđave, okrete se i pogleda u pravcu zidina.
– Uništićete sve kuće koje se nalaze na levoj strani puta koji vodi
dovde, a onda ćete uništiti sve kuće koje se nalaze u samom prostoru
luke. Tako ćemo moći da postavimo naše mašine i usmerimo ih na same
tvrđave.
– Persijanci će morati da shvate da nema tog zida ni tvrđave u
čitavoj ovoj oblasti gde mogu da se sklone. Moraju da shvate da treba da
odu i da se više ne vraćaju.
Perdika klimnu glavom, skoči na konja i krenu da okupi vojnike koji
su još bili sposobni da rade. Morao je da ih budi trubom, pošto su
zaspali tamo gde su se zatekli, klonuli od napora i od neprekidnog rada
tokom čitave noći. Glavni inženjer, Tesalac Dijade, razmontirao je dve
gornje platforme s jedne od kula za opsadu da bi ih iskoristio kao
potporni stub za malj kojim će rušiti kuće. U međuvremenu, Eumenije je
poslao glasnike da nalože iseljavanje iz kuća koje će biti uništene.
Ljudi, pošto su videli da nema silovanja a ni pljačkanja, polako su
izlazili iz svojih kuća. Prvo deca, radoznala da vide šta se to dešava po
gradu, zatim žene, i poslednji, muškarci.
Rušenje je, međutim, bilo obimnije nego što su predvideli. Mnoge
kuće su bile priljubljene jedna uz drugu i kada bi se srušio jedan zid, za
njim su padali i mnogi drugi, pa je zato bilo mnogo onih koji su kasnije
pričali kako je Aleksandar Halikarnas sravnio sa zemljom.
Posle četiri dana bio je oslobođen dovoljno širok prostor da propusti
mašine za opsadu. Bile su dovučene do samih zidina kula i počele su da
gađaju tvrđavu i danju i noću. Tokom te noći Memnon, Orontobates i
Piksodaros konačno su se, sa izvesnim brojem vojnika, ukrcali na
nekoliko brodova i uputili ka pučini, žureći da se pridruže velikoj
persijskoj floti koja je krstarila severno, po vodama Hiosa.
Preostali grčki plaćenici su se u međuvremenu popeli na vrh
tvrđave koji je po svom položaju bio gotovo neosvojiv.
Aleksandar više nije hteo da gubi vreme pokušavajući da ih istera s
tog mesta znajući da svakako neće imati izbora kada sa svih strana budu
okruženi njegovim trupama. Naredio je da se iskopa rov svuda oko
tvrđave i ostavio nekoliko oficira nižeg ranga da čekaju njihovu predaju.
Iste večeri sazvao je savet visoke komande u sali gradske skupštine.
Prisustvovao je i Kalisten, koji je zatražio dozvolu da im se pridruži. Dok
su raspravljali o tome šta dalje da rade, bila im je najavljena delegacija
gradskih otaca koji su tražili da se sretnu s kraljem.
– Ne želim da ih vidim – odlučno odgovori Aleksandar. – Nemam
poverenja u njih.

156
 – Ipak ćeš morati da odlučiš kakva će biti politička struktura jednog
veoma važnog grada – primeti Parmenion.
– Mogao bi da uvedeš onakav demokratski sistem kakav imaš u
Efesu – umeša se Kalisten.
– Tako je – dodao je ironično Ptolomej. – Tako će naš Aristotel biti
zadovoljan, zar ne?
– I onda? – uzvrati Kalisten uvređeno. – Demokratija je
najpravedniji i najbolji sistem koji može da postoji u jednom gradu, onaj
koji pruža najviše garancija da se…
Ptolomej ga prekide pre nego što je završio rečenicu. – Pa ovi ovde
su nas naterali da ispustimo dušu. Izgubili smo više ljudi pod njihovim
zidinama nego u borbi na Graniku. Da od mene zavisi, ja bih…
– Ptolomej je u pravu! – uzviknu Leonat. – Vreme je da shvate ko
sada upravlja gradom i da plate za sve štete koje su nam naneli.
Rasprava bi se sigurno pretvorila u svađu da Eumenije nije čuo
određeno komešanje pred vratima i ustao da pogleda šta se dešava.
Kada je shvatio o čemu je reč, vratio se do Aleksandra i šapnuo mu nešto
na uvo. Kralj se nasmeja i ustade.
– Da li bi nekom sada prijali kolači? – upita podižući glas. Na ovaj
predlog svi ućutaše i međusobno se pogledaše.
– Mora da se šališ? – progovori Leonat prekidajući tišinu. – Pojeo
bih pre četvrt vola nego gomilu kolača. Pitam se samo ko je imao tako
glupu ideju da donese kolače u ovom trenutku i da…
Tog časa vrata se otvoriše i uđe raskošno odevena kraljica Ada,
Aleksandrova pomajka, praćena brojnim kuvarima s velikim tacnama
prepunim svežih kolača. Leonat ostade otvorenih usta pred
neočekivanim prizorom, a Eumenije uze jedan kolač i proguta ga u
dahu.
– Jedi i ćuti!
– Majko moja, kako si? – upita Aleksandar ustajući i polazeći joj u
susret. – Brzo, dajte kraljici da sedne. Kakvo iznenađenje! – nastavi. – Ni
najmanje nisam očekivao da te sada vidim.
– Mislila sam da bi vam, posle svih tih velikih napora kojima ste se
izlagali, prijali moji kolači – odgovori Ada dovitljivo. – A onda sam
došla i da se uverim kako se nećeš loše odnositi prema mom gradu.
Kralj uze kolač i poče da ga jede. – Mama, izvanredni su i zaista sam
pogrešio poslednji put kada sam ti ih vratio. A tvoj grad… Upravo
razgovaramo i razmišljamo šta da uradimo. Sada, kada si došla, imam
najbolje rešenje.
– A ono bi bilo? – upita Ada. I Kalisten se spremao da postavi isto

157
pitanje ali nije stigao da ga izgovori.
– Ono bi bilo da ću tebe imenovati satrapom Karije i doći ćeš na
Orontobatesovo mesto sa svim ovlašćenjima nad Halikarnasom i svim
zemljama koje ga okružuju. A moji generali će već smisliti kako da ih
nateraju da ti se pokore.
Kalisten odmahnu glavom kao da je hteo da kaže „gluposti”, ali
kraljicu prosto dirnuše ove reči. – Sine moj, ja ne znam da li…
– A ja znam – prekide je Aleksandar. – Znam da ćeš savršeno
upravljati gradom i imam puno poverenje u tebe.
Pozva je da sedne na njegovu stolicu, a zatim se okrete ka Eumeniju:
– Sada možeš da uvedeš delegaciju grada, treba da znaju od koga će
zavisiti već od sutrašnjeg dana.

Operacije raščišćavanja zaposednutog područja još uvek su trajale

kada je najavljen Apelov dolazak. Veliki učitelj je požurio da oda počast
mladom kralju, pa mu predloži: – Gospodaru, mislim da je došao
trenutak da te predstavim onako kako ti dolikuje. A to znači, sa svim
božanskim obeležjima.
Aleksandar se jedva uzdrža da ne prasne u smeh. – Misliš?
– Nema nikakve sumnje. Staviše, pošto sam bio ubeđen da ćeš ti
pobediti, pripremio sam jednu skicu i ako mi dozvoliš sada bih ti je
pokazao. Naravno, sve to će izgledati sasvim drugačije na ogromnom
platnu koje bi bilo dimenzija deset puta dvadeset stopa.
– Deset puta dvadeset stopa? – ponovi Leonat, kome se sve to
učinilo kao beskrajno trošenje i drveta i boje da bi se prikazao mladić
koji baš i nije bio visok kao Aleksandar.
Apel ga prezrivo pogleda. Leonat mu je izgledao kao potpuno
neobrazovan varvarin, a još manje mu je bio simpatičan s tom
neurednom crvenom kosom i pegama po licu. Onda se ponovo okrete ka
Aleksandru: – Gospodaru, moj predlog svakako nije besmislen. Tvoji
azijatski podanici su navikli da njima vladaju viša bića, vladari koji bi
ličili na bogove i zato su oni i predstavljeni kao bogovi. Zbog toga sam i

158
hteo da te predstavim sa svim Zevsovim obeležjima, sa orlom kod nogu
i munjom u desnoj ruci.
– Apel je u pravu – primeti Eumenije koji je ušao sa Leonatom i
radoznalo posmatrao umetnikovu skicu. – Azijati su naviknuti da
posmatraju svoje vladare kao nadljudska bića. I dobro je da ih kao takve
i vide.
– A koliko bi me koštao takav način predstavljanja? – upita
Aleksandar.
Slikar slegnu ramenima. – Pa, mislim da par talanata…
– Dva talanta? Pa prijatelju moj, s dva talanta ja mogu da kupim
hleb, maslinke i usoljenu ribu mojim vojnicima za čitav mesec.
– Gospodaru, nisam mogao ni da zamislim da na taj način razmišlja
jedan veliki kralj.
– Veliki kralj ne – prekide ga Eumenije – ali sekretar mora, budući
da če se vojnici naljutiti na mene ako hrane ne bude dovoljno ili ako ne
bude valjala.
Aleksandar pogleda odsečno Apela, zatim Eumenija, pa onda skicu
i na kraju Apela. – Svakako da je…
– Pa zar nije lepa? Zamisli je samo u punoj veličini, sa blistavim
bojama, sa zaslepljujućom munjom koja seva iz tvoje ruke. Ko bi se onda
usudio da izazove jednog takvog mladog boga?
U tom trenutku pojavi se Kampaspe, pođe u susret Aleksandru a
onda ga zagrli i njegove usne dotače svojim. – Gospodaru moj –
pozdravi ga, gledajući ga pravo u oči i prislanjajući svoje grudi o
njegove. Aleksandar je mogao da oseti kako diše i sve više ga pritiska
svojim čvrstim grudima. U njenom pogledu čitali su se jasna želja i
potpuna prepuštenost, lišene svakog stida.
– Najmilija moja prijateljice… – uzvrati Aleksandar ne
dozvoljavajući da ga ponese njena strast. – Uvek je veliko zadovoljstvo
videti te.
– Zadovoljstvo u kome uvek možeš da uživaš – šapnu mu na uvo
prislonivši usne tako blizu da ga je istovremeno dodirnula vlažnim
vrhom jezika.
Da bi prekinuo ovu, sad već nelagodnu situaciju, Aleksandar se
ponovo okrete ka Apelu: – Moraću još malo da razmislim. Ipak je to
veliki izdatak. A zasada, čekaću vas da zajedno večeramo.
Izlazeći, Kampaspe i Apel mimoiđoše se sa Ptolomejem, Filotejem,
Perdikom i Seleukom koji su došli na razgovor sa Aleksandrom.
Kralj ih je sve okupio oko velikog stola na kome je stajala razvijena
mapa. – Evo, ovo je moj plan. Opsadna oprema će biti razmontirana i

159
kolima prenesena u Trales. Parmenion će je koristiti ako mu bude bila
potrebna i ako mu se neki od gradova u unutrašnjosti bude suprotstavio.
Parmenion će, inače, krenuti ka unutrašnjosti i potčiniti sve gradove duž
dolina reka Meandro i Hermos.
– A šta ćemo mi da radimo? – upita Ptolomej.
– Vi ćete poći sa mnom. Silazićemo duž obale prelazeći Likiju sve do
Pamfilije. – Za sve to vreme, pokazivao je štapom pravac kojim je
nameravao da krenu. Eumenije je pažljivo posmatrao lica svojih drugova
shvativši da oni ne razumeju šta ih sve čeka.
– Hoćeš da prođeš baš tim putem? – upita.
– Hoću – odgovori Aleksandar.
– Ali tim putem se ne prolazi. Nijedna vojska se do sada nije
upustila u sličan poduhvat. Da pređemo preko svih tih stena koje se
uzdižu odmah uz more i to u jesen. Ili po zimi.
– Sve znam – odgovori Aleksandar.

160
 31.

Na kraju je Apel dobio dopuštenje da naslika Aleksandrov portret i

bude isplaćen s polovinom sume koju je tražio i sve to zahvaljujući
dugoj raspravi sa Eumenijem koji je hteo da mu plati još manje od toga.
Umetnik je odmah počeo da radi u odajama koje mu je pripremila
kraljica Ada, malo dalje od glavnog trga. Kako vladar nije imao vremena
za poziranje, morao je da se zadovolji serijom crteža islikanih na brzinu,
ugljenom, u različitim prilikama: za večerom, tokom razgovora koji bi
kasnije usledili, na predstavi Tesala, omiljenog Aleksandrovog autora i
tokom nekoliko koncerata. Zakačio je skice iscrtane ugljenom po
zidovima svog ateljea, uzeo jednog mladića za model, obukao ga kao
kralja i počeo da slika.
Aleksandar nije uspeo da vidi završenu sliku pa ni da joj se divi kao
svi drugi pošto je, u trenutku kada je Apel sigurnim pokretom oblikovao
poslednje detalje, već bio veoma daleko. Oni koji su videli sliku
zaključili su da je veoma lepa ali da je kralj, po njihovom mišljenju,
prikazan nešto tamnije boje kože. Činilo se da je slavni umetnik to
uradio namerno kako bi istakao zaslepljujuću svetlost munje.
Pre nego što je krenuo, Aleksandar je obavio poverljiv razgovor s
Parmenionom u jednoj od odaja Adine palate.
Dočekao ga je s peharom vina i pozvao da sedne. Parmenion ga
poljubi u oba obraza, a zatim sede.
– Kako si, generale? – upita kralj.
– Dobro sam gospodaru, da li si i ti dobro?
– Mnogo bolje otkako smo zauzeli Halikarnas, a dobrim delom je to
tvoja zasluga i tvojih veterana. Ipak je vaš ulazak u bitku bio odlučujući.
– Suviše me hvališ. Ja sam samo izvršavao tvoju naredbu.
– Sada te molim da izvršiš još jednu moju naredbu.

161
 – Pa ti i treba samo da komanduješ.
– Povedi sa sobom tesalsku konjicu, koju predvodi Aminta, jedan
odred hetera, tešku pešadiju grčkih saveznika i vrati se nazad u Sard.
Parmenion se vidno obradova. – Vraćamo se, kralju?
Aleksandar odmahnu glavom, razočaran ovakvom reakcijom, a stari
general posramljeno spusti glavu, prebacujući sebi nesmotrenu radost
zbog mogućeg kraja pohoda.
– Ne Parmenione, ne vraćamo se. Želim samo da učvrstim naše
pobede pre nego što krenemo dalje. Dođi da pogledaš ovu kartu: ti ćeš
ići uz dolinu reke Hermos i potčinićeš čitavu Frigiju. Uzećeš sa sobom i
opsadne mašine u slučaju da ti se neki grad suprotstavi.
– Ja ću se sa svojim prijateljima i drugim delom vojske kretati duž
obale sve do Telmesosa. Na taj način ću onemogućiti persijskoj floti da
pristane u bilo koju luku na Egejskom moru.
– Misliš da ćeš uspeti? – u generalovom glasu oseti se izvesna
zabrinutost. – Dobio sam obaveštenje da se Memnon sa svojim ljudima
smestio na Hios i sprema se da odatle zauzme Eubeju a potom Atiku i
centralnu Grčku kako bi ih podigao protiv nas.
– Apsolutno sam upućen u sve Memnonove planove.
– Zar ne misliš da bismo morali da se vratimo nazad i
suprotstavimo se takvoj pretnji? I uz to, preti zima i…
– Antipatar će moći da mu se suprotstavi. On mudro upravlja i
odličan je general.
– Znam da je izvanredan general, u to i ne sumnjam. Onda, ako sam
razumeo, treba da zauzmem čitavu Frigiju.
– Upravo tako.
– A šta posle?
– Kao što sam ti već rekao, u međuvremenu ću sići duž obale i stići
do Telmesosa. Odatle ću krenuti na sever ka Ankiri gde ćeš mi se ti
pridružiti.
– Hoćeš da ideš obalom mora sve do Telmesosa? Znaš da je na
nekim mestima prolaz veoma uzan i izuzetno opasan? Nijedna vojska se
do sada nije usudila da prođe tim putem.
Aleksandar dosu sebi malo vina i otpi nekoliko gutljaja.
– Sve znam, već su mi rekli.
– Osim toga, Ankira je usred planine, na vrhu visoravni i kada do
nje budemo stigli biće zima.
– Da, biće zima.
Parmenion uzdahnu: – Pa kad je tako… Idem da se spremam,
pretpostavljam da nemam mnogo vremena.

162
 – Ne, nemaš ga – odgovori Aleksandar.
Parmenion ispi svoj pehar, ustade, pozdravi ga blago naklonivši
glavu i krenu.
– Generale.
Parmenion se okrete: – Da, gospodaru.
– Pazi se.
– Pokušaću.
– Nedostajaće mi tvoji saveti i tvoje iskustvo.
– I ti ćeš meni nedostajati, gospodaru.
Izađe i zatvori vrata za sobom.
Aleksandar se vrati stolu i nastavi da proučava put kojim bi trebalo
da se kreću, ali ubrzo začu žučnu raspravu pred vratima. Jedan od
stražara je vikao: – Ma, ne mogu da uznemiravam kralja zbog takvih
gluposti.
Vladar izađe da vidi šta se dešava: – S kim se to raspravljaš?
Bio je to neki momak iz sastava pešadije pezetera, običan vojnik bez
ikakvih oficirskih oznaka.
– Šta se dogodilo? – upita kralj.
– Kralju – reče stražar – ne treba da gubiš vreme sa ovim ovde. Sav
njegov problem je u tome što je malo napaljen pa bi sada ili da umre ili
da se malo razonodi sa svojom ženicom.
– Pa, čini mi se da je to sasvim na mestu – uzvrati Aleksandar
osmehujući se. – Ko si ti? – upita onda vojnika.
– Kralju, zovem se Eudem i dolazim iz Drabeska.
– Oženjen si?
– Gospodaru, oženio sam se malo pre polaska. Bio sam sa svojom
ženom samo dve nedelje i to je sve. Sada se pronosi vest da se ne
vraćamo u Makedoniju nego da idemo dalje ka istoku. Da li je to tačno?
Aleksandar na trenutak pomisli koliko je moćan i brz način
obaveštavanja u njegovoj vojsci, mada ga to mnogo ne iznenadi. – Da,
tačno je – odgovori.
Mladi vojnik, rastužen, spusti glavu.
– Ne raduješ se pohodu u kome bi pratio svoga kralja i svoje
prijatelje?
– Ne, gospodaru, nije to da ne želim…
– Već bi više voleo da spavaš pored svoje žene?
– Iskreno rečeno, želeo bih. Ima i drugih koji su u istoj situaciji kao i
ja. Naše porodice su želele da se oženimo pre nego što pođemo u rat,
kako bismo ostavili naslednike u slučaju da… Nikad se ne zna.
Aleksandar se nasmeši: – Ne treba dalje da mi pričaš. Hteli su da se i

163
ja oženim pre nego što pođemo, ali jedna od retkih prednosti koje ima
kralj jeste da se ženi kada on to hoće. Koliko je vas koji biste se vratili u
Makedoniju?
– Šeststo devedeset i trojica.
– E bogova mi, pa ti si već sve izbrojao! – uzviknu vladar.
– Pa jesam, eto… Mi smo mislili da, pošto se približava zima, možda
neće biti bitaka po lošem vremenu, pa smo hteli da te pitamo…
– Da vam dam dozvolu da se vratite vašim ženama.
– Tako je, kralju – rasterećeno uzvrati vojnik, ohrabren
Aleksandrovom podrškom.
– A tvoji drugovi su izabrali baš tebe da ih predstavljaš?
– Jesu.
– A zašto?
– Zato što…
– Kaži slobodno.
– Zato što sam prvi prošao kroz otvor kada se zid srušio i bacio sam
se sa zapaljene kule čim je malj probio zid.
– Perdika mi je već sve to ispričao, ali mi nije rekao tvoje ime.
Radujem se što sam te lično upoznao. Ponosim se tobom, Eudeme, i
srećan sam što mogu da ispunim tvoju želju a i želje tvojih drugova. Biće
vam dato po sto novčića i odsustvo od dva meseca.
Vojnikove oči zasvetlucaše od uzbuđenja. – Kralju… Ja… – mrmljao
je.
– Pod jednim uslovom.
– Pod bilo kojim uslovom, gospodaru.
– Kada se budete vratili, dovešćete sa sobom još ratnika. Svaki
vojnik po još sto drugih: pešadince ili konjanike, svejedno je.
– Imaš moju reč. Računaj da ih već imaš u svojim redovima.
– Pođi sada.
Ali vojnik nije znao kako da mu zahvali i stajao je i dalje tu,
nepomičan.
– Pa šta je sada? Zar ne umireš od želje da što pre stigneš do svoje
žene?
– Zurim, ali hteo sam da ti kažem… Hteo sam da ti kažem da…
Aleksandar se nasmeši i dade mu znak da sačeka. Priđe jednom
kovčegu i iz njega izvadi zlatnu ogrlicu s malom kamejom6 koja je
predstavljala boginju Artemidu i dade mu ga.

6 Kameja – dragi kamen, obrađen, sa urezanim likom (prim. prev.)

164
 – Ovo je boginja koja štiti supruge i majke. Daj je tvojoj ženi u moje
ime.
Vojnik je hteo nešto da izgovori, ali grlo mu se steglo i reč zastala.
Jedva je uspeo da izgovori: – Zahvaljujem ti, kralju. – Glas mu je drhtao.

165
 32.

Oni mladi vojnici koji su toliko želeli da se vrate svojim

suprugama, krenuli su početkom jeseni ka Makedoniji da tamo provedu
zimu. Malo posle njih krenuo je i Parmenion sa tesalskom konjicom i
delom vojske. Kralj je, pošto je porazgovarao sa starim generalom,
poverio komandu tesalske konjice svom rođaku Aminti budući da mu je
on uvek bio privržen, a u bitkama se borio veoma hrabro. S njima su
pošli i Crni, Filotej i Krater.
Aleksandar je onda odlučio da se posavetuje samo sa Seleukom,
Ptolomejem i Eumenijem i zbog toga ih je pozvao na večeru.
Da ne bi izazvao ljubomoru Hefestiona i ostalih svojih drugova,
poslao ih je da se pozabave određenim poslovima u susednim
gradovima. Seleuk, Ptolomej i Eumenije imali su osećaj da su slučajno
ostali u logoru i da su pozvani na običnu večeru. Ali kada su došli kod
Aleksandra i on im se obratio ozbiljnim tonom, shvatili su da su pozvani
da daju svoje mišljenje o predstojećem poduhvatu. Od njih se ovoga
puta nije očekivalo uobičajeno, bezuslovno odobravanje.
Čak ni sluge nisu bile prisutne već je večeru posluživala Leptina,
tako da su sedeli onako kako su imali običaj u Mijeci dok su pratili
Aristotelova predavanja.
– Naše uhode mi kažu da je Memnon dobio veliku sumu novca od
Velikog kralja i da mu je ona stigla morem uz velike opasnosti. Memnon
zahvaljujući tom novcu može da prikupi novu vojsku, čak sto hiljada
ljudi s kojima bi pošao da zauzme Grčku. Po svoj prilici već je počeo da
šalje velikodušne poklone mnogim uticajnim ljudima u različitim grčkim
gradovima. General Parmenion mi je već rekao da on misli…
– Da treba da se vratimo kući? – pogodi Seleuk.
– Jeste – potvrdi Aleksandar.

166
 Leptina poče da poslužuje večeru. Pečena riba, povrće, vino
razblaženo vodom. Lagan obrok, što je značilo da je kralj želeo da svi
ostanu bistrih glava.
– A šta ti nameravaš da uradiš? – upita Ptolomej.
– Ja sam već doneo odluku, ali bih ipak želeo da čujem šta svako od
vas ponaosob misli. Ti, Seleuče?
– Kažem da treba da nastavimo napred. Čak i ako Memnon podigne
Grčku, šta bi time dobio? Nikada neće uspeti da kroči u Makedoniju
pošto mu Antipatar to neće dozvoliti. A ako mi nastavimo da
zauzimamo svaku luku na azijskoj obali, Veliki kralj više neće moći da
ostane u kontaktu s njim. I posle svega će opet morati da prizna poraz.
– Ptolomeje?
– Mislim isto što i Seleuk: da nastavimo napred. Ako bismo kojim
slučajem našli načina da ubijemo Memnona, to bi nam još olakšalo
stvari. Uštedeli bismo sebi velike glavobolje, a Velikom kralju bismo
odsekli njegovu desnu ruku.
Izgledalo je da se Aleksandar trgao i veoma iznenadio čuvši ovakav
predlog, ali je ipak nastavio da pita: – Eumenije?
– Ptolomej je u pravu. Hajdemo napred a pokušajmo i da uklonimo
Memnona, ako to uopšte možemo da izvedemo. On je previše opasan i
veoma pametan. A pre svega nepredvidiv.
Aleksandar na trenutak ućuta, bezvoljno nastavi da večera, a onda
otpi gutljaj vina. – Znači, nastavićemo napred. Već sam rekao Hefestionu
da pođe u izvidnicu do onog dela između Likije i Pamfilije za koji se
kaže da je veoma težak. Za nekoliko dana tačno ćemo znati koliko je to
težak prolaz. Parmenion silazi niz dolinu reke Hermos i stići će do
glavne visoravni gde ćemo se sresti u proleće. Kretaće se putem koji sa
obale vodi ka unutrašnjosti Anadolije.
Ustade i približi se mapi koju je rasprostro po slikarskom stalku. –
Susret će biti ovde, u Gordiju.
– U Gordiju? Znaš šta se nalazi u Gordiju? – upita Ptolomej.
– Zna, zna – potvrdi Eumenije. – Tamo su Midina kola čiji je jaram
vezan za rudu nerazmrsivim čvorom. Jedno staro proročanstvo Velike
Majke bogova kaže da će onaj ko bude razmrsio taj čvor postati
gospodar Azije.
– I zbog toga mi idemo u Gordij? – upita Seleuk sumnjičavo.
– Nemojmo sad da širimo temu – preseče oštro Aleksandar. – Nismo
se okupili da bismo pričali o proročanstvima već da utvrdimo plan
kretanja u sledećih nekoliko meseci. Srećan sam što se svi slažete da
treba da nastavimo. Tako se nećemo zaustaviti ni tokom jeseni ni tokom

167
zime. Naši ljudi su naviknuti na zimu pošto dolaze s planina, a pomoćni
odredi Tračana i Agrijana još više. Parmenion takođe zna da ne treba da
se zaustavi sve dok ne dođe do dogovorenog mesta.
– A šta sa Memnonom? – upita Eumenije vraćajući se na
najneprijatniji problem.
– Niko me nikada neće naterati da naredim njegovo ubistvo –
odgovori hladnokrvno kralj. – On je hrabar čovek i zaslužuje da umre s
mačem u ruci, a ne usred noći, otrovan, u krevetu ili s nožem zabijenim
u leđa.
– Aleksandre, saslušaj – pokuša da ga urazumi Ptolomej. – Ovo nije
Homerovo vreme, a oružje koje držiš pored kreveta nikad nije pripadalo
Ahilu. Staro je najviše dvesta ili trista godina i to i ti znaš. Misli na svoje
vojnike, Memnon može da pošalje u smrt hiljade njih. A sve to samo da
bi ti ostao veran svojim idealima časti i herojstva?
Vladar klimnu glavom.
– A da ne pominjemo – umeša se Eumenije – da bi Memnon mogao
na sličan način tebi da naudi: plati ubicu, potkupi tvog lekara da te
otruje… Da li si ikada na to pomislio? Memnon raspolaže ogromnom
količinom novca.
– Da li ti je ikad palo na pamet – pridruži se i Seleuk – da bi mogao
da se osloni na tvog rođaka Amintu kome si, uz sve ostalo, dodelio još i
komandu nad tesalskom konjicom?
Kralj ponovo odmahnu glavom. – Aminta je čestit mladič i uvek mi
je bio odan. Nemam ni najmanje razloga da sumnjam u njega.
– Ja i dalje mislim da su rizici mnogobrojni – uzvrati Seleuk.
– Nažalost, i ja to mislim – potvrdi Eumenije.
Aleksandar kao da je na trenutak oklevao: seti se svog suparnika
kako onako ogroman stoji pred njim pod zidinama Halikarnasa, lica
prekrivenog sjajnim šlemom sa utisnutom srebrnom ružom Rodosa i
ponovo začu Memnonov glas: „Ja sam komandant Memnon”.
Treći put odmahnu glavom, i sada sasvim odlučno reče: – Nikada
neću izdati sličnu naredbu. I u ratu čovek mora da ostane čovek, a moj
otac je imao običaj da mi kaže kako je sin lava uvek lav. – Zatim dodade:
– A ne otrovna zmija.
– Beskorisno je da te i dalje ubeđujem – shvati Seleuk. – Ako kralj
nešto odluči to znači da tako mora da bude.
Ptolomej i Eumenije potvrdiše, ali nisu izgledali oduševljeno.
– Zadovoljan sam što se svi slažete – reče Aleksandar. – A sada, da
pogledamo zajedno mapu i pokušamo da organizujemo naše kretanje
duž obale.

168
 Dugo su razgovarali, sve dok se nisu umorili. Prvi se povukao
Eumenije, a za njim i Ptolomej i Seleuk. Ali čim su izašli, sekretar im
dade znak i svi se ponovo okupiše u njegovom šatoru. Pošto su seli,
odmah je poslao slugu da probudi Kalistena koji je u ovo vreme već
uveliko spavao na drugom kraju logora.
– Šta vi mislite o svemu ovome? – otpoče Eumenije.
– O čemu? – upita Ptolomej.
– O odbijanju kralja da ukloni Memnona – odgovori Seleuk.
– Ja razumem Aleksandra – odgovori sekretar – a sigurno i vi
možete da ga razumete. S druge strane, svi mi možemo samo da
poštujemo našeg protivnika. To je izvanredan čovek, vešt i na maču i u
odlukama i baš zbog toga predstavlja smrtnu opasnost za nas. Zamislite
samo da mu uspe da podigne Grke i da mu priđu Atina, Sparta i Korint.
Ujedinjene vojske bi krenule na sever da zauzmu Makedoniju. Persijska
flota bi pritisla s mora… A koliko možemo da budemo sigurni da bi se
Antipatar uspešno suprotstavio? I šta ako ne bi odoleo? I šta ako bi
Memnon probudio ambicije onih iz druge dinastičke grane, Linkesta,
kao na primer komandanta tesalske konjice. Otpočeo bi istovremeno
građanski rat ili bi to izazvalo podelu vojske. I kakva bi onda sudbina
zadesila našu zemlju, a i našu vojsku? Kada bi pobedio, Memnon bi
mogao da blokira Dardanele i zauvek spreči naš povratak. Da li da
uopšte dozvolimo takvu opasnost?
– Ali ne možemo ni da radimo protiv Aleksandrove volje – uzvrati
Seleuk.
– A ja kažem da možemo, samo da on to ne sazna. Svakako ne želim
da sam preuzmem odgovornost; ako i vi pristanete, upustiću se u taj
poduhvat. U suprotnom, nećemo ništa preduzimati i prepustićemo se
svim neizvesnostima koje nam vreme donosi.
– Ako pretpostavimo da se slažemo – nastavi Ptolomej – kakav bi
bio tvoj plan?
– A zašto si poslao da bude Kalistena? – upita Seleuk.
Eumenije proviri iz šatora da pogleda da li se onaj čije su ime
pomenuli pojavio. Ali ne vide nikoga.
– Slušajte: po svoj prilici, Memnon bi sada trebalo đa se nalazi na
Hiosu, spreman da zaplovi ka jugu, najverovatnije ka Lezbosu. Tu će
sačekati povoljan vetar da morem stigne do Grčke. Moraće da ostane
tamo neko vreme da bi nabavio sve što mu treba za pohod. Tu bismo
morali da delujemo i jednom zasvagda ga uklonimo.
– A kako? – upita Ptolomej. – Plaćeni ubica ili otrov?
– Ni jedno ni drugo. Plaćeni ubica nikako ne bi mogao da dođe u

169
kontakt s njim, jer je Memnon neprekidno okružen četvoricom svojih
slepo odanih vojnika koji bi u tren oka ubili svakog ko mu se približi. A
kada je reč o otrovu, pretpostavljam da neko drugi pre njega proba i
hranu i piće. Budući da toliko godina živi s Persijancima, barem je
naučio da se toga čuva.
– Postoje otrovi koji deluju mnogo sporije – primeti Ptolomej.
– Tačno, ali su to ipak otrovi. Posledice i simptomi su poznati. Ako
bi se na kraju saznalo da je bilo kakva vrsta otrova ubila Memnona,
mrlja bi opet pala na Aleksandra, a mi to ne možemo da dozvolimo.
– Pa onda? – upita Seleuk.
– Postoji treća mogućnost. – I dok je to izgovarao, sekretar spusti
pogled, kao da je osećao neki stid zbog onoga što mu se mota po glavi.
– A to je?
– Bolest, bolest od koje se ne ozdravlja.
– Pa to nije moguće! – uzviknu Seleuk. – Bolesti dolaze same po sebi
i isto tako prolaze.
– Pa, čini~se da baš i nije tako – uzvrati Eumenije. – Izgleda da neke
bolesti izazivaju jako mala bića, nevidljiva ljudskom oku, koja mogu da
prelaze s jednog tela na drugo. Znam da je Aristotel, pre nego što je
pošao u Atinu, vršio eksperimente o kojima nije pričao drugima,
oslanjajući se, pre svega, na svoja proučavanja spontane deobe.
– A to znači?
– Izgleda da je otkrio da u određenim situacijama stvaranje tih bića
ne mora da bude spontano, već bi mogla da se izvede neka vrsta…
namernog širenja. A Kalisten je u toku sa svim tim. On zna sve o ovim
eksperimentima i mogao bi da piše svom stricu. Na početku se ne bi
dešavalo ništa, pa tako ne bi moglo da se posumnja ni u kuvara, ni u
lekara: Memnon bi mogao da radi normalno i da se kreće kao i obično.
Posledice bi usledile tek posle nekoliko dana. – Svi su se međusobno
zgledali, zaprepašćeni i bledi.
– Čini mi se da je veoma teško ostvariti plan koji zahteva niz
istovremeno povoljnih i ne baš nevažnih okolnosti – zapazi Ptolomej.
– To je tačno, ali je po meni to jedina mogućnost. Postoji i činjenica
koja nam ide u prilog: Memnonov lekar potiče iz Teofrastove škole i…
Seleuk ga pogleda, sad veoma iznenađen. – Nisam znao da i
špijuniranje spada u tvoja zaduženja.
– To samo znači da ja dobro radim svoj posao, pošto su ovo sasvim
poverljivi podaci. Svojevremeno me je kralj Filip upoznao sa svim
svojim uhodama i među Grcima i među varvarima.
U tom trenutku u šator uđe Kalisten. – Zašto ste me probudili? –

170
upita pospanim glasom.

Ni Aleksandar u svom šatoru nije uspevao da zaspi. Zabrinula ga je

ideja da se Memnon sprema da izvrši napad na Grčku i još više na
Makedoniju. Da li će sada već ostareli Antipatar biti u stanju da mu se
suprotstavi? Zar ne bi možda bilo bolje da vrati Parmeniona u
Makedoniju?
Dok je Leptina sređivala po šatoru, izađe i krenu ka moru.
Noć je bila mirna i blaga, a šumovi talasa koji se valjaju po plaži i
Aleksandrovog hoda čuli su se u istom ritmu. Svetlost, gotovo punog
meseca prostirala se po ostrvima koja su se nazirala daleko u moru i po
belim kućama sagrađenim oko malih zaliva i lučica.
U jednom trenutku plaža je postajala stenovita, ali Aleksandar,
umesto da se vrati nazad, krenu po stenama da bi s vrha najviše mogao
da uživa u još lepšem pogledu.
Napor koji je činio da bi se popeo uz gotovo pravu liticu pretvorio
se iznenada, neočekivano, uz neprekidni mentalni napor koji ga je
odavno pritiskao, u beskrajan umor i skoro detinju potrebu da dobije
pomoć. I bez vidljivog razloga, on se seti svog oca. Čak mu se učini da
ga vidi kako stoji na drugom uzvišenju. Požele da to bude stvarno, da
mu potrči u susret kao kada bi otac dolazio da ga poseti u Mijeci i da
radosno uzvikne: – Tata! – i požele da sedi uz njega i da ga pita za savet.
Potpuno obuzet ovakvim mislima, stiže na sam vrh litice. Odatle
ugleda drugi deo obale i na njoj nešto što ga ispuni užasom.
S druge strane uzvišenja počivala je neka vrsta nekropole7: desetine
monumentalnih grobnica isklesanih u stenama i druge, koje su se
sablasno uzdizale duž samog mora ili delom čak bile u moru.
Među njima je stajao jedan čovek, u tišini, osvetljen lampom
okačenom o štap poboden u pesak. Bio mu je okrenut leđima.
Bio je iste građe kao njegov otac, zaogrnut belim ogrtačem

7 Grad mrtvih – (prim. prev.)

171
obrubljenim vezom zlatnih venaca, istim onakvim kakav je na sebi imao
njegov otac na dan kad je ubijen. Aleksandar zastade gotovo oduzet, ne
mogavši da progovori ni reč, ne verujući sopstvenim očima i valjda
čekajući da se u jednom trenutku taj drugi okrene ka njemu, s licem i
glasom Filipa. Ali ni čovek se nije pomerao, samo mu je ogrtač lelujao od
blagog vetra. Kralj ipak lagano pođe ka njemu i vide kako izvire voda iz
jedne stene, kristalno čista izvorska voda u kojoj se ogledala svetlost
lampe. Voda se dalje pretvarala u potočić koji je pored ovog čoveka
tekao po peskovitoj plaži sve do morskih talasa. Čovek koji je u tom
trenutku već morao da ga čuje, ipak se nije okrenuo; izgledalo je kao da
nešto traži u izvoru. Aleksandar mu se još malo približi, ali hodajući po
mraku zakači jedan kamen koricom mača. Na taj iznenadni zvuk, čovek
se naglo okrenu i njegove oči zasijaše pod svetlom lampe. Filipove oči!
Aleksandar zadrhta, jeza mu prođe kroz telo i gotovo da uzviknu:
„Oče!“
Ali bilo je to samo na trenutak. Ugleda drugačije crte lica i tamniju
boju brade. Bio je to neko nepoznat, neko koga do tada nikada nije
video.
– Ko si ti? – upita ga. – Šta radiš ovde?
Čovek ga je posmatrao sa čudnim izrazom lica. Aleksandar ponovo
prepozna nešto blisko: na neki način nasluti očev pogled u ovim živim
očima.
– Posmatram ovaj izvor – odgovori čovek.
– Zašto?
– Zato što sam vidovnjak.
– A šta tu vidiš? Mrak je, a svetlost lampe je slaba.
– Po prvi put otkad se pamti, površina vode se spustila za gotovo
čitav aršin i otkrila poruku.
– O čemu to govoriš?
Čovek približi lampu steni iz koje je isticao potok i jasna svetlost
obasja jednu poruku ispisanu nepoznatim znacima.
– Govorim o ovome – objasni pokazujuči natpis.
– A da li umeš da je pročitaš?
Vidovnjakov glas mu se učini čudnim, kao da je iz dubine govorio
neko drugi.

Dolazi gospodar Azije,

onaj koji u očima nosi dan i noć

Zatim podiže lampu i osvetli Aleksandrovo lice: – Tvoje desno oko

172
ima plavetnilo blagog neba, a levo tamu noći. Otkada me posmatraš?
– Tek nekoliko trenutaka. Ali nisi odgovorio na moje pitanje: ko si
ti?
– Zovem se Aristandar. A ti? Ko si ti, ti koji u očima nosiš i svetlost i
tamu?
– Ne poznaješ me?
– Ne dovoljno.
– Ja sam kralj Makedonaca.
Čovek ga je i dalje netremice gledao: – Ti ćeš vladati Azijom.
– A ti ćeš me pratiti ako se ne plašiš nepoznatog.
Čovek spusti glavu. – Plašim se samo jednoga, plašim se vizije koja
me proganja već odavno a ja ne mogu da razumem njeno značenje: nag
čovek živ gori na pogrebnoj lomači.
Aleksandar ne reče ništa. Činilo se da samo sluša jednako i
neprekidno valjanje talasa. Kada se okrete ka vrhu uzvišenja, vide svoje
stražare koji su pratili ovaj neočekivani susret. Oprosti se: – Čeka me
veoma težak dan, treba da se vratim. Nadam se da ću te sutra sresti u
logoru.
– Nadam se i ja – odgovori čovek. I ode u suprotnom smeru.

173
 33.

Mali brod se polako približavao admiralskom brodu koji se

ljuljuškao usidren u luci Hios. Kraljevski brodić s grbom Aure Mazde
polako se kretao pod udarima noćnog vetra, a sa krme se širila blaga
svetlost lampe.
Svuda naokolo bila je usidrena ratna flota Velikog kralja: pričvršćeni
jakim užadima, preko tri stotine brodova s kljunom i borbenih brodova s
tri i s pet redova vesala, bilo je nanizano jedan uz drugi.
Brodić pristade, a mornar udari veslom po moru: – Poruka za
komandanta Memnona.
– Sačekaj – odgovori dežurni oficir. – Spustiću ti stepenice.
Malo kasnije čovek se uspe uz stepenice od kanapa bačene sa
admiralskog broda i zamoli da ga uvedu kod glavnog komandanta.
Dežurni oficir ga pretrese, a zatim ga odvede do krme gde je
Memnon sedeo budan, pisao pisma i čitao izveštaje koje su mu slali
upravnici i komandanti persijskih garnizona i dalje verni Velikom kralju,
kao i izveštaje uhoda rasutih po čitavoj Grčkoj.
– Imam jednu poruku za tebe, komandante – najavi čovek pružajući
mu svežanj papira.
Memnon ga uze i po pečatu vide da mu piše žena. Bilo je to njeno
prvo pismo otkad su se razdvojili.
– Da li ima još nešto? – upita.
– Nema, komandante. Ali ću, ako želiš da napišeš odgovor, sačekati.
– Sačekaj onda. Idi do vođe palube. Dače ti da nešto pojedeš i
popiješ ako si gladan. Pozvaću te čim završim pismo. – Pošto je ostao
sam, Memnon drhtavim rukama otvori pismo.

Barsina Memnonu, svom obožavanom suprugu, zdravo!

174
 Najdraži moj, posle jednog dugog putovanja, živi i zdravi stigli smo u
Suzu, gde nas je kralj Darije, i mene i tvoje sinove, dočekao uz velike
počasti. Dodeljeno nam je jedno krilo palate s mnogo slugu, i dadilja, i
jedan vrt čudesne lepote, s cvećem svih boja, ružama i ciklamama
prelepog mirisa, sa fontanama i bazenčićima punim crvenih i plavih
riba, pticama iz svih krajeva sveta, paunovima i fazanima donesenim
iz Indije i sa Kavkaza, ukroćenim gepardima dovedenim iz daleke
Etiopije.
Naš život ovde bio bi onakav kakav se samo poželeti može da ti
nisi tako daleko. Moja bračna postelja je neutešno pusta i suviše velika
i suviše hladna.
Prošle noći sam čitala Euripidove tragedije koje si mi ti poklonio.
Pročitala sam Alcesta i dugo plakala. Plakala sam, mužu moj,
razmišljajući o toj herojskoj ljubavi koju je pesnik tako verno opisao i
posebno me je rastužio deo kada ona umire a muž joj obećava da
nikada nijedna žena neće zauzeti njeno mesto i da će mu jedan veliki
umetnik isklesati njen lik da bi ga držao pored sebe u postelji.
Oh, kada bih ja samo mogla to isto da uradim! Kad bih ja samo
mogla da pozovem nekog velikog umetnika, jednog od dvojice velikih
učitelja jauna, Lizipa ili Apela, i zatražim da mi isklešu tvoj lik ili te
tako čudesno lepog naslikaju, pa da te stavim u svoje odaje, pored
sebe, u našu bračnu postelju.
Tek sada, mužu moj obožavani, tek sada kada si toliko daleko
mogu da razumem značenje vaše umetnosti, uzbuđujuću snagu kojom
vi, jauna, predstavljate nagost bogova i junaka.
Želela bih da mogu da posmatram tvoje nago telo pa bila to samo
statua ili slika i da zatim sklopim oči i zamišljam kako bi voljom
jednog boga ta slika mogla da poprimi život, pa da izađeš iz slike ili
siđeš s pijedestala i opružiš se kraj mene kao onog dana kada smo
poslednji put bili zajedno, kada si me dodirivao svojim rukama i ljubio
svojim usnama.
Ali rat te drži daleko od mene, rat koji nosi samo tugu, plač i
uništavanje. Vrati mi se, Memnone, pusti da drugi vode Darijevu
vojsku. Već si mnogo uradio, niko ne bi mogao da te prekori; svi
pričaju o tvojim poduhvatima u odbrani Halikarnasa. Vrati mi se,
mužu moj, najdraži, blistavi heroju. Vrati mi se jer sva bogatstva
ovog sveta nisu vredna jednog jedinog trenutka provedenog u tvom
naručju.

Memnon sklopi pismo, ustade i priđe ogradi broda. Svetla grada

blago su treperila u mirnoj večeri pružajući se sve do njega. Iz već

175
mračnih ulica i s trgova čuo se dečji žamor. Igrali su se žmurke koristeći
poslednje tople jesenje dane. Sasvim daleko, čula se pesma nekog
mladića, serenada pevana voljenoj koja ga možda sakrivena čeka u senci.
Oseti da ga obuzima beskrajna seta, gotovo samrtni umor. A u isti
mah, znao je da na njegovim plećima počivaju sudbine ljudi u jednom
načetom carstvu, nade jednog velikog vladara i poštovanje tolikih
njegovih vojnika. Nije smeo da popusti pred ovakvim osećanjem.
Saznao je da su njegovi neustrašivi vojnici, oni koji su ostali na vrhu
tvrđava u luci Halikarnasa oko kojih je bio iskopan rov, iscrpljujuće
dugo odolevali, mučeni glađu i žeđu. Nije uspevao da se smiri pri
pomisli da ih nije spasao. Kada bi zaista postojao veliki Dedal, Ikarov
otac, zanatlija sposoban da napravi krila čoveku, odleteo bi do svoje
supruge noću i usrećio je na trenutak a onda bi se, pre nego što svane
zora, vratio na svoje mesto i svom zadatku.
Ali čekale su ga druge naredbe Velikog kralja: trebalo je da otplovi
do ostrva Lezbos, gde bi pripremao svoje iskrcavanje na Eubeju, prvo
persijsko iskrcavanje posle više od sto pedeset godina.
Nedavno je primio pismo Spartanaca koji su spremni da priđu
kralju Dariju i povedu opštu pobunu Grka protiv Makedonaca.
Vrati se, sede za svoj mali sto i poče da piše.

Memnon Barsini, supruzi svojoj najnežnijoj, zdravo!

