УВОД

Савремено доба неминовно условљава специфичан начин живота који, на жалост,

резултира повећање здравствених проблема код људи. Недовољна физичка активност,
неправилна исхрана, уношење адитива у организам, изложеност различитим видовима
зрачења утичу негативно на целокупни организам. Неки људи настоје да превазуђу ове
проблеме окретањем здравом животу али шта то заправо подразумева? Свакодневно смо
изложени различитим саветима нестручних лица који говоре о начинима исхране,
начинима вежбања и здравог живота који заправо имају комерцијални циљ,а не заиста
пружање помоћи.

Проблем који треба привући позорност је повећање здравствених проблема код

деце који обухватају стечене и урођене деформитете као и постуралне поремећаје.
Нередак је случај да родитељи негирају постојање ових проблема код деце, те је један од
примарних задатака учитеља, а затим и наставника физичког васпитања у савременом
васпитању и образовању да реагују, тачније да укажу на постојање проблема али и да
делују превенцијом и корекцијом постуралних поремећаја. Ово је веома важан задатак и
не мање битан од учења писања и рачуна. Наша деца су свакодневно вишечасовно у
неправилном физичком положају како у школи тако и код куће. Носе тешке ђачке торбе,
неравилно седе клупама, хипнотисани дигиталним технологијама седе испред телефона
и рачунара. Најбољи начин против стварања деформитета и постуралних поремећаја је
деловати превентивно али ако су они већ настали, постоје начини корекције. Поред
корективне терапије, кинезотерапије, спортови могу бити начин корекције постуралних
поремећаја. Овај рад има за циљ да представи позитивне стране рукомета као начина
корективног деловања у постуралним поремећајима.

1
 ПОСТУРА

Постура суштински представља одржавање склада телесног држања које

омогућује обављање телесних активности у различитим ставовима (стојећем, седећем,
лежећем и др.), у складу са силом гравитације која делују на тело. За одржавање
правилног, усправног става човека, неопходно је учешће активних (мишићи) и пасивних
(зглобови, кости, лигаменти) сила организма, али и учешће силе земљине теже. При свим
активностима тела, активне и пасивне силе се супротстављају сили гравитације, али тако
да истовремено морају бити у равнотежи. Лежеран стојећи став (добра постура) је стање
мишићног и склетеног баланса који штити одговарајуће структуре од повреда или
прогресивног деформитета, без обрзира на положај. У условима добре постуре мишићи
најбоље функционушу, обезбеђује се оптимална позиција за абдоминалне и торакалне
органе, тежина тела је распоређена подједнако на обе ноге, а енергетски утрошак је
незнатан, па је и могућност физичког замора мања. Мишићна напетост није велика, али
опет мора бити довољна да надвлада силу гравитације. Усправни став се најлакше
одржава ако вертикална, замишљена оса, која пролази кроз тежиште читавог тела,
пролази и кроз најважније зглобове. То у практичном смислу значи да, када се пацијент
посматра из профила, та замишљена линија пролази кроз ухо, задњим делом тела
пршљенова вратне кичме, рамени зглоб, испред торакалних пршљенова, кроз тела
лумбалних пршљенова, благо иза центра зглоба кука, благо испред центра зглоба колена,
благо испред скочног зглоба. Иако стручњаци дају велику важност контроли постуре при
активностима као што су стајање, ходање, обављање свакодневних активности, ипак не
постоји универзална стручна дефиниција постуралне контроле. Већина аутора се слаже
да би шема организације механизама контроле и регулације постуре могла да се сведе на
дејство механизама у моторичком подручју мождане коре и механизме на нивоу кичмене
мождине, узимајући при том као значајну и улогу малог мозга, као основног
модулацијског система и средишњег рефлексног центра који, инервишући десцендентне
моторне путеве, истовремено делује и на спиналне механизме. Мишићи који су задужени
за спровођење постуралног рефлекса, зову се постурални или антигравитацијски
мишићи. Један од кључних фактора за одржавање правилне постуре тела је и
перцептивна способност организма да намести и уравнотежи положај сопственог тела у
времену и простору. Проприоцептивна ткива играју кључну улогу у овој способности,
шаљући стално информације о позицији појединих делова тела у простору. Постурални
тонус мускулатуре је веома важан за остваривање механичке функције

2
кичменог стуба, који са мишићима екстензорима има базичну улогу у
супротстављању тела сили земљине теже.

