CAREV ŠTITONOŠA

Treći deo
 Moglo je biti deset sati uveče.
Obalske krčme su bile prepune gostiju koji su trošili i poslednju paru na
grčko vino.
Naročito je bila čuvena krčma papa-Sofrona, oniskog Grka podbulih očiju i
nakesanih obraza, koji je važio kao najpokvareniji čovek u Galati.
Pored točenja pića on se bavio i mnogim poslovima koji se ni u kojem
slučaju ne bi mogli nazvati poštenim. Njegovi gosti su se isto tako odlikovali svim
negativnim osobinama tako da bi se moglo reći, da je njegova krčma bila stecište
najokorelijih zlikovaca i ljudi, koji nisu imali ni pojma o moralu i o dozvoljenom.
Odjednom se otvoriše vrata i u krčmu uđe jedan gost, koji je već po samom
svom izgledu bio kudikamo otmeniji od ostalih.
Istina da je bio ogrnut oveštalim ogrtačem, ali se po celoj njegovoj pojavi i
kretanju moglo videti, da pripada boljem staležu.
Kad je zatvorio za sobom vrata, on je ugledao oko sebe pa se uputi pravo
Papa-Sofronu, koji je stajao iza tezge, Kad ga je ugledao, krčmar mu pođe u susret
osećajući da je to „bolji“ gost, koga treba lično da usluži.
I ostali gosti su radoznalo posmatrali tu retku pticu, koja je neočekivano
upala u njihovu jazbinu. Začas je prestao žagor i u krčmi je zavladala mrtva tišina.
Otmenom gostu ovo kao da se nije bilo dopalo.
Prišao je krčmaru i rekao mu nabusito:
– Hoću da govorim s tobom u dva oka.
– Na službi, velemožni.
– Imaš li neku posebnu sobu?
– Kako ne bih imao! Jeste li vi - - - ovaj - - - došli nekim poslom?
– Prepredeni lupežu! Zar se tebi može doći u drugoj stvari?
Krčmar je bio naviknut na slične komplimente pa se na ovaj nije ni osvrtao.
Dozvao je okom jednog prljavog dečka i naredio mu da pazi na goste,
razume se na one koji plaćaju rđavo, ili nikako.
Zatim se ponovo poklonio pred otmenim gospodinom i pokazao mu rukom
na jedne crvotočinom izjedene stepenice, koje su vodile nagore.
Našli su se u jednoj maloj sobi bedno nameštenoj.
Kad je krčmar zatvorio vrata, nepoznati gost ga zapita:
– Imaš li nekog čoveka koji je gotov na svaku uslugu?
– Kako da nemam, velemožni.
– Stvar je diskretna.
 – Potpuno vas razumem.
– Samo - - - znaš – reč je o malo težem slučaju.
– Valjda nije teži od moje savesti!
– Vidim već da će stvar biti u redu. Dakle - - - - hoćeš li me dovesti u vezu
sa tom uštvom?
– Odmah, velemožni. Samo - - - znate kako je. Svaki posao treba da se
kapariše.
– Za to ne brini.
– Cena zavisi kakvim se radi oružjem.
– Otrov.
– To je najskuplje.
– Ne smeta. Znao sam. Dovedi ga.
– Ima još nešto, velemožni.
– Govori!
– I ja živim od nečega.
– Evo ti!
Bacio mu je omanju kesu i dodao:
– Mislim da ćeš sa ovim biti zadovoljan.
Papa-Sofron istrese kesu na sto pa odvrati nasmejana lica:
– Odmah sam znao da ste veliki gospodin! Elis će doći za nekoliko minuta.
Sjajan čovek. Ubije čoveka, a i ne trepne.
– Takav mi je i potreban.
Rekavši to pokvareni krčmar protrlja ruke kao čovek koji stoji pred dobrim
pazarom, zatim ode napolje i žurno strča stepenicama u krčmu.
Obuhvatio je jednim pogledom sve goste zatim dao znak jednom propalom
tipu koji je sedeo u jednom uglu sav u dronjcima.
Lice tog čoveka bilo je divlje, a njegove oči su imale nečeg zverskog.
– Ima li neki posao za mene, zapita odrpanko.
– Ima, Elise.
– Kakav je posao?
– Polako. Jesi li video onog gospodina što je malo pre ušao u krčmu?
– Video sam.
– On želi da razgovara s tobom.
– Oho! To je krupna riba!
 – I meni tako izgleda.
– Gde je on?
– Gore u sobi.
