ОСНОВИ ЕКОНОМИЈЕ

(колоквијум)

Глава I

1.Настанак и развој економске науке.

- Економија (политичка економија) као фундаментална наука има своју
развојну путању и писану историју исто као и остале друштвене и природне науке
– филозофија, етика, историја, право, логика, математика, физика, хемија,
астрономија. Године 1776., која се сматра као година економске науке, такође се
сматра и годином када је Адам Смит, родоначелник економске науке, објавио своје
дело „Истраживање о узроцима и природи богатства народа“.
Традиционални назив за економску науку у целини је политичка економија.
У свом делу Монткретјен је употребио израз политичка економија, који потиче од
грчке речи „polis“ и „ојкономија“.

2. Меркантилизам.
- Меркантилизам је прва школа у развоју економске мисли. Настала је крајем
XV века на тлу привредно најразвијенијих земаља Западне Европе и егзистира кроз
XVI и XVII век а распала се на почетку XVIII века. У овом периоду настаје и
формира се капиталистички начин производње који је у први план истицао
неопходност решавања низа практичних привредних питања пре свега, везаних за
начин функционисања привреде (што је основ друштвеног богатства), као и
методе за увећање богатства како појединаца тако и државе. Такође, ово је период
када после великих географских открића, долази до наглог развоја међународне
трговине и акумулације капитала.
Првом теоријском разрадом савременог начина производње, а с друге стране,
он ипак још није права економска наука (политичка економија), већ њена
предисторија, јер „стварна наука политичке економије почиње тек од оног времена
када теоријско истраживање прелази са процеса промета на процес производње.
Меркантилисти сматрају да је трговина кључна привредна област за
напредовање једне државе. Они закључују да ће друштво бити богатије уколико су
богатији појединци који га чине, као и да се повећавање богатства једне државе
може остварити само експлоатацијом у рудницима племенитих метала (злата и
сребра) и доспећем новца са стране, ван државе, односно јачањем спољне трговине.
За њих унутрашња трговина не увећава богатство већ само врши преношење робе,
односно постојећа богатства само другачије распоређују.
 Уколико једна држава настоји да увећа своје богатство, рани меркантилисти
су сматрали да је неопходно да се забрани увоз робе као и извоз новца. Позни
меркантилисти су пак сматрали да ће држава остварити позитиван
спољнотрговински биланс ако њен извоз буде већи од увоза робе јер се на тај начин
остварује већи доток од одлива племенитих метала (злата и сребра)
Идеје меркантилиста су често биле економско – политичке препоруке за
тадашњу званичну политику владалаца и одговарајуће државне органе како да се
остваре циљеви за које су се они борили. То практично значи да су се
меркантилисти залагали да држава уплива у привредне токове, да каналише
трговинску размену са другим државама.
Као рационални елементи меркантилизма у савременој макроекономској
политици своје место су нашли:
- протекционизам, као средство за заштиту домаће привреде;
- активни трговински биланс;
- присуство елемената квантитативне теорије новца у промету.
Међу најпознатијим представницима меркантилизма били су Томас Ман и
Џон Стјуарт – Енглеска, Антоан де Монкрејтен и Жан Колбер – Француска,
Антонио Сера – Италија и Иван Тихонович Посошков – Русија.