Изузетно значајну улогу у одржавању правилне постуре имају проприоцептивна

ткива која се налазе у мишићима и зглобовима. Ова ткива дају кори великог мозга
информацију о позицији у којој се одређени екстремитет налази. Механизмом повратне
спреге, нервни систем у сваком тренутку има тачну информацију о актуелној позицији
нашег тела, активирајући истовремено постуралне мишиће који тело одржавају у
усправном положају. На овај начин, одржавање усправног положаја и равнотеже
остварено је пре свега комплексним деловањем постуралног рефлекса који спада у
основне механизме за одржавање усправног телесног става. Постурални рефлекс утиче
на непрекидно обављање мањих корекција телесног држања, при чему важну улогу
имају и информације које долазе из чулних рецептора, као и вестибуларног и визуелног
система. Флексибилност и мобилност зглобних структура такође имају важну улогу у
одржавању постуре и могу бити значајни фактори за настанак постуралних поремећаја

3
 ПОСТУРАЛНИ ПОРЕМЕЋАЈИ

Постурални поремећаји се све чешће јављају у укупној популацији. Осим

ендогених фактора, на развој поремећаја постуре значајно утичу и бројни фактори из
спољашње средине, пре свега неправилан начин седења, положај тела приликом рада,
игре, оптерећење тешким физичким радом и различите врсте повреда. Поремећаји
постуре тела се могу јавити и у дечијем узрасту и у одраслом добу. У дечијем узрасту,
лоше држање тела настаје у периоду интензивног раста детета као последица неједнаког
раста коштаног и мишићног система. Мишићи се развијају спорије, постају краћи у
односу на кости, што проузрокује поремећај положаја кичменог стуба. Лоша постура се
у дечјем узрасту најчешће манифестује кривљењем главе у једну страну или повијањем
према напред, повишеним држањем једног рамена или повијањем оба рамена према
напред, истакнутијом скапулом на конвексној страни кривине, неједнакошћу простора
који чини унутрашња страна руке са грудним кошем и боковима, млитавошћу и
испупченошћу трбуха, унилатерално јаче израженом седалном мускулатуром или
држањем једне ноге у лако савијеном положају. Поремећена постура се у дечјем узрасту
лако открива, пре свега захваљујући поремећају функције и асиметрији изгледа
сегмената тела детета. Код одраслих особа, сваки поремећај равнотеже доводи до
нарушавања усправног става, а касније и до настанка различитих деформитета. Код
одраслих особа, равнотежа се најлакше ремети на нивоу активних снага тела тј. мишића
који попуштају. Слабост појединих мишићних група или мускулатуре у целини доводи
до већег оптерећења пасивних сила, па временом и ове силе почињу да слабе и губе своју
снагу, што представља непосредан узрок појаве различитих поремећаја, најчешће на
кичменом стубу, затим грудном кошу, горњим или доњим екстремитетима, а посебно на
стопалу. Појава ових поремећаја неизоставно доводи до отежаног кретања, што за собом
повлачи недовољну физичку активност особе са насталим поремећајем. Такво стање
води још осетнијем слабљењу већ ионако ослабљеног мишићног ткива, слабљења ткивне
перфузије, повећања оптерећења зглобова и, коначно, појаве дегенеративних стања,
атрофија и разних других деформитета. Постуралне деформације се дефинишу као
одступање постуре од стандардне постуралне позиције, проузроковано мишићним
поремећајима, зглобним ограничењима или структуралним деформацијама коштаних и
везивних ткива. У најчешће функционалне поремећаје постуре се убрајају кифотично
лоше држање, лордотично лоше држање, сколиотично лоше држање, равна леђа, горњи и
доњи укрштени синдром, спуштено стопало и „Х“ и „О“ ноге.

