ETIKA

Sokrat, Platon i Aristotel

 
Sokrat (V i IV vek pne)

O Sokratu znamo preko spisa Platona (Dijalozi), Aristotela, Aristofana (Oblakinje),

Ksenofana. Zanimljiv je zbog načina na koji je živeo i umro. On je glavno izvorište o
etičkoj misli Evrope. Osuđen je na smrt zato što nije verovao u grčke bogove i kvario je
atinsku omladinu. Bio je izuzetno moralan čovek i težio je moralnim načelima. Ta
moralnost se ogleda u njegovom viđenju smrti. Govorio je da ljudski život ima smisla samo
ako se u njemu ogledaju moralne vrednosti. Sokrat poredi vrednost individualnog života sa
načelima koja proklamuje. Bio je ubeđen da bi ljude koji su ga podržavali proterali i zato
nije razmišljao o bekstvu od smrtne kazne. Prima smrt sa uzvišenim mirom i moralnom
visinom. Ne oseća tragično osećanje mučenika.
Uticao je na etičko mišljenje zbog toga što je mislio da čovek ima organ (svest - grč.
dajmonion) koji razlikuje dobro od lošeg. Najvažniji cilj je da čovek ostvari najveću sreću
u životu - eudajmonia (sreća). To nije teonomna (božja), već autonomna etika koja dolazi
od čoveka.
 
Platon

O Platonovoj etici harmonije saznajemo iz njegove Države - učenje o dobru i njegovo

etičko - političko učenje.
Njegovo učenje potiče od antologija - učenje o idejama po kojima pojmovi postoje sami po
sebi, nezavisno od naše svesti. To je učenje o idejama. Platon je smatrao da je idejno
saznanje pravo saznanje. Spoznavanje lepih stvari nije pravo, već spoznavanje lepote.
Npr. klupa je kopija (podražavanje) nečega što postoji u svetu ideja i to je teorija nimeze
(odraza). On pokušava primerom da ilustruje tu teoriju. Čulni svet se prema idejama odnosi
kao senka stvari. Čulni svet je neko ko je u pećini i stalno je okrenut senkama koje se kreću
na svetlu i nikada ne spoznaje prave. Svet ideja je savršen i nepromenljiv, ali kako dopreti
do sveta ideja. Filozofi su smatrali da se trebamo osloboditi čulnosti. Da li je potrebna neka
vrsta askeze da bi čovek stigao do sveta ideja ili je bolje živeti život i raditi po principu
erosa? Eros je životni princip, aktivizam gde se čulno stavlja na nivo aktivizma. U delu
Fileb imamo hijerarhiju ljudskih vrednosti gde Platon smatra zadovoljstvo za najvišu
vrednost. Nisu dovoljni samo vrlina i mudrost, već vrlina, mudrost i zadovoljstvo, tj. Ćulni
i racionalni život ostvaruju zadovoljstvo.
 
sreća, blaženstvo i razum = zadovoljstvo
Mera (uma, nauke i umetnosti) je istina, sklad i lepota - to je etika harmonije.
 
To on primenjuje u svojoj državi. Etika i politika su za njega bile nerazdvojne.
Organizacija u državi je zasnovana na odnosu psihofizičkih funkcija u čoveku (nagon, volja

1
 i razum su te psihofizičke funkcije). Čoveku je potrebna društvena pomoć, pa otuda u
državi postoje tri staleža:
Vladari - filozofi (razum)
Čuvari (volja)
Narod - oni koji stvaraju materijalna dobra (nagon)
Svaki stalež vrši svoju funkciju i tako se održava harmonija. Najumniji je onaj čovek kod
goga su razum, volja i nagon u harmoniji. Pravičnost je temelj života bilo kod pojedinca, u
društvu, politici. To jedinstvo politike i morala traje do Makijavelija.

Aristotel

Bio je realističniji filozof od Platona koji je bio idealista. Kritikovao je Platona u svojoj
metafizici da se ideja ne može odvojiti od stvari. Lekar ne sagledava ideju kada leči, već svakog
čoveka pojedinačno. Aristotel razlikuje instrumentalnu vrednost dobra i dobro kao samo za sebe,
a cilj je blaženstvo (sreća). Kako odrediti ljudsku sreću i kako da nađemo razliku po kojoj se
čovek uzdiže od životinja? To je um, razum.
Aristotel pravi razliku između karakternih osobina čoveka (stanja) i energije da se one realizuju.
Bez energije nema sreće. Važna je akcija koja teži vrlini. Raditi u skladu sa vrlinom može da
znači da radi suprotno svojim čulima.
Nikomahova etika je Aristotelovo delo kojim se on obraća sinu i savetuje ga kako da dostigne
vrlinu. Razlikuje u čoveku:

1. Afekte (ljubav, mržnja, bes, ljubomora)

2. Dispozicija - zbog koje smo podložni afektima
3. Stavovi

Afekti i dispozicija su nam urođeni i to ne podleže etičkoj oceni, ali kako od afekata i dispozicije
stvaramo stavove, to već zavisi od nas samih. Stavovi su svesna opredeljenja koje ćemo vrlin ili
poroke prihvatiti u životu. Akcija o moralu nas vodi ka nečem dobrom ili lošem. To je taj
energizam. Onaj ko se predaje zadovoljstvima je hedonista, a onaj ko se uzdržava je asketa.
Najbolja je tu mera koju čovek spoznaje. Meru i harmoniju ćemo naći u helenskom duhu,
arhitekturi, skulpturi, tragediji. Zlatna sredina je mera svega.
Etos – običaj

Etikos – neko ko je moralan, ko poštuje pravila, zakone

Etika je praktična filozofija, filozofija morala (mos, moris-običaji). Etika istražuje predele
ljudske odgovornosti , slobode, ispituje ciljeve i moralna htenja, daje kriterijume za vrednovanje
moralnog delovanja, utvrđuje neke principe prema ljudskom životu.
Problem realnosti
Moralna svest nije nešto što je apsolutno, već zavisi od konteksta, šta valja činiti ili ne, koji su to
principi koje treba poštovati da bismo proveravali (?) naše i tuđe izbore. Moralnost u širem
smislu je skup moralnih pravila kojima se mi povinujemo kao pojedinci. U užem smislu,
dolazimo do brojnih ograničenja u ponašanju koje bi trebalo da štiti druge a nama da bude
prepreka spontanosti i sklonosti. Uvek je tu problem slabosti volje kada prekršimo moralna

