Државно такмичење талентованих ученика, по наставним предметима - школска 2021/2022.

година

ХРИШЋАНСКИ ВОЈНИ РЕДОВИ У ТУРСКОЈ ВОЈСЦИ У

15. ВЕКУ
CHRISTIAN MILITARY ORDERS IN THE TURKISH ARMY
IN THE 15TH CENTURY

АНА ТОЈЧИЋ
2. Девета београдска гимназија „Михаило Петровић Алас“, Регионални центар за
таленте Београд 1 - Земун

МИЛОСАВА ДЕВИЋ
Назив школе/институције где ради ментор

РЕЗИМЕ: Не мењајте реч резиме, већ само додајте овде текст резимеа, дужине до
7-8 редова.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: до пет кључних речи на језику рада.

ABSTRACT: Do not change the word abstract, just add the text of the abstract, up to 7-8
lines long, here.

KEYWORDS: up to five keywords in the language of work.

УВОД

Овај истраживачки рад фокусираће се на положај хришћанског ставовништва у

турској војсци какон њихве окупацје Балканског полуостра. Тему је фантастично
обрадила Олга Зиројевић у свом делу „Турско војно уређење у Србији 1459-1683“ и била
је велика инспирација као и значајан извор информација током писања овог рада. Исти
је урађен ишчитавањем и анализирањем лутературе попут књига „Дербенџијска села у
Дубочици у XVI веку“ М. Васића и „О војнуцима“ Бранислава Бурђева. Који су то
хришћански редови постојали у склопу османске војске? Какав је био њихов положај у
друштву и какве су привилегије имали у односу на рају? Како је уопште била подељена
османска копнена војска? Зашто је важно да знамо ове податке?

РАЗРАДА

1. Османска војска

Опште је познато да је војна сила Османског царства својевремено била једна од

најмоћнијих у свету. Доказ њихове супериорности је чињеница да се на врхунцу моћи, у
16. веку, у доба Сулејмана Величанственог, Османско царство простирало на три
континента. Обухватало је простор од Персијског залива на истоку до Мађарске на
северозападу, Кавказа на северу, делове Северне Африке. Заузимало је површину од 5,2
милиона km². Мехмед II Освајач је био тај који је реорганизовао османску војску у
организацију о којој ћемо даље говорити. Она је била двојака и састојала се од

1
централне и периферне. Централна копнена војска највећим делом била је састављена од
јањичара, џебеџије и тобџија.
Јаничари су елитни ред пешадије који води порекло из XIV века, основан од стране
Мехмеда I. Најчешће је регрутован данком у крви тј. девширмом. То је представљало
систем прикупљања мушке деце старости од 8 и 12 година из освојених хришћанских
земаља у Османском царству, као вид редовног опорезивања. Кадије и спахије су биле
задужене за одабир дечака и обилазили би одређрену бласт на сваке три или седам
година. Најспособнији дечаци чекали би своју јаничарску обуку као дворски пажеви у
Једрену или Цариграду. Тамо би под наздором евнуха проводили две године и онда би
се вршила селекција током такозване чикме. Најбољи су били сврстани у Више и Ниже
одаје двора, а остали су постајали коњица. Ред џебеџија је био задужен за транспорт и
бригу о оружја. У ратовима, њима је командовао султан или велики везир, а понекад би
само један део њиховог одреда ишао у рат. У време Мехмеда II (1451—1481) ред је
бројао око 700 људи, а у време Мурата III (1574—1595) већ око 7000. Одред џебеџија је
формацијски подијељен на буљуке и џемате, са џебеџибашом на челу, лоциран у
граничним местима и Истанбулу1.
Други део војске чинила је провинцијска или периферна армија. У њеном саставу су
биле спахије, акинџије, азапи и многи разноврсни хришћански родови чији су
припадници због тога били привилеговани. Најпознатији међу њима били су војнуци,
мартолоси и дербенџије. Спахије су биле редовна војска и најважнији војни род у
провинцијама. Представљали су тешку коњицу војске делили се на две групе. Тимарске
спахије били поседници тимара (феудалног поседа) у провинцијама и чинили су већину
војске. Портине спахије (kapikulu sipahi) су углавном биле стациониране у палати под
директном командом султана у Истанбулу. Спахије су формирале своје карактеристичне
друштвене класе, и посебно су били у ривалству са јаничарима. Редовна војска је
званична војска државе или земље (званичне оружане снаге), за разлику од
нерегуларних снага, као што су добровољачке нерегуларне милиције, приватне војске,
плаћеници, итд.
Војска Османског царства била је овако подељњна све док је султан Махмуд II је
присилио да се распусти 15. јуна 1826. у ономе што је познато Инцидент у добар
час или Ликвидација јаничарског корпуса. Инцидент у добар час је био
присираспуштање вековима старог јаничарског корпуса од стране султана Махмуда II
15. јуна 1826. године.2 Већина од 135.000 јањичара побунила се против Махмуда II, а
након што је побуна угушена, већина јањичара је погубљена, прогнана или затворена.

