DEO PETI:

PROFITABILNOST, KVALITET EKONOMIJE I

EFIKASNOST POSLOVANJA PREDUZEĆA

1. POJAM PROFITABILNOSTI

Profitabilnost je jedna od osnovnih karakteristika poslovanja privrednih

subjekata u tržišnoj ekonomiji. Sve je podređeno ostvarenju profita. On je cilj i
motiv svake poslovne aktivnosti.
Sve do skora u našoj zemlji, kao uostalom i u drugim real-socijalističkim
zemljama, profit nije bio pokazatelj, odnosno merilo uspešnosti poslovanja. Stopa
privrednog rasta, fizički obim proizvodnje, stopa zapolenosti, smatrani su
osnovnim indikatorima privrednog razvoja. Privredna aktivnost se organizovala
radi podmirenja potreba društva, a o njenim efektima se malo vodilo računa, ili su,
pak, oni bili u drugom planu.
U osnovi, ovakav pristup se zasnivao na Marksovim shvatanjima, tačnije
kritikama kapitalističkog načina proizvodnje i viđenjima budućeg socijalističkog
društva. Po njemu, profit je najveće zlo kapitalizma, koji omogućuje uvećanje
bogatstva vladajućoj (kapitalističkoj) klasi a radnicima donosi bedu, siromaštvo i
nezaposlenost. Radniku pripada samo deo novostvorene vrednosti (profita) i on je
u potpunosti isključen iz odlučivanja o njegovoj upotrebi.
Razrešenje ovih protivurečnosti Marks vidi u osnovnim postavkama novog
društva – socijalizma. Pri tome, temeljne vrednosti socijalističkog društva su:
zajednička (društvena, državna) svojina, planska (netržišna privreda) i
jednopartijski sistem. Na tim osnovama nastali i razvijali su se različiti modeli
socijalizma – sovjetski, jugoslovenski, kineski.
Međutim, istorijski razvoj kapitalizma i socijalizma umnogome je
demantovao Marksova shvatanja. Ispostavilo se da je kapitalizam mnogo efikasniji
i racionalniji privredni sistem od socijalizma. Drugim rečima, socijalizam nije
uspeo da izdrži konkurenciju sa kapitalističkim sistemom, pa je zapao u veliku
krizu i na kraju doživeo potpuni krah.
Upravo, kapitalizam je stabilan, efikasan i ubrzani razvoj doživeo
zahvaljujući:
- razvoju tržišne privrede,
 - privatnoj svojini, kao dominantnom obliku svojine, i
- profitabilnosti u poslovanju.

Procesi tranzicije koji su sada prisutni u svim zemljama realsocijalizma idu

u pravcu stvaranja ovih osnovnih institucija savremenog poslovanja.
Profitabilnost, odnosno profit postaju osnovni kriterijumi uspešnosti poslovanja
preduzeća. Na makro nivou, profit je osnovni preduslov privrednog rasta, pune
zaposlenosti, platno-bilansne i budžetske ravnoteže, porasta blagostanja ljudi i
drugo.
I u našoj zemlji, sa uvođenjem tržišne privrede, menja se ekonomija
poslovanja preduzeća. Nestaje neprofitni karakter rada. Dobit, koji prema našim
zakonskim propisima označava pozitivnu razliku između ukupnih prihoda i
ukupnih rashoda, predstavlja najvažniji indikator poslovnog uspeha privrednih
subjekata.
Profitabilnost opredeljuju dve osnovne determinante. To su prihodi i
rashodi. S obzirom da troškovi čine pretežni deo rashoda preduzeća, oni u znatnoj
meri predodređuju profitabilnost poslovanja. Troškovi i profitabilnost se nalaze u
odnosima obrnute srazmere. Naime, što su troškovi veći profitabilnost je
nepovoljnija i obrnuto.
U nastavku, ukazuje se na neke opšte karakteristike sistema sticanja i
raspodele dobiti u privredi naše zemlje. Izlažu se osnovni segmenti sistema:
ukupan prihod, ukupni rashodi, rezultat poslovanja i raspodela ostvarenih
rezultata.