Tvoje pismo me je podsetilo na najlepše i najdivnije trenutke koje
smo proveli zajedno u našoj kući u Zeleji pre nego što smo se
razdvojili. Ne možeš ni da zamisliš koliko bolno preživljavam ovu
odvojenost od tebe i kako me noću i u snovima obuzima tvoja lepota.
Nikada nijednu ženu neću želeti, i samo ću čekati da tebe ponovo
uzmem u zagrljaj.
Čeka me još jedan, poslednji napor, završna bitka i onda ću moći
da se odmaram pored mojih sinova, u tvom zagrljaju, sve dok mi
bogovi budu davali života i daha. Ljubim ih, a ti se, molim te, čuvaj.

Zatvori pismo, razmišljajući kako su ovu beživotnu hartiju

dodirivali Barsinini prsti, laki kao cvetne latice i isto toliko mirisni.
Uzdahnu, a onda pozva glasnika i dade mu pismo.
– Kada će ga primiti? – upita.
– Brzo, za manje od dvadeset dana.
– Dobro. Neka ti put bude lak i neka te bogovi čuvaju. – Neka i tebe
čuvaju, komandante Memnone.
Gledao ga je kako se udaljava sa svojim malim brodom. Vrati se

176
onda na krmu i pozva kapetana broda.
– Dižemo sidro, kapetane. Dajte svetlosni signal drugim brodovima.
– Sada? Zar ne bi bilo bolje sačekati zoru? Bolje bi se videlo i…
– Ne. Želim da naše kretanje ostane tajna. Ono što sada radimo
izuzetno je važno. Daj isto tako znak da želim da se svi komandanti
brodova i trupa okupe ovde, na admiralskom brodu.
Kapetan, jedan Grk iz Patre, pokloni se i pođe da izvrši primljene
naredbe. Malo kasnije, nekoliko brodova se približilo Memnonovom i
njihovi kapetani se popeše na palubu.
Jedan za drugim pozdravljali su komandanta, a onda seli na dve
klupe postavljene na krmi. Memnon je seo u dnu krme na stolicu
kapetana. Bio je ogrnut svojim plavim ogrtačem i nosio je oružje. Na
manjoj stoličici, pored njega, stajao je njegov korintski šlem: uglačan, sa
srebrnom ružom Rodosa optočenom dragim kamenjem.
– Kapetani, u ovom trenutku sudbina nam nudi poslednju
mogučnost da iskupimo našu vojničku čast i zaslužimo platu koju
primamo od Velikog kralja. Nema više luka iza nas gde bismo mogli da
potražimo utočište, osim da odemo u zalive Sicilije ili da potražimo
sklonište kod Feničana, a svi oni su daleko, na mnogo dana plovidbe.
Zato nemamo izbora, moramo da pođemo napred i uništimo u korenu
snagu iz koje se naš neprijatelj krepi.
Spartanci su mi poslali tajnu poruku koja je bila obavijena oko jedne
skitale. Ako se iskrcamo na kontinent, oni če nam se pridružiti sa svojom
vojskom. Odlučio sam zato da krenem ka Lezbosu, a odatle ka Skirosu i
Eubeji, gde ću se sresti sa Atinjanima, raspoloženim da nas podrže.
Poslao sam poruku Demostenu i verujem da će odgovor biti pozitivan.
Ovo je sve zasada; vratite se na vaše brodove i spremite se za pokret.
Admiralski brod je polako izlazio iz luke, upaljenih svetala na krmi.
Svi drugi brodovi pošli su za njim. Noć je bila vedra, puna zvezda, a
Memnonov kormilar upravljao je sigurnom rukom. Sledećeg dana
vreme se promenilo, more je postalo izuzetno valovito pod jakim vetrom
koji je duvao sa Notoa. Neki brodovi su bili oštećeni pa je flota morala
sledeća dva dana da nastavi kretanje uz pomoć vesala.
Stigli su na odredište tek petog dana i ukotvili se na velikom
zapadnom sidrištu, čekajući da se vreme prolepša. Memnon je naredio
da se oštećeni brodovi poprave i poslao je svoje oficire da regrutuju nove
plaćenike. On sam obišao je ostrvo koje je bilo čarobno i zamolio da mu
pokažu kuće pesnikinje Sapfo i pesnika Alkeja, rođenih na Lezbosu.
Baš ispred kuće za koju se govorilo da je pripadala Sapfi, naišao je
na mnoge stočiće gde su se po želji prepisivale njene pesme, na drvenim

177
pločicama ili na papirusima, prilično skupim.
– Da li bi umeo da napišeš neku od njenih pesama na persijskom? –
upita jednog čoveka za koga bi se moglo reći da dolazi sa istoka.
– Mogao bih, moćni gospodaru.
– Onda napiši onu koja počinje ovako:

Sličan bogovima mi se čini

onaj koji sedi pored tebe
i sluša tebe
koja nežno govoriš
i željno se osmehuješ
(Safo, fr. 31 Voigt.)

– Znam je, gospodaru – reče prepisivač, umačući pero u mastionicu.

– To je pesma koja peva o ljubomori.
– Jeste, to je ta pesma – potvrdi Memnon prilično ravnodušno i sede
na jedan zidić čekajući da čovek završi svoj prevod.
Saznao je da je Barsina bila u Aleksandrovim rukama i povremeno
bi ga obuzimao nekontrolisani nemir.

178
 34.

Pošto je napustio Halikarnas, Aleksandar je s vojskom pošao duž

obale na istok mada su se svi trudili da ga obeshrabre. Postoji jedan
prolaz kroz Likiju, ali se smatralo da je zimi tu praktično nemoguće
proći. To je bila jedna uska staza koja se protezala između hridi
uzdignute tačno iznad mora i samog mora. Na tom delu su iz vode
izvirivali oštri vrhovi stena, a po čitavom prostoru je neprekidno duvao
jak zapadni vetar.
Talasi, razbijajući se o vrhove stena, penili su i besno ključali, a onda
se vraćali nazad da bi što pre, nošeni burom, opet istom silinom udarali
o hridi, izložene stalnim naletima vetra.
Hefestion, koji je prvi stigao dotle, bio je ponesen neverovatnim
prizorom. – Zastrašujuće – ispričao je Aleksandru. – Zamisli jednu
planinu, uglačanu i crnu, višu od planine Atos i prostraniju od planine
Pangej koja se vrtoglavo spušta pravo u more. Vrh planine, neprekidno
u oblacima, odjekuje od praska grmljavine; munje sevaju između neba i
vrha i povremeno kroz tunel bleštave svetlosti skliznu u more. Staza je u
stvari veoma stari prolaz koji je živa ograda usekla kroz stene, ali je
veoma klizava zbog talasa što je stalno potapaju i algi koje rastu zimi u
velikom broju. Ako bi se neko slučajno okliznuo i pao u more bio bi sav
polomljen jer bi ga veliki talasi neprekidno razvlačili po oštrim
vrhovima hridi.
– Da li si uspeo da prođeš? – upita Aleksandar.
– Jesam.
– A kako?
– Pomogli su mi Agrijani. Zabadali su kuke u pukotine u steni i tu
su vezivali konopce za koje smo mogli da se držimo kako nas talasi ne bi
povukli u more.

179
 – Čini mi se da je to odlična ideja – reče kralj. – I mi ćemo tako proći.
– Ali nas je bilo samo pedesetorica – uzvrati Hefestion – dok ti hoćeš
da tu prođe dvadeset pet hiljada ljudi i pet hiljada konja. Kako misliš da
prevedeš konje?
Aleksandar je neko vreme ćutao razmišljajući, a zatim reče: –
Nemamo izbora. Moraćemo da prođemo tom stazom i zaposednemo sve
luke Likije: flota Velikog kralja biće izbačena iz našeg mora. Ako bude
bilo potrebno, ići ću napred samo sa pešadijom, ali ću proći.
– Kako hoćeš. Mi se ničega ne plašimo, samo sam hteo da znaš
kakve nas opasnosti čekaju.
Krenuše sutradan. Stigoše u grad Ksant koji se uzdizao na hridima,
nagnut nad istoimenu reku. Okolo su se videle isklesane u steni desetine
grobnica veličanstvenih fasada u obliku palata ili hramova s
kolonadama. Pričalo se da jedna od njih čuva telo likijskog heroja
Sarpedonta koga je tokom Trojanskog rata ubio Patroklo.
Aleksandar zatraži da mu je pokažu i uzbuđeno dođe do grobnice
oštećene od protoka vremena i raznih nepogoda. Na njoj su se jedva
razlikovala davno ispisana slova prastarog natpisa, potpuno nečitljivog.
Kalisten, približivši se Aleksandru, začu ga kako šapatom govori
Homerove stihove, opomenu koju je likijski heroj izgovorio obraćajući se
svojim vojnicima pre poslednje bitke, u kojoj je bio ubijen.

Prijatelji, kada bismo napuštajući bitku koja nam se bliži vi

i ja bili nagrađeni večnim životom ne spoznavši nikakav pad
mi bismo to i učinili ni ja ne bih bio među prvima koji bi se
borio niti bih vas slao u bitku koja bi nas proslavila.
Ali sada dok nas vrebaju hiljade glasnika smrti što nas
okružuju, neka nijedan od vas i tako smrtan ne napusti boj
neka se ne spase, pođimo.

Zatim, okrećući se ka Kalistenu, upita: – Šta misliš, da li bi on

ponovio iste reči kada bi bilo moguće da progovori? – U glasu mu se
nazirala duboka seta.
– Ko bi to mogao da zna. Nikome nikada nije bilo dozvoljeno da se
vrati iz Hada.
Aleksandar se približi grobnici i dotaknu je čelom i rukama kao da
pokušava da čuje glas oslabljen vekovima. Najzad se okrete i pođe dalje
predvodeći svoju vojsku.
Išli su duž reke sve dok nisu stigli do zaliva gde je bila smeštena
Patara, najvažnija luka Likije. Grad su sačinjavale veoma lepe građevine

180
u grčkom stilu, a i stanovnici su se oblačili na grčki način. Govorili su
svojim arhaičnim jezikom, sasvim nerazumljivim. Kralj se pobrinuo da
se vojska smesti i dao odmor od nekoliko dana čekajući da mu stignu
vesti od Parmeniona. Nadao se da je ovaj u tom trenutku već stigao u
unutrašnjost, na visoravan, ali nikakvu potvrdu o tome nije imao. Stigao
je, međutim, brod iz Makedonije, poslednji pred početak lošeg vremena.
Komandant je doplovio teškom i malo istraženom rutom da ne bi
nabasao na Memnonovu flotu. Donosio mu je jedan Antipatrov izveštaj.
Pisao mu je o događanjima u zemlji i oštrim sukobima i neprijatnostima
koje ima s kraljicom majkom Olimpijadom.
Aleksandra je Antipatrov izveštaj veoma rastužio, a onda i duboko
ganuo. Potom se malo umirio kada je na drugom svitku video kraljevski
pečat zemlje ovčarskih pasa i dragi rukopis svoje sestre Kleopatre.
Otvori ga sa posebnim uzbuđenjem i poče da čita:

Kleopatra, kraljica zemlje ovčarskih pasa, svom bratu

Aleksandru, kralju Makedonaca, zdravo!
Obožavani moj brate, prošlo je sada već više od godinu dana kako
sam te poslednji put zagrlila i ne prođe ni dan a da ne mislim na tebe i
da mi ne pođu suze na oči.
Odjek tvojih poduhvata stigao je sve do moje palate u Butrotu, a
to me ispunjava ponosom. Ipak, ponos nije dovoljan da nadoknadi
tvoje odsustvo.
Moj muž a tvoj rođak Aleksandar, kralj epirski, sprema se da
pođe u Italiju. Prikupio je veliku vojsku od skoro dvadeset pet hiljada
ljudi, hrabrih i dobro obučenih ratnika koji su svoje iskustvo sticali na
osnovu makedonske vojne doktrine našeg oca Filipa.
Sanja da stvori veliku imperiju na zapadu i oslobodi sve Grke od
pretnji koje dolaze od varvara s tih prostora: Kartaginjana, Bruca i
Lukana. A ja ću ostati ovde potpuno sama.
Naša majka je sve čudnija, veoma odsutna i teško podnošljiva i
ja, što je više moguće, izbegavam da je posećujem. Ali pričaju mi kako
neprekidno misli na tebe. I danju i noću prinosi žrtve bogovima kako
bi ti boginja Sreće bila naklonjena. Ja mogu samo da proklinjem rat
zbog koga živim daleko od svih onih koje volim najviše na svetu.
Čuvaj se.

Dakle, i pohod na zapad je otpočeo. Jedan drugi Aleksandar, koji

mu je i likom toliko sličan, koji mu je blizak ne samo po krvnim vezama
već i po dubokom prijateljstvu, pripremao se da krene u pravcu

181
Herkulovih stubova da bi osvojio sve zemlje koje se pružaju do reke
Okean. I jednog dana trebalo bi da se susretnu, možda u Grčkoj, Egiptu,
ili u Italiji… I tog dana svet bi video početak jednog novog doba.
Te dane odmora iskoristio je i da pročita Eumenijev „dnevnik“,
zbirku svakodnevnih izveštaja koju je sastavljao njegov sekretar. Pisao je
o događajima koji su u toku, o rastojanjima koja su prelazili, o tome ko je
dolazio i kod koga je Aleksandar odlazio, o razgovorima koji su vođeni
na sastancima visoke komande, kao i o stanju njihove kase.
– Nije loše – priznade Aleksandar pošto je pročitao nekoliko
stranica. – Delovi u kojima daješ opis događaja literarno su nadahnuti i
mogli bi da se pretvore u pravu i verodostojnu priču našeg pohoda.
– Ne kažem da to i neću jednog dana uraditi – odgovori Eumenije –
ali zasada ću se ograničiti na beleženje događaja pošto i nemam više
vremena na raspolaganju. A priču neka piše Kalisten.
– U pravu si.
– Ali ne pišemo samo Kalisten i ja. Možda ne znaš da i Ptolomej piše
o ovom pohodu. Da li ti je dao da pročitaš ono što je napisao?
– Do sada mi ništa nije dao ali sam vrlo radoznao da pročitam šta
piše.
– Isto tako, postoji i ono što piše Neark, tvoj admiral.
– Izgleda da svi ponešto pišu o našem pohodu. Pitam se samo čijoj
će priči moći najviše da se veruje. A ja ipak ne prestajem da zavidim
Ahilu koji je imao Homera da opeva njegove poduhvate.
– Bila su to druga vremena, prijatelju moj. Što se Nearka tiče, on
obavlja veoma koristan posao tako što uspostavlja odlične veze sa
upravnicima različitih gradova ove oblasti. Stekao je mnoge prijatelje i
veoma je poštovan. Nedavno mi je objasnio njegovo gledanje ove
situacije sa stanovišta čoveka koji kontroliše more.
– I šta ti je rekao?
– Ubeđen je da ti ne možeš da nastaviš bez flote i da ćeš morati da je
kad-tad uvedeš. Bilo bi suviše opasno prepustiti Memnonu potpunu
dominaciju nad morem.
– A šta ti misliš o tome? Ako ne grešim, reč je o nedostatku novca.
– Možda bismo sad to sebi i mogli da priuštimo, pošto raspolažemo
novcem iz Halikarnasa i Sarda.
– Pa onda, obezbedi novac. Dogovori se sa Nearkom, pregovaraj sa
Atinjanima, obnovi brodogradilišta onih gradova na moru koje smo već
osvojili. Sada možemo da se upustimo i u neizvesno.
– Otići ću kod Nearka na njegov brod pa ćemo napraviti proračune.
Nemam nikakvu ideju koliko bi mogao da košta jedan ratni brod i

182
koliko bi nas koštalo da zagorčamo život onom prokletom Memnonu. A
pre svega moram da znam kakve su tvoje namere za ovu zimu.
Aleksandar se približi prozoru kuće u kojoj je bio smešten i pogleda
planinske vrhove već prekrivene snegom. – Kretaćemo se napred sve
dok ne nađemo put koji vodi ka unutrašnjosti: treba da se sretnem s
Parmenionom što je brže moguće kako bismo ponovo spojili naše snage.
Zabrinut sam, Eumenije. Ako bi jedan od naša dva dela vojske bio
uništen, onaj drugi deo ne bi imao čemu da se nada.
Sekretar potvrdno klimnu glavom i ćuteći pokupi svoje karte, okrete
se i udalji.
Aleksandar sede za svoj radni sto, uze papir, umoči pero u mastilo i
poče da piše:

Aleksandar Kleopatri, sestri svojoj najdražoj, zdravo!

Najvoljenija moja, ne budi tužna zato što tvoj muž odlazi.
Postoje ljudi koji se rađaju sa tačno određenom sudbinom i on pripada
toj grupi. Postoji dogovor među nama i Aleksandar napušta svoju
zemlju, svoju kuću i svoju suprugu da bi bio veran datoj reči. Ne
verujem da bi više volela da budeš žena beznačajnog muškarca,
muškarca koji nema nikakvih želja i ničemu se ne nada. Život bi ti bio
mnogo mučniji. Ti si, kao i ja, ćerka Olimpijade i Filipa i znam da
možeš da razumeš sve ovo što ti pišem. Tvoja radost će biti mnogo
veća kada te, pošto se budete odvojili, tvoj muž bude pozvao da dođeš i
sa njim gledaš kako sunce zalazi u božanskim i tajnovitim vodama
poslednjeg Okeana kojim nijedan brod do sada nije plovio.
Aristotel kaže da se Grci sa svojim gradovima oslanjaju na ovo
more kao žabe na obalu jedne bare i u pravu je. Mi i jesmo rođeni da
bismo upoznali druge zemlje i druga mora, da bismo dosegli granice
do kojih nikada niko nije mogao da stigne. I nećemo se zaustaviti pre
nego što budemo videli poslednje granice koje bogovi ljudskom rodu
dopuštaju da vidi.
Sve ovo ipak neće biti dovoljno da umanji bol koji ja osećam zato
što si mi daleko i dao bih ne znam šta u ovom trenutku samo da mogu
da sednem kraj tvojih nogu, spustim glavu u tvoje krilo i slušam te
kako mi nežno pevaš.
Seti me se kako smo se dogovorili, svaki put kada vidiš sunce
kako zalazi iza planinskih vrhova, svaki put kada ti vetar donese
udaljene glasove.

183
 35.

Desetak dana pošto se Aleksandar smestio u gradu, kralju je

najavljena neobična poseta. Bio je to izvesni Eumolp iz Solija.
– Znaš ko je to? – upita Aleksandar Eumenija.
– Naravno da znam. To je tvoj najbolji doušnik koga imaš istočno od
planine Taurus.
– Da, on je moj najbolji doušnik, a kako to da ga ja do sada nisam
upoznao?
– Zato što je uvek razgovarao s tvojim ocem i… kasnije sa mnom.
– Nadam se da ti neće smetati što ću danas hteti nasamo da
popričam s njim – našali se Aleksandar.
– Svakako – požuri da odgovori Eumenije. – Ja sam samo hteo da te
zaštitim od bespotrebnog uznemiravanja. Međutim, ako ti više voliš da
se ja povučem…
– Ne pričaj gluposti i pusti ga da uđe.
Eumolp se nije mnogo promenio od dana kada ga je sekretar video
poslednji put, u Peli. I dalje je teško podnosio hladnoću i pošto nije
mogao da dođe morem, došao je dovde jašući mulu po planinama pod
snegom. Peritas je zalajao čim mu je na glavi ugledao kapu od lisičjeg
krzna.
– Kako lepo psetance – izreče Eumolp zabrinutog izraza. – Ujeda?
– Ne, ali moraš da skineš tu lisicu koju nosiš na glavi – odgovori
Eumenije.
Uhoda spusti kapu na stoličicu, a Peritas odmah poče da je gricka i
potom pljucka dlaku naokolo.
– Kakve mi vesti nosiš? – upita Aleksandar.
Eumolp prvo izgovori niz uljudnih rečenica sa bezbroj
komplimenata za impresivne poduhvate mladoga kralja, a tek onda

184
odgovori na pitanje.
– Gospodaru, tvoje pobede su izazvale opštu uznemirenost na
dvoru u Suzi. Vračevi dodaju da si ti Arimanova inkarnacija.
– To je njihov bog zla – objasni Eumenije ne krijući nelagodnost. –
Pomalo je sličan našem Hadu, gospodaru podzemnog sveta.
– Vidiš, taj njihov kralj je uvek predstavljen kao lav. A pošto ti nosiš
šlem u obliku lavlje glave, njih plaši takva sličnost.
– A osim toga? – upita Aleksandar.
– Veliki kralj ima mnogo poverenja u Memnona i uzda se u njega.
Po svoj prilici, poslao mu je dve hiljade talanata.
– Ogromna suma!
– Pa jeste.
– Znaš li čemu treba da posluži toliki novac?
– Za mnogo toga, pretpostavljam. Da prikupi nove vojnike, da
potkupljuje i finansira moguće saveznike. Ali sam čuo da se pominje i
neki drugi novac, tačnije još dve hiljade talanata koje će kopnenim
putem doći u Anadoliju.
– A čemu bi taj novac mogao da posluži?
Eumolp odmahnu glavom. – E, to ne mogu ni da pretpostavim. Zar
tvoj general nije sada u Anadoliji? Možda će on moći da ti da tačnije
podatke…
Zastrašujuća misao odjednom sinu Aleksandru: šta ako Veliki kralj
pokušava da potkupi Parmeniona? Ali brzo odagna tu sumnju koja mu
se učinila nedostojnom generala.
– Da li to znači da Memnon ima bezuslovnu podršku Velikog
kralja?
– Apsolutno. Međutim, na dvoru mnogi među plemstvom gaje
strahovitu mržnju prema tom strancu, Grku, kome je kralj poverio
vrhovnu komandu nad svojim trupama i kome je, pored svega, dodelio i
vlast nad svim persijskim satrapima. Posle kralja Darija, Memnon je
najmoćniji čovek persijskog carstva. Ali, ako hoćeš da me pitaš da li
kojim slučajem postoje ili da li bi se mogle podstaknuti zavere protiv
njega…
– Ništa me u vezi s tim ni najmanje ne zanima – odsečno odgovori
Aleksandar.
– Izvini – uzvrati Eumolp. – Zaista nisam hteo da te uvredim. Osim
toga, postoji još nešto.
– Govori.
– Na dvor je stigla Memnonova supruga Barsina, žena neverovatne
lepote.

185
 Aleksandar jedva vidno zadrhta, ali taj pokret ne promače iskusnom
Eumolpovom oku.
– Ti je poznaješ?
Kralj ne odgovori; sekretar dade znak Eumolpu da ne postavlja
dalja pitanja, a ovaj onda nastavi tamo gde je stao.
– Hteo sam da ti kažem, žena zadivljujuće lepote – noge kao u
gazele, božanske grudi, oči kao suton. Ne mogu ni da zamislim
pijerijsku ružu8 koju ima između bokova… – Eumenije mu ponovo dade
znak da brže pređe na druge stvari. – Dovela je sa sobom i sinove,
dvojicu lepih dečaka: jedan ima grčko ime i liči na majku, a drugi nosi
persijsko ime i liči na oca. Zar to nije zadivljujuće? Ima onih koji misle da
ih je Veliki kralj pozvao na dvor kako bi ih držao kao taoce pošto nema
poverenja u Memnona.
– A šta ti misliš, da li je to tačno? – upita Aleksandar.
– Da li hoćeš da ti stvarno kažem ono što mislim?
– Izlišno pitanje – upade Eumenije.
– Tačno. Ipak, ja u to ne verujem. Po meni, kralj Darije slepo veruje
Memnonu, baš zato što je vođa najamnika.
Memnon nikada nije potpisao neki ugovor, ali nikada nije ni
prekršio svoju reč. To je čovek gvozdene volje.
– Znam to – reče Aleksandar.
– I postoji još nešto o čemu bi morao da povedeš računa.
– A šta je to?
– Memnon sada dominira morem.
– Zasada.
– Tako je. Zasada, kao što ti to dobro znaš, Atini žito stiže jedino
kroz Dardanele. Ako bi kojim slučajem Memnon presekao put
brodovima koji nose žito, grad bi ubrzo gladovao i on bi ih tada lako
primorao da mu se pridruže s čitavom svojom flotom. Tako bi se stvorila
najmoćnija pomorska sila koja je ikada postojala.
Aleksandar spusti glavu. – Sve to znam.
– I tebe to nimalo ne plaši?
– Ne plaši me ono što se nije dogodilo.
Eumolp kao da na trenutak ostade bez reči, a zatim nastavi: – Nema
nikakve sumnje da si ti pravi sin tvoga oca. Čini se da zasada Veliki kralj
ipak nije odlučio da pokreće vojsku i da je ostavio potpunu slobodu
komandantu Memnonu da on vodi igru. Duel je između vas dvojice. A

8 Pijerija, oblast u Grčkoj, mitološka zemlja muza – (prim. prev.)

186
ako bi kojim slučajem Memnon ustuknuo pred tobom, onda bi Veliki
kralj sišao na bojno polje, a s njim i čitava Azija.
Poslednju rečenicu je izgovorio tako svečanim tonom da su
Aleksandar i Eumenije ostali u čudu.
– Zahvaljujem ti mnogo – reče Aleksandar. – Moj sekretar će se
pobrinuti da ti plati za tvoje usluge.
Eumolp se ponizno nasmeši. – U vezi s tim, kralju, hteo sam da te
zamolim da mi odobriš jedno skromno povećanje sume koju mi je
obično isplaćivao tvoj otac, neka slava njegova počiva u večnosti. Moj
posao je sada, s obzirom na uslove, postao teži i sve opasniji, a pomisao
da mogu biti naboden na kolac muči me u snovima i priznajem da sam
nekada bio mnogo spokojniji.
Aleksandar klimnu glavom i izmeni pogled sa Eumenijem.
– Ja ću se za to pobrinuti – reče sekretar i otprati Eumolpa do vrata.
Covek rastuženo pogleda ono što je ostalo od njegove tople krznene
kape, pozdravi kralja klanjajući se i izađe.
Aleksandar je gledao kako se udaljavaju kroz hodnik. Mogao je da
čuje Eumolpa kako i dalje priča: – Zato što bih, ako baš moram da
budem naboden, više voleo da to bude miško nekog lepog mladića nego
oštra motka koju mi spremaju oni varvari. – I Eumenija koji mu
odgovara: – Ovde samo treba da odabereš: imamo ih dvadeset pet
hiljada…
Kralj zavrte glavom i zatvori vrata.
Sledećeg dana, videvši da ne dobija nikakve vesti od Parmeniona,
Aleksandar odluči da krene napred, uz opasan pojas duž obale koji mu
je Hefestion već opisao zastrašujućom preciznošću.
Posla napred Agrijane da pobodu kuke i vežu kanape za koje će se
držati njegovi vojnici, ali se čitava ta priprema pokazala suvišnom.
Vreme se naglo promeni, vlažni olujni vetar sa zapada prestade da duva,
a more postade glatko i mirno.
Hefestion, pošto je pošao napred da povede Agrijane i Tračane,
vrati se nazad i saopšti kako sunce upravo suši prolaz i da sada nema
većih opasnosti.
– Izgleda da bogovi žele da ti pomognu.
– Tako izgleda – odgovori Aleksandar. – Uzmimo to kao dobar
predznak.
Ptolomej, koji je jahao odmah iza njih predvodeći ličnu
Aleksandrovu stražu, okrete se ka Perdiki: – Mogu samo da zamislim šta
će sve sada da ispiše Kalisten.
– Nikada nisam razmišljao o tome kako jedan hroničar prikazuje naš

187
poduhvat.
– Napisaće sigurno kako se more povuklo pred Aleksandrom,
priznajući mu njegovu, gotovo božansku, moć.
– A šta ćeš ti da napišeš o ovome?
Ptolomej odmahnu glavom. – Pusti sad to šta ću ja da napišem, nego
hajdemo napred, ionako je čitav taj put jako dug.
Pošto je prošao najopasniji deo, Aleksandar je poveo vojsku ka
unutrašnjosti idući sve strmijim stazama, sve dok nisu došli do
planinskih vrhova prekrivenih snegom. Sela su najčešće ostavljali na
miru, osim ako bi ih stanovnici napadali ili ako bi odbijali da ih snabdeju
onim što im treba. Nakon što su prešli preko prvog venca, sišli su u
dolinu reke Eurimedont, odakle se moglo nastaviti ka unutrašnjosti i
visoravni.
Bila je to jedna prilično uska dolina, strmih stenovitih litica,
crvenkaste boje suprotstavljene intenzivno plavoj boji reke. Obala je bila
obrasla žutim rastinjem, a na pojedinim delovima reka je tekla po
šljunkovitom dnu.
Napredovali su tokom čitavog jednog dana, sve dok se pred zalazak
sunca nisu našli pred još užim prolazom, branjenim s dve tvrđave
podignute na stenovitim uzvišenjima. Iza tvrđava nalazio se utvrđeni
grad.
– Termesos – rekao je Ptolomej približavajući se na konju
Aleksandru, pokazavši rukom na utvrđenje obasjano poslednjim
zracima sunca.
Perdika se približi kralju s druge strane. – Neće biti lako zauzeti ovo
orlovsko gnezdo – primeti zabrinuto. – Od podnožja tvrđave pa do
samog kraja zidina ima otprilike četiri stotine stopa. Čak i da postavimo
jednu na drugu sve naše opsadne kule, ne bismo mogli da prebacimo
projektile preko zidina.
Stiže i Seleuk s dvojicom oficira iz konjice hetera. – Mislim da bismo
ovde morali da se ulogorimo. Ako nastavimo napred, doći ćemo im na
nišan i nećemo moći da odgovaramo na njihove napade.
– Dobro, Seleuče – složi se kralj. – Sutra, po danu, videćemo šta
može da se uradi. Siguran sam da postoji prolaz s neke strane, samo ga
treba naći.
U tom trenutku iza sebe začu glas: – To je moj grad. Grad vračeva i
vidovnjaka. Pustite da ja prvi odem.
Kralj se okrete: bio je to Aristandar, koga je sreo na izvoru blizu
mora kako čita jednu staru nejasnu poruku.
– Zdravo, vidovnjače – pozdravi ga. – Priđi i reci mi šta nameravaš.

188
 – To je moj grad – ponovi Aristandar. – Magični grad koji je
sagrađen na magičnom mestu. To je grad u kome čak i deca znaju da
protumače znake na nebu i da gataju po iznutricama žrtve. Pusti prvo
mene da uđem u grad pre nego što pokreneš vojsku.
– Slažem se, možeš da ideš, niko ništa neće uraditi pre nego što se ti
vratiš.
Aristandar se povuče klimajući glavom i peške krenu uz strmu
stazu između dve tvrđave. Još neko vreme, mada je već bio mrak, videli
su kako se belasa njegov ogrtač. Podsećao ih je na duha koji lebdi strmim
padinama litica Termesosa.

189
 36.

Aristandar je stajao pred njim. Ličio je na utvaru, a jedina lampa

koja je gorela u šatoru davala je njegovom izgledu još sablasniji izraz.
Aleksandar poskoči na krevetu kao da ga je ujeo škorpion.
– Kada si stigao? – upita. – I ko te je pustio da uđeš?
– Rekao sam ti, poznajem mnoge magije i mogu da se krećem noću
kako mi se prohte.
Aleksandar ustade i pogleda svog psa: mirno je spavao kao da
nikog nije bilo u šatoru osim njegovog gospodara.
– Kako si samo to uradio? – nastavi da ispituje kralj.
– To sad uopšte nije važno.
– A šta je važno?
– Ono što ču ti sada reći: moji sugrađani su ostavili straže samo na
uzvišenju za kontrolu prolaza i povukli se u sam grad. Iznenadi ih i
provedi vojsku. Odmah potom videćeš stazu na levoj padini planine
koja vodi pravo do vrata grada. Sutradan će tvoje trube davati znak za
buđenje.
Aleksandar izađe i vide kako je čitav logor utonuo u san. Svi su
mirno spavali, dok su se straže grejale uz logorske vatre. Okrete se ka
Aristandru, a vidovnjak mu pokaza nebo. – Pogledaj orla koji u širokim
krugovima nadleće zidine. To znači da će grad biti prepušten tebi na
milost posle ovog noćnog napada. Orlovi ne lete noću, i to je svakako
znak bogova.
Aleksandar dade znak da svi budu probuđeni, ali bez truba, zatim
pozva Lizimaha i komandanta Agrijana. – Ovo je posao za vas. Znam da
su na ovim uzvišenjima samo grupe stražara. Treba da ih iznenadite i
uklonite ne praveći buku, a zatim će vojska proći kroz klanac. Ako
poduhvat uspe, dajte nam znak bacajući odozgo kamenje.

190
 Agrijanima je bilo prevedeno šta treba da urade, a Aleksandar im
obeća posebnu nagradu ako uspeju u poduhvatu. Rado su prihvatili,
stavili preko ramena svoje konopce, torbe sa kukama i noževe za
opasače. Kada se mesec nakratko probio kroz oblake, Aleksandar ih je
video kako se već penju uz stenu s neverovatnom lakoćom. Najsmeliji su
se peli držeći se golim rukama sve dok je to bilo izvodljivo, a tek onda bi
zabadali kuke u pukotine i učvršćivali se konopcima, spuštajući potom
kanap kako bi i drugi počeli da se penju.
U tom trenutku mesec je potpuno nestao iza oblaka i Agrijani koji su
visili na stenama nestadoše u mraku. Aleksandar krenu napred, a za
njim Ptolomej i njegova lična garda, sve do ulaska u klanac. Tu sačekaše
sakriveni.
Nije prošlo mnogo vremena kad se začu jak udarac, zatim još jedan,
pa još jedan. Bili su to leševi stražara koje su Agrijani bacali sa uzvišenja.
– Oni su svoj deo posla završili – primeti Ptolomej, bacajući pogled
na probodena tela. – Možeš da pokreneš vojsku. – Ali mu Aleksandar
dade znak da sačeka. Malo kasnije, čuli su se i drugi udarci, veoma slični
onim prvim, a zatim tupo udaranje kamenja koje je padalo s vrha
kotrljajući se po stenovitoj visoravni iznad njih.
– Šta sam ti rekao – ponovi Ptolomej. – Oni su svoje završili. To su
ljudi okretni, hitri, u ovakvim prilikama nenadmašni.
Aleksandar mu reče da prenese trupama naredbu za pokret. Duga
kolona vojnika krenu duž klanca dok su Agrijani, završivši svoj zadatak,
silazili niz stene skupljajući svoje konopce.
Vodiči i izvidnica na levoj strani klanca vrlo brzo su ugledali stazu
koja se pela ka visoravni i pre zore čitava vojska je bila postrojena pred
zidinama, ali na tako strmovitom terenu da nije bilo mesta čak ni za
logor.
Čim je bio podignut šator na jednom od retkih slobodnih mesta na
steni, kralj sazva savet svojih drugova.
Međutim, dok je glasnik išao unaokolo i tražio ih, Hefestion najavi
jednu drugu posetu. Bio je to neki čovek, Egipćanin, po imenu Sizin.
Tražio je da što pre razgovara s kraljem.
– Egipćanin? – upita Aleksandar iznenađen. – Ko je on? Da li ga
uopšte poznaješ?
Hefestion odmahnu glavom. – Iskreno govoreći, nisam ga dosada
video, ali on tvrdi da nas obojicu poznaje, da je u svoje vreme radio za
kralja Filipa, tvoga oca i da nas je kao male video kako trčimo po
dvorištu palate u Peli. Po njegovom izgledu reklo bi se da dolazi iz
daleka.

191
 – A šta hoće?
– Kaže da hoće da razgovara s tobom u četiri oka.
U tom trenutku stiže glasnik. – Kralju, komandanti su ovde i čekaju
ispred šatora.
– Neka uđu – naredi Aleksandar. A onda, okrećući se Hefestionu: –
Dajte mu da jede i da pije i neka negde sačeka dok ne bude spreman
jedan šator. Zatim se vrati ovde, hoću da i ti budeš prisutan dok
razgovaramo.
Hefestion se udalji, a odmah potom uđoše kraljevi prijatelji:
Eumenije, Seleuk, Ptolomej, Perdika, Lizimah i Leonat. Kako bi ulazili,
ljubili su Aleksandra u obraz. Filotej je, sa svojim ocem, bio negde u
unutrašnjosti Frigije, zajedno sa Kraterom i Crnim.
– Da li ste videli grad? – upita Aleksandar. – A videli ste i teren.
Stenovit, strm. Čak i kad bismo uspeli da sagradimo kule za napad
koristeći drveće iz okolnih šuma, ne bismo uspeli da ih postavimo u
odgovarajući položaj. Ako bismo, opet, hteli da iskopamo rov, morali
bismo da razbijamo stenje maljevima i noževima. Nemoguće. Jedino
rešenje je da potpuno opkolimo Termesos i čekamo kada će pasti. Možda
će biti potrebni dani, možda meseci…
– Kada smo opsedali Halikarnas, nismo tako razmišljali – primeti
Perdika. – Utrošili smo onoliko vremena koliko je bilo neophodno.
– Možda bismo mogli da napravimo planinu od drveta uz same
zidine, da zapalimo vatru i da tako zid bude raznesen od toplote –
predloži Leonat.
Aleksandar odmahnu glavom. – Da li si video na kojoj razdaljini je
šuma? I koliko bismo ljudi izgubili šaljući ih da nose pod zidine drva bez
zaštitnih nadstrešnica i bez mesta odakle bismo mi mogli da gađamo
branioce? Ne šaljem svoje ljude da umiru ako i meni samom ne preti ista
opasnost, a i vama. U svakom slučaju, vreme nas pritiska. Svakako
moramo da se spojimo s Parmenionovom vojskom.
– Mislim da imam ideju – umeša se Eumenije. – Ovi varvari su isti
kao i Grci, ubijaju jedni druge bez prestanka. Mora da stanovnici
Termesosa imaju neke neprijatelje; biće dovoljno da se dogovorimo s
njima. Posle ćemo mirno moći da nastavimo napredovanje ka severu.
– Nije loša ideja – reče Seleuk.
– Ni najmanje – potvrdi Ptolomej. – Samo da nađemo te neprijatelje.
– Da li hoćeš ti da se za to pobrineš? – upita Aleksandar sekretara.
Eumenije slegnu ramenima. – Ako baš moram, kad već niko drugi
to ne može da uradi.
– Onda smo se dogovorili. U međuvremenu, dok smo ovde, grad će

192
biti u opsadi i nećemo nikome dozvoliti ni da uđe ni da izađe. Sada idite
i pobrinite se za svoje ljude.
Drugovi su izlazili jedan za drugim, a malo kasnije stiže Hefestion. –
Vidim da ste već završili. Šta ste zaključili?
– Da nemamo vremena za opsadu ovog grada. Sačekaćemo da
pronađemo nekog ko će to uraditi umesto nas. A gde je taj gost?
– Ispred šatora. Čeka.
– Onda ga uvedi.
Hefestion izađe i odmah zatim uđe s jednim prilično starim
čovekom, od šezdesetak godina, sede kose i brade, obučenim kao
stanovnici anadolijske visoravni.
– Napred – pozva ga Aleksandar. – Znam da si tražio da razgovaraš
sa mnom. Ko si ti?
– Zovem se Sizin i šalje me general Parmenion.
Aleksandar ga pogleda u oči, veoma tamne i nemirne. – Nikad te do
sada nisam video – uzvrati. – Ako te šalje Parmenion, onda bi morao da
imaš njegovo pismo sa pečatom.
– Nemam nikakvo pismo pošto bi to bilo suviše opasno da me kojim
slučajem uhvate. Imam naredbu da ti usmeno prenesem ono što mi je
rečeno.
– Onda reci.
– Jedan tvoj rođak je s Parmenionom i on komanduje konjicom.
– To je moj rođak Aminta iz Linkesta. On je odličan borac i zbog
toga sam mu poverio komandu nad tesalskom konjicom.
– I ti imaš poverenja u njega?
– Kada je moj otac bio ubijen, odmah je prešao na moju stranu i od
tada mi je uvek bio veran.
– Da li si baš siguran? – uporno je navaljivao čovek.
Aleksandar poče da gubi strpljenje. – Ako nešto hoćeš da mi kažeš,
reci i nemoj ti meni da postavljaš pitanja.
– Parmenion je presreo jednog persijskog uhodu sa pismom Velikog
kralja naslovljenim na tvog rođaka.
– Mogu li da vidim to pismo? – upita Aleksandar pružajući ruku.
Sizin odmahnu glavom blago se smešeći. – To je vrlo poverljiv
dokumenat koji sigurno ne bismo smeli da izgubimo, a to bi se desilo
ako bih ja kojim slučajem bio uhvaćen. Zato mi je general Parmenion
rekao da ti prenesem njegov sadržaj.
Aleksandar mu dade znak da nastavi.
– U pismu Veliki kralj nudi tvom rođaku Aminti iz Linkesta
makedonski presto i dve hiljade talanata u zlatu ako te ubije.

193
 Kralj ne odgovori. Razmišljao je o onome što mu je rekao Eumolp iz
Solija – da je velika suma novca krenula iz palate u Suzi ka Anadoliji. S
druge strane, mislio je na sve mnogobrojne dokaze hrabrosti i odanosti
koju mu je do tog trenutka pokazivao njegov rođak. Osetio se
uhvaćenim u mrežu neke možda netačne priče protiv koje ni hrabrost, ni
snaga, ni vrlina ne vrede ništa. To je situacija u kojoj bi se njegova majka
hiljadu puta bolje snašla i koju bi umela da reši bez mnogo muke.
– Ako nije tačno ono što mi kažeš, narediću da te raskomadaju, a
onda ću te baciti psima – zapretio je.
Peritas, koji je dremao u uglu, podiže glavu i obliznu se kao da se
naglo zainteresovao za ono o čemu se upravo razgovara. Ali se Sizin ni
najmanje ne zabrinu. – Ako lažem, to ti neće biti nimalo teško da
proveriš onoga dana kada se sretneš sa Parmenionom.
– Ali kakve to dokaze vi imate da je moj rođak nameravao da primi
novac i prihvati ponudu Velikog kralja?
– U suštini nikakve. Ali razmisli malo, gospodaru: da li bi kralj
Darije ikada slao sličnu ponudu uz opasnost da izgubi toliki novac ako
ne bi imao neku vrstu potvrde s druge strane? I da li ti uopšte poznaješ
nekog čoveka ko može da odoli laskanjima i ponudi da vlada i bude
bogat? Da sam ja na tvom mestu, ne bih se dvoumio. Sa svim tim
novcem tvoj rođak bi mogao da najmi hiljade plaćenih ubica, mogao bi
da okupi čitavu vojsku.
– Ti to mene učiš kako da se ponašam?
– Neka su mi bogovi svedoci da mi to nije namera. Ja sam samo
verni sluga koji vrši svoj zadatak prelazeći preko planina pod snegom,
trpeći glad i zimu, ugrožavajući sopstveni život na prostorima koji su i
dalje u rukama vojnika i uhoda Velikog kralja.
Aleksandar ne odgovori. Razmišljao je kako u ovom trenutku nema
drugih mogućnosti osim da odmah donese odluku. Sizin je ovu tišinu
protumačio na najlogičniji način.
– General Parmenion mi je naredio da se što pre vratim s tvojim
uputstvima. Ni ta uputstva mi nećeš napisati već ću mu ih preneti
usmeno. To nije problem, jer me je general počastvovao svojim
apsolutnim poverenjem.
Aleksandar se okrete. Nije hteo da uhoda, po njegovom licu, nasluti
ono što ga muči. A onda, pošto je duže razmišljao, vodeći računa o
svemu što zna, okrete se i reče:
– Prenećeš generalu Parmenionu sledeće:

Primio sam tvoju poruku i zahvaljujem ti što si otkrio zaveru

194
 koja bi mogla da nanese teške štete našem poduhvatu i izazove moju
smrt.
Međutim, mi nemamo, kako mi je preneseno, nijedan dokaz da je
moj rođak imao nameru da prihvati taj novac i taj predlog.
Molim te zato da ga staviš pod stražu sve dok ne stignem i lično
ga ispitam. Ali želim da se prema njemu ophodiš kako to priliči
njegovom poreklu i njegovom činu. Nadam se da si ti dobro. Čuvaj se.

– Sada ponovi – naredi Aleksandar.

Sizin ga pogleda pravo u oči i ponovi poruku reč po reč, ne
zaustavljajući se i ne oklevajući ni na jednom mestu.
– Izvanredno – uzviknu kralj, ne krijući svoje iznenađenje. – Sada idi
da se odmoriš. Pokazaće ti šator u kom ćeš da prenoćiš. Kada se odmoriš
i budeš spreman, možeš da kreneš.
– Zamoliću samo za bisage s hranom i meh s vodom i krećem
odmah.
– Sačekaj.
Sizin koji se upravo naklonio da pozdravi Aleksandra, naglo se
uspravi. – Komanduj.
– Koliko dana ti je trebalo da stigneš od generala dovde?
– Jedanaest dana na muli.
– Prenećeš Parmenionu da ću odavde poći za najviše pet dana i da
ću biti u Gordiju za isto onoliko dana koliko je tebi bilo neophodno da
dođeš do mene.
– Da li hoćeš da ti ponovim i ovu poruku?
Aleksandar odmahnu glavom. – Nije potrebno. Zahvaljujem ti za
sve ovo što si mi preneo, a Eumeniju ću reći da ti da nagradu.
Sizin se smrači. – Dovoljna mi je nagrada što sam došao dovde i
zaštitio tvoj život. Ne treba mi ništa drugo. – Pogleda ga poslednji put,
pogledom koji je mogao da znači štošta, zatim se nakloni s mnogo
poštovanja i izađe. Aleksandar pade na jednu stolicu i pokri lice rukama.
Dugo je tako sedeo ne pomerajući se. Sećao se samo dana kada se
kao dete, u Peli, igrao sa svojim drugovima i rođacima, sećao se njihovih
igara s loptom, žmurke i gušio je u sebi potrebu da vrišti ili da plače.
Leptina mu se približi svojim nečujnim korakom i spusti ruke na
njegova ramena. – Loše vesti, moj gospodaru? – upita tihim glasom.
– Loše – odgovori Aleksandar ne otkrivajući lice.
Leptina mu prisloni obraz uz rame. – Uspela sam da nađem drva i
zagrejem vodu. Možda bi hteo da se okupaš?
Gospodar klimnu glavom i pođe za devojkom u svoje lične odaje

195
gde se pušila topla voda iz prepune kade i pusti je da ga svuče. Lampa je
već bila upaljena, a on nije ni primetio da je odavno pao mrak.

196
 37.

