Сукоб зла и нормалних норми у Софоклиној трагедији

Кроз књижевност Софокле је приказао компарацију схватања слободе,

прекорачење слободе античког човека и хришћанина, као и последицу, казну
због те одлуке. То је проблем његовог јунака, његова трагедија судбине и
трагедија слободе.
Трагедија судбине у Софоклеовој „Антигони“ сагледава се кроз основни
сукоб две природе, два принципа, обичајних и кодификованих норми. На једној
страни тог сукоба стоји главни лик Антигона, богиња дрскости и прекорачење
које прави у име вишег закона правде и срца, сестринске љубави према брату.
На другој страни тог сукоба је супротна фигура самовољног аутократе Креонта
и његово недело које прави у име погрешно схваћене и спровођене
апсолутистичке законодавне моћи. Тачно је да Антигона греши, јер се оглушује
о закон владара, али она то чини из најбоље намере, у име више правде. Она је
закон срца и сестринске љубави ставила изнад закона власти. Одбијајући
Креонтово наређење да се Полиник не сме сахранити, она се узвишила изнад
моћи и наредбе власти. Антигона је хришћанско биће, бира љубав, слободу,
храброст и стоји иза свог слободног избора. Устаје против правила која нису у
складу са основним теолошким принципима. Због свог слободног избора
осуђена је на смрт, али пре тога она је себе ,,осудила“ на љубав, јер каже: „За
љубав, не за мржњу ја сам рођена!
Самовољни и крут владар Креонт каже “држава је оног ко влада њом” и
ругајући се народу пита се зар ће му народ одређивати шта он да ради. А ми се
питамо какав је то закон који под грађанском непослушношћу подразумева
захтев сестринског срца да сахрани мртвог брата. Дело који чини Креонт
представља прекорачење сваке мере, израз слепила, безумља и тврдоглавости
бахатог силника који своју позицију не сагледава као нешто привремено, већ
као вечно. Злоупотребљава своју позицију и у име моћи и владарског права гази
све оно што је људско, неписане божје законе и његова је реч последња. Док је
Антигона своје кривице свесна, и пристаје на њу, Креонт није и он увиђа своју
кривицу тек у тренутку кад нема повратка и кад су губици ненадокнадиви.
Антигона зна да су на њеној страни природно право, правда, истина, па чак и
немо грађанство. Оно се прећутно слаже с Антигоном, али нико до појаве
пророка Тиресија јесно не иступа против Креонтовог безумља. Антигона страда
и постаје трагична јунакиња која поступа и ради упркос ограничењима, једина
која је несаломива, која сама живи и успоставља норму свог живота.
Њени је закони нису спасили, јер власт такве законе не признаје. Ово није
само сукоб Антигоне и Креонта, већ сукоб појединца и власти. Антигонина
трагична судбина је и симболичко наслеђе онима који остају да се против
самољубиве власти иступи и да се сваки појединац бранити мора, да се
грађанска свест мора развијати на темељима људског достојанства, етичности и
љубави, јер где нема љубави, нема слободе, где нема слободе, нема личности а
где нема личности, нема ни бића.