2
ograničenja (znamo da ne sme da se prepisuje, ali ipak prepisujemo na ispitu). U životu postoje
brojni momenti koji su neka vrsta ograničenja. Ljudi su vrlo često zli, sebični, okupirani
vlastitim ciljevima, pa je uloga moralnosti da spreči takvo ponašanje. Platon kada objašnjava
kako je došlo do stvaranja ljudske vrste kaže da su moralna pravila važna da bi ljudi mogli da
žive zajedno, jer ćemo se u suprotnom naći pred čeljustima divlje zveri.
Tomas Hobs – ljudi čine zlo jedni drugima, to je prirodno stanje koje on naziva rat sviju protiv
svih. Trebalo bi da postoji ugovor (sporazum) koji će suparničke pretenzije ograničiti. Mora
postojati neutralan autoritet. Ti moralni principi za koje se zalaže su prirodni (držati se ugovora,
uzdržati se od nepočinstava). Sve ne bi bilo dovoljno kada forma ugovora ne bi bila motivisana
da poštuje autoritet, strah od kazne. To je model kojeg se drže sva civilizovana društva danas.
Najbitnija je motivacija, njeno odsustvo dovodi do raspadanja kada nema autoriteta.
-levitas (lat) – država
Hjum je engleski filozof 18.veka i kaže: pravda nastaje iz čovekove sebičnosti. Čovek se rađa
kao tabula rasa, i kako se vaspitava tako će se formirati njegova svest i osećanja za pravičnost.
Današnji autori smatraju da moralnost mora da se suprotstavi neslaganju, da moralnost ne mora
biti sled pravila koja ćemo slepo poštovati, već uvek moramo odmeriti argumente. Stvari krenu
loše po prirodi i potrebne su pretpostavke koje bi to sprečile. Da bi se loše stvari sprečile
potrebno je znanje, organizacija, prinuda i dispozicija. Dobre dispozicije su vrline koje nisu
moralnog tipa (vrednost, vernost, dobročinstvo).
Protagora kaže da su bogovi obdarili ljude sa dve vrline: dike (pravila, zakoni) i ajdos (moralno
osećanje, dispozicija).
Reč moralnost se koristi u različitim kontekstima. Kada kažemo moralnost omladine mislimo na
devijantno ponašanje, moralni zakoni obično mislimo na verske zakone. Moralno pitanje je ono
pitanje koje zavisi od izbora vrednosti. Ove izbore moralnosti čini povećanje moralnih vrednosti.
Krajem 19. i početkom 20.veka antropolozi kreću u Južnu Ameriku i ispituju divlja plemena.
Njihovi običaji su različiti od običaja civilizacijskog čoveka. U velikim civilizacijama postoje
običaji za koje smatramo da su nemoralni (ubijanje starih ljudi u Kini, neželjena deca se ubijaju,
zabrana abortusa u katoličkim zemljama...). Otuda se javlja mišljenje da zavisno od običaja nešto
može biti dobro ili loše. Sve zavisi kakvi su naši običaji i na osnovu njih rangiramo svet oko nas.
U nekoj drugoj sredini su ti naši običaji neobični.Etika novog doba je, dakle, kulturni
relativizam. Hjum je o tome govorio.
Kulturni relativizam – Rut Benedikt (naučnica iz SAD) se bavila naukama kao što su sociologija,
filozofija. Smatrala da kulturni relativizam igra važnu ulogu. Evropski svet (evropocentričan) je
jedini kulturan, dok ostale kulture nisu.
Kulturni obrazac je situacija u kojoj se rađa ljudsko biće.
Franc Boas (druga polovina 19.veka i prva polovina 20.veka) je bio američki antropolog.
Smatrao je da su osećanja najbitnija za kulturu, da ih ona vode (tradicije, osećanja). Napisao je

3
delo Um primitivnog čoveka. Potekao je iz nemačke idealističke škole, gde je duhovna strana
imala prednost. Svaki narod ima svoj osobeni duh koji je različit kod svakoga. To se mišljenje
suprotstavlja pozitivizmu u kome nema mesta za osećanja, imaginaciju. Boas će se držati ovih
stavova i u lingvističkim ostvarenjima. Evropocentrizam (egoizam) je neprikosnoven i sve
ustanove se po njemu moraju zasnivati, na osećanju da svako društvo zasniva institucije. Mora
da se uđe u papuče onih koji su zasnovali institucije. Otuda se ova filozofija zove anti –
intelektualizam, jer njegovo stanovište nije razum nego duh, strast, osećanje. Boas se
suprotstavlja vladajućem mišljenju Edvarda Tajlora koji je napisao 1871.godine delo Primitivna
kultura gde iznosi teoriju evolucionizma, jer je to vreme Darvinizma, kada su i društvene nauke
prihvatale tu evoluciju. Sva društva se razvijaju linearno i jedino ih tradicija može zaustaviti.
Kada je reč o kulturi, Boaz govori o nekoliko dominantnih činilaca 20.veka. to se odnosi pre
svega na difuziju kulture, da se ona širi van svojih granica. Istraživao je mitove i bajke. Mitovi se
stvaraju nagomilavanjem i prilagođavaju se istoj kulturi. Oni se šire, ali ih svaka kultura
prilagođava svojim običajima (osobinama). Shvatao je kulturu tako da se tradicionalno prenosi ,
a čovek ih prima na način svoje kulture, tradicije. Svaki narod misli na osoben način i ima
jedinstvo ideja. Kada govorimo o primitivnoj umetnosti, nećemo o njoj govoriti kao neukoj, već
autentičnoj trudeći se da ih gledamo očima tih seljaka koji su je stvorili (kao autentičan proizvod
duha). To je on govorio i o jeziku primitivnih naroda. O njima se mislilo da su neprecizni,
falični. Recimo, Opi Indijanci nemaju glagolska vremena jer imaju drugačiji stav prema vremenu
i stvarima. Njima reč plamen znači da nešto kratko traje. Tako da ne možemo reći šta oni
nemaju, već ćemo se staviti u njihove papuče. Mi i divlji narodi imamo različite klasifikacije
(živo-neživo, pripadnik plemena ili ne). Njihov jezik uslovljava njihov način mišljenja (Sapir-
Vorfova teorija).
-Margaret Mid se udalaza poglavicu plemena kako bi istražila seksualni život plemena
Treći pojam Boasove teorije – on je razum zamenio osećanjem. Nesvesne navike (nož i viljuška)
koje nisu u skladu sa našim navikama će nam se činiti smešnim i primitivnim. Navika i osećanje
je moćnije za ljudsko osećanje i institucije.
-Antropološka teorija, po kojoj je sve relativno, je opasna
-Pozitivizam kaže da se nečiji stav može verifikovati samo ako se čulno opazi. Nešto što je
idejno, versko, moralno (dobro) u tom slučaju ne možemo čulno osetiti. I to je opasna teorija,
takođe. Za pozitiviste moralni sudovi ne postoje. Smatra se da je emotivizam bio poguban za
političko-etička pitanja, jer se o njima nije moglo raspravljati. Nije se raspravljalo, već se
nastojalo samo da se ubedi neko ko misli drugačije. Ako se sledi pozitivistički način mišljenja u
politici, stvari će se rešavati samo na iracionalan način, a to je sukob.

4
 Moralni relativizam

Da li je moral lična stvar, kulturno određen ili opšti?

Tipologija Lorensa Kolberga:

1) predkonvencionalna ravan

a) dečji uzrast – deca nemaju morala sve dok ne počnu da reaguju na kaznu,

b) kada počinje da dobija pohvalu, nagradu, tada uči šta se sme, a šta ne sme.

2) konvencionalna ravan

a) odrastao čovek – kada se mi saobražavamo sa konvencionalnim ulogama; postoji svest

o moralu; postoje konvencije u društvu (porodica, škola, crkva),

b) pojedinac se saobražava sa zakonima, pravilima za koja snosi sankcije, ako ih se ne

pridržava. Kada pređe fazu adolescencije, mora poštovati zakone društva. Ovo je ravan na kojoj
većina ljudi ostaje.

3) postkonvencionalna ravan (autonomna) – kada pojedinac prihvati moralna načela, to znači

da pored pravila društva koja postoje, a koja on ne poštuje kao prisilu, već kao vlastite norme. To
je viši stepen moralnosti koji ne mora svako da ima i zato se shvata kao vlastiti (autonomni).
Procenjuje radnje na ispravne ili pogrešne. Može da se suprotstavi nekim pojavama u društvu,
npr ropstvu. U ljudima postoji viša svest od one koju nameće društvo.

Da li postoji sveopšte važenje da je nešto loše, da li je nešto što je loše za mene loše za sve.
Moralni sudovi su važni, jer moramo da činimo nešto što ne bi trebalo, pa nas ti moralni principi
odvlače od ličnog interesa. Moramo imati u vidu da moralna pohvala ili pokuda prati radnje.
Ljudi i radnje, institucije, sve može biti moralno ili nemoralno. Ako je reč o pojedincu moramo
razmišljati o tome šta podrazumevamo da je moralno to što on radi. Teško nam je da shvatimo
šta neko misli i to ne možemo znati sa sigurnošću, ali možemo videti šta radi.

Definicija moralnog čoveka – čovek koji radi u skladu sa moralnim zakonima, ko postupa u
skladu sa svojom savešću. Problem je što mi ne znamo šta je ispravno, jer to zavisi od situacije.
Razlika između subjektivnog i objektivnog morala (uzimanje mita).

Naka radnja je subjektivno ispravna ako mi mislimo da je moralna, a objektivno ispravna ako je
moralna uopšte. Postoji izreka Put do pakla je popločan dobrim namerama. Moramo imati u
vidu neku etičku vrstu tolerancije prema ljudima. Niko nije bezgrešan. Teško je suditi drugima,
pa i samom sebi. Teško je odgovoriti da li postoji objektivna moralnost. Moralno je ono što naša
savest nalaže, ali ako se nečija savest o moralnosti razlikuje govorimo onda o subjektivnoj
moralnosti. Ne postoji objektivni moral, a naučnici tvrde da u svetu vlada etički relativizam.
Stavovi su različiti.

5
1) deskriptivni relativizam – polazimo od pretpostavke da su norme relativne (ropstvo,
abortus), to su transkulturni relativizmi. Boas je govorio o tome da treba razumeti kulturu iz nje
same (poligamija i poliandrija). Činjenice verovanja su sastavni deo zajednice. Opisuju razlike
među kulturama i ne možemo reći da su dobre ili loše, moralne ili nemoralne.

2) normativno etički relativizam (NER) – pripadnici raznih kultura mogu istu radnju da vide i
kao dobru i kao lošu i da pri tome i jedni i drugi budu u pravu. To su samo izrazi mišljenja i
osećanja. NER se brani od antropoloških faktora da su svi sudovi kulturno određeni, da su neke
kulture i jezici bolji od drugih. Ne možemo ni jedan sud proglasiti dobrim ili lošim, jer to ne
možemo da utvrdimo. Ne možemo da damo sud o nekakvoj radnji, npr krađi, jer je to stvar
mišljenja. Svako govori sa svog stanovišta, šta ko oseća, a ne prosuđuje se radnja. Sve zavisi od
okolnosti (lapot – verovanje u istočnoj Srbiji da se starijim ljudima priređuje daća za njihovog
života, da im se stavlja pogača na glavu i sekirom ih ubijaju, pod izgovorom, ne ubijam te ja
nego ovaj hleb). Moralna je ona radnja koja je društveno prihvaćena, nije sankcionisana. NER se
dosta kritikuje. Kod kulturnih razlika ne možemo procenjivati da li su dobre ili ne, ali možemo
reći da li su moralne ili ne.

3) moralni apsolutizam – smatra da postoje večne vrednosti, moralna načela koja su svuda
prihvatljiva. Postoje apsolutne norme i nižestepene norme. To je ekstremno mišljenje, jer nema
univerzalnih pravila koja važe za sve ljude i za sva vremena. Mnogi će smatrati da je nešto Bog
propisao od normi, pa ćemo to shvatati kao ideal, a ne kao apsolutne vrednosti. Moralna načela
se menjaju vremenom.

4) moralni pluralizam – javlja se u onim zemljama koje su pluralističke i kulturno i etički, kao
što je Srbija, kao SAD. Postoji više ravni pluralizma. Radikalni moralni pluralizam je onaj gde
ne postoji tolerancija u odnosu šta je dobro, a šta nije. Vrlo je teško obrazovati društvo, jer mora
postojati nešto što je zajedničko. Društvo i moral idu zajedno, pa tako moral mora biti zajednički,
a ne radikalni. Ta pluralnost moralnihg načela ne mora biti toliko različita. Čak i ako postoje
zajednički temelji možemo da se razlikujemo u nekim pogledima. Demokratsko društvo
propagira razlike. Postoji pluralizam među narodima, to su razlike među državama, kada se
čovek može naći u dilemi ukoliko ne zna pravila koja važe u drugom svetu (si fueris Rome).
Postoje i moralno neutralne strane, kao što je vožnja bicikla levvom stranom ulice u Vekoj
Britaniji, ali i one druge kao što je tretman žena u Iranu ili ropstvo. Ali, to ne možemo ne
poštovati, već samo možemo da se ne složimo sa tim.

Postoji nekoliko etičkih teorija. Utilitaristička etička teorija ima za zadatak da objasni
konvencionalni moral, da ga vrednuje dok se ne uspostavi harmonija, ravnoteža. Svaka teorija
ima svoje mane i uvek treba uzeti najbolje od svake od njih. Kroz istoriju su postojala 2
dominantna pristupa moralnom rasuđivanju. Utilitaristički pristup ima u vidu ishod, posledicu
koja će se desiti. Takav je teološki pristup – okrenut ka nekom cilju. Podpravac utilitarizma je
konsekvencijalizam – posmatra koje posledice će imati neko delo. Drugi dominantni pristup je
deontološki. Kod ovog pristupa posledice nemaju značaj. Delo je ispravno ako ima određene

6
elemente, osobine. Takve su Kantova i judeohrišćanska filozofija. U njihovom središtu je
promišljanje pravde i prava. Ako se ovi pristupi kombinuju na delu je etički pluralizam.

Utilitarizam potiče sa kraja 18. I početka 19. veka. Njen začetnik je engleski etičar, pravnik i
filozof Džeremi Dentam koji je 1789.god objavio delo „Principi morala i zakonodavstva“ gde
daje klasičan opis utilitarističke teorije. Takođe je za razvoj utilitarizma značajno i delo Džona
Stjuarta Mila „Utilitarizam“. Neka radnja je ispravna (samim tim i dobra) ako može da proizvede
najveće dobro za najveći broj ljudi kojih se tiče. To je racionalno razmišljanje, blisko svakom
čoveku. Delo se smatra pozitivnim ako ima posledice po veliki broj ljudi.

Teleološki pristup ima uvek u vidu cilj, metu kojoj se stremi. Same po sebi radnje nisu ni dobre,
ni loše, radnju procenjujemo po njenim posledicama. Sta je vrednost po sebi, sta je vrednost kao
sredstvo? Novac je sredstvo jer zadovoljava nase potrebe, podmiruju se pomocu novca.

Utilitarizam kaze da ne mozemo uvek predvideti sve posledice, one se razlikuju medju sobom.
Ako imamo vise posledica koje su vazne i koje pricinjavaju zadovoljstvo, utoliko je eticka
komponenta na kraju znacajnija. Sve cemu covek tezi svodi se na zadovoljstvo i bol.
Eudajmonisticki utilitarizam tezi da posledice radnje buduusmerene ka zadovoljstvu, sreci. To je
utilitarizam gde su osnovne vednosti zapravo covekovi ideali- prijateljstvo, znanje, rad. To su
vrednosti kojima covek tezi u svakodnevnom zivotu. Ne mogu se sva zadovoljstva i vrednosti u
zivotu porediti. Neke su nize, a neke vise. Ne mozemo da apsolutizujemo vrednosti. Postoji
hijerarhija vrednosti koja je relativna, zavisi od pojedinca.

Utilitarizam ima 2 struje, oblika. Prvi oblik je utilitarizam postupka, cina, radnje- on je
ekstreman, krajnji vid, trazi da se predvide sve posledice. Postoje razne radnje, treba izabrati onu
koja donosi najvece zadovoljstvo. Ispravna radnja omogucava najveci moguci pozitivni razultat.
Moralnost koja upravlja ponasanjem ima veze sa zadovoljstvom, srecom. Nije lose da covek
izdrzi malo bola, da bi zadovoljstvo posle bilo vece. Ako je kriterijum zadovoljstvo, moralne
radnje treba da su nesebicne, a principi nepristrasni. Da li je princip utilitarizma da svi budu
zadovoljni? To je tesko ostvarljivo, neke stvari su ipak nedostizne. To su ideali kojima treba da
tezimo.

Drugi oblik je utilitarizam pravila. Cilj je da se dostigne opsta sreca, ali indirektno, postepenim
procedurama. Treba da otkrijemo sta je posledica neke radnje i da li utice na srecu. Nisu svi ljudi
dobri, nisu nam isti ciljevi, nasi postupci su usmereni da se spreci zlo, a ne samo da se postigne
sreca. Utilitarizam je zdravorazumska teorija koju ljudi uglavnom primenjuju. Ukrutom smislu,
kod teoreticara je pretrpeo dosta kritike, posebno po pitanju pravde. Mil kaze da se pojam pravde
izvodi iz njegove korisnosti. Nisu svi ljudi isti u razlicitim drustvima, ali pokazuju sklonost da
pomognu drugima. Zamerka Milu je da je utilitarizam u suprotnosti sa Bozjim namerama, jer ne
insistira na Bozjim pravilima, vec na korisnosti. Mil kaze da utilitarizam pruza mogucnost da se
rese pitanja za koja nemamo resenja kod Boga. Kritika je upucena i na to da ljudi nemaju uvek
vremena i mogucnosti da predvide sve posledice. Mil kaze da nema ni potrebe. Utilitarizam daje

7
mogucnost da uvidimo moralnost, kakve su posledice. Problem je prihvatiti neka moralna pravila
u drustvu, napraviti neko resenje. Mil kaze da kada smo u dilemi treba da prosudjujemo radnju,
da se to uporedi sa znanjima koja vec imamo, iskustvima iz proslosti. Ne mozemo predvideti sve,
ali mozemo prevladjujuce posledice. Sustina prirode morala je “Ljudski je gresiti”. Utilitarizam
tvrdi da je radnja ispravna ako proizvodi najvece dobro najvecem broju ljudi.

Deontoloski pristup

Ovaj pristup je suprotan tvrdnji utilitarista da moral zavisi od posledica. Radnje su moralne,
posledice su nebitne, tvrde deontolozi. Duznost da se radi ispravno je star stav u istoriji
filozofije, javlja se jos u judohriscanskoj filozofiji, helenskoj filozofiji, kod Kanta. Bozije
zapovesti su takve forme.Judeohriscanski moral pripada judeohriscanskoj tradiciji. Covek se
povinuje pravilima, propisima drustva u kom zivi. Treba da delujemo prema pravilima ponasanja
u drustvu. Tu spada odnos coveka prema Bogu, drugim ljudima, vrline koje slede iz Bozjih
zapovesti. Ovaj moral pociva na veri. Smatralo se da ce opadati kako vera bude gubila na snazi,
sto se ipak nije desilo. Postoje druge vrednosti sekularnog tipa koje cuvaju vrlinu i moral. Savest
je rec Bozja. Ko je u saglasnosti sa Bogom zna sta je dobro, a sta nije. Stari Grci su se pitali da li
je radnja ispravna jer Bog tako kaze ili obrnuto? Bog nas je stvorio i u nas ugradio odredjena
moralna pravila.

Ako znamo sta je dobro, sta ce nam eticka teorija? Da ubedimo druge da misle kao mi. Vecina
ljudi ne veruje u neposredno opstenje sa Bogom, pokusavaju sami da tumace njegove zapovesti.
Kako objasniti izuzetke? Tu pomaze teorija morala. Ona je deo velikog etickog sistema. Jedan od
problema je to da ako ta pravila postoje samo u Bibliji, onda vaze samo za vernika. Crkva
oduvek propoveda idealne vrline kojima se tezi. Nas zivot se ne odvija u religijskim okvirima.

Deontolosku teoriju u klasicnom smislu je formulisao Kant U 18. veku. I njegov pristup je u
skladu sa bozjim zapovestima. To su moralne obaveze koje ne mora niko da nam namece, vec
treba sami da ih prihvatimo. Ako smo razumni, racionalni, onda smo i moralni. Izvor moralnosti
je u nama samima. Analizom razuma koja je primenjena na nase radnje dolazimo do kljuca za
moralnost. Razvija u coveku osecanje za moralnu svest. Pokazuje da je covek samo zivi stvor,
jedan od svetova, zivot je nesto kratkotrajno, a opet covek ima jednu vrednost koja nas uzvisuje,
to je nas um, razum, inteligencija. Nas um nije nicim ogranicen, vec se pruza u beskonacnost.
Kant kritikuje hedonisticki/utilitaristicki pristup. U njemu se moralnost svodi na nesto „nisko”. U
razumu moramo razlikovati korisno od moralnog. Ako za kriterijum uzmemo u kojoj meri razum
dovodi do srece treba imati u vidu da ne mozemo to znati unapred i da se ljudi razlikuju u
pogledu srece. Radnja je moralna ako ima odredjenu formu, a ne sadrzinu, a kako ce se iskazati
zavisi od prirode razuma. Postoje a- priorni elementi saznanja, ona su nuzna, apodikticna
(matematika). Postoje univerzalni, nuzno vazeci principi. Deontolozi su protiv moralnog
relativizma, postoje univerzalne vrednosti koje su deo naseg uma, postoje a-priorno.

8
Odlike razuma su: doslednost(moralna radnja ne moze da bude protivrecna), univerzalnost,
razum je a-prioran(nije zasnovan na iskustvu, primenjuje se na njega, ali nije na njemu
zasnovan). Kant to zove moralnim zakonom. Svak mora da slusa zakone razuma. Razum je u
nama, ali ga uvek ne slusamo. Glas razuma u nama trazi da postujemo, zakon naredjuje
kategoricki. Moralne radnje su obavezne, nezavisne od zelje i zadovoljstva. Moralni zakon mora
da se postuje bezuslovno. Najvisi moralni princip utvrdjuje formu koju mora da ima radnja. Da
bi radnja bila moralna mora biti podlozna univerzalizaciji.

Dosta je proslo vremena od stampane knjige do elktronske. Biblioteke su mesto skupljanja

materijala. U nju dolaze ljudi koji traze informacije, podatke, zele nesto da saznaju. Sada se
otvaraju web stranice, nudi se nov materijal koji se moze citati kod kuce. Napreduju one
biblioteke koje idu u korak sa vremenom, koje primenjuju nove tehnologije. Biblioteke pomazu
da se orijentisemo gde da idemo da bismo pronasli informaciju. Zaposleni u biblioteci treba da
postanu strucnjaci i za informatiku, pored bibliotekarstva. Danas svi imamo pristup mrezi na
kojoj se nalaze informacije, treba svi da postanemo strucnjaci za informacije.

Da li nove bibloteke nude nesto novo, drugacije? Pre smo pretrazivanjem kataloga znali tacno sta
mozemo da nadjemo od informacija. Sada nam je vise materijala na raspolaganju, ali je pitanje
koliko je sve to upotrebljivo, neke informacije su na drugim jezicima, pitanje je koliko je to
pouzdano. Treba da budemo strucnjaci da vidimo koje informacije su pouzdane i u tome je
neizmerna vrednost bibliotekara. Podaci nam omogucuju da pristupimo temamo koje nas
interesuju, ali problem je da se snadjemo. Imati previse informacija je isti problem kao i imati
malo informacija. Referensni bibliotekar pomaze da se snadjemo u informacijama.