Uz Aristandrovu pomoć, Eumenije je uspeo da za kratko vreme

postigne dogovor sa susednim plemenom, Selgejima, krvnim
neprijateljima stanovnika Termesosa premda su govorili istim jezikom i
slavili ista božanstva. Ostavio im je novac i njihovom vođi dodelio u
Aleksandrovo ime zvučno zvanje, nešto kao „vrhovni vladar i autokrata
Pisidije”. Oni su odmah potom zauzeli položaje oko grada i pripremili se
za opsadu.
– Rekao sam ti da će Termesos biti u tvojim rukama – podseti
Aristandar vladara predstavljajući pomalo na svoj način novonastalu
situaciju.
Kralj je potom potvrdio prijateljstvo s nekim gradovima duž obale
kao što su Sid i Aspend, prelepim i delimično građenim na grčki način, s
trgovima, kolonadama i hramovima ukrašenim statuama. Od njih je
naplatio samo takse koje su već plaćali Persijancima. Na kraju je ostavio
grupu oficira hetera sa jednim odredom napadača, štitonoša i varvara
saveznika pod zidinama Termesosa i krenuo na sever.
Planinski venac Taurusa bio je sav pod snegom, ali je vreme bilo
prilično lepo i nebo vedro, intenzivno plave boje. Povremeno su se
videle izdvojene krošnje bukvi i hrastova sa kojih još nije opalo lišće
crvenkaste i bledožute boje. Izvirujući tako iz zaslepljujuće beline,
podsećali su na drago kamenje izloženo na srebrnom poslužavniku.
Pošto je vojska neko vreme napredovala Aleksandar je odlučio da u
izvidnicu pošalje Lizimaha i Tračane i Agrijane, kako bi zauzeli sve
klance i tako predupredili iznenađenja i moguće napade. Kretanje je
proticalo bez dodatnih teškoća.
Eumenije je plaćao sve ono što je uzimao za vojsku po okolnim
selima kako ne bi izazivao stanovništvo i da bi osigurao najmirniji

197
mogući prolaz vojsci kroz teško prohodne klance velikog planinskog
venca. Aleksandar je neprekidno jahao sam na Bukefalu nešto malo
ispred ostalih, ne razgovarajući ni sa kim. Nije bilo teško pretpostaviti
šta ga toliko muči. Na glavi je imao makedonski šešir širokog oboda, i
bio je ogrnut teškim vojničkim ogrtačem od sirove vune. Peritas je
gotovo neprekidno trčao oko vrančevih nogu. Već neko vreme razvijalo
se prijateljstvo između dve životinje i kada pas ne bi spavao kod
Aleksandrovih nogu, šćućurio bi se u slami blizu vranca.
Posle tri dana kretanja preko planina ukazala im se čitava
anadolijska visoravan: ravna, prostrana, spaljene trave po kojoj je šibao
jak, hladan vetar. U daljini se videlo kako sija površina vode, bistra i
tamna, okružena prostranim poljem zaslepljujuće beline.
– Opet sneg – promrmlja Eumenije koji je uvek teško podnosio
hladnoću pa je sada kratki vojnički kiton zamenio udobnijim i toplijim
frigijskim pantalonama.
– Nije sneg, to je so – ispravi ga Aristandar, jašući pored njega. – To
je Askanijsko jezero, slanije od mora. Leti se njegova površina znatno
smanjuje i prostor pokriven solju postaje ogroman. Stanovnici ga
prodaju čitavoj dolini.
Kada je vojska prešla preko beličastog polja sunce je počelo da
zalazi iza planina i jaka svetlost, prelamajući se preko miliona kristalića
soli, stvarala je gotovo nestvaran prizor, magičan i tajanstven. Vojnici su
u tišini gledali ovu čudesnu lepotu ne uspevajući da skrenu pogled s
neprekidnog prelamanja boja i sunčevih zraka prosutih po beskrajnoj
gomili izbrušenih kristalića koji su se po prednjem delu kacige
odslikavali najpre u duginim bojama, a onda u plamteće crvenoj boji
zalazećeg sunca.
– Bogovi Olimpa… – promrmlja Seleuk. – Koja lepota, koji sjaj! Sada
stvarno možemo da kažemo da smo daleko od kuće.
– Jeste – potvrdi Ptolomej. – Nikada ništa slično u svom životu
nisam video.
– I ovo nije sve čemu ćete moći da se divite – nastavi Aristandar. –
Tamo malo dalje je planina Argej iz čijeg vrha ističu vatra i plamen i
pepelom pokrivaju čitave oblasti. Kažu kako je ispod njenog džinovskog
vrha sakriven gigant Tifo.
Ptolomej dade znak Seleuku da ga prati i potera konja napred kao
da je hteo da pregleda kolonu. Nešto malo dalje uspori i nastavi kasom.
– Šta je sa Aleksandrom? – upita.
Seleuk mu se približi: – Ne znam. Takav je otkako je stigao onaj
Egipćanin.

198
 – Ne dopadaju mi se Egipćani – promrmlja Ptolomej. – Ko zna čime
mu je napunio glavu. Kao da nam nije bio dovoljan ovaj vidovnjak, ovaj
Aristandar.
– Ubeđen sam da Hefestion zna mnogo više ali, po običaju, neće
ništa da kaže.
– Verujem. Uvek slepo radi ono što Aleksandar želi.
– Jeste. A šta bi to moglo da bude? Da je loša vest, to je sigurno. Pa
onda sva ova užurbanost da idemo što pre i što brže napred… Da se nije
nešto dogodilo Parmenionu?
Ptolomej pogleda Aleksandra koji je jahao malo ispred njih.
– Rekao bi nam da je reč o Parmenionu. I Parmenion svakako nije
sam. S njim su Crni, Filotej, Krater a i Aminta koji komanduje tesalskom
konjicom. Da li je moguće da se nešto dogodilo i da se baš niko od njih
nije spasao?
– Ko bi to mogao da zna? Da pretpostavimo da su naišli na neku
zasedu… Ili možda opet misli na Memnona. Taj čovek je spreman na
sve. Dok mi ovako razgovaramo, on bi već mogao da se iskrcava u
Makedoniji ili u Pireju.
– Pa šta da radimo? Da ga pitamo večeras ako nas pozove na
večeru?
– Zavisi kakve je volje. Možda bi bolje bilo da porazgovaramo sa
Hefestionom.
– Da, to je možda najbolje. To ćemo da uradimo.
U međuvremenu, sunce je već zašlo iza horizonta, a dvojica
prijatelja su mislila na devojke ostavljene u suzama u njihovim kućama
u Pijeriji i Eordeji. Možda su se i one sećale njih u ovo setno doba dana.
– Da li si ikada razmišljao da se oženiš? – upita odjednom Ptolomej.
– Nisam. A ti?
– Ni ja. Ali dopadala mi se Kleopatra.
– I meni.
– I Perdiki se dopadala kad smo već kod toga.
– Jeste, i Perdiki.
Odjeknu uzvik s čela kolone. Bila je to izvidnica koja im je galopom
dolazila u susret kao i obično, pre nego što padne mrak: – Kelainai!
Kelainai!
– Gde je? – upita Eumenije idući ka njima.
– Na pet stadija u ovom pravcu – odgovori jedan vojnik pokazujući
brdo u daljini s koga je treperilo bezbroj svetala. Bio je to čudesan prizor:
grad je podsećao na ogromni mravinjak osvetljen hiljadama baklji.
Izgledalo je kao da se Aleksandar trgao. Podigao je ruku dajući znak

199
đa kolona stane. – Ulogorićemo se ovde – naredi. – Sutra ćemo se
približiti gradu. Keleinai je glavni grad Frigije i sedište persijskog
satrapa za čitavu ovu oblast. Ako je Parmenion još nije zauzeo,
uradićemo to mi: mora da ima mnogo novca u njihovoj tvrđavi.
– Izgleda da je bolje volje – zapazi Ptolomej.
– Po svoj prilici – potvrdi Seleuk. – Biće da se setio onoga što nam je
govorio Aristotel: „Ili za problem postoji rešenje, pa je beskorisno brinuti
se, ili problemu nema rešenja, pa je opet beskorisno brinuti se.“ Uz malo
sreće, pozvaće nas na večeru.

200
 38.

Aristotel se iskrcao u Meton s jednog od poslednjih brodova koji su

isplovljavali iz Pireja i upuštali se u plovidbu u već odmaklom zimskom
periodu. Komandant je odlučio da iskoristi povoljan vetar koji je prilično
dugo duvao s juga i isporuči deo maslinovog ulja, vina i voska koji bi
inače morali da dočekaju proleće u skladištima i time bi izgubili na ceni.
Kada se iskrcao na kopno, Aristotel uđe u kola koja su vukla dve
mule i zatraži da ga odvezu u Mijecu. Posedovao je ključeve svih
prostorija i imao je pravo da ih koristi kad god zaželi. Osim toga, znao je
da će u ovo doba godine tu sigurno naći osobu do koje je želeo da dođe i
koja je mogla da mu kaže nešto više o Aleksandru, do Lizipa.
Kako je i očekivao, našao ga je kako radi u topionici. Pravio je u glini
maketu grandioznih figura Aleksandrove vojske na Graniku da bi ih
kasnije uradio u pravim razmerama za spomenik. Bilo je skoro veče i
svetiljke su bile upaljene i u laboratoriji i u trpezariji, kao i u nekoliko
gostinskih soba.
– Dobro došao, Aristotele! – pozdravi ga Lizip. – Žao mi je što ne
mogu ni ruku da ti pružim, sav sam prljav. Ako sačekaš minut, biću ti na
raspolaganju.
Aristotel se približi maketi. Bila je to skulptura od dvadeset šest
osoba koje su bile raspoređene na postolju od možda osam ili deset
stopa dužine. Već u ovom obliku figure su bile zadivljujuće. Gotovo da
je moglo da se vidi talasanje reke, i naslućivao se furiozni galop konjice
u silovitom naletu. A iznad svih, na pobesnelom Bukefalu, uzdizao se
Aleksandar u oklopu, kose razbarušene od vetra.
Lizip ispra ruke pod mlazom vode i približi mu se.
– Kako ti se čini?
– Izvanredno. Ono što uvek zadivljuje u tvojim delima jeste to što

201
energiju uspevaš da oivičiš oblikom kao da u tela unosiš neku vrstu
ustreptalog zanosa.
– Onaj ko gleda moći će da vidi sve odjednom – objasni Lizip sav u
zanosu, podižući ogromne ruke da opiše prizor – pošto budu podignuti
na malo uzvišenje. Onaj ko gleda imaće utisak da su nad njim i da ga
uvlače u bitku. Aleksandar me je zamolio da ih učinim besmrtnima i ja
trošim svu svoju snagu da ispunim tu njegovu želju i barem delimično
nadoknadim njihovim roditeljima gubitak koji su podneli.
– A istovremeno, od njega živog praviš legendu – reče Aristotel.
– Pa to bi se i tako dogodilo, zar ne misliš?
Lizip skide kožnu kecelju i okači je na kuku. – Večera je skoro
spremna, da li bi pojeo nešto s nama?
– Rado – odgovori Aristotel. – Ko će još biti za stolom?
– Karet, moj pomoćnik – odgovori skulptor pokazujući mršavog
mladića prave kose koji je radio u jednom uglu prostorije bojeći drveni
model. Pozdravio je Aristotela, klimajući glavom s poštovanjem. – I
jedan gost iz grada Taranta, Evemer od Kalipolisa, čestit čovek koji će
nam možda doneti vesti od kralja Aleksandra Epirskog.
Izađoše iz topionice i pođoše ka trpezariji. Aristotel setno pomisli
kako je poslednji put tu večerao s kraljem Filipom.
– Da li ćeš se ovde duže zadržati? – upita Lizip.
– Neću ostati dugo. Dao sam uputstva Kalistenu u svom poslednjem
pismu da mi odgovara ovde, u Mijeci i žurim da što pre pročitam ono
što mi je napisao. Nastaviću posle za Egej.
– Ideš u staru palatu?
– Obići ću kraljev grob i moraću da se sretnem s nekoliko osoba.
Lizip kao da je na trenutak oklevao. – Čuo sam priče da istražuješ
ubistvo kralja Filipa, ali možda su to samo glasine…
– Nisu glasine – potvrdi Aristotel veoma mirno.
– Da li Aleksandar zna za to?
– Mislim da zna, iako je u prvom trenutku taj zadatak poverio mom
rođaku Kalistenu.
– A da li zna kraljica majka?
– Nisam ništa uradio da bih je obavestio, ali Olimpijada ima uši na
sve strane. Prilično je verovatno da je u toku.
– I ne plašiš se?
– Verujem da je regent Antipatar uradio sve da mi se ništa loše ne
dogodi. Vidiš ona kola? – reče pokazujući čoveka koji je u tom trenutku
u dvorištu palate isprezao mule i vodio ih ka štali. – U bisagama nosim
makedonski mač, isti onakav kakav nose stražari u palati.

202
 Lizip baci pogled na čoveka: planina mišića koja se kretala kao
mačka. Iz daljine se videlo da je to vojnik kraljevske straže: – Za ime
bogova, mogao bi da pozira za statuu Herkula.
Sedoše za sto.
– Nema sofa – podseti ga umetnik. – I dalje je kao u stara vremena.
Obeduje se sedeći.
– Bolje je tako – uzvrati filozof. – Izgubio sam naviku da jedem
opružen. Nego, kakve mi vesti donosiš od Aleksandra?
– Mislio sam da te Kalisten redovno obaveštava.
– Svakako. Ali žuri mi se da čujem kakav je tvoj utisak. Kako ti sada
on izgleda?
– Potpuno je obuzet svojim snom. Ništa neće moći da ga zaustavi
dok ne dostigne svoj cilj.
– A po tebi, šta je njegov cilj?
Lizip je ćutao neko vreme. Izgledalo je kao da gleda slugu koji je
raspirivao vatru u ognjištu. Zatim reče ne okrećući se: – Da promeni
svet.
Aristotel uzdahnu: – Verujem da si dobro procenio. Pitanje je samo
da li će ga promeniti nabolje ili nagore.
U tom trenutku u odaju uđe strani gost, Evemer od Kalipolisa i
predstavi se prisutnima. Istovremeno, sluge počeše da poslužuju večeru:
pileća supa s povrćem, hleb, sirevi i kuvana jaja, ulje i so. I vino iz Tasa.
– Koje vesti mi donosiš od kralja Aleksandra Epirskog? – upita
Lizip.
– Značajne vesti – odgovori gost. – Vladar predvodi svoju i našu
vojsku i napreduje neprekidno pobeđujući. Porazio je Mesape i Japige i
čitava Apulija je u njegovim rukama; to su zemlje velike gotovo kao
njegovo kraljevstvo.
– A gde je sada? – upita Aristotel.
– Sada je najverovatnije u svojim zimskim boravištima, čeka proleće
pa da pođe u pohod protiv Samnita, varvarskog naroda koji je smešten
po planinama na severu. Sklopio je savezništvo s drugim varvarima koji
sebe nazivaju Romanima i koji će napasti sa severa, dok će on prodirati s
juga.
– Kako njegove poduhvate vide u Tarentu?
– Ne bavim se politikom, ali po onome što mogu sam da zaključim,
dobro… barem zasada.
– Šta hoćeš time da mi kažeš?
– Da su moji sugrađani čudni ljudi. Oni su obuzeti jedino trgovinom
i lagodnim životom. Ne vole mnogo da se bore, a ako se nađu u nevolji,

203
zovu druge koji će im pomoći. Tako su postupili i s kraljem
Aleksandrom Epirskim. Ali sve mi se čini da je sad već neko počeo da
razmišlja kako im je pomogao i previše, i suviše dobro.
Aristotel se sarkastično nasmeši. – Da, sve misle da je ostavio svoju
zemlju i mladu suprugu, upustio se u opasnosti i neudoban život, u
noćna bdenja, iscrpljujuća marširanja, krvave bitke, samo da bi njima
omogućio da se posvete trgovini i prijatnom životu?
Evemer od Kalipolisa samo slegnu ramenima. – Mnogi misle da su
to i zaslužili, ali ipak dođe trenutak kada su primorani da se suoče sa
stvarnošću. Nego, pustite da vam objasnim razlog moje posete. Moja
namera je bila da sretnem Lizipa, a zahvaljujem boginji Sreće koja mi je
omogućila da istovremeno upoznam uzvišenog Aristotela,
najoštroumniji duh svegrčkog sveta što znači, nema sumnje, i čitavog
sveta.
Aristotel nije vidljivo odreagovao na ovaj hvalospev nego je pažljivo
slušao čekajući da gost nastavi.
Evemer produži: – Jedna grupa građana s dovoljno novca došla je
na ideju da skupi određenu sumu za podizanje veličanstvene statue koja
bi grad proslavila po čitavom svetu.
Lizip, završavajući večeru, ispra usta peharom crvenog vina i
udobnije se smesti na svojoj stolici. – Nastavi – reče.
– Voleli bismo da se sagradi džinovska statua Zevsa, ali ne u hramu
već na svetilištu. Tako bi bila na otvorenom, pod punom svetlošću, na
centralnom trgu.
Pošto je to čuo, mladi Karet razrogači oči. Već je mnogo puta pričao
učitelju o svojim snovima i maštanjima da stvori jednu tako veliku
statuu.
Lizip se nasmeši pogađajući šta misli njegov pomoćnik, a zatim
dodade: – Pitanje je samo koliko džinovska.
Izgledalo je da Evemer okleva jedan trenutak, a zatim u dahu
izgovori: – Recimo četrdeset aršina.
Karet glasno uzdahnu, a Lizip stegnu rukohvate na stolici i naglo se
ispravi. – Četrdeset aršina? Bogova mi na nebu, da li ti možeš da
zamisliš o čemu govoriš? Ta statua bi bila visoka kao Partenon u Atini?
– Tako je. Mi, Grci koji živimo u kolonijama, mislimo samo na
grandiozna dela.
Skulptor se okrete ka svom mladom pomoćniku: – A šta ti na sve
ovo kažeš, Karete? Četrdeset aršina je jedna lepa veličina, zar ne?
Nažalost, nema nikog na svetu u ovom trenutku, ko bi bio u stanju da
postavi jednog takvog džina.

204
 – Naknada bi bila izuzetno velikodušna – uporno je nastavljao
Evemer.
– Ovoga puta nije reč o novcu – uzvrati Lizip. – Sa tehnikama koje
danas posedujemo nema načina da se toliko dugo, koliko je potrebno za
put, održi bronza u tečnom stanju niti je moguće neograničeno
povećavati spoljnu temperaturu blokova u kojima se bronza topi, a da se
ne izazove pucanje šamotnih opeka. Ovim neću da kažem da je to
apsolutno nemoguće. Možda bi mogao da se obratiš drugim
umetnicima… Zašto ne Karetu? – predloži, provlačeći ruku kroz guste
kovrdže svog stidljivog učenika. – On kaže da će jednog dana napraviti
najveću statuu na svetu.
Evemer odmahnu glavom. – Ako veliki Lizip misli da to ne može da
uradi, kako bi neko drugi smeo u to da se upusti?
Lizip se nasmeši i spusti ruku na rame svog pomoćnika: – Karet,
možda. Ko zna…
Aristotel je bio zadivljen užarenim pogledom u mašti odlutalog
Kareta. – Odakle si, mladiću?
– Sa Lindosa, na ostrvu Rodos.
– Ti si sa Rodosa… – ponovi filozof, kao da se u tom trenutku setio
nečega što ga je okupiralo u poslednje vreme. Onda se vrati razgovoru: –
Na tvom ostrvu takve statue zovu kolosi, zar ne?
Jedan sluga poče da rasprema trpezu i svima doli još malo vina.
Lizip otpi gutljaj, a onda nastavi: – Tvoja ideja je predivna, Evemere,
iako mislim da je neostvarljiva. Ipak, sada, a i u sledećih nekoliko
godina, biću veoma zauzet i sigurno neću imati vremena ni da zamislim
ni da izradim slično delo. Ali prenećeš svojim sugrađanima da će od
ovog trenutka slika Zevsa biti u Lizipovim mislima i da će možda kad-
tad moći da zadobije oblik, pa bilo to za godinu dana, za deset, za
dvadeset… Ko bi to mogao da zna?
Evemer ustade. – Onda, zbogom. Ako bi kojim slučajem promenio
mišljenje, znaj da ćemo uvek biti spremni da te dočekamo.
– Zbogom, Evemere. Ja se vraćam u svoju radionicu gde moja
skamenjena grupa konjanika čeka da zadobije život u topljenoj bronzi.
Aleksandrova vojska.

205
 39.

Aristotel uđe u svoje nekadašnje prostorije, upali svetiljku, otvori

fioku i izvadi poštu koju je dobio od Kalistena. Bio je to svežanj papira s
pečatom, povezan kožnom trakom. Sva pisma su bila ispisana na isti
način, posebnim tajnim šiframa, a ključ šifri je, osim njega i Kalistena,
posedovao još samo Teofrast. Filozof postavi šablon pod određenim
uglom koji odvaja reči napisane jednu uz drugu i poče da čita poruku.
Kada je završio, približi list plamenu svetiljke, polako ga
opipavajući. Posmatrao je redove donjeg ugla, a zatim ga prinese
plavičastom plamenu i za nekoliko trenutaka pismo je nestalo zajedno sa
svojim tajnama. Siđe potom do štala i probudi vojnika koji ga je
dovezao. Predade mu pečatirani paket i pismo i pošto mu izdade mnoga
uputstva, naredi: – Uzmi najboljeg konja i odmah kreni za Meton.
Komandant koji me je doveo iz Pireja verovatno je i dalje tamo. Reci mu
da preda ovaj paket osobi čije se ime nalazi na pismu.
– Sumnjam da će hteti da isplovi, upravo se približava nevreme.
Aristotel izvadi iz ogrtača vrećicu novca: – Ovo će ga verovatno
lakše ubediti. Kreni, brzo.
Covek uze vranca iz štale, izvadi iz kovčega mač, spakova paket koji
mu je dao filozof, okači sve sebi o pojas i krenu galopom.
Lizip je i dalje bio udubljen u svoj posao mada je već davno
odmakla noć. Kada začu buku priđe prozoru, ali vide samo Aristotela
kako žurnim korakom prelazi preko dvorišta ulazeći u palatu. Sledećeg
jutra, dok se brijao pred ogledalom, ugleda ponovo filozofa potpuno
obučenog, sa bisagama za put prebačenim preko ramena, kako ide ka
štalama i tovari mule. Obrisa lice da bi sišao da ga pozdravi, ali u istom
trenutku sluga zakuca na vrata i predade mu poruku koja je glasila:

206
 Aristotel Lizipu, zdravo!
Moram odmah da krenem zbog jednog hitnog posla. Nadam se da
ću te ubrzo ponovo sresti. Želim da delo uspe kako si zamislio. Budi
mi dobro.

Aristotel se udaljavao sedeći na malim kolima, duž puta koji je

vodio na sever. Nebo je bilo sivo, bilo je veoma hladno i izgledalo je kao
da će početi da pada sneg. Skulptor zatvori prozor i završi brijanje pre
nego što je sišao da doručkuje.

Filozof je putovao tokom čitavog dana, zaustavivši se samo da

pojede par zalogaja u jednoj krčmi u Kitionu, na pola puta. Stiže u(Egej
kada je već padao mrak i krenu ka grobnici kralja Filipa pred kojom su
stajala, osvetljena, dva tronošca ispred malog oltara. Dosu malo
istočnjačkog ulja u posude pored tronožaca i udubi se u razmišljanje
ispred kamenog ulaza u grobnicu iznad koje je bila uklesana, prelepa
scena lova. Učini mu se u tom trenutku da vidi vladara kako silazi s
konja u dvorištu palate u Mijeci, psujući zbog svoje šepave noge i vičući:
– Gde je Aleksandar?
I ponovi tiho, kao za sebe: – Gde je Aleksandar?
Zatim okrete leđa velikoj tihoj grobnici i pođe dalje.
Odseo je u maloj kući na kraju grada koju je i dalje imao na
raspolaganju, i tu je ostao tokom čitavog sledećeg dana čitajući i
sređujući beleške. Vreme se sve više pogoršavalo, a tamni oblaci su se
gomilali neprekidno dolazeći s vrhova planine Vermio, već prekrivenih
snegom. Sačeka da padne mrak, uze svoj ogrtač, stavi na glavu kapu i
krenu gotovo pustim ulicama.
Prođe pored pozorišta gde je kralj pao, u prašini i krvi, ubijen na
vrhuncu svoje slave, i krenu duž staze koja je vodila ka poljima. Tražio je
jedan izdvojen grob.
Pred njim su se uzdizali vekovima stari hrastovi i usred jedne manje
ravnice Aristotel se sakri iza velikih čvornovatih stabala koristeći
večernji suton. Nedaleko od njega naziralo se skromno uzvišenje

207
napravljeno od običnog kamena koje je ličilo na neki znak. Filozof je
čekao ne pokrećući se, zadubljen u misli.
S vremena na vreme podizao je pogled ka tamnom nebu i
pokušavao da se bolje zavije u ogrtač i zaštiti od hladnog vazduha koji je
po mraku sve jače duvao s planina.
Konačno, iz misli ga prenu blag šum koraka duž staze. Sa svoje leve
strane video je sićušnu figuru žene kako brzim korakom prolazi pored
njega i zaustavlja se malo dalje ispred groba. Video je kako se saginje i
spušta nešto na zemlju, a zatim prislanja ruke i lice na neobrađeni
kamen da bi ga na kraju obavila svojim ogrtačem, kao da hoće da ga
zagreje. Po mraku su počinjale da promiču sitne snežne pahulje.
Aristotel pokuša da se još bolje umota u svoj ogrtač, ali mu u tom
trenutku nalet ledenog vetra izmami kašalj. Žena naglo ustade i okrenu
se ka hrastovoj šumici.
– Ko je tamo? – upita drhtavim glasom.
– Onaj koji traži istinu.
– Onda pusti da te vidim – uzvrati žena.
Aristotel izađe i krenu ka njoj. – Ja sam Aristotel iz Stagire.
– Veliki naučnik – odahnu žena. – Šta te dovodi na ovako tužno
mesto?
– Rekao sam ti, tražim istinu.
– Kakvu istinu?
– Istinu o smrti kralja Filipa.
Zena, ili bolje reći mlada devojka velikih tamnih očiju spusti glavu i
slegnu ramenima kao da na njima počiva težak teret. – Mislim da ne
mogu da ti pomognem.
– Zašto dolaziš po mraku da posetiš ovaj grob? Ovde je pokopan
Pausanije, kraljev ubica.
– Zato što je on bio moj čovek i ja sam ga volela. Već sam od njega
bila dobila i svadbene darove i trebalo je da se venčamo.
– Čuo sam da se to priča. Zbog toga sam i došao ovde. Da li je tačno
da je on bio ljubavnik kralja Filipa?
Žena odmahnu glavom. – Ja… ne znam.
– Priča se da je, kada je Filip oženio svoju poslednju ženu, mladu
Euridiku, Pausanije napravio ljubomornu scenu. Mladin otac, plemić
Atal je zbog toga pobesneo. – Aristotel nije ispuštao iz vida nijedan
pokret na licu mlade devojke i učinilo mu se, dok je podsećao na ovu
sramotnu situaciju, da vidi kako joj teku suze niz blede obraze. – I dalje
prema glasinama, Atal ga je pozvao u svoju kuću za lov, a zatim ga
ostavio svojim pomagačima u lovu da ga tokom čitave noći tuku i onda

208
ga izbace sa imanja.
Devojka je sada već neutešno plakala, nije ni pokušavala da se
uzdrži, ali to nije umilostivilo filozofa i on nastavi: – Pausanije je onda
zatražio od Filipa da ga osveti zbog ovog poniženja i pošto kralj na to
nije pristao, on ga je ubio. Da li je to što se priča istina?
Devojka je pokušavala da Zaustavi suze brišući ih krajem svog
ogrtača.
– Da li je to istina?
– Jeste – potvrdi gušeći se.
– Potpuna istina?
Devojka ne odgovori.
– Znam da je ono što se dogodilo u Atalovoj kući za lov apsolutno
istinito pošto imam svoje ljude koji su mi to potvrdili. Ali koji je stvarni
razlog tog događaja? Da li je zaista reč o jednoj nejasnoj ljubavnoj veži
između dvojice muškaraca?
Izgledalo je kao da devojka hoće da krene i na taj način završi
razgovor. Šal kojim je umotala glavu već je bio beo od snega. Sneg se u
tankom sloju zadržavao i na zemlji oko njih.
Aristotel je uhvati za ruku. – Onda? – uporno je nastavljao, gledajući
je pravo u lice svojim malim, sivim očima grabljivice.
Devojka odmahnu glavom.
– Dođi – reče filozof, odjednom mnogo blažim glasom. – Moja kuća
je ovde blizu i verovatno vatra još gori.
Devojka je polako išla za njim. Aristotel je uvede u kuću, smesti je
da sedne pored kamina i dodade drva u vatru.
– Mogu da ti ponudim samo šolju toplog čaja. Ovde sam u prolazu i
nema ničeg drugog.
Uze s vatre jedan čajnik i sipa čaj koji se pušio u dve glinene šolje.
– Onda, šta je to što ti znaš a ja ne znam?
– Pausanije nikada nije bio kraljev ljubavnik i nikada nije imao veze
ni sa jednim muškarcem. Bio je to jednostavan mladić, skromnog
porekla i voleo je žene. Opet, o kralju Filipu su kružile mnoge priče i
pominjali su se mnogi njegovi ljubavnici, ali niko nikada ništa nije video.
– Izgleda da si dobro obaveštena. Kako to?
– Ja sam kuvarica i radim u palati.
– Ovo što si mi sada ispričala ne isključuje ništa od onoga što se
dogodilo, pa sve da je to bilo prvi i jedini put.
– Ja u to ne verujem.
– Zašto?
– Zato što mi je Pausanije ispričao da je slučajno iznenadio Atala

209
usred jednog poverljivog, tajnog razgovora.
– Možda je on prisluškivao?
– Ne mogu da tvrdim da nije.
– A da li ti je ispričao šta je čuo?
– Nije. Ali po onome šta su mu uradili mislim da su hteli da ga
uplaše, da ga izmuče a ne ubiju – ubistvo jednog od kraljevih ličnih
čuvara izazvalo bi mnogo sumnji.
– Onda da pretpostavimo: Pausanije iznenadi Atala usred jednog
poverljivog razgovora, bolje rečeno usred pripremanja zavere i počinje
potom da preti da će sve ispričati kralju. Atal ga poziva na jedno
udaljeno mesto da se dogovore, a onda, da bi mu dao lekciju, prepušta
ga na milost i nemilost svojim ljudima. Ali, zašto bi onda Pausanije
morao da ubije kralja Filipa? Nema nikakvog smisla.
– A ima smisla to što se priča unaokolo da je Pausanije ubio kralja
zato što je ovaj odbio da ga osveti zbog zla koje mu je naneto? Pausanije
je bio lični kraljev stražar, veoma jak i spretan u rukovanju oružjem,
mogao je sasvim lepo i sam da se osveti.
– To je tačno – potvrdi Aristotel i pomisli na to kako je snažno
građen njegov kočijaš. – Kako ti onda to objašnjavaš? Ako je on bio
mladić veoma odan svom kralju kako si mi ga već opisala, zašto je
morao da ubije kralja?
– Ne razumem, ali da je to zaista hteo da uradi, zar ne misliš da je
bilo mnogo boljih situacija koje je kao lični stražar mogao da iskoristi?
Mogao je, recimo, da ga ubije u njegovom krevetu, dok spava.
– I ja sam o tome razmišljao. Zato mi se i čini da ni ti ni ja nećemo
uspeti da nađemo odgovore na naša pitanja. Da li poznaješ nekog
drugog ko bi mogao da zna nešto više? Priča se da je imao saučesnike i
čak one koji su ga štitili; bilo je još nekoliko konjanika koji su ga, s
konjem, čekali blizu hrastove šume gde smo se malopre sreli.
– Priča se i da je jedan od njih otkriven – reče devojka naglo
pogledavši pravo u oči svog sagovornika.
– A gde bih mogao da pronađem tog osumnjičenog čoveka?
– U jednoj krčmi u Beroeji, na obali reke Halijakmon. Kaže da se
zove Nikandar, ali je to sigurno lažno ime.
– A koje je njegovo pravo ime? – upita Aristotel.
– Ne znam. Kad bih znala, možda bih otkrila pravi razlog zbog koga
je Pausanije uradio ono što je uradio i zbog koga mu se desilo to što mu
se desilo.
Aristotel uze čajnik da bi dosuo još malo čaja u devojčinu šolju, ali
ga ona zaustavi pokretom ruke i ustade.

210
 – Vreme je da pođem, inače če neko poči da me traži.
– Kako mogu da ti zahvalim za sve što si… – poče Aristotel, ali ga
devojka prekinu: – Nađi pravog krivca i obavesti me.
Otvori vrata i izađe žureći kroz puste ulice. Aristotel je pozva: –
Sačekaj, nisi mi rekla čak ni svoje ime! – ali je devojka, po snegu koji je
sad uveliko padao, nestala u mirnim ulicama uspavanog grada.

211
 40.

Regent Antipatar primi ga u staroj prestonoj dvorani, zavijen u

ogrtač od sirove vune. Na sebi je imao i tračanske vunene pantalone.
Nasred odaje gorela je velika vatra, ali je uz dim i dobar deo toplote
odlazio kroz otvor na tavanici.
– Kako si, generale? – upita Aristotel.
– Dobro sam čim napustim Pelu. Dovoljno je da vidim kraljicu pa da
me zaboli glava. Kako si ti učitelju?
– I ja sam dobro, mada osećam godine. Osim toga, nikada nisam
podnosio hladnoću.
– Kako to da se nađeš u ovim krajevima?
– Hteo sam da odnesem jedan dar na kraljev grob pre nego što se
vratim u Atinu.
– To ti služi na čast, ali je ujedno i veoma opasno. Ako se ti tako lako
oslobađaš stražara koje ti šaljem, kako ću uspeti da te zaštitim? Pazi,
Aristotele, kraljica je opasna kao tigar.
– Uvek sam bio u dobrim odnosima sa Olimpijadom.
– To nije dovoljno – osmehnu se Antipatar. Ustao je i približio se
vatri, okrenuvši dlanove ka plamenu. – Kunem ti se, nije dovoljno. – Uze
jedan srebrni bokal koji je stajao na ivici kamina i dva lepa pehara od
atičke keramike. – Da li hoćeš malo toplog vina?
Aristotel klimnu glavom.
– Kakve vesti imaš od Aleksandra?
– Poslednja Parmenionova poruka jeste da se kreće kroz Likiju.
– Dakle, sve se dobro odvija.
– Nažalost, ne sve.
– Šta nije dobro?
– Aleksandar čeka pojačanja, mladiće koje je poslao na odmor i

212
druge, novoregrutovane. Svi oni su već kod Dardanela, ali ne uspevaju
da prođu pošto ih blokira Memnonova flota. Ako sam dobro izračunao,
Aleksandar bi u ovom trenutku mogao da bude u centralnoj Frigiji,
negde kod Sagalasosa ili Kelainaija i mora da je veoma zabrinut što niko
ne stiže.
– I ništa ne može da se uradi?
– Memnonova superiornost na moru je apsolutna. Čak i kad bih
poslao svoju flotu, bila bi uništena pre nego što i izađe na pučinu.
Aristotele, u nevolji smo. Jedino se nadam da će Memnon pokušati da se
iskrca na makedonsku teritoriju – u tom slučaju mogao bih da se nadam
lakoj pobedi. Ali, čovek je lukav i teško da će napraviti takav pogrešan
korak.
– Šta onda nameravaš da uradiš?
– Ništa zasada. Sačekaću da se odluči i pokrene. Neće moći da
ostane večno tako i ljuljuška se po moru. A ti, učitelju? Da li je zaista cilj
tvoga putovanja bio samo taj da ostaviš dar na oltaru kralja Filipa? Ako
mi ne kažeš šta tačno radiš, biće mi veoma teško da te štitim.
– Trebalo je da porazgovaram s jednom osobom.
– Nešto što se odnosi na kraljevu smrt?
– Jeste.
Antipatar klimnu glavom, kao da je i očekivao takav odgovor.
– Da li ćeš se još zadržati ovde?
– Vraćam se sutra. Idem u Atinu ako nađem brod kod Metone. Ako
ne, vraćam se kopnom.
– A kako je u Atini?
– Dobro, sve dok Aleksandar pobeđuje.
– Tačno – uzdahnu Antipatar.
– Tako je – uzvrati Aristotel.

Aleksandar se smestio u Kelainaiju, nedaleko od izvora reke

Meandar, u palati satrapa centralne Frigije. Nisu naišli ni na kakve
teškoće, pošto su se svi persijski vojnici povukli u tvrđavu smeštenu na

213
najvišem brdu u gradu: visoku stenu koja se jednom svojom stranom
strmoglavo spuštala do malog jezera bistrih voda, nastalog od reke
Marsija, pritoke Meandra. Mora da ih nije bilo mnogo, inače bi svakako
pokušali da odbrane zidine grada iako je tvrđava na pojedinim mestima
bila blago načeta.
Lizimah je otišao da pogleda tvrđavu i prostor oko nje i vratio se
loše volje. – Neosvojiva je – rekao je. – Jedini pristup je sa strane malih
vrata koja su skoro na samoj obali, sa istočne strane. Međutim, stepenice
koje vode ka ulazu dozvoljavaju da prođe samo jedan čovek, i to uz
opasnost da bude gađan s dveju osmatračnica. Moraćemo da izvršimo
opsadu grada i da se nadamo kako nemaju dovoljno hrane da bi dugo
izdržali. Kada je reč o vodi, mora da je imaju koliko im treba, sigurno je
jedan bunar povezan sa jezerom.
– A kada bismo ih pitali kakve su im namere? – predloži Leonat.
– Nije vreme za tvoje šale – uzvrati Lizimah. – Ne znamo gde je
Parmenion niti u kakvom stanju je njegova vojska. Ako bismo izgubili
mnogo vremena opsedajući ovaj grad, došli bismo u opasnost da se
nikad i ne sastanemo s njima.
Aleksandar pogleda bedeme tvrđave. Persijski vojnici nisu izgledali
nimalo ratoborno. Ćinilo se da su pre radoznali nego uplašeni. Stajali su
duž bedema i gledali nadole oslonjeni laktovima na zid.
– Možda Leonatov predlog i nije tako besmislen – reče. Zatim se
okrete Eumeniju: – Pripremi jedno poslanstvo sa prevodiocem i približi
se što je više moguće malim vratima. Oni ne znaju kakve namere imamo,
ali sigurno znaju da nas do sada ništa nije zaustavilo pa možda i ne žele
previše da nas izazivaju.
– Tačno – potvrđivao je Leonat, ponosan što je kralj prihvatio njegov
predlog. – Da su hteli da nas zaustave, mogli su da nas napadnu sto
puta dok smo se peli od Termesosa dovde.
– Potpuno je beskorisno gubiti vreme na razne pretpostavke –
kratko ga prekide Aleksandar. – Sačekaćemo da se Eumenije vrati pa
ćemo videti šta nas čeka.
– Ja bih ipak voleo da malo pogledam grad ako bi neko hteo da me
otprati – umeša se Kalisten. – Priča se da je s druge strane jezera pećina u
kojoj je Apolon živog odrao satira Marsiju pošto ga je ovaj izazvao na
takmičenje u muziciranju i, naravno, izgubio.
Lizimah izdvoji desetoricu štitonoša da prate Kalistena u šetnji oko
Kelainaija. Bilo je neophodno da istoričar pohoda vidi sva mesta koja je
trebalo da opisuje.
U međuvremenu je Eumenije odredio poslanstvo s kojim će krenuti

214
u grad. Odabrao je jednog glasnika i prevodioca i onda došao do
zadnjih, malih vrata tražeći da razgovara s komandantom garnizona.
Nisu dugo čekali na odgovor. Vratanca se otvoriše uz škripu i
komandant izađe praćen grupicom naoružanih vojnika. Eumenije
odmah shvati da to nije Persijanac već Frigijac i gotovo sigurno iz ovih
krajeva; persijski satrap mora da je već odavno napustio grad.
Sekretar ga pozdravi i zatraži od prevodioca da prenese sledeće: –
Kralj Aleksandar ti poručuje da ni tebi ni tvojim ljudima neće biti
učinjeno nikakvo zlo ako se predate, a posebno ni na koji način neće biti
oštećen grad. Ako, međutim, odlučiš da se i dalje braniš, opkolićemo
tvrđavu i nećemo pustiti nikoga da živ izađe iz grada. Šta treba da
prenesem kralju?
Mora da je komandant već ranije doneo odluku, pošto odgovori ne
razmišljajući: – Možeš reći tvom kralju da zasada nemamo nameru da se
predajemo. Sačekaćemo dva dana, a ako nam za to vreme ne stigne
pomoć, onda ćemo se predati.
Eumenije ostade gotovo zaprepašćen iskrenošću komandanta,
pozdravi ga veoma srdačno i vrati se nazad.
– To je potpuno apsurdno! – uzviknu Lizimah. – Da mi je to ispričao
neko drugi, ne bih mu verovao.
– A zašto ne bi? – uzvrati Eumenije. – Čini mi se da je to potpuno
razumna odluka. Čovek je procenio i zaključio: ako persijski satrap
krene u kontranapad i potuče nas, on će onda morati da polaže račun
zašto se predao bez borbe, da bi na kraju bio živ poboden na kolac. Ako
se, međutim, persijski satrap ne pojavi za dva dana, to znači da se više
neće ni vraćati i onda je bolje predati se nego se naći nama na putu.
– Bolje što je tako – dodade Aleksandar. – Komandanti mogu da
odu u grad i potraže odgovarajući smeštaj; oficiri nižeg čina neka ostanu
s trupama u logoru. Rasporedite bataljon pezetera svuda oko tvrđave i
straže uz sam rov. Niko ne sme ni da uđe ni da izađe. A onda po jednu
jedinicu lake konjice Tračana i Tesalaca rasporedite po svim putevima
koji vode do grada da bismo izbegli iznenađenja. Pa da vidimo da li je
ova priča o dva dana nešto ozbiljno ili je šala. Čekam vas sve na večeri.
Smestio sam se u satrapovoj palati, veoma lepoj i bogatoj. Nadam se da
ćemo provesti prijatno veče.
U određeno vreme pojavi se i Kalisten koji je završio sa obilaskom
grada. Jedan sluga je doneo sve njegove beleške i mape, a zatim ga
smestio na jedan od divana raspoređenih u polukrug oko Aleksandra.
Kralj je te večeri pozvao i svog omiljenog glumca Tesala, vidovnjaka
Aristandra i svog ličnog lekara Filipa.

215
 – Dakle, ispričaj nam šta si sve video – upita ga kralj dok su sluge
počinjale da služe večeru.
– Kao što sam vam i rekao – odgovori Kalisten. – Baš u pećini pored
izvora reke pokazuju kožu satrapa Marsija koga je, priča se, Apolon
živog odrao. Znate tu priču: satir Marsija izaziva boga Apolona na
takmičenje u muziciranju. On bi svirao u svoju flautu od trske, dok bi
bog svirao u citru. Apolon prihvata izazov ali samo pod jednim
uslovom: ako Marsija izgubi, biče živ odran. Tako se i desilo, možda i
zato što je sudilo devet muza koje svakako ne bi nikada naškodile svome
bogu.
Ptolomej se nasmeja. – Nije lako poverovati da se u pećini zaista
nalazi satirova koža.
– Ali stvarno liči – odgovori Kalisten. – Gornji deo u svemu podseća
na ljudsku kožu iako je mumificirana, dok je donji deo jarčeva koža.
– To nije ni najmanje teško napraviti – objasni lekar Filip – Dobar
hirurg može da iseče i potom zašije šta god hoće. Postoje taksoderimsti
koji uspevaju da naprave najfantastičnija bića. Aristotel mi je pričao da je
jednom video balsamovanog kentaura u nekom svetilištu na brdu Pelio
u Tesaliji, ali me je istovremeno uveravao da je reč o čovekovom torzu
vešto ušivenom na telo ždrebeta.
Kralj se zatim okrete ka Aristandru: – A šta ti misliš o svemu
ovome? Da li je Kalisten video satirovu kožu ili veštu prevaru sveštenika
smišljenu da privuku hodočasnike i dobiju bogate darove za svoje
svetilište?
Mnogi se nasmejaše, ali ih vidovnjak tako vatreno pogleda da su svi
odmah ućutali, čak i oni koji ni najmanje nisu verovali ovoj priči.
– Lako je smejati se ovim skromnim dokazima – reče – ali pitam se
da li biste se isto toliko smejali dubokom značenju koje stoji iza ovih
primera. Da li postoji neko među vama, hrabri ratnici, koji je ikada
istražio oblasti izvan granica našeg opažanja? Da li postoji neko među
vama ko bi nešto osećao i mogao da me prati na putu do noćnih senki?
Vi umete da se suočite sa smrću na bojnom polju, ali da li biste umeli da
se suočite s nepoznatim? Da li biste umeli da se borite protiv
nesavladivih čudovišta, neranjivih i neuhvatljivih, koje naša najdublja
priroda krije čak i od naše svesti?
– Da li ste ikada poželeli da ubijete svog oca? Da li ste ikada poželeli
da delite postelju s majkom ili sestrom? Šta vidite u sebi kada ste
potpuno opijeni vinom ili kada pripremate zamku nekoj nevinoj osobi
uživajući u njenoj patnji? Eto, to je priroda satira ili kentaura, životinje
nasleđene od predaka sa raspuklim noktima, zverskim repom, koja živi

216
u nama i koja nas naglo i neočekivano pretvara u krvoloke! Smejte se
ovome ako ste u stanju!
– Niko nije hteo da se podsmeva religiji i bogovima, Aristandre –
pokušao je da ga umiri kralj – već samo umešnosti nekih prevaranata
koji se koriste narodnim predanjima. Hajde da pijemo i budemo veseli.
Čekaju nas mnogi napori pre nego što otkrijemo kakva nam je sudbina.
Svi nastaviše da piju i jedu i ubrzo razgovor ponovo postade
opušten ali, od toga dana, niko više nije mogao da zaboravi ni
Aristandrov pogled ni ono što je on rekao.
Aleksandar se seti svog prvog susreta s vidovnjakom i kako mu je
Aristandar pričao o vizijama koje ga noću progone: nag čovek, koji živ
gori na svojoj pogrebnoj lomači. U opštem žamoru nastalom od glasova i
raznih drugih zvukova, pokuša da uhvati Aristandrov pogled i u njemu
pročita pravi razlog zbog koga ga prati ka srcu Azije. Ali u njegovim
očima naiđe samo na užareni sjaj i odsutan izraz. On je bio na nekom
drugom mestu.

217
 41.