2. Акинџије

Акинџије се јављају само у европском делу Царства и по крајиштима 3. Задржаће се а

шодручју Србије током читавог XVI века. Живели су већином у граовима и бавили су се
занатима4. Сппадале у нерегулисане снаге и биле сматрна лаком коњицом. У време
„мира“, тј. пред освајање, упадали су у непријатељску територију и пустошили је са
тежњом да је на тај начин ослабе и припреме за лакше освајање. Ипак, током активног
рата ималу су другачије задатке: служили су као претходница главној војсци и опседали
утврђења пре њеног доласка, спречавали су суседне земље у помагању напднутој тако
што су нападали границе тух суседних земаља, а након битке би прогонили непријатеље

1
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%8F%D0%B5%D0%B1%D0%B5%D1%9F%D0%B8%D1%98%D0%B5#cite_note-2
2
Patrick Kinross, The Ottoman Centuries: The Rise and Fall of the Turkish Empire, London: Perennial 1977, 456–457.
3
Олга Зиројевић, Турско војно уређење у Србији (1459-1683), Београд: Историјски институт 1974, 190.
4
О. Зиројевић, Ттри турска пописа у Софијском санџаку у XVI веку, ИЧ, XVIII, 272.

2
у бекству5. Санџак-бег одређеног санџака је обично био врховни командант акинџија у
том подручију. Бинбаша је био вођа групе од хиљаду акинџија, јузбаша је заповедао
стотини, а онбаша десеторици. Ако у упаду нису учествовали сви акинџије једне
области са својим заповедницима, већ само одред од 100 и више акинџија, такав се упад
назива харамилук, а ако их је у акцији учествовало мање од 100 – чета. Припреме су
трајале од неколико дана до неколико недеља. Изведене су изненада и муњевитом
брзином. Доласком на циљ, одред би се разишао у неколико праваца и извршио задатак.
После акције акинџија се вратио. Они су били страх и трепет у хришћанским земљама
југоисточне Европе.
У сачваним изворима наводи се да је у опсади Скадра, 1478. године, учествовало
8000 акинција, а приликом Али-беговог акина (акинџијског упада у непријатељску
територију) у Угарску, 1493. године, на- води се да је њихов број износио 20 000 људи,
што је очигледно претерано.6 Осим својих обавеза према султану, и они и њихови коњи
нису имали других функција. Нису плаћали никакве порезе осим што је сваки акинџија
био дужан да плати 100 акчи годишње државној благајни. Њихови синови су ове обавезе
били ослобођени7.