Eticki problemi u bibliotekarstvu- cuvanje poverljivosti, intelektualne slobode, izbegavanje

plagijata, izbegavanje sukoba interesa. Veoma je tesko savladivo postaviti ogranicenja na
internetu, copyright, manipulacije slikama... Sve teskoce se mogu resavati preko etickih principa
i struktura. Sto nije dozvoljeno u stvarnom svetu, nije ni u virtuelnom. Kantova deontologija
kaze da je zlo uciniti nesto bez obzira na posledice. Nisu vazne samo posledice, nego sama
radnja. Samo ludaci i sveci su deontolozi.

Eticka pogodnost- sukobljavamo se sa problemima preko etickih pristupa. 4 principa mogu da

pomognu da donesemo ispravnu eticku odluku:

1. Postovanje intelektualne svojine

2. Postovanje privatnosti
3. Tacna prezentacija
4. Necinjenje zla

Mozemo ili da promovisemo demokratske principe ili da sve sto nam ne odgovara cenzurisemo,
zabranimo, sto ce da izazove da se ljudi koji imaju stavove drugacije od nasih, skrivaju. Treba
izbeci stvaranje te dusebriznicke situacije, da jedna grupa namece drugima stavove i ponasanje.

9
Sa modernom tehnologijom imamo problem unosenja virusa, ono moze da unisti milione
podataka.

Od onoga ko zavrsi studije se ocekuje da postuje eticke kodekse kao norme ponasanja. Sva
pravila koja nisu sankcionisana ne moraju da se postuju. Postoji dihotomija- profesionalna i licna
uverenja. Postoji zakon, sankcije i situacije kada svesno krsimo zakone koji su protiv nasih
stavova. U poslu imamo drugacije obaveze koje treba postovati. Profesionalna uverenja bi
trebalo da prevladaju licna. Raditi eticno znaci imati u vidu osnovne principe, ali i pratiti tok
situacije. Eticki profesionalac ne radi samo ono zadato.

Profesionalni informaticari moraju rad da posmatraju u etickom kontekstu. Postoji pojam

diskusije unutar kuce – zaposleni se moraju upoznati sa etickim kontekstom, preko radionica,
literature...

Cenzura

Cenzura je u modernim drustvima nesto nedozvoljeno. Svaka biblioteka bira materijal prema
svojim potrebama. Razlikujemo selekciju od cenzure. Selekciju moze da namece ustanova za
koju je biblioteka vezana, koja daje sredstva za biblioteku. U Narodnoj, Univerzitetskoj
biblioteci cemo naci razne vrste sadrzaja, ali u malim gradskim bibliotekama se moze vrsiti
selekcija po zeljama odredjenih ustanova. Velike biblioteke mogu imati sve, manje biblioteke
moraju da udovolje zeljama neke klijenteli, narociti finansijera. Cenzura zabranjuje specifican
materijal. Zasnovana je na drugacijem misljenju, politickoj ideologiji...Bibliotekari treba da
odbace svaki vid cenzure. Autocenzura je kada neke biblioteke sklanjaju neke materijala zato sto
oni misle da tako treba. Ucenike ne treba stititi od nekih ideja, slika koje se ne dopadaju nekom
uticajnijem.

Zastita intelektualne svojine

Intelektualna svojina se razlikuje po drugoj svojini po tome sto je nematerijalna. Intelektualna

svojina je skup prava koja odredjuju sudbinu uma, intelekta. Ne moze se podeliti ni sa kim. Ako
dve ili vise osoba imaju istu ideju, niko nema pravo iskljucive upotrebe(apsolutno pravo). Ideje,
izumi, otkrica, umetnicka dela- sve je to intelektualna svojina. Postoje 3 nacina da se zastiti
intelektualna svojina:

1. Copyright- zastita autorskih prava

2. Patentiranje
3. Poslovna tajna

Copyright sluzi da se zastiti pisana rec. Mozemo polagati pravo na nacin na koji smo ideju
izrazili, jer i drugi mogu imati istu. Postoje 2 komponente: ekonokska i moralna prava autora.
Ekonomska prava su vlasnicka prava, vremenski ogranicena, autor moze da ih prenese na drugo
lice, sluze da bi autor dobio neku nadoknadu. Moralna prava kazu da je delo kreativan napor
autora i izraz njegove licnosti. Ne mogu se prenositi, osim testamentom.

10
Patenti se odnose na izume.Ako dovedemo ideju u opipljivu formu, to zahteva vreme, trud,
novac, ako bi svako mogao to da kopira ljudi ne bi nista izumeli. Autori imaju pravo na
odredjeni izum 20.godina od datuma prijavljivanja. Posle toga postaje javno dobro.

Poslovna tajna je zakonsko pravo da se neciji planovi, informacije, drze u tajnosti. Obicno se
odnose na proizvodnju. Dok ne dodje do proizvodnje tajna je legalno eticki zasticena. Postoje 3
znaka da li je informacija tajna:

-bezbedosne mere koje firma preduzima da bi zastitili informaciju

-kolicina sredstava koje firma koristi da bi zastitila proizvod

-kolika je vrednost informacije za konkurenta

Oglašavanje i istina

Oglašavanje je glavni izvor finansiranja većine komercijalnih medija, pa se otuda smatra i