Komandant tvrđave Kelainai sačekao je da prođu dva dana, a onda

se predao, predajući pri tom i veliki deo satrapovog blaga. Aleksandar
ga je ostavio na mestu na kome je bio i do tada i pridodao mu nekoliko
svojih oficira i manji broj vojnika da obezbeđuju tvrđavu. Zatim je
nastavio ka severu.
Kada stiže u Gordij, posle pet dana hoda po visoravni blago
pokrivenoj snegom, nađe Parmeniona kako ga već neko vreme čeka.
General je postavio stražare na sva brda oko starog antičkog grada pa je
bio obavešten čim se crvena zastava sa zlatnom zvezdom Argeada
pojavila na zaslepljujućoj belini.
Stari general pođe Aleksandru u susret s počasnim odredom koji je
poslao njegov sin Filotej. Kada je već bio blizu kralja, postroji svoju
vojsku a on sam, peške, držeći konja za uzde, krenu mu u susret. I
vladar sjaha i pođe u susret Parmenionu, dok je vojska radosno
izvikivala pozdrav, presrećna zbog ponovnog spajanja.
Parmenion zagrli i poljubi kralja u oba obraza: – Gospodaru, ne
možeš ni da zamisliš koliko sam zadovoljan što te vidim. Bio sam veoma
zabrinut zato što nismo uspevali da shvatimo kretanje Persijanaca.
– I ja sam veoma zadovoljan što te vidim, generale. Nadam se da je
tvoj sin Filotej dobro. A tvoji ljudi?
– Svi su dobro, gospodaru. Spremili su slavlje za tvoj dolazak. Ima
da se pije i da se veseli. – Dok je razgovarao, hodao je uz Aleksandra, a
Bukefal je povremeno gubicom dodirivao svog gospodara da bi
privukao njegovu pažnju. Čitava pešadija se pokrenula za njima, a onda
i konjica. Kako je dolina bila prostrana, kretali su se postrojeni u širokoj
formaciji, u samo tri reda, što je ostavljalo impresivan utisak – dvojica
muškaraca koji mirno hodaju posred beskrajne visoravni, a prate ih

218
moćna vojska i odzvanjanje desetine hiljada kopita u kasu.
– Da li je stiglo i naše pojačanje? – upita kralj.
– Nažalost, ne.
– Da li barem znaš da su negde na putu ka nama?
– Ništa još ne znam.
Aleksandar nastavi da hoda ćuteći pošto još nije mogao da pita ono
što ga je najviše zanimalo. I Parmenion je ćutao, da ga ne bi doveo u
neprijatnu situaciju.
– Gde je on? – upita odjednom Aleksandar, kao da se raspituje o
nečemu potpuno nevažnom.
– Sizin se vratio sa tvojom usmenom porukom i ja sam samo
sproveo ono što si naredio. Aminta je pod nadzorom u svojim odajama,
a trenutno sam stavio Filoteja da upravlja tesalskom konjicom.
– Kako je on to prihvatio?
– Loše. Ali to se i moglo očekivati.
– Ja mislim da je to nemoguće. Uvek mi je bio veran; mnogo puta
sam ga video kako dovodi u opasnost sopstveni život.
Parmenion odmahnu glavom. – Moć kvari mnoge ljude – zapazi. U
sebi je mislio „sve“. – Svakako, nemam nijedan dokaz da je on nešto
prihvatio.
– Gde je persijski glasnik koji je doneo pismo?
– Zatvorio sam ga. A mogu da ti pokažem i pismo koje je nosio sa
sobom.
– Je li napisano na grčkom ili na persijskom?
– Napisano je na grčkom, ali na sasvim korektnom grčkom. Mislim
da to nije čudno, pošto Veliki kralj ima mnogo Grka na svom dvoru, čak
i mnogo Atinjana. Nije mu bilo teško da pošalje slično pismo.
– A šta je sa obećanim novcem?
– Od novca ni traga. Barem zasada.
Sada su već stigli do Parmenionovog makedonskog lo< gora. Veći
deo su sačinjavali šatori, ali je bilo i drvenih kućica, što je značilo da je
vojska tu već dugo.
Začule su se trube i vrlo brzo svi vojnici izađoše u punoj ratnoj
opremi da odaju počast pristiglom kralju.
Aleksandar i Parmenion popeli su se na konje i prošli pored
postrojene vojske koja je mačevima udarala o štitove, stvarajući veliku
buku i uzvikujući ritmično:

Aleksandar! Aleksandar! Aleksandar!

219
 Uzbuđen, vladar ih je pozdravljao uzdignutom rukom gledajući ih
radosno.
– Kontrolišemo gotovo polovinu Anadolije – reče Parmenion. –
Nijedan Grk do sada nije osvojio tako prostranu teritoriju, čak ni
Agamemnon. Ono što me zabrinjava jeste pasivnost Persijanaca. Na
Graniku su satrapi Frigije i Bitinije započeli bitku. Nisu ni imali vremena
da se dogovore s Velikim kraljem. Ali sada je Darije sigurno na vreme
doneo odluku i ne mogu da razumem zašto su tako mirni: nema napada,
ni zaseda… a nema čak ni zahteva za pregovore.
– Bolje što je tako – odgovori Aleksandar – zato što nemam nameru
da započinjem bilo kakve pregovore.
Parmenion ućuta, sada je već sasvim dobro poznavao kraljev
temperament. Postoji jedan jedini neprijatelj koga on poštuje: Memnon,
ali odavno o njemu ništa nije čuo. Samo je kašnjenje pojačanja koje je
moralo da stigne iz Makedonije govorilo da je zastrašujući protivnik i
dalje u igri.
Razgovor je nastavljen u odajama starog generala. Pristigli su i ostali
drugovi, Crni, Filotej i Krater, ali se jasno videlo da svi žele da se
razonode, da budu veseli i vrlo brzo razgovor se sa strateških i vojnih
tema preneo na druge, prijatnije oblasti kao što su vino i lepe žene… Tu
je sada bilo mnogo lepih žena: neke su već odavno pratile vojsku, a
druge su se pridružile kasnije, privučene poklonima i obećanjima; neke
su opet bile kupljene kao robinje od mnogih trgovaca koji su uporno
pratili vojsku.
Aleksandar je ostao s prijateljima dok je trajala večera, ali čim je
počelo slavlje a devojke i mladići započeli da plešu svučeni između sofa,
ustade sa svog mesta i izađe. Napolju je bilo vedro, veče sveže i blago,
osvetljeno mesečinom. Priđe jednom od Parmenionovih oficira
zaduženih za stražu i upita ga:
– Gde držite zatočenog princa Amintu?
Oficir se uspravi prepoznavši kralja koji je sam šetao kroz noć i lično
ga otprati do jedne od drvenih kućica sagrađenih u okviru logora.
Stražari mu otvoriše vrata i propustiše ga.
Aminta je bio budan. Uz slabu svetlost lampe, čitao je nešto sa
svežnja papira rasprostrtih po malom stolu, sedeći na dva kamena. U
prostoriji nije bilo gotovo ničeg i sve je ostavljalo tužan utisak. Aminta
podiže pogled čim začu da je neko kročio u prostoriju i protrlja oči da bi
bolje video. Pošto shvati ko stoji ispred njega, ustade i držeći se za zid,
upita: – Ti si naredio da me zatvore? – Na licu je imao izraz bolne
malodušnosti.

220
 Aleksandar potvrdi: – Jesam.
– Zašto?
– Zar ti Parmenion nije rekao?
– Nije. Samo su me uhapsili pred mojim ljudima, usred dana i
zatvorili me u ovaj krtičnjak.
– Loše je razumeo moje naredbe i sigurno je pogrešio zato što je
preterano obazriv.
– A kakve su bile tvoje naredbe?
– Da te drže u pritvoru dok ja ne stignem, ali ne i da te obeščaste
pred tvojom vojskom.
– A koji je razlog? – uporno je nastavljao Aminta. Izgledao je
užasno: sigurno se već odavno nije očešljao, obrijao, ni promenio odeću.
– Naši ljudi su presreli glasnika Velikog kralja koji je tebi nosio
pismo. Tu ti obećava dve hiljade zlatnih talanata i makedonski presto
ako me ukloniš.
– Nikada nisam video to pismo. A da sam hteo da te ubijem, imao
sam sigurno sto prilika od onog dana kada je ubijen tvoj otac.
– Morao sam nešto da preduzmem.
Aminta odmahnu glavom. – Ko ti je savetovao da doneseš takvu
odluku?
– Niko. To je bila samo moja odluka.
Aminta spusti glavu i osloni se na drveni zid. Svetlost lampi
osvetljavala je samo donji deo njegovog lica, tako da su mu oči ostale u
mraku. Mislio je u tom trenutku na dan kada je ubijen kralj Filip, a on
odabrao da podrži Aleksandra da ne bi izazvao dinastički rat. Bio je
među onima koji su ga dopratili, naoružani, u palatu i koji su se i kasnije
uvek borili uz njega.
– Naredio si da me pritvore iako nisi imao dokaze protiv mene… –
mrmljao je glasom koji je podrhtavao. – A ja sam toliko puta u bitkama
založio svoj život za tebe.
– Jedan kralj nema izbora – uzvrati Aleksandar. – Posebno u
trenucima kao što je ovaj. – I video je svog oca kako pada na kolena u
lokvi krvi, postajući smrtno bled. – Možda si zaista u pravu. Verovatno
čitav ovaj događaj nema smisla, ali ja svakako nisam mogao da se
ponašam kao da se ništa nije dogodilo. Ti bi isto uradio na mom mestu.
Mogu samo da prekratim, najbrže moguće, ovo tvoje poniženje. Ali prvo
sam morao da znam. Poslaću ti jednog slugu da ti pomogne da se
okupaš i berberina da ti pomogne oko brade i kose. Izgledaš strašno.
Dade naredbu straži da donesu ono što je potrebno princu Aminti
dok ne stignu sluškinje i berberi, a zatim se uputi ka Parmenionovom

221
šatoru gde je i dalje trajalo slavlje. Čuli su se uzvici, dozivanja, zveckanje
noževa i viljuški, ječanje, muzika, kao i nejasni zvuci flaute i drugih
varvarskih instrumenata koje sada više nije mogao da razlikuje.
Uđe i prođe kroz šator, preskačući na više mesta parove nagih
mladića i devojaka, zadihanih i priljubljenih jedne uz druge na podu
prekrivenom kožama. Ode do sofe, ispruži se pored Hefestiona i poče da
pije. I nastavi da pije tokom čitave noći, sve do potpunog pijanstva.

222
 42.

Kalisten stiže malo pre podneva i uđe praćen jednim stražarom.

Aleksandar je sedeo za svojim radnim stolom, a na licu su mu se videli
tragovi orgijanja od prethodne noći. Ipak, bio je svestan i u punoj snazi.
Na stolu pred njim nalazio se presavijen papir, a u ruci je držao pehar iz
koga se pušio verovatno čaj koji mu je lekar Filip prepisao za
rasterivanje mamurluka.
– Priđi – pozva ga. – Hoću da i ti pogledaš ovaj dokument.
– Šta je to? – upita Kalisten približavajući se stolu.
– To je pismo koje ima pečat Velikog kralja, a upućeno je mom
rođaku Aminti. Hteo bih da ga pregledaš i kažeš šta misliš o njemu.
Kalisten pročita tekst ne pokazujući vidne znake iznenađenja, a
zatim upita Aleksandra: – Šta bi tačno hteo da znaš?
– Ne znam… Ko je mogao da ga napiše, na primer?
Kalisten ga opet pogleda, ovog puta pažljivije: – Pisala ga je vešta
ruka, bez sumnje je to obrazovana i prilično uglađena osoba. Osim toga,
papir je najboljeg kvaliteta a isto važi i za mastilo. Međutim…
Aleksandar ga pogleda prilično iznenađen dok je Kalisten kvasio
prst pljuvačkom, spuštao na ispisane redove i zatim ponovo prinosio
ustima.
– Mogu isto tako da ti kažem da se ova vrsta mastila pravi u Grčkoj,
od soka zove i čađi…
– U Grčkoj? – prekide ga kralj.
– Da, ali to ništa posebno ne znači. Ljudi sa sobom svuda nose svoja
mastila. Na primer, ja ga koristim, a možda i neki tvoji drugovi…
– Da li bi mogao da mi kažeš još nešto o ovom dokumentu?
Kalisten odmahnu glavom. – Ne, ništa više.
– Ako bi ti slučajno nešto palo na pamet, dođi odmah da mi kažeš –

223
reče mu Aleksandar. Zahvali mu i oprostiše se.
Čim je Kalisten izašao, kralj je poslao po Eumenija. Čekajući ga, uze
malo svoga mastila, proba ga s vrha prsta i poput svog istoričara, uradi
to isto s mastilom s pisma. Shvati da je ukus dva mastila isti.
Sekretar stiže gotovo odmah. – Potreban sam ti?
– Da li si kojem slučajem viđao onog Egipćanina tu, u logoru? –
upita Aleksandar.
– Parmenion je rekao da je, pošto je preneo tvoj odgovor, nestao.
– To je čudno. Pokušaj da saznaš nešto više ako možeš.
– Uradiću sve što budem mogao – odgovori Eumenije. – Da li ima
vesti o našem pojačanju? – upita pre nego što je izašao.
Aleksandar odmahnu glavom. – Zasada, nažalost, ništa.
Kada je sekretar podigao platnena vrata da izađe, jak nalet vetra
ispuni šator i svi papiri s kraljevog stola padoše na pod. Leptina dodade
još uglja u ognjište koje je slabo grejalo prostor, a Aleksandar uze komad
papira i poče da piše:

Aleksandar, kralj Makedonaca, Antipatru, regentu na tronu i

čuvaru kraljevske kuće, zdravo!
Zahvaljujem ti na veštini kojom vladaš u zemlji dok se mi borimo
protiv varvara u dalekim krajevima.
Pre desetak dana Parmenion je zarobio glasnika Velikog kralja
koji je nosio pi$mo mom rođaku Aminti. U pismu mu Veliki kralj
obećava makedonski presto i dve hiljade zlatnih talanata ako me ubije.
Sve je otkriveno zahvaljujući pomoći izvesnog Egipćanina
Sizina. On tvrdi da je bio prijatelj moga oca Filipa. Međutim, sada je
nestao. To je čovek od otprilike šezdeset godina, s malo kose na glavi,
orlovskog nosa, tamnih, veoma živih očiju i ima mladež na levoj
jagodici. Želeo bih da se malo raspitaš kod ljudi o njemu i da me
obavestiš ako ga vidiš u gradu ili palati.
Budi mi dobrog zdravlja.

Aleksandar zapečati pismo i posla ga odmah po ličnom kuriru, a

zatim se uputi u Parmenionov šator. General je ležao na svom poljskom
krevetu dok mu je jedan sluga masirao levo rame mešavinom
maslinovog ulja i soka od koprive. To rame ga je uvek jako bolelo po
lošem vremenu. Bila je to posledica stare rane zadobijene u borbama u
Trakiji u njegovim mlađim godinama. Odmah ustade i ogrnu se
košuljom. – Gospodaru, nisam očekivao tvoju posetu. Čime mogu da te
poslužim? Da li bi popio malo toplog vina?

224
 – Generale, hteo bih da vidim persijskog zatvorenika i ispitam ga.
Da li možeš da mi obezbediš prevodioca?
– Svakako. Sada?
– Da, čim budeš mogao.
Parmenion se brzo obuče i naredi slugi da potraži prevodioca, a
Aleksandra otprati do prostorije gde se, pod jakom stražom, nalazio
zatvorenik.
– Pretpostavljam da si ga ti već ispitao? – upita kralj.
– Jesam – odgovori Parmenion.
– I šta ti je rekao?
– Samo ono što smo i bez njega znali. Da mu je Veliki kralj dao ličnu
poruku za komandanta jauna čije je ime Aminta.
– I ništa drugo?
– Ništa drugo. Hteo sam onda da ga podvrgnem mučenju, ali sam
pomislio da je to beskorisno. Niko ne bi jednom običnom glasniku otkrio
važne detalje poverljivog zadatka.
– A kako si ga uopšte zarobio?
– To je Sizinova zasluga.
– Onog Egipćanina?
– Da. Jednog dana je došao kod mene i rekao mi da je video
sumnjivu osobu u delu logora gde se nalaze trgovci i žene.
– Ti si ga poznavao odranije?
– Naravno. Radio je za nas kao uhoda, plaćao ga je tvoj otac.
Upoznao sam ga prvi put kada smo se iskrcali u Aziji. Od tada ga,
međutim, nisam više viđao.
– I tebi to nije bilo ni najmanje sumnjivo?
– Ne, nije bilo razloga. Uvek je bio odani uhoda, kasnije bi uvek bio
dobro nagrađen, kao i ovog puta.
– Morao si da ga zadržiš – uzvrati Aleksandar, sad već vidno gubeći
strpljenje. – Barem dok ja ne dođem.
– Žao mi je – odgovori Parmenion spuštajući glavu. – Nisam
smatrao da je to neophodno, posebno zato što mi je rekao da je na tragu
jedne druge persijske uhode i tako… Ali ako sam pogrešio, molim te da
mi oprostiš gospodaru. Ja…
– Dobro, sada to ionako više nije važno. Uradio si onako kako si
mislio da treba. Hajde da vidimo tog zatvorenika.
U međuvremenu su stigli do barake gde je, pod stražom, čuvan
persijski glasnik i Parmenion naredi da otvore vrata.
Vojnik posluša i uđe prvi da bi se uverio kako je sve u redu. Vrati se
užasnut.

225
 – Šta je bilo? – upita general.
– On je… mrtav – mrmljao je vojnik pokazujući ka unutrašnjosti
barake.
Aleksandar uđe i kleknu pored leša. – Pozovite odmah mog lekara –
naredi. Zatim, okrećući se ka Parmenionu: – Očigledno je ovaj čovek
znao mnogo više od onoga što ti je rekao, inače se ne bi ubio.
– Žao mi je, gospodaru… – odgovori general zbunjeno– Ja… ja sam
samo vojnik. Stavi me na probu, u prvom redu bitke, daj mi zadatak, pa
bio on i najteži i ja ću znati kako da se ponašam. Ali u ovim intrigama ja
se ne snalazim. Žao mi je…
– Nisi ti kriv – reče kralj. – Da vidimo šta o ovome misli Filip.
Lekar stiže i poče da pregleda glasnikovo telo.
– Kakvi su tragovi? – upita Aleksandar posle nekog vremena.
– Gotovo sigurno je otrovan i to jelom koje je sinoć pojeo.
– Da li bi mogao da otkriješ koja je to vrsta otrova?
Filip ustade i zatraži da mu donesu vodu da opere ruke. – Mislim
da bih mogao, ali u tom slučaju ću morati da ga otvorim…
– Uradi sve ono što moraš da uradiš – naredi kralj – i kada budeš
završio, naredi da se sahrani na persijski način.
Filip se okrenu oko sebe. – Ali ovde nema kula tišine.
– Onda naredi da se sagradi jedna – odgovori kralj okrećući se
Parmenionu. – Ima dovoljno kamenja, a i ljudi.
– Dobro, gospodaru – klimnu glavom general. – Imaš li još neku
naredbu?
Izgledalo je da Aleksandar razmišlja o nečemu drugom, a zatim
odgovori: – Imam, oslobodi Amintu i vrati mu njegov čin. Samo budi…
obazriv.
– Svakako, gospodaru.
– Dobro. A onda se vrati svojim masažama, Parmenione, i pobrini se
za rame. Vreme se opet menja – dodade gledajući nebo – ali ne nabolje.

226
 43.

Jedne večeri, polovinom zime, komandant Memnon se oseti loše.

Imao je jak napad mučnine, oštar bol u zglobovima i bubrezima, a
temperatura mu je naglo porasla. Zatvori se u svoje odaje na krmi broda,
drhteći i cvokoćući zubima, a onda poče da odbija i hranu.
Mogao je samo povremeno da proguta malo tople supe, ali bi i to
često povratio. Njegov lekar mu je pripremao neke lekove da mu smanji
bolove i terao ga je da pije što češće kako bi koliko-toliko zadržao tečnost
koju je gubio zbog neprekidnog znojenja. Nije, međutim, uspevao da
spravi nijedan lek kojim bi ga izlečio.
Memnonova bolest je sve bacila u duboko očajanje, ali su, s druge
strane, mnogi primetili da se Persijanac Tigran, novi zamenik
komandanta, prema čitavom događaju odnosi sa neverovatnom
hladnoćom i uzdržanošću. On je do tada vodio flotu u Crvenom moru.
Bio je ambiciozan i čvrst čovek koji na dvoru nikada nije krio svoje
neslaganje sa odlukom kralja Darija da poveri komandu nad čitavom
persijskom flotom jednom plaćeniku jauna.
Mirno je zauzeo Memnonovo mesto čim je postalo jasno da Grk više
nije u stanju da odgovori svojim obavezama. Njegova prva naredba bila
je da dignu sidra i krenu ka jugu, napuštajući blokadu Dardanela.
U tom trenutku Memnon je zatražio da ga odmah iskrcaju na
kopno, čemu se Tigran nije suprotstavio. Memnon je zatražio da mu
dozvole da povede sa sobom četvoricu svojih plaćenika, najvernijih
vojnika, kako bi mu pomogli na putu koji ga je čekao. Novi komandant
ga je gledao s nekom vrstom sažaljenja, ubeđen da oboleli Memnon neće
stići daleko budući da je izgledao potpuno iscrpljeno. Ipak mu je, na
persijskom, poželeo svako dobro i ispratio ga.
I tako, usred noći, jedan čamac s petoricom ljudi bi porinut pored

227
admiralskog broda, i jakim zamasima vesala krenu ka pustom
pristaništu na istočnoj obali Helespopta. Iste noći petorica ljudi nastavili
su put pošto je Memnon želeo da ga odnesu kod njegove žene i sinova.
– Želim da ih vidim pre nego što umrem – reče čim su se iskrcali na
kopno.
– Nećeš umreti komandante – uzvrati jedan od njegovih plaćenika. –
Prošao si najgore. Ali ti naređuješ i mi ćemo te nositi gde god ti želiš, pa
bilo to i na kraj sveta, ako treba do samog pakla. Nosićemo te i na
ramenima ako to bude bilo neophodno.
Memnon potvrdi umornim osmehom, a pomisao da će ponovo
videti svoju porodicu uli mu neku novu, čudnovatu snagu i neobjašnjivu
energiju. Jedan od njegovih ljudi pođe da potraži nešto na čemu bi nosili
bolesnika, pošto ovaj nije bio u stanju da jaše. Vrati se sledećeg dana s
manjim kolima koja su vukle dve mule i četiri konja, kupljenim na
obližnjem imanju.
Tokom puta, plaćenici su prihvatili Memnonov savet i odlučili da
jedan od njih stalno ide napred dok ne stignu do kraljevskog puta, a da
odatle pošalju poruku Barsini kako bi im ona krenula u susret. Inače, nije
bilo nade da će komandant uspeti da stigne živ do palate u Suzi, jer je do
tamo bilo potrebno putovati mesec dana.
Činilo se da je sledećih nekoliko dana bolest popustila. Memnon je
čak uspevao da nešto pojede, ali mu je i dalje svake večeri temperatura
bila veoma visoka. Gorele su mu slepoočnice, a činilo se i sam razum.
Počinjao bi da bunca ispuštajući krike kojima kao da je prepričavao čitav
jedan život pun borbi, strašnih zadatih i pretrpljenih bolova, izgubljenih
nada i neostvarenih snova. Jecao je i plakao.
Vođa ove male grupe, čovek iz Tegeja, koji se oduvek borio uz
Memnonov bok, gledao bi ga tada sa strepnjom i bolom, brišući mu čelo
vlažnom maramicom i mrmljajući: – Nije ništa komandante, nije ništa.
Jedna glupa temperatura ne može da obori Memnona sa Rodosa, ne
može… – I činilo se kao da je i sam sebe hteo u to da ubedi.
Čovek koji je bio poslat napred stigao je do kraljevskog puta kod
mosta na reci Halis za koji se govorilo da ga je sagradio krez iz Lidije. Tu
su mu rekli da ne treba da ide do Suze. Kralj Darije je konačno odlučio
da da lekciju onom malom drskom jaunu koji se usudio da zauzme
njegove zapadne provincije. Sada je napredovao ka sirijskim vratima, na
čelu pola miliona ljudi, stotina ratnih kola i desetine hiljada konjanika.
Čitav dvor ga je pratio i tu je sigurno bila i Barsina. Tako je Memnonova
poruka putovala pomoću svetlosti vatri i reflektovanja bronzanih
ogledala s planine na planinu, brza kao neobuzdan galop nizijskih

228
vranaca, sve dok nije stigla do paviljona Velikog kralja napravljenog od
zlata i crvenog pliša. Veliki Kralj posla po Barsinu.
– Tvoj muž je teško bolestan – reče joj – i želi tebe. Kreće se duž
našeg kraljevskog puta u nadi da će te još jednom videti. Ne znamo da li
ćeš imati dovoljno vremena da stigneš i vidiš ga pre nego što umre, ali
ako želiš da mu pođeš u susret pratiće te desetorica „besmrtnika” iz naše
straže.
Barsina oseti kako joj srce zamire u grudima, ali ne trepnu, ne
ispusti ni suzu. – Veliki kralju, zahvaljujem ti što si me obavestio i što mi
dozvoljavaš da krenem. Krenuću odmah u susret mom suprugu i neću
imati mira, neću spavati, neću se odmarati sve dok ne stignem do njega i
ne zagrlim ga još jednom.
Vrati se u svoj šator, obuče se kao Amazonka, uzimajući platneni
prsluk, kožne pantalone, zatraži najboljeg konja kojeg su mogli da joj
daju i krenu galopom. Jedva su je stizali vojnici Velikog kralja što su kao
pratnja jahali za njom.
Putovala je danima i noćima odmarajući se samo po nekoliko sati
kad bi menjala konja ili kada više ne bi osećala udove od umora, sve dok
jedne večeri, pri zalasku sunce, ne vide u daljini mali konvoj koji se
sporim korakom kretao duž polupustog puta. Bila su to pokrivena mala
kola koja su vukla dve mule a pratila četvorica naoružanih muškaraca
na konjima.
Podbode konja i pojuri sve dok nije prišla uz sama kola. Skoči na
zemlju i pogleda unutra: komandant Memnon je, umirući, počivao na
jednom ležaju prekrivenom kozijom kožom. Brada mu je bila duga, usne
ispucale, kosa raščupana i neuredna. Onaj koji je doskora bio najmoćniji
čovek čitavog sveta, odmah posle Velikog kralja, sada je bio sveden na
beživotno telo.
Ali bio je još živ. Barsina ga pomilova i nežno poljubi u usta i oči, ne
znajući da li je on uopšte prepoznaje. Pogleda onda oko sebe gušeći se
od bola, tražeći mesto gde bi mogli da se sklone. U daljini, na jednom
brdašcu, ugleda kamenu kuću, možda kuću vlasnika poseda. Posla ljude
iz pratnje da idu i zamole za smeštaj na nekoliko dana ili nekoliko sati,
pošto ništa preciznije ne mogu da kažu.
– Hoću jedan krevet za mog muža, hoću da ga okupam i da mu
promenim odeću, želim da umre kao čovek a ne kao životinja – reče.
Vođa grupe posluša i malo kasnije Memnon bi prenesen u kuću,
dočekan od persijskog domaćina uz sve počasti. Kupatilo je bilo
zagrejano i Barsina ga svuče, okupa i obuče mu čisto odelo. Sluge su mu
skratile kosu, ona ga je namirisala, stavila mu na čelo svežu oblogu, a

229
onda ga smestila u krevet i sela pored njega držeći ga za ruku.
Sada je već bilo sasvim kasno i vlasnik kuće je došao da pita da li bi
lepa gospođa želela da siđe i večera zajedno s muškarcima koji su je
dopratili ali je Barsina ljubazno odbila.
– Jahala sam dan i noć da bih stigla na vreme i ne želim da ga
ostavim ni na trenutak sve dok je živ.
Covek izađe zatvarajući vrata za sobom, a Barsina sede pored
Memnonovog kreveta milujući ga i kvaseći mu povremeno usne. Malo
posle ponoći, savladana umorom i iscrpljenošću, zaspa na svojoj stolici i
osta tako između sna i jave neko vreme.
U jednom trenutku joj se učini da čuje glas svoga muža. Pomisli da
sanja, ali je glas i dalje uporno ponavljao njeno ime: – Bar… si… na… –
Trgnu se i otvori oči: Memnon se probudio iz svoje obamrlosti i gledao je
velikim plavim plamtećim očima.
– Ljubavi moja – promrmlja ona pružajući ruku da ga pomiluje po
licu.
Memnon je željno gledao u nju i ne skrećući pogled pokušavao da
joj nešto kaže.
– Šta želiš? Reci, molim te.
Memnon pomaknu usne; izgledalo je kao da je neka vrsta životne
snage došla do njegovih udova, a lice gotovo povratilo svoju mušku
lepotu. Barsina prisloni uvo na njegove usne da ne bi propustila nijednu
reč od onoga što je govorio.
– Želim…
– Šta želiš, ljubavi moja? Bilo šta… Bilo šta, obožavani moj.
– Želim… da te opet gledam.
I Barsina se seti poslednje noći koju su proveli zajedno i shvati u
trenutku. Odlučno ustade sa stolice, uspravi se tako da čitavo njeno telo
bude obasjano svetlošću dve lampe koje su visile sa tavanice odaje i poče
da se svlači. Otkopčala je prsluk, zatim polako razvezala skitske kožne
pantalone, oslobađajući se svakog stida i ostala tako naga i uspravljena
pred njim.
Videla je kako se njegove oči pune suzama, a onda dve krupne suze
skliznuše i pokvasiše upale obraze. Uspela je da razume njegovu želju.
Osetila je njegov pogled koji je nežno, blago milovao, prvo lice a onda
čitavo telo. Bio je to način na koji je Memnon poslednji put s njom vodio
ljubav.
Potom je jedva čujnim glasom rekao: – Moji sinovi… – Potražio je
još jednom njene oči da joj poslednjim užarenim i očajnim pogledom
prenese ono što je ostalo od njegovog života i strasti prema njoj, a zatim

230
opusti glavu na jastuku i izdahnu.
Barsina uze jedan ogrtač i tako pokrivena pade na njegovo
nepomično telo, gušeći se od plača, ljubeći ga i mazeći. Nikakav drugi
zvuk se nije čuo u kući sem njenog neutešnog ridanja i grčki plaćenici,
koji su stražarili napolju oko vatre, shvatili su. Ustali su i u tišini
oružjem odali počast komandantu Memnonu sa Rodosa kome je
nemilosrdna sudbina oduzela mogućnost da umre kao vojnik, sa mačem
u ruci.
Sačekali su zoru da se popnu u njegovu odaju i pripreme telo za
sahranu.
– Stavićemo ga na pogrebnu vatru, prema našim običajima – reče
najstariji među njima, onaj koji je dolazio sa Tegeja. – Za nas, ostaviti telo
kao hranu pticama i psima nepodnošljiva je sramota. I to pokazuje
koliko smo različiti. – Barsina je shvatila. Razumela je da u ovom
najtežem trenutku mora da prihvati ono što kažu njegovi vojnici i
dozvoli da se Memnon vrati svome rodu i primi pogrebne počasti prema
grčkom običaju.
Napravili su lomaču usred polja prekrivenog injem i na vrh spustili
telo svoga komandanta. Bio je u ratnoj opremi, sa šlemom ukrašenim
srebrnom ružom Rodosa.
Onda su upalili vatru.
Vetar koji je brisao po visoravni snažno je razbuktao vatru i
proždirući plamenovi za kratko vreme sagoreli su telo velikog ratnika.
Memnonovi vojnici, postrojeni, sa sabljama u ruci izgovorili su ritmično,
deset puta, njegovo ime. Usklici su se peli ka hladnom i sivom nebu koje
je prekrivalo pustu visoravan, a kada se ugasio i poslednji eho njihovih
glasova, shvatili su da su ostali potpuno sami na svetu. Da nemaju više
ni oca, ni majku, ni brata, ni kuću, ni mesto gde bi otišli.
– Ja sam se zakleo da ću ga pratiti gde god da krene – reče onda
najstariji među njima – čak i do pakla. – Kleknu, izvadi mač, okrenu ga
ka srcu i zabode sebi u grudi.
– I ja – ponovi njegov drug, izvlačeći svoj mač.
– I mi, isto tako – rekoše druga dvojica. Jedan za drugim, padoše u
sopstvenoj krvi, dok je prva pesma petlova poput zvuka trube prekidala
avetinjsku tišinu zore što se rađa.

231
 44.

Lekar Filip je veoma brzo doneo Aleksandru rezultate svog

istraživanja obavljenog na lešu Persijanca, donosioca pisma Velikog
kralja Aminti.
– Sigurno je otrovan, ali je reč o vrsti otrova koju ja ne poznajem.
Zbog toga mislim da je beskorisno ispitivati kuvara pošto je on čestit
momak, a ne bi ni bio sposoban da ga pripremi. Ni ja to ne bih bio u
stanju a kamoli on.
– Da li je moguće da je sam sebi pripremio otrov? – upita
Aleksandar.
– To je, svakako, moguće. Postoje ljudi iz lične garde Velikog kralja
koji se zaklinju da će ga služiti i po cenu svog života. Plašim sa da bi
zasada bilo teško saznati nešto više o čitavom ovom događaju.
Proveli su onda još nekoliko dana ne dobijajući vesti o pojačanju
koje je trebalo da stigne iz Makedonije, a moral vojnika počeo je da slabi
u dosađivanju i neradu.
Jednog jutra Aleksandar odluči da se popne u svetilište Velike
Majke bogova u Gordiju za koje se govorilo da ga je sazidao kralj Mida.
Pratili su ga prijatelji i sveštenici. Čim su saznali za njegovu nameru,
redom su se okupili u svojim ceremonijalnim odorama.
Hram je bio veoma staro svetilište starosedelaca u kome se nalazila
statua boginje izrađena u drvetu. Statua je sada bila skoro trula od crva,
ali ukrašena neverovatnom količinom nakita i talismana koje su tokom
vekova poklanjali vernici. Sa zidova hrama visile su relikvije i zavetni
darovi svake vrste i mnogi predmeti napravljeni od gline i drveta,
brižljivo ukrašeni, svedočeći o postignutim izlečenjima ili ostavljeni kao
molba boginji.
Živim bojama bile su predstavljene ruke i noge sa znacima svraba,

232
oči, nosevi, uši, uterusi, sigurno sterilni, koji su molili za plodnost, i
muški organi koji isto tako nisu bili u stanju da obave ono što im je
priroda namenila.
Svaki od ovih predmeta bio je znak mnogobrojnih nesreća, bolesti i
bolova što od početka vremena prate ljudski rod, otkako je glupi
Epimetej otvorio Pandorinu kutiju ispuštajući sva zla iz nje.
– Ostavljajući na dnu samo nadu – nadoveza se Eumenije, gledajući
oko sebe. – I svi ovi predmeti samo su ispoljavanje gotovo uvek
neostvarive nade što nas ljude, ipak, neophodno i dragoceno prati.
Seleuk, koji je stajao pored njega, pogleda ga zbunjen ovim
neverovatnim naletom filozofskog posmatranja. Ubrzo ih sveštenici
povedoše u susednu prostoriju gde se nalazio najvredniji predmet
svetilišta: kola kralja Mide.
Bila su to neka čudna kola sa četiri točka, vrlo primitivnog oblika, s
jednom polukružnom stranom u gornjem delu. Sastojala su se od rude
koja se završavala šipkom povezanom sa prednjom osovinom, dok je
jaram bio vezan za rudu kanapom zavijenim u jedan prilično čvrst čvor,
gotovo nerazmrsiv.
Prema jednom starom proročanstvu, onaj ko bude razmrsio ovaj
čvor postaće vladar čitave Azije i Aleksandar odluči da se odvaži na taj
poduhvat. Eumenije, Ptolomej pa i sam Seleuk, uporno su ga nagovarali
da to uradi.
– Ne smeš da propustiš tako nešto – rekao mu je Eumenije. – Svi
znaju za to proročanstvo. Ako bi izbegao pokušaj da se tu ogledaš, ljudi
bi mislili kako nemaš poverenja u sebe i kako ne veruješ da možeš da
savladaš Velikog kralja.
– Eunienije je u pravu – podržavao ga je Seleuk. – Taj čvor je simbol.
On predstavlja susretanje svekolikih puteva i staza mnogobrojnih
karavana u gradu Gordiju, pravaca koji vode sve do krajnjih granica
sveta. Ti u stvari već imaš u rukama taj čvor, pošto si ga osvojio snagom
oružja. Ali moraš da razmrsiš i simbol, inače ti same pobede neće biti
dovoljne.
Aleksandar se onda okrete ka Aristandru: – A šta ti kažeš na sve
ovo, vidovnjače?
Aristandar odgovori kratko: – Ovaj čvor je znak apsolutne
savršenosti, ostvarene harmonije, splet praotačkih energija koje stvaraju
život na zemlji. Ti ćeš razmrsiti taj čvor i vladaćeš Azijom i čitavim
svetom.
Takav odgovor je umirio sve, ali Eumenije nije želeo da išta prepusti
slučaju pa je pozvao jednog oficira iz pratnje admirala Nearka. Kako je

233
oficir poznavao svaki tip mornarskog čvora, korišćenog i na ratnim i na
teretnim brodovima, mogao je da uvede kralja u tajne razvezivanja
čvorova. Aleksandar je, s druge strane, bio sasvim siguran da će i sam
rešiti zadatak.
Osim toga, bilo je predviđeno da sveštenici iz svetilišta urade sve da
bi olakšali posao novom vladaru kako se ne bi izložio poniženju
neuspeha.
– Evo kola kralja Mide – najavi jedan od njih pokazujući vladaru
prastara kola, istrulela od crva. – A evo i čvora. – Rekao je to uz takav
osmeh da su svi prisutni, a pre svega Eumenije, Seleuk i Ptolomej, bili
ubeđeni kako će se sve odvijati na najbolji način. Pozvali su onda i
oficire nižeg čina kako bi prisustvovali kraljevom pokušaju.
Ali, kada se Aleksandar sagao i počeo da proučava čvor, shvati da
se prerano ponadao lakom rešenju. Kanap je bio neverovatno čvrsto
uvezan, a osim toga nije mu se video ni početak ni kraj, ni odozgo, ni
odozdo, ni sa bilo koje druge strane. Nije mogao da otkrije odakle da
počne sa otplitanjem. Gužva oko kralja postajala je sve veća i nije više
bilo ni pedlja praznog prostora u hramu. I sami sveštenici, zakopčani u
svoje ceremonijalne haljine, zbijali su se jedni uz druge, obilno se znojeći.
Kralj oseti da se guši i da ga polako obuzima bes. Shvati da će za
nekoliko trenutaka njegova velika slava sticana na bojnom polju sa
sabljom i mačem, sada biti dovedena u opasnost ovom očigledno
bezizlaznom situacijom.
Pogleda Eumenija koji slegnu ramenima kao da je hteo da mu kaže
kako ovoga puta nema nikakvog rešenja, zatim pogleda kameno lice
Aristandra iz Termesosa, vidovnjaka koji samo jedanput govori ono što
ima.
Pogleda Seleuka i Ptolomeja, Kratera i Perdiku i vide zbunjenost i
pometnju na njihovim licima. Dok se ponovo saginjao pored
nerazmrsivog čvora, odjednom oseti balčak svoga mača kako ga pritiska
uz bok i pomisli kako to mora da je znak koji mu šalju sami bogovi. U
istom trenutku, kroz prozorčić na krovu prodre zrak sunca i obasja mu
kosu. Svima se učini da na njegovom čelu, uz svetlucanje kapi znoja,
vide zlatan oblak.
U dubokoj tišini koja je zavladala salom začu se odjednom metalni
zvuk kraljevog mača izvučenog iz korica; u trenutku, sečivo blesnu kao
munja, a onda se nezadrživom snagom spusti na Gordijev čvor.
Kanap, presečen samo jednim potezom, otpusti jaram. Ovaj,
oslobođen kanapa, pade na zemlju praćen oštrim zvukom.
Sveštenici se pogledaše međusobno, prebledeli, a zatim skrenuše

234
pogled ka Aleksandru. On je, stojeći, vraćao mač u korice. Kada je
podigao glavu, videše kako njegovo levo oko postaje tamnije, presijava
se između svetlosti i senke i postaje crno kao noć.
Ptolomej uzviknu: – Kralj je presekao Gordijev čvor! Kralj je
gospodar Azije!
Svi drugovi razdragano uzviknuše, a ovacije su se čule i van
svetilišta. Klicali su i vojnici okupljeni oko hrama dajući oduška svom
oduševljenju koje je do tog trenutka bilo prikriveno strahom i sumnjom.
Svoje uzvike pratili su lupanjem mačeva o štitove tako da su se tresle
zidine starog hrama.
Kada se pojavio vladar, blistajući u svom srebrnom oklopu,
podigoše ga na ramena i trijumfalno odnesoše u logor, poput statue
boga. Niko nije obratio pažnju na Aristandra koji se udaljavao sasvim
sam, sa izrazom tuge na licu.

235
 45.

Nekoliko dana kasnije stiglo je toliko očekivano pojačanje. Bili su to

novi vojnici, i mladi supružnici koji su otišli iz Halikarnasa da bi proveli
zimu sa ženama. Stari vojnici su dočekani bestidnim komentarima, uz
zvižduke, mukanje i dobacivanja njihovih drugova koji su u
međuvremenu trpeli ratne napore i hladnu zimu. Neki od njih su,
mašući ogromnim drvenim falusima, urlali na sav glas: – Da li ste se
nauživali? Sada čete morati da platite.
Oficir koji ih je vodio bio je Antipatrov čovek, komandant bataljona
poreklom sa Orestida i zvao se Trazil. Došao je pred kralja da bi mu
odmah podneo izveštaj.
– Zašto ste se tako dugo zadržali? – upita Aleksandar.
– Zato što je persijska flota držala Dardanele pod blokadom i regent
Antipatar nije hteo da pošalje našu jedinicu u otvoren sukob sa
Memnonom. Onda, jednog dana, brodovi su se jednostavno povukli i
krenuli ka jugu koristeći povoljan vetar sa Borea i mi smo prošli.
– To je čudno – zapazi Aleksandar. – I svakako ne znači ništa dobro.
Memnon sigurno ne bi prekinuo opsadu a da pri tom nije odlučio da
zaposedne neko drugo, mnogo ranjivije mesto. Nadam se da će
Antipatar…
– Kruže glasine da je Memnon mrtav, gospodaru – prekide ga oficir.
– Šta kažeš?
– To je ono što su nam prenele naše uhode u Bitiniji.
– A od čega je mogao da umre?
– To niko ne zna. Priča se da je neka čudna bolest…
– Neka bolest? Teško je u to poverovati.
– To nije sasvim sigurna vest, gospodaru. Kao što sam i rekao, to su
glasine koje treba proveriti.

236
 – Da, svakako. A sada idi i smesti se sa svojim ljudima pošto ćemo
uskoro poći. Imaćete najviše jedan dan odmora; predugo smo vas čekali.
Oficir otpozdravi a Aleksandar, pošto ostade sam u svom šatoru,
poče da razmišlja o ovoj neočekivanoj vesti koja mu nije donela ni
olakšanje ni zadovoljstvo. U svojim mislima, u svojoj duši, smatrao je
Memnona jedinim dostojnim protivnikom, kao što niko osim Hektora
nije bio u stanju da se bori protiv Ahila. Odavno se spremao da mu se
suprotstavi licem u lice na način koji je Homer već davno opisao. Čak ni
ideja da se lično suprotstavi Velikom kralju nije imala toliko značaja.
Savršeno dobro se sećao moćne komandantove figure, šlema koji
mu pokriva lice, boje njegovog glasa, sopstvenog osećaja duboke
zamišljenosti pred saznanjem da je Memnon uvek spreman da
neumoljivo i neumorno zadaje udarce. Neka bolest… Svakako nije želeo
da se to dogodi, da tako izgleda kraj njihovog nepomirljivog
suparništva. Pozva Parmeniona i Klita Crnog da se dogovore oko
polaska: želeo je da pođu u toku sledeća dva dana. Onda i njima saopšti
vest koju je dobio: – Komandant pojačanja koje je stiglo iz Makedonije
upravo mi je rekao da je, prema nekim glasinama, Memnon mrtav.
– Biće to velika prednost za nas – uzvrati stari general, ne krijući
zadovoljstvo. – Imati njegovu flotu koja kontroliše more između nas i
Makedonije, previše je ozbiljna pretnja. Bogovi su na tvojoj strani,
gospodaru.
– Bogovi su mi uskratili jedan čestit okršaj s jedinim protivnikom po
mojoj meri – uzvrati Aleksandar, potamneo u licu. Ali u tom trenutku,
neočekivano, pomisli na Barsinu, na njenu uzbuđujuću lepotu i shvati da
je sudbina tako htela: da dopusti da se Memnonov život ugasi kao
posledica neke čudne bolesti, ali i da ne dopusti da ga Barsina i dalje
mrzi. Bio bi spreman u tom trenutku da pređe preko svake prepreke
koja bi se postavila između njega i nje, samo kada bi znao gde se nalazi.
– Izgleda da se nalazi negde između Damaska i Sirijskih vrata –
trgnu ga glas Crnog.
Aleksandar se naglo okrenu ka njemu i pogleda ga začuđeno, kao
da mu ovaj čita misli. Crni bi iznenađen takvom reakcijom.
– O čemu mi to govoriš, Crni? – upita vladar.
– Govorio sam ti o depeši koju nam je poslao Eumolp iz Solija.
– Tako je – umeša se Parmenion. – Stigao nam je jedan glasnik sa
usmenom porukom.
– Kada?
– Danas pre podne. Tražio je da razgovara s tobom, ali si ti izašao sa
Hefestionom i drugima iz straže da obiđeš novopristigle vojnike, pa sam

237
ga ja primio.
– Odlično si uradio, generale – odgovori Aleksandar – ali da li smo
sigurni da poruka dolazi od Eumolpa?
– Glasnik zna lozinku koju i ti dobro znaš.
Aleksandar klimnu glavom. – ‘Jagnjeći mozak’! Da li ste ikada čuli
neku tako smešnu lozinku?
– Zato što je to njegovo omiljeno jelo – promrsio je Crni šireći ruke.
– Kao što sam ti rekao – nastavi Parmenion – izgleda da je Veliki
kralj krenuo s čitavom svojom vojskom u pravcu prelaza na reci
Tapsako.
– Prelaz na reci Tapsako… – ponovi vladar. – Kao što sam i mislio.
Darije pokušava da mi blokira prolaz kroz Sirijska vrata.
– Izgleda da si potpuno u pravu – potvrdi Crni.
– A koliko ih je? – upita Aleksandar.
– Mnogo – odgovori Parmenion.
– Koliko? – nestrpljivo je navaljivao kralj.
– Oko pola miliona ako je obaveštenje tačno.
– Jedan na desetoricu. Zaista mnogo.
– Šta misliš da uradiš?
– Da nastavimo dalje. Nemamo drugog izbora. Spremite se za
polazak.
Dvojica oficira ga pozdraviše i pođoše ka izlazu, ali Aleksandar
zadrža Parmeniona.
– Šta je bilo, gospodaru? – upita general.
– Morali bismo i mi da odredimo lozinku pri razmeni usmenih
poruka, zar ne?
Parmenion spusti glavu. – Nisam imao izbora kada sam ti poslao
Sizina. Nismo ništa slično mogli da predvidimo pre nego što smo se
razdvojili.
– Tačno je, ali sada nam je takva lozinka potrebna. Moglo bi opet da
dođe do slične situacije.
Parmenion se nasmeši.
– Zašto se smeješ?
– Zato što sam se setio dečje pesmice koju si stalno pevao kao mali.
To te je naučila stara Artemizija, sluškinja tvoje majke, da li se sećaš?

Stari vojnik koji kreće u rat

pade na zemlju, pade na zemlju!

– I onda bi ti padao na pod.

238
 – Onda neka to bude naša lozinka – obradova se Aleksandar. – Niko
se ne bi setio.
– I ne treba ništa da pamtimo. Idem onda.
– Generale – pozva ga opet Aleksandar.
– Gospodaru?
– Šta radi Aminta?
– Obavlja svoj zadatak.
– Dobro, ali nadziri ga i dalje a da on to ne primeti i pokušaj da
saznaš da li je Memnon zaista mrtav i ako jeste od čega je umro.
– Uradiću sve što je u mojoj moći, gospodaru. Glasnik Eumolp iz
Solija i dalje je u logoru. Preneću mu tvoje naredbe.

Sutradan glasnik krenu, a vojsci ostade još jedan dan da se pripremi

za polazak u zoru. Sve je bilo pripremljeno ranije: životinje natovarene,
kola puna hrane i oružja, a oficiri su napravili plan kretanja vojske u
toku sledećih sedam dana koliko im je trebalo do Kilikijskih vrata. Bio je
to uzan prolaz u planinskom vencu Taurus, ni toliko širok da mogu
odjednom da prođu dve natovarene životinje.
Iste večeri jedan od vojnika koji je došao sa pojačanjem iz
Makedonije zatraži da ga Kalisten primi. Imao je da mu preda svežanj
papira. Istoričar, koji je upravo nešto pisao, ne očekujući nikakvu
pošiljku iz Makedonije, ustade da mu da novac i zahvali mu se. Čim je
vojnik izašao, otvori svežanj i vide da je u njemu neki izvorni tekst,
traktat o uzgajanju pčela koji nije tražio i koji je sigurno bio napisan u
šiframa. Kada je protumačio poruku, pročitao je:

Lek sam poslao Teofrastu da ga da lekaru na Lezbosu, ali je

vreme jako loše i moguće je da nijedan brod neće isploviti u toku
sledećih nekoliko dana. Sve je neizvesno, samim tim i rezultat.

Sledilo je nešifrirano pismo:

Aristotel svom rođaku Kalistenu, zdravo!

239
 Sreo sam jednu osobu koja je poznavala Pausanija, čoveka koji je
ubio kralja Filipa. Priča koju je Pausanije svojevremeno ispričao i
način na koji je opisao svoj odnos sa vladarem svakako nisu bili povod
za ubistvo. Znam identitet jednog od osumnjičenih saučesnika i sreo
sam ga u nekoj krčmi u Beroeji. Bio je veoma nepoverljiv i neprekidno
je odbijao da bilo šta ispriča, mada sam ja na svaki način pokušavao da
ga ohrabrim. Nisam mogao ništa da uradim. Saznao sam jedino
njegovo pravo ime pošto sam potkupio robinju, ujedno i njegovu
ljubavnicu. Sada znani da ima ćerku koju obožava i da je krije među
devicama u Artemidinom hramu na granici Makedonije sa Trakijom.
Moram da se vratim u Atinu, ali ću nastaviti svoju istragu i
obaveštavaću te. Vodi računa o svome zdravlju.

Odloži dokumenta i leže na krevet da bi sledećeg dana u zoru bio

spreman za pokret.
Probudili su ga Eumenije i Ptolomej iako je još bila noć. – Da li si
čuo šta se dogodilo? – upita ga Eumenije. – Šta se dogodilo? – upita
Kalisten, trljajući oči.
– Izgleda da je Memnon mrtav. Od nepoznate bolesti.
– I neizlečive – dodade Ptolomej.
Kalisten ustade i doda još malo ulja u lampu čiji se plamen gasio.
– Mrtav? Od kada?
– Vest je doneo jedan od oficira koji su doveli pojačanje. Računajući
vreme koje im je bilo potrebno da dođu do nas, rekao bih da se to
dogodilo pre petnaestak dana, mesec dana najviše. Stvari su se odvijale
onako kako smo i želeli.
Kalisten se seti datuma koji je stajao na pismu njegovog strica
Aristotela i pokuša brzo da proračuna vreme. Shvatio je da ne može da
bude siguran koliko je događaj stvarno izazvan. Samo je odgovorio: –
Bolje što je tako. – Zatim, dok je nastavljao da se oblači, pozva jednu
robinju i naredi: – Posluži nešto toplo glavnom sekretaru i komandantu
Ptolomeju.

240
 46.

– Jagnjeći mozak – reče persijski kuvar, spuštajući tanjir sa dobro

pohovanim mozgom na sto ispred Eumolpa iz Solija. I dok je izgovarao
ove reči, smešio se sa sva svoja trideset i dva bela zuba, sakrivena ispod
kao ugljen crnih brkova.
Upravitelj Sirije, satrap Ariobarzan, ležeći na sofi preko puta,
nasmeši se tako da se Eumolp uplaši: – Zar to nije tvoje omiljeno jelo?
– Da, svakako, svetlosti Arijana, nepobeđeni vojskovođo. Možda ćeš
u budućnosti doživeti čast da poneseš veliku krunu ako jednoga dana
Aura Mazda poželi da Veliki kralj ode u kulu tišine i pridruži se svojim
slavnim precima.
– Veliki kralj je odličnog zdravlja – uzvrati Ariobarzan. – Ali molim
te jedi. Kakav je taj jagnjeći mozak?
– Hm… – mrmljao je Eumolp, kolutajući očima da bi pokazao koliko
je jelo dobro.
– A to je i tvoja lozinka kada izmenjuješ poruke namenjene našim
neprijateljima, zar ne? – upita Ariobarzan, ne prestajući da se smeši.
Eumolp se zakašlja, pošto mu je zalogaj hrane zastao u grlu.
– Hoćete malo vode? – hitro dotrča kuvar sipajući vodu iz srebrnog
bokala. Eumolp, potpuno pomodreo, dade znak rukom da ne treba.
Kada se povratio, nasmeši se kao da se ništa nije dogodilo i nastavi:
– Nisam razumeo simpatičnu šalu.
– To uopšte nije šala – ljubazno uzvrati satrap, lomeći krilo drozda
pečenog na žaru i žvaćući ga sa zadovoljstvom. – To je sušta istina.
Eumolp pokuša da savlada strah od koga ga je stomak zaboleo, uze
mirno još jedan komad pohovanog mozga i onda sasvim smireno
nastavi: – Hajte molim vas, mnogopoštovani moj domaćine, svakako
nećete poverovati svakojakim pričama, pa bile one i duhovite, koje

241
dovode u sumnju moju čast…
Ariobarzan ga prekide znakom ruke, obrisa ruke o kuvarevu
kecelju, siđe sa sofe i krenu ka prozoru dajući znak Eumolpu da mu
priđe.
– Priđi, molim te, dragi moj prijatelju.
Eumolp nije imao drugog izbora osim da priđe i pogleda kroz
prozor. Ono malo zalogaja koje je progutao smučili su mu se istog
trenutka, a lice postalo samrtno bledo. Njegov glasnik je bio naboden na
kolac, nag, sa zakovanim rukama. Duge trake odrane kože visile su mu
sa pojedinih delova tela otkrivajući krvavu muskulaturu. Na nekim
mestima meso mu je bilo otkinuto tako da se videla kost, dok su mu
testisi bili okačeni oko vrata kao groteskna ogrlica. Nije davao znake
života.
– On je progovorio – mirno objasni Ariobarzan.
Malo dalje, jedan sluga je pripremao novi kolac, od akacije, deljući
ga nožem ne bi li ga napravio potpuno glatkim. Ariobarzan pogleda
kolac, zatim Eumolpa, pravo u oči, jasno mu pokazujući pokretom ruke
šta ga čeka.
Jadnik se gušio, nesvesno mašući glavom.
Satrap se nasmeši. – Znao sam da ćemo se razumeti, stari moj
prijatelju.
– U čemu… U čemu bih mogao da ti budem koristan – mucao je
uhoda, ne uspevajući da odvoji pogled od zašiljenog vrha kolca, dok mu
se stražnjica instinktivno stezala u nesvesnom pokušaju da ne dozvoli
prolaz tako strašnoj oštrici.
Ariobarzan se vrati za trpezu, opruži se na sofu i pozva Eumolpa da
se smesti. Jadnik udahnu vazduh, u nadi da je najgore već prošlo.
– Kakav odgovor očekuje onaj mali jaun? – upita satrap nazivajući
ovim pogrdnim imenom ratnika koji je do tada osvojio već čitavu
Anadoliju.
– Kralj Aleksandar… to jest mali jaun – ispravi se Eumolp – hteo je
da zna gde će ga Veliki kralj sačekati sa svojom vojskom.
– Odlično! Onda ćeš poslati jednog tvog glasnika – ne ovog, plašim
se da je van upotrebe – i reći ćeš malom jaunu da ga Veliki kralj čeka kod
Sirijskih vrata s polovinom svoje vojske, dok je drugu polovinu ostavio
da brani prelaz preko reke Tapsako. To će ga naterati da napadne.
– Da, bez sumnje – žurno potvrdi uhoda. – Taj glupi, nadmeni dečak
koji mi je, molim te da mi veruješ, bio uvek nesimpatičan, krenuće
napred spuštene glave, siguran u pobedu i zaglaviće se u uskom prolazu
između planine Aman i mora dok ćete vi, međutim…

242
 – Mi, međutim, nećemo ništa – kratko ga preseče Ariobarzan. –
Uradi ono što sam ti rekao i to odmah. Pozvaćeš tvog čoveka ovde, u
susednu odaju, da mi možemo da te čujemo i vidimo, kazaćeš mu
poruku i odmah ćeš ga poslati kod malog jaune. Posle naše pobede
videćemo šta ćemo s tobom. Svakako, ako budeš doprineo na odlučujući
način, onaj kolac koji si video u dvorištu upotrebićemo u druge svrhe.
Ali, ako bi nešto pošlo naopako… Čak! – I zakači slikovito kažiprst leve
o kažiprst desne ruke.
Eumolp požuri da uradi ono što se od njega tražilo, dok su ga oči i
uši posmatrale i slušale kroz nekoliko veoma dobro sakrivenih otvora,
svuda naokolo, po islikanim i dekorisanim zidovima.
Veoma pažljivo, on objasni novom glasniku sve što je trebalo: – Reći
ćeš da se tvoj drug nije osećao dobro i da sam zato poslao tebe. A kada te
budu pitali za lozinku reći ćeš… – zakašljuca – ‘jagnjeći mozak’.
– ‘Jagnjeći mozak’, gospodaru? – upita zaprepašćen glasnik.
– Da, „jagnjeći mozak“. Zašto? Šta nije u redu?
– Ništa, sve je u redu. Onda krećem odmah.
– Eto, odlično. Kreni odmah.
Eumolp iz Solija izađe kroz mala vrata na suprotnoj strani odaje gde
ga je čekao Ariobarzan.
– Da li mogu sad da idem? – upita, ne sasvim mirno.
– Možeš da ideš – odgovori satrap. – Zasada.

Aleksandar se iz Gordija kretao kroz centralnu Frigiju sve do

gradića Ankire smeštenog na nekoliko brdašaca, u dnu maglovitog
klanca. Persijskom satrapu, koga je tu zatekao, Aleksandar je potvrdio
njegova ovlašćenja, ostavljajući nekoliko makedonskih oficira da
komanduju garnizonom.
Zatim je nastavio da se kreće ka istoku i došao do obale Halisa,
velike reke koja se ulivala u Crno more, vekovnu granicu između
egejskog i anadolijskog sveta i centralne Azije, krajnje granice koju,
koliko se zna, Grci nikad nisu prešli. Vojska se spuštala duž obale ka

243
jugu, a zatim nastavila uz dva velika slana jezera oivičena prostranim
ravnicama prekrivenim snegom.
Aleksandar je i persijskom satrapu Kapadokije ostavio sva
ovlašćenja koja su mu pripadala, budući da mu se i on zakleo na
vernost. Tako je odlučno krenuo ka jugu, ne nailazeći ni na kakav otpor.
Sišao je do prostrane visoravni iznad koje se uzdizala planina
Argeo, uspavani vulkan, neprekidno pod snegom. Svakog jutra im se,
kroz maglu, planina iznova činila nestvarnom, a polja prekrivena
slanom su, kako se sunce pelo ka zenitu, postajala braonkasta.
Mnoga od polja bila su uzorana i zasejana, dok su se na nekim
mestima, tamo gde plug još nije prošao, videle žute strnjike, ispaša za
mala stada ovaca i koza. Posle dva dana hoda ugledali su veličanstven
planinski venac Taurus, belih vrhova koji su sijali na suncu i bojili se u
crvenkasto kada bi ono zalazilo.
Izgledalo je nemoguće da se ovaj ogroman prostor otvara pred
njima a da baš niko, nijedno selo, nijedan grad, nijedno pleme, ne pruža
bilo kakav otpor.
Slava mladog ratnika sada se pročula daleko, a isto tako se pronela i
vest o smrti komandanta Memnona, jedinog na strani Velikog kralja
sposobnog da zaustavi njegovo napredovanje.
Posle pet dana hodanja po visoravni, staza je počinjala da se penje
sve strmije prema udolini koja je vodila ka primorskoj ravnici Kilikije.
Svake večeri Aleksandar bi sedeo u svom šatoru, sam ili sa Hefestionom
ili drugim prijateljima i čitao „Anabazu“ od Ksenofonta, dnevnik
pohoda deset hiljada ljudi koji su pre sedamdeset godina prošli upravo
ovim putem. Atinski istoričar je opisivao udolinu kao jedan veoma uzan
i skučen prostor, teško prohodan ako ga neko brani.
Aleksandar je želeo da lično vodi kolonu u maršu. Čuvari prolaza
su ga ugledali u predvečerje i odmah prepoznali, po crvenoj zastavi sa
zlatnom zvezdom Argeade, po ogromnom crnom konju na kome je
jahao i po sjajnom srebrnom oklopu.
Videli su i beskrajnu zmiju od ljudi i konja koji se uspinju sporim i
neujednačenim korakom. Zaključivši da su suviše malobrojni, čuvari se
dadoše u beg, tako da je dolina bila osvojena bez ikakvih teškoća.
Seleuk na levoj strani prolaza, na steni, primeti urezane znake koje
je možda upisao neko iz Ksenofontove grupe od deset hiljada. Pokaza ih
Aleksandru i on zastade, radoznalo ih proučavajući. Zatim nastaviše
putem i dođoše u dolinu Sidno, na veliku zelenkastu ravnicu Kilikije.
– Sada smo u Siriji – reče Eumenije. – Anadolija je iza nas.
– Neki drugi svet! – uzviknu Hefestion gledajući ka tankoj

244
plavičastoj liniji koja je oivičavala ravnicu. – A ono tamo je more!
– Tamo nas čeka Neark sa svojim brodovima? – upita Perdika.
– Tamo negde, sigurno – odgovori Leonat. – Mora da sada gleda u
ove planine i gunđa: „Gde li su se samo deli? Zašto, dođavola, ne
pristižu?”.
– Nije to tako lako – umeša se Aleksandar. – Zato je bolje da
požurimo i zauzmemo luke na obali. Tako će, kada bude stigao, moći
mirno da se usidri, ne plašeći se zasede.
Podbode Bukefala i poče da silazi. Lizimah reče Leonatu koji je
jahao pored njega: – Da su nam pripremili odgovarajuću odbranu po
ovim vrhovima iznad prolaza, ni muva ne bi mogla da proleti.
– Uplašili su se – odgovori mu drug. – Razbežali su se kao zečevi.
Sada više niko neće moći da nas zaustavi.
Lizimah odmahnu glavom. – Samo ti tako misli, ali se meni nimalo
ne dopada ova tišina. Po meni, mi idemo pravo lavu u razjapljene
čeljusti.
Leonat na to promrmlja: – A ja ću mu iščupati jezik. – I onda se vrati
nazad da proveri kraj kolone.
U samo nekoliko desetina stadija klima se potpuno promenila. Od
svežeg i suvog, kako je bilo na visoravni, u toplo i vlažno i svi počeše da
se obilno znoje zakopčani u svojim oklopima. Za samo dva dana stigli su
u grad Tars, smešten veoma blizu mora. Otvorili su im vrata pošto je
satrap Kilikije pobegao, odlučivši da se pridruži vojsci Velikog kralja
koja je neumorno napredovala. Aleksandrova vojska se ulogorila u
dolini, dok su se on i viši oficiri smestili po najboljim kućama u gradu.
Tu mu je i najavljena poseta.
– Ovde je jedan glasnik koji zahteva da razgovara s tobom lično,
gospodaru – reče jedan od stražara na ulazu u šator.
– Ko ga šalje?
– Kaže da ga šalje izvesni Eumolp iz Solija.
– Onda bi morao da zna lozinku.
Stražar izađe i ubrzo se začu kako se grohotom smeje. Mora da je to
bio Eumolpov glasnik.
– Lozinka je… – pokuša da je izgovori stražar jedva se uzdržavajući
od smeha.
– Uozbilji se – preseče ga kralj.
– Lozinka je ‘jagnjeći mozak’.
– To je on, pusti ga da prođe.
Stražar se udalji smejući se i propuštajući glasnika.
– Gospodaru, šalje me Eumolp iz Solija.

245
 – Znam, samo on ima tako smešnu lozinku. Kako to da nije došao
onaj drugi glasnik? Nikad te ranije nisam video.
– Drugi glasnik se povredio pošto je pao s konja.
– Šta hoćeš da mi kažeš?
– Važne stvari, gospodaru moj. Veliki kralj je sada veoma blizu i
Eumolp je uspeo da podmiti jednog ađutanta kralja Darija i sazna gde se
Persijanci spremaju da započnu bitku u kojoj nameravaju da te unište.
– Gde?
Glasnik pogleda oko sebe i vide okačenu mapu koju je Aleksandar
uvek nosio sa sobom. Pokaza prstom na jednu tačku u dolini između
planina Karmel i Aman.
– Ovde – reče. – Kod Sirijskih vrata.

246
 47.

Vest sevnu kao munja kroz logor, od usta do usta, sejući strah: –
Kralj je mrtav! Kralj je mrtav!
– Od čega?
– Udavio se!
– Ne, otrovali su ga.
– Persijska uhoda.
– Gde je?
– Ne zna se, pobegao je.
– Hajdemo da ga pronađemo. Na koju stranu je otišao?
– Sačekajte, sačekajte, evo Hefestiona i Ptolomeja!
– Tu je i Filip, kraljev lekar.
– Onda nije mrtav!
– Kako mogu da znam? Meni su rekli da je mrtav.
Vojnici su se odmah okupili oko ove trojice, koji su pokušavali da
prođu što brže kroz gužvu i izađu iz logora.
Grupa štitonoša iz kraljeve lične garde postavila se tako da im
omogući da što pre prođu kroz prostor od Filipovog šatora do izlaza.
– Kako se to dogodilo? – upita lekar.
– Samo što smo ručali – poče Hefestion.
– I bilo je nepodnošljivo toplo – nastavi Ptolomej.
– A vi ste i pili? – upita Filip.
– Kralj je bio dobre volje i ispio je „Herkulov pehar“.
– Pola amfore vina – promrmlja lekar.
– Jeste – potvrdi Ptolomej. – Onda je rekao kako više ne može da
podnosi ovu vrućinu i videvši s prozora reku Sidno kako vijuga,
uzviknuo: „Idem da se okupam!“
– Punog stomaka i pregrejan? – viknu van sebe Filip.

247
 U međuvremenu su stigli do konja, uzjahali i punom brzinom
krenuli ka reci do koje ih je delilo nekoliko stadija.
Vladar je ležao na zemlji, u hladu smokvi. Spustili su ga na jedan
prostirač od rogozine i prekrili ogrtačem. U licu je bio potpuno siv, imao
je velike crne podočnjake i modre nokte.
– Prokletstvo! – urliknu Filip skačući na zemlju. – Zašto ga niste
sprečili! On je više mrtav nego živ. Sklanjajte se, sklanjajte se!
– Ali mi smo… – mrmljao je Hefestion. Nije mogao da završi
rečenicu. Okrenuo se ka jednom stablu da ostali ne bi videli kako plače.
Lekar raskopča Aleksandra i oslušnu mu srce. Otkucaji srca su se
čuli, ali veoma slabi i nepravilnog ritma. Odmah ga ponovo pokri. –
Brzo! – naredi okrećući se jednom od štitonoša. – Trči do kraljevih odaja
i reci Leptini da spremi kadu s vrelom vodom. Neka u proključalu vodu
doda trave koje ću ti dati, ali neka ih stavi u sledećoj razmeri. – Uze iz
torbe jednu tablicu i olovku i brzo napisa neki recept. – A sada kreni!
Trči koliko te noge nose!
Hefestion priđe. – Šta mi možemo da uradimo?
– Spremite odmah nosiljku od trske i vežite je za dva konja da ga
polako prenesemo. Moramo da ga odnesemo odavde.
Vojnici izvadiše mačeve i brzo isekoše snop trske da bi uradili ono
što im je naredio. Zatim nežno podigoše kralja i položiše ga na nosiljku
pokrivajući ga ogrtačem.
Mala povorka krenu predvođena Hefestionom koji je držao konja za
uzdu kako bi se kretali ujednačenim kasom.
Leptina ih dočeka zaprepašćena, uplašena, ali nikoga ništa nije
smela da pita. Videla je vladara i bio je dovoljan jedan pogled da shvati
kako je strašno ono što se dogodilo. Gušeći se u suzama, brzo pođe
prema odaji s kadom, a za njom vojnici koji su nosili Aleksandra.
Kralj gotovo da više nije davao znake života. Sada su mu usne bile
modre, a nokti tamnomodri.
Hefestion kleknu i podiže ga: glava i ruka su mu beživotno pale
unazad.
Filip pride. – Spusti ga u kadu, polako, spuštaj ga postepeno.
Hefestion je nešto nejasno izgovarao, psovke ili molitve. U
međuvremenu su stigli i drugi Aleksandrovi prijatelji i okružili ga,
držeći se malo po strani da ne bi ometali Filipa.
– Rekao sam mu da ne skače u vodu tako zagrejan, pošto smo tek
ručali, ali nije hteo ni da me pogleda – šapnuo je Leonat Perdiki. – Samo
mi je dobacio da je to radio već hiljadu puta i da mu se nikada ništa nije
dogodilo.

248
 – Uvek postoji prvi put – umeša se Filip okrećući se ka njima. – Vi
ste nesrećnici i neodgovorni ste! Da li ćete sada shvatiti da ste konačno
odrasli? Da je na vama odgovornost za čitav narod. Zašto ga niste
sprečili? Kako niste mogli?
– Mi smo pokušavali, ali… – pokuša da se opravda Lizimah.
– Ðavola ste vi pokušavali, kako ste se samo našli? – procedio je
kroz zube, počinjući da masira kraljevo telo. – Da li uopšte znate šta se
dogodilo? Da li shvatate? Nemoguće da ne možete da shvatite. – Mladići
su stajali pognutih glava, kao dečaci pred učiteljem. – Voda koja teče
kroz ovu reku u stvari je otopljeni sneg s planine Taurus, i tok reke je
toliko kratak a korito toliko strmo da voda uopšte ne može da se zagreje
pa dolazi do mora ledena kao da se tek istopila. To je kao da se go
zakopao u sneg.
Leptina je u međuvremenu kleknula pored kade čekajući da joj lekar
da dalja uputstva.
– Eto, bravo, pomozi mi i ti. Masiraj ga od stomaka naviše, polako.
Pokušaćemo da mu povratimo normalan rad stomaka.
Hefestion se primače preteći mu prstom. – Slušaj, on je kralj, radi
ono što hoće i niko od nas ne može u tome da ga spreči. A ti si samo
lekar i moraš da ga izlečiš. Da li si razumeo? Moraš da ga izlečiš i sada
dosta!
Filip ga pogleda pravo u oči. – Ne obraćaj mi se tim tonom pošto
nisam tvoj sluga, a ja ću da radim ono što treba da uradim i kako mi se
čini da je to najbolje. Da li ti je to jasno? A sada da ste svi odmah izašli
napolje! – Zatim, dok su se udaljavali, dodade: – Osim jednog od vas.
Trebaće mi da mi pomaže.
Hefestion se okrete. – Da li mogu ja da ostanem?
– Možeš – odgovori Filip brundajući – ali ima da sediš na onoj tamo
stolici i da ne progovaraš.
U međuvremenu se kralju malo povratila boja, ali je i dalje bio u
nesvesti i nije otvarao oči.
– Moramo ga naterati da povrati – dodade Filip. – Odmah. Inače
ovo neće ništa pomoći. Leptina, da li si pripremila ono što sam ti tražio?
– Jesam.
– Onda donesi, ja ću nastaviti da ga masiram.
Leptina se vrati s posudom punom tečnosti jarkozelene boje.
– Evo, sada mi pomozite – naredi Filip. – Ti, Hefestione, drži mu
otvorena usta: moraće da proguta ovu tečnost.
Hefestion posluša i lekar sipa malo tečnosti u Aleksandrova usta,
kap po kap.

249
 U prvom trenutku vladar nije pokazivao nikakvu reakciju, ali onda,
nadražen od tečnosti, poče da povraća.
– Šta si mu to dao? – upita uplašeno Leptina.
– Tečnost koja izaziva povraćanje i ona sada deluje. Imam još jedan
lek kojim ću pokušati da probudim njegove životne funkcije, sada
potpuno umrtvljene.
Aleksandar je dugo povraćao dok mu je Leptina držala čelo a sluge
neprekidno pomagale čisteći pod oko kade. A onda se na tren umiri, da
bi zatim usledili strašni grčevi od kojih se gušio i ječao.
Filipov lek je imao moćno dejstvo: izazvao je ohrabrujuću reakciju
kraljevog tela, ali mu je zato potpuno izmučio duh. Izvukao se, mada je
morao da se suoči s veoma dugim periodom oporavljanja. Bolest je
nestajala, pa se vraćala, praćena visokim i podmuklim temperaturama
koje su ga polako iscrpljivale.
Prošlo je nekoliko meseci dok se nije videlo poboljšanje. U
međuvremenu su njegovi ljudi potpuno klonuli duhom, govoreći među
sobom da je kralj mrtav a da se niko od njegovih najbližih ne usuđuje da
im to saopšti. Konačno, tek početkom jeseni, Aleksandar je stao na noge i
izašao da pozdravi i ohrabri svoje trupe, ali je odmah potom morao da
se vrati u krevet.
Tek posle toga je počeo da šeta po sobi, a Leptina bi išla za njim
moleći ga da pojede malo tople supe: – Progutaj, gospodaru moj.
Progutaj barem malo, biće ti bolje.
Filip bi svakog dana, obično predveče, dolazio da ga obiđe, dok je
ostatak dana provodio lečeći vojnike koji su se razboljevali što zbog
drugačije klime, što zbog izmenjene ishrane. Neki su imali dijareju,
drugi visoku temperaturu, a većina mučninu i povraćanje.
Jedne večeri, Aleksandar je sedeo za svojim stolom, pošto je počeo
da odgovara na pisma koja su mu stizala iz Makedonije i osvojenih
provincija, kad ga prekinu glasnik sa zapečaćenom porukom generala
Parmeniona. Kralj je otvori, ali u tom trenutku stiže Filip.
– Kako smo danas, gospodaru? – upita ga, počinjući odmah da
priprema napitak koji mu je obično davao.
Aleksandar baci pogled na poruku starog generala i pročita:

Parmenion, kralju Aleksandru, zdravo!

Prema porukama koje sam dobio, tvog lekara Filipa su potplatili
Persijanci da te otruje. Čuvaj se!

Odgovori: – Prilično dobro. – I pruži ruku da uzme pehar s lekom.

250
 Drugom rukom pruži poruku Filipu da je pročita dok on ispija
napitak.
Lekar nijednim pokretom ne pokaza čuđenje, a kada je kralj ispio
lek, sipa ostatak u činiju i reče: – Popićeš ostatak doze večeras, pre nego
što legneš. Sutradan ćeš početi da jedeš čvršću hranu: napisaću Leptini
šta sve smeš da jedeš. Strogo se drži dijete.
– Uradiću kako kažeš – uveravao ga je kralj.
– A sada se vraćam u logor. Ima prilično mnogo ljudi koji se ne
osećaju dobro, ne znam da li su ti rekli?
– Rekli su mi – odgovori Aleksandar. – A to je baš prava nevolja.
Darije nam se približava, osećam to. Moram da ojačam po svaku cenu. –
Onda, dok se Filip opraštao, upita: – Šta misliš, ko je ovo dojavio
Parmenionu?
Filip slegnu ramenima. – Ne mogu ni da pretpostavim. Ali ima
mnogo mladih hirurga, veoma dobrih i ambicioznih i neko od njih bi
sigurno želeo da postane kraljevski lekar. Kada bi mi se nešto dogodilo,
zauzeo bi moje mesto.
– Reci mi samo ko bi to mogao da bude i ja ću…
– Bolje nemoj, gospodaru. Vrlo brzo će nam biti potrebni svi naši
hirurzi i nećemo ih čak ni imati dovoljno. A svakako, hvala ti na
poverenju – dodade i izađe zatvarajući vrata za sobom.

251
 48.

Nearkova flota se usidrila blizu Tarsa polovinom jeseni. Admiral

stupi na kopno da pozdravi i zagrli Aleksandra koji se do tada već
potpuno oporavio.
– Da li znaš da Darije namerava da nam prepreči prolaz kroz
Sirijska vrata? – reče mu kralj.
– Perdika me je obavestio. Nažalost, kako si bio bolestan, imao je
dovoljno vremena da učvrsti svoje položaje.
– Slušaj moj plan: silazićemo duž obale, popećemo se zatim ka
udolini i poslaćemo izvidnice da odrede gde je Darije. Moraćemo da
iznenadnim napadom isteramo njegov garnizon i siđemo s čitavom
vojskom u dolinu gde ćemo nastaviti napad. Brojčano smo i dalje mnogo
slabiji, jedan na desetoricu, ali tu ne možemo ništa.
– Jedan na desetoricu?
– Tako su me obavestili. Bolesni i oni koji prezdravljuju moraće da
ostanu u Isu, a ja ću nastaviti da se krećem ka Sirijskim vratima. Poći
ćemo sutra. Ti ćeš nas pratiti s flotom; od sada pa nadalje bićemo
neprekidno u vezi.
Neark se vrati na svoj brod i sledećeg dana podiže sidro ploveći ka
istoku, dok je vojska išla u istom pravcu duž obale.
Stigli su u Is, gradić koji se prostirao po podnožju planine i ličio na
gledalište nekog velikog amfiteatra. Kralj naredi da se tu smeste vojnici
koji nisu u stanju da se bore, a zatim krenu u pravcu Sirijskih vrata.
Sledeće večeri posla izvidnicu da ispita teren, dok je sa admiralskog
broda Neark obaveštavao kako se more ustalasalo i kako se sprema
bura.
– Samo nam je još to trebalo! – psovao je za sebe Perdika. Dok ih je
sve jači vetar ometao ljudi su uzalud pokušavali da postave šatore koji

252
su ličili na brodska jedra nošena vetrom. Kada su se, konačno, duboko u
noć, ulogorili, poče nevreme. Kiša je tekla u mlazevima, nebo svetlelo od
bezbroj munja a eho grmljavine odjekivao po planinama.
Neark je na vreme pristao uz kopno, i njegovi ljudi su udarcima
malja zabadali stubove i vezivali užad koju su drugi bacali s pramca.
Konačno je izgledalo da je sve pod kontrolom i svi oficiri se okupiše
u Aleksandrovom šatoru, na skromnoj večeri, da popričaju o planovima
za sledeći dan. Kada su se već spremali da pođu na spavanje, dotrča
glasnik iz Isa, mokar do gole kože, blatnjav, i bez daha stade pred
okupljene. Svi skočiše.
– Šta se desilo? – upita Aleksandar.
– Gospodaru – poče čovek jedva dolazeći do daha – Darijeva vojska
je iza nas, u Isu.
– Šta si rekao? Da nisi pijan? – urlao je vladar.
– Nažalost, nisam. Naglo su došli u sumrak, iznenadili stražu izvan
grada i zarobili sve bolesne koje si tamo ostavio.
Aleksandar lupi pesnicom o sto. – Prokletstvo! Sada ćemo morati da
pregovaramo s Darijem da nam ih vrati.
– Nemamo izbora – reče Parmenion.
– Ali kako je moguće da su sada iza naših leđa? – upita Perdika.
– Ovuda nisu mogli da prođu, naleteli bi na nas – primeti Seleuk
mirnim tonom, kao da je hteo da smanji napetost. – Nisu mogli ni s
mora, Neark bi ih video.
Ptolomej priđe glasniku. – A ako je ovo samo zamka da bi nas
udaljili odavde i omogućili dovoljno vremena Velikom kralju da se
popne i napadne nas odozgo? Ja ne poznajem ovog čoveka. Da li ga vi
poznajete?
Svi se približiše da pogledaju glasnika, koji se u strahu povlačio.
– Ni ja ga nikada nisam video – reče Parmenion.
– Ni ja – priključi se i Krater, posmatrajući ga s nepoverenjem.
– Ali ja, gospodaru… – pokuša glasnik da kaže.
– Da li znaš lozinku? – upita Aleksandar.
– Ali ja… nije bilo vremena, kralju. Moj komandant je rekao da trčim
i ja sam skočio na konja i krenuo.
– A ko je tvoj komandant?
– Aminta iz Linkesta.
Aleksandar ne reče ništa, samo izmenja kratak pogled s
Parmenionom. U istom trenutku, jedna munja zasija tako jako da je
njena svetlost prodrla u sam šator, osvetljavajući lica prisutnih
avetinjskim odrazom. Odmah zatim, začu se zaglušujući udar groma.

253
 – Nema drugog načina da saznamo šta se, do đavola, dešava, osim
da ja krenem nazad – reče Neark čim se svetlost izgubila.
– Šta da uradiš? – upita kralj.
– Vraćam se nazad da proverim. Mojim brodom.
– Mora da si lud! – uzviknu Ptolomej. – Hoćeš da te unište?
– Ne mora da znači. Vetar duva s juga. Uspeću, uz malo sreće. Ne
pomerajte se odavde dok se ne vratim ili vam nekog ne pošaljem.
Lozinka će biti „Posejdon“.
Navuče ogrtač preko glave i istrča po pljusku.
Aleksandar i drugovi izađoše za njim noseći lampe. Neark se pope
na svoj admiralski brod i dade naredbu da podignu sidra i spuste vesla
u more. Malo kasnije, brod krenu ka severu. Dok se udaljavao, s plaže su
se videla samo njegova bela jedra.
– On je potpuno lud – vikao je Ptolomej, pokušavajući da zakloni oči
od kiše. – Podigao je čak i jedra.
– Nije lud – uzvrati Eumenije. – To je najbolji mornar koji je ikada
plovio odavde do Herkulovih kolonada i on je toga svestan.
Beličasta masa jedara s krme brzo nestade u mraku. Vratiše se u
kraljevski šator da se malo zagreju oko ognjišta pre nego što odu na
spavanje. Aleksandar je bio previše uzbuđen da bi spavao i ostade dugo
pod nadstrešnicom gledajući oluju kako besni, povremeno bacajući
pogled na Peritasa koji je tužno lajao pri svakom udaru groma. U
jednom trenutku vide munju kako sa ustremila ka hrastu na vrhu jednog
brda. Džinovsko stablo se upali i u svetlosti koju je stvorio plamen on na
trenutak prepozna beli Aristandrov ogrtač i njega, kako nepomično stoji
na vetru i kiši sa rukama pruženim ka nebu. Aleksandar oseti kako ga
obuzima jeza, kako mu se krv ledi u venama, a onda mu se učini da čuje
krike mnoštva umirućih ljudi, očajničko jadikovanje duša koje su u
međuvremenu utekle iz pakla. Njegov razum kao da utonu u neku vrstu
nesvesti i tame.

Oluja je besnela tokom čitave noći i tek pred jutro oblaci počeše da

254
se razilaze. Kada se sunce konačno pojavilo iza vrhova Taurusa, nebo je
bilo već sasvim vedro, a more se razbijalo po plaži u dugim talasima
oivičenim belom penom.
Nešto pre podneva, vratila se izvidnica koju su poslali na jug do
Sirijskih vrata. Pojaviše se pred kraljem izveštavajući ga: – Gospodaru,
tamo nema nikoga, nikoga nema čak ni u dolini.
– Ne razumem – reče kralj. – Ne razumem. Čak je i „Deset hiljada“
prošlo tuda. Nema drugog prolaza…
Odgovor stiže sa Nearkovim brodom, pred suton: ljudima su pucala
leđa od veslanja uz vetar i uz obalu da bi doneli vest koju je Aleksandar
očekivao. Čim su ugledali admiralski brod, kralj se sjuri ka plaži. S
broda je već bio spušten čamac i Neark se približavao obali.
– Onda? – upita ga čim je kročio na obalu.
– Nažalost, glasnik ti je rekao istinu. Za leđima su nam i ima ih na
stotine hiljada. Imaju konje, ratna kola, strelce, kopljanike, vojnike
praćkaše…
– Ali kako…
– Postoji jedna druga dolina, Amanijska vrata, na pedeset stadija ka
severu.
– Eumolp nas je izigrao! – razdra se Aleksandar. – Navukli su nas u
ovaj ćorsokak između planina i mora dok nam se Darije zavlačio iza
leđa, postavljajući se između nas i Makedonije.
– Ne mora da znači da je to uradio namerno – primeti Parmenion. –
Možda su ga otkrili, pa je na to bio primoran. A možda se Darije nadao
da će te iznenaditi još u tvom bolesničkom krevetu u Tarsu?
– To ni najmanje ne menja našu situaciju – uzvrati Ptolomej.
– Tako je – složi se Seleuk. – U velikoj smo nevolji.
– Šta ćemo sada da radimo? – upita Leonat, dižući ka njima pogled.
Aleksandar je ćutao razmišljajući, a zatim reče: – Ono što je jedino
sigurno, to je da Darije zna gde smo. Ako ostanemo ovde, pokosiće nas.

255
 49.

Aleksandar pred zoru sazva savet u svom šatoru. Spavao je veoma

malo, ali je izgledao sasvim odmorno i bio u izvanrednoj fizičkoj snazi.
Izložio je svoj plan u nekoliko reči: – Prijatelji, persijska vojska je
višestruko moćnija od nas, i zato moramo da se sklonimo odavde gde
smo im i suviše lak plen. Iza naših leđa je veoma prostrana ravnica, a
pred nama su planine: Darije bi nas pregazio pošto bi nas prvo potpuno
opkolio. Moramo, dakle, da se vratimo i sudarimo se s njima na uskom
prostoru, gde neće moći da računa na svoju brojčanu prednost.
– On ne očekuje da ćemo se vratiti nazad i zato ćemo ga iznenaditi.
Da li se sećate mesta na kome se reka Piramos uliva u more? Eto, to bi
moglo da bude najpogodnije mesto. Pešadijski oficiri su mi rekli da je
tamo prostor između brda i mora svega deset ili dvadeset stadija, a teren
bez ikakvih prepreka nije širi od tri stadija; dakle, to nama potpuno
odgovara. Postrojićemo se na sledeći način, i to će biti najsigurnije: u
centru bataljoni falange pezetera i grčkih saveznika; na desnom krilu, na
strani gde su brda, biću ja sa Puntom, na čelu odreda konjice hetera; na
levom boku general Parmenion će nas, sa ostatkom teške pešadije i
tesalske konjice, pokrivati sa strane mora. Tračani i Agrijani će biti iza
mene u drugoj liniji i čekaće kao rezerva.
– Falanga će napasti s čela a konjica s bokova, kao u Heroneji, ili kao
na Graniku.
– Nemam šta drugo da vam kažem. Neka nam bogovi budu
naklonjeni! Sada se vratite vojsci i postrojte je u ratnu formaciju pošto ću
ja poći u smotru.
Bio je još mrak kada kralj u borbenoj opremi, sa gvozdenim
oklopom ukrašenim na grudima srebrnim ukrasima i iskovanom
bronzanom Gorgonom na mestu gde je srce, prođe duž svojih trupa na

256
Bukefalu. Sa obe njegove strane jahali su stražari i drugovi: Hefestion,
Lizimah, Seleuk, Leonat, Perdika, Ptolomej i Krater, svi prekriveni
gvožđem i bronzom od glave do nogu, sa šlemovima ukrašenim
dugačkim perjem koje je lepršalo na hladnom jesenjem vetru.
– Ljudi – uzviknu. – Po prvi put otkad smo stupili na azijsko tlo,
imamo pred sobom persijsku vojsku koju vodi lično Veliki kralj. Došao
nam je iza leđa i njegova vojska je odsekla naše začelje. Veliki kralj
verovatno planira da nastavi duž obale i da nas pritisne uz ove planine,
uzdajući se u svoju brojčanu nadmoćnost. Ali mi nećemo ostati ovde i
čekati ga već ćemo mu poći u susret, da ga iznenadimo na jednom
uskom prostoru i tu ćemo ih potući. Mi nemamo druge mogućnosti!
Možemo samo da pobedimo, a ako ne pobedimo, bićemo uništeni.
Zapamtite! Veliki kralj je uvek usred svoje vojske. Ako uspemo da ga
ubijemo ili zarobimo, pobedićemo u ratu i osvojićemo čitavo njegovo
kraljevstvo u jednom jedinom trenutku. A sada, vojnici, hoću da čujem
vaš glas! Hoću da čujem zveket vašeg oružja!
Vojska odgovori tutnjavom, a zatim svi oficiri i vojnici isukaše
mačeve i počeše ritmično da udaraju o štitove ispunjavajući udolinu
zaglušujućom bukom. Aleksandar podiže koplje i potera Bukefala koji
krenu svojim elegantnim korakom, praćen drugim konjanicima. Iza njih
potom odjeknu teški i ujednačeni korak falange i buka hiljade kopita.
Krenuli su ka severu i tokom nekoliko sati nije se dešavalo ništa
posebno, ali u toku prepodneva jedna grupa vojnika iz izvidnice vrati se
nazad u punom galopu.
– Kralju – viknu njihov komandant, preneraženog izraza – varvari
nam vraćaju naše ljude koje smo ostavili u Isu. – Aleksandar ga je gledao
ništa ne shvatajući.
– Sve ih je osakatio, gospodaru, svima im je odsekao ruke. Mnogi su
umrli zato što su iskrvarili, a drugi se teško vuku niz put vičući i plačući
od bolova. To je strašno.
Vladar pođe napred, sve dok nije stigao do svojih masakriranih
vojnika. Kada im priđe, oni mu pružiše svoje okrvavljene ruke, ruke bez
šaka, zavijene u prljave krpe.
Kralj ostade preneražen, a onda skoči s konja i vičući i plačući,
potpuno van sebe, poče da ih grli jednog po jednog.
Jedan veteran se nekako dovukao do njega da mu nešto kaže, a
onda, pošto mu je ponestalo snage, pade, umirući, u blato.
Aleksandar poče da urla: – Pozovite Filipa, pozovite lekara, brzo!
Brzo! Neka se pobrinu za ove ljude. – Zatim se okrete prema svojim
trupama: – Pogledajte šta su uradili vašim drugovima! Sada znate šta će

257
nas snaći ako budemo poraženi. Niko od nas neće smeti da ima mira
dok ne budemo osvetili ovo sakaćenje.
Filip je već pomagao ranjenima a zatim ih stavljao na kola koja su ih
vraćala nazad u logor. On sam se ponovo vrati vojsci, znajući da će pre
zalaska sunca biti preko potreban.
Darijevu vojsku ugledaše oko podneva. Postavili su se u širokom
luku, na severnoj obali reke Piramos. Prizor je bio impresivan: bar
dvesta hiljada ratnika postrojenih u borbenoj liniji, raspoređenih u
redovima različite veličine, sa dvokolicama čiji su točkovi bili opremljeni
ubojitim srpovima. Na bokovima su bili konjanici, Medejci, Ciseji, Sake,
Irkani; u centru, iza kola, nalazila se pešadija „besmrtnika“, Darijeva
garda, sa srebrnim tobolcima, sabljama zlatnih vrhova i dugim
refleksnim lukovima prebačenim preko ramena.
– Bogovi Olimpa, koliko ih je! – uzviknu Lizimah.
Aleksandar ne reče ništa. Gledao je centar neprijateljske vojske,
tražeći kola Velikog kralja.
Ptolomej ga prekinu: – Pogledaj! Persijanci se kreću ka desnoj strani!
Kralj se okrete ka brdima i vide jedan odred konjice koji se kreće ka
uzvišenjima, skrećući udesno i pokušavajući da napadne makedonsko
začelje.
– Ne možemo da ih napadnemo sa ove razdaljine. Pošaljite Tračane
i Agrijane da ih zaustave. Ne smeju da prođu ni po koju cenu. Dajte
znak, spremite se za napad!
Ptolomej galopom pojuri prema Tračanima i Agrijanima i posla ih
ka brdima. Hefestion dade znak trubačima i oni zasviraše. Drugi
odgovoriše s levog krila i vojska krenu korakom, najpre pešadija, pa
konjica.
– Pogledajte tamo! – uzviknu Hefestion. – Grčka teška pešadija!
Postrojeni su u centru!
– A tamo dole – umeša se Perdika – zabadaju zašiljene kolce u
zemlju.
– A reka je nadošla – dodade Lizimah. – Sa noćašnjom kišom…
Aleksandar je ćuteći posmatrao Agrijane i Tračane koji su već stigli
do Persijanaca i počeli da ih potiskuju. Sada ih je malo delilo od reke
Piramos. Reka nije bila duboka ali je tekla brzo, nabujala i virovita,
između dve blatnjave i klizave obale. Kralj opet podiže ruku i trube
zasviraše znak za napad.
Falanga spusti svoja duga koplja i krenu napred, tesalska konjica s
leve strane dade se u galop, a Aleksandar podbode Bukefala predvodeći
svoje hetere. Pre nego što su Persijanci mogli da ga spreče, pođe, koliko

258
god je mogao, ka desnoj strani i potera konja u reku na mesto gde je
prolaz bio najuži, praćen čitavim svojim odredom. Zatim naglo skrenu
ulevo i s kopljem u ruci udari u bok neprijateljske vojske.
U istom trenutku falanga uđe u Piramos i poče da se penje uz desnu
obalu, ali naiđe na gusto zbijenu formaciju pešadije grčkih plaćenika.
Klizav i neravan teren, kao i mnogo stena po šljunkovitom dnu i obali,
donekle raspršiše makedonsku vojsku i Grci silovito krenuše,
zaustavljajući hetere u žestokoj borbi prsa u prsa.
Krater, koji se borio na desnoj strani falange, shvati da su u smrtnoj
opasnosti i dade znak da trube zasviraju za pojačanje, za popunu redova
falange štitonošama. Mnogi među heterima bili su prinuđeni da bace
svoja duga koplja i izvuku kratke mačeve i pokušaju da se odbrane od
snažnog napada grčkih plaćenika, ali su i dalje bili u ozbiljnoj opasnosti.
U međuvremenu, po levom boku, Parmenion posla svoju tesalsku
konjicu protiv desnog krila Persijanaca. Oni su nailazili u talasima,
odred za odredom. U svakom talasu bi izbacili oblak kopalja a zatim se
povlačili, da bi svaki sledeći talas ponovio to isto za kratko vreme. Irkani
i Sake su se sada umešali sa svojim moćnim strelama, a iza njih su svoje
duge strele izbacivali Ciseji i čak jedan odred vojnih kola uđe u masu.
Međutim, kako je teren bio suviše neravan, mnogi su se prevrnuli, a
konji, uplašeni, bežali, vukući za sobom i komadajući po stenama
kočijaše, zglobova vezanih za uzde.
Bitka je besnela satima i satima, a Persijanci su neprekidno uvodili
sveže trupe iz svojih neiscrpnih rezervi. U jednom trenutku, brigada
štitonoša predvođena Kraterom uspe da zađe za leđa pešadiji grčkih
plaćenika, izdvoji ih od ostatka persijske vojske i uskomeša njihove
redove.
Grčki plaćenici, iscrpljeni dugom bitkom, gušeći se već u svojim
teškim oklopima i našavši se između dve linije neprijatelja, počeše da
popuštaju i povlače se. Za njima pođe tesalska konjica da ih dotuče.
Štitonoše su tako mogle da prođu s boka i falanga hetera se ponovo
zgusnu, isturi duga koplja i krenu ka širokom frontu Darijevih deset
hiljada „besmrtnika”. Oni su napredovali teškim korakom, štit uz štit, s
kopljima ispred sebe. Odjednom, iz pozadine se začu oštar zvuk, a zatim
zastrašujuća buka praćena uzvicima, njištanjem konja i zveketom oružja:
bila je to grmljavina Heroneje.
Džinovski bubanj prenošen u komadima bio je sada sastavljen,
dovučen sa osam konja i postavljen u prvu liniju bitke da bi se svojim
moćnim zvukom spojio sa uzvicima ratnika.
Heteri su izvikivali:

259
 Alalalai!

I pođoše napred trkom, kao da su im umor i bolovi od zadobijenih

rana dali dodatnu snagu. Prljavi od blata i krvi, sve do grudi, izgledali
su kao oslobođene furije iz pakla, ali se „besmrtnici“ Velikog kralja ne
uplašiše, već i oni napadaše svom svojom, do tada čuvanom snagom.
Dve vojske su se talasale u zastrašujućem sudaru i više puta se front
pomerao napred i nazad pod žestinom udara jednih ili drugih.
Po desnom krilu, Aleksandar je i dalje u prvoj liniji vodio iz juriša u
juriš. Ispred njega barjaktar je nosio crvenu zastavu sa zvezdom Afgeada
sa šesnaest zraka. Jedinice asirskih i arapskih konjanika uzvraćale su na
svaki napad neumorno i hrabro. Imale su i stalnu podršku čitavih oblaka
strela Medejaca i Jermena. Kada je sunce počelo da zalazi iza mora,
Tračani i Agrijani su konačno nadvladali persijsku konjicu, prestrojili se
i pošli da pomognu pešadiji u njenoj dugoj borbi prsa u prsa. Njihov
dolazak je ulio novu snagu pezeterima izmorenim dugotrajnom bitkom i
Aleksandar ponovo povede Puntu podbadajući Bukefala i divljački
urličući. Plemenita životinja shvati plam svoga jahača, propnu se njišteći
a zatim se baci napred, probijajući neprijateljske redove nezadrživom
snagom.
Darijeva borna kola su se sada već jasno videla na manje od stotinu
stopa razdaljine i to do u beskraj uveća Aleksandrovu snagu. Probijao se
mašući mačem s leve i desne strane i gazeći sve one koji su pokušavali
da ga zaustave.
U jednom trenutku, gotovo halucinirajući od napora, makedonski
vladar se nađe ispred svog protivnika i dva kralja se na trenutak
pogledaše pravo u oči. U tom trenutku, medutim, Aleksandar oseti
razdirući bol u butini i vide strelu koja ga je pogodila malo iznad kolena.
Stegnu zube i brzo izvuče strelu, potiskujući razarajući bol, a kada
podiže pogled, Darije više nije bio tu: njegov kočijaš je okrenuo konje i
divljački ih bičevao upravljajući kola prema brdašcima i putu koji je
vodio ka Amanskoj gori.
Perdika, Ptolomej i Leonat okružiše povređenog kralja praveći tako
prazan prostor oko njega, dok je Aleksandar vikao: – Darije beži! Idite za
njim! Idite za njim!
Pritisnuti napadom sa svih strana neprijateljskim odredima,
Persijanci počeše da popuštaju i beže. Samo su „besmrtnici“ i dalje bili
na svojim mestima. Sabivši se u kvadratnu formaciju nastavljali su da
odbijaju neprijateljske napade odgovarajući istom merom.

