Под јаком буром и олујом

У овом раду ћемо приказати друштвене и религијске промене као и начине

духовног отпора грчког православног становништва на Кипру, од момента освајања
острва од стране краља Ричарда III (1189-1199) и почетка латинске управе 1191. године до
издавања документа Bulla Cypria 1260. године од стране папе Александра IV (1254-1261).
Рад се базира на првом поглављу књиге Orthodox Cyprus under the Latins, 1191-1571:
Society, Spirituality and Identities доктора Кириацоуа, издате 2018. године.

Кипар је био одвојен од византијске царске администрације, војске и цркве од 1185.

године, када је цар Исак Комнин (1185-1191) успоставио самосталну власт на острву.
Грчки и латински извори из тог периода описују његову владавину као репресивну и лошу
по кипарско племство. Могуће да је управо због незадовољства локалног племства и
становништва, као и због недостатка византијске царске подршке, енглески краљ Ричард
III релативно брзо освојио острво и заробио цара 1191. године. У контексту 3. крсташког
рата (1189-1192), краљу Ричарду је одговарало да обезбеди своје успехе на Леванту,
освајањем стратешки значајног острва као што је Кипар, које је могло да служи као база у
наредним походима. Због тога га је Ричард, након гушења локалне побуне, продао
витезовима Темпларима по високој цени. Темплари су кратко владали острвом.
Наметнули су високе порезе локалном становништву, које је свој отпор исказало устанком
у Никозији 1192. године. Након гушења устанка, у договору са краљем Ричардом,
Темплари су продали острво бившем краљу Јерусалима, Ги Лизињану 1194. године. Тиме
је отпочела владавина породице Лизињан која је трајала до 1489. године, када је острво
прешло у руке млетачке републике.