СЛИКА 1. Акинџије на коњима

FIGURE 1. Akinji on horses

3. Војнуци

Војнуци су били припадници привилеговане Османске војне друштвене класе,

немуслимана који су регрутовани из редова домаћег становништва, ситног племства и
влаха-номада. Ред војнука постојао је у српској средњовековној држави, а у османски
систем преузет је у време реформи беглербега Тимурташ-паше, за време султана Мурата
II, непосредно након Маричке битке. Претежно су потицали из региона Бугарске,
Македоније,Тесалије, јужне Србије, и много мање из Босне и региона око Дунава и Саве.
У првом реду то су били војнуци балканског горја и територије јужних планинских

5
Исто (191)
6
О. Зиројевић, Турско војно уређење у Србији (1459-1683), Београд: Историјски институт 1974, 191.
7
Kanuni i kanun-name za Bosanski, Hercegovački, Zvornički, Kliški, Crnogorski i Skadarski sandžak, Sarajevo, 1957, 31-31.

3
крајева8. Војнуци су били лаки оклопници, који су у службу и војне походе ишли на
коњу, наоружани копљем, штитом и оклопом и увек су носили искључиво црна одела.
Војнуци су били ослобођени пореза немуслимански грађани који су служили војну
службу у периодима ратa9. Једини облик пореза који су плаћали био је паушални износ
који се наплаћује заједницама војнука, а не појединцима У периодима мира живели су
од пољопривреде, тј. ратарство и сточарство10. Дозвољено им је да задрже своје
'баштине' (наследно обрадиво земљиште) и имали су право на пљачку током ратa.
Војнуци су били важан део османских снага све до 16. века када је њихов војни значај
почео да опада до те мере да су изгубили свој привилеговани статус и изједначили се са
положајем муслиманских војних сталежа11. Најмање војнучке једининце ѕвае су се
конља и састојале су се од једног војнука у два јамака (заменика). Старешине војнука
имале су своју хијарархију. Војнучки бегови или војнучки санџак-бегови су били
највишег ранга, затим долазе черибаше или сераксери и са најнижим рангом лагатори.
Војнучки лагатори који су поседовали тимар су били лагатор моравских војнука,
Радослав, и лагатори Радивој, Влк и Драгослав (делили су један тимар са приходом од
2011 акчи). Радослав и један од наведене тројице су сваке године учествовали у војном
походу са по једним џебелијом и момком. Браничевски субашилук је, према дефтеруиз
1467-68. године, у областима Раванице, Ломнице, Ресаве, Звижда, Хомоља, Ждрела и
Пека имао 6 лагатора, 217 војнука и 503 јамака. Како их је укупно било 726, можемо

закључити да је у питању војнучка организација.12

СЛИКА 2. Војнук на коњу

FIGURE 2. Voynuk on a horse

4. Дербенџије
8
Бранислав Бурђев, О војнуцима, ГЗМ, II, 1947, 223-224.
9
Linda T. Darling, Revenue-Raising and Legitimacy: Tax Collection and Finance Administration in the Ottoman Empire, 1560-1660,
Leiden Brill 1996, 83.
10
Tatjana Katić (2005). Österreichische Osthefte. LIT Verlag Münster. 148.
11
Glasnik Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine u Sarajevu: Etnologija. 1977. 93. „Do sredine XVI stoljeóa vojnuci su predstavljali
znacajan dio turskih vojnih snaga. Kasnije su svoj znacaj postepeno gubili, njihove privilegije su ukidane…“
12
Halil İnalcık, Od Stefana Dušana do Osmanskog carstva, Orijentalni Institut u Sarajevu, 1953, 35.