260
 Aleksandar otkinu komad ogrtača, poveza butinu, a zatim pođe za
Darijem. Jedan konjanik iz kraljevske straže mu prepreči put sa
isukanom sabljom, ali kralj izvuče dvoseklu – sekiru i jakim udarcem
izbaci mač iz neprijateljske ruke. Persijanac ostade bez oružja, u šoku od
udarca. Kralj ponovo podiže sekiru da ga ubije, ali u tom trenutku, na
svetlosti već zalazećeg sunca, ugleda poznato lice.
Prepozna lice tamne puti, crnu bradu, džinovskog strelca koji je sa
sto koraka odstrelio lavicu koja je pojurila ka njemu pre toliko godina.
Jednog davnog dana, u lovu, na dan slavlja na rascvetaloj livadi Eordeje.
I Persijanac njega prepozna i ostade tako da ga posmatra kao
gromom pogođen.
– Neka niko ne dira ovog čoveka! – uzviknu Aleksandar i galopom
pojuri ka svojim drugovima.
Darija su pratili satima. Povremeno bi u daljini ugledali kraljevski
četvoropreg, da bi zatim potpuno nestao u stazama skrivenim bujnim
zelenilom koje je pokrivalo vrhove brdašca.
U jednom trenutku, iza neke krivine, Aleksandar i njegovi ljudi
nađoše se ispred napuštenih kraljevskih bornih kola s njegovim
kraljevskim ogrtačem, zlatnim tobolcem za strele, kopljem i lukom.
– Besmisleno je pratiti ga – reče Ptolomej. – Sada je mrak, Darije beži
na svežem konju i nećemo ga nikada stiči. A ti si ranjen – dodade
gledajući Aleksandrovu krvavu butinu. – Vratimo se, bogovi su nam
danas već mnogo toga dali.

261
 50.

Noć je već poodmakla kada se Aleksandar vrati u logor, okrvavljen

i blatnjav sve do same kose, pošto je prešao preko ravnice pune leševa i
tela mrtvih životinja i upaljenih vatri. I sam Bukefal je bio prekriven
krvlju, što mu je davalo avetinjski izgled.
Njegovi drugovi jahali su pored njega i vukli za sobom borna kola
Velikog kralja zakačena za konje.
Persijski logor je bio potpuno opustošen, ali kraljevski šatori nisu
bili ni taknuti zato što su pripadali Aleksandru.
Darijev šator je bio ogroman, sav od izvezene, ukrašene kože, sa
zavesama od crvenog pliša i zlata. Potporni stubovi su bili napravljeni
od izrezbarenog kedrovog drveta i ukrašeni čistim zlatom. Na podu su
se nalazili najvredniji tepisi koji se mogu zamisliti. Unutar šatora, teške
zavese od belog, crvenog i plavog lana delile su ga na različite odaje, kao
da je reč o pravoj kući, sa salom za prijeme, sa tronom, sa trpezarijom, sa
spavaćom sobom; u njoj su se nalazili raskošan krevet sa baldahinom i
kupatilo.
Aleksandar je gledao oko sebe gotovo ne mogavši da poveruje da će
toliko bogatstvo i tako neverovatan luksuz biti njemu na raspolaganju.
Kada za kupanje, amfore, vedra, sve je bilo od masivnog zlata, a
Darijeve sluškinje i mladi evnusi, čudesno lepi, pripremili su toplu
kupku za novog gospodara i, drhteći od straha, bili spremni da ispune
svaku njegovu želju.
Više puta se, ne verujući, osvrtao oko sebe i mrmljao: – Ovako,
dakle, izgleda biti kralj. – Naviknutom na skromnu jednostavnost
kraljevske palate u Peli, ovaj šator mu je izgledao kao boravište bogova.
Uđe, hramajući zbog bola koji je osećao u ranjenoj nozi, i odmah ga
okružiše sluškinje. Svukle su ga i pomogle da se smesti u kadu, a u

262
međuvremenu je Filip već dotrčao da ga obiđe i pobrine se za njega.
Objasnio je sluškinjama kako da ga okupaju a da se rana ne pogorša.
Zatim je spustio kralja na sto i operisao ga uz pomoć svojih saradnika.
Očistio je i izdrenirao ranu, zatim je zašio i pažljivo zavio. Aleksandar
nije ni jauknuo, ali to što je istrpeo, zajedno sa uloženim nadljudskim
naporom toga dana, potpuno ga je iscrpelo i čim je Filip završio svoju
operaciju, kralj je utonuo u dubok san.
Leptina je svima naredila da izađu, smestila ga u krevet, a zatim se i
sama, naga, opružila pored njega, da bi ga zagrejala u hladnoj, jesenjoj
noći.
Sledećeg dana probudio ga je očajnički plač koji je dolazio iz
susednog šatora. Instinktivno spusti nogu na pod i odmah oseti užasan
bol. Noga bi ga bolela i dok je ležao da Filip nije izvršio drenažu tako što
je stavio jednu srebrnu cevčicu i time sprečio da noga otiče. Kralj je bio
slab ali ipak u stanju da se kreće i da prekrši naredbu svoga lekara koji
mu je zabranio da ustaje sledećih nedelju dana.
Obuče se na brzinu i ne probavši hranu izađe šetajući da otkrije
odakle dolaze plač i naricanje. Hefestion, koji je sa Peritasom spavao u
predvorju, priđe da mu pomogne, ali Aleksandar samo odmahnu
rukom. – Šta se dešava? – upita. – Kakvo je to naricanje?
– U onom šatoru su kraljica majka, Darijeva žena i neke od njegovih
tri stotine šezdeset pet konkubina. Druge su ostale u Damasku. Videle
su Darijeva borna kola, njegov ogrtač i tobolac i sada misle da je mrtav.
– Hajde onda da ih umirimo.
Najaviše se jednom od evnuha da ne bi izazvali pometnju u šatoru i
zatim uđoše zajedno. Kraljica majka se, sva uplakana, s licem umazanim
od šminke, zbuni. Na trenutak je oklevala, a onda se baci Hefestionu
pred noge misleći da je on kralj pošto je bio viši i krupniji. Evnuh,
shvativši odmah da je kraljica u zabludi, preblede i promrmlja na
persijskom da je vladar ona druga osoba.
Kraljica, sada potpuno zbunjena, zavrte glavom pa se baci pred
Aleksandra, naričući još jače i moleći da joj oprosti. Kralj se sagnu,
pomože joj da ustane i dok joj je evnuh prevodio, reče: – Nije se dogodilo
ništa strašno, gospođo moja. I ovo je Aleksandar. – Videvši da se žena
malo smirila, dodade: – Nemoj da plačeš i nemoj da očajavaš, molim te,
Darije je živ. Ostavio je četvoropreg i kraljevski ogrtač da bi jahao brže i
lakše, i pobegao na konju. Sada je svakako na sigurnom.
Kraljica majka se ponovo sagnu i uhvati ga za ruku ne prestajući da
je ljubi. I žena Velikog kralja se približi da bi izrazila isto poštovanje.
Vladar ostade zadivljen njenom neverovatnom lepotom. A onda,

263
okrećući se oko sebe, shvati da su i sve ostale žene prelepe i šapnu
Hefestionu: – Za ime Zevsa, oči teško mogu da podnesu ovolike
lepotice! – ali se jasno videlo da pogledom traži samo jedno lice.
– Nema drugih žena u logoru? – upita.
– Nema – odgovori Hefestion.
– Siguran si?
– Apsolutno sam siguran. – A onda, naslutivši kod prijatelja blago
razočaranje, dodade: – Ali u Damasku su sve ostale žene koje su pratile
kralja. Možda ćeš tamo naći osobu koju tražiš.
– Ne tražim nikoga – oštro odgovori Aleksandar. Okrete se onda ka
evnuhu: – Reci kraljici majci, Darijevoj supruzi i svim drugim ženama da
će se svi prema njima odnositi sa dostojnim poštovanjem i da ne treba
ničega da se plaše. Neka slobodno traže ono što im je potrebno i koliko
to bude bilo moguće, želje će im biti zadovoljene.
– Kraljica i kraljica majka ti zahvaljuju, gospodaru – prevede evnuh
– a zbog tvoje milosti i dobrote u duši moliće blagonaklonost Aure
Mazde za tebe.
Aleksandar klimnu glavom i izađe praćen Hefestionom, a zatim
naredi da se poginulim vojnicima odaju posmrtne počasti.
Te večeri Kalisten je zapisao u svom dnevniku da je poginulo samo
tri stotine devet Makedonaca ali je broj poginulih bio mnogo veći. Kralj
je šepajući dugo hodao pored beživotnih, unakaženih tela svojih vojnika
i shvatio da ih je palo hiljadu. Najviše poginulih bilo je u centru, tamo
gde su napadali odred grčkih plaćenika.
Sa susednih brda isečeno je na desetine stabala i podignute su
džinovske lomače na koje su, pred postrojenom vojskom, postavljeni i
spaljeni leševi. A kada su posmrtne počasti bile obavljene. Aleksandar
pođe u smotru svojih vojnika. Ispred njega je nošena crvena zastava
porodice Argeada dok se on s mukom kretao pošto mu je butina bila
čvrsto povezana. Zahvalio je svim odredima, odao počast zbog
pokazane hrabrosti, a najhrabrijima je lično uručio poklon za uspomenu.
Na kraju uzviknu: – Vojnici moji, ponosan sam na vas! Pobedili ste
najmoćniju vojsku na zemlji. Nikada do sada ni Grci ni Makedonci nisu
osvojili tako prostrane zemlje! Vi ste najbolji, vi ste nepobedivi: nema
snage na svetu koja može da vam se odupre!
Vojnici odgovoriše frenetičnim uzvicima dok je vetar nosio pepeo
njihovih palih prijatelja a hiljade iskri letelo ka sivom jesenjem nebu.
Kada je palo veče Aleksandar pođe ka mestu gde su kao
zatvorenika držali persijskog ratnika, onog čiji je život Aleksandar
poštedeo na bojnom polju. Covek je sedeo na zemlji vezanih ruku i nogu

264
i čim ga vide, kralj se sagnu i odveza ga. Onda ga upita, pomažući se
pokretima ruku: – Da li me se sećaš?
Čovek shvati i potvrdno klimnu glavom.
– Ti si mi spasao život.
Ratnik se nasmeši i pokaza kako je tada još jedan dečak lovio lava.
– Hefestion – objasni Aleksandar. – Tu je negde i on. Uvek isti.
Čovek se opet nasmeši.
– Slobodan si – reče Aleksandar i proprati reči jasnim gestom. –
Možeš da se vratiš svom narodu i svom kralju.
Činilo se da ratnik ne razume, ali onda kralj dovede jednog konja i
dade mu uzde u ruke. – Možeš da ideš, neko te sigurno čeka kod kuće.
Deca? – upita podražavajući rukom dečju visinu.
Čovek podiže dlan na visinu odrasle osobe i Aleksandar se nasmeši.
– Tako je, vreme prolazi.
Persijanac ga pogleda ozbiljnim i prodornim pogledom i njegove
kao gar crne oči zasijaše od uzbuđenja dok je prinosio svoju ruku srcu a
zatim je spustio na Aleksandrove grudi.
– Pođi – pokaza mu rukom put Aleksandar – pre nego što potpuno
padne mrak.
Ratnik promrmlja nešto na svom jeziku, zatim skoči na konja i
nestade u daljini. Iste noći je u persijskom logoru pronađen Egipćanin
Sizin zbog koga je prethodne godine bio zatočen princ Aminta od
Linkesta. On je tada preneo navodnu poruku kralja Darija kojom Darije
potkupljuje Amintu da ubije Aleksandra i zameni ga na prestolu.
Ptolomej je pripremio kratko suđenje i optužio ga kao persijskog uhodu,
ali pre nego što ga je osudio, pozvao je Kalistena da mu postavi nekoliko
pitanja.
Egipćanin, čim ga vide, baci mu se pod noge. – Imaj milosti!
Persijanci su me bacili u tamnicu da bi me naterali da im dam
obaveštenja o vašoj vojsci, ali ja nisam rekao ni reč, nisam…
Kalisten ga prekide pokretom ruke. – Nesumnjivo se Persijanci
veoma dobro odnose prema svojim zatvorenicima budući da imaš
luksuzan šator, dva roba i tri sluškinje. A gde su tragovi mučenja kojem
su te podvrgli? Izgledaš veoma sveže.
– Ali ja…
– Jedina mogućnost da se spaseš jeste da govoriš – zapreti mu
istoričar. – Želim da znam sve, a posebno ono što se odnosi na princa
Amintu, Darijevo pismo, novac koji mu je obećao ako ubije Aleksandra i
sve redom.
Sizinu se malo povrati boja u lice. – Moj slavni prijatelju – poče –

265
moja namera je bila da ne otkrijem sasvim poverljive i osetljive detalje
moga posla, ali budući da je život u pitanju, moraću da, teška srca,
kažem… – Kalisten mu pokaza da nema vremena za gubljenje. – Dakle,
hteo sam da ti kažem da ću ti pokazati kako nisam radio ništa drugo do
verno služio makedonski tron: bilo je to po naredbi kraljice majke
Olimpijade i ja sam onda smislio čitavu tu priču.
Kalisten se seti ukusa mastila kojim je pismo bilo napisano, veoma
poznatog ukusa. – Nastavi – reče mu.
– Kraljica majka Olimpijada bila je veoma zabrinuta zbog pomisli da
bi Aminta, pre ili posle, mogao da postane pretnja njenom sinu
Aleksandru. Znala je da je njen sin daleko, u nepoznatim zemljama,
izložen hiljadama opasnosti. Šta bi se dogodilo ako bi Aleksandar bio
pobeđen? Trupe bi mogle da proglase Amintu kraljem i vojnici bi se,
zauzvrat, vratili u zemlju i živeli mirnim životom. Dakle, dala je jednom
svom robu Persijancu da napiše pismo na papiru persijskog kralja,
nekadašnji poklon od Filipa, dala je da se izradi uverljiv varvarski pečat
pošto ga je našla u bogatoj riznici palate i počastvovala je mene svojim
poverenjem kako bih ja…
– Razumeo sam – odsečno ga prekinu Kalisten. – Ali… persijski
glasnik? – Sizin se nakašlja: – Moje osetljivo zanimanje mi je često
omogućavalo da se krećem među Persijancima, gde sam stekao mnogo
uticajnih prijatelja. Nije bilo suviše teško ubediti satrapa Nizibije da mi
da jednog persijskog glasnika da ponese pismo.
– I onda ga ti otruješ u trenutku kada ti se učinilo da može da
progovori.
– Uvek je bolje biti na oprezu – mirno uzvrati Egipćanin. – Mada, taj
jadnik nije ni imao bogzna šta da kaže.
„U tom slučaju“ pomisli u sebi Kalisten „ti ostaješ jedini koji zna
istinu, ali koju?“
Odmah potom reče: – Tvoja priča objašnjava mnogo toga, ali nikako
ne objašnjava tvoje prisustvo ovde, u ovom luksuzu, sa svim
pogodnostima koje su ti na raspolaganju. U suštini, i dalje mislim da je
pismo autentično.
– Slažem se s tobom da bi i to moglo da se dovede u pitanje.
Istoričar zaćuta razmišljajući: postojala je, ipak, mogućnost da je
Veliki kralj želeo da potkupi Amintu. Ali, s druge strane, osim Sizinove
priče nije bilo nikakvog dokaza koji bi navodio da je princ to prihvatio.
Odluči da će morati na sebe da preuzme odgovornost i donese odluku.
Podiže glavu i pogleda svog sagovornika: – Bolje je da mi kažeš istinu.
Ti si uhoda makedonskog kraljevstva, a nađen si u persijskom vojnom

266
logoru čime je tvoj položaj doveden u pitanje. Ptolomej nema ni
najmanje sumnje da si ti njihov uhoda.
– Moj poštovani gospodaru – odgovori Egipćanin – zahvaljujem
bogovima što su mi poslali pametnog i razumnog čoveka s kojim se
može razgovarati. Raspolažem značajnom sumom novca koja se nalazi u
Sidonu i ako bismo se dogovorili dao bih ti veliki deo da me zastupaš
kod komandanta Ptolomeja.
– Bolje da mi kažeš istinu – ponovi Kalisten, ne obazirući se na
ponudu.
– Recimo da sam hteo da se skrasim i, s obzirom na moje veze,
Veliki kralj je mislio da bih mogao da se vratim u Anadoliju i ubedim
vlade nekih gradova da ponovo otvore luke njegovoj floti i…
– I da nas potpuno odsečeš od Makedonije.
– Da li bi petnaest talanata bilo dovoljno da te ubede u moju
nevinost?
Istoričar ga je gledao nezainteresovano.
– I još dvadeset za komandanta Ptolomeja?
Kalisten je malo oklevao pre nego što odgovori: – Mislim da će biti
dovoljno. – Zatim izađe iz šatora i ode kod Ptolomeja. – Sto pre završiš s
njim, utoliko bolje – reče mu. – Osim što je persijska uhoda on zna i
mnoge tajne, prilično neprijatne, od kojih se neke odnose i na kraljicu i…
– Ne moraš ništa više da mi pričaš. Ionako mi se Egipćani nikad
nisu dopadali.
– Nemoj dvaput da kažeš – odgovori Kalisten. – Ubrzo ćeš upoznati
mnogo njih. Kruže glasine da Aleksandar želi da zauzme Egipat.

267
 51.

Iz Damaska, gde je otišao usiljenim maršom, Parmenion je poslao

poruku u kojoj je saopštavao da je zauzeo kraljevsku palatu i da je tu
našao blago Velikog kralja:

Sve skupa, dve hiljade šest stotina srebrnih talanata u novčićima

i pet stotina mina9 u polugama kao i trista pedeset konkubina, trista
dvadeset devet sviračica flauta i harfi, trista kuvara, šezdeset probača
vina, trinaest poslastičara i četrdeset osoba zaduženih za parfeme.

– Za ime Zevsa! – uzviknu Aleksandar pošto je pročitao poruku. –

Ovo se zove Znati živeti!
– Postoji i jedna lična poruka koju treba usmeno da saopštim –
dodade glasnik videvši da kralj zavija pismo.
– Govori. O čemu je reč?
– General Parmenion je hteo da znaš da se u Damasku nalazi i jedna
plemkinja koju će on dovesti zajedno sa dvojicom njenih sinova. Zove se
Barsina.
Aleksandar odmahnu glavom kao da ne veruje u ono što je čuo. –
Nije moguće – promrmlja.
– Jeste – uzvrati glasnik. – General mi je rekao da će ti jedan stariji
vojnik saopštiti lozinku ako nemaš poverenja u mene.
– Razumeo sam – prekide ga Aleksandar. – Razumeo sam, možeš da
pođeš.

9 Stari grčki novac – (prim. prev.)

268
 Nju je video tek posle osam dana što mu je izgledalo kao večnost.
Gledao je zbunjen kako prolazi na konju u povorci kraljevske pratnje
između dva reda hetera, Parmenionovih stražara. Na sebi je imala kožne
skitske pantalone i vojničku dolamu od konjske dlake, kosa joj je bila
skupljena na potiljku i pričvršćena s dve igle i bila je, ako je to moguće,
još lepša nego kada je prvi put sreo.
U licu je bila bleđa nego prošli put, crte lica su se izdužile, tako da
su njene crne oči bile još uočljivije i sijale jakom i drhtavom svetlošću,
kao zvezde.
Otišao je kod nje tek mnogo kasnije, kada je u logoru zavladala
tišina i prošla prva smena straže. Na sebi je imao samo kratki vojnički
kiton i ogrtač od sive vune. Zatražio je od sluškinje da ga najavi.
Ona se u međuvremenu okupala, promenila odeću: nosila je laku
persijsku haljinu, dugačku sve do poda, kroz koju su se nazirale njene
obline. Ceo šator je mirisao na lavandu.
– Moj gospodaru – promrmlja, spuštajući glavu.
– Barsina…
Aleksandar se približi nekoliko koraka. – Čekao sam ovaj trenutak
otkad sam te poslednji put video.
– Moja duša je puna bola.
– Znam: izgubila si muža.
– Najboljeg čoveka, najnežnijeg oca, najumilnijeg supruga…
– Bio je to jedini neprijatelj koga sam poštovao i koga sam se možda
i plašio.
Barsina je spustila pogled zato što je dobro znala da je sada plen.
Znala je da je žena neprijatelja najdragocenija nagrada pobedniku koji se
borio podnoseći bol i rane, umor i užas krvi, urlika, pokolja, ali je isto
tako znala da je taj mladić imao milosti i da je pokazao poštovanje
prema kraljici majci i Darijevoj supruzi i sinovima.
Aleksandar pruži ruku i dodirnu joj bradu, a ona podiže glavu i
srete njegov pogled. Videla je oči različitih boja. U jednom vide
plavetnilo vedrog neba, ono isto plavetnilo kojeg se sećala iz
Memnonovih očiju, a u drugom tamnu boju smrti i noći, i oseti kako je

269
obuzima vrtoglavica, ona vrsta zanesenosti koja se oseća kada se sretne
bog ili neko čudesno biće.
– Barsina… – ponovi Aleksandar, čiji je glas podrhtavao od duboke
strasti, od goruće želje.
– Možeš da uradiš sa mnom šta god želiš, ti si pobednik, ali će meni
pred očima uvek biti Memnonova slika.
– Mrtvi su sa mrtvima – odgovori kralj. – Ti vidiš mene pred sobom
i ja te više neću pustiti da odeš pošto osećam da život u tebi želi da
zaboravi smrt. A u ovom trenutku, ja sam život. Pogledaj me. Pogledaj
me, Barsina, i reci mi da to nije tačno.
Barsina ne odgovori, ali ga je gledala pravo u oči, očajna i
istovremeno izgubljena. Dve ogromne suze blistale su na njenim
trepavicama kao čista izvorska voda, a onda polako skliznuše niz obraze
i zaustaviše se na usnama. Aleksandar joj se približi toliko da je osetio
milovanje njenog daha, i njene bradavice kako dodiruju njegove grudi.
– Bićeš moja – šapnuo je. Zatim se naglo okrete i ode. Trenutak
kasnije čulo se Bukefalovo njištanje, uznemireni topot i onda žustri
galop koji para duboku tišinu noći.
Sledećeg dana, Kalisten primi novo šifrovano pismo od svoga strica,
zajedno sa ostalom poštom koju je Antipatar slao iz Makedonije.

Otkrio sam gde se nalazi Nikandrova ćerka, ćerka čoveka koji je

bio Pausanijev saučesnik u ubistvu kralja Filipa. Devojka je pod
zaštitom sveštenika Artemidinog hrama na granici sa Trakijom. Ali
sveštenik je persijskog porekla i rođak je satrapa Bitinije koji je u
prošlosti slao znatan novac i bogate poklone svetilištu. Ovo me navodi
da pomislim kako je kralj Darije umešan u Filipovo ubistvo, a uspeo
sam i da krišom pročitam jedno pismo, sačuvano od tog vremena, koje
mi, čini mi se, sve ovo potvrđuje.

Kalisten ode kod Aleksandra.

– Istraga o smrti tvoga oca je nastavljena i otkriveni su značajni
detalji. Čini se da su Persijanci direktno umešani i da i dalje štite nekoga
ko je učestvovao u zaveri.
– To bi objasnilo mnogo stvari – prokomentarisa kralj. – Ali kad
pomislim da se Darije usudio da mi napiše ovakvo pismo!
Pruži mu poruku koju mu je donelo jedno poslanstvo Velikog kralja.

Darije, Kralj nad kraljevima, gospodar četiri kraja sveta, svetlost

Arijana, Aleksandru, kralju Makedonaca, zdravo!

270
 Tvoj otac Filip je prvi uvredio Persijance u vreme kralja Arsesa a
da mu mi prethodno ni na koji način nismo dali bilo kakvog povoda.
Kada sam ja postao kralj, ti nisi poslao nikakvo poslanstvo da bi
potvrdio staro prijateljstvo i savezništvo, već si napao Aziju nanoseći
nam velike štete. Morao sam, dakle, da ti se suprotstavim u bici da bih
odbranio svoju zemlju i povratio davnašnje posede. Ishod takvog
susreta je bio onakav kakav su bogovi želeli. Ja se sada obraćam tebi
kao vladar vladaru da bi oslobodio moje sinove, moju majku i moju
ženu. Spreman sam da potpišem ugovor o prijateljstvu i savezništvu;
zato te molim da pošalješ jednog svog glasnika zajedno s mojim
poslanstvom da bismo tačno utvrdili vreme pregovaranja.

Kalisten sklopi pismo. – U suštini, optužuje te za sve, poziva se na

svoja prava da se brani, ali priznaje poraz i spreman je da postane tvoj
prijatelj i saveznik pod uslovom da mu vratiš njegovu porodicu. Šta ćeš
da uradiš?
U tom trenutku uđe Eumenije, s kopijom pisma koje je pripremio za
kralja, a Aleksandar mu reče da ga pročita. Sekretar se nakašlja i poče:

Aleksandar, kralj Makedonaca, Dariju, kralju Persijanaca,

zdravo!
Tvoji preci su zauzeli Makedoniju i ostatak Grčke nanoseći nam
velike štete bez ikakvog razloga. Ja sam izabran kao vrhovni
komandant Grka i zauzeo sam Aziju da bih osvetio vaša osvajanja. Vi
ste bili ti koji ste pomogli Perintu u borbi protiv mog oca i zauzeli ste
Trakiju koja je naša teritorija.

Aleksandar ga zaustavi. – Dodaj ovo što ću ti sada izdiktirati:

Kralj Filip je ubijen u zaveri koju ste vi potpomogli a dokazi

postoje u pismu koje ste vi napisali.

Eumenije pogleda iznenađeno prvo Aleksandra a zatim Kalistena

koji mu reče: – Objasniću ti posle.
Sekretar nastavi:

Osim toga, zauzeo si presto prevarom, potkupio si Grke da podu

u rat protiv mene i uradio si sve što si mogao da uništiš mir koji sam
ja s mukom gradio. Pobedio sam tvoje generale i pobedio sam tebe na
otvorenom polju uz pomoć bogova, i stoga osećam odgovornost prema

271
 tvojim vojnicima koji su prešli na moju stranu i prema drugim
osobama koje su sada kod mene. Ti, dakle, moraš meni da se obraćaš
kao vladaru Azije. Traži ono što misliš da ti treba tako što ćeš ti lično
doći ili ćeš poslati svoje glasnike. Traži svoju suprugu, svoje sinove i
majku i dobićeš ih ako budeš uspeo da me ubediš. Ubuduće, ako
poželiš da mi se obratiš, moraćeš da se obratiš kralju Azije a ne
nekome sebi ravnom. Moraćeš da tražiš ono što želiš od onoga koji
sada poseduje sve što je nekada bilo tvoje. Ako ne budeš tako radio
preduzeću određene mere koje bih preduzeo protiv bilo koga ko ne
poštuje pravila i zakone naroda. A ako zahtevaš da ti se obraćam kao
vladaru, onda siđi na bojno polje i bori se i nemoj da bežiš jer ću te
pratiti gde god da kreneš.

– Nisi mu baš ostavio mnogo mogućnosti – reče Kalisten.

– U stvari, i nisam – odgovori Aleksandar – a ako je čovek i kralj,
moraće da reaguje.

272
 52.

Vojska se pokrenula početkom zime krećući se ka jugu do

feničanske obale. Aleksandar je, u stvari, odlučio da završi svoje
osvajanje tako što će zauzeti sve luke koje bi mogle da budu dostupne
Persijancima i da im na taj način onemogući kretanje ne samo po
Egejskom moru nego i po svim morima koja okružuju Grčku.
Grad Arvad ga je dočekao uz velike počasti, a Sidon je obećao da će
povući svojih pedeset brodova iz kraljevske flote da bi ih stavio
Aleksandru na raspolaganje. Makedonci su bili na vrhuncu moći: činilo
se da i sami bogovi čiste put pred mladim ratnikom, a osvajanje je sve
više ličilo na avanturističko putovanje u otkrivanje novih svetova,
drugačijih ljudi i čudesnih mesta.
U Sidon je stiglo i sve ostalo što je pripadalo Velikom kralju a što je
Parmenion našao u Damasku. Bilo je tu neverovatno mnogo robova,
muzičara, kuvara, probača vina, evnuha, organizatora kraljevskih
proslava, plesačica, flautistkinja, vračeva, opsenara, koji su izazivali
opštu radost i vojnika i Aleksandrovih oficira. Kralj se prema njima
veoma lepo ophodio, zanimao se za njihove sudbine, za njihove lične
doživljaje i tražio je od svojih ljudi da ih poštuju.
Kada je već izgledalo da je čitav dvor prošetao pred vladarem i
njegovim drugovima, stiže jedna mala grupa u pratnji Agrijana.
– Ove smo našli u palati sirijskog satrapa – objasni oficir koji je
komandovao odredom.
– Ali ja poznajem ovog ovde – primeti Seleuk, pokazujući ogromnog
čoveka ćelavog temena i vrha glave, ali s gustom sedom kosom na svim
drugim mestima.
– Eumolp iz Solija! – uzviknu Ptolomej. – Kakvo iznenađenje!
– Moja gospodo, gospodaru! – pozdravi uhoda kleknuvši ispred

273
njih.
– Gledaj, gledaj… Ne znam zašto, ali kao da počinjem da
sumnjam… – ironično mu se obrati Perdika.
– I ja – umeša se Seleuk. – Eto kako nas je Darije iznenadio i došao
nam iza leda u Is. Reci mi, Eumolpe, koliko su ti dali da nas izdaš?
Čovek preblede, uzalud pokušavajući da se nasmeši. – Ali,
gospodaru, gospodo moja, ne biste valjda zaista poverovali da sam ja
mogao…
– Da, svakako da si mogao – potvrdi oficir koji ga je čuvao i okrenu
se ka Aleksandru. – Sve mi je ispričao satrap Sirije koji sada dolazi da ti
se zakune na vernost.
– Uvedite ga unutra! – naredi kralj dok je ulazio u svoj šator. – Biće
mu suđeno odmah.
Sede okružen svojim drugovima i upita uhodu: – Da li želiš nešto da
kažeš pre nego što umreš?
Eumolp spusti pogled i ne progovori ni reč. To njegovo ćutanje mu
je dalo izraz neočekivanog dostojanstva i učinilo ga potpuno drugačijim
od onog veselog i na šalu uvek spremnog čoveka, kakvog su ga inače svi
pamtili.
– Nemaš ništa da nam kažeš? – umeša se Eumenije. – Kako si mogao
to da uradiš? Mogli su da nas iskasape od prvog do poslednjeg. Poruka
koju je doneo tvoj glasnik uvela nas je u zamku bez izlaza.
– Prava si svinja! – ljutito mu se obrati Leonat. – Da ja odlučujem, ne
bi se ti spasio brzom smrću. Prvo bih naredio da ti iščupaju sve nokte, a
onda bih…
Eumolp podiže oči pune suza i pogleda svoje sudije.
– Dakle? – ponovo mu se obrati Aleksandar.
– Gospodaru… – poče uhoda – oduvek sam bio špijun. Odmalena
sam zarađivao za život uhodeći neverne žene za račun njihovih
prevarenih muževa. Ne umem da radim ništa drugo. I uvek vodim
računa samo o novcu i radim za onog ko me bolje plati. Ali…
– Ali? – ponovi Eumenije, koji je sada preuzeo ulogu ispitivača.
– Ali od onog dana kada sam počeo da radim za tvog oca, kralja
Filipa, nisam radio ni za koga drugog i to ti se zaklinjem. A da li znaš
zašto, gospodaru moj? Zato što je tvoj otac bio poseban čovek. Naravno
da me je i dobro plaćao, ali nije reč samo o tome. Kada bih došao kod
njega da mu podnesem svoje izveštaje, pozvao bi me da sednem s njim i
popričao bi sa mnom kao sa starim prijateljem. Sipao bi nam da
popijemo malo vina, pitao bi me kakvog sam zdravlja i tako bismo prvo
popričali; ne znam da li me razumeš.

274
 – Zašto onda ovo izdajstvo, zar sam se ja loše ponašao prema tebi? –
upita ga Aleksandar. – Zar se i ja nisam odnosio prema tebi kao prema
starom prijatelju a ne kao korisnoj uhodi?
– Jesi – potvrdi Eumolp – i zbog toga sam i tebi bio veran. A bio bih
ti ionako veran samo zato što si ti sin svoga oca.
– Pa zašto si me onda izdao? Mora da postoji neki razlog kada se
izdaje prijatelj!
– Strah, moj gospodaru. Satrap koji će sada doći da ti se zakune na
vernost, ne održavši reč datu svome kralju, uplašio me je na smrt
gledajući me u oči dok je glodao jednog drozda kao da je hteo da kaže:
„Evo šta će biti sa tobom na kraju: bićeš i ti na ražnju kao i ovaj drozd,
kad na tebe dođe red“. Onda me je pozvao da se približim prozoru i da
pogledam u dvorište.
– Dole, u dvorištu, bio je moj glasnik, onaj čestiti mladić koga sam ti
uvek slao. Živog su ga odrali, kastrirali a testise mu vezali oko vrata. –
Glas mu je sada već drhtao a vodnjikave oči, kao u stare ribe, bile su mu
prepune iskrenih suza. – Kidali su mu meso sve do samih kostiju… I to
nije bilo sve. Jedan varvarin je oštrio kolac od drveta akacije, deljao ga i
spremao za mene ako kojim slučajem ne uradim ono što su zahtevali. Da
li si ikada video kako izgleda živ čovek nabijen na kolac? Ja jesam.
Guraju mu kolac u telo ali paze da ga ne ubiju i onda čovek ostane tako
da trpi sve ono što jedan čovek može da istrpi, satima, nekad i danima.
Izdao sam te zato što sam se tako mnogo uplašio i zato što nikada niko u
čitavom mom životu nije tražio da pokažem takvu hrabrost.
– A sada, ako hoćeš, naredi da me ubiju, pošto zaslužujem to. Ali
molim te, neka to bude brza smrt. Znam da si izgubio mnogo ljudi i da si
morao da uđeš u veoma tešku bitku, ali ja sam osećao da ćeš ti pobediti,
osećao sam to. A opet, čemu bi služilo to što ćeš da mučiš jednog sirotog
starca koji ti nikada ne bi naškodio da je to zavisilo samo od njega i koji
je silno patio što te je izdao, mnogo više nego što bi ti ikada mogao da
zamisliš, dečače moj.
Ne reče ništa više i bučno izduva nos.
Aleksandar i njegovi drugovi pogledaše se međusobno i shvatiše da
niko od njih neće imati obraza da izrekne smrtnu presudu Eumolpu iz
Solija.
– Trebalo bi da naredim da te ubiju – reče kralj – ali ti si u pravu: šta
bi to meni donelo? A osim toga… – Eumolp podiže glavu. – Znam da je
hrabrost vrlina koju bogovi daju samo retkima. Tebi je nisu dali, ali su ti
podarili nešto drugo: oštroumnost, pamet, a verovatno i vernost.
– Hoćeš da kažeš da neću umreti? – upita Eumolp.

275
 – Nećeš.
– Neću? – upita uhoda ne verujući.
– Ne. Nećeš – ponovi Aleksandar ne uspevajući da zadrži osmeh.
– I moći ću i dalje da radim za tebe?
– A šta vi mislite? – upita kralj svoje drugove.
– Ja bih mu dao još jednu priliku – predloži Ptolomej.
– Zašto da ne? – odobri Seleuk. – Na kraju krajeva, oduvek je bio
odličan uhoda. Osim toga, sada mi pobeđujemo.
– Onda smo se složili – odluči kralj. – Ali moraćeš konačno da
promeniš tu prokletu lozinku pošto je neprijatelj već otkrio.
– Svakako, promeniću je – reče Eumolp vidno raspoloženiji.
– A šta je bila lozinka? – upita radoznalo Seleuk.
– Jagnjeći mozak – odgovori Aleksandar mirno.
– Ja bih je svakako promenio – dodade Seleuk. – Čini mi se da je to
najsmešnija lozinka koju sam ikada čuo.
– I jeste najsmešnija – potvrdi Aleksandar. Dade znak Eumolpu da
mu se približi. – Reci mi sada tu novu.
Uhoda mu šapnu na uvo: – Drozd na ražnju.
Zatim se nakloni i sve ih pozdravi s puno poštovanja. – Svima vam
zahvaljujem, gospodo moja, moj kralju, na vašoj blagonaklonosti. – I
udalji se na nogama koje su još klecale od pretrpljenog straha.
– Kakva je nova lozinka? – upita Seleuk čim je ovaj izašao.
Aleksandar odmahnu glavom. – Neverovatno šašava.

276
 53.

Stanovnici Sidona koji su samo nekoliko godina ranije pretrpeli

krvoločnu tiraniju persijskog garnizona, sa oduševljenjem su dočekali
Aleksandrov dolazak i obećanje da će im biti vraćene njihove institucije.
Ali, vladajuća dinastija nije više imala potomaka i sada je trebalo izabrati
novog kralja.
– Zašto se ti time ne pozabaviš? – predloži Aleksandar Hefestionu.
– Ja? Ali ja nikog ne poznajem, ne znam čak ni gde da tražim, a osim
toga…
– Onda smo se dogovorili – odsečno ga prekide kralj. – Ti ćeš se za
to pobrinuti. Ja treba da pregovaram s drugim gradovima na obali.
Hefestion onda pronađe prevodioca i poče da se šeta po trgovima,
da obeduje po krčmama i odlazi na zvanične ručkove u kuće najbogatijih
građana, a sve to što je diskretnije mogao. Ipak, nije uspevao da pronađe
nikoga ko bi zavredeo kraljevsko mesto.
– Još ništa? – pitao bi ga Aleksandar kada bi se sreli na ratnom
savetu, a Hefestion bi odmahivao glavom.
Jednog dana, dok je zajedno sa svojim prevodiocem prolazio pored
jednog kamenog zidića koji je pratio padinu brdašca, vide kako se iza
njega uzdižu krošnje različitih vrsta drveća: veličanstveni kedrovi iz
Libana, viševekovne smokve sa kojih su še pružale sive i čvornovate
grane, stepenasto poređani pistaći i mnoga druga stabla. Nagnu se
preko zidića i osta zadivljen lepotom koja se pojavila pred njim: razna
stabla voća, čudesno uređeni i oblikovani žbunovi, fontanice, potočići,
stene iz kojih su rasle smešne i trnovite biljke koje nikada do tada nije
video.
– Potiču iz jednog grada u Libiji koji se zove Liksos – objasni
prevodilac.

277
 Pojavi se onda čovek s malim magarcem, vukući kola puna đubriva.
Poče da sadi biljke jednu po jednu i to sa toliko ljubavi i tako pažljivo da
su ga Hefestion i prevodilac zadivljeno posmatrali.
– Kada je došlo do pobune protiv persijskog komandanta garnizona,
pobunjenici su odlučili da zapale vrt – nastavi da priča prevodilac. –
Tada je ovaj čovek stao ispred ograde i rekao da će, ako nameravaju to
da urade, morati prvo da isprljaju ruke njegovom krvlju.
– On će biti kralj – reče Hefestion.
– Vrtlar? – upita zaprepašćeno prevodilac.
– Da, vrtlar. Taj čovek bi dao život samo da spase biljke iz vrta, koji
čak i nije njegov. Šta bi tek uradio da zaštiti svoj narod i koliko bi radio
za procvat svoga grada.
Tako je i bilo. Ponizni vrtlar jednog dana vide kako dolaze gradski
dostojanstvenici praćeni Aleksandrovom stražom. Uz veliko slavlje
odvedoše ga u kraljevsku palatu da ga postave na presto. Imao je velike,
žuljevite ruke koje su vladara podsetile na Lizipove, a pogled mu je bio
miran i blag. Zvao se Abdalonimo i ljudi su ga kasnije pamtili kao
najboljeg kralja.