Први грчко-кипарски писац који пише о догађајима из 1191. године и доласку

династије Лизињан на власт је био монах Неофит Заточеник (1134-1219). Он је имао
крајње негативан став о латинском освајању острва, приказујући долазак Ричарда и
Темплара као велику олују која је погодила Кипар. Због тога је Кипар у потпуности био
одсечен од византијског цара и цркве, чиме је узнемирен стандардни друштвени поредак –
таксис. Олуја тј. инвазија је приказана као природна дисхармонија, чиме је Неофит желео
да истакне византијско право на Кипар. У оснивачкој повељи манастира св. Јована
Златоустог код Куцовендиса са почетка XIII века, Неофит је објаснио да су невоље које су
погодиле становнике Кипра, од Исакове тираније до латинске управе, заправо Божија
казна за све грехе и да се читава ситуација може исправити молитвом и покајањем. Једини
библијски преседан који је по Неофиту одговарао тежини ситуације је било Вавилонско
ропство. Користећи ову библијску аналогију, Неофит признаје поражавајућу стварност
али се такође позива на духовни, нефизички отпор према латинским окупаторима. Овај
духовни отпор се, барем по православним Кипранима, показао као најбољи вид очувања
засебног идентитета у односу на нове господаре. Иако је постојао духовни отпор,
манастирским заједницама је било неопходно да успоставе сарадњу са световним
властима, зарад заштите и свакодневног функционисања заједница. Од када су монаси
остали без заштите византијског цара и цркве, једини следећи спас су могли да нађу у
владарима Кипра, династији Лизињан, тј. Игу I од Кипра (1205-1218). На овакав вид
сарадње са властима је позивао и епископ Нелије од Тамасоса, који је око 1210. године
налагао монасима да се, у случају повреде права, жале властима. Ставови Неофита и
Нелија су потврђени и код других црквених грчко кипраских писаца као што је Исаија од
Лода. Ипак, лаички извори указују на мањак анти-латинског сентимента и на сарадњу
локалне грчке административне елите са новим владарима. Овом сарадњом је
успостављен modus vivendi, док је грчка елита могла да се нађе у позицји посредника
између Латина и царског двора у Никеји. Сарадња је била могућа јер су први таласи
латинских досељеника на Кипар били потомци левантизованих Латина, западњака који су
више генерација провели у више-етничком окружењу Леванта, па су самим тим били више
навикнути на друге вере и обичаје. Поред тога, православни Кипрани нису имали јаку
политичку структуру која је могла да се бори за независност. Једина институција која је
могла да окупи Кипране је била Кипарска православна црква. Она је брзо ушла у
конфликт са латинском црквом успостављеном на Кипру 1196. године. Римску кипарску
цркву је основао папа Целестин III (1191-1198) на захтев краља Кипра, Амаларика II
Јерусалимског (1194-1205). Ширење латинске црквене организације на већ постојећу
црквену мрежу је у потпуности одговарало папској политици тог времена. По завршетку
реформи из XI и XII века, папство је изашло као апсолутни вођа Западне цркве, чије
одлуке имају статус саборских одлука. У жељи да дође до успостављања јединствене
Католичке цркве, папство је захтевало од осталих патријаршија апсолутну потчињеност.
Свака девиација и свако неслагање би довело до одбацивања те групе или појединца, док
би њихова учења била означена као јерес. Уз борбе против јереси широм западне Европе
треба имати на уму и успостављање латинских црквених организација у грчким земљама
након 4. крсташког рата. Ипак, идеја уједињене Католичке цркве није могла да се испуни
из више разлога, од којих су посебно значајне теолошке несулгласице латинске цркве и
источних цркви. Несугласице око Евхаристије и питања происхођења Светог Духа су се
посебно на Кипру показале као горуће и пресудне. До 1222. године папа Хонорије III
(1216-1227) и Лизињани су ослободили православно свештенство феудалних обавеза,
десетине и осигурали су им безбедност поседа. У замену за то, Папа је захтевао
потчињеност источних хришћанских заједница и делујући по одчукама 9. канона 4.
Латеранског сабора, смањио је број епископија на острву са 14 на 4 са центрима изван
градских насља у Солеи, Арсиноју, Карпасији и Левкари. Епископи су сада били
потчињени папству и својим латинским колегама. Иако је ова одлука Хонорија III
срушила аутокефалност Кипарске цркве која је добијена још у V веку, због посредовања
владајућих кругова око краљице Алисе од Шампање (1218-1223) није дошло до већих
конфликта између припадника две цркве. То се променило избијањем сукоба унутар
владајуће елите крајем 20тих и почетком 30их година XIII века. Због сукоба Гвелфа и
Гибелина на острву и коначном победом гибелина над присталицама цара Фридриха II
(1220-1250), долази до јачања утицаја курије предвођене Гргуром IX (1227-1241). Гргур IX
је појачао борбу против ,,грчке јереси“ на Кипру, што је довело до првих жртава. У
питању су били монаси из манастира Девице Кантароке, који су 1228. године ушли у
сукоб са доминиканцем Андријом и надбискупом Кипра, Евсторгијем (1217-1250). Сукоб
је почео након што су монаси оптужили Андрију за јерес, јер је овај користио бесквасни
хлеб током Евхаристије и придржавао се других латинских обичаја. Монаси су се на
суђењу држали својих уверења, тврдећи да су латински обичаји јеретични. Због тога су
били затворени на три године како би их у мају 1231. године световна власт, предвођена
регентом Јованом од Ибелина који је владао уместо малолетног краља Хенрија I (1218-
1254), јавно мучила и потом спалила на ломачи. Овај случај је доказао колико су неки
монаси били спремни да умру за своју веру, духовно везани за византијско православље и
уверени да коришћење бесквасног хлеба штети божанској иманенцији. Никејски патријарх
Герман II (1223-1240) je подржао монахе и критиковао је архиепископа Неофтија што није
активно помогао заробљеним монасима, због чега је Неофтије писао никејском цару
Јовану III Дуки Ватацу (1221-1254) 1232. године оптужујући патријарха да је нарушио
аутокефалност Кипарске цркве и наводећи како је потчињеност Латинима била неопходна
зарад преживљавања. Због питања монаха и њиховог мучеништва је 30их година између
православних верника на Кипру избила нека врсте шизме на оне који су верни Никеји и
оне који су се потчинили Папству. Ипак, у касније написаним житијима тринаесторице
монаха се истиче њихов духовни отпор латинској управи. Монаси, спремни да умру за
своју веру, су постали симбол ненасилног отпора према Латинима. Њихова житија имају
мотиве ранохришћанских мартирија у којима се истиче њихово мучеништво, понизност,
посвећеност и вера. Жртвовање је приказано као ,,јавна служба“ при чему се моанси
жртвују Богу зарад заштите заједнице. Патријарх Герман је већ раније предложио својим
православним верницима да се придржавају икономије- принципа по којем је дозвољено
да се у посебним околностима пређе преко утврђених канона уколико постоји неки виши
циљ. На примеру Кипра то је значило површно признавање латинских закона у замену за
очување локалних обичаја, веровања и традиција. Ипак због другачијих околности,
патријарх је 1229. године предложио Кипранима да се додатно изолују од Латина и
њихових ,,симатизера“. Ова екстремнија мера је одвојила део православног свештенства
из урбаних средина. Ситуација се погоршала по православне клерике након нових одлука
папе Гргура IX 1238. године које подразумевају заклетву верности папи и одбацивање
тврдњи да је употреба бесквасног хлеба јеретична. Многи православни Кипрани су због
тога побегли у Јерменску Киликију, укључујући и архиепископа Неофтија који је позвао
своје пратиоце да не поштују захтеве Римске цркве под претњом екскомуникације. Овиме
се потрвђује теза адаптације кипраског православног идентитета који се заснивао на
нефизичком отпору, анти-латинском сентаменту и очувању православних одреда и
традиција. Папа Гргур IX је 1240. године наредио надбискупу Никозије да
ексокумуницира све оне који одбијају да се покоре латинским захтевима, док су деценију
касније, на празник Цвете 1251. године, латинске црквене власти наредиле ,,латизираним
Грцима“ да једном недељно присуствују латинским литургијама, да се исповедају
римским свештеницима и да ће свако ко се врати грчким православним обичајима или
критикује доктрине Западне цркве бити екскомунициран тј. оптужен за јерес. Због само-
изолације кипарске православне заједнице и репресивне политике папства, велики број
православних лаика није имао где да изражава своју веру сем у латинским црквама. Неке
кипарске православне монашке заједнице, као што је манастир Св. Маргарете од Арга, су
приступиле принципу икономије зарад заштите и свих привилегија које доноси латинска
хришћанска заједница. У замену за то су ова удаљена и забачена братства морала да
признају папство. Ипак због свог положаја је било немогуће да Латини контролишу
спровођење заклетви у пракси. Због тога је већина заједница само наменски признало
папство, постало део западне црквене администрације док је скоро свакодневно слободно
наставило да испољава своје византијске православне ритуале, обичаје и традиције.
Наравно, поред ових заједница које су примењивале принцип икономије, сарадње и
номиналног признавања папства у замену за заштиту и очување пређашњих традиција,
постојале су и заједнице латизираних Грка иако оне никад нису постале значајан
друштвени чинилац. Крајем 40их и почетком 50их година папство је започело ограничену
политику измирења са источним црквама као што се види на примеру антиохијског
патријарха Давида I (1245-1258) који је признао крајем 1240их папски ауторитет. У
оваквим олакшавајућим околностима, архиепсикоп Неофтије је у потпуности прихатио
принцип икономије када је предложио курији потчињење папству у замену за
рестаурацију Кипарске православне цркве са 4 на 14 епископија и очување византијских
традиција. Папа Александар IV је 1260. године издао повељу Bulla Cypria којом је
регулисан положај православних Грка на Кипру. Православним епископима је враћен
ранији статус са осигурањем да само папа може да им суди, да их измешта, мења и збаци.
Грцима је потврђено право да бирају своје епископе (који морају да се закуну пред
латинским црквеним властима) и дозвољено им је да држе своје црквене судове. За
православне Грке је најбитније било то што повеља није спомињала византијске обреде,
традиције и обичаје као место конфликта. Ова повеља је постала административни оквир
под којим су кипарски православци могли да траже заштиту директно од Рима.
Православни Кипрани су увидели да је најбољи начин да одрже свој идентитет управо
кроз признавање папског ауторитета, чиме се принцип икономије показао као најупешнији
модел суживота и сарадње две верске групе.