3. Физиократизам.
- Физиократизам као економско учење настало је у XVIII веку на тлу
Француске. Физиократизам карактерише временски кратак рок, само 30 година
(1748 – 1780) и њега су углавном развијали Французи. Али, и поред временске и
просторне разлике, физиократи чине веома значајну школу с обзиром да многи
истраживачи историје економске мисли сматрају физиократе оснивачима
економске науке, односно политичке економије. Посебна одлика ове школе јесте
њена велика хомогеност идеја и погледа по свим питањима која се третирају. Зато
су и мисли физиократа у ствари мисли оснивача и главног представника ове школе
Франсоа Кенеа. Једини представник ове школе који се у извесном смислу може
издвојити је Жан Тирго.
Меркантилисти су највећи значај придавали спољној трговини док су
физиократи заступали становиште да је земља једини извор друштвеног богатства
и да је она једина област производног карактера за чије су се оздрављење и развој
физиократи посебно залагали, с обзиром да је пољопривреда била тада кључна
област материјалне производње, а која је због великих ратних сукоба Француске
била и опустошена. Основне економске идеје физиократске школе су, пре свега,
концепција природног поретка чија је основа приватна својина као вечна
категорија.
4. Класична економија.
- На темељу меркантилистичке и физиократске економске теорије развила се
крајем XVIII века нова економска школа позната под називом класична школа
економске мисли. Ова школа почела је да се развија у Енглеској односно Британији
и Француској. У Енглеској, као претходник ове економске школе сматра се Виљем
Пети, затим следи Адам Смит и завршава се са Давидом Рикардом.
Чињеница је да је економска наука, односно политичка економија постала
наука у правом смислу те речи са класичном економском школом. Наиме, тек са
њиховим учењем јасно је дефинисано друштвено богатство, пре свега, на који
начин њега људи стварају и увећавају и на основу којих економских закона се оно
расподељује. Ако су представници меркантилистичке економске школе сматрали
да је извор друштвеног богатства у области трговине, а физиократи у делу
материјалне производње, односно у области пољопривреде, дотле представници
класичне економске школе извор друштвеног богатства видели су у области
целокупне материјалне производње. Дакле, вишак производа се ствара како у
области пољопривреде, тако и у области индустрије.
Кључна карактеристика ове економске школе је теорија раде вредности. По
овој теорији вредност робе је одређена количином утрошеног људског рада за њену
производњу. Заправо, детерминанта вредности неке робе је количина рада уложена
за њену производњу. Дакле, већи утрошак рада за производњу неке робе значи већа
њена вредност и обрнуто, мањи утрошак рада мања и њена вредност. На основу
теорије радне вредности цена неке робе се одређује на основу њене вредности.
Значи, цена је новчани израз вредности робе.

5. Марксистичка економија.
- Марксистичка теорија настаје средином XIX века на темељу економског
учења Карла Маркса. Марксистичка школа обухвата скуп социјалних, политичких
и економских теорија. Ова теорија је најпре била предмет критике политичке
економије капитализма да би касније (у XX веку) са стварањем социјализма као
друштвено – економског поретка проширила свије истраживање и на утврђивање
основних законитости функционисања социјалистичке планске привреде.
Марксизам је дао велики допринос економске теорије, а самим тим развоју
политичке економије. Карл Маркс, као творац марксистичке теорије, за разлику од
представника класичне политичке економије који су капитализам видели као
иманентни друштвено – економски систем, видео га је као једну етапу у
историјском процесу развоја привредне цивилизације. У свом најзначајнијем делу
„Капиталу“ Маркс је себи поставио задатак да истражи капиталистички начин
производње и односе који му одговарају. По њему, капитализам нема будућност
због својих унутрашњих противуречности, посебно због њему иманентне тежње ка
експлоатацији радничке класе.
Маркс у анализи капитализма као класног друштва пролази од тога да у њему
егзистирају две класе, на једној страни, капиталисти као власници средстава за
производњу и на другој страни, најамни радници власници радне снаге. Маркс је
сматрао да капитализам рађа своју противречност тиме што чини све истраженији
друштвени карактер производње, с једне, и приватно капиталистичко присвајање
резултата производње са друге стране.
Ова супротност по њему доводи до високе незапослености, а ова има за
последицу пад најамнина, затим, долази до концентрације и централизације
капитала у рукама малог броја веома богатих капиталиста, те пада просечне
профитне стопе, као последица пораста органског састава капитала, цикличног
кретања капиталистичке привреде, то јест појаве у све дубљим економским
кризама, што све води ка коначном слому капитализма као друштвено –
економског система и смене новим друштвено – економским системом, односно
социјализмом.
Централно питање Марксове анализе је пре свега производња и расподела
вишка вредности и експлоатација радника. По Марксу, вишак производа и вишак
вредности стварају се само у области материјалне производње.

6. Маршалијанска или кембриџка школа.

- Маршалијанска школа добија име по оснивачу и далеко најважнијем
представнику енглеском економисти Алфреду Маршалу. Маршал је био професор
економије на Универзитету у Кембриџу.
У економској науци под утицајем Алфреда Маршала, почиње, нарочито у
англосаксонским земљама да се употребљава термин „економика“ или економија.
Изостављање придева „политичка“ означавало је напуштање квалитативне анализе
односа у производњи, које разматрао Маркс, и прибегавање више квантитативним
анализама привредних појава. Поред тога, док су се сви економисти све до његове
појаве бавили и стављали у први план макроекономске проблеме, дотле Маршал
чини радикални заокрет и анализира микроекономске проблеме, односно анализира
микроекономију – економику.
Оно што је посебно важно истаћи је то да се у епицентру маршалијанске школе
налази, пре свега, питање размене, понуда и тражња, положај фирме на тржишту
као и практични проблеми новчане и кредитне политике.

7. Кејнсијанство.
 - На основу ове теорије укупан доходак било ког појединца неминовно се
троши за куповину роба и услуга. Наравно, део дохотка може бити намењен
штедњи, али то је само други облик потрошње, јер се тај део дохотка употребљава
за потрошњу инвестиционих добара.
Нову економску теорију за промену капиталистичке привреде и економске
политике конципирао је Џон Мајнард Кејнс. Кејнс је био директно ангажован на
решавању низа крупних проблема поводом Велике светске привредне кризе. Тако
је Енглеска, у великој мери захваљујући Кејнсовим предлозима, саветима,
предузела спасоносно решење, какво је у то доба била девалвација фунте. Ова
монетарна мера омогућила је поспешивање домаћег извоза и значајно ублажила
негативан ефекат кризе.
Кејнс је утицао на промени постојеће парадигме о функционисању тржишних
привреда. Та нова парадигма представља схватање да тржишне силе нису у стању
да доведу до пуне запослености а да при томе не интервенише држава (влада).
Дакле, државни интервенционализам једна је од најважнијих карактеристика
Кејнсовог економско – теоријског и економско – политичког система.

8. Савремени неокласични правци: монетаризам, школа рационалних

очекивања, економија понуде.
- Савремене економске теорије и политике настале су после кенсијанске
револуције тридесетих година, као резултат текућих догађаја, промена и потреба
савремених тржишних привреда али и развијања и сазревања самих идеја и нових
спознаја, обогаћујући на тај начин економску мисао и нудећи нова решења за
успешно вођење економске политике.
Савремени неокласични правци (монетаризам, теорија рационалних
очекивања и економија понуде) дају решења за вођење економске политике и
њиховим оквирима.

8.1. Монетаризам.
- Монетаристичка школа и уопште монетаризам означава кејсијанску
контрареволуцију, односно неолибералну „антикејнсијанску“ оријентацију.
Монетаристичка школа на становништву Милтона Фридмана која се одликује
либералном економијом и која никада није прихватила Кејнсов интервенционизам.
За Фридмана квантитативна теорија новца је теорија тражње новца и да то
није теорија производње нити теорија новчаног дохотка, нити теорија нивоа цена.
Значи, основни став монетариста је да су новац и његов оптицај кључне
детерминатне привредних токова и привредне равнотеже.
 Монетаристички став је да период брзог раста цена, односно новца прати
инфлација да у периоду спорог раста новца прати рецесија.

8.2. Теорија рационалних очекивања.

- Посебан правац монетаризма у економској теорији познат је као
школа рационалних очекивања или као нова класична школа што указује дна њену
повезаност са принципима класичне школе или економије здравог разума. Школа
рационалних очекивања се поистовећује са монетаризмом. Ово се односи на
монетарно правило и конзервативно схватање.

8.3. Економија понуде.

- Економска школа економија понуде се протеже од друге половине
седамдесетих до осамдесетих година прошлог века и резултат је стања савремене
тржишне привреде а може се означити и као изналажење путева и начина помоћу
којих се економска политика ефикасно супротставља инфлацији, с једне стране и
раста незапослености, с друге стране.

9. Неоинстутиционализам.
- Економске појаве су несумњиво далеко комплексније него што то мисле не
само традиционални већ и савремени неокласични економисти. Зато се економска
наука мора занимати за све категорије као што су политичке, културне и
институционалне претпоставке неопходне за промену привредне структуре и
индустријску трансформацију друштва у целини.
Анализа значаја, прецизно уређених својинских аранжмана у процесу
динамизирања иновација темељи се на постулатима који добрим делом одступају
од класичних и неокласичних поставки. По угледу на најјзначајније представнике
новог инстутивионализма, мора се проширити представа о микроекономским
субјектима, на тај начин што виђење неокласичара усмерено на производњу и
производне трошкове предузећа ваља допунити елементима управљања и
контроле.

10. Најновије економске теорије.

- Крајем деведесетих година двадесетог века јављају се многе теорије које у
основи критикују неоиберализам, односно кључне правце неокласике и посебно
монетаризма оличеног у учењу нобеловца Милтона Фридмана. Једна од ових
теорија је позната као бихејвеиористичка економија.
Други правац носи назив теориј асиметричних информација. Творци ове
теорије су Џорџ Акерлоф, Мајкл Спенс и Јозеф Штиглиц.