2. UKUPAN PRIHOD PREDUZEĆA

Ukupan prihod je vrednosni, odnosno novčani izraz proizvoda u onom

obimu u kome je fizički proizvod realizovan na tržištu. Konkretno, preduzeće stiče
ukupan prihod realizacijom svojih proizvoda i usluga na tržištu.
Prema tome, ukupni prihod (UP) je finansijski izražen bruto rezultat
poslovanja, a sastoji se od naplaćenih iznosa za realizovanu robu i izvršene usluge,
odnosno:

UP = V = ∑
i =1
Qi ⋅ C gi

Kao rezultat funkcionisanja procesa reprodukcije preduzeća, ukupni prihod

je funkcija:
 • obima proizvodnje,
• prodaje i
• tržišta.

Ukupan prihod je, najpre, uslovljen obimom proizvodnje. Svi faktori koji
utiču na obim proizvodnje javljaju se indirektno i kao faktori ukupnog prihoda.
Međutim, njihovo dejstvo na obim proizvodnje i veličine ukupnog prihoda je
različito, jer se promenom obima proizvodnje javljaju različite promene u strukturi
troškova, uslovljene različitim ponašanjem proporcionalnih, fiksnih i relativno
fiksnih troškova, što se odražava na veličinu ovog oblika rezultata reprodukcije
preduzeća.
Takođe, ukupni prihod je funkcija prodaje, jer je to, po definiciji, izraz
proizvodnje koja je realizovana, odnosno prodata na tržištu. Cenovni izraz ukupne
proizvodnje je bruto produkt (bruto proizvod). Ukupni prihod je jednak bruto
proizvodu u slučaju kada se celokupna proizvodnja za dati vremenski period proda
(realizuje) na tržištu.
Isto tako, ukupni prihod je funkcija tržišta u okviru dejstva tržišnih faktora
na prodajne cene po kojima se proizvodnja realizuje i na osnovu kojih se formira
ukupan prihod.
Faktori ukupnog prihoda koji deluju na njegovu veličinu i dinamiku su
mnogobrojni, ali ih, s obzirom na to kako deluju na preduzeće, možemo grupisati
na: interne i eksterne.
Interni faktori su npr.: struktura i veličina sredstava i radnog kolektiva,
specijalizacija, automatizacija i kooperacija u proizvodnji, organizacija rada i sl.
Eksterni faktori su npr.: prirodni faktori, faktori privrednog sistema, faktori
tržišta i sl.
Svaki od ovih faktora različito utiču na pojedine elemente ukupnog
prihoda. A ti elementi su:
• poslovni prihod (PP): prihodi od prodaje proizvoda, robe i usluga na
domaćem i inostranom tržištu, kao i ostali poslovni prihodi
• prihodi od finansiranja (PF): prihodi iz finansijskih transakcija, kao što su
kamate, revalorizacija, učešća u zajedničkom dohotku, prihodi od davanja
potrošačkih kredita i sl.
• vanredni prihodi (VP) prihodi od otpisa obaveza, naplaćenih penala,
nagrada, naplate otpisanih potraživanja, prihodi iz ranijih godina i ostali
vanredni prihodi.

To znači da ukupan prihod predstavlja zbir ove tri grupe prihoda, odnosno:
 UP = PP + PF + VP

Analogno prethodnom ukupni rashodi (UR) se ostvaruju po osnovu:

poslovnih rashoda (PR), rashoda od finansiranja (RF) i vanrednih rashoda (VR),
kao njihov zbir, odnosno:

UR = PR + RF + VR

3. DOBIT (DOBITAK) PREDUZEĆA

Dobit (dobitak) je najznačajnije merilo (izraz) rezultata reprodukcije i

ukupnog poslovanja preduzeća. Ovakva dobit (D) se utvrđuje kao razlika između
ukupnog prihoda i ukupnih rashoda preduzeća u datom vremenskom periodu
(najčešće godinu dana), odnosno:

D = UP − UR = Dbto

Na ovaj način utvrđena dobit predstavlja bruto dobit (Dbto) preduzeća. Iz

bruto dobiti se izdvajaju sredstva za pokriće potreba društva: porezi, doprinosi i
ostale obaveze, koje preduzeće plaća društvu, odnosno ukupne obaveze iz dobiti
(Uob). Kada se od bruto dobiti oduzmu te obaveze dobija se neto dobit (Dnto)
preduzeća, odnosno:

Dnto = Dbto − U ob

Ukoliko preduzeće u toku svoga poslovanja dođe u takvu poziciju da su

njegovi ukupni prihodi manji od rashoda, ili rashodi veći od prihoda, tada
ostvaruje gubitak.
Ukoliko se kategorija dobiti posmatra sa stanovišta opšte ekonomske teorije
(političke ekonomije) može se poistovetiti sa viškom vrednosti, odnosno njegovim
pojavnim oblikom — profitom. Ova veličina rezultata reprodukcije kvantitativno
se izražava kao razlika između proizvedene i utrošene vrednosti. Naime, kada se iz
ukupnog prihoda podmire svi troškovi materijalne reprodukcije i zarade radnika za
izvršeni rad, preduzeću kao organizacionom sistemu ostaje dobitak, kao pozitivna
razlika u poslovanju.
 Na veličinu dobiti utiče više faktora, kao što su:
• društveni faktori,
• prirodni faktori,
• naučno–tehnički faktori i
• organizacioni faktori.

Više društvenih faktora utiče na formiranje veličine dobiti. To su:

ekonomska politika države, politika cena, izvoza–uvoza, životnog standarda,
devizna i poreska politika, razni privredni instrumenti, karakter tržišta itd. Prirodni
uslovi rada imaju direktan uticaj na veličinu nastalih troškova i ostvarene dobiti.
Pošto sva preduzeća nemaju iste prirodne uslove poslovanja to dolazi do
odstupanja tržišnih cena i utrošaka konkretnog od prosečnog proizvođača.
Zbog razvoja nauke i tehnike dolazi do promene uslova poslovanja, a time
se utiče i na veličinu dobiti. Uticaj ovog faktora može biti putem promene
tehnologije i putem promene proizvodnog programa.
Pod organizacionim ili subjektivnim faktorima koji utiču na veličinu dobiti
se podrazumeva neposredni uticaj proizvođača na rezultate poslovanja. Taj uticaj
može biti na: proces proizvodnje, korišćenje sredstava u proizvodnji, proces
kruženja sredstava u reprodukciji i sl. Zahvaljujući stvaralačkim sposobnostima
radne snage na poslovima upravljanja, rukovođenja i izvršenja, preduzeće svojim
poslovanjem, po pravilu, ostvaruje dobit (dobitak). Zato se na toj osnovi
konstituiše i globalni ekonomski princip reprodukcije: ostvariti što veći rezultat uz
što manja ulaganja.

4. GUBITAK PREDUZEĆA

Ostvarivanje dobitka u poslovanju preduzeća podrazumeva racionalno

raspolaganje elementima proizvodnje, kao i prilagođavanje zahtevima tržišta.
Međutim, ukoliko tržište ne prihvata proizvode ili nije spremno da za njih plati
cenu kojom se pokrivaju troškovi elemenata reprodukcije, poslovanje tog
privrednog subjekta može se završiti bez dobitka, odnosno uz p ojavu gubitka.
Kada je tržišna vrednost proizvodnje (V) koju dato preduzeće ostvaruje u
razmeni za svoje proizvode na tržištu jednaka ceni koštanja proizvodnje (C),
njegovo poslovanje završiće bez dobitka (V=C), odnosno

V −C=0
 Međutim, ako je cena koštanja proizvodnje realizovana na tržištu manja od
troškova elemenata proizvodnje (T), dato preduzeće svoje poslovanje završiće sa
gubitkom, odnosno:
V (C) − T < 0

Posmatrano sa neposrednog finansijskog aspekta, gubitak (G) se u

poslovanju (reprodukciji) datog preduzeća može definisati kao negativna razlika
između ostvarenog ukupnog prihoda i učinjenih ukupnih rashoda, za dati
vremenski period (najčešće godinu dana), odnosno:

G = −(UP −
UR)

zato što je: UP < ili UR > UP .

UR
Poslovanje sa gubitkom znači da preduzeće ne ostvaruje ni prostu
reprodukciju. Gubitkom se smanjuje imovina preduzeća, a time ugrožava njegova
likvidnost (platežna sposobnost). Stoga se tako nastala situacija (pojava gubitka)
mora brzo sanirati, preduzeimanjem različitih mera od strane organa upravljanja I
rukovođenja, usmerenih na pokriće gubitka. Ostvareni gubitak preduzeća se može
pokriti:
• otpisom potraživanja od strane poverilaca (dobavljača i kreditora),
• dotacijama drigih pravnih lica ili društvene zajednice,
• smanjenjem (korišćenjem) sopstvenih sredstava rezervi i zajedničke
potrošnje,
• prodajom dela sopstvene imovine i sl.

Ukoliko preduzete organizacione mere na saniranju gubitka ne daju

očekivani rezultat, preduzeće dolazi u stečaj, a potom se i likvidira, odnosno
prestaje sa radom, a prodajom preostale imovine isplaćuju se dugovanja prema
poveriocima.

5. RASPODELA REZULTATA POSLOVANJA

PREDUZEĆA

Raspodela rezultata u poslovanju (reprodukciji) preduzeća se prvenstveno

posmatra sa stanovišta raspodele ukupnog prihoda i dobiti, odnosno utvrđivanja
kategorije: ukupnog prihoda, ukupnih rashoda, bruto i neto dobiti, te visine
sredstava za akumulaciju i potrošnju.
 Navedena raspodela se iskazuje u bilansu uspeha preduzeća, prema
normativnom pravnom aktu preduzeća za određeni vremenski period (polugodišnji
ili godišnji), a u skladu sa pozitivnim zakonskim propisima iz ove materije (Zakon
o preduzeću, Zakon o finansijskom poslovanju, Zakon o računovodstvu, itd.)
Njena struktura je sledeća:

BILANS USPEHA
A) POSLOVNI PRIHODI I RASHODI
I Poslovni prihodi
1. Prihodi od prodaje roba, proizvoda i usluga na domaćem i
inostranom tržištu
2. Prihodi od premija, subvencija, dotacija i sl.,
3. Prihodi od finansiranja i revalorizacije,
4. Vanredni prihodi,
5. Drugi poslovni prihodi.
II Poslovni rashodi
1. Nabavna vrednost prodate robe,
2. Troškovi osnovnog i ostalog materijala, goriva, energije i sl.,
3. Troškovi proizvodnih usluga,
4. Troškovi amortizacije,
5. Troškovi neto zarada, poreza i doprinosa zaposlenih,
6. Rashodi od finansiranja i revalorizacioni rashodi,
7. Vanredni rashodi,
8. Drugi poslovni rashodi
B) BRUTO REZULTAT POSLOVANJA (AI – AII)
I Bruto dobit (dobitak)
II Bruto gubitak
C) OBAVEZE IZ DOBITI (DOBITKA)
I Porezi i doprinosi
II Ostale obaveze iz dobiti
D) NETO REZULTAT POSLOVANJA (B – C)
I Neto dobit (dotitak)
II Neto gubitak
1. Dividende
2. Poslovni fond
3. Rezerve
(1–3) Akumulacija
4. Deo plata (zarada) iz dobiti
5. Zajednička potrošnja
(4–5) Potrošnja
Iz ostvarenih rezultata preduzeće prvenstveno izdvaja:
• deo dobiti za pokriće gubitaka iz ranijih godina i
• učešće u zajedničkom dohotku drugih pravnih lica.

Ostatak dobiti, po izdvajanju navedenih obaveza, globalno posmatrano,

preduzeće raspodeljuje na obaveze iz dobiti u obliku poreza, doprinosa i drugih
zahvatanja društva iz dobiti, a ostatak je neto dobit. Ostvarena neto dobit se
raspodeljuje na akumulaciju i potrošnju po šemackom prikazu datom na sledećoj
slici:

Grafikon br. 32 Raspodela dobiti preduzeća

Pri čemu je: Dbto = UP – UR; UP = PP + PF + VP; UR = PR + RF + VR.

Merilo ostvarenih rezultata poslovanja se ispoljava preko reprodukcione i
akumulacione sposobnosti preduzeća. Reprodukcionu i akumulacionu sposobnost
preduzeća treba shvatiti kao njegovu sposobnost da u određenom vremenskom
periodu nadoknadi i proširi svoja sredstva, odnosno utrošene materijalne činioce
reprodukcije.
 Reprodukciona sposobnost se ispoljava kao izraz finansijske snage
preduzeća, da putem reinvestiranja nadoknadi i proširi materijalnu osnovu rada,
što znači da nju opredeljuju stepen i intenzitet reprodukovanja sredstava, odnosno
79
efikasnost korišćenja i funkcionisanja sredstava. Najšire posmatrano, izvori
reprodukcione sposobnosti preduzeća nalaze se u finansijski izraženim
rezultatima: ukupnom prihodu i dobiti, odnosno konkretnije posmatrano u
amortizaciji i akumulaciji. Pritom, reprodukciona sposobnost (Res) se može
ocenjivati stopom reprodukcione sposobnosti, koja se dobija iz odnosa bruto
akumulacije (Ak + Am) i angažovanih sredstava (As), odnosno:
Ak
R = + Am
es
As

Akumulativnu sposobnost preduzeća treba shvatiti kao njegovu sposobnost

da proširi svoje materijalne potencijale. Preduzeće je akumulativno ako može
izdvojiti sredstva za proširenje svoje materijalne osnove iz ostvarene dobiti. S
obzirom na veličinu dela dobiti koji se izdvaja za proširenje materijalnih
potencijala može se govoriti o: niskoj, srednjoj i visokoj akumulativnoj
sposobnosti konkretnog preduzeća. Uže posmatrano, izvor akumulacione
sposobnosti (Aks) se može izjednačiti sa neto novčanom akumulacijom, odnosno
sa sredstvima koja se iz dobiti odvajaju kao izvori akumulacione sposobnosti. Pri
tom, akumulaciona sposobnost se može ocenjivati stopom akumulacione
sposobnosti koja se dobija iz odnosa akumulacije i bruto i neto dobiti za određeni
vremenski period, odnosno:
Ak Ak
A = ; A =
ks ks
Dbto Dnto

Na reprodukcionu i akumulativnu sposobnost utiču brojni faktori čiji

intenzitet i smer delovanja, u različitim vremenskim periodima, može biti veoma
različit.
Kako je već istaknuto pod raspodelom ostvarenih rezultata podrazumeva se
raspodela ostvarene dobiti preduzeća. Raspodela dobiti uređena je Zakonom o
preduzećima, odnosno Zakonom o zadrugama.

79
Detaljnije videti: Dr Mileva Perović – Jovanović, Ekonomija udruženog rada, Naučna knjiga, Beograd, 1986. str.
188–194.
 Dobit predstavlja razliku između ukupnih prihoda i rashoda u određenom
vremenskom periodu. To je bruto dobit preduzeća. Neto dobit je razlika između
dobitka i obračunatog poreza na dobitak.
Zakon o preduzećima uređuje raspodelu dobiti za svaki oblik organizovanja
preduzeća.
Raspodela dobiti kod privrednih društva u znatnoj meri zavisi od
organizovanog oblika društava.
Kod ortačkog društva dobit se raspodeljuje među članovima društva u
skladu sa ugovorom o osnivanju. Ovim ugovorom utvrđuju se kriterijumi za
raspodelu dobiti i to kako između članova društva tako i za pojedine namene –
povećanje uloga i isplata članovima društva za učešće u dobiti.
Ortačko društvo nema obavezu formiranja obaveznih rezervi, s obzirom da
članovi društva neograničeno solidarno odgovaraju za obaveze društva, tj.
celokupnom svojom imovinom.
Takođe, ugovor o osnivanju može se predvideti da se dobit raspodeljuje i
zaposlenima.
Gubitak ortačkog društva snose članovi društva u skladu s ugovorom o
osnivanju društva.
Na kraju godine sastavlja se godišnji obračun ortačkog društva, kojim se
utvrđuje dobit ili gubitak društva, te učešće svakog člana društva u raspodeli dobiti
odnosno snošenju gubitka.
Raspodela dobiti kod komanditnog društva slično je kao i kod ortačkog
društva. Dakle, raspodela dobiti među članovima društva i po pojedinim
namenama vrši se na osnovu ugovora o osnivanju. Razlike koje mogu da nastanu u
raspodeli dobiti kod ovog društva odnose se na položaj komanditora, imajući u
vidu da oni odgovaraju za obaveze društva samo do visine svog udela u društvu. U
slučaju da je komanditor pravo lice, isplata dobiti komanditoru nema karakter
prihoda od kapitala.
Komanditno društvo, takođe nije u obavezi da formira obaveznu rezervu.
Snošenje gubitka među članovima komanditnog društva vrši se u skladu sa
ugovorom o osnivanju društva.
Raspodela dobiti kod društva kapitala se nešto razlikuje od raspodele dobiti
kod društva lica.
Akcionarska društva ostvarenu dobit raspodeljuju u skladu sa statutom
društva. Odluku o raspodeli dobiti donosi skupština.

Dobit akcionarskog društva se raspoređuje za:

• pokriće gubitka iz ranijih godina,
• rezerve društva (zakonske, statutarne i ostale),
 • povećanje osnovnog kapitala,
• dividende,
• učešće u dobiti zaposlenih prema kolektivnim ugovorom,
• ostale namene.