nužnim aspektom ekonomije. Važnije od proizvodnje neke robe je proizvodnja potražnje za tom
robom, napisao je 1951.g Gailbrajt u svom delu „Društvo obilja“. Potražnja za robom nije kod
potrošača spontana, nju stvara oglašavanje, a suština oglašavanja je u tome da utiče na ponašanje
potrošača. Oduvek je postojalo oglašavanje. A moderno oglašavanje odn.reklame u današnjem
smislu vezuju se za početak 19.v. Najvažnija predpostavka za oglašavanje vezuje se za razvoj
„medijske infrastrukture“. Oglašavanje kao vid komunikacije, uspostavlja vezu između onoga
ko proizvodi, oglašava proizvode i potencijalnog potrošača. Svrha reklame nije samo da plasira
proizvod nego i proizvede potrošača. Reklamiranje neke robe povećalo je njenu tražnju i
održavalo kontrolu cena. Posledica ovoga, prema Merkjuriju, bila je pojava brenda, odnosno
specifične robe nekog proizvođača koja je imala neke osobine različite od drugih. Reklama za
neki brend postaje ne samo sredstvo za prenošenje informacije, nego i simbol za sam proizvod.
Oglašavanje je samo deo jednog složenog procesa koji se zove marketing. To je vrsta
komunikacije koja se odvija paralelno sa mnogim drugim komercijalnim tokovima i procesima,
kakvi su odnosi sa javnošću, sponzorstvo, izložbe,promocije i sl. Novine i časopisi postali su
mediji za oglašivačku komunikaviju, a oglašavanje je odgovorno za rast i ekonomski uspeh
novina i magazina, radija i televizije. Teoretičar medija Kaufman iznosi 3 postavke: 1.
Reklamiranje povećava troškove proizvoda, jer potrošač plaćajući za neki proizvod, plaća i za
njegovo oglašavanje. 2. Reklamiranje navodi ljude da kupuju stvari koje im nisu potrebne. 3.
Reklamiranje smanjuje konkurenciju i time podržava monopol. Reklamiranju se mogu uputiti
neke kritike- ponekad zbog zloupotrebe, koje su moralno nevažne. 1. Tvrdi se da u zemljama
socijalizma reklamiranje nije bilo potrebno ekonomskom sistemu, da je to nemoralan deo
kapitalizma. 2. U razvijenom Zapadu i Americi gde postoji veliki broj artikala i proizvošača,
dakle,gde je velika konkurencija –reklama je nužna. 3. Može se zanemariti optužba da je
reklama, često lošeg ukusa. 4. Reklama zloupotrebljava ljude, jer potrošači kupuju ono što
nežele,tj. psihološki manipuliše.

11
Istina i reklame

Cilj oglašavanja je da se nešto proda, iako to nije njegova jedina uloga, jer ono može da formira
javno mnjenje i obrazuje javnost. Propaganda je jedan od takvih oblika oglazavanja, posebno kad
je usmerena na određenu društvenu grupu (političku,versku...). Proizvođač želi da utiče na ljude
da kupe proizvod. Negde se želi postići priznanje i pažnja javnosti, jer ljudi su skloni da kupuju
od poznatih i priznatih firmi. Ako bi se radilo samo o informaciji o proizvodu, bavili bi smo se
pitanjima istine u oglašavanju, ako je to što se kaze istinito onda je i moralno dozvoljeno, a ako
nije onda je nemoralno. Ako oglašivač ima nameru da u svom oglasu nekog obmane, onda je u
pitanju nemoralno. Nekad oglas može da zavede iako nema neistinitog iskaza, nego kupac dolazi
do pogrešnog zaključka na koji je naveden (npr. ambalaža). S obzirom da je tehnika raklamiranja
ubeđivanje, ona i bez konkretnog iskaza stvara asocijacije u svesti kupca. Oglas za neki skup
proizvod, sat, kola, uz sliku elegantno obučenih ljudi povezuje proizvod sa elegancijom i elitom,i
to je cilj reklame. Negde je cilj da se proizvod prepozna u masi drugih sličnih. Ako nemamo
informaciju preko oglasa, ne kupujemo nasumično. Ponekad oglas ne mora da je neistinit ili da
obmanjuje, ali da ipak bude nemoralan. To se dešava kad on ne kazuje ono što je vazno za
proizvod. Ako je neki proizvod opasan, nemoralno je da se to ne istakne. Zato je obaveza da se
na cigarete zaleepi etiketa da je pušenje štetno za zdravlje. Kad je reč o oglašavanju nemoralno je
lagati, obmanjivati, ne kazati ako postoje opasnosti koje se ne očekuju , ali nije nemoralno
koristiti ekspresivan, figurativan jezik niti ubeđivati druge.

Manipulacija i prisila

Ubeđivanje nije nemoralno, ali zato manipulisanje i prisiljavanje jeste iako su i to vrste
ubeđivanja. Za razliku od prisile koja uključuje silu, pretnju silom, manipulacija ne koristi
fizičku silu, već se igra sa voljom drugog, podmuklim, nepoštenim sredstvima. Takve su tzv.
potpražne reklame – ispod praga naše svesne percepcije. Reklame na televiziji deluju na nas bez
našeg znanja i pristanka. Nemamo kontrolu nad sadržinom takve reklame pa je takva praksa
manipulativna. Nedolični su takođe, i oglasi koji ciljaju na decu, jer deca ne kupuju, niti
razumeju svoju želju da nešto imaju što roditelji treba da kupe. Na taj način se manipuliše decom
(tako što će roditelje naterati da im kupe baš taj proizvod). Time su oglašivači moralno krivi za
manipulisanje decom kao sredstvom za postizanje svojih ciljeva.

Paternalizam i oglašavanje

Sve što se nelegalno proizvodi ne može se oglašavati. U zapadnim zemljama, kao i u većini
drugih evropskih zemalja, obaveza je proizvođača da na ambalaži navede sve sastojke nekog
proizvoda. To čini prodaju ikupovinu poštenom. Takođe je zabranjeno reklamiranje alkohola (ne
i piva) i cigareta, iako se legalno proizvode. Zbog štetnog uticaja po zdravlje ne dozvoljava se
da reklama podstiče njihovu kupovinu. Neki smatraju da se time ograničava sloboda pojedinca,
jer on sam ocenjuje šta je za njega štetno ili je svestan toga. Svako donosi odluku za sebe.
Ovakvi stavovi su stvar izbora, prioriteta, azlike u mišljenjima. Paternalizam je uzeo maha u

12
mnogim evropskim zemljama i SAD, pa je pušenje postalo zabranjeno u javnosti, mada niko ne
zabranjuje proizvodnju. Smatra se da oglašavanje stvara potrebu. Ako se pojavi novi artikl
propraćen velikom reklamnom kampanjom, to se radi zbog proizvođača koji time stiče profit
koristeći javnost. Ovo se može smatrati nemoralnim ukoliko je reč o proizvodu koji ne želi
široka publika već proizvođač. Dakle, reklama može da utiče na prodaju i onoga što ljudi ne žele,
niti pomišljaju da im je potrebno, iako ih reklama ne prisiljava da nešto kupe. Vlast ne može
odlučivati da li će se, u ime potražnje, roba proizvoditi ili ne, jer ona ne zna ništa više od
pojedinca da li mu je ista zaista i potrebna.