– Hoćeš li me odvesti njemu?
– Zato sam te i zvao.
Kad su došli pred vrata sobe u kojoj se nalazio otmeni gost, krčmar povuče
odrpanka ustranu pa mu reče šapatom:
– Gledaj da izvučeš što više.
– Ne brini.
– I ja imam prava na jedan deo.
– Razume se.
– A sad uđi unutra.
Krčmar se vratio u krčmu a Elis je ušao u sobu i odmah se upustio u razgovor
sa otmenim gospodinom.
Govorili su skoro šapatom tako da je bilo isključeno da neko čuje njihov
razgovor, koji se vodio na grčkom jeziku.
Razgovor je inače trajao prilično dugo.
Kad je bio završen, nepoznati ustade pa reče:
– Stvar je hitna i treba da se izvrši što pre.
– Biće sve kako smo ugovorili.
– Osim toga – nikome ni reči.
– To je i za mene važno?
– Da li ti je potreban novac?
– Kome nije.
– Sad ćeš dobiti pola, a drugu polovinu po svršenom poslu.
– Zar ne bi mogao sve sada?
– To nikako. Kad se bolje upoznamo biće drukčije.
Elis se počeša iza uva. To mu se nije baš mnogo svidelo, ali nije imao kud.
Morao je i na to da pristane.
Odmerio je težinu kese, koju mu je pružio stranac, nespretno se poklonio
nekoliko puta pa izašao napolje.
Otmeni gost je čekao neko vreme zatim i sam siđe u krčmu.
Elis se nije više nalazio u njoj.
Krčmar ga je ispratio dubokim klanjanjem, a otmeni gospodin se uputio
žurnim koracima u središte varoši.
 Zaustavio se pred veličanstvenom palatom u kojoj je stanovao Jovan
Kantakuzen.
Vratar ga je odmah propustio i poveo divnom baštom, koja se nalazila svud
oko palate. Zatim ga je uveo u samu palatu.
Jovan Kantakuzen ga je odmah primio. Već po prvim rečima koje su
izmenjali, videlo se da su oni stari poznanici i prijatelji. Moglo se i to videti da ga
je čekao jer je odmah skočio čim se ovaj pojavio na vratima.
Ne čekajući ni da zauzme ponuđeno mesto, Kantakuzen ga zapita:
– Dakle? Jesi li učinio što?
– Nadam se da će sve biti u najboljem redu.
– Ti se samo nadaš. Drugim rečima još nisi siguran u uspeh.
– Jesam.
– Dobro. To je i moja želja. Koga si za to našao?
– Jednog propalog tipa koji bi na svakoj izložbi odneo prvu nagradu. Papa-
Sofron je veliki stručnjak za te poslove. Na njegov izbor čovek može mirno da se
osloni.
Ćutali su neko vreme kad Kantakuzen reče više za sebe:
– Taj trivalski seljak postaje već i suviše opasan.
– To je i moje mišljenje.
– Slobodno vršlja po Konstantinopolju kao po svojoj dedovini i izaziva me
na svakom koraku.
– Ko je on ustvari?
– To niko ne zna. Zove se Miloš, a nosi naziv Vitez od Gavrana. Ništa više
o njemu nisam mogao da doznam. Inače je on jedan od najodanijih Dušanovih
ljudi.
– Sad će biti s njim zauvek svršeno.
– Trebalo bi da odeš „Kod lava“ i da vidiš kako stoji stvar.
– I ja sam tako mislio.
– Požuri pa se vrati da me o svemu izvestiš.
Oprostili su se i Kantakuzenov gost je požurio napolje.
Uputio se pravo zapadnom delu varoši gde se nalazila krčma „Kod lava“.
Ta krčma je u ono doba bila vrlo čuvena i u nju su navraćali i bolji gosti. Od
ranog jutra do mrke noći kroz nju su prolazili ljudi u najraznovrsnijim odelima
tako da je unutrašnjost te krčme pružala vrlo šarenu sliku.
 Grci, Arabljani, Mlečići, Đenovljani, Perzijanci i mnogi drugi koje neki
posao beše doveo u veliku varoš nisu propuštali priliku da ne svrate u tu krčmu u
kojoj su putnici dobijali svaku udobnost.
Krčma je imala dva ulaza, jedan sa ulice, a drugi iz starog i zapuštenog
parka.
Kad je Kantakuzenov prijatelj došao do krčme, pažljivo se počeo osvrtati
oko sebe kao da se bojao da ga ko ne vidi, zatim je pošao parku.