Drugim rečima, dobit se prvenstveno raspodeljuje za pokriće gubitaka i

izdvajanje u obavezne rezerve. Preostala dobit se raspodeljuje za povećanje
osnovnog kapitala, dividendu, za učešće u dobiti zaposlenih, nagrade članovima
uprave i dr.
Prema Zakonu o preduzećima dividenda se ne može isplaćivati dok društvo
ima nepokriveni gubitak, odnosno ne izdvoji deo za obavezne rezerve. Isto tako
dobit se ne može rasporediti za povećanje osnovnog kapitala ako akcionarsko
društvo ima gubitak.
Akcionar ima pravo na učešće u godišnjoj dobiti koju skupština odvoji za
deobu a srazmerno nominalnoj vrednosti akcija.
Statutom se može urediti isplata dividende i tokom poslovne godine
(međudividenda), o čemu odlučuje nadzorni odbor, pri tome iznos za isplatu
međudividende ne može proći 50%, dobiti iz prethodne godine.
Dividenda za akcionare – fizička lica predstavlja prihod od kapitala, a za
akcionare – pravna lica finansijski prihod.
Raspodela dobiti kod društva sa ograničenom odgovornošću vrši se u
skladu sa ugovorom o osnivanju i statutom društva.
Postupak je isti kao i kod akcionarskog društva. To znači da se dobit
raspodeljuje za:
• pokriće gubitka iz ranijih godina,
• rezerve društva,
• povećanje osnovnog kapitala,
• dividenda,
• učešće u dobit zaposlenih,
• ostale namene.

Raspodela dobit između članova društva s ograničenom odgovornošću vrši

se srazmerno njihovim uplaćenim udelima ako ugovorom o osnivanju društva nije
drugačije utvrđeno.
Dobit u društvenim i javnim preduzećima raspodeljuje se prema odredbama
statuta preduzeća. Zakon o preduzećima ne uređuje raspodelu dobiti u ovim
oblicima organizovanja već je predvideo da se odredbe o društvima kapitala
primenjuju i na društvena i javna preduzeća.
 Dobit u društvenim i javnim preduzećima raspodeljuje se za:
• pokriće gubitaka iz ranijih godina,
• rezerve preduzeća,
• povećanje društvenog, odnosno državnog kapitala,
• učešće zaposlenih u dobiti u skladu sa statutom i kolektivnim ugovorom,
• fond za potrebe stanovanja,
• fond za druge potrebe zajedničke potrošnje,
• ostale namene.

Ostvarena dobit kod mešovitih akcionarskih društva sa društvenim

kapitalom prvo se raspodeljuje na deo dobiti po osnovu akcijskog kapitala i deo
dobiti po osnovu društvenog kapitala, i to srazmerno učešću pojedinih oblika
kapitala u ukupnom osnovnom kapitalu društva.
Deo dobiti po osnovu akcijskog kapitala dalje se raspoređuje za dividendu i
povećanje osnovnog kapitala, dok deo dobiti po osnovu društvenog kapitala za:
• povećanje osnovnog kapitala i rezerve, u skladu sa zakonom i statutom, i
• učešće zaposlenih u dobiti, u skladu sa statutom i kolektivnim ugovorom.

