Poezija Laze Kostića

Petar Milosavljević, „Među javom i med snom“ Laze Kostića

Informativna i stilistička vrednost interpunkcije pokazuje se onda kada pisac njome obavezuje svoje
čitaoce na određeni način čitanja – on određuje ritam, nameće pauze, nameće intonaciju. Npr. prva
dva stiha druge strofe znakom upitnika sugerišu upitanost kao primarno stanje a tek onda stanje
protesta kao sekundarno „Srce moje, srce ludo/šta ti misliš sa pletivom?“

Jedna strofa odgovara jednoj rečenici, što pokazuje upotreba malog slova na početku trećeg stiha
svake strofe.

Neuobičajenom sintaksičkom organizacijom i neuobičajenom interpunkcijom on je izrazio veoma

složenu dubinsku strukturu (površinske i dubinske sintaksičke strukture – Noam Čomski).

Rimovanje u ovoj pesmi je izuzetno složeno – ostvareno je unakrsno, obgrljeno i paralelno rimovanje
(abccB, abddB, abeeB)

Ritam je takođe složen. To nije sasvim pravilno smenjivanje stihova iste dužine. Smenjivanjem
skatalektičnih i katalektičnih stihova, narušava se jednoličnost ritma.

Druga strofa je u pesmi vezivna. Ona svojom strukturom vezuje prethodnu i potonju pesmu. Cela
pesma je zato čvrsto organizovana celina raznolikih delova.

Struktura i tekstura ove pesme su izuzetno bogati (Džon Krou Rensom – struktura i tekstura – pesma
je logička struktura koja ima lokalnu strukturu; zidovi kuće predstavljaju strukturu, a tapete
teksturu).

U pesmi Među javom i med snom subjekt pesme vodi dijalog sa osećajnim delom svoje ličnosti
(obraća se srcu). Taj dijalog subjekt pesme vodi sa pozicije razuma, tj. pameti. Ta pozicija zapravo je
prisutna in absentia, dakle putem svoga odsustva, jer nigde u pesmi to nije eksplicitno izraženo.
Početak pesme „srce moje“ implicira rascepljenost ličnosti na razumni i osećajni deo i implicira da je
to obraćanje sa stanovišta razumskog dela.

Dijalog počinje blagonaklono – srce je „samohrano“. Razum mu se obraća zaštitnički i sa

simpatijama. Razumski deo ličnosti hteo bi da bude i da postane više nego što jeste, jer je razum po
sebi skučen. Iako nigde nije eksplicitno iskazano, u ovom dijalogu razuma i srca čuje se samo glas
razuma, glas srca se ne čuje. Razum pita i odgovara a srce samo dela i ne daje odgovore. Ono
nezvano dolazi u „dom“ razuma i samo plete, plete.

U prvom stihu druge strofe srce je drugačije okvalifikovano, kao „srce ludo“. Nešto se desilo između
prve i druge strofe – srce očigledno ne „plete“ onako kako je to razum očekivao, pletivo mu smeta i
javlja se neka nervoza. Ne znamo tačno šta je to naljutilo razumski deo. „Pletilja ona stara“ može biti
parka – žene iz grčke mitologije koje su plele sudbinu, ali one su prelje a ne pletilje. Sledeća
asocijacija ukazuje na Penelopu iz Odiseje koja noću opara ono što preko dana isplete ali i na našu
narodnu pesmu Zidanje Skadra u kojoj vila poruši ono što se preko dana izgradi. Nešto slično se
dešava i sa pletivom u Kostićevoj pesmi. Reč dan može da označi snage svetlosti, razuma, pameti, a
noć sile mraka, tame, osećanja. Dan gradi a noć ruši.
Druga strofa treba da predstavlja vrhunac dijaloga, vrhunac drame. Srce samo naizmenično plete
pletivo i para ga: ponaša se kao Penelopa, kao Sizif, kao vile pri zidanju Skadra na Bojani. Jer, ni ono
samo u sebi nije jedinstveno već dvojno: sastavljeno od sila mraka i sila svetlosti, od dana i noći i zato
se ne može sasvim izjednačiti ni sa jednim ni sa drugim. Subjekt pesme dakle pokazuje se kao
izvanredno složena struktura: sastavljen je od razumskog i osećajnog dela, a sam osećajni deo je
podeljen na dan i noć, svetlost i tamu. Srce je u sebi protivrečno. Pletenjem srce ništa nije postiglo
jer se java i san njegovim posredstvom nisu približili. Pitanje: „šta ti misliš sa pletivom?“ protestno je
intonirano zato što se srce ponašalo nerazumno, paralo je i plelo naizmenično. Srce se ponaša kao
sila koja je nepristupačna razlozima razuma.

U trećoj strofi razumski deo ličnosti više ne pita, on sada kune. Kletva je znak njegove nemoći. Sada
je razumski deo ličnosti van svog „doma“ na javi, on je „među javom i med snom“, zapleten u pletivo
kao pile u kučine. Pokušava da se razebere u pletivu, ali mu se ne da. Srce ga je i dovelo u stanje
između sna i jave. Dijalog između srca i razuma i nije dijalog već upravo borba i to borba između dva
nejednaka partnera: razumskog, koji je dobronamernog i srca, koje je nejasno, nepredvidljivo. U toj
borbi, srce je nadvladalo, razumski deo na kraju je spleten, zbunjen, nemoćan, pobeđen. Razum je
pobeđen od nerazumskog dela ličnosti što pokazuje da se razum pokašao nerazumno u borbi sa
srcem. Najpre ga je primio u svoj dom, nije ga dobro procenio i ocenio. Kostić između razuma i srca
vidi borbu i rat, zavere i prevare.

Nekazana a prisutna u pesmi je i Kostićeva poetika (što je zapazio Zoran Mišić). Ova pesma ne
izražava stanje između jave i sna već zbivanje između razumskog i osećajnog dela ličnositi koje je kao
rezultat imalo stanje u kome se subjekat našao, tj. stanje između jave i sna. Subjekat pesme je i
protiv svoje volje postao zarobljenik tog stanja. Za romantičare uopšte bio je uvek važniji san, mašta,
ali bilo je i onih koji su nadvladavali jednostranost sna i fantazije i ukrštali ih sa razumom i javom.
Takav je bio i Kostić, koji je ovu pemu napisao u 22. godini. Sam Kostić je u Knjizi o Zmaju govorio o
pesničkom stanju zanosa i inspiracije. To je stanje u kome se ne gase razum i volja ali svest se menja,
stavlja se u službu zanosa.

Kostić ovde sledi entuzijastičku poetiku, smatrajući da je zanos suština pesničkog stvaranja. On tu
kategoriju shvata kao neko treće stanje koje nije ni java ni san, nego upravo nešto između. Ono je
ukrštaj (hijazam – osnovno Kostićevo načelo) sna i jave. Kostić to stanje eksplicira kao „suton uoči
zanosa“.

Vaso Milinčević, Laze Kostića pesme o Prometeju

Izvori Kostićevog pevanja sežu do klasične, naročito helenske filozofije i književnosti. Iz njih crpi
motive i pesničko umeće. Kao inspiracija služe mu i Šekspir i Biblija. Kostić je hteo da zaviri u
zamršene vasionske tajne, da otkrije smisao čovekovog bitisanja na zemlji, da osvetli čovekov odnos
prema bogu i svemiru.

Kostić stupa u književnost kao plemeniti buntovnik protiv postojećeg poretka stvari (za razliku od
Sterije koji je pasivno rezigniran).

Romantizam je bio veliki prkos i nepomirljivi bunt protiv svih ograničenja ljudskog duha i sloboda.

Helenski mit o divu Prometeju je pobuna dobra protiv zla, borba slobode i tiranije, razuma i stihije.
Od grčkih dela najpoznatiji je Eshilov Okovani Prometej. Eshilov Prometej strada zbog preteranog

2
čovekoljublja, zbog samovolje i prkosnog buntovništva prema vrhovnom bogu, Zevsu. Prometej je
obdario ljude vatrom, dajući im preimućstvo koje imaju samo bogovi. On je ljude učinio razumnim i
sposobnim da misle i stvaraju, jer vatra simbolizuje razum. Zbog tog greha Prometej je morao da
ispašta, prikovan na kavkaskoj steni u Hefestovim okovima, dok mu je orao kljucao utrobu, koja se
ipak stalno obnavljala jer je on bio besmrtan. Prema mitologiji, Herkul je ubio orla i oslobodio
prometeja.

O Prometeju su pisali i srednjevekovni pisci, poredeći ga sa Hristom. Za Prometejev lik interesovali

su se i Volter, Gete, Bajron, Šeli, De Mise i naš Laza Kostić.

Romantičari Prometejevo zaveštanje shvataju kao borbu, nemirenje, težnju za beskonačnošću

ljudske moći. Prometejstva ima gotovo kod svih naših romantičara, čak i kad to nije terminološki
označeno (Njegoš, Branko, Jakšić).

Kostić je autor pesme Prometej koja se u velikoj meri ugleda na Eshilovo delo.

U pesmi Jadranski Prometej (1870) Kostić ovog junaka vidi kao borca za nacionalno i ljudsko
oslobođenje. Kostić govori o oslobodilačkoj borbi srpskog naroda protiv austrijske imperije. Ovde je
do izražaja došao romantičarsko simbolistički pristup i alegorijsko tumačenje i bogaćenje mita.
Umesto olimpskog tiranina Zevsa javlja se isto tako surova zemaljska tiranica Austrija, oličena u
rimskoj boginji Junoni. Kostić je u ovoj poemi pošao od istorijskog događaja, od konkretne
nacionalne pobune kao inspiracije za pesmu. Njegov orao na početku pesme nije moćni izaslanik
bogova, već očerupani dvoglavi simbol austrijske monarhije. Kostić asocijativnim alegorijskim slikama
i nizovima stvara impresivnu karikaturu, zapravo grotesku dvojne monarhije.

Pesma je vrsta lirske refleksije o tada sasvim aktuelnim događajima, o tek stvorenoj Austro-ugarskoj
monarhiji. Pesnik aludira i na poraz Austrije od Pruske 1866. Inventivno koristi igru rečima o
dvoglavom orlu i dvojnoj monarhiji izvodeći odatle dvoličnost tadašnje habsburške politike. Stvaranje
dvojne monarhije Kostić smatra prevarom.

Osnovnom idejom pesma je takođe bila usmerena protiv tada aktuelnog austroslovenstva,
ujedinjenja južnih Slovena u okviru Austrije. Iako je u poemi sve usmereno na detronizaciju
austrijskog državnog stroja, pesnik tome daje i dublje, univerzalnije značenje.

Nacionaloslobodilačku borbu Kostić poredi sa večitom borbom mora i oluje, borbom slepih
elementarnih sila, ističući da sve što je stihija, haos, ropstvo mora da propadne po prirodnim,
kosmičkim zakonima.

Ne samo u motivima i idejama, nego i u formi, Kostić koristi ukštaj necionalnog i univerzalnog. Kostić
je prvi uveo slobodni stih u srpsku književnost. Često koristi i dvostruko rimovane latinske distihe kao
i slovensku antitezu iz narodne poezija.

Pesma je višebojna, simbolična i asocijativna u raznim smerovima. Drugi deo počinje grandioznom
slikom okovanog diva „na hladne grudi stene prikovan...“. Nižu se smele kontrastne slike i sintagme
„hladne grudi“, „vekovito raspetije“. Okovani div još uvek ispašta svoj „vidovdanski grej“ – greh zbog
nesloge, zbog poraza i zanemarivanja nacionalnih stvari radi sitnih i prolaznih koristi.

3
Kostić ekspresivnim rečima vaja pravi herojski portret, vrlo zgusnut i plastičan. U jezgru poeme ističe
se, u retorskim pitanjima, sloboda i slobodarstvo kao vrhunske vrednosti, kao živorvorne svetlosti
samog „sunčeva žara“.

Opet je tu i ironija i ruganje. Pesnik evocira nacionalnu istoriju i kosovsku katastrofu, ali ne narativno,
već u alegorijsko i metaforističko mitiziranoj slici. Pesnik posredno takođe ističe da se njegov narod
vekovima rvao sa azijatskom silom i mrakom, dok je ostala Evropa ravnodušno ćutala, ostavila ga
samog. Ali dugotrajna patnja i borba prekalili su srpski narod i osposobili ga za otpor i pobedu
„kamen se nije raskamenio...“

„Kremen“ je izvanredno nađen simbol, sličan onom koji će Đura Jakšić uzeti u Otadžbini. Sklon
mitizaciji, Kostić nacionalnoj heroici daje svoju verziju kosovskog svetlosnog mita. Kada je azijska
aždaha zla onog „dana Vidova“ progutala naše sunce slobode, ono joj je žeglo utrobu, a od tog sunca
slobode naš Prometej pričestio se jednim njegovim zrakom svetlosti. Sačuvan je u Prometejevom
srcu pričešćem. Taj večiti zrak sljubio se s prigrljenom stenom i stvorio se kremen – stanište vatre.

U ovoj slici sažet je i naš folklorni mit o bogu Vidu, upotpunjen motivom pričešća srpske kosovse
vojske pre boja. Junaci se pričešćuju svetlošću i ta sveta vatra sačuvana je u kremenu – čeka udar koji
će je oživotvoriti. U ovoj pesmi ostvaruje se Kostićeva poetika ukrštaja, stapanja i spajanja različitih
elemenata, od kojih nastaju nove vrednosti. Kostić smelo i raznorodno ukršta različite elemente i
tokove (Prometej, Junona), dodajući im i naše nacionalne (Vid, kosovsko pričešće).

Završni akordi pesme dočaravaju viziju srpskog ustanka protiv Austrije. Stradanje Prometeja nije kraj
njegovog dela, smatra Kostić, već je to izazov novom otporu i još snažnijim težnjama za osvajanjem
novih vrednosti, a sloboda je vrednost nad vrednostima. Jadranski prometej postaje tako simbol
svekolikog Srpstva u prošlosti i sadašnjsti.

I opet pesmu na kraju ozaruje smeh, ironija, ruganje. Od prometejskog vaseljenskog smeha strepeo
je Zevs, kao što i austrijske vlasti strepe od ustaničkog.

Anica Savić Rebac, O jednoj pesmi Laze Kostića

Prema D. Nedeljkoviću, Kostićeva filozofija je po svom postanku tesno vezana za pokret naučne i
pozitivističke filozofije vremena u kome je nastala – druge polovine 19. veka, ali u tom pokretu ona
zauzima posebno mesto svojom generalizacijom zakona suprotnosti, uvodeći heraklitovsku
dijalektiku u moderni evolucionizam.

Kostić je postavio princip po kome velika umetnost izrasta iz ukrštaja suprotnih sila: mašte i razuma,
mozga i srca, poezije i filozofije, ukrštaja, koji je najpre životna antinomičnost, da bi u umetničkom
delu postao simetrija i harmonija.

Pesmu Pevačka ’imna Jovanu Damaskinu Kostić je napisao kada mu je bilo 24 godine, što znači da je
on već tada nosio u sebi zamisao ukrštaja suprotnih sila kao osnovnog kosmičkog zakona.

Kostić je išao daleko u razjedinjavanju da bi mogao, prema harmoniji koja se stvara u suprotnim
težnjama, ići što dublje u spajanju. Njegova poezija obuhvata polove: mozak i srce, stud i plamen,
svest i podsvest, beskrajnost i blizina. I Hereklitov bog je i noć i dan, i zima i leto, i rat i mir, i sitost i
glad. Nijedan pesnik nije neposredno bliži Heraklitu nego Laza Kostić u ovoj pesmi. Kod Kostića,

4
težište heraklitovske koncepcije je u uzajamnoj uslovljenosti ropstva i oslobođenja, sa implicitnim
krajnjim trijumfom oslobođenja. Ono je sveobuhvatno osećanje, iako se u dnu, u pozadini i dalje vodi
borba suprotnosti. U ličnosti Laze Kostića ta borba je do kraja rešena tek u njegovoj poslednjoj
pesmi, Santa Maria della Salute.

Predrag Vukadinović, Dijalektika i lepota

U pesmi O Šekspirovoj tristagodišnjici, Kostić je Šekspira sagledao na sasvim određen način: kao
jedan genijalni komešaj, kao totalitet suprotnosti, dakle kroz optiku Heraklitovih fragmenata.

Jovan Deretić, Laza Kostić

Poslednji veliki pesnik među srpskim romantičarima LAZA KOSTIĆ (1841-1910) spada u najneobičnije
ličnosti u srpskoj poeziji, po bizarnom, ekscentričnom ponašanju u životu i stvaranju srodan Simi
Milutinoviću Sarajliji i Đorđu Markoviću Koderu ali kao stvara- lac nesravnjivo iznad njih, posle
Njegoša i pored Zmaja, najveći naš pesnik XIX veka. Tri najistaknutija srpska kritičara, sva tri nosioci
evropskog duha u našoj književnosti, Ljubomir Nedić, Bogdan Popović i Jovan Skerlić, toliko različiti
po književnim pogledima i kritičkom metodu, bili su jednodušni u poricanju gotovo svake njegove
vrednosti. Prava pesničku slava je došla tek posle smrti.

Kostić potiče iz graničarske, šajkaške porodice. Pesnikov otac, austrijski oficir, idući za službom, bio je
malo prisutan u njegovom detinjstvu, a majku je izgubio u četvrtoj godini života. Brigu za nje- gov
odgoj preuzeli su ujak mu i ujna, koje je primao kao svoje roditelje. Rastao je, kako sam kaže, „u kući
svega punoj, za ono doba i prema našim prilikama upravo bogatoj".osle osnovne škole u Kovilju
pohađao je dva razreda nemačke škole u Pančevu, potom dva razreda srpske gimnazije u Novom
Sadu, a završio je nemačku višu gimnaziju u Budimu. Studirao je na Pravnom fakultetu u Pešti gde je
položio doktorat prava (1866). U građanskoj karijeri Laze Kostića mogu se uočiti dve protivurečne
strane: s jedne strane, da je zauzimao značajna mesta, obavljao važne funkcije, a s druge, da u
njegovoj profesionalnoj delatnosti nema kontinuiteta, da su pos- lovi koje je radio veoma različiti, da
mu se vrlo često događalo da os- tane bez ikakvog posla i da nije napravio karijeru. Bio je profesor u
novosadskoj gimnaziji, veliki beležnik Novosadske opštine, predsed- nik varoškog suda, sekretar
moćnog ministra Jovana Ristića, pred- vodnika srpske delegacije na Berlinskom kongresu, sekretar
srpskog poslanstva u Petrogradu, novinar i urednik u Beogradu, blizak čovek knjaza Nikole i urednik
nekoliko crnogorskih glasila. S promenama službe išla su česta seljakanja iz mesta u mesto, iz jedne
zemlje u drugu, sve do pozne ženidbe, u 54. godini života, bogatom miraždžikom, ka- da se stalno
nastanio u Somboru. Od svih naših romantičara, on je najviše puta bio hapšen. Jakšić je bio večiti
nezadovoljnik i bundžija, a Kostić je znao da bude opasan buntovnik i politički zaverenik.

Kostić je počeo da piše stihove rano, još kao đak gimnazije, krajem 50-ih godina, a 60-ih godina on je,
uz Zmaja i Jakšića, najistaknutiji srpski pesnik. Iz ranog razdoblja potiču dve zbirke poezije: Pesme I, II.
Od sredine 70. godina do smrti napisao je mali broj pesama i sam ih je nazivao „poznicama“. Među
njima je i Imna Srbiji, za kralja Petra I kojom je Kostić učestvovao na konkursu za nacionalnu himnu i
bio odbijen.

bijenTu spada njegova gorka rodoljudiva pesma Prolog za „Gorski vijenac“, čiji je pesimistički finale
„sam Srbin stoji sebi sam!“ sasvim u skladu sa tadašnjim pesnikovim nacionalnim raspoloženjem i
obe pesme posvećene Lenki Dunđerskoj (Gospođici L. D. u spomenicu i Santa Maria della Salute).

5
U svojoj poeziji, kao i u životu, Laza Kostić je stalno odstupao od svakodnevnog i uobičajenog. Važio
je kao primer bizarnog, ekscentrič- nog, razbarušenog romantičara, koji u svemu što radi i piše hoće
da bude drukčiji od ostalih, izdvojen, originalan, u čemu su jedni vide- li genijalnost a drugi
šarlatanstvo. Ali taj pesnički fantasta bio je najobrazovaniji među pesnicima romantičarskog kruga i
jedan od najučenijih naših ljudi u XIX stoleću. Bio je poznavalac klasičnih i modernih jezika, najveći
naš poliglota posle Dositeja, znao je grč- ki, latinski, nemački, francuski, engleski, ruski, mađarski, na
svim tim jezicima je čitao, s nekih je prevodio, a na nemačkom, francuskom i latinskom i pisao. Na
njegovo intelektualno i pesničko obrazovanje najveći uticaj je imala helenska književnost i filozofija
(Homer, Eshil, Heraklit). Bio je veliki ljubitelj Šekspira, koga je i prevodio i naše narodne poezije. On
ne podražava narodnu poeziju (za razliku od Branka i Zmaja) iako je njen strastveni apologet.

Kostić je pesnik filozof. Poput velikih filosofa pesnik teži da dođe do osnovnog pojma, do principa
svetskog poretka, od koga sve drugo polazi i kome se sve vraća. Osnovno načelo njegove filosofije
jeste načelo ukrštaja suprotnosti ili „suprotnica“ odnosno „protivnica“, kako on kaže. Osnovno
načelo njegove filozofije je načelo ukrštaja suprotnosti. Ono se javlja u dva suprotna oblika: kao
simetrija i kao harmonija. Kod simetrije, suprotnosti su u stanju uzajamne ravnoteže, a kod
harmonije dolaze u stanje međusobnog prožimanja ili uzglobljavanja. Kostićeva filozofija nosi i
estetička obeležja i nazvana je dijalektičkim pankalizmom – lepota nije subjektivni doživljaj, ona se
nalazi u samim stvarima, izvan nas, njeni koreni su u biću sveta. Najvažniji element lepote je svetlost.
Pre nego što se ona pojavila, vladao je haos.