Sprečavanja oglašavanja

Ako postoji sprečavanje oglašavanja onda se radi o sprečavanju slobode govora. Ponekad je to
moguće uz pomoć javnosti kao neka mera paternalizma. Ipak, sva prava mogu i da se ograniče,
pa tako ograničenje vlasti u pogledu oglašavanja prodaje cigareta i alkohola niko nije osporio.
Negde se zabranjivalo lekarima, advokatima,i drugim slobodnim profesijama da se reklamiraju.
Smatralo se da je to samoreklama, neprofesionalno i neprikladno, jer je lešenje pacijenta
individualna stvar, odnosi su lični, tako da to nije isto kao kad se prodaju artikli po određenoj
ceni. Nekad je nemoralno sprečavati oglašavanje, dok je u nekim drugim slučajevima to
dozvoljeno upravo iz moralnih razloga.

Etika medija

Diskusije o tome kakva je odgovornost novinara za ono što radi fokusira se na problem etike.
Grčka reč ethos, označava običaj, tradiciju ili vodeći duh koji vlada kulturom. Svaka rasprava o
etici i medijima uvažava kulturno verovanje da pravo da se objavljuje slobodno nosi sa sobom i
određene obaveze. Među njima je profesionalna etika. Za razliku od nekih drugih profesija, kada
novinari učine pogrešan etički izbor koncekvence su štetne i veoma vidljive. Bjađi i Meki
navode nekoliko primera koji dovode u pitanje novinarsku profesionalnu etiku:1. stvaranje
komponovanih ličnosti, novinar koji ukrašava svoje karaktere. 2.insajderska prijateljstva,
novinar-politički kolumnista koji radi sa kandidatom za neku političku funkciju (piše govore), a
zatim ga hvali u svojoj kolumni. 3. objavljivanje liznih podataka, novinar koji pored protivljenja
neke javne ličnosti, objavi nešto od ličnih podataka. 4. nameštanje senzacionalističkih događaja,
reporteri ubace u montirani materijal nešto što je ranije snimljeno i prikažu gledaocima kao
autentičan snimak. Etičke dileme u medijima, kako navode ovi autori, mogu se opisati preko 4
kategorije: istinitost, pravičnost, privatnost i odgovornost. Istinitost znači više od tačnosti i
govorenja istine da bi se ispričala priča. Istinitost se odnosi i na vlast koja ima odgovornost da ne
manipuliše medijima za svoje ciljeve, što se često svede na dezinformaciju. Pravičnost
podrazumeva nepristrasnost, odnosno da novinar ili reporter nema nikakve skrivene lične koristi
od onoga što objavljuje. Kada postoji veza između novinara i ljudi o kojima piše to se zove
insajdersko prijateljstvo, a termin sukob interesa se upotrebljava kada novinari dobijaju
finansijsku dobit od izvora, sponzora. Dok se izraz čekovno novinarstvo primenjuje na one
reportere koji plaćaju svoje izvore za priče.

13
Javni interes

U slobodnim demokratskim društvima, posebno na zapadu , mediji nemaju gotovo nikakvu

obavezu da sprovode bilo kakve vrednosne ciljeve koji se podrazumevaju ili koji važe u takvoj
zajednici. S obzirom da deluju samostalno, nezavino od vlasti ili društva, njihova jedina
odgovornost bila bi da ne čine štetu. „Javni interes“ pretpostavlja da mediji obavljaju mnoštvo
važnih zadataka u današnjem društvu, i da to treba da rade valjano, držeći se nekih osnovnih
principa kao što su pravda, pravičnost, demokratija i drugih važnih društvenih i kulturnih normi.
Od medija se očekuje da ne prave društvene probleme. Pojam „javnog interesa“ kako to utvrđuje
Makvejl, pretpostavlja i pozitivna očekivanja. Osnovni cilj većine medija nije da služe „javnom
interesu“ već da ostvaruju neke svoje ciljeve i namere, koji mogu biti i kulturne, političke ili bilo
koje druge prirode, ali su vrlo često isključivo usmereni na stvaranje profita i biznisa (ovo dvoje
se može kombinovati). Suštinu javnog interesa i njegovog sadržaja, neki autori su pokušali da
odrede preko dva suprotstavljena stanovišta – „većine“ i „manjine“. U prvom slučaju stvar se
rešava tako što se javni interes u medijima izjednačava sa davanjem onog „što publika traži“,
čime se zadovoljava većina potrošača na medijskom tržištu. Drugo stanovište koje bi se moglo
zvati i „unitarističko“ ili „paternalističko“, smatra da javni interes treba da se rukovodi nekom
vladajućom vrednošću ili ideologijom.

Filozofski principi novinarske etike

Svaka situacija predstavlja određenu vrstu dileme za novinara. Zato je važno da se shvate neki
osnovni principi koji bi bili smernice za moralne odluke. Postoji nekoliko glavnih filozofskih
normi koje važe za etičke odluke: to je Aristotelov „zlatni čovek“- koji predstavlja umerenost,
kompromis i pravičnost. Drugi princip se vezuje za Kantov kategorički imperativ. Treći se
odnosi na Milov princip korisnosti.Mil je mislio da je najbolja ona odluka koja važi za većinu
ljudi. Teorija Džona Rola podržava egalitarno društvo koje traži da svako svakog poštuje, bez
obzira na društveni status. Nijedan od ovih principa nedeluje sam za sebe. Etički izbori su retko
jednostavni, pa se pribegava „situacionoj etici“(svaka je situacija drugačija). Novinar ili
medijska organizacija može biti tužen sudu zbog „klevete“. To može da šteti ne samo
pojedincima ili organizacijama već i profesiji. Da bi sredstva masovnih komunikacija mogla da
funkcionišu bez prisile, mešanja i kontrole, mora postojati neki koncept koji će objasniti šta se to
podrazumeva pod slobodom i odgovornošću.

14