Otvorio je gvozdena vrata, koja su bila samo prislonjena, i ušao u park.
Kretao se slobodno i sigurno i po svemu se videlo da dobro poznaje i baštu, i celu
okolinu.
Prošao je kroz ceo park i zaustavio se pred ulazom u krčmu.
Osluškivao je neko vreme, zatim ušao u skoro zamračen hodnik.
U blizini nije bilo ni žive duše.
Pošao je pravo vratima koja su se nalazila na kraju hodnika.
I ova su bila samo prislonjena.
Kroz njih je dospeo u prostranu sobu skoro bez ikakvog nameštaja. U
jednom uglu ležala je gomila prljavih asura i pocepanih ponjava.
Taman je hteo da, se uputi drugim vratima, koja su vodila dalje, kad se ova
otvoriše i kroz njih iziđe Elis. Odmah je poznao i počeo da se klanja.
– Dakle, kako stoji stvar, zapita ga Kantakuzenov prijatelj.
– Odlično.
– Jesi li svršio s njim?
– Još nisam, ali sam na putu.
– Dođavola! Očekivao sam povoljnije vesti. Drugim rečima još ga svakako
nisi ni pronašao.
– Pronašao sam ga.
– Da li je i sad ovde?
– Jeste.
– U krčmi?
– Ne. U jednoj sobici na tavanu.
– Onda požuri. Ja ću čekati dole u krčmi. Ili - - - poći ću i ja s tobom. Ti si
stari lupež i ne mogu da ti verujem. Uostalom, drugu polovinu obećane nagrade
dobićeš tek kad ga smakneš.
– Onda hajdmo. Malo pre sam zavirnuo kroz vrata i video da se sprema da
legne. Ako je zaspao, onda je stvar u redu.
 Ponovo su izašli u baštu pa se uputili pored zida, pored koga su ležale visoke
naslage đubreta i raznih otpadaka.
I Elis je dobro poznavao raspored zgrade i njene bliže okoline, jer je i u tu
krčmu vrlo često zalazio, naročito kad je imao nalog da uhodi nekog bogatog
trgovca, koga je trebalo da proguta pomrčina.
Tako su došli do jednog stepeništa, koje je vodilo na tavan.
Stepenice su bile trošne i izjedene crvotočinom tako da da im je pretila
opasnost da se na svakom koraku sruše na zemlju. Ipak su se nekako teškom
mukom uspeli i dospeli na tavan, koji je bio prilično visok.
Na tavanu je bilo skoro sasvim mračno jer je tavan imao samo jedan mali
prozor, kroz koji je jedva ulazila dnevna svetlost.
– Gde je ta prokleta soba, zapita Kantakuzenov prijatelj.
– U onom uglu.
– Ja ne vidim ništa.
– Hajdete za mnom.
Pošao je za zlikovcem koji je dosta sigurno koračao kroz polutamu.
Zastao je pred jednom daščanom pregradom i dao svom pratiocu prstom
znak da ćuti.
Stojali su tako neko vreme u grobnoj tišini, koja je oko njih vladala.
Zlikovac priđe svom pratiocu pa mu reče šapatom:
– Svakako je zaspao.
– Onda napred!
Elis priđe vratima daščane pregrade pa ih otvori.
Pregrada je isto tako imala mali prozor kroz koji je ulazilo dovoljno svetlosti
da se vidi sve što se nalazi unutra.
Na prostoj postelji, koja je stojala na drvenim nogarima, ležao je neki čovek
okrenut leđima.
U desnom uglu dizala se gomila asura i krpetina. Izgledalo je da je ta krčma
bila tesno vezana sa krpama i đubretom.
Elis samo gurnu svog pratioca, na izvadi iz nedara kamu sa dve oštrice, koje
su blistale kao dve munje.
Prišao je kao tigar zaspalom čoveku, podigao desnu ruku, u kojoj je
svetlucala kama, pa zadao snažan udarac, tako snažan da se i sam poveo za njim i
malo je trebalo pa da padne.
Odmah posle udarca on se trgao, ispravio i stao, iznenađen i zabezeknut.
Udaren čovek nije se ni pokrenuo.
 Izgledalo je kao da tog udarca koji je inače bio smrtonosan, nije pretrpeo
nikakve ozlede.
I Kantakuzenov rođak je bio iznenađen.
Stvar je zaista bila čudnovata i nerazumljiva.
Skoro u istom trenutku iza gomile asura iskoči neki čovek sa mačem pa se
visoko ispravi. Lice mu je imalo preteći izraz.