Iz Sidona vojska krenu dalje ka jugu u pravcu grada Tira, gde se

nalazio veliki Meikartov hram, koji je za Feničane bio ono što i Herakle
za Grke. Grad je bio sastavljen iz dva dela: starog, na kopnu, i novog,
sagrađenog na jedan stadij udaljenosti od obale. Novi deo grada je
nedavno sagrađen i bilo je neverovatno videti koliko je grandioznosti i
mašte uloženo u njega. Štitile su ga dve utvrđene luke i zidine visoke sto
pedeset stopa, najviše koje je ljudska ruka ikad sagradila.
– Nadajmo se da će nas dočekati kao u Biblosu, Arvadu i Sidonu –
ponada se Seleuk. – Ova tvrđava je neosvojiva.
– Šta ćeš sada da uradiš? – upita ga Hefestion, posmatrajući kako se
predivne zidine ogledaju u plavetnilu zaliva.
– Aristandar mi je savetovao da položim žrtvu u hram moga pretka
Herakla koga stanovnici Tira zovu Melkart – odgovori Aleksandar. –

278
Eno, odlazi naše poslanstvo – reče pokazujući jedan brodić koji je lagano
prelazio mali morski tesnac što je delio grad od kopna.
Odgovor je stigao u toku poslepodneva i razbesneo kralja.
– Kažu da, ako želiš da prineseš žrtvu Heraklu, postoji i hram u
starom delu grada na kopnu.
– Znao sam – primeti Hefestion. – Oni sede u svom kamenom
gnezdu, na tom prokletom ostrvcu i mogu odatle svakome da se
podsmevaju.
– Meni neće – reče Aleksandar. – Pripremite drugo poslanstvo, ovog
puta ću biti jasniji.
Novi poslanici su krenuli sledećeg dana, s porukom u kojoj je pisalo:
„Ako želite, možete da prihvatite ugovor o miru i savezništvu sa
Aleksandrom. Ako odbijete, kralj će voditi rat protiv vas, jer to znači da
ste saveznici Persijanaca.
Odgovor je, nažalost, bio isto toliko jasan: članovi poslanstva su bili
bačeni s vrha zidina da se razbiju o stene. Među njima je bilo
Aleksandrovih prijatelja i drugova iz detinjstva i njihova smrt je kralja
dovela u stanje potmule preneraženosti, a zatim u stanje potpuno
zaslepljujućeg besa. Aleksandar je dva dana ostao zatvoren u svojim
odajama ne prihvatajući da vidi bilo koga. Tek drugog dana Hefestion se
usudi da uđe i nađe ga čudnovato mirnog.
Aleksandar je bio budan i čitao uz svetlost lampe.
– Kap i obično, čitaš tvog Ksenofonta? – upita Hefestion.
– Ksenofont ne može više ničemu da nas pouči otkako smo prošli
Sirijska vrata. Čitam Filista.
– Zar on nije sicilijanski pisac?
– On je istoričar Dionisija sa Sirakuze koji je pre sedamdeset godina
osvojio jedan feničanski grad sagrađen na ostrvu, baš kao što je i Tir:
grad Motiju.
– A kako?
– Sedi i gledaj. – Aleksandar uze jednu pisaljku i poče da vuče crte
po listu papira. – Ovo je ostrvo, a ovo je kopno. On je sagradio gat sve do
ostrva i onda je prišao s ratnim mašinama. Kada je flota Kartagine prišla
da ga spreči u tome, izbacio je katapultima na njih čitav oblak kuka,
naterao brodove da uzmiču ka hridima, a zatim ih zapalio gađajući ih
zapaljivim plotunima.
– Hoćeš da sagradiš gat sve do Tira? Ali to je razdaljina od dva
stadija!
– Kao u Motiji. Ako je uspeo Dionisije, uspeću i ja. Počev od sutra,
rušićete stari grad i koristićete materijal da gradite gat. Shvatiće odmah

279
da se ne šalim.
Hefestion se zagrcnu. – Da uništimo stari grad?
– Odlično si shvatio. Razrušićete ga i bacićete ga u more.
– Kako ti želiš, Aleksandre.
Hefestion izađe i prenese naredbu drugovima, a kralj se ponovo
prepusti knjizi.
Sledećeg dana, pozvao je sve inženjere i mehaničare koji su
učestvovali u pohodu. Stigli su sa svojim instrumentima i onim što je
bilo neophodno za crtanje i hvatanje beleški. Predvodio ih je Dijada iz
Larise, učenik Failov, nekada Filipov vođa inženjera, svojevremeno
graditelj jurišnih kula koje su presudile zidinama Perinta.
– Gospodo tehničari – poče kralj – ovo je rat koji neće biti dobijen
bez vašeg učešća. Pobedićemo neprijatelja na vašem stolu za crtanje pre
nego na bojnom polju. Uostalom, bojno polje ovde i ne postoji.
S prozora su mogli da vide more kako sija svuda oko visokih
bedema grada Tira i inženjeri savršeno dobro shvatiše šta vladar
namerava.
– Ovo je moj plan – nastavi Aleksandar. – Sagradićemo gat sve do
ostrva, a istovremeno ćete vi praviti projekte za mašine više od zidina.
– Gospodaru – umeša se Dijada – govoriš o kulama koje bi bile
visoke sto pedeset stopa.
– Pretpostavljam da bi morale da budu tolike – odgovori kralj ne
zbunjujući se. – Te mašine bi morale da budu neranjive i opremljene s
potpuno novim rešenjima za maljeve i katapulte. Potrebne su mi mašine
koje mogu da izbacuju kamenje teško dvesta libri na osam stotina stopa
udaljenosti.
Inženjeri se pogledaše preneraženih lica. Dijada je ćutao crtajući
nešto bez smisla po papiru koji je držao ispred sebe, dok Aleksandar nije
prestajao da ga gleda. I svi drugi su osećali taj pogled na sebi, teži od
stena koje bi morali da izbacuju njihovi katapulti. Na kraju, inženjer
podiže glavu i reče: – Moći ćemo da ih napravimo. *
– Odlično, onda možete da prionete na posao.
U međuvremenu, stari grad je odzvanjao od plača i naricanja ljudi
isteranih iz svojih kuća, od rušenja krovova i zidova. Hefestion je
postavio lake, pokretljive maljeve i koristio ih za ovo rušenje. U toku
sledećih nekoliko dana, odredi drvodelja praćeni Agrijanima popeli su
se na okolne planine i nasekli onoliko libanskih kedrova koliko je bilo
potrebno za izgradnju opsadnih mašina. Na gatu se radilo danju i noću
bez prestanka. U more je bacan sav materijal od rušenja, a za to su
korišćena kola koja su vukli volovi i magarci. S vrha svojih previsokih

280
zidova, stanovnici Tira su se smejali i šalili, podsmevajući se
monstruoznom naporu svojih neprijatelja, ali su posle četiri meseca
prestali da se smeju.
Jednog jutra, u svitanje, vojnici koji su stražarili na osmatračnicama,
ostadoše bez daha kada su videli dva kolosa visoka preko sto pedeset
stopa koji se sami kreću, približavajući se gradu po novom kopnu. Bile
su to najviše mašine za opsadu koje su ikada sagrađene i čim su stigle do
kraja mola, bile su pokrenute. Ogromne stene i zapaljene lopte prošištaše
kroz vazduh i počeše da udaraju po osmatračnicama i padaju u grad
sejući užas i razaranja.
Stanovnici Tira su odgovorili gotovo istovremeno, montirajući svoje
katapulte na vrhove zidina i gađajući ratne mašine i radnike koji su
nasipali gat.
Aleksandar onda naredi da se postave zaštite i krovovi od drveta
pokriveni neštavljenom životinjskom kožom, provereno nezapaljivom.
Posao na molu mogao je tako neometano da se nastavi. Mašine su
gurnuli još bliže zidinama i njihovo ciljanje bilo je sve preciznije i
ubojitije. Da se i dalje sve odvijalo na ovaj način, vrlo brzo bi zidine bile
ugrožene iz neposredne blizine.
U međuvremenu je stigla flota iz Sidona i Biblosa, kao i brodovi sa
Kipra i Rodosa, pod Nearkovom komandom, ali flota Tira, zatvorena u
svojim neosvojivim lukama, nije prihvatala borbu. Tačnije, pripremala je
neočekivani i razarajući kontranapad.
Jedne noći bez mesečine, posle čitavog dana neprekidnih napada,
dve trireme isplovile su iz luke, vukući jedan ogroman brod čiji je trup
bio ispunjen zapaljivim materijalom. S njegovog pramca su izvirivale
dve duge drvene grede s kojih su visila dva velika suda puna smole i
nafte. Kada su bili sasvim blizu gatu, na triremama su zaveslali što su
brže mogli i otkačili brod koji su prethodno zapalih, zapalivši
istovremeno i grede.
Trup broda zahvaćen strahovitim plamenom krenu napred, po
inerciji, dok su dve trireme uspele da se odmaknu u stranu. Brod svom
silinom udari u gat, malo dalje od mesta gde su bile opsadne kule. U
dodiru s plamenom, zapaljivi materijal u prednjem delu broda buknu i
eksplodira, stvarajući dve ogromne vatre koje zahvatiše i podnožje kule.
Makedonski odredi, s mesta na kojima su stražarili, potrčaše da
ugase vatru, ali sa neprijateljskih trirema iskrcaše se grupe naoružanih
napadača koji započeše bitku. Okršaj je bio zastrašujući, tim pre što se
vodio blizu vatre, u dimu i na prostoru po kome su neprekidno letele
iskre a vazduh postajao sve teži za disanje zbog isparenja nafte i smole.

281
Zapaljeni brod se u poslednjoj detonaciji raspršio u hiljade komada čime
su i dve kule za napad bile potpuno obavijene vatrom.
Sama njihova visina izazvala je nezamislivi požar, a plamen i iskre
leteli su na preko stotinu stopa iznad njih, obasjavajući čitav zaliv i
bacajući krvavi odblesak iza zidina grada.
Iz utvrđenog grada dopiralo je likovanje stanovnika Tira. S druge
strane, Makedoncima je jedina uteha moglo da bude saznanje da su
poubijali i uništili sve koji su doplovi– li triremama. Višemesečni rad –
konstruktorska genijalnost najboljih inženjera sveta, nestao je za
nekoliko sati.
Aleksandar je dojahao galopom na Bukefalu, prošao kroz vatre kao
paklena furija i zastao nedaleko od kula baš u trenutku kada su se
urušavale uz zaglušujući tresak, u eksploziji od plamenova, dima i
varnica.
Za njim su odmah dojahali i njegovi drugovi, a posle nekog
vremena dođoše i inženjeri i mehaničari, graditelji ta dva čuda. Vođa
inženjera, Dijada iz Larise, skamenjen je gledao katastrofu, očima punim
nemoćnog besa ali bez ikakvog pokreta na licu.
Aleksandar sjaha s konja, pogleda zidine grada, zatim uništene
mašine, i na kraju svoje inženjere koji su nepomično stajali pred
zastrašujućim prizorom, pa naredi:
– Sagradite ih ponovo.

282
 54.

Posle nekoliko dana, dok su Aleksandrovi inženjeri pokušavali da

nađu načina da što pre ponovo sagrade ratne mašine, jedna snažna oluja
nepopravljivo razruši gat, nasipan uz velike muke. Činilo se da su,
iznenada, i sami bogovi okrenuli leđa svom miljeniku, čime je i moral
vojnika, posle serije nesreća, bio stavljen na teška iskušenja.
S kraljem se nije moglo razgovarati, niko se nije usuđivao da mu
priđe. Sam je jahao duž obale mora gledajući utvrđeno ostrvo koje se
podsmevalo njegovim naporima ili je opet satima sedeo na nekoj steni,
posmatrajući talase kako se razbijaju o obalu.
I Barsina je imala običaj da jaše duž obale mora, u samu zoru, pre
nego što bi se sa sluškinjama zatvorila u svoj šator. Jednog dana ga srete:
hodao je praćen Bukefalom, a na butini mu se i dalje video ožiljak od
rane iz Isa; duga kosa, nošena vetrom, skoro mu je potpuno pokrivala
lice. I sada, kao i poslednji put kad ga je videla, Barsina oseti obamrlost
kao da se nalazi pred nekim nestvarnim bićem.
On je pogleda ali ne reče ništa, i ona siđe s konja da ga ne bi
prestigla. Spusti glavu i prošaputa: – Gospodaru.
Aleksandar joj priđe, dotaknu joj obraz šakom ne skidajući pogled s
nje, i nagnu blago glavu u desnu stranu, što je obično radio kada bi ga
obuzela duboka i jaka osećanja. Ona zatvori oči, ne mogavši da izdrži
snagu pogleda koji je sijao kroz kosu nošenu vetrom.
Kralj je iznenadi naglim i vatrenim poljupcem, a zatim skoči na
konja i brzo odjaha duž plaže, penušave od talasa. Kada se Barsina
okrete za njim bio je već daleko, obavijen oblakom peska koji su
podizala Bukefalova kopita.
Vrati se u svoj šator, spusti na krevet i zaplaka.

283
 Kada ga je prošao bes, Aleksandar ponovo razmotri situaciju u kojoj
se nalaze i okupi prošireni ratni savet. Pozvao je svoje generale,
arhitekte, tehničare, inženjere i Nearka s kapetanima flote.
– Ono što se dogodilo ne može se tumačiti kao bes bogova, već je
posledica naše gluposti. Doskočićemo Tiru, nećemo im dozvoliti da se
spasu. Kao prvo, gat: naši kapetani će morati da prouče pravce kretanja
vetrova na ovom prostoru i onda objasne arhitektama kako da izaberu
nov položaj gata, tako da ga vetrovi ne slabe već jačaju.
– Drugo, mašine – reče okrećući se Dijadi i njegovim inženjerima. –
Ako bismo sačekali da se sagradi nov gat, izgubili bismo mnogo
vremena. Moramo da uradimo nešto, tako da stanovnici Tira nemaju
predaha ni odmora. Moraju da znaju da neće biti mirni ni danju ni noću.
Podelićete se u dva dela i radićete istovremeno. Jedni će graditi mašine
koje će napredovati po molu, čim to bude moguće, a drugi će napraviti
plutajuće ratne mašine.
– Plutajuće, gospodaru? – upita Dijada razrogačivši oči.
– Tako je. Ne znam kako ćete to da uradite, ali siguran sam da će
vam uspeti veoma brzo. Moji drugovi će morati da se dogovore s
plemenima koja žive na planini Liban, tako da naše drvodelje mogu
neometano da rade. U proleće ćemo ući u Tir, u to sam ubeđen, a kazaću
vam i zašto. Prošle noći sam sanjao san. U snu me je Herakle, s vrha
zidina grada, pokretom ruke pozivao da mu se pridružim.
– Ispričao sam san Aristandru. On ga je, bez oklevanja, protumačio
tako da ću ući u Tir i priložiti žrtvu junaku u njegovom hramu unutar
zidina. Želim da se ova vest prenese svim našim vojnicima da bi i oni
bili sigurni u pobedu.
– Biće tako urađeno Aleksandre – reče Eumenije i pomisli kako je
san došao kao poručen.
Poslovi su odmah nastavljeni. Počelo je ponovno nasipanje gata,
prema uputstvima koja su dali mornari sa Kipra i Rodosa, odlični
poznavaoci ovih voda. Dijada, koji je imao najteži posao, projektovao je
jurišne kule. Bile su postavljene na platforme, privezane za dva spojena
broda. Posle mesec dana bile su spremne, i čim se more smirilo mornari

284
su zaveslali ka zidinama. Kada su se približili gradu, s brodova su
bačena sidra i maljevi počeše da tuku neprekidno po zidinama.
Stanovnici Tira su brzo odgovorili poslavši tokom noći ronioce koji
su presekli užad na sidrima pa su brodovi lagano otplovili ka stenama.
Neark, budan u tom trenutku, na kraljevskom brodu, dade odmah znak
za uzbunu i krenu sa desetinom brodova ka platformama koje su plutale
nošene vetrom. Približi im se i bacajući kuke zaustavi ih i učvrsti, a onda
veslanjem vrati na početni položaj. Sidra su sada bila vezana gvozdenim
lancima i udaranje po zidinama je nastavljeno. Međutim, ovoga puta,
stanovnici Tira su s druge strane zidina postavili vreće pune algi da bi
ublažili udare – maljeva. Uporno odolevanje Tira kao da nije imalo
granica.
Jednog dana, dok se Aleksandar nalazio na planini pokušavajući da
pregovara s plemenima Libana, sve agresivnijim, pristade uz nov gat
brod pristigao iz Makedonije s potrebnim stvarima i porukama.
Parmenionu je bila najavljena izuzetna poseta: stari vladarev učitelj
Leonida, sada već osamdesetogodišnjak, budući da je toliko slušao o
poduhvatima svog učenika, zaželeo je da ga vidi i popriča s njim još
jedanput pre nego što umre. Kada se vest pročula, dotrčaše i svi ostali
njegovi učenici da ga pozdrave. Seleuk, Leonat, Krater, Perdika, Filotej,
Ptolomej, Hefestion i Lizimah dolazili su jedan za drugim radujući se
kao dečaci i pevajući u horu njihovu dečju pesmicu koja ga je toliko
nervirala:

Ek kori kori korone!

Ek kori kori korone!

„Evo kako stiže, stiže vrana dosadna!” Onda počeše da tapšu i

izvikuju:

Diddskale! Didaskale! Didaskale!

Čuvši kako ga dozivaju „Učitelju! Učitelju! Učitelju!” kao što su ga

pozdravljali ujutru sedeći u auli s tablicama na kolenima, stari Leonida
se razneži ali, ne želeći da to primete, poče odmah da ih grdi.
– Prestanite da se derete! – grdio ih je krezubim ustima. – I dalje ste
isto raspušteni! A kladim se da niko od vas nijednu knjigu nije pročitao
otkad ste otišli od kuće.
– Eh, učitelju! – viknu Leonat. – Nećeš valjda sad da nas ispituješ
usred sveg ovog posla koji imamo?

285
 – Nije trebalo da krećeš na ovakav put po zimi i po mo– ru – reče
Ptolomej. – Kako si uopšte odlučio da dođeš?
– Slušao sam o poduhvatima mog učenika i hteo sam da ga vidim
pre nego što krepam.
– A nas? – upita Hefestion. – Zar nismo i mi dovoljno dobri i hrabri?
– A kada je reč o umiranju, učitelju, za to uvek ima vremena –
umeša se Perdika. – Ipak si mogao da sačekaš bolje vreme.
– E! – uzvrati Leonida. – Znam ja šta radim i nisu mi potrebni saveti
od vas, dečurlije. Gde je Aleksandar?
– Kralj je u planini – objasni Hefestion. – I bori se protiv plemena
Libana koja su i dalje verna Dariju.
– Onda me odvedite tamo.
– Ali ja mislim… – poče Ptolomej.
– Sneg je na planini, učitelju – zabrinuto reče Leonat. – Mogao bi da
se prehladiš.
Leonida je međutim bio čvrst u svom naumu. – Ovaj brod se vraća
za pet dana i to bi značilo da sam krenuo na ovaj put ni za šta. Hoću da
vidim Aleksandra i ovo shvatite kao naredbu.
Leonat odmahnu svojom čupavom glavom i slegnu ramenima. –
Uvek isti – brundao je. – Nije se ni za dlaku promenio.
– Ućuti ti, životinjo! Još se sećam kako si mi trpao žabe u supu –
graknu starina.
– Onda, ko će da ga povede gore? – upita Leonat.
Lizimah istupi: – Ja ću da ga odvedem, a tako ću odneti i poštu.
Pošli su sledećeg dana praćeni jednim manjim odredom hetera i
stigli su do Aleksandra uveče. Kralj je bio potpuno zatečen i razneženo je
ponavljao kako nikada ne bi očekivao ovakvu posetu. Radosno zagrli
starca i pozdravi se sa Lizimahom koji odmah pođe nazad u logor na
moru.
– Bio si previše nesmotren, didaskale, što si došao čak – dovde. Uz
sve ostalo, opasno je ostati na planini. Moraćemo odmah da siđemo do
naših pomoćnih trupa, a Agrijani će nas otpratiti.
– Ničega se ne plašim. A večeras ćemo porazgovarati, sami, sigurno
imaš mnogo toga da mi ispričaš.
Pođoše polako ka logoru, ali Leonidina mula nije držala korak s
konjima drugih vojnika pa im Aleksandar dozvoli da pođu napred, a on
nastavi polako sa starim učiteljem. U jednom trenutku, pošto je već pao
mrak, nađoše se pred raskršćem. Kako su se u oba pravca po zemlji
videli tragovi konjskih kopita, Aleksandar intuitivno odabra jednu stazu
ali se vrlo brzo nađe usred pustog i njemu potpuno nepoznatog

286
prostora.
U međuvremenu je mrak potpuno pao, a s njim je počeo da duva i
ledeni vetar sa severa. Leonida je već bio smrznut i pokušavao je, što je
bolje mogao, da se uvije u svoj vuneni ogrtač. Aleksandar ga pogleda i
videvši ga onako bledog – kakav je, istina, obično i bio – sa suznim i
umornim očima, oseti duboko sažaljenje. Taj sitni starčić koji je plovio
morem da bi ga sreo, sada neće moći da preživi noć po ovako ledenom
vetru. Bilo je jasno da su pošli pogrešnom stazom, a bilo je i suviše kasno
da bi se vraćali unazad i stizali druge. Uz sve to, sada se više ništa nije ni
videlo. Morao je da upali vatru, ali kako i čime? Nije imao kremen, a nije
video ni suva drva okolo: granje je bilo vlažno i prekriveno snegom, a
vreme se pogoršavalo.
U jednom trenutku ugleda kroz mrak kako, malo dalje, gori vatra, a
onda malo dalje još jedna, pa još jedna. Aleksandar reče: – Učitelju, ne
pomeraj se odavde, vraćam se odmah. Ostavljam ti Bukefala.
Konj se pobuni njišteći ali ipak ostade uz Leonidu, a kralj poče da se
kroz mrak provlači ka vatrama. Bili su to neprijateljski vojnici. Spremali
su se za noć i upalili su vatre da bi se zagrejali i spremili hranu.
Aleksandar se prišunja jednom kuvaru koji je nizao meso na ražanj;
čim se ovaj udalji da uzme nešto, brzo skoči do vatre, uze jedan ugarak,
sakri ga ispod ogrtača i pođe natrag. Međutim, pucketanje grančica
ispod njegovih nogu privuče pažnju jednog vojnika, koji viknu: – Ko je
tamo? – i približi se sa isukanim mačem do mesta gde je iza jednog
drveta bio sakriven Aleksandar. Oči su mu suzile od dima i s mukom se
uzdržavao da ne kine ili se ne zakašlje. Na svu sreću, drugi vojnik, koji je
nešto ranije otišao da izvrši nuždu, pođe u tom trenutku ka logoru.
– A, to si ti – reče čovek, sada već na par koraka od Aleksandra. –
Hajdemo, večera je skoro gotova.
Kralj polako krenu, pazeći da ne izazove ni najmanji šum i tek kada
je sišao sa staze pođe normalnim korakom krijući i dalje zažareni
ugarak. Sneg je počinjao da pada a ledeni vetar, oštar kao sečivo, duvao
je sve jače. Stari učitelj mora da je bio potpuno sleđen.
Ubrzo, stiže do njega. – Stigao sam, didaskale. Doneo sam ti poklon
– reče, pokazujući mu ugarak. Potraži zatim zaklon iza jedne stene i poče
da duva u ugarak sve dok nije razgoreo vatru. Donese onda još drva i
napravi jaku vatru.
Leonidi se malo povrati boja u licu i starac živnu. Aleksandar ode
do bisaga koje su visile sa Bukefalovog sedla, izvadi odatle hleb, izmrvi
ga za svog bezubog učitelja, a zatim sede pored njega, blizu vatre.
Leonida je s mukom žvakao svoj hleb. – Onda, sinko, da li je tačno

287
da si uzeo Ahilovo oružje? A štit, je li onakav kakvim ga opisuje Homer?
A Halikarnas? Priča se da je Mauzolej visok kao Partenon i Herin hram u
Argosu zajedno. Da li je to moguće? A Halis? Ti si ga video, sinko?
Teško mi je da poverujem da je ta reka tri puta šira od našeg
Halijakmona, ali kažu da si je ti video, umećeš da mi kažeš. A
Amazonke? Da li je tačno da je grob Amazonke Pentesileje blizu Halisa?
A sve vreme sam se pitao da li su Kilikijska vrata zaista toliko uska kako
se priča? I…
– Didaskale – prekide ga Aleksandar – ti hoćeš da znaš mnogo
stvari. Bolje da odgovaram samo na po jedno pitanje. Što se tiče
Ahilovog oružja, sve je izgledalo otprilike ovako…
Razgovarao je sa svojim učiteljem čitave noći i delio s njim svoj
ogrtač pošto je prethodno sebe doveo u smrtnu opasnost da bi ga spasao
od planinske hladnoće. Živi i zdravi, pridružili su se drugima sledećeg
dana i Aleksandar zamoli Leonidu da ostane; nije želeo da ga izlaže
opasnostima plovidbe po moru zimi. Predloži mu da se vrati kada se
vreme prolepša.

288
 55.

Krajem zime novi gat je bio spreman, a njegov gornji deo bio je
potpuno utaban, tako da su mogle da prođu dve nove jurišne kule koje
je Dijada sagradio za neverovatno kratko vreme. Na delove kule koji su
bili u istoj visini kao zidine, Dijada je postavio katapulte sa hvataljkama
sa navojem koje su horizontalno izbacivale teške čelične strele. Na vrhu
kula, iznad visine zidina, postavljen je katapult koji je u luku izbacivao
gromade stena i zapaljive lopte natopljene uljem, naftom i smolom.
Druge dve kule s maljevima, postavljene na platforme vezane za
trireme, približile su se zidinama da bi napravile otvor, dok su se
brodovi približavali obali i iskrcavali nekoliko hiljada vojnika jurišnog
odreda sa zadatkom da probiju vrata grada.
Odgovor branilaca je bio silovit i osmatračnice su vrvele od vojnika;
podsećali su na vrh mravinjaka koji je neko dete zakačilo štapom. I oni
su na svoje zidine postavili desetine katapulta i istom žestinom tukli po
Makedoncima. Kada su videli jurišni odred kako pokušava da zapali
vrata, počeše da bacaju na njih užareni pesak.
Vreli pesak je padao odozgo pravo na vojnike i upadao im u oklope
tako da su oni vrištali od bola i skakali u more, nastavljajući da urlaju.
Drugi su, opet, skidali oklope, ali bi onda gotovo istog trenutka padali
pogođeni strelama. Neki su opet bili pogođeni kukama i harpunima koji
su izbacivani mašinama sa zidina, dotada nepoznatom vrstom odbrane.
Kuke bi se zakačile za oklope, a onda bi nesrećne vojnike branioci vukli i
bacali po stenama sve dok ih ne usmrte. Njihovi krici mučili su kralja
koji nije imao mira ni danju ni noću. Šetao je kao razjareni lav oko plena.
A i u samim vojnicima bes je sve više rastao dok su gledali sve ove
užase.
Aleksandar je i dalje odbijao da povede vojsku u završni napad,

289
pretpostavljajući da će se završiti masakrom. Razmišljao je o drugim,
manje drastičnim rešenjima, koja bi spasila njegovu čast i omogućila
stanovnicima Tira da se povuku i sačuvaju živote, sada, kada se već
divio njihovoj velikoj hrabrosti i izvanrednoj upornosti.
Pozvao je Nearka da se dogovore i da čuje šta on misli o svemu
budući da je najbolje poznavao mentalitet stanovnika primorskih
gradova.
– Slušaj – reče mu admiral. – Već smo izgubili gotovo sedam meseci
ovde i pretrpeli značajne gubitke. Mislim da bi trebalo da odeš sa
vojskom i mene ostaviš da ih držim pod opsadom. Sada imam sto ratnih
brodova, a i drugi pristižu iz Makedonije. Neću nikome dozvoliti ni da
uđe ni da izađe sve dok se ne predaju, a onda ću im ponuditi časne
uslove mira.
– Tir je jedan čudesan grad. Njegovi mornari su plovili sve do
Herkulovih kolonada i još dalje. Priča se da su posetili zemlje koje niko
nikada nije video i da čak poznaju put koji vodi do Ostrva blaženih,
tamo daleko u okeanu. Razmisli, Aleksandre: zar nije bolje da ovaj grad,
pošto će već biti u sastavu tvog carstva, bude sačuvan umesto potpuno
uništen.
Kralj je neko vreme razmišljao, a onda se seti vesti koje je dobijao
prethodnih dana. – Eumolp iz Solija mi je javio da su Kartaginjani
ponudili pomoć Tiru i dolazak njihove flote je sasvim izvestan. Ne treba
da zaboravimo da Persijanci i dalje krstare Egejskim morem i mogli bi
da navale na tebe čim ja odem. Ne, moraju da se predaju. Ali pre
neizbežne predaje, ponudiću im još jednu mogućnost da se izvuku.
Odluči onda da pošalje još jedno poslanstvo i izabra najstarije i
najpametnije od svojih savetnika. Kada je čuo da se sprema poslanstvo,
dođe mu stari Leonida.
– Dečače moj, pusti da i ja pođem. Ti sigurno ne znaš, ali tvoj otac
Filip mi je više puta poveravao tajne misije, krajnje osetljive, koje sam
uvek uspešno obavljao zahvaljujući iskustvu i veštini koje posedujem.
Aleksandar odmahnu glavom. – Neću ni da čujem za to, didaskale.
Ovo je jedan veoma opasan zadatak i ne želim da te besmisleno
izlažem…
Leonida stavi ruke na bokove. – Besmisleno? Ne znam o čemu
pričaš, sinko. Ovaj poduhvat ti neće uspeti bez tvog starog Leonide. Ja
sam najiskusniji i najsposobniji od svih koje imaš na raspolaganju.
Podsećam te da si ti još piškio u krevetu kad sam ja vodio poslanstva po
zapovesti tvoga oca, neka mu ime živi u večnosti, do okrutnih tribalskih
varvara i uspevao sam da ih pripitomim bez ijedne žrtve. Da li i dalje

290
čitaš Ilijadu?
– Svakako, didaskale – odgovori kralj. – Svake večeri.
– Pa onda? Koga je Ahil slao u poslanstvo na čelu Ahajaca? Zar nije
poslao svog starog učitelja? Pusti me da idem, kažem ti i garantujem ti
da ću urazumiti te proklete tvrdoglavce.
Leonida je bio toliko uporan da Aleksandar na kraju odluči da mu
ne uskraćuje taj trenutak slave i poveri mu mesto vođe pregovarača.
Posla ih, dakle, brodom koji je nosio obeležja primirja, sa zadatkom da
zatraže predaju grada. Potom se zatvori u svoj šator na kraju gata i
potpuno obuzet teskobom, sede da čeka ishod misije. Sati su prolazili, a
ništa se nije dešavalo.
Oko podneva uđe Ptolomej, turobno raspoložen.
– Onda? – upita Aleksandar. – Šta odgovaraju?
Ptolomej mu dade znak da pođe za njim i pokaza mu na najviše
kule, izdignute iznad zidina Tira. Na kulama je visilo pet krstova sa pet
zakucanih krvavih tela. Najuočljivije je bilo Leonidino telo, zbog glave
bez kose i koščatog izgleda.
– Mučili su ih i razapeli – reče.
Aleksandar preblede. Nije mogao ni da odvoji pogled ni da se
pokrene. Po nebu su se navlačili crni oblaci, ali ne tamniji od njegovog
pogleda koji se još više smrači, a levo oko postade ponor tame. Onda
naglo vrisnu, neljudskim urlikom koji je dolazio iz utrobe. Furiozni
Filipov bes i varvarska surovost Olimpijade buknuše istovremeno u
Aleksandrovoj duši oslobađajući zaslepljujuću želju za razaranjem, ali se
kralj onda primiri, pritajeno i zabrinjavajuće, kao kada se vreme
iznenada smiri pred oluju.
Pozva Hefestiona i Ptolomeja. – Moje oružje! – naredi, i Ptolomej
dade znak pomoćnicima koji odgovoriše uglas: – Komanduj, kralju! – i
pritrčaše da ga obuku u najsjajniji oklop, dok je jedan od njih otišao po
kraljevsku zastavu sa zvezdom Argeada.
– Trube! – naredi onda Aleksandar. – Dajte znak svim kulama da
napadnu!
Trube zasviraše odmah zatim, a buka maljeva koji su udarali po
zidovima i šuštanje projektila izbacivanih iz svih katapulta i drugih
sprava ispuniše čitav zaliv. Okrete se onda svom admiralu: – Nearče!
– Komanduj, kralju.
Aleksandar pogleda jednu od jurišnih kula, onu najbližu zidinama.
– Odvedi me do one platforme, a u međuvremenu izvedi flotu, poređaj
je naspram luka i raznesi svaki brod koji pokuša da izađe.
Neark pogleda nebo koje je postajalo sve tamnije, ali posluša i

291
zajedno s kraljem i njegovim drugovima pođe na admiralski brod s pet
redova vesala. Odmah dade naredbu da se spuste i skinu s jarbola sva
jedra, da se istakne zastava za napad i podigne sidro. Sa svih stotinu
brodova flote začu se potmuli zvuk bubnjeva dajući ujednačeni ritam
veslačima i more se zapeni pod udarima vetra i hiljade vesala.
Admiralski brod stiže do platforme pod kišom projektila izbačenih s
vrha zidina. Aleksandar skoči na platformu praćen svojim drugovima i
svi uđoše u kulu, trkom preskačući stepenice, kroz oblak prašine, uz
urlanje, zaglušujuću lupnjavu maljeva koji su udarali o zidine, uz
komandovanje onima koji su probijali vrata, piskavo i neprekidno,
izvikivano visokim tonom.
Odsjaj munje s neba crnog kao smola odbi se bleskom od
Aleksandrovog zlatnog oklopa na vrhu kule i obasja na trenutak rumene
obrise makedonske zastave i avetinjsko bledilo razapetih tela. S vrha
kule izbaciše most i kralj krenu u napad praćen svojim drugovima, uz
bok Leonat, naoružan sekirom, Hefestion sa isukanim mačem, Perdika,
vitlajući ogromnim kopljem, i Ptolomej i Krater u svojim čeličnim
oklopima. Lako prepoznatljivi po sjaju oklopa, po belim perima na
šlemovima, po crvenoj i zlatnoj makedonskoj zastavi, postadoše odmah
meta strelaca i uzvratnih juriša branilaca. Jedan od Aleksandrovih
jurišnika, Admet iz Linkesta, baci se napred, željan da pokaže kralju
svoju hrabrost i bi pokošen, ali Aleksandar odmah uskoči na njegovo
mesto, obarajući neprijatelje mačem i braneći se štitom, dok je Leonat
pravio prazan prostor na njegovom desnom boku zadajući smrtne
udarce svojom ogromnom rukom. Vladar, stigavši na osmatračnicu,
gurao je neprijatelje sa zidina u more, nekoga sekao napola, drugoga bi
rasporio od brade do prepona, a trećeg bacao s bedema na krovove kuća
u gradu. Perdika ih je, opet, nabadao na vrh koplja, podizao u vis kao
probodenu ribu i bacao ispred sebe na druge protivnike. Aleksandar je
vikao sve jače, predvodeći reku svojih vojnika, a njegov bes je dostizao
vrhunac, kao da je hranjen snagom munja i tutnjavom gromova koji su
tresli i nebo i zemlju sve do paklenih dubina. Nezaustavljivo se kretao
napred po zidinama i zasipan kišom strela i kopalja trčao sa Leonidom
ka krstu. Branioci su telima napravili zid da bi ga odbili, ali ih je on
poobarao kao lutke, jednog za drugim, dok je Leonat ogromnom
energijom udarao naslepo svojom sekirom po gomili. Krv je prskala po
štitovima i šlemovima, a koplja i mačevi padali su uz tresak.
Konačno je kralj bio pod krstom gde je bio postavljen katapult s
vojnicima. Uzviknu: – Preuzmite kontrolu nad katapultom i okrenite ga
prema drugima! Spustite ovog čoveka! Spustite ga dole! – Dok su

292
njegovi drugovi zauzimali okolni prostor, on primeti kutiju sa alatkama
i zgrabi klešta, spuštajući štit na zemlju.
Jedan od neprijatelja nacilja lukom, sa otprilike dvadeset koraka, i
nategnu ga, ali u tom istom trenutku u kraljevom uhu odjeknu glas: glas
njegove majke kako ga uplašeno doziva:

Aleksandre!

Vladar se okrenu, čudesno opomenut, i vide opasnost koja mu preti.

Munjevito isuka kratki mač iz pasa, nacilja i pogodi strelca tačno između
ključnih kostiju. Drugovi ga onda zaštitiše zidom od štitova i on povadi
eksere, jedan za drugim, iz izmučenih udova svoga učitelja. Uze u ruke
nago, mršavo telo i spusti ga na zemlju. U tom trenutku seti se nagog
tela jednog drugog starca, Diogena, mudraca blagih očiju, jednog
sunčanog dana u Korintu. Prošaputa: – Didaskale… – I u tom trenutku
slabašni Leonidin život, gotovo ugašen, zaiskri poslednjom snagom i
učitelj otvori oči.
– Dečače moj, nisam uspeo… – Onda klonu beživotno na njegovim
rukama.
Nebo se otvori nad gradom i preplavi kišom more, zemlju i malo
ostrvo natopljeno krvlju. Nagla i jaka kiša pretvori se u oluju praćenu
vetrom i gradom. Ali nije mogla da ugasi ratnički bes: izvan luke, među
talasima koji su penili, tirska flota se u očajničkom pokušaju
suprotstavila moćnim Nearkovim brodovima s pet redova vesala a
unutar grada branioci su se povlačili iz kuće u kuću, iz ulice u ulicu,
boreći se na kraju pred kućnim vratima do smrti.
Predveče, kada se sunce nekako promolilo kroz oblake, obasjavajući
modru vodu, smrvljene zidine, ostatke brodova ponesenih morskom
strujom i tela utopljenih, poslednji tragovi odbrane behu uništeni.
Dve hiljade zarobljenika bilo je razapeto duž mola. Leonidino telo bi
postavljeno na posmrtnu lomaču i njegov prah beše poslat u zemlju da
počiva ispod platana u čijem je hladu, kada je vreme bilo lepo, voleo da
podučava svoje učenike.

293
 56.

Aleksandar naredi floti da krene na jug i preveze rastavljene ratne

mašine sve do Gaze, poslednjeg utvrđenog grada pre ulaska u pustinju
koja deli Palestinu od Egipta.
Deset brodova je, međutim, poslato u Makedoniju da bi se prikupili
novi vojnici koji će zameniti pale. Baš u tom periodu vladar primi drugo
pismo kralja Darija.

Darije, kralj Persijanaca, Kralj kraljeva, svetlost Arijana i

gospodar četiri kraja sveta, Aleksandru, kralju Makedonaca, zdravo!
Želim da znaš da priznajem tvoju hrabrost kao i sreću kojom su te
bogovi bogato obdarili. Predlažem ti još jednom da postaneš moj
saveznik i, štaviše, da uspostaviš sa mnom porodične veze.
Nudim ti za ženu moju ćerku Statiru i dajem ti pravo da
upravljaš zemljama koje se prostiru od Efesa i Mileta, gradova jauna,
sve do reke Halis kao i poklon od dve hiljade talanata u srebru.
Upozoravam te da ne izazivaš sudbinu koja bi mogla da ti okrene
leđa u bilo kom trenutku. Zapamti da ćeš, u želji da nastaviš svoj
pohod, ostariti pre nego što uspeš da pređeš čitavo moje carstvo čak i
da nijednom više ne moraš da se boriš. Moje zemlje se prostiru preko
ogromnih reka kao što su Tigar, Eufrat, Arakses i Idaspes, a njih je
nemoguće pregaziti.
Razmisli, dakle, i donesi najpametniju odluku.

Aleksandar dade da se pročita pismo pred punim ratnim savetom i

na kraju upita: – Šta kažete na ovo? Šta bi trebalo da odgovorim?
Niko se ne usudi da predloži kralju šta bi on trebalo da radi i zato
niko ne progovori, osim Parmeniona koji je smatrao da kao ratnik u
godinama, proslavljen, ima pravo da iznese svoje mišljenje. Reče samo: –

294
Ja bih prihvatio da sam Aleksandar.
Kralj spusti glavu kao da je hteo da razmisli o tom prihvatanju, a
onda hladno odgovori: – I ja bih, da sam Parmenion.
Stari general ga pogleda pravo u oči, bolno iznenađen; videlo se da
je povređeno njegovo dostojanstvo. Ustade i tiho se udalji. Čak su se i
kraljevi drugovi međusobno zbunjeno gledali, a vladar nastavi
spokojnim glasom:
– Razumljivo je gledište generala Parmeniona, ali pretpostavljam da
svi shvatate kako mi Darije ne nudi ništa osim svoje ćerke, ništa od
onoga što ja već nisam osvojio. Štaviše, prećutno traži od mene da se
odreknem svih provincija i gradova istočno od Halisa, koje smo osvojili
uz teške žrtve. Pokušava samo da nas zaplaši pošto je on sam preplašen.
Mi ćemo nastaviti napred. Zauzećemo Gazu a onda i Egipat, najstariju i
najbogatiju zemlju sveta.
Odgovori tako Velikom kralju s prezrivim odbijanjem i krenu s
vojskom duž obale, dok ih je flota pod komandom Nearka i Hefestiona
pratila radi zaštite.
Gaza je bila dobro obezbeđeno utvrđenje, ali su njene zidine bile od
cigala i uzdizale se na brdašcu od gline na otprilike petnaest stadija od
mora. Komandant utvrđenja bio je crni evnuh, zvao se Batis, veoma
hrabar i veran kralju Dariju. Odbio je da se preda.
Aleksandar onda odluči da ga napadne i pođe u izviđanje duž
zidina da bi video gde mogu da se iskopaju rovovi i gde da se smeste
ratne mašine. To nije bilo lako izvesti zbog peskovitog terena oko
čitavog brdašca.
Dok je razmišljao, jedan gavran prolete iznad njega i ispusti mu na
glavu vlat trave koju je nosio u kandžama. Ode i spusti se na zidine
grada, međutim, kako se katran topio na suncu, on se zalepi tu gde je
sleteo.
Kralj ostade zaprepašćen i zapita Aristandra koji ga je sledio kao
senka: – Šta znači sve ovo? Kakav predznak mi šalju bogovi?
Vidovnjak pogleda ka užarenom suncu, a onda skupljenim,
tačkastim zenicama pogleda gavrana koji se očajnički batrgao da iz
katrana oslobodi zalepljena krila. Ptica na kraju jednim jakim trzajem
konačno oslobodi krila, ostavljajući deo perja u katranu.
– Zauzećeš Gazu, ali ako je budeš osvojio danas bićeš ranjen.
Aleksandar ipak odluči da napadne istog dana da vojska ne bi
mislila kako se on plaši lošeg predznaka. Dok su vojnici počinjali da
kopaju rovove ispod zidina da bi ih oslabili, on napade frontalno sa
uzvišenja koje se spuštalo ka gradu.

295
 Batis, verujući da je u povoljnijem položaju, izađe s vojskom i
uzvrati snažnim kontranapadom. Imao je na raspolaganju svoje persijske
vojnike i deset hiljada plaćenika, Arabljana i Etiopljana, ljude tamne boje
kože, kakve Aleksandrovi vojnici nikada do sada nisu videli.
Kralj, mada ga je i dalje bolela stara rana, zadobijena u Isu, zauze
položaj u prvoj borbenoj liniji, zajedno sa svojom pešadijom, tražeći
direktan duel s Batisom. Batis je ličio na pravog džina, koža mu je bila
tamna, po njoj su se presijavale kapi znoja, i hrabro je predvodio svoje
Etiopljane.
– Za ime bogova – uzviknu Perdika. – Ovaj čovek sigurno ima
muda iako je kastriran!
Aleksandar je udarcima svoga mača obarao neprijatelje koji su se
bacali na njega, ali u jednom trenutku vojnik s vrha kule razazna crvenu
zastavu, pera na njegovom šlemu i blistavi oklop i nacilja svoju metu.
Daleko, na jednoj sasvim drugoj kuli, u palati u Peli, Olimpijada
ugleda smrtnu opasnost i očajnički poče da ga doziva:

Aleksandre!

Ali njen glas ne uspe da prevali nebeski prostor, zaustavljen

zlosrećnom slutnjom, i strela bi odapeta. Šišteći kroz vazduh, topao, bez
daška vetra, strela je proletela i pogodila cilj: probila je štit i oklop i
zabila se u Aleksandrovo rame, i on pade na zemlju. Mnoštvo
neprijateljskih vojnika pojuri napred da ga dokrajče i uzmu mu oružje,
ali Perdika, Krater i Leonat napraviše oko njega zid, potiskujući ih
svojim štitovima i ubijajući ih kopljima.
Vladar, previjajući se od bolova, uzviknu: – Pozovite Filipa!
Lekar odmah dotrča. – Brzo! Sklanjajte se odatle! Sklanjajte se
odatle! – Dvojica vojnika spustiše kralja na nosila i iznesoše ga iz mase.
Mnogi su ga, međutim, videli smrtno bledog s teškom strelom
zabodenom u rame. Odmah se pronese vest da je kralj mrtav i vojska
poče da popušta pod neprijateljskim udarcima.
Po urlicima koji su dopirali do njega, Aleksandar shvati šta se tamo
dešava i Filipa, koji je trčao pored njega, dohvati za ruku: – Moram
odmah da se vratim u borbu. Izvući ćeš strelu i spalićeš mi ranu.
– Ali to neće biti dovoljno! – vikao je lekar. – Gospodaru, ako se
budeš vratio tamo, umrećeš.
– Neću. I dosad sam bio ranjavan. Prvi deo predskazanja se
ostvario. Ostaje drugi deo: ući ću u Gazu.
Već su stigli do kraljevskog šatora, kada Aleksandar ponovi: –

296
Izvući ćeš odmah strelu. Naređujem ti to.
Filip posluša, i dok je kralj grizao svoj kožni opasač da ne bi urlao
od bolova, lekar s hirurškim kleštima izvuče vrh strele. Veliki mlaz krvi
šiknu iz rane, ali Filip odmah uze usijanu oštricu iz ognjišta i prisloni je
na ranu. Šator se ispuni neprijatnim mirisom sagorelog mesa, a kralj
prosto zacvile od bolova.
– Zašivaj – procedio je kroz zube.
Lekar mu zaši i opra ranu i zavi je širokim zavojem koji je
obuhvatao celo rame.
– A sada mi navucite oklop.
– Gospodaru, ne savetujem ti… – molio ga je Filip.
– Navucite mi oklop.
Ljudi poslušaše i Aleksandar se vrati na bojno polje gde se njegova
vojska, potištena, povlačila pred neprijateljskim napadima iako je
Parmenion izveo druga dva bataljona falange kao pomoć.
– Kralj je živ! – uzviknu Leonat gromko. – Kralj je živ! Alalalai!
– Alalalai! – uzvratiše vojnici i nastaviše da se bore, s novom
snagom.
Aleksandar je ponovo napadao, boreći se u prvim redovima, bez
obzira na razdirući bol koji je osećao, a za njim je išla njegova vojska,
zadivljena ovim brzim ponovnim pojavijivanjem. Sada, kao da ih nije
predvodilo ljudsko biće već neranjivi i nepobedivi bog.
Neprijatelji su bili pregaženi i potisnuti sve do vrata grada. Mnogi
su pali ne uspevajući da pobegnu u unutrašnjost grada.
Ali dok su se vrata zatvarala svom silinom i Makedonci radosnim
klicanjem objavljivali pobedu, jedan vojnik, koji je dotle ležao kao mrtav,
naglo odbaci štit koji ga je prekrivao i probode Aleksandrovu levu
butinu. Kralj ga zakuca za zemlju svojim kopljem, ali odmah pade
slomljen bolom od dobijenih rana.
Buncao je tokom tri dana i tri noći, mučen visokom temperaturom,
dok su njegovi ljudi neprekidno kopali uz same zidine Gaze.
Četvrtog dana Barsina dođe da ga poseti. Gledala ga je dugo,
zadivljena ludom hrabrošću koja je navela ovog mladića da podnosi
toliki bol. Vide Leptinu u uglu šatora, uplakanu. Onda mu se približi i
blago ga poljubi u čelo pre nego što je izašla, tiho kao što je i ušla.
Uveče, Aleksandru se svest povrati ali je bol bio nepodnošljiv.
Pogleda Filipa koji je sedeo pored njega, očiju crvenih od dugih sati
bdenja, i reče:
– Daj mi nešto što će mi smanjiti bol… Ne mogu da izdržim: čini mi
se da ću poludeti.

297
 Lekar je na trenutak oklevao, a onda, videvši kraljevo lice izobličeno
od bola, shvati koliko ovaj trpi i reče: – Lek koji ću ti spremiti snažna je
droga i ja i ne poznajem sva njena dejstva. Nećeš moći još dugo da
izdržiš toliki bol a da ne izgubiš razum, i zbog toga ćemo morati da
rizikujemo.
Iz daljine se u tom trenutku začu lomljava zidina oko Gaze koje su
se obrušile usled podrivenih temelja i usklik ratnika koji kreću u silovitu
bitku. Kralj je isprekidano ponavljao, kao da nije pri svesti: Moram da
idem… Moram da idem… Daj mi nešto da mi umiri bol.
Filip nestade i vrati se vrlo brzo noseći glinenu posudu iz koje uze
malo crne tečnosti i pruži je kralju. – Progutaj – naredi mu, sa strahom u
očima.
Aleksandar proguta tečnost koju mu je lekar dao i sačeka, nadajući
se da će bol prestati. Žamor bitke koji je dopirao sa zidina izazivao je
kod njega čudno, rastuće uzbuđenje a onda, polako, pred očima mu se
ukazaše likovi Homerovog epa koji je još od rane mladosti čitao svake
večeri. Odjednom ustade: i dalje je osećao bol, ali je on bio drugačiji,
izmenjen i nejasan, i davao mu je neverovatnu snagu koja mu je
ispunjavala grudi potmulom i nemilosrdnom srdžbom. Bila je to
Ahilova srdžba.
Ustade iz kreveta kao u snu i izađe iz šatora. U ušima su mu
odzvanjale reči lekara koji ga je molio: „Ne idi, gospodaru… Loše ti je.
Sačekaj, molim te.“ Ali bilo je to uzalud. On je sada bio Ahil i morao je
da ode u bitku u kojoj je njegovoj vosci bila očajnički potrebna njegova
pomoć.
– Pripremite mi kola – naredi, i posilni poslušaše, potpuno
zaprepašćeni. Gledao je odsutno, pogled mu je bio staklast a glas
promukao, taman i gotovo nečujan. Pope se na kola, i vozač ošinu konje:
krenuše ka zidinama Gaze.
Sve ono što se potom dogodilo bilo je kao u snu, znao je jedino da je
sada kao Ahil koji kolima jednom, dvaput, triput, oko zidina Troje vuče
po prašini Hektorov leš.
Kada se povratio video je svog vozača kako zateže uzde i zaustavlja
kola ispred postrojene vojske. Pozadi, vezan sa dva remena za kola sa
municijom, nalazio se leš, potpuno raskomadan i krvav. Neko mu
objasni da je to leš Batisa, herojskog branioca Gaze kojeg su mu doveli
zarobljenog.
Spusti pogled, užasnut, i onda pobeže daleko ka moru; bol koji je
osećao u udovima sada je opet postajao nepodnošljiv. Vrati se u šator
kada je noć već uveliko odmakla, izmučen stidom, grižom savesti,

298
ophrvan bolom koji je sad osećao svuda po telu, u ramenima, nogama, u
grudima.
Barsina ga je čula kako ječi od bolova i bilo je to tako očajnički, bez i
najmanjeg prekida, da ne izdrža i ode kod njega. Kada je ušla u
Aleksandrove odaje Filip izađe i dade znak Leptini da se i ona povuče.
Barsina sede pored Aleksandra, pomilova ga po čelu oblivenom
znojem i pokvasi mu usne svežom vodom. Kada je on u bunilu poljubi i
privuče sebi, Barsina se ne usudi da ga odgurne.

299
 57.

Filip opra ruke i poče da menja zavoje na Aleksandrovim ranama.

Prošlo je pet dana otkako je nemilosrdno ubio Batisa, a Aleksandar je i
dalje bio duboko potresen onim što je uradio.
– Mislim da se to dogodilo pod dejstvom leka koji sam ti pripremio.
Bol se smanjio, ali istovremeno si dobio snagu koju više nisi mogao da
obuzdaš. To nisam mogao da predvidim, i niko nije… ne bi mogao.
– Ponašao sam se okrutno prema čoveku koji nije mogao da se
brani, i čiju je hrabrost i vernost trebalo poštovati. Biću kažnjen zbog
toga…
Eumenije, koji je sedeo na stoličici s druge strane kreveta, ustade i
priđe mu. – Neće ti se suditi kao svakom drugom čoveku – reče. – Imao
si snage da pređeš sve granice, da podneseš bol strašnih rana, da izdržiš
iscrpljenost koju niko ne bi podneo, da dobiješ bitke u koje niko ne bi
ušao.
– Ti nisi kao svi drugi ljudi – nastavi Ptolomej. – Ti si kao Herkul i
Ahil. Iza tebe ostaju pravila, norme po kojima će ljudi živeti. Ne muči
sebe, Aleksandre. Da je Batis bio na tvom mestu bio bi okrutniji i mnogo
suroviji.
U međuvremenu je Filip očistio njegove rane, stavio mu zavoje, a da
bi ga umirio i smanjio mu bolove, dao mu je da popije neki čaj. Ptolomej
sede pored Aleksandra, a Eumenije izađe iz šatora zajedno sa Filipom.
Lekar sačeka da ostane nasamo sa Eumenijem i čuje ono što ga je
zanimalo.
– Šta se dešava? – upita.
– Stigla je loša vest – odgovori sekretar. – Kralj Aleksandar Epirski je
upao u zamku u Italiji i ubijen je. Kraljica Kleopatra je potpuno utučena,
a ja ne znam da li da dam njeno pismo kralju.

300
 – Da li si pročitao pismo?
– Nikada ne čitam pisma imenovana na Aleksandra. Ali glasnik je
znao o čemu je Kleopatra pisala i rekao mi je.
Filip je kratko razmišljao. – Bolje je da mu još ne dajemo pismo. I
duševno i telesno je veoma slab. Od ovakve vesti samo bi utonuo u još
veću malodušnost. Sačekaćemo.
– Dokle?
– Reći ću ti kad dođe taj trenutak, ako imaš poverenja u mene.
– Imam poverenja. Sačekaću, samo treba da znam kako je.
– Trpi strašne bolove, ali će ozdraviti. Možda si ti u pravu, možda
on i nije čovek poput nas.
Tih dana patila je i Barsina, mučena grižom savesti što je izneverila
uspomenu na svoga muža. Nije mogla da se smiri, utoliko pre što je
znala da Aleksandar i dalje podnosi teške bolove i silno je želela da bude
uz njega. Njena sluškinja i stalno društvo, brižna starica Artema, dobro
poznajući svoju gospodaricu, primetila je promenu i shvatila koliko je
Barsina utučena.
Priđe joj jedne večeri i upita: – Zašto toliko mučiš sebe, kćeri moja?
Barsina spusti glavu, tiho plačući.
– Ako ne želiš da mi kažeš, ja ne mogu da te nateram – reče starica.
Barsina oseti potrebu da se poveri jedinoj bliskoj osobi i poče: –
Prepustila sam se Aleksandru. Onog dana kada je bitka bila završena i
kada je vikao i ječao mučen strašnim bolovima, nisam umela da mu se
oduprem. Bio je uvek dobar prema meni i mojim sinovima i osetila sam
kako moram da mu pomognem… Prišla sam mu, obrisala mu znoj sa
čela, pomilovala sam ga… Za mene je u tom trenutku bio samo mladić
izmučen jakom groznicom, obuzet zastrašujućim priviđenjima, slikama
krvi i užasa. – Starica je slušala pažljivo, zamišljena. – Iznenada me je
privukao sebi, poljubio neodoljivo i snažno, a ja se nisam odupirala. Ne
znam kako… – šaputala je drhtavim glasom. – Njegovo izmučeno telo je
čudesno mirisalo, njegov grozničav pogled me je nezadrživo privlačio. –
Barsina briznu u plač.
– Ne plači, devojčice moja – tešila je sluškinja. – Nisi uradila ništa
loše. Mlada si i u tebi ima tako puno života. Osim toga, ti si majka i pala
si u ruke neprijatelju. Tvoj instinkt te vodi ka čoveku koji ima moć nad
svima i može da zaštiti tvoje sinove od svakoga ko pokuša da im naudi.
– To je sudbina svake lepe i poželjne žene; ona zna da je plen i da
samo dajući ljubav i prepuštajući se silini muškarca može da se spasi i
zaštiti svoju decu. – Barsina je i dalje plakala, krijući lice rukama. – A
čovek koji te je imao jeste prelepi mladić koji te je uvek poštovao i bio

301
nežan prema tebi, čovek koji je zaslužio tvoju ljubav. Ti i patiš zato što u
tebi postoje istovremeno dva duboka a oprečna osećanja. Osećaš ljubav
prema čoveku koga više nema i ta ljubav, iako beznadežna, još ne može
da se ugasi. U isto vreme, iz tebe progovara podsvesna ljubav koju
uporno odbijaš zato što je osećaš prema čoveku koji je neprijatelj i koji je
na neki način kriv za smrt tvog muža. Ti nisi uradila ništa loše. Svesna si
da se u tebi razvija novo osećanje, sve snažnije… Ne potiskuj ga, pošto
se ništa ne dešava u ljudskom srcu a da nije po volji Aura Mazde, večne
vatre, izvora svih vatri i na zemlji i na nebu. Ali ne zaboravi, Aleksandar
nije kao drugi ljudi. On je kao vetar koji dođe i ode. A niko nikada neće
zadržati vetar. Zato se ne prepuštaj ljubavi ako ne možeš da podneseš
rastanak.
Barsina obrisa suze i izađe. Noć je bila vedra, a mesečina je
ostavljala srebrnasti trag po mirnom moru. Nedaleko, u kraljevskom
šatoru, svetla lampi su pravila nemirne i neobične senke. Pođe ka moru i
poče da ulazi u vodu, kada joj se učini da oseća njegov prepoznatljiv
miris i čuje glas koji šapuće: – Barsina.
Bio je to stvarno on. Stajao je sasvim blizu i osećala je njegov dah.
– Sanjao sam, ne znam kada – reče joj tiho – kako mi uzvraćaš
ljubav, kako te milujem po čitavom telu i kako te nežno uzimam. A kada
sam se probudio našao sam ovo u svom krevetu. – Ispusti u more plavu
maramicu od fine lanene tkanine i ona se stopi sa morskim talasima. –
Tvoja je?
– Nije bio san – reče Barsina ne okrećući se. – Došla sam kod tebe
zato što sam čula kako ječiš od bolova i sela sam uz tvoje uzglavlje.
Zagrlio si me snažno i ja nisam mogla da odem.
Aleksandar spusti ruke na njene bokove i okrete je prema sebi.
Mesečina se ogledala u njenim tamnim očima i presipala po obrazima
boje slonovače.
– Sada možeš, Barsina. Možeš da odeš iako želim da me snažno
zagrliš. U poslednjih nekoliko meseci zadobio sam i zadao mnogo
snažnih udaraca, zaboravio sam sve što sam želeo kao sasvim mlad,
dotakao sam svako dno koje čovek može da dotakne, zaboravio sam sve,
i da sam bio dete, da sam imao oca, majku. Vatreni žar mi je sagoreo srce
i živim gledajući smrt kako jaše pokraj mene a ne uspeva da mi zada
konačni udarac. U tim trenucima osećam šta znači biti besmrtan i to me
ispunjava strahom i nevericom. Ne odbijaj me sada, Barsina, dok moje
ruke miluju tvoje lice, ne uskraćuj mi svoj zagrljaj, svoju toplinu.
Njegovo telo je bilo u ožiljcima od mnogih, sada zaraslih rana, u
ogrebotinama, i nije bilo ni jednog jedinog dela bez traga preživljenih

302
bitaka. Samo je lice bilo čudesno netaknuto, duga kosa mu je meko
padala po ramenima i davala mu izraz neke čudnovate ljupkosti i sete.
– Voli me, Barsina – reče joj, privlačeći je sebi i stežući je uz grudi.
Mesec su prekrili oblaci nanošeni vetrom sa severa. Aleksandar je
strasno poljubi. Barsina mu uzvrati obuzeta nesputanom željom.
Istovremeno, u srcu, osećala je kako je preplavljuje potmuli očaj.

Vojska nastavi da napreduje kroz pustinju čim je kralj bio u stanju

da se kreće. Posle sedam dana stigli su do grada Peluzij na ulazu u
Egipat, na istočni rukavac delte Nila. Persijski satrap, znajući da je
potpuno odsečen i usamljen, odmah je potpisao predaju i prepustio
zemlju i kraljevsko blago Aleksandru.
– Egipat! – uzviknu Perdika, posmatrajući s vrha kule na tvrđavi
beskrajna polja što se pružaju u nedogled, reku kako lenjo teče, vrhove
papirusa kako se talasaju duž kanala, palme bogate urmama krupnim
kao orasi.
– Nisam verovao da ovako nešto postoji – reče Leonat. – Mislio sam
da je i to jedna od bajki koje nam je ispričao stari Leonida.
Jedna devojka s crnom perikom na glavi, vidno našminkanih očiju,
zavijena u tkaninu koja joj je sasvim prianjala uz telo, posluži mlade
pobednike palminim vinom i kolačima.
– Da li ti se i dalje čini da češ teško podnositi Egipćane? – upita
Aleksandar Ptolomeja koji je zadivljenim pogledom pratio devojku.
– Nisam više tako siguran – uzvrati Ptolomej.
– Pogledajte, pogledajte tamo, šta je ono u reci? Kakva su to
čudovišta? – uzviknu iznenada Leonat pokazujući mehuriće u vodi i
ogromna leđa koja su podsećala na stene. Zasijala bi na suncu, pa onda
opet nestala.
– Krokodili – objasni prevodilac, Grk iz Naukratija, Aristosen. – Ima
ih svuda i ne zaboravite da je kupanje ovde veoma opasno. Zato, pazite,
pošto…
– A ono tamo? Pogledajte ono tamo – vikao je i dalje Leonat. – Liče

303
na ogromne svinje!
– Hipopotami, mi Grci ih tako zovemo – opet objasni prevodilac.
– Rečni konji – primeti Aleksandar. – Zevsa mi, verujem da bi se
Bukefal uvredio kada bi znao da i ovakve životinje zovu konjima.
– To se Samo tako kaže – nasmeja se prevodilac. – Nisu opasni zato
što se hrane travom i algama, ali mogu veoma lako da prevrnu brod
svojom velikom masom i onda bi onaj koji padne u reku bio lak plen
krokodila.
– Opasna zemlja – dodade Seleuk koji se sve do tog trenutka ćuteći
divio prizoru. – A sada, šta misliš da ćemo ovde zateći? – upita okrećući
se ka Aleksandru.
– Ne znam, ali mislim da će nas prijateljski dočekati ako se budemo
potrudili da ih razumemo. Po meni, oni su ljubazni i mudri, ali i veoma
ponosni.
– Tako je – potvrdi Eumenije. – Egipat se nikada nije potčinio
nijednom gospodaru i Persijanci ga nisu nikada ni zauzeli. Uvek su
samo ostavljali u Peluziju svog upravitelja sa plaćeničkim trupama, a on
opet nije mogao da uradi ništa drugo sem da u krvi guši pobunu za
pobunom.
– A zašto bi prema nama bili drugačiji? – upita Seleuk.
– Bili bi drugačiji i prema Persijancima da su oni poštovali njihovu
religiju i da je Veliki kralj pristao da postane i faraon Egipta. U izvesnom
smislu, sve je pitanje forme.
– Pitanje… forme? – uzvrati Ptolomej.
– Tako je – potvrdi Eumenije. – Narod koji živi za bogove i za
onostrano, narod koji troši silno bogatstvo da bi uvezao tamjan koji će
goreti u njihovim hramovima, sigurno da mnogo polaže na formu.
– Verujem da si u pravu – odobravao je Aleksandar. – U svakom
slučaju, brzo ćemo to otkriti. Sutra bi trebalo da stigne i naša flota, a
onda ćemo uz Nil stići do glavnog grada Memfisa.
Dva dana kasnije, Nearkovi i Hefestionovi brodovi su se usidrili na
ušću istočnog rečnog rukavca Delte: vladar i njegovi drugovi plovili su
Nilom sve do Heliopolisa, a zatim i Memfisa, dok ih je vojska pratila
kopnom.
Ploveći velikom rekom prošli su pokraj piramida koje su kao
dijamanti blistali, na užarenom suncu i ispred džinovske sfinge koja već
hiljadama godina bdi nad snom egipatskih kraljeva.
– Prema Herodotu, trideset hiljada ljudi je gradilo sfingu tokom
trideset godina – objasni Aristosen.
– I ti misliš da je to tačno? – upita Aleksandar.

304
 – Mislim da je tačno, iako se u ovoj zemlji pričaju priče više nego u
bilo kom drugom kraju sveta, i to zato što ih se nakupilo mnogo tokom
vekova.
– Da li je tačno da u pustinji žive krilate zmije? – opet upita
Aleksandar.
– Ne znam – odgovori prevodilac. – Tamo nikada nisam otišao, ali je
to sigurno najmanje gostoljubivo mesto na zemlji. Ali, evo pogledaj,
približavamo se mestu gde ćemo se iskrcati. Oni koje vidiš pred sobom,
obrijanih glava, jesu sveštenici hrama Zevsa Amona. Ukaži im
poštovanje koje zavređuju. Zahvaljujući njima izbeći ćeš mnoge napore i
nećeš prolivati krv.
Aleksandar klimnu glavom i spremi se da se iskrca. Čim je kročio na
kopno priđe sveštenicima u svečanim odorama i zamoli ih da ga odvedu
u svetilište kako bi odao počast bogu Amonu.
Sveštenici se međusobno pogledaše, izmenjaše nekoliko reči, a
zatim odgovoriše ljubaznim naklonom i u procesiji se uputiše ka
grandioznom svetilištu, pevajući religiozne pesme praćene flautom i
harfama. Pošto su stigli pred ulaz sav u kolonadama, rasporediše se
lepezasto pozivajući Aleksandra da uđe. I Aleksandar uđe, sam.
Zraci sunca koji su dolazili sa otvora na tavanici probijali su se kroz
gust oblak tamjana zapaljenog u zlatnim posudama u središtu hrama.
Ostatak hrama je počivao u tami. Sa granitnog pijedestala uzdizala se
statua boga s glavom ovna; oči su mu bile od rubina, a rogovi izliveni u
zlatu. Aleksandar pogleda oko sebe: hram je bio potpuno pust, i u
podnevnoj tišini, buka koja je dopirala spolja gotovo odmah se gubila
usred šume stubova koji su držali tavanicu od kedrovog drveta.
U jednom trenutku učini mu se da se statua pomera, rubini u očima
su zaiskrili kao da su osvetljeni nekom unutrašnjom svetlošću i jedan
dubok, treperav glas odjeknu u velikoj sali sa kolonadama.
– Poslednji legitimni vladar ove zemlje povukao se u pustinju pre
dvadeset godina i nikada se više nije vratio. Da li si ti možda njegov sin,
rođen, kako se pričalo, daleko od Nila i koga čekamo godinama?
Aleksandar u trenutku shvati sve ono što je čuo o Egiptu i o duhu
njegovog naroda i odgovori odlučnim glasom: – Jesam.
– Ako si to ti – nastavi glas – dokaži.
– Kako? – upita vladar.
– Samo bog Amon može da te prepozna kao svog sina, ali on
progovara jedino u svetilištu Sivaj koje se uzdiže usred pustinje. Tamo
treba da odeš.
„Siva“, pomisli Aleksandar. I seti se jedne priče koju mu je majka

305
pričala dok je bio dete. Bila je to priča o dvema golubicama koje je Zevs
oslobodio na početku vremena. Jedna je otišla i spustila se na hrast u
Dodoni, a druga se spustila na palmu u Sivi i odatle su počele da izriču
proročanstva. Ispričala mu je i kako je prvi put osetila kako joj se on
pokreće u stomaku kada je došla u Dodonino svetilište, a da će se
njegovo drugo rođenje, božansko, ostvariti kada bude pohodio drugo
svetilište, ono u Sivi.
Glas utihnu, a Aleksandar izađe iz velike mračne sale na sunce gde
ga dočeka klicanje i sveto pevanje.
Pred njega je potom bio doveden bik Apis i Aleksandar mu odade
počast stavljajući mu na glavu venac od cveća, a zatim prinese na
žrtvenik bogu Amonu jednu antilopu.
Sveštenici, zadivljeni njegovom milošću, priđoše mu i predadoše
ključeve grada, a Aleksandar naredi da odmah otpočnu radovi na
obnavljanju hrama koji je na više mesta bio oštećen.

306
 58.

Putovanje ka udaljenoj oazi Siva započelo je posle nekoliko dana,

čim su Aleksandrove rane potpuno zacelile. Jedan deo vojske kretao se
kopnom ka severu, dok je drugi deo plovio na Nearkovim brodovima.
Trebalo je da se susretnu u jednoj laguni nedaleko od najzapadnijeg
rukavca delte Nila.
Kada je Aleksandar stigao u lagunu bio je zadivljen lepotom
prostranog zaliva, ostrvcem prepunim palmi, koje ga je štitilo od
neprijatnih severnih vetrova, peščanom plažom duž čitavog zaliva.
Odluči da se tu ulogori i zajedno sa svojim drugovima i vojskom
proslavi uspeh poduhvata i srdačan doček na koji su naišli u Egiptu. Pre
nego što se večera produžila i pretvorila u uobičajeno orgijanje,
Aleksandar je hteo da njegovi prijatelji odslušaju nekoliko muzičkih
tačaka grčkih i egipatskih umetnika. Posebno je sve zadivilo bravurozno
izvođenje Aleksandrovog omiljenog glumca Tesala koji je izveo Edipov
monolog iz Edipa i Kolona.
Aplauz prisutnih se još nije stišao kad kralju bi najavljena poseta.
– Ko je to? – upita Aleksandar.
– Neki neobičan čovek – odgovori Eumenije i sam zbunjen. – Tvrdi
da te veoma dobro poznaje.
– A, je li? – uzvrati Aleksandar, veoma lepo raspoložen te večeri. –
Onda ga pusti da uđe. Samo, šta je to toliko neobično?
– Videćeš i sam – odgovori Eumenije i izađe da uvede gosta.
Kada se pojavio, u sali se začu žamor, ponegde i prigušeni smeh, tek
svi su netremice posmatrali pridošlicu. Bio je to čovek od oko četrdeset
godina, potpuno nag; na sebi je imao samo lavlje krzno kao Herkul, a u
desnoj ruci je držao buzdovan.
Aleksandar se s mukom uzdrža da se glasno ne nasmeje pred ovim

307
neobičnim podsećanjem na dalekog pretka i trudeći se da ostane ozbiljan
upita:
– Ko si ti, šumski čoveče, koji toliko podsećaš na mog pretka
Herkula?
– Ja sam Dinokrat – odgovori čovek. – Grčki arhitekt.
– Čudno odelo za jednog arhitekta – nije mogao da se uzdrži
Eumenije.
– Ono što je važno – dostojanstveno odgovori čovek – nije način na
koji se neko oblači, već ono što je u stanju da smisli i ostvari.
– A kakve planove bi ti to hteo da mi pokažeš? – upita vladar.
Dinokrat pljesnu rukama i uđoše dvojica mladića koji razviše veliki
list papirusa pred Aleksandrovim nogama.
– Za ime Zevsa! – uzviknu kralj. – Šta je to?
Dinokrat je bio vidno zadovoljan što je zaokupio Aleksandrovu
pažnju i poče da objašnjava: – Reč je o jednom ambicioznom planu,
nema sumnje, koji je, međutim, dostojan tvoje veličine i tvoje slave. Ono
što nameravam jeste da na planini Atos isklešem figuru kolosa koja bi
imala tvoj lik, što je i predstavljeno na ovim crtežima. Div bi u svojoj
otvorenoj ruci držao grad koji ćeš ti lično osnovati. Zar to nije predivno?
– Da je predivno, predivno je – dodade Eumenije. – Ali pitam se
samo da li je ostvarivo.
Aleksandar je posmatrao neverovatni plan koji ga je prikazivao
visokog kao planinu, sa čitavim gradom u ruci i reče: – Plašim se da je
malo previše za moje mogućnosti… A onda, da sam želeo da se izradi
tako velika statua, obratio bih se izvanrednom mladiću koga sam
upoznao kada sam učio kod Aristotela u Mijeci. To je jedan Lizipov
učenik, po imenu Karet, i sanja da jednoga dana sagradi bronzanog diva
visokog osamdeset aršina. Da li ga poznaješ?
– Ne.
– Ipak, nećeš verovati, ja bih imao nešto da ti predložim.
– Znači ovo ti se ne dopada, gospodaru? – upita razočarani
arhitekta.
– Ne, dopada mi se. Jednostavno, čini mi se da je sve to malo
preterano… Moj plan bi bio ostvariv već od sutra, ako ga prihvatiš.
– Svakako ću ga prihvatiti, gospodaru. Treba samo da mi objasniš o
čemu je reč.
– Onda pođi za mnom – pozva ga kralj. Izašavši, uputi se ka obali
mora. Veče je bilo prijatno, pravo letnje a mesec se ogledao u mirnoj
vodi zaliva.
Aleksandar skide ogrtač i rasprostre ga po zemlji. – Evo, hteo bih da

308
mi oko zaliva koji je pred nama napraviš grad u obliku makedonskog
ogrtača.
– Ceo grad ovde? – upita Dinokrat.
– Ceo grad ovde – odgovori kralj. – Hoću da počneš još sutra, u
zoru. Treba da pođem na put, i kada se vratim hoću da vidim kako se
podižu kuće, popločavaju putevi, gradi luka…
– Uradiću sve što je u mojoj moći, gospodaru. Ali ko će mi dati
novac?
– Daće ti ga Eumenije, moj sekretar. – Okrete se i pođe ka šatoru,
ostavljajući čudnog arhitektu s njegovim buzdovanom i lavljom kožom
usred puste ravnice. – I da to bude dobro urađen posao! – završi
razgovor.
– Još samo nešto, gospodaru! – uzviknu Dinokrat pre nego što se
kralj vratio slavlju i svojim prijateljima. – Kako će se zvati grad?
– Aleksandrija. Zvaće se Aleksandrija i biće to najlepši grad na
svetu.

Radovi su počeli odmah, a Dinokrat je skinuo lavlju kožu i obukao

pristojnije odelo. Pokazao se na visini zadatka, mada su drugi arhitekti,
koji su sve vreme učestvovali u pohodu, bili prilično ljubomorni što je
izgradnju grada kralj poverio jednom potpunom neznancu. Ali,
Aleksandar je često radio instinktivno i retko je grešio.
Desila se samo jedna stvar koja je bacila senku na poduhvat.
Dinokrat je trasirao ivice grada, zatim je sve to obeležio šipkama, i na
kraju kredom počeo da ucrtava glavne ulice, bočne ulice, oblasti
namenjene za glavne trgove, pijacu i svetilišta. U jednom trenutku mu je
ponestalo krede. Zatražio je od kuvara da mu daju vreće sa brašnom
kako bi završio ono što je započeo. Posle toga je pozvao kralja da dođe i,
koliko je to moguće, zamisli kako će izgledati Aleksandrija. Ali, dok se
vladar približavao, zajedno sa svojim vidovnjakom Aristandrom, jedno
jato ptica je sletelo na zemlju i počelo da kljuca brašno, potpuno
izbrisavši deo plana.

309
 Vidovnjak odmah primeti uznemirenost u Aleksandrovom pogledu,
naslutivši da je kralj u ovome video loš predznak. Zato ga odmah umiri:
– Ne brini, kralju, pošto je ovo jedan odličan predznak: lo znači da će
grad biti bogat i napredan i da će ljudi sa svih strana dolaziti da tu nađu
hranu i posao. – Dinokrat odahnu na ovo tumačenje i marljivo nastavi
posao, a u međuvremenu je stigla i kreda.
Te noći kralj je usnio prelep san. Sanjao je da je grad podignut, da se
svuda uzdižu kuće i palate s čudesnim vrtovima. Sanjao je da je zaliv,
zaštićen dugim ostrvom, prenatrpan velikim brodovima koji istovaruju
raznovrsnu robu iz svih krajeva sveta. Video je i jedan mol koji se
pružao sve do ostrva i na njemu džinovsku kulu kako svetli kroz noć i
pomaže brodovima da doplove do grada. I činilo mu se da čuje svoj
sopstveni glas kako pita: „Da li ću ikada sve to videti? Kada ću se vratiti
u moj grad?“.
Ispričao je san Aristandru sledećeg dana i ponovio mu isto pitanje: –
Kada ću se vratiti u moj grad?
Aristandar mu je okrenuo leđa želeći da sakrije svoje tužno
predosećanje, a onda se okrete i reče spokojnim glasom: – Vratićeš se,
gospodaru, kunem ti se. Ne umem da ti kažem kada, ali vratićeš se…

310
 59.

Nastaviše da se kreću ka zapadu uz more, koje im je bilo sa desne

strane, a beskrajna pustinja sa leve. Posle pet dana stigli su u Paretonio,
mesto gde su se susretali pripadnici raznih naroda: Egipćana, Grka koji
su dolazili iz Kirene i nomadskih plemena iz unutrašnjosti: Nazamona i
Garamanta.
Oni su obalu podelili na oblasti i kada bi se neki brod nasukao bio bi
opljačkan od onog plemena u čijoj se oblasti našla olupina. Preživeli bi
bili prodati kao robovi na pijaci u Paretoniju. Pričalo se da su Nazamoni
pre dva veka prešli veliko peščano prostranstvo do čijeg kraja niko drugi
nije stigao i došli, na drugoj strani, do ogromnog jezera, punog
krokodila i nilskih konja, okruženog voćkama svih vrsta, koje su rađale
sva četiri godišnja doba. Govorilo se da se tamo nalazi i pećina Proteja,
boga koji se pojavljivao u više obličja, živeo okružen fokama, i umeo da
predviđa budućnost.
Aleksandar ostavi deo vojske u Paretoniju pod Parmenionovom
komandom kome poveri i čuvanje Barsine. Veče pre nego što su krenuli,
pođe da je poseti noseći joj dar: zlatnu ogrlicu koja je pripadala jednoj od
kraljica Nila.
– Ne postoji nakit dostojan tvoje lepote – reče kiteći joj vrat
predivnim ukrasom. – Ne postoji ništa toliko blistavo što bi moglo da se
meri sa sjajem u tvojim očima, ne postoji zlato koje bi zračilo kao tvoj
osmeh. Dao bih sve bogatstvo samo da mogu da sedim pored tebe i
gledam kako se osmehuješ. To bi mi pričinilo više radosti nego da ljubim
tvoje usne i milujem tvoj stomak i grudi.
– Osmeh je dar koji mi je Aura Mazda odavno oduzeo, Aleksandre –
odgovori Barsina – ali sada, kad odlaziš, upuštajući se u dugo putovanje
prepuno opasnosti, osećam da ću biti veoma nespokojna dok god budeš

311
odsutan i da ću se onog dana, kada te ponovo budem videla, nasmešiti.
– Spusti mu poljubac na usne i doda: – Vrati mi se, Aleksandre.
Napredovanje se nastavilo sa smanjenim brojem vojnika i
Aleksandar, praćen svojim drugovima, uđe u pustinju, idući ka
svetilištu Zevsa Amona, pošto su na stotinak kamila natovarili vode i
hrane u dovoljnim količinama.
Svi su mu savetovali da ne polazi na takvo putovanje usred leta jer
će vrućina biti nepodnošljiva. Aleksandar je, međutim, bio ubeđen kako
je u stanju da se suprotstavi svakoj prepreci i nadmaši je, da može da
savlada svaku ranu, da izazove svaku opasnost i savlada je; hteo je da i
njegovi ljudi toga budu isto toliko svesni. Posle dve prve etape, vrelina
sunca je postala nepodnošljiva, a ljudi i životinje su počeli da troše sve
više vode pa su se mnogi zabrinuli da li će put koji ih čeka proći bez
opasnosti. »
Trećeg dana počela je i peščana oluja koja je na veliko iskušenje
stavila i ljude i životinje i uz to potpuno izbrisala put. Posle sati i sati
nepodnošljivog mučenja, peščana magla se podigla, ali se više nigde
unaokolo nije videlo ništa osim beskrajnog, valovitog prostranstva
beskonačne pustinje: nisu se više nazirali ni put ni stećci koji su ga
označavali. A ljudi su, hodajući, upadali u sve vreliji pesak, tako da su
im gorela nedovoljno zaštićena stopala i noge. Morali su da ih zavijaju
komadima tunika i ogrtača, sve do kolena, da bi nastavili iscrpljujuće
kretanje.
Četvrtog dana, mnogi počeše da očajavaju i samo im je kralj svojim
primerom ulivao dovoljno snage i odlučnosti da nastave dalje. On je
hodao na čelu, peške, kao najobičniji vojnik, pio je vodu tek kada bi svi
ostali utolili žeđ, jeo uveče samo nekoliko urmi, brinući se da li svi imaju
barem osnovno.
Petog dana, vode gotovo da više nije ni bilo, a na horizontu, kao po
običaju, nije bilo ničega: ni znaka života, ni vlati trave, ni senke od nekog
živog bića.
– Može nam se učiniti kao da se nešto kreće – reče vodič, Grk iz
Kirene, tamne puti, verovatno sin majke Libijke ili Etiopljanke. – Ako
bismo se tada prepustili, horizont bi odjednom, kao čarolijom, oživeo,
ljudi bi se pojavili sa svih strana i za kratko vreme naša beživotna tela
sušila bi se na pustinjskom suncu.
– Vrlo privlačna budućnost – reče ironično Seleuk, vukući se malo
dalje, sa makedonskim šeširom širokog oboda na glavi.
U tom trenutku Hefestion primeti nešto i reče drugovima: –
Pogledajte tamo!

312
 – Reklo bi se da su ptice – primeti Perdika.
– Gavranovi – objasni vodič.
– Ah! – uzdahnu Seleuk.
– To je ipak dobar predznak – uzvrati vodič.
– Da naša tela neće ovde uzalud trunuti – ponovo dodade Seleuk.
– Ne, već da smo blizu nekog naseljenog mesta.
– Blizu za nekoga ko ima krila, ali za nas, koji idemo peške, bez
vode i hrane…
Aristandar, koji je hodao sam malo dalje, naglo se zaustavi: – Stanite
– naredi.
– Šta je bilo? – upita Perdika. I Aleksandar stade i okrenu se ka
vidovnjaku koji je seo na zemlju i ogrtačem prekrio glavu. Strujanje
vazduha oseti se kroz dine, sjajne kao užarena bronza.
– Vreme se menja – reče Aleksandar.
– Za ime Zevsa, neće valjda još jedna peščana oluja – neutešno
uzdahnu Seleuk. Ali nalet vetra se pojača, rasterujući vreli vazduh i
donoseći nejasan miris mora.
– Oblaci – reče opet Aristandar. – Stižu oblaci.
Seleuk izmeni pogled sa Perdikom kao da je hteo da kaže: „Bunca“.
Ali vidovnjak je zaista osetio kako se približavaju oblaci i posle otprilike
jednog sata sa severa je počela da se valja tamna, kišovita masa.
– Nemojmo da haluciniramo – posavetova ih vodič. – Ovde kiša
nikada ne pada, koliko ja znam. Nastavimo put.
Kolona nastavi da napreduje ka zaslepljujućem svetlu na jugu, ali
ljudi su se neprekidno okretali da pogledaju oblake koji su nadolazili,
sve tamniji i povremeno prošarani svetlucanjem munja.
– Možda kiša nikada ne pada – zapazi Seleuk – ali grmi.
– Dobro si ti to čuo – odgovori Perdika. – Ja ništa ne čujem.
– Tačno je – potvrdi vodič. – Grmi. U svakom slučaju, i ako ne
padne kiša, oblaci će nas zaštititi od sunca i moći ćemo da nastavimo put
po svežijem vremenu.
Sat vremena kasnije, prve kišne kapi ostaviše mala udubljenja u
pesku i vazduh se ispuni prijatnim i jakim mirisom nakvašene prašine.
Ljudi, već iscrpljeni, izgorele kože i ispucalih usana, sada su ličili na
decu – vrištali su, bacali u vazduh šešire, otvarali suve usne da uhvate
retke kapi kiše pre nego što se izgube u pesku.
Vodič je vrteo glavom. – Bolje je da im kažemo da štede dah. Kiša se
od toplote rasprši još u vazduhu, pre nego što dodirne zemlju i vraća se
ka nebu u obliku izmaglice. I to je sve. – Ali, nije ni završio rečenicu kad
se retke kapi kiše pretvoriše prvo u kišicu, a zatim u pravi pljusak koji je

313
dobovao po njima uz pratnju gromova i munja.
Ljudi pobodoše svoja koplja u tlo vezujući ogrtače između njih kako
bi skupili što više vode, spustiše šlemove i štitove na pesak, sa
udubljenjima okrenutim nagore, i uskoro su mogli da se napiju vode.
Kada je kiša prestala, oblaci su i dalje prolazili nebom, nešto ređi, ali
dovoljni da od sunca zaštite vojnike u maršu.
Aleksandar ne reče ništa i nastavi zamišljen da korača kao da prati
neki tajanstveni glas.
Svi pogledaše ka njemu, sada već sigurni da ih vodi nadljudsko biće
koje može da preživi rane smrtonosne za svakoga drugog, da izazove
kišu u pustinji, a možda čak i da natera cveće da raste, samo ako to
poželi.

Oaza u Sivi ukazala se na horizontu dva dana kasnije, u zoru:

neverovatno bujan zeleni pojas koji je presecao zaslepljujuće isijavanje
peska. Ljudi su oduševljeno vikali, mnogi su plakali od uzbuđenja,
presrećni što život pobeđuje usred beskrajnog i neplodnog prostranstva,
drugi su opet zahvaljivali bogovima što su ih spasli strašne smrti. Samo
je Aleksandar, i dalje ćuteći, nastavljao napred kao da ni u jednom
trenutku nije posumnjao da će doći do cilja.
Oaza je bila ogromna, sa čudesnim izvorom vode u svom središtu,
prekrivena palmama prepunim urmi. U kristalnoj bistrini vode ogledale
su se tamnozelene palme i hiljadugodišnji spomenici najstarije i
najtajanstvenije zajednice. Ljudi potrčaše ka izvoru, ali lekar Filip poče
da viče: – Stanite! Stanite! Voda je mnogo hladna. Pijte polako, polako i u
malim gutljajima. – Aleksandar posluša i poče prvi lagano da pije, dajući
drugima primer.
Ono što je svima izgledalo neverovatno bilo je saznanje da su ih
očekivali. Sveštenici su stajali duž stepenica svetilišta, a ispred njih
pomoćnici su mahali kadionicama iz kojih se dimio tamjan. U toku
putovanja navikli su se da veruju kako je u ovoj zemlji sve moguće.
Vodič, istovremeno i prevodilac, prevede im reči sveštenika koji ih

314
je dočekao sa peharima sveže vode i korpom zrelih urmi. – Šta tražiš,
gostu što dolaziš iz pustinje? Ako tražiš vodu i hranu, ovde ćeš ih naći,
zato što je zakon o gostoprimstvu na ovom mestu svetinja.
– Tražim da saznam istinu – odgovori Aleksandar.
– A od koga želiš da čuješ reči istine? – upita ga opet sveštenik.
– Od najvećeg među bogovima, od uzvišenog Zevsa Amona koji
nastanjuje ovaj svečani hram.
– Onda se vrati u toku noći i saznaćeš ono što želiš da znaš.
Aleksandar se nakloni i vrati svojim drugovima koji su postavljali
logor blizu vode. Vide Kalistena koji je kvasio ruke i čelo vodom.
– Da li je tačno ono što se priča? Da se tokom večeri voda zagreje a
onda u ponoć čak postane mlaka? – upita ga.
– Ja o tome mislim sasvim drugačije. Po meni, voda u izvoru je uvek
iste temperature: spoljna temperatura se neverovatno menja, tako da je
ujutru, kada je napolju veoma vruće, voda gotovo ledena; uveče, kada
biva svežije, čini se da je voda toplija, a u ponoć čak deluje kao da je
mlaka. Sve je relativno, rekao bi stric Aristotel.
– Tako je – potvrdi Aleksandar. – Da li si dobio nove vesti o njegovoj
istrazi?
– Ne, ništa posle onoga što sam ti već ispričao. Ali sigurno ćemo
dobiti vesti kada se budu vratili brodovi s novim vojnicima. Po svemu
do sada, izgleda da Persijanci stoje iza toga, ali već znam šta bi rekao da
je ovde.
– Znam i ja. Rekao bi da su Persijanci svakako želeli da učestvuju u
ubistvu moga oca, ali da bi, čak i ako nisu, pustili da kruže takve glasine,
samo zato da budući kraljevi Makedonije dobro razmisle pre nego što
preduzmu neprijateljske akcije protiv njih.
– To je vrlo verovatno – potvrdi Kalisten i ponovo zaroni ruke u
izvorsku vodu.
U tom trenutku stiže i lekar Filip. – Pogledaj šta su pronašli tvoji
ljudi – reče mašući ogromnom zmijom smežurane glave i trouglastog
oblika. – Njen ujed ubija za nekoliko trenutaka.
Aleksandar ga pogleda.
– Upozori vojnike da budu oprezni, a onda daj zmiju da se
balsamuje i pošalje Aristotelu za njegovu kolekciju. Uradi isto i sa
zanimljivim travama ili nekim nepoznatim životinjama. Svaku pošiljku
proprati sa po jednim pismom.
Filip klimnu glavom i ode noseći zmiju dok Aleksandar sede pored
izvora da sačeka veče. U jednom trenutku vide Aristandrovo lice kako se
ogleda u vodi.

315
 – Da li imaš i dalje iste noćne more? – upita kralj. – Da li i dalje
sanjaš onog golog čoveka kako živ gori?
– A ti? – upita Aristandar. – Da li i tebe muče noćne more?
– Mnoge… Možda ih je i suviše – odgovori kralj. – Smrt moga oca,
mrcvarenje Batesa koga sam vezanog za moja kola živog vukao oko
zidova Gaze, Memnonov duh koji se nađe između mene i Barsine svaki
put kad je uzmem u zagrljaj, Gordijev čvor koji sam presekao mačem
umesto da ga razmrsim i…
Zastade, ne želeći da nastavi.
– Šta si prećutao? – upita Aristandar, gledajući ga pravo u oči.
– Jednu dečju pesmicu – odgovori Aleksandar spuštajući pogled.
– Dečju pesmicu? Koju?
Kralj poče tiho da pevuši:

Stari vojnik koji ide u rat

Pade na zemlju, pade na zemlju!

Zatim okrenu leđa.

– Ona ti nešto znači?
– Ne, to je samo jedna pesma koju sam pevao kao dete. Naučio sam
je od stare Artemizije, sluškinje moje majke.
– Onda nemoj na to ni da misliš. Kada je reč o tvojim noćnim
morama, postoji samo jedan izlaz – reče Aristandar.
– A to je?
– Da postaneš bog – odgovori vidovnjak. Samo što je to izgovorio,
njegov lik nestade iz vode, blago ustalasale zbog uzaludnog batrganja
nekog insekta koji je pokušavao da se spase davljenja.

Kada je pala noć, Aleksandar pređe prag velikog svetilišta. Hram je

iznutra bio osvetljen dvostrukim redom svetiljki koje su visile sa
tavanice i jednom velikom lampom spuštenom na pod koja je širila
drhtavu svetlost po kolosa– Inom telu boga Amona.

316
 Aleksandar pogleda skamenjeno lice džina, njegove ogromne
iskrivljene rogove ovna, široke grudi, jake ruke skupljenih pesnica koje
je držao uz telo. Setio se opet onoga što mu je rekla njegova majka pre
nego što je pošao: – Dodonino svetilište je obeležilo tvoje rođenje, jedno
drugo svetilište usred goruće pustinje označiće ti novo rođenje i to će biti
život koji se neće ugasiti.
– Šta pitaš boga? – odzvoni iznenada glas iz skamenjene šume
stubova koji su nosili tavanicu. Aleksandar se okretao oko sebe, ali nije
video nikoga. Pogleda ogromnu glavu ovna s velikim žutim očima s
crnim procepom: da li se na taj način prikazivala božja priroda?
– Postoji li još neko… – poče. Eho mu odgovori: – Neko…
– Da li postoji još neko među onima koji su ubili moga oca a koga ja
nisam kaznio?
Njegove reči se rasuše, prelomljene i izmenjene odbijanjem o hiljade
krivih površina, a onda zavlada tišina. Treperav, dubok glas ponovo
odjeknu iz kolosovih grudi: – Nemoj da govoriš na taj način pošto tvoj
otac nije običan smrtnik. Tvoj otac je Zevs Amon!
Kralj izađe iz hrama kada je već bila duboka noć, nakon što je čuo
odgovore na sva svoja pitanja. Ne htede da se vrati u šator, među svoje
vojnike, već prođe kroz palmine vrtove i nađe se sasvim sam na ivici
pustinje, pod beskrajnim zvezdanim nebom. Začu korake iza sebe i
okrete se da vidi ko mu se približava. Pred njim je stajao Eumenije.
Aleksandar reče: – Sada ne bih želeo da razgovaramo. – Eumenije se ne
pomeri. – Ali ako želiš nešto važno da mi kažeš, slušaću.
– Nažalost, vest je loša i već neko vreme čekam pogodan trenutak…
– I misliš da je ovo pogodan trenutak?
– Možda. U svakom slučaju, ne mogu više da je držim u sebi. Kralj
Aleksandar Epirski je poginuo hrabro se boreći, nadjačan mnoštvom
varvara.
Aleksandar, ozbiljnog izraza lica, klimnu glavom, i dok je Eumenije
odlazio ponovo se okrenu, gledajući beskrajnu pustinju i zvezdano nebo.
Tiho je plakao.

Kraj druge knjige

317
Obrada: Disco Ninja

318
 BELEŠKA PISCA

U trenutku kada su doživljaji makedonskog vojskovođe počeli da

zadiru u oblast isključivo istorijskog, dodavao sam narativne delove koji
su svojevrstan izbor istorijske građe, često tumačene drugačije od
tradicionalnog viđenja događaja. To je slučaj sa opisom bitke na Graniku
gde sam pribegao realističnom prikazu događaja, različitog od
Kalistenovog slavljenja ovog važnog istorijskog trenutka.
Dve različite ličnosti, Aleksandra od Linkesta i Amintu, spojio sam
u jedan lik, lik Aminte, kako bih izbegao nedoumice čitaoca koji već
poznaje dvojicu Aleksandra. S druge strane, nisam izostavio nijednu
problematičnu situaciju (dinastičku, političku, psihološku) u kojoj su se
nalazili svi junaci. Topografska, taktička i strateška rekonstrukcija
opsada Mileta, Halikarnasa i Tira vrlo je pažljivo i vredno obavljena.
Kada je reč o opisu bitke kod Isa, tačnu predstavu sam stekao nakon što
sam i sam obišao taj prostor. Književni izvori drugog dela isti su oni kao
i u prvoj knjizi, uz dodatak Herodotovih beležaka (leteće zmije), citata
Homera i Hesioda, kao i nekoliko stranica vezanih za tehnička rešenja
preuzetih od Eneja i iz Stratagemate od Frontina. Oslanjao sam se i na
brojne materijalne stvari iz tog doba, pa će pažljivi čitalac u mnogim
scenama prepoznati detalje preuzete iz umetničkih dela, s novčića i
mozaika. Isto tako, veoma značajno je bilo i korišćenje slika i portreta,
kako onih poznatih odranije tako i novootkrivenih.
Sve vreme sam davao i detaljan topografski prikaz.

Valerio Masimo Manfredi

319
 Valerio Masimo Manfredi
ALEKSANDAR – AMONOV PESAK
2005.

Izdaje
NARODNA KNJIGA ALFA
Beograd, Šafarikova 11

Za izdavača
Snežana Mijović

Lektor
Radmila Savić

Virmanska prodaja
011/848-70-31, 848-70-34, 848-70-35
Velimir Milićević

Klub čitalaca
011/3229-158
Ruža Vasiljević

Marketing
011/3223-910
Jelena Mojović

Tiraž
1000 primeraka

Štampa
ALFA – Beograd

320