6. IZRAŽAVANJE KVALITETA EKONOMIJE PREDUZEĆA

Kvalitet ekonomije preduzeća se, najčešće, izražava karakteristikama

njegove strukture – karakteristikama elemenata iz kojih se on sastoji i
karakteristikama odnosa između tih elemenata. Otuda se taj kvalitet u
mezoekonomiji izražava posredno – odnosima između elemenata izlaza i
elemenata ulaza sistema. Elementi izlaza mezoekonomskog sistema (preduzeća)
su: proizvod (Q), vrednost proizvodnje (V) i dobit (D) odnosno profit. Elementi
ulaza ovog sistema su utrošci radne snage (L), troškovi (T) i suma angažovanih
sredstava (S). Odnosi između bilo kog elementa izlaza i ulaza u bilo kom
preduzeću izraz su njegovog kvaliteta, odnosno njegovog stanja.
Međutim, s obzirom na to da je preduzeće dinamički sistem, njegov kvalitet
će se menjati u sukcesiji perioda. U svakom od tih sukcesivnih perioda menjaće se
odnos između elemenata izlaza i elemenata ulaza, zbog stalnog menjanja samih
elemenata. Promena ovog odnosa izražava dinamiku mezoekonomskog kvaliteta,
odnosno dinamiku kvaliteta ekonomije preduzeća. Kriterijumi ocene te dinamike
kvaliteta leže u osnovnim ekonomskim principima (pravilima) po kojima treba da
se upravlja mezoekonomski sistema, da bi bio što više efikasan. Kako je osnovni
ekonomski princip: ostvariti maksimalne rezultate (izlaze) minimalnim ulaganjima
 (ulazima), kvalitet ekonomije preduzeća raste kad se taj raspon povećava, a opada
- kad se raspon smanjuje.
Pri tome je poslovni uspeh razlika između kvaliteta ekonomije preduzeća
dvaju različitih perioda. Kako izlazi i ulazi mezoekonomije predstavljaju merljive
kategorije, odnosno kategorije koje se mogu kvantitativno izraziti, otuda i poslovni
uspeh ima svoj kvantitativni izraz. Njegova dinamika je kvantitativni izraz
dinamike razlika između izlaza i ulaza sistema u sukcesiji vremenskih perioda.

7. FAKTORI KVALITETA EKONOMIJE PREDUZEĆA

Efikasnost funkcionisanja i razvoja preduzeća uslovljena je mnogobrojnim

uticajima, kako u njegovoj unutrašnjoj strukturi tako i iz prirodnog i društvenog
okruženja. U cilju obezbeđenja racionalnosti ponašanja privrednog subjekta
neophodno je spoznati i sistematizovati sva unutrašnja i spoljna dejstva na tokove
reprodukcije, kao faktore koji uslovljavaju njegovu uspešnost poslovanja. Zato se
u ekonomskoj teoriji ovim faktorima, kao svojevrsnim uticajima na kvalitet
ekonomije, posvećuje posebna pažnja, što doprinosi usavršavanju ekonomske
stvarnosti.
Kako se uticaj faktora izučava sa stanovišta ciljeva upravljanja tekućim
poslovanjem i razvojem mezoekonomskog sistema (preduzeća), njihova
klasifikacija počiva na kriterijumu uslovljenosti. To znači da se faktori kvaliteta
ekonomije preduzeća grupišu, prema tome kako su njihova dejstva na
funkcionisanje i razvoj privrednog subjekta uslovljena, odnosno da li nosioci
funkcije upravljanja i rukovođenja ovim organizacionim sistemom (preduzećem)
mogu i na koji način na njih da utiču. Iz toga proističe da se, prema kriterijumu
uslovljenosti, svi faktori kvaliteta ekonomije preduzeća mogu svrstati u sledeće
grupe:
• objektivne (prirodni, tehnički, društveni) i
• subjektivne (organizacioni).

Svi ovi faktori, bez obzira na vrstu, posmatrano zajedno, deluju na veličinu
ulaganja i veličinu rezultata reprodukcije, a time i na kvalitet ekonomije
preduzeća. U cilju praćenja i analiziranja njihovog uticaja na kvalitet ekonomije,
potrebno je obezbediti mogućnost izražavanja efekata uticaja svakog faktora
posebno, bilo da su objektivne ili subjektivne prirode.
7.1. PRIRODNI
FAKTORI

Prirodni faktori su uslovi koji utiču na proces reprodukcije i kvalitet

ekonomije preduzeća u vidu: klime, hidrografije, geografskog položaja, rudnog i
prirodnog bogatstva (šume, pedološke karakteristike zemljišta), stanovništva i
druge prirodne karakteristike. Preduzeća koja su direktno vezana za korišćenje
prirodnih bogatstava (npr. u oblasti rudarstva, poljoprivrede, saobraćaja,
građevinarstva, turizma i sl.), moraju voditi računa o delovanju ovih faktora i
analizirati njihov uticaj na ulaganja i rezultate reprodukcije, odnosno na kvalitet
ekonomije.
U savremenim uslovima privređivanja, zahvaljujući razvoju nauke i
tehnike, uticaj prirodnih faktora na kvalitet ekonomije menja se tako da neki
pozitivno, a neki negativno utiču na materijalnu osnovu privrednih organizacija.
Treba istaći da, primenom savremenih metoda rada mnoge elementarne
nepogode (grad, suša) mogu se sprečiti i izbeći. Međutim, neki prirodni
uslovi (zemljotresi, oluje, poplave) mogu negativno delovati, a nekada svojim
intenzitetom delovanja mogu da unište celu proizvodnju, kao i njene tehničke
kapacitete.
Analiza delovanja prirodnih faktora bitna je zbog toga što se prirodni
resursi sve više eksploatišu, a istovremeno njihove rezerve su ograničene, pa je
neophodno racionalno ih ulagati i istovremeno pronalaziti supstitute i
komplementarne materije i energiju za povećanje proizvodnje novih upotrebnih
dobara i ukupnog obima društvene proizvodnje.