– Kao što vidite, gospodo, tačnije, lupežu i velemožni gospodine, ja još
nisam mrtav. Nož je probio samo moju lutku a Miloš, Vitez od Gavrana, kome je
taj udarac bio namenjen, još je živ i biće to sve dok moj dični kralj Dušan ne
postane i Srpski car!
Ovaj nagao preokret beše u tolikoj meri uticao na zlikovca i na
Kantakuzenovog rođaka da su stojali kao gromom poraženi.
– Mogao bih vas smožditi jednim udarcem, produžio je naš Miloš, Vitez od
Gavrana, ali neću da prljam ruke. Ja sam mnogo otmeniji gospodin nego vi
Vizantinci, koji se služite tako niskim sredstvima i podmuklim napadima.
Kantakuzenov prijatelj je predosećao opasnost.
Najgore je bilo to što nije kod sebe opšte imao oružja.
Elis je sav drhtao od straha i u ruci je još uvek držao nož, kojim je hteo da
ubije Miloša.
Kantakuzenov prijatelj se poče osvrtati oko sebe kao da je tražio izlaza iz te
situacije, koja je bila vrlo opasna.
Tada mu Miloš priđe, udari ga rukom po obrazu pa reče:
– Da ne bih prljao mač, evo ti za uspomenu. Sad idi tvom Kantakuzenu pa
mu reci da se Miloš, Vitez od Gavrana ne plaši nikakvih podvala ni smicalica, koje
mu vi spremate. Neka se čuva da se ja i on još jedanput ne sretnemo, jer tada neću
biti ovakav kavaljer kakav sam spram tebe.
Zatim priđe Elisu, koji je bio više mrtav nego živ, pa i njega ošinu.
Ovaj kukavički jauknu pa se uhvati rukom za udareno mesto, koje je bilo
crveno kao krv.
Odmerio ih je još jednim prezrivim pogledom, zatim se okrenuo pa pošao
izlaznim vratima.
Taman je hteo da prekorači prag i da stupi u baštu, kad začu neke korake i
viku pomešanu sa zveketom oružja.
Miloš stade pa steže svoj mač.
Nije prošlo ni nekoliko trenutaka kad između drveća iskrsnu desetak
naoružanih ljudi.
 Pošli su pravo njemu i kad su stigli na nekoliko koračaji od njega, njihov
predvodnik ispruži ruku, u kojoj je držao mač, pa viknu:
– Uhvatite ga!
Naravno da se to odnosilo na Miloša.
Miloš se nije ni malo zbunio.
Nije imao vremena da razmišlja ko su ti napadači i ko ih je poslao protiv
njega. Nije smeo propustiti nijedan trenutak nego preduzeti sve što je mogao da se
odbrani.
Čim je pala komanda, naoružani ljudi se postrojiše za napad pa pođoše
Milošu sa isukanim mačevima.
Miloš se malo odmače, zatim baci oko sebe munjevit pogled. Teren je bio
otvoren i nezaštićen, i usled toga vrlo nezgodan za borbu, a naročito tako neravnu,
kao što će biti ova.
Na nekoliko koračaji iza njega nalazilo se jedno debelo drvo, koje se skoro
oslanjalo na susedni zid.
Sa leve strane drveta bila je naslagana velika gomila drva tako da mu je
prilaz s te strane bio osiguran. Prema tome imao je samo dve nezaštićene strane i
nadao se da će moći nekako da iziđe na kraj sa lupežima, koji su se već spremali
za napad.
U jednom skoku Miloš dođe do drveta, zatim podiže visoko svoj mač.
Bilo je već krajnje vreme da o učini jer mu se jedan od napadača beše već
toliko približio, da je morao da ukrsti s njim mač.
Zveket se začu, zvonak i zlokoban.
Milošev protivnik je bio prilično dobar borac ali nikako ne dorastao da se s
njim bori. Već posle prvih udaraca, koje su izmenjali, moglo se videti u čiju će
korist biti rešen taj dvoboj. Razume se da su to videli i ostali naoružani ljudi pa su
odmah požurili da priteknu u pomoć svom ugroženom drugu.
Iz čete se izdvojiše tri ljudine pa pođoše pravo na Miloša.
Sad je imao protiv sebe četiri protivnika.
Ipak nije se nimalo zbunio.
Ubrzo oni počeše da ga napadaju svom žestinom zasipajući ga strašnim
udarcima.
Miloš je odbijao udