Нанотехнологија, наночестице, нанороботи,

наномедицина

Нанотехнологија је наука, инжењеринг и технологија која се спроводи на наноразмери,

тј. радом са наночестицама које су уствари мале честице са размером од око 1 до 100
нанометара. Наночестице које људско око не може открити, могу показати значајно
другачија физичка и хемијска својства у односу на њихове веће материјалне еквиваленте.
Нанонаука и нанотехнологија су проучавање и примена изузетно малих ствари и могу се
користити у свим другим научним областима, као што су хемија, биологија, физика, наука
о материјалима и инжењерство.

Како је почело
Идеје и концепти који стоје иза нанонауке и
нанотехнологије започели су говором под насловом
„Има доста простора на дну“ физичара Ричарда
Фејнмана на састанку Америчког физичког друштва на
Калифорнијском институту за технологију (CalTech)
29. децембра 1959. године, много пре него што је
искоришћен термин нанотехнологија. У свом говору,
Фејнман је описао процес у којем би научници могли
да манипулишу и контролишу појединачне атоме и
молекуле. Више од деценије касније, у својим
истраживањима ултрапрецизне машинске обраде,
професор Норио Танигучи је створио термин нанотехнологија. Тек 1981. године, развојем
скенирајућег тунелског микроскопа који је могао да "види" појединачне атоме, почела је
савремена нанотехнологија.

Фундаментални концепти у нанонауци и нанотехнологији

Тешко је замислити колико је нанотехнологија мала. Један нанометар је милијардити део
метра. Ево неколико илустративних примера:
• У једном центиметру има 10 000 000 нанометара
• Лист новина је дебео око 100.000 нанометара
• У упоредној скали, да је мермер био нанометар, онда би један метар био величине
Земље
Нанонаука и нанотехнологија укључују способност да се виде и контролишу
појединачни атоми и молекули. Све на Земљи се састоји од атома — хране коју једемо,
одеће коју носимо, зграда и кућа у којима живимо и наших сопствених тела.
 Али нешто тако мало као атом немогуће је видети голим оком. У ствари, немогуће је
видети помоћу микроскопа који се обично користе на часовима природних наука у
средњој школи. Микроскопи потребни да се виде ствари на наноразмери су измишљени
раних 1980-их. Када су научници имали праве алате, као што су скенирајући тунелски
микроскоп (СТМ) и микроскоп атомске силе (atomic force microscope (AFM)), рођено је
доба нанотехнологије.
Иако су модерна нанонаука и нанотехнологија прилично нове, материјали наноразмера
су коришћени вековима. Златне и сребрне честице наизменичне величине стварале су боје
на витражима средњовековних цркава пре стотинак година. Тадашњи уметници
једноставно нису знали да је процес који су користили за стварање ових прелепих
уметничких дела заправо довео до промена у саставу материјала са којима су радили.
Данашњи научници и инжењери проналазе широк спектар начина да намерно направе
материјале на наноразмери како би искористили предности њихових побољшаних
својстава као што су већа чврстоћа, мања тежина, повећана контрола светлосног спектра и
већа хемијска реактивност од њихових еквивалената већег обима.

Потенцијал наномедицине: зашто је мање другачија?

Наномедицина је примена нанотехнологије за постизање иновација у здравству. Користи
особине које развија материјал на нанометријској скали од 10⁻⁹ метара, које се често
разликују у смислу физике, хемије или биологије од истог материјала у већој скали.
Штавише, нанометријска величина је такође скала многих биолошких механизама у
људском телу који омогућавају наночестицама и наноматеријалима да потенцијално пређу
природне баријере за приступ новим местима испоруке и интеракцију са ДНК или малим
протеинима на различитим нивоима, у крви или унутар органа, ткива или ћелије.
На нано-скали, однос површине и запремине
је такав да својства површине постају
суштински параметар потенцијалног
деловања честице или материјала. Облагање
честица и функционализација њихових
површина (чак и на више нивоа) су на овај
начин изузетно уобичајени да би се повећала
биокомпатибилност честице и време њеног
циркулације у крви, као и да би се обезбедило
високо селективно везивање за жељену мету.
Наномедицина има потенцијал да омогући рано откривање и превенцију и да драстично
побољша дијагнозу, лечење и праћење многих болести, укључујући рак, али не само. Све
у свему, наномедицина данас има стотине производа под клиничким испитивањем, који
покривају све главне болести укључујући кардиоваскуларне, неуродегенеративне,
мишићно-скелетне и инфламаторне. Омогућавајући технологије у свим здравственим
областима, наномедицина већ чини око 80 производа на тржишту, у распону од нано-
испоруке и фармацеутских до медицинског снимања, дијагностике и биоматеријала.
 Као и за сваку револуционарну технологију, обећавајуће могућности које наномедицина
нуди у будућности морају бити супротстављене ризицима. Безбедност наномедицинских
производа је регулисана баш као и лекова и медицинских уређаја, клинички процењених у
односу на однос користи и ризика за пацијенте. Као и сви медицински уређаји или лекови,
наномедицини су строго регулисани и морају да прате детаљну карактеризацију, процену
токсичности и вишестепена клиничка испитивања која процењују њихов однос
користи/ризика пре него што их буду користили на пацијентима са свим својим
потенцијалом. Ипак, од највеће је важности да се пажљиво и одговорно унапред испитају
сви могући нежељени ефекти на људска бића и животну средину. Неколико европских
пројеката већ се бави овим веома важним питањем. Такође се морају узети у обзир етички
проблеми и друштвено прихватање.

- АнаМарија Сталетовић IV-1