Polaznu tačku u Kostićevom shvatanju poezije čini njegovo učenje o pesničkom zanosu. Pesnički
zanos nije ni san ni java, nego nešto treće – između sna i jave. To je stanje u kome se ukrštaju san i
java, mašta i razum, misli i osećanja, racionalno i iracionalno, realnost i fantazija. Jedino u stanju
pesničkog zanosa pesnik može da stvara po zakonima lepote. Pesnički zanos je isključivo individualan
i ne treba ga mešati sa nacionalnim (što je učinio Zmaj u političkim i satiričnim pesmama; Zmaj kao
slavuj – pesnik Đulića i kao zmaj – pesnik nacionalnih borbi, koji je progutao slavuja).

Načelo ukrštaja, prisutno u svim pesmama i dramama dobilo je paradigmatski izraz u Pevačkoj imni
Jovanu Damaskinu. Ova pesma molitveno priziva pravoslavnog svetitelja i vizantijskog mističkog
pesnika ali je po duhu heraklitovska. Sve u njoj je u znaku večne borbe suprotnosti. Bog je
depersonalizovan i shvaćen isključivo kao osnovni princip svetskog kosmičkog poretka, kao načelo
ukrštaja.

Pesma Lice tvoje... spada u ljubavne pesme u kojima je Kostić bio potpuno različit od Zmaja i Branka.
Njegove ljubavne pesme su složene, barokne slikovitosti, u čijim se lavirintima gubi početni doživljaj.
U njima gotovo uvek ima nečeg usiljenog, izveštačenog. Ispevane su komplikovanim, sofisticiranim
jezikom koji nije našao poklonike ni među čitaocima ni među kritičarima. Izuzetak je Santa Maria...

U rodoljubivoj poeziji Kostić je buntovnik. I u ovim pesmama ima bizarnih pesničkih slika, paradoksa,
zapletenog stila i zatamnjenog smisla itd. vrhunski izraz Kostićeve nacionalne heroike nalazimo u
Jadranskom Prometeju. U njoj je opevao događaj koji je uzbudio srpsku javnost: krivošijski ustanak
protiv austrijske uprave. Slika tog događaja pesnički je višestruko nadograđena: nacionalna apoteoza
klasičnim simbolima, političko stanovište pesnikovom satiričnom vizijom. Srpski pobunjenik je
istovremeni kosovski titan i jadranski Prometej, on se na kraju pesme oglašava gromoglasnim
prkosnim smehom od koga se potresa čitavo carstvo. Taj kostićevski smeh kao najviši izraz nemirenja
sa tiranijom javlja se u mnogim njegovim delima.

6
Svoj najosobeniji izraz Kostić je ostvario u pesmama misaono-filosofskog karaktera i kosmičke
inspiracije. On je izraziti kosmički pesnik i u tome bliži Njegošu i Milutinoviću nego pripadnicima svog
naraštaja. Kosmička dimenzija, prisutna i u njegovim ljubavnim i rodoljubivim pesmama, naročito u
Jadranskom Prometeju i Santa Maria della Salute najjače je obeležila pesme na univerzalne teme. U
njima se prepliće mitsko s filosofskim, antički simboli s hrišćanskom ikonografijom. Za razliku od
Njegoša koji na makrokosmos gleda uvek iz perspektive mikrokosmosa, Kostić u svojim pesmama
iznosi makrokosmičke vizije, on peva o vasionskim borbama i sukobima. U pesmi Prometej (1863)
Kostićev omiljeni junak, kosmički buntovnik Prometej, vodi „... borbu pravde, borbu ponosa, / Prot
sile same, prot Olim- posa“. Poprište kosmičke drame je čitav universum. Dva nepomirljiva
protivnika, Prometej, prikovan na kavkaskoj steni, i bog bogova Zevs, sa Olimpa, silovito nasrću jedan
na drugoga, iako se nijedan ne pomera s mesta, prvi prkosnim smehom, drugi vlašću i silom. U
pozadini su uplašeni ljudi, koji se skrivaju „u gudure, u mračne stanice“. Sve je u ovoj pesmi u
silovitoj napetosti, u zamasima strasti što dovode vasionu u stanje uzburkanosti. Jambski intonirani
deseterci nadiru kao talasi, u „zapljuskajima" i „komešajima", jednosložne reči na kraju stihova
deluju kao udari okova o tvrdo stenje. Pesma je po duhu klasična, a po tonu ozbiljna i heroična,
obema stranama bliska najčistijem izrazu nacionalne heroike,Jadranskom Prometeju. Te dve pesme
su, u stvari, dve varijacije na istu temu, jedna klasična, helenska, druga nacionalna, srpska. Jer,
helensko i srpsko, po Kostiću, povezuje duboka unutarnja srodnost, to su samo dve strane istog.

Poznata pesnička apoteoza O Šekspirovoj tristagodišnjici ima u osnovi biblijsku priču o stvaranju
sveta, koja zvuči svečano, na momente patetično. Šekpir je novi, ponovljeni, književni kosmos koga je
stvorio Bog. Na kraju pesnik prkosno poručuje Šekspiru da se posrbi.

Čudna i čedna balada Minandir je možda najlepša pesma koju je Kostić napisao. Oblikom, strofom i
kazivanjem peto pevanje Samsona i Delile liči na Minandir. Ispričana je drevna legenda o ljubavi i
smrti, mirnim, ujednačenim tonom sa prisenkama ironije. To je priča o kralju Ramsenitu od Misira,
njegovoj prelepoj kćeri Valadili i neimaru Minandiru. Sve troje vezuje duboka, tragična ljubav i sve
troje na kraju bivaju sjedinjeni u smrti. Na temu ljubavi i smrti nadograđuje se tema umetnosti.
Gradeći kraljevu grobnicu, „lavirint“, Minandir u ludilu ljubavnog bola stvara likove čudesne lepote
od kojih svaki liči na voljenu devojku. Sve je u ovoj baladi u znaku nevinosti i čistote, njen najčešći
epitet je belo.

Slobodan Jovanović, Laze Kostića „Samson i Delila“

Biblijska priča o Samsonu i Delili razlikuje se od Kostićeve verzije. U Bibliji, Samson, koji je svojom
divovskom snagom dojadio Filistejcima, zavoleo je devojku Dalidu. Filistejski knezovi obećaju joj
mnogo novca ako otkrije gde je njegova snaga i kako bi se mogao savladati. Pošto joj je Samson
ispričao da mu je snaga u kosi, Dalida ga je na spavanju ošišala. Filistejci ga ugvate tako obesnažena i
iskopaju mu oba oka. Prilikom jedne svetkovine, Filistejci izvedu Samsona iz tamnice da im igra.
Samson, koji je u tamnici sa ponovo naraslom kosom povrtio svoju snagu, imao je još samo jednu
želju – da se osveti neprijateljima koji su ga oslepili. On zagrli dva srednja stuba „na kojima stajaše
kuća“, naleže jako i kuća se sruši na sav narod koji je bio u njoj. S Filistejcima pogibe i Samson, ali
umirući, on pobi više Filistejaca, nego što ih je pobio za čitav život. U biblijskoj priči Dalida ima
sporednu ulogu, jer je glavna stvar Samsonova borba s Filistejcima.

7
Laza Kostić je učinio važnijim odnos Samsona i Delile nego Samsona i Filistejaca. Osećanja te dve
ličnosti zamrsio je i dao im dubine i u tom psihološkom prerađivanju, Delila je postala zanimljivija od
Samsona.

Samson nije poznao Delilu na potoku, nego na boju. On ubija njenog muža. Razjarena, ona hoće da
ubije Samsona ali on je već obamrlu dohvata u zagrljaj i tako počinje njihova ljubav. I kod Kostića,
Filistejci traže do Delile da im izda Samsona. Dok u bibliji, ona to pristaje da učini za novac, kod
Kostića ona gnevno odbija Filistejce, jer do ludila voli Samsona.

Delila voli u Samsonu njegov viteški duh koji se ogleda u njegovom čelu i pogledu, a voli i njegovu
mušku snagu, koja se pokazuje u njegovoj bujnoj kosi. Njena je ljubav vrlo čulna, i opet bi htela da
bude nešto više nego čulna. Kod Kostića, Samsonova griva, znak njegove muške moći, istovremeno je
i znak Deliline čulne ljubavi. Želeći da uveri samu sebe da je Samson divan i bez svoje grive, Delila želi
u stvari da svoju ljubav učini manje čulnom, čistijom i blagorodnijom.

Ali Samson bez kose nije divan nego strašan. Možda Delila nije mogla voleti Samsona bez njegove
grive – čim je prestala njegova čulna privlačnost, prestala je i njena ljubav. Sva njena Samouverenja
da voli Samsona i drukčije, bila su samoobmana. Kada je popustila vatra čulnog zanosa, Delila je
prema Samsonu osetila staru mržnju, kao prema ubici njenog prvog muža, čiji joj je samrtnički lik, u
ošišanom Samsonu, izašao pred oči.

U njenim osećanjima nastaje preokret. Ona izdaje Samsona Filistejcima, jer ostrigani Samson nije
više Samson. Sa grivom on ne gubi, kao u Bibliji svoju snagu, nego svoju privlačnost za Delilu.

Za nagradu što je izdala Samsona, Askalonski knez uzima Delilu za ženu. Na dan svadbe, Delila traži
od Askalonskog kneza da pogubi Samsona. To kod nje nije samo mržnja prema Samsonu, nego i strah
i to ne toliko od Samsonove osvete, koliko od uspomena na njenu nedostojnu čulnu ljubav prema
njemu („nisam tebe, care, vredna“).

Izveden iz tamnice, slepi Samson čuje oko sebe graju svojih sterih dušmana Filistejaca, koji bi hteli da
ga premlate. On zamišlja da je opet u boju. Na Samsonov uzvik ceo filistejski narod zanemeo je od
straha, ali, gore na prestolu, Delila je ciknula. Samson je zaboravio na bitku i Filistejce i pojurio ka
Delili. Sva njegova stara ljubav pretvorila se u mržnju, i on se ustremio na Delilu da je udavi. Ali on,
budući slep, ne uhvata Delilu nego jedan kip o kome se drži cela zgrada. Sasvim slučajno dakle on ruši
celu zgradu, koja u svom padu zatrpava i njega i Delilu i ceo filistejski narod.

Ukratko, Dalila je zavolela ubicu svog muža, Samsona. Ta je ljubav utoliko neodoljivija i utoliko
grešnija, što je Delila čulima privičena Samsonu. U jednom trenutku, kad goznica čula kod nje
malaksava, ona izdaje Samsona Filistejcima, ali ni posle toga nije mirna. Uspomena na Samsona muči
je dokle god je on živ, jer nije sigurna da neće opet podleći njegovoj muškosti. Ona traži njegovu
smrt, ali u tome nalazi i svoju, spojena sa Samsonom u smrti, kao što je u životu bila.

Slučaj Delilin sličan je Anđeliji i Fileti u Maksimu Crnojeviću. Kao što Fileta umire s rečima: „Oh,
mrzim – ljubim – mrzim – ljubim ga“, tako i Delila, i kada traži da ubiju Samsona, ni sama ne zna da li
ga voli ili mrzi. U oba sličaja ljubav je grešna: žena voli onoga koga bi trebalo da mrzi ali ta ljubav s
nemirnom savešću, svakog časa se može pretvoriti u smrtnu mržnju.

8
Romantičari su voleli da spajaju ljubav, zločin i smrt. Strast koja se graniči sa ludilom ne zna ni za
božije ni za ljudske zakone, i kao sila iz nekog drugog sveta, ona prelama i lomi našu volju.

Nedić je zamerio Kostiću da je njegova obrada biblijske priče:

1. bez ideje, sva u pričenju, protkanom različnim epizodama

2. u Bibliji nema pomena o Delilinoj ljubavi prema Samsonu.

Međutim, ovaj Kostićev spev nije samo niz epizoda. Sve epizode vezuje i ujedno im daje dublji smisao
Delilina sudbina. Njen slučaj nije tako jednostavan, jer ona istovremeno i voli i mrzi Samsona, a ta
mržnja može da bude dokaz da nije zaboravila svog muža.

Ovaj spev kao i druga Kostićeva dela obiluje kovanicama. Podeljen je na pet pevanja.

Jovan Deretić, Laza Kostić

Samson i Delila je najbolja Kostićeva romantična poema. Težište je pomereno na Delilu i njene
ženske metamorfoze. Starozavetna epska priča o jevrejskom div-junaku Samsonu, o njegovoj borbi s
Filistejcima i kobnoj ljubavi prema Delili dobila je u njoj slobodnu, mestimično ćudljivu interpretaciju
u kojoj je težište pomereno sa Samsona na Delilu i njene ženske metamorfoze. Zanesena
Samsonovom lepotom ona se zaljubljuje u njega, zaboravivši sasvim da je on ubica njenog muža i
najveći neprijatelj njenog naroda, a kad je Samson, pošto mu je ostrigla kosu, izgubio lepotu, ona ga
izdaje Filistejcima. Kao i Maksim Crnojević, i Samson strada zbog gubitka lepote, a ne snage (kao u
Bibliji). On je u početku sav u nekom čulnom zanosu, opijen ljubavlju, a tek kada ga Delila izda u
njemu se budi junak i nepobedivi div. Mržnja prema ženi ga pokreće na delanje u završnom delu, kao
što ga je ljubav pokretala u prvom delu pesme. U katastrofi se ponovo postiže harmonija, pomirenje
zavađenih elemenata, muškog i ženskog, javnog i ličnog, erotskog i kosmičkog.

Sastoji se od pet pevanja koja liče na pet činova tragedije. Odnos među pevanjima je simetričan:
prvo i treće, posvećeni Samsonovoj ljubavnoj pomami, dati su u brzom uzrujanom osmercu, a drugo i
četvrto, o herojskom i političkom aspektu događaja, ispevani su u simetričnom jambskom desetercu.
Sasvim je osobeno peto pevanje, o rušenju hrama i pogibiji svih. Tu je opet osmerac ali u katrenskim
strofama. Ton kazivanja u njemu sasvim miran, gotovo ravnodušan, ton drevnih legendi i starih
letopisa u kojem se pričanje o onom što se zbilo prožima sudbinskom neumitnošću. U katastrofi se
ponovo uspostavlja harmonija, pomirenje zavađenih elemenata, muš-kog i ženskog, javnog i ličnog,
erotskog i kosmičkog. Tišina pada na sve kao kamenje hrama što je palo na sabrani narod.

Oblikom stiha i strofe te osnovnim tonom kazivanja peto pevanje Samsona i Delile liči na možda
najlepšu pesmu koju je Kostić napisao, na čudnu i čednu baladu Minadir (1862), muzički jedinstvenih,
jednostavnih, skladnih linija. To je drevna legenda o ljubavi i smrti ispričana mirnim, ujednačenim
tonom s prisenkom blage ironije, priča s neobičnim imenima i sudbinama, o kralju Ramsenitu „od
Misira", njegovoj prelepoj kćerki Valadili i neimaru Minadiru. Sve troje vezuje duboka, tragična ljubav
i sve troje na kraju bivaju sjedinjeni u smr- ti. Na temu ljubavi i smrti nadograđuje se treća velika
Kostićeva tema, tema umetnosti. Gradeći kraljevu grobnicu, „lavirint", Minadir u ludilu ljubavnog
bola stvara („oštrim dletom bola svoga“) likove čudesne lepote od kojih svaki liči na voljenu devojku.
Sve je u ovoj baladi u znaku nevinosti i čistote, njen je najčešći epitet belo. Valadila, „beli golub“,
svojim devojaštvom i bezazlenošću svoje ljubavne čežnje uz- diže se do sveopšteg, kosmičkog, slično

9
raspusnoj Delili iz Samsona i Delile ili pesnikovoj „vili“ iz pesme 8apT.a Mapa JeIa 8a1i(e. U sve tri
nad minulom ljubavi uzvisuje se građevina sakralnog karaktera, simbol njenog kraja ili večnog
trajanja.

Dragiša Živković, „Spomen na Ruvarca“ Laze Kostića

Ciklus Kostićevih pesma iz 1864-1867 (Pevačka ’imna Jovanu Damaskinu, Samson i Delila, Spomen na
Ruvarca) čine uglavnom duže lirske pesme, u kojima Kostić slika široka i složena alegorijsko-
simbolička platna. To su jedinstvane pesme u srpskoj književnosti onog doba koje su Kostiću donele
slavu „genijalnog“ pesnika, ali i pokudu „umišljenog pesnika“ koji pošto poto hoće da izgleda
genijalan.

Za Kostićevu poeziju danas bi smo rekli da otkriva mnoge dubinske slojeve koje je npr. Nedić
prevideo.

U tim pesmama Kostić je iznenadio srpsku književnost ne samo novim temama i motivima (egzotične
zemlje, arhaični motivi) nego i inovacijom forme (kompozicija, leksika, stih). Kostic koristi i neobican
spoj pesničkih slika, koristeci kao postupak za dinamiziranje slike – realizaciju metafore. U nekim
pesmama on se ogleda i u kontrastnom ili paradoksalnom združivanju pesničkih slika.

Ranije je još zapažen barokni karakter Kostićevog izraza, dominiraju manirističke stilske crte: antiteze
i paradoksi, antimetabole i hijazmi, oksimoroni, igre rečima, kumulacije, hiperbole i gradacije.
Kostićeva mašta je živa, slikovita, kumulativna i gradilačka.

Po svemu tome reklo bi se da je Kostić spontan pesnik, čija mašta gradi slike i poređenja, a nabujala
emocija teži hiperboli i gradaciji.

Međutim, Laza Kostić je bio i rafinirani pesnik, koji je znao da pravi poeziju. On nije neobuzdan, već
disciplinovan pesnik koji ume da gradi pesničku kompoziciju. Osnovne komponente njegove pesničke
filozofije su heraklitovski pojmovi harmonije i simetrije. Naoko romantičarski plaha i neobuzdana,
njegova poezija je klasično harmonizovana i jasno označena njegovom antitetičkom i paradoksalnom
mišlju.

Svojim talentom, svojim pesničkom prirodom i svojom književnom kulturom on je na najbolji

pesnički način oličavao osnovnu duševnu i misaonu napetost evropske poetike romantizma:
romantičarsku ironiju. Kostić je najbolje poznavao romantičarsku teoriju pesništva. Trijadska shema
Šilera, Fihtea, Šelinga i Hegela (teza, antiteza, sinteza) uklapa se u njegovu helensku koncepciju
„ukrštaja suprotnosti“.

Iz tog osnovnog stava kretanja između suprotnosti, iz uverenja da se čovek može protejski menjati
svojom voljom i svojom svešću, nastala je romantičarska ironija, misaono-osećajni mehanizam koji je
romantičarskog pesnika stalno gonio da poništava svoje emfatične uzlete ironičnom, superiornom
svešću. Kostić je čitavu svoju poeziju zasnovao na tom mehanizmu: smenjivanje paroksizma strasti
ironičnom svešću o varljivosti svoga poetskog sna, osećanje zanosa i ushićenja sa bolnim
razočarenjem.

Spomen na Ruvarca je grandiozna pesma 19. veka i srpske poezije uopšte. Pesma počinje smirenim
opisom pesnikovog povratka iz veselog društva. Zatim slede nagoveštaji nečeg avetinjskog ali su

10
ublaženi nekom ironičnom upadicom, nekim racionalnim razlozima a na kraju i rečima protesta i
poricanja: „ti ženo ti si stara godina/a ti aždaho ti si duša joj“. Kucanje na vratima najavljuje posetu
ponoćnog gosta. Cela priča o ponoćnom sastanku sa „koštanikom“ je ispričana doslovno, bez
alegorijsko-simboličnih značenja, za razliku od drugih Kostićevih dužih pesama, čime je pesnik hteo
da naglasi pričalačko-razgovorni karakter pesme. Stih je jampski deseterac, ali povremeno skračivan
ili produžavan, što odgovara dramskom karakteru pesme. Sve ukazuje na to da je pesnik hteo da
stvori racionalnu sliku jednog iracionalnog doživljaja. Zbog toga postoji stalno lelujanje između
iracionalnog i racionalnog, ironično-podsmešljivo prikazivanjeavetinjskog susreta ali i insistiranje na
tajanstvu i samrtničkoj mudrosti. Sve to je mehanizam romantičarske ironije. To nije ni humor ni
šala, to je romantičarsko klaćenje između stvarnosti i metafizike, to je bolno čovekovo saznanje o
uzaludnosti svih napora da sazna tajnu života i smrti. Poenta o alfi i omegi, kao simbolima ljudske
prirode, samo potvrđuje istinu, koju su znali i grčki pesnici i filozofi. Heraklidovsko-empedoklovsku
koncepciju o ustrojstvu sveta kao jedinstvu suprotnosti, Kostić je iskazao i u drugim pesmama, npr. O
Šekspirovoj tristagodišnjici.

Kostić preuzima heraklitovsko-empedoklovsku misao o vaseljenskoj borbi između dobra i zla, ljubavi i
mržnje, koja se ogleda i u čovečijem organizmu. Njegova shema rasporeda psihičkih funkcija u telu
obuhvata: kukove ili donju utrobu, kao središte strasti i izvorište krivice i ograničenja, tj. tragičnog
zapleta, zatim, grudi sa srcem, što je „bolja polovina“ čovekova, koja potiskuje krivicu osećanjem
kajanja i strahovanja, i najzad glava, kao sedište intelekta, koji sudi.

Poništavajući svoje moralne, verske, filozofske i poetske stavove, on se u pesmi, stepenicu po

stepenicu približavao svome krajnjem cilju – pesničkom saznanju o prirodi čovekovoj i o njegovom
moralnom usavršavanju. Zadnji stihovi, kao filozofsko-poetska poenta, ukazuju na „samrtnički živu
mudrost“. U Spomenu na Ruvarca tema je metafizička, o moralnom cilju čovekovog življenja, o
duhovnim epitetima života.

Ovde je bol za umrlim prijateljem savladan ironičnim otporom prema svim tajnama, svetinjama,
idejnim i moralnim principima, u ime jednog romantični superiornog nadstava, koji poništava sve
naše iluzije i idealne predstave. Ta igra raspoloženja teče od početka pesme i traje sve do kraja, do
patetičnog zaključka, koji daje metafizičko razrešenje svim našim nedoumicama i pitanjima.

Prva slika tajanstvene tišine razara se već u narednoj ironičnom porukom „pritrp’ se malo duše“. I reč
vampir iz narednih stihova je podsmešljivo intonirana. Iz Jevanđenja se pomamljuju „crna strašila“ –
to je vrhunac tajanstva i jeze – u igri tamnih zagrobnih sila umešala se i sveta knjiga, koja prestaje da
bude „tešilo“ i postaje generator straha.

Ovaj prvi deo Kostićeve pesme ima dramski karakter koji je skoro dat u obliku stihomitije, kada se
replike daju samo u jednom stihu, ili u dva stiha (distihomitija) ili u pola stiha (hemistihomitija).
Stihomitija je izuzetno ritmična i povećava dramsku napetost. I ovaj uvodni deo pesme je dijaloški –
to je unutrapnji monolog koji pesnik dijaloški vodi sam sa sobom. Pesnik se obraća nespokojnom
duhu koji mu se priviđa, zatim razmišlja o staroj godini, seća se junaka jagnjastog, i komentar
povodom priviđanja bludnice i aždahe iz Otkrovenja Jovanovog („Ti, ženo, ti si stara godina“), kao i
pesnikovo razmišljanje šta li će sve avet da mu napriča kada se pojavi.

U dijalogu između Koštanika i Pesnika teme se brzo smenjuju: o bekrijanju Koštanika, o zemnoj
površnosti, o Jevanđelju, o Renanu, o koštanikovoj dragoj, o pozajmljivanju novca i nauke, o alfi i

11
omegi. Taj dijalog počinje kao obična konverzacija, da bi odmah prešao na disput. U završnici, pesnik
želi da iskoristi posetu ponoćnog gosta iz onozemaljskog sveta da bi čuo o njegovim tajnama i
istinama. Koštanik je pak došao da čuje o Njoj, svojoj dragani. Posle jednog trenutnog nesporazuma
o značenju „pozajmice“ koju pesnik traži od gosta, dolazi završni, tajanstveni odgovor Koštanika o alfi
i omegi, koji se prekida njegovim iznenadnim nestankom i Pesnikovim dešifrovanjem značenja ove
Koštanikove formule.

Cela pesma je u stvari data u dramskom dijalogu, koji se po tipu menja (unutrašnji monolog,
konverzacija, diskusija), ali koji stalno održava dramsku tenziju. Cela ta tenzija ostvarena je u igri
smenjivanja raspoloženja i misli, u naizmeničnom ređanju tajanstva i njegovog ironičnog
poništavanja. Ruvarac sa superiornom ironičnošću dočekuje pesnikovu misao da je on umro: „misliš:
umro sam/badava, šta je zemna površnost“. U toj igri se ironično-bolno ukazuje da je iluzornost svih
ideja i verovanja jedina „prćija“ čoveku i na zemlji i u njoj, i u životu i u smrti, i u zemaljskom svetu i
na nebesima.

Vrednost filozofsko-metafizičke poruke ove pesme nije u njenom značenju, već u njenoj umetničkoj
prezentaciji. Svaki stih i svaka slika je motivacijska priprema za sledeću sliku i pojavu. Postupak
romantičarske ironije samo dinamizira ovu dramsku napetost. Kostić koristi i paradoksalne i
oksimoronske spregove reči „oživeli grobovi i umrli života“, čima još jače ističe prepletenost živog i
mrtvog, ovozemaljskog i onozemaljskog, stvarnog i nadstvarnog, i da tako ukaže na dijalektički spoj
koji rezultira krajnjom upitanošću o životu, svetu i čoveku.

Ova pesma je racionalnim sredstvima (prirodno vođen dijalog, izbor leksike iz svakidašnjeg govora)
ostvarila čudesan iracionalni utisak jedne snovidovne vizije. Ova pesma je najviši izraz trećeg plana
Kostićevog pevanja: njegovog spoja poezije i filozofije.

Ovo je pre svega lirska pesma, ali u njoj ima i elemenata fikcionalnog predstavljanja, a dominira i
dramska tenzija, tako da možemo govoriti o složenom vidu lirske pesme. Kod Kostića ne postoji
stihovano pretakanje refleksije u slikovito-ritmičko kazivanje, već pesničko stvaranje u ključu
meditiranja i refleksije.

Jovan Deretić, Laza Kostić

Najdublji izraz svog pesničkog humora Kostić je dao u ovoj pesmi. Ona spada u kosmičko-filozofske
pesme. Ovde Kostić povezuje svečano i familijarno, misaono i komiku, fantaziju i zbilju. U gluvom
ponoćnom trenutku pojavljuje se duh, tačnije kostur preminulog prijatelja Koste Ruvarca. Uvodni
deo pesme je narativno-opisni s jezivom slikom ponoćne tišine, središnji deo pesme je razgovor
između dva prijatelja a u završnom je filozofska poenta. Cela pesma data je u polušaljivom-
poluozbiljnom tonu. Duhovite ironične opaske ne mimoilaze ni zemaljsko ni nebesko. Pa i samo
iščezavanje duha dato je s komičnim obrtom u kome je povezano sa narodnim verovanjem da duhovi
nestaju na prvi kukurik petla. Duh prijatelja nestaje upravo u trenutku kada se od njega očekivao
odgovor na ključno pitanje. Cilj razgovora je duboko ozbiljan i tiče se krajnjih istina o životu i smrti.
Filozofska poenta data je u duhu Kostićevog učenja o suprotnosti i obeležena je biblijskim simbolima
alfa i omega.

Ispričana u reportersko-kozerskom tonu i u slobodnim ritmovima, polimetrijski, ova pesma

predstavlja jedan od prvih ogleda modernog u istoriji srpskog pesništva.

12
Miodrag Pavlović, „Santa Maria della Salute“ Laze Kostića

Pesma je napisana u oktavama. Sam refren pesme Santa Maria della Salute je prvi element zvučnosti
ove pesme.

U prvom stihu dva puta je upotrebljen glagol „oprosti“, čime je i naglašen. Naglašeno je i
konstituisanje svetosti Bogomajke („majko sveta“, „blaženoj tebi“, „nebesnice“, „vrelo milosti“,
„prečiste skute“). Gledanje na samog sebe kao na zemaljskog stvora, takođe je oblik pojačavanja.

Prvi stih druge strofe takođe dvaput donosi isti pojam „lepše nosit lepotu“. U trećem stih otvara se
najšira pojmovna pozornica: svetska grehota. Četvrti stih donosi dramatiku stradanja: „u pepo spalit i
srce i lub“ (=lobanju). Reči imaju vizionarsku, tragičnu konotaciju). Sledeći stih donosi dva stradalna
glagola: „trnut“ i „tonut“, a za njima se u istom stihu pominju i đavo i vrag. U poslednjem stihu ove
strofe „lepše“ se javlja po treći put.

Treća strofa počinje ponovo zvučnim „oprosti“ a zatim se 2 puta javlja rečca za hiperbolizaciju
„mnogo“. Treći i četvrti stih pojačavaju se rečcom „sve“. U šestom stihu gorka hiperbola: sve je
„pep’o i pra’“.

Četvrta strofa počinje negativnim insistiranjem u stihu „trovalo me je podmuklo, gnjilo“. Zatim se
opet pominje svet.

Dalje u pesmi na mnogo mesta se koriste hiperbolizacije i pojačavanja: „crni mrak“, „muka ljuta“,
„nikad još takav ne sinu gled“, „svih vasiona stopila led“, „svu svoju dušu, sve svoje žude, svu
večnost“ itd.

Četiri stiha devete strofe spadaju u najgromoglasnija mesta ove pesme: „pomrča sunce, večita
stud/gasnuše zvezde, raj u plač briznu/smak sveta nasta i strašni sud...“.

Strofe 10-14 relativno su prigušene, nastaje zvučni predah pred dvema poslednjim oktavama.

Kostić se služi insistentnim rimovanjem, naročito u poslednjoj strofi, snažnim hiperboličnim izrazima,
ponavljanjima, klasičnim retorskim i invokativnim obrtima, superlativnim obrtima, prilozima
univerzalizacije. Tim sredstvima Kostić je uspeo da napravi kosmičku himnu, viziju ljubavi i nade u
večno blaženstvo i dragim bićem.

Sve strofe u pesmi, osim pretposlednje završavaju se refrenom. Refren je osmi stih u strofi i pisan je
latinicom – to je naziv crkve u Veneciji a istovremeno i jedan od naziva za bogorodicu. Ovaj refren je
pevljiv i invokativan i sadrži 4 od mogućih 5 vokala. Kostić ima mnogo pesama sa refrenom. U ovoj
pesmi refren ima višestruku funkciju i smisao:

1. daje osnovni ključ, tonalitet u čijem se rasponu pesma događa, skuplja i rezimira njene zvuke

2. sugeriše veliku baroknu crkvu u Veneciji, na izlazu iz Kanala grande

3. postaje ezoterično ime za majku, od koje pesnik traži oproštaj. Postaje tajno ime kojim
doziva dragu, koja je s one strane života

4. postaje neočekivani dramski rasplet nekih strofa.

13
 5. stoji kao čist šikljanje zvuka

6. daluje kao citat neke fraze sa stranog jezika.

7. stoji kao upijač na kraju strofe, prikuplja u sebe preostatke naših emocija kako bismo sledeću
strofu čitali kao da sve počinje od početka. Taj refren je invokacija, retorski obrt.

8. deklariše pripadnost pesme stilskoj epohi baroka, kao i preko crkve koji imenuje

9. postaje najvažniji deo pesme, molitvano fiksiranje pesnika na jednu tačku svog duhovnog
horizonta, kojoj se kružno, u strofama približava.

Sadržina: prve dve strofe su polemika sa sopstvenom ranijom pesmom, Dužde se ženi. Kostić traži
oproštaj za svoje žaljenje što je bio protivan žrtvovanju naših dinarskih šuma koje su služile
održavanju i doziđivanju Venecije i njenih crkava. Izvinjavajući se, on kaže da je promenio čitav
pogled na svet: on sada smatra da je bolje biti sastavni deo hrama, nego učestvovati u istoriji,
svetskoj grehoti.

U trećoj i četvrtoj strofi, Kostić iskazuje jadikovku nad svojim životom, nad svim što je prošlo, nad
svim što je bilo zaludno, ludo, nad onim nastojanji koja su bila prevaziđena ili poražena.

Usled trenutka samooplakivanja i kajanja, javlja mu se intantivno svetleće i skoro opipljivo priviđenje
njegove drage. On opisuje zračnost i lepotu tog priviđenja u čitave tri strofe (5-7).

Osma i deveta strofa („dve se u meni pobiše sile...) pričaju ovozemaljsku predistoriju njihove ljubavi,
sukob razuma i osećanja, odricanje, raskid i njenu smrt.

U tri naredne strofe (11-13), pesnik izričito kaže da mu se draga odonud javlja i priča njihove
sastanke, negde između jave i sna, na sastajalištu dva sveta. On opisuje svoj natčulni brak sa umrlom
dragom i govori o svojim pesmama kao o rezultatu tih sastanaka i tog opštenja.

U pretposlednjoj strofi priprema se zalet poslednje završne ekstaze, koja je i predviđanje ishoda
njihove ljubavi. Posle nepredvidivih sastanaka u snovima, dolazi završno ushićenje u vaseljeni. U tom
ushićenju venecijanska crkva, slika njegove drage i slika svete device stapaju se u jedno i izlaze na
sretanje pesniku.

Santa Maria della Salute kao molitva

Ova pesma ima oblik i prizvuke sakralne poezije. Ima zamah i uzlet himne, iskazuje se kao molitva,
kao kajanje i ispovest. Kostićeva vizija u ovoj pesmi ima snagu otkrovenja. Njemu se zagonetka
kosmosa otkriva u večnoj sladosti erotizma, u velikom trijumfu nad svetom, nad sobom, nad smrču. I
dok je Danteova žena – žena posrednik ka natprirodnoj mudrosti, u Kostićevoj pesmi žena postaje
sam cilj pesnikove sanktifikacije. Ona postaje vrhovni simbol svemira a pri tom ostaje žena. Planovi
zemaljske egzistencije i večnosti se presecaju.

14
Jovan Deretić, Laza Kostić

Ljubav u ovoj pesmi nije samo osećanje, ona je mnogo više od toga: osnovni princip ljudskog života i
poretka u kosmosu i sila koja pokreće svetove.

Pesma počinje kao pokajnička molitva. Greh za koji se pesnik kaje nije moralni nego estetski. On se
ogrešio o lepotu kada je u rodoljubivom zanosu požalio za borovima naših šuma. Lepota se u pesmi
javlja u tri oblika: kao arhitektonska lepota crkve, kao telesna i duhovna lepota idealne drage i kao
božanska lepota vasione. Ljubav je osnovni način služenja lepoti i ona pesniku omogućava da se
uzdigne od nesavršenog do savršenog, od zemaljskog do nebeskog. Ljubavna žudnja prema lepoti
postiže uspon do apsolutnog, a idealna draga ima ulogu posrednika. U mraku njegovih lutanja i
grehova ona je božanska svetlost, a u pustoši posle njene smrti Kostić je za to stanje sačinio rečitu
kovanicu - beznjenica) iznenadni sisreti sa njom u snovima donose trenutke mističke ozarenosti. On
se s umrlom dragom sjedinjuje i duhovno i telesno. Ona mu otvara put ka najvišoj mudrosti „kroz nju
sad vidim, od nje sve znam“, a iz duhovnog braka sa njom rađaju se njegove pesme. U njihovom
konačnom susretu posle njegove smrti doći će do ekstatičnog stanja u svim nebeskim sferama, u
celoj vasioni.

U oktavama se smenjuju katalektički i akatalektički oblici ženskog deseterca. Zadnje dve strofe su
spojene a posčednjih osam stihova se rimuju sa refrenom, i tako se i zvučanjem izražava ekstaza
večite radosti.

33. Laza Kostić: Maksim Crnojević (tragedija), Pera Segedinac (tragedija)

Marta Frajnd, Dramsko stvaralaštvo Laze Kostića

Kostić je kao student glumio u amaterskim izvođenjima Sterije u Pešti, pisao je pozorišne kritike koje
su pokazivale široko poznavanje istorije i teorije pozorišta. Prevodio je strane drame na naš jezik
(Šekspira), a i sam je pisao dramske tekstove.

Borba za političke i nacionalne slobode 60. godina 19. veka tekla je uporedo sa borbom za
rehabilitaciju nacionalnih kulturnih tradicija. U takvoj duhovnoj situaciji, teatar se shvatao kao vrlo
pogodan medij putem koga su se mogle brzo i efikasno rasađivati slobodarske i nacionalne ideje.
Središnju ulogu u širenju ovih ideja imala je Ujedinjena omladina srpska, a Laza je bio jedan od njenih
glavnih predstavnika. Oduševljavanje narodnom istorijom, tradicijom, folklkorom i usmenom
poezijom, bila je jedna od glavnih crta Omladinskog pogleda na svet.

Kostić nikada nije jednostavno podražavao narodnu poeziju. Sve što je iz narodne tradicije
preuzimao, doživljavalo je u njegovom delu temeljitu transformaciju i prolazilo kroz ukrštaj sa
njegovim pesničkim temperamentom, tako da se kod Kostića uporedo sa izuzetnim razumevanjem
usmenog nasleđa javlja i izvesna promišljena distanca od njega.

Kostić je narodni jezik odlično poznavao i duboko osećao, ali je sebi dozvoljavao velike slobode u
njegovoj primeni. U Maksimu Crnojeviću, svojoj prvoj drami Kostić se poigrava jezikom, ponekad
preterano, inspirisan Šekspirovim ranim dramama. U drami Kostićevog zrelog doba, Peri Segedincu,

15
iskaz je suzdršaniji ali značenjski bogatiji. Spartanska strogost upotrebe govora pojačava utisak o
antičkoj jednostavnosti i veličini, koju Pera Segedinac ostavlja na gledaoca.

Kostić je jedan od naših najboljih poznavalaca evropske kulture i teatra. On naše narodno
stvaralaštvo posmatra kao deo evropskog konteksta. Neki od elemenata u evropskoj tradiciji bili su
Kostiću posebno bliski, npr. Šekspir, Kristofer Marlo, Eshil, Sofokle, Šiler, kao i savremeno pozorište.
Kostićeve drame Maksim Crnojević i Pera Segedinac su dva osnovna oblika naše romantičarske
tragedije – tragedija na temu narodne pesme i tragedija nadahnuta istorijom. Kostić je pokušao da
stvori i narodnu komediju (Uskokova ljuba).

Temu za svoju prvu tragediju Kostić je pronašao u narodnoj pesmi Ženidba Maksima Crnojevića. Za
temu Pere Segedinca uzeo je realnu i blisku istoriju.

Maksim Crnojević je očevidno delo mladog pesnika koji želi da u jednom dahu pokaže sve što zna i
ume, da iskoristi sve mogućnosti jezika kojim piše, da zaseni i osvoji. To je i čar i nedostatak ove
tragedije u kojoj su se sukobila dva sveta – svet narodne epike i svet šekspirovske tragedije, postižući
na momente sklad, ali češće preteći da ugroze jedinstvo i kvalitet tragedije. Kostić je želeo ali nije
uspeo da ih amalgamira.

Prvi čin tragedije, koji se odigrava u Mlecima, daleko je bliži svetu Romea i Julije, nego svetu narodne
poezije. Analogije sa Romeom i Julijom postoje u čitavoj tragediji. Osnovni sukob ličnosti zasniva se
na suprotstavljanju autokratske roditeljske volje osećanjima mladih; radnju pokreću nepromišljeni,
nagli, impulsivni postupci (Ivovo hvalisanje, Makismovo potezanje mača na Miloša). Miloš kao i
Merkucio, gine besmisleno, kao žrtva tuđih problema i sukoba. Analogije postaju razumljivije ako se
setimo da je Kostić prevodio Romea i Juliju upravo kada je radio na ovoj drami.

Tragični zaplet počinje da se razvija tek u drugom činu. U njemu prelazimo iz sveta Šekspirove
tragedije u svet narodne pesme. U dijalozima likova postavlja se osnovna tema tragedije o Maksimu
– tema sukoba stvarnosti i privida, istine i laži. Maksimu je bolest oduzela pravo lice – lepotu.
Njegovu ulogu stoga mora da preuzme Miloš, kome će to lice biti nametnuta maska. Počev od
drugog čina, svi protagonisti moraju da stave maske na lice, jer samo tako može da se održi reč koju
je Ivo dao duždu – da od Maksima nema lepšeg čoveka ni mladoženje.

Kob gubitka lepote koja je zadesila Maksima nije uzrok tragedije ni u narodnoj pesmi ni u drami. Ali
kada je gubitak lepote postao deo velike laži i prevare, on se morao pretvoriti u deo kobi koja dovodi
do opšteg sloma i tragedije celog plemena.

Laž koju zamišlja i sprovodi Ivo Crnojević (koga ni Kostić ni narodna pesma ne imenuju kao negativnu
ličnost) stvara mnoge probleme piscu koji u svom delu pokušava da usaglasi model narodne pesme
sa modelom šekspirovske tragedije. Budući da je srpski pesnik, on mora da sledi pesmu u kojoj se
ispravnost postupaka oca, vođe plemena na može dovoditi u pitanje – Ivo ne može biti nosilac kobi.
Ali, s druge strane, on želi da napiše šekspirovsku tragediju, u kojoj samo onaj ko se opredelio za laž,
privid, prevaru, može biti kriv za tragični rasplet događaja. Šekspir ne može proglasiti krivim nekoga
ko je zbog bolesti izgubio lepotu, zato što bolest nije čovekov svestan, voljan čin. Šekspirovski junak
može biti kriv i stradati samo zbog nečega što je počinio, a ne zbog onog što mu se dogodilo. Sukob
između koncepcije narodne pesme po kojoj je tragični junak onaj koga je naružila bolest i koncepcije
šekspirovske tragedije po kojoj je kriv onaj koji je učinio neko zlo, provlači se kroz celu dramu.

16
Zanimljivo je da protest protiv privida i laži sprovodi baš Maksim koji stalno pokušava da dođe do
istine o svima – o Anđeliji, Milošu, a najviše o sebi i pravoj prirodi svojih osećanja. Ali njegovi
pokušaju samo doprinose tragičnom kraju zapleta kome on nije bio ni pokretač. Pošto mu je fizički lik
uništen bolešću, on mora da se izbori za svoj identitet. Njegova dilema je problem šekspirovske
tragedije karaktera. Ali on ne dobija priliku da bilo pta učini, jer svaki postupak koji bi vodio
ustanovljivanju njegovog pravog identiteta sprečava Ivo Crnojević. Ivova dilema je svojstvena tradiciji
i običajima narodne pesme, odnosno plemenu a ne pojedincu. Za njega, bolest je sramota. Apsurdna
situacija koja proističe iz toga je da je sramotno biti bolestan a nije sramotno lagati, varati,
zanemarivati osećanja rođenog sina i prevarene neveste.

Pošto su u drugom činu smišljene laži, stavljene maske na lica, te tim postupcima pokrenuti
unutrašnji sukobi u ličnostima, i spoljašnji, između njih, scena se menja. Treći i četvrti čin vraćaju nas
u Mletke. Dalji razvoj radnje uključuje svadbene svečanosti, simpatije između Miloša i Anđelije,
Nadanov pokušaj da razobliči Ivovu laž. Dramska tenzija raste. Crnogorci iza maski veselih svatova
kriju lica zaverenika koji stalno moraju biti na oprezu. I Mleci se kriju iza maski ljubaznih domaćina,
ispod kojih su lica političara koji žele da osvete duždevog sina i u kojima kipi gorčina zbog toga što ne
mogu da iskažu to svoje osećanje. Kako zaplet i svadbeno veselje odmiču, opasnos od skidanja maski
postaje sve realnija i bliža, a neizbežnost tragičnog raspleta jasnija.

Najrazvijeniji scenski prikaz sukoba maske i lica jeste scena u galeriji slika (III čin, slika 3), na čijem će
se kraju Miloš i Maksim prvi put neposredno suočiti. Moralo je doći do toga da i jedan i drugi postave
pitanje svojih pojedinačnih identiteta, da se zapitaju ko je u stvari od njih mladoženja a ko dever. U
ovoj sceni središnje mesto dobija, pored maske i laži i pojam pobratimstva, koji je temelj misaone
strukture drame. Na njega se pozivaju i Ivo i Maksim i Miloš, ali svako od njih u pobratimstvu vidi
nešto drugo i shodno tome postupa. Za Iva je pobratimstvo odnos koji se može iskoristiti da bi se
nešto postiglo, Maksim vidi u njemu ideal prijateljstva i požrtvovanja. Pobratimstvo stoga u raspletu
može da probudi samo tragične nesporazume a nikako da razreši splet suprotstavljenih osećanja.
Unutrašnja napetost u likovima i dalje raste, do granice eksplozije, do povratka u Crnu Goru. Tada,
uprkos najboljim i najplemenitijim odlukama mladoženje i njegove maske, emotivni naboj kod svih
učesnika dostiže stepen na kome je dovoljna samo još jedna nepromišljena Ivova reč da bi nastupio
opšti pokolj kojim se tragedija završava.

Peru Segedinca Kostić je nazvao „tragedijom iz povesti naroda srpskog“. Potku zapleta čine istorijske
činjenice koje je Kostić umetnički interpretirao tako da istovremeno budu slika jednog davnoprošlog
vremena i odraz gorućih problema njegovog doba. Pobuna srpskih graničara protiv austrijskog cara
1735, predvođena Perom Segedincem predstavlja okosnicu radnje, koja je dovoljno složena i
opšteljudska. Gradeći paralelno intimnu i javnu tragediju kapetana Pere Segedinca, pesnik je uspeo
da ovom istorijskom liku udahne univerzalne odlike i da tako istorijsku dramu pretvori u veliku
tragediju.

U ovoj drami iz scene u scenu pratimo tanano ujedinjavanje istorijske i individualne sudbine. Ono se
stvara stalnim preplitanjem tri sloja značenja. Prvi je nacionalni, srpski sloj jer je ova drama i
umetnička transpozicija Kostićevog patriotizma. Drugi sloj, koji je doveo do zabrane izvođenja ove
drame, odnosi se na analogije između istorijske i savremene situacije. Treći sloj značenja je i
najvredniji – to je ono humano, opšteljudsko, trajno. Tragedija kapetana Pere je i lična drama čoveka

17
vojničkog mentaliteta, čiji se odnos prema svetu temelji na čvrstom verovanju u vladara i crkvu.
Rušenje tog verovanja i pokušaj da se nađu nove etičke koordinate predmet je dostojan tragedije.
Kostić je duhovno a zatim i telesno stradanje čoveka, koji i vojnika koji je izgubio verovanje i prekršio
zakletvu na vernost, opisujući produbio isključivo dramskim sredstvima, kroz radnju. Njegovo slepo
verovanje i kasnije gubljenje tog verovanja ga čine ubicom i uništavaju sreću njegove kćeri.

Preplitanje istorijske prošlosti, Kostićeve sadašnjosti i individualne sudbine jednog arhetipskog lika
dosledno je sprovedeno kroz zaplet. Polako i smišljeno ulazimo u zbivanja i pratimo junaka na
njegovom putu ka tragičnom vrhuncu. Prvi krug događaja, u Beču, nagoveštava opštu atmosferu u
kojoj će se dalje radnja odvijati. U njemu srećemo sve one koji varaju, iskorišćavaju, kupuju ili
prodaju srpske graničare: cara, koji misli samo na vojsku, mađarske magnate koji žele kmetove,
mitropolita koji želi vlast i bogatstvo. Vidimo i duhovnu bedu i razdor onih Srba koji se na
mitropolitovom dvoru nalaze blizu tuđinske vlasti. Na toj mračnoj pozadini u drugom činu se
pojavljuje glavni junak, kapetan Pera – arhetip hrabrog ali istovremeno i strahovito ranjivog, upravo
zbog svoje jednostavnosti i čestitosti. Najbolje osobine Perine biće one koje će ga navesti da počini
dvostruku grešku i da na sebe navuče dvostruku tragičnu krivicu. Najpre ne prihvata istinu koju mu
kazuje Milan, a zatim ga ubija.

Za razliku od Maksima kome se tragedija događa, tragedija Pere i njegove porodice proizilazi iz
njegovog delovanja. Kao otac, on je, ne znajući, ubio zaručnika svoje kćeri, a kao vojnik on je
pogrešno procenio ljude i događaje, sledeći kruto svoja vojnička predubeđenja. No, kao pravi tragični
junak, on će, uvidevši svoju krivicu, svesno i hrabro ići napred, znajući da ga čekaju samo muke i
smrt. Putovanje Pere Segedinca svesno odabranom stazom deo je njegovog pokajanja. Ono je
istovremeno i spoljašnje i unutrašnje (ka potpunijem saznavanju istine o sebi i drugima, a naročito ka
shvatanju i prihvatanju sopstvenih grehova). Složeni proces spoznaje sveta i sebe samoga sadrži
najbolje elemente šekspirovske, antičke i barokne tragedije.

U prvom činu glavni junak se samo pominje. U drugom činu stupa pred nas siguran i odmeren,
dostojanstven i iskusan graničarski vođa koji je uveren u poslušnost svojih vojnika i koji misli da
poznaje dušu svog deteta. Od sukoba sa Milanom počinje razaranje njegovih iluzija i pokreće se
proces spoznaje i samospoznaje. Od časa kada je shvatio da je u Milanu ubio nesuđenog zeta i
vesnika neprijatnih istina, čestiti graničarski kapetan počinje da doživljava rušenje svega onoga u šta
je verovao. Ali on tada od jednostavnog ratnika raste u složeni dramski karakter, u velikog tragičnog
junaka. Na svom putu Pera je izgubio sve iluzije i saznao je mnogo. Na kraju drame može mirno reći
„kod Milana“ i otići na gubilište uzdignuta čela.

Od ostalih likova izdvaja se mračni mitropolit Vićentije Jovanović, zbog koga je Kostić imao problema
sa crkvom. On je prepotentni političar, ambiciozan, lukav, opasan, razvratan, ali na kraju ipak
kukavički beži sa scene. On istovremeno odbija svojim moralnim slabostima i privlači veličinom zla u
sebi. Ispod dostojanstvene maske narodnog pastira stalno izviruje lice sladostrasnika i
beskrupuloznika.

Kostić je u ovom delu uspeo da spoji ono čemu je u prethodnom težio: narodnu tradiciju i evropsku
dramaturgiju. Kostić koristi Šekspirovu karakterizaciju lika postupcima i onim što lik nesvesno otkriva
o sebi. Uticaj Sofoklovog Cara Edipa ogleda se u situacijama kakve su impulsivno ubijanje bliske
osobe, čiji se identitet ne prepoznaje na vreme, ili u prizorima u kojima duhovno lice ukazuje

18
glavnom junaku na istinu i put iskupljenja, ili u voljnom mučeništvu glavnom junaka kojim iskupljuje
krivicu.

Kostić koristi narodnu pesmu kao sredstvo kojim se nakoj sceni ili postupku daju dublja značenja
putem asocijacija na implikacije u pesmi – Perin monolog u drugom činu, kada, užasnut ubistvom
Milana, u svoj isprekidan govor unosi reči iz pesme Uroš i Mrnjavčevići, naslućujući da je i on sam,
kao i Vukašin u pesmi ubio božijeg anđela koji je govorio istinu.

U ovoj drami pojavljuju se i elementi hrišćanske tradicije – Perin put ka saznanju i ispaštanju je
svojevrsno uspinjanje na Golgotu. Milan je ranjeni božiji anđeo-glasnik. Jula je otelotvorenje
madone-paćenice, a Pera je mučenik i pravednik koji strada za dobrobit svog naroda – sve su to
tragovi hrišćanskih asocijacija.

Jovan Deretić

Zajedno s Jakšićem Kostić je jedini veliki predstavnik naše romantičarske drame. Napisao je tri drame
na srpskom i jednu na nemačkom. Prva od njih, Maksim Crnojević (napisana 1863, a objavljena
1866), pripada periodu njegovog najvećeg pesničkog i nacionalnog po- leta; druga, Pera Segedinac
(delimično objavljena 1875, a igrana 1882), stoji na granici između dva osnovna razdoblja u
njegovom životu i ra- du; treća, Gordana ili Uskokova ljuba (1890), spada takođe među njegove
„poznice“, kao i četvrta, nemačka, OsiraIop /,,Okupacija“/ (1879), koja je inspirisana Berlinskim
kongresom i okupacijom Bosne i Hercegovine.

34. Književni pogledi Laze Kostića

Predrag Vukadainović, Dijalektika i lepota

Laza Kostić je imao potrebu da sebe definiše u odnosu na Zmaja i na ceo naš romantizam. Nasuprot
Svetozaru Markoviću, koji je pokušao da definiše umetnika isključivo pojmovima socijalnog i
političkog života, Laza Kostić odlučio se da postoji „bezrazložno“, naprosto kao pesnik i da lepotu i
umetnost uzdigne do fundamentalnih, kosmičkih načela. Imao je ambiciju da pokaže da umernost
nije podređena životnom pragmatizmu, nego da je, naprotiv, prava poezija najviša realnost i potreba.
Koren, arhe svih stvari za Kostića je u lepoti. Kod njega je misao o umetnosti prerasla u estetiku
ontološkog tipa, prema kome isti princip koji leži u osnovi umetničkog dela, konstituiše i samu
stvarnost.

Kostić se odlučio za izjednačavanje stvarnosti i lepote, a jedan od argumenata video je baš u jeziku.
Kao i Humbolt, i Kostić smatra da je jezik spoljašnji izraz unutrašnje forme.