4
 КОРЕКТИВНА ГИМНАСТИКА

Корективна гимнастика представља скуп физичких вежби које се користе у циљу

превенције (спречавања настанка) и корекције постуралних поремећаа али и телесних
деформитета и промена на локомоторном апарату. Можемо сматрати да је корекривна
гимнастика део кинезитерапије (терапија покретом). Дакле, корективна гимнастика
користи физичку вежбу у медицинске (терапијске) сврхе. Поред тога бави се врстама и
узроцима настанка постуралних деформитета. Постурални деформитети су деформитети
локомоторног система (система за кретање, којег чине кости, мишићи и зглобови).
Корективном гимнастиком можемо спречити настанак, уклонити или спречити
напредовање већ насталог постуралног деформитета. Вежбе које се примењују у оквиру
корективне гимнастике су заправо вежбе снаге и истезања. Одабир вежби је веома важан
и зависи од врсте деформитета и клиничке слике. Мора се водити рачуна да вежба
својим почетним положајем или током извођења не делује контраидниковано. Вежбе се
могу изводити без реквизита, са спортским реквизитима или у пару. Могу се применити
у склопу полигона или разних врста елеменентарних игара. Овакав начин примене
корективне гимнастике делује мотивационо и разбија монотонију.

Корективно вежбање се може остваривати и кроз спортске активности. Овај рад

има за циљ да представи рукомет као средство корективног вежбања.

Рукомет је спорт који обилује природним кретањима: ходање, трчање, скакање,

дизање, бацање, трчање, гурање, а ако при том додамо вежбе на тлу, вежбе равнотеже,
вежбе прецизности, онда можемо рећи да је рукомет спорт који позитивно утиче на
локомоторни апарат али и кардиоваскуларни, респираторни, нервни систем. Такође
технике играња овог спорта подстичу повећање зглобне поретљивости, повећања снаге
мишића, побољшања прецизности покрета, усавршавање координације покрета, те због
тога, можемо говорити о овом спорту као средству корективне гимнастике.

5
 РУКОМЕТ

Рукомет је популаран тимски спорт који се игра широм света. То је динамичан и

узбудљив спорт који је вођен скупом правила осмишљених да обезбеде фер плеј и
безбедност за све играче. Рукометна правила су од суштинског значаја за разумевање
начина на који се игра игра, и кључна су за обезбеђивање да сваки меч буде узбудљиво и
такмичарско искуство.

Утакмица траје 60 минута. Подељена је на два полувремена која трају по 30

минута.

Терен и опрема која се користи у рукомету су пажљиво регулисани како би се

осигурало да се све утакмице играју под истим условима. Терен је централном линијом
подељен на две половине, а свака половина има гол висок 2 метра и широк 3 метра.
Лопта која се користи у рукомету мора бити од 58-60 цм у обиму и мора бити од коже
или синтетичких материјала. Величина лопте се разликује за одрасле и за децу. За децу је
мањих димензија и мање напумпана како би спречила озлеђивање.

Рукометну екипу чине 6 играча на терену и голман. Сваку играчку позицију

карактеришу специфичне технике игре.

Рукометна игра је брза и пуна акције, са играчима који се стално крећу горе-доле
по терену, додају лопту и шутирају ка голу. Циљ игре је убацити лопту у противнички
гол, при чему се екипа која постигне највише голова на крају утакмице проглашава
победником.

Играчи могу правити фаулове током игре, као што су држање, гурање или
саплитање противника. Фаулови резултирају слободним бацањем или казнама за другу
екипу, у зависности од тежине прекршаја. Рукометна правила такође регулишу тајм-ауте
и продужетке, обезбеђујући да се сваки меч игра поштено и по истим правилима.

Рукомет је спорт који се брзо развија и играчи морају стално да се крећу и реагују
на покрете противника. Брза додавања, нагле промене смера и експлозивни скокови су
уобичајени елементи игре, што је чини узбудљивим и изазовним искуством за играче.

6
 ТЕХНИКЕ У РУКОМЕТУ КАО СРЕДСТВО КОРЕКТИВНОГ ВЕЖБАЊА

Под техником подразумевамо одређен начин рационалног покрета или кретања

према утврђеном редоследу. Технички елементи рукомета су бројни у зависности од
фазе игре или поседовања лопте лао и позиције играча. Подела технике у рукомету није
коначна јер се рукомет као спортска игра стално развија те се технички елементи
усложњавају. Неки од елемената рукометне технике се могу врло делотворно применити
и у корективном вежбању. Нарочито су применљиви на часовима физичког васпитања
ученика разредне наставе. Овде ће бити представљени неки од елемената рукометне
технике и како они могу утицати на корекију постуралних поремећаја.