7.2. TEHNIČKI FAKTORI

Na kvalitet ekonomije preduzeća posebno utiču tehnički faktori, koji se

ogledaju u karakteristikama tehnološkog procesa, tehničkoj opremljenosti rada,
sredstava za rad, kvalitetu materijala, kvalitetu proizvoda i sl. Posmatrano sa
vremenskog aspekta ovi faktori su, uglavnom, nepromenljivi u toku datog ciklusa
reprodukcije.
Primena nauke i tehnološkog progresa utiče na različite veličine ulaganja
materijala, kao i utrošaka radne snage po jedinici proizvoda. Isto tako, primena
tehničkih dostignuća u preduzećima ogleda se kroz njihovu tehničku opremljenost,
a ona pokazuje koliko je radna snaga opremljena tehničkim sredstvima za
proizvodnju. Tehnička opremljenost rada deluje direktno na povećanje
proizvodnje i produktivnosti rada, kao i stvaranje lakših uslova rada.
 Sredstva za rad svojim tehničkim i radnim karakteristikama i kvalitet
predmeta rada značajno utiču na veličinu ulaganja i rezultate reprodukcije (obima
proizvodnje).
Takođe, tipizirani oblici organizacije proizvodnje, tj. pojedinačna, serijska,
masovna i automatska proizvodnja utiču na kvalitet ekonomije. Najveći kvalitet
ekonomije postiže se u masovnoj i automatskoj proizvodnju, koje su opremljene
visokim kvalitetom tehničkih faktora.

7.3. DRUŠTVENI FAKTORI

U grupu društvenih faktora ubrajaju se eksterni uticaji na proces

reprodukcije u preduzećima. Ove faktore treba spoznati i uvažavati kako bi se
sagledalo njihovo dejstvo na kvalitet ekonomije preduzeća. U ovu grupu faktora
ubrajaju se:
• odnos ponude i tražnje na tržištu,
• stepen razvoja proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa,
• makroekonomski sistem i sl.

Tržište, odnosno odnosi ponude i tražnje utiču na kvalitet ekonomije

višestruko, i to kroz: mogućnost realizacije određenog obima proizvodnje, visinu
nabavnih cena, sredstava za proizvodnju, promene troškova života itd.
Makroekonomski sistem utiče na ulaganje elemenata proizvodnje
preduzeća putem instrumenata politike cena, monetarne, kreditne, carinske i
poreske politike, kao i određenih vidova stimulacije pojedinih privrednih
delatnosti.

7.4. SUBJEKTIVNI FAKTORI

Subjektivni faktori su vezani za ličnost radnika, kao i organe rukovođenja i

upravljanja u preduzeću. Oni se ispoljavaju u vidu odstupanja veličine ulaganja i
rezultata u odnosu na objektivno uslovljene.
Uloga čoveka kao subjektivnog faktora reprodukcije posebno je značajna
zbog toga što u ostvarivanju rezultata reprodukcije, tj. u gotovom proizvodu, pored
prenošenja vrednosti sredstava za proizvodnju, samo kreativni rad u proizvodnji,
rukovođenju i upravljanju može da stvori novu vrednost i profit. Svakako, odnos
čoveka prema prirodnim i tehničkim uslovima u direktnoj je korelaciji sa
kvalitetom ekonomije. Kvalifikovaniji i sposobniji radnici veštije i bolje će
koristiti prirodne i tehničke uslove, što će doprineti povećanju kvaliteta ekonomije u
privrednim organizacijama. Razvojem nauke i tehnike menja se karakter rada koji
čovek obavlja (sve je manje manuelnog rada) a takođe njegov položaj i uloga (on
postaje organizator, inovator i ko ntrolor procesa proizvodnje i sl.).