Lepotu je najpre sagledao na način klasičan, helenski – kao jednu simetrijski i harmonijski strogo
sazidanu strukturu, dakle kao nešto što je u celini pravilno i zakonito oblikovano. Kostić ne
izjednačava lepotu sa slobodom, jer je verovao da van pravila može postojati samo haos. Ta misao
slična je Ničeovoj – da je umetnost ples u okovima, stvaranje, ali samo u okviru jedne tačno
naznačene strukture.

Isticanje momenta zakonitosti u lepoti odgovara klasicističkom shvatanju.

19
Ka Kostića simetrijska celini nije samo prost odnos naporedo postavljenih polova, već se te polovine
moraju ukrstiti – što je suprotnost među njima veća, žešći je ukrštaj. Protivne sile su snagom jednake
i zato je ukrštaj, borba suprotnosti konstantna.

Simetrija za Lazu kostića uvek znači simetriju suprotnosti. Svaka simetrijska figura jedan je ostvareni
ukršta. I harmonija je neki ukrštaj. Sam zakon ukrštaja podrazumeva dvojstvo – s jedne strane on
znači borbu, „rasklad u skladu“, ali je s druge strane, u suprotnosti sadržan momenat jedinstva,
trenutak „sklada u raskladu“. Jedinstvo suprotnosti neposredno kazuje harmoniju, kao što borba
suprotnosti znači simetriju.

Shvatanje da je sva stvarnost utemeljena na simetriji i harmoniji s jedne strane znači da je osnovna
struktura sveta estetička, ali s druge strane, ovde se krije misao da je lepota, kao uzrok, zakon
postojanja, ujedno i razlog svakog zbivanja. Sve što se u svetu događa, događa se radi lepote.

Za Kostića simetrija i harmonija svakako ne znače mir u pojavi, neku nepokretnu ravnotežu, nago baš
proces i događanje, promenu. Njihov karakter je sasvim dramski.

Kostićev ukrštaj umetnosti, odnosno njegov pojam simetrije i harmonije može se konačno shvatiti
kao jedno sasvim barokno shvatanje lepote. Jer ako se barok odredi na Velflinov način, kao estetička,
a ne istorijska kategorija, onda se vidi da između ove i Kostićeve optike postoji podudarnost. U oba
slučaja, akcenat nije na postojanju, nego na nastajanju i menjanju, da bi se dobio dinamični efekat,
jer barokna lepota je i lepota kretanja.

Anica Savić Rebac, Laza Kostić kao tumač poezije Zmajeve

Monografija koju je Kostić napisao o svom prijatelju Zmaju omogućava nam da vidimo kako se
Zmajeva poezija ogleda u Kostićevom duhu, i kako se duh Laze Kostića ogleda u poeziji Zmajevoj.

Njih dvojica su predstavnici suprotnih pesničkih moći i duševnih slojeva. Kostić je istovremeno dao
iskreni kriticizam o Zmaju i iskreno ispovedanje o sebi.

Duševni sloj iz koga polazi poezija Zmajeva pokazuje nam se u svojoj jednostavnosti. Vasionska težnja
kod Zmaja je čisto životna, ona je i ljubavna težnja ka čoveku i bogu, a kad dodiruje nebo i večnost,
ona je dodiruje nošena zemnom ljubavlju i tugom. Težnja takvih pesnika ne putuje kroz divote i
pustinje duha i vasione. Ali u toj uskoj oblasti možemo naći lepotu, potpun izraz u granicama
proživljenog.

Laza Kostić je pesnik duhovne (a ne Zmajeve životne) duše, strasne misaonosti i nedoglednih
horizonata, pesnik koji nije zatvoren u život, već ga gleda iz čudnih daljina.

Kostića, pesnika logosa, zadivila je jednostavna i duboka tajna Zmajeve poezije. Dve strane Zmajeve
poezije izrazio je Kostić slikom o dvema silama u pesniku, o slavuju i zmaju.

Naglasivši, iskreno i precizno, tu duhovnu podvojenost, Laza Kostić je izneo najviše momenta
slavujevog pevanja, govor njegovog pravog bića. To pevanje najdirektnijih radosti i bolova, taj kratki
put od životnog do pesničkog doživljaja, činio mu se veoma čudan i osećao ga je kao bitnu
suprotnost sebi.

20
Pa ipak, sve kritike i zamerke ostaju u pozadini knjige. Bitno je u njima sasvim individualno divljenje
pesnika duhe pesmama životne duše. Lazi Kostiću se najlepšim čine one pesme Zmajeve u kojima je
našao srodne akorde: Srca strepe kašto (iz Đulića), Sve što vreme dalje hita, Što je java tako kivna (iz
Uvelaka) i Bisenija iz Snohvatica.

Jovan Deretić

Kostićeva Knjiga o Zmaju u celini se zasniva na razlici između te dve vrste zano- sa. Kostić smatra da
je Zmaj u značajnom delu svog pesništva, pre svega, u političkim i satiričnim pesmama, podlegao
prolaznom narodnom zanosu i zbog toga zanemario istinski pesnički zanos. Pesnik ĐuliTga bio je
predodređen da bude slavuj, pesnik čedne ljubavi i idilične tišine, ali u njemu se odjednom pojavio
Zmaj, pesnik nacionalnih borbi i stremljenja, i istisnuo istinskog pesnika, velikog lirika, ili, kako se
Kostić izrazio, „Zmaj je progutao slavuja“. Kao nigde drugde, Kostić je u ovoj knjizi ustao protiv
pragmatične, programirane, racionalne, utilitarne, tendenciozne poezije. Dok je na jednoj strani
smatrao da pesnik ne može bez filosofije jer mu ona pomaže da pronikne u tajne ića, na drugoj strani
on je isticao da „pesnik nije logičar, naročito lirski pesnik", da je „nelogičnost upravo osobina lirske
poezije“. Iz istih razloga on je još ranije dolazio u sukob sa Svetozarem Markovićem i Černiševskim.
Polemisao je s njihovim idejama da poezija treba da se podvrgne stvarnosti, da služi politici i nauci,
braneći iskonsko pravo pesnika na snove i fantaziju. Knjiga o Zmaju shvaćena kao svojevrsna
apologija poezije zauzima izuzetno značajno mesto u našoj književnosti. Ni u jednom našem delu nije
s više odlučnosti i doslednosti zastupana ideja o autonomiji poezije, o pravu pesnika da stvara
oslobođen svih spoljašnjih prinuda, slušajući samo svoj unutrašnji glas. Ali ta teorijska komponenta
zauzima srazmerno malo teksta u toj ogromnoj knjizi. Mnogo je manje uspelo ono što je glavno u
knjizi - rasprava o Zmajevoj poeziji, iako i tu ima pronicljivih zapažanja i izvanrednih analiza. Kostić je
tačno uočio dvojstvo Zmajeve pesničke prirode. Ali dve strane, umesto da ih shvati, on je veštački
antagonizirao, posvadio pesnika sa samim sobom, naterao „Zmaja“ da bezobzirice nasrće na
„Slavuja“ da bi ga na kraju sasvim progutao. Sve je to mnogo više smešno nego što je uverljivo. Naša
kritika, i ondašnja i današnja, ocenjivala je na razne načine tu „spornu“, žanrovski maštovitu knjigu,
koja je svojevremeno odjeknula kao pravi književni skandal. Možda je najviše bio u pravu jedan
usputni kritičar, Slobodan Jovanović, kad je u svom prikazu istakao kao posebnu odliku knjige njenu
komičnu, pozorišnu stranu, kao i dijalošku formu u kojoj je najvećim delom napisana (kao, uostalom,
i druge Kostićeve rasprave i eseji), tako da smo kao rezultat dobili komediju, rekli bismo, književnu
komediju, više negoli pravu književnu raspravu. To je komedija jedne velike književne epohe, njenih
„zanosa i prkosa", njenih poleta i ideala, ali i njene sasvim obične, prozaične svakodnevnice,
komedija, pomalo tužna i često neugodna, u čijem su s.redištu dve ličnosti, dva pesnika, onaj o kome
se piše i onaj koji piše, ali u koju je uključeno i mnoštvo drugih lica. Ona je pisana s velike distance,
kada su se nekadašnji zanosi stišali, osećanja ohladila, ideali iščezli ili zamenjeni novima, što je
sasvim odgovaralo pesniku sklonom naknadnom raščlanjivanju, razglabanju, komici i ironiji kakav je
bio L. Kostić. Knjiga o Zmaju i pesma Santa Maria della Saluete dva su najznačajnija književna dela
poslednje, najtužnije decenije pesnikova života i dva odgovora na izazove sveta. Ali to su dva toliko
različita dela i toliko različita odgovora da ih je mogao takve dati jedino pesnik i mislilac suprotnosti,
koji je samo sanjao o ravnoteži, skladu, „ugibanju“ i priljubljivanju onoga što je po svojoj prirodi
suprotno.

vežbe

21
Osnovni pojmovi kod Laze Kostića su: simetrija, ukrštaj i ’armonija. Sve što postoji u prirodi uglavnom
je simetrično ili harmonično.

Osnovno načelo Kostićeve poezije nije ni materijalizam ni idealnizam.

Jovan Deretić, Laza Kostić

Knjiga o Zmaju je svojevrsna apologija poezije od pragmatizma, programiranosti i utilitarnosti. Sa

odlučnošću i doslednošću zastupa se ideja o autonomiji poezije, o pravu pesnika da stvara oslobođen
od spoljašnjih prinuda, slušajući samo svoj unutrašnji glas.

Kostić nije zaslužan samo po tome što je proširio tematske okvire srpske romantike. On je od svih
srpskih pesnika XIX stoleća najveći novator umetničke forme, pesničkog jezika i stiha. Unutarnju
formu njegovih pesama odlikuje složena slikovitost, težnja ka alegorizaciji, fantastici, pesnički humor,
udaljavanje od neposrednosti izraza ka komplikovanom, zaobilaznom, građenom pesničkom govoru -
što su sve obeležja moderne lirike kakva je preovladala u XX veku. Poetici modernog Kostić se
približava i novim odnosom prema jeziku, osećanjem za njegovu samostalnu sugestivnu snagu, koja
zrači iz fizičkih moći reči, iz zvuka, ritma, tonaliteta. U vezi s tim su i njegova eksperimentisanja s
izrazom, zvučne igre, verbalne dosetke, neologizmi koji čine najvidljiviju odliku njegovog pesničkog
idioma. U čemu on, doduše, nije usamljen među drugim našim pesnicima XIX stoleća. Kostić je i
najviše od svih romantičara novator stiha. On je lirski, simetrični deseterac organizovao na jambski
način i tim stihom, koji je dobio najširu primenu u drami, stvorio najosobeniju metričku formu
srpske romantike. Druga velika novina, u polisilabičkom stihu kojim je napisao više pesama u
najranijem periodu svog pevanja, pokazuje Kostićevo udaljavanje od vezanog i približavanje
slobodnom stihu, što je opet jedna od pojava svojstvenih poeziji XX veka.

22