ДОДАВАЊЕ

Додавање лопте представља начин бацања, одбијања или преноса лопте пема
саиграчу. Заједно са хватањем лопте, овај технички елемент је процентуално највише
заступљен у игри што доводи до закључка да овом елементу треба посветити посебну
пажњу. Свакако, овај елемент рукометне технике је високо застуљен и применљив у
самој настави. У рукометној игри додавање се може извести у месту, кретању, скоку,
окрету или паду, а у односу на усмереност шака, додавање се може извршити једном
руком или са две руке. Сва додавања се могу поделити на основна додавања и
специјална додавања. Основна додавања, проистекла су из природног облика бацања, а
представљају најчешће коришћена додавања у рукомету, док специјална додавања су
модификације или варијанте додавања која се користе много ређе у зависности од
ситуације на терену, односно кад играчи нису у могућности да реализују основно
додавање.

Правилна техника додавања лопте је следећа : да би се могло извести адекватно

додавање, врло је битно најпре добро прихватити лопту. Лопта се хвата са две руке, а
потом се лопта утискује у избачајну шаку. Рука са лоптом се води назад и у страну,а угао
који затвара подлактица и надлактица не би требало да буде мањи од 90 степени. Потом
шака прелази дужи пут до лакта и у крајњој тачки се налази иза лакта. У овој фази
долази до ротације рамена и затезања мишића рамена и припреме за избачај лопте.

7
Наглом активношу мишића, лакат, подлакт и шака се усмеравају према напред и доле.
Избачај лопте се завршава савијањем шаке.

Техника додавања лопте може бити средство корективног вежбања уколико

постоји сколиоза у грудном делу кичменог стуба. Наравно, додавање лопте треба
изводити руком на којој страни је лоцирана сколиоза како би се произвело јачање
контрхованих мишића.

Када је у питању лоше кифотично држање и постурални поремећај издубљене

груди, можемо рећи да да је додавање донекле ефикасно, када се мисли на прављење
замаха уназад руком, што резултира екстензију груднох мишића али процес избачаја
лопте се завршава скупљањем груди и контраховањем грудних мишића које је не
непожељно у случају ових постуралних поремећаја.

Основно додавање је често заступљено у настави физичког васпитања, како као

сама наставна јединица у наставном плану и програму, тако и кроз различите дечије
игре, на пример „Између две ватре“, „Шеве“.

Специјална додавања се могу изводити са једном или две руке, у зависности од

положаја играча и ситуације на терену. Неке од варијанти специјалних додавања једном
руком су:

 Додавање иза леђа. Ова техника додавања подразумева благи искорак

ногом супротном од ноге којом се изводи додавање, како би се направио
пут кретања лопте, потребно је увући карлицу напред и замахом руке и
спуштањем рамена извести избачај. Уколико се додавање врши десном
8
 руком, оно може бити посматрано као корективна вежба за сколиозу
грудног дела на десној страни (спуштањем рамена заправо се јачају
контаховани мишићи) али и када је лордоза торакалног дела у питању јер
је неопходно за избачај лопте карлицу гурати напред. Због искорака који је
потребно направити, овакво додавање у горе наведеном примеру може
бити делотворно када је у питању лумбална сколиоза на левој страни јер
искораком леве ноге јачамо мишиће на левој страни карлице.
 Додавање иза главе. Додавање се врши на начин да је потребно благо
савити главу и из замаха додати лопту пребацујући руку иза главе.
Погодно као средство корективног вежбања код грудне сколиозе (на
страни руке са којом се додаје лопта) или лордозе у вратном делу кичме јер
је потребно приликом извођења овог додавања савити главу ка напред.
 Додавање испод једне ноге. Додавање се врши на начин да се подигне нога
на страни руке којом се додаје лопта. Овакав положај заправо узрокује
савијену главу ка напред и савијање карличног дела. Овакав положај
доприноси корекцији лошег лордотичног држања.
 Додавање лопте по земљи. Додавање се врши једном руком у получучњу
са искораком ноге супротне од руке којом се врши додавање. Пригодно за
корекцију сколиозе и лордозе.

Додавање лопте са обе руке.

 Додавање лопте у висини груди. Лопта се држи са обе руке на грудима и

снажним замахом врши се избачај лопте при чему долази до екстензије
груднх мишића. Применљиво је код постојања грудне кифозе и
издубљених груди.
 Додавање лопте са две руке преко главе. Додавање се изводи на начин да
су руке са лоптом изнад главе. Приликом прављења замаха, рамени
мишићи се затежу јер се руке подижу високо горе, затежу се и грудни
мишићи, глава се помера напред, а након избачаја лопте, глава се враћа
назад. Пригодно за корекцију сколиозе и кифозе.

9
 ХВАТАЊЕ

Спецификум рукомета је играње руком, Зато хватање лопте има посебну тежину у
вредновању и обуци овог техничког елемента. Хватање лопте прредставља остваривање
контакта између лопте са шакама. Посто је две врсте хватања:

 Високо хватање, хватање лопти изнад кука,

 Ниско хватање, хватање лопти испод висине кука.

Пиликом хватања високих лопти са обе руке, потребно је обратити пажњу да

пријем лопте буде у висини троугла који глава прави са раменима. Овакав положај
захтева равна рамена и стиснуте мишиће груди, те се може користити у корективном
вежбању код исупчених груди и грудне лордозе.

Ниско хватање лопти је хватање испод висине кука. Изводи се у получучњу у

раскорачном ставу испружених руку. Овакав положај је погодан за корекцију лошег
кифотичног држања.

TEХНИКА ИГРЕ У ОДБРАНИ

Одбрана представља фазу игре у којој екипа не поседује лопту. Директни иљ

одбране представља спречавање потривника да постигне гол. Играње одбране у
рукомету је изузетно захтевна фаза игре са аспекта физичке спремности, техничке
обучености али и са аспекта психолошке припремљености и тактичке компетентности.

На успешност извођења одбрамбених активности у многоме утиче квалитетно

постављање играча у одбрани и примена одбрамбених ставова. Одбрамбеним ставом се
назива положај тела играча који му обезбеђује да на најједноставнији, најефикаснији и
најрационалнији начин изведе потребне моторичке кретње које захтевају одбрамбене
активности. У рукометној пракси разликују се два одбрамбена става:

 паралелни став
 дијагонални став

10
 Паралелни став у одбрани доста је сличан паралелном ставу у нападу без лопте, с
тим да има своје специфичности по којима их разликујемо. Стопала су постављена
паралелно, по чему је овај став и добио назив, али за разлику од става у нападу, ширина
стопала је нешто већа од ширине рамена. Колена су нешто више савијена, чиме се
тежиште тела ниже спушта, што директно утиче на стабилност и сигурност става. Труп
је наглашеније нагнут према напред и исправљен колико ситуација дозвољава, а глава је
уздигнута. Најочигледнија разлика између става у одбрани и нападу је у положају руку.
Положај руку може бити различит, што условљава ситуација на терену. Најадекватнији
положај руку подразумева да су благо савијене испред и поред тела, а шаке су
размакнуте широко и постављене у висини рамена.

Овакав став у одбрани може помоћи у корекцији лошег лордотичног држања, док
став подигнутих руку утиче повољно на проблеме код постојања сколиозе и издубљених
груди.

У рукометној игри дијагонални одбрамбени став се примењује кроз два облика. У

зависности која нога се поставља напред, односно којом ногом играч одбране иде у
искорак, разликује се леви и десни дијагонални став. Ако играч одбране искорачи левом
ногом, заузео је леви дијагонални став и обратно. Који ће од ова два става
употребљавати у игри зависи од ситуације на терену и позиције у одбрани. Играчи који
чувају дешњаке, углавном заузимају лијеви дијагонални став како би направили што
бољу позицију за контакт са играчем напада или остварили намеру да затворе једну
страну играчу напада и усмере га у слабију страну, у овом случају леву.

11
 Примена ове технике одбране може корективно деловати у случајевима лошег
лордотичног држања као и лумбалне и торакалне сколиозе.

12