4
 Назив њиховог реда потиче од речи „дербенд“, што значи кланац, теснац или клисура.
Дакле, полувојни ред дербенџија се примарно бавио превођњем путника преко клисура
и кланаца. Такође су били одговорни за одржавање путева и безбедности саобраћаја на
њима. Старање о путевима било је поверено њима и подредовима мостара/ћупринџија, а
гајење коња за поштанску службу улакчијама 13. Њихове друге службе укључивале су
вучу бродова, транспорт државног новца, обезбеђивање хране путницима и коњима.
Статус дербенџије је био обавезан и наследан. Ако би неки појединац или група побегли
од своје дужности, Османлије би их насилно враћале. Били су организовани у
једноставне структуре од 30 људи чији су чланови обављали ротационе дужности. У
почетку су носили само лако оружје, а касније и ватрено оружје. Значајан део ових
јединица чинили су хришћани којима је, због дербендске дужности, било дозвољено да
јашу коње и носе оружје, али само конвенционалног типа 14. Међу њиховим оружјем
могла су се наћи: копља, дуги штапови, лукови и стреле, сабље и пушке.
Како је функција дербенџијских редова често била везана за опасна и несигурна места
на путевима, таква подрчија нису насељавали муслимани. Из тога се закључује да су
дербенџије најчешће били хришћани. Из истог разлога статус дербенда добиће пре
сеоска него градкса насеља15. Дербенџије су имале повластице у виду ослобођења од
војне и пореске обавезе. Пошто су дербенџије били слабо мотивисани, нису могли да
парирају обученим и боље наоружаним војницима, па су Османлије морали да ангажују
плаћенике (хришћане или муслимане) да обезбеде лојалност дербенџија, посебно од
почетка пропадања Отоманског царства. Тада није било ретко да дербенџијска дужност
бриге о путевима буде поверена војнуцима, мартолосима и/или власима.
Обично би се становништву читавог села у близини неког важног пролаза додељивао
статус дербенда у замену за ослобађање од пореза.

5. Мартолоси

Утврђено је да Турци су овај ред преузели од Византије 16. Мартолоси су били посебан
војни ред у Османском царству састављен од хришћана, који је од 15. до 18. века био
обавезан да врши војну службу у замену за привилегован статус. Током владавине
Мурата II (1421—1451) мартолоси су као војни ред уклопљени у османски државни
систем, негде између 1421. и 1438. године. Од средине 16. века коришћени су више у
унутрашњости Османског царства као нека врста полицијске службе ангажоване на
одржавању унутрашњег реда и мира17. Своје дужности извршавало је њих 280 у сменама
од по 80 људи. Највећим делом ангажовани су за чување хомољских планина из којих су
хајдуци угрожавали путеве и насеља 18. Средином 15. века, након османских освајања,
мартолоси су коришћени као наоружана полиција. Обично су радили локално као
граничне патроле, стражари тврђава, обезбеђење рудника, стратешке путне страже
(дербенде), а повремено су коришћени као војници током рата, или порезници19.
Због положаја су им је било дозвољено и могли да држе тимаре са великим
годишњим приходом и до 2145 акчи. Занимљива је појава да муслиманске тимаре
добијају хришћани20. Њихови команданти су били претежно муслимани (мартолос
13
О. Зиројевић, Турско војно уређење у Србији (1459-1683), 176.
14
Vernon J. Parry, Malcolm Yapp,War, technology and society in the Middle East, Oxford University Press, 1975, 195.
15
О. Зиројевић, Турско војно уређење у Србији (1459-1683), 177.
16
Милан Васић, Мартолоси у југословенским земљама под турском влашћу, Сарајево; Академија наука и уметности Босне и
Херцеговине, 1967, 25-28.
17
http://www.istorijskabiblioteka.com/art:martolosi
18
М.Васић, Мартолоси у југословенским земљама под турском влашћу, 118.
19
Mesut Uyar, Edward J. Erickson, A Military History of the Ottomans: From Osman to Atatürk, Praeger Security International 2009, 64
20
О. Зиројевић, Турско војно уређење у Србији (1459-1683), 184.

5
баши). Дужност је била наследна и су ослобођени џизије и разних локалних пореза.
Током XV века мартолоси су у највећој мери коришћени у пограничним облалстима и
улога мартолоса у унутрашњости бива знатно мање важности у односу на граничнике 21.
Поред своје „полицијске“ функције, током освајања нове територије мартолоси би,
попут акинџија, уходили непријатеље и упадали у њихову територију како би ослабили
њихову одбрану. На нашем подручју бавили су се и заштитом рудника. У другој
половини XV века службеници из околних села чували су рудник Чемерно, а за о
руднику Бах бринуло је 29 мартолоса 22. Од њих се такође тражило да помогну при
одржавају насељености и обрадивости земљишта. Како то стоји у једној белешци, били
дужни "да своја села, у којима станују, оживљавају и доведу до процвата", а повластице
им се остављају "док год се буду својски залагали и настојали да из редова номадске paje
доведу pajy у споменуто село, оживљавају га и чине урбаним..." Jедним ферманом, из
1573. године, наређено je чак да се у извесиим деловима Смедеревског санцака на
„место службе примићура попишу мартолоси." 23 Као старешине мартолоса помињу се:
војвода, ага, харамбаша, ћехаја, бајрактар и кол чауш.24 Старешине мартолоса су,
уместо плате, могли да поседују тимаре а сами мартолоси би поседовли баштине. Такви
поседи су били различитиј величина и потпуно или делимично ослобођене пореза.
Мартолоска служба, као и све службе повлашћених слојева и група у османској држави,
имала је наследни карактер, с тим што су, у складу с потребама државе, мартолоси

могли да се сведу на статус раје.25

СЛИКА 1. Maртолос
FIGURE 1. Маrtolos

21
М.Васић, Мартолоси у југословенским земљама под турском влашћу, 39-40
22
Исто, 122-24.
23
Исто , 125-27.
24
Исто, 65-68
25
Исто, 107-11

6
 ЗАКЉУЧАК

Османска војска је у свакој освојеној територији тежила да укључи домаће

становништво у свој састав. Као што је у овом раду представљено, то је био случај и са
хришћанским становништвом након исвајања Балканског полуоствра. Најзначајнији
хришћански војни и полувојни редови су били војнуци, мартолоси, дербенџије и
акинџије. Наравно, у зависности од локације и припадности реду имали су разноврсне
задатке и улоге. Такође су били значајно привилеговани, с обзиром да су у већини
случајева били потпуно или делимично ослобођени порезне обавезе. Важно је да знамо
ове податке, јер се ради о нашим прецима и њиховим поступцима. Ради се о општем
образовању о националној историји коју сматрам да би свако требало добро да познаје.

ЛИТЕРАТУРА

1. О. Зиројевић, Турско војно уређење у Србији (1459-1683), Историјски институт,

Београд, 1974.
2. P. Kinross, The Ottoman Centuries: The Rise and Fall of the Turkish Empire, Perennial,
London, 1977.
3. О. Зиројевић, Три турска пописа у Софијском санџаку у XVI веку, ИЧ, XVIII
4. Б. Ђурђев, Кануни и канун-наме за Босански, Херцеговачки, Зворнички, Клишки,
Црногорски и Скадарски санџак, Сарајево, 1957.
5. Б. Ђурђев, О војнуцима, Сарајево, 1947.
6. Linda T. Darling, Revenue-Raising and Legitimacy: Tax Collection and Finance
Administration in the Ottoman Empire 1560-1660, Leiden Brill 1996.
7. T. Katić, Österreichische Osthefte, LIT Verlag Münster, 2005.
8. Glasnik Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine u Sarajevu: Etnologija. 1977.
9. H. İnalcık, Od Stefana Dušana do Osmanskog carstva, Orijentalni Institut u Sarajevu,
1953.
10. V. J. Parry, M. Yapp, War, technology and society in the Middle East, Oxford
University Press, 1975, 195.
11. О. Зиројевић, Турско војно уређење у Србији (1459-1683), 177.
12. М. Васић, Мартолоси у југословенским земљама под турском влашћу, Сарајево;
Академија наука и уметности Босне и Херцеговине, 1967.
13. Web страница: http://www.istorijskabiblioteka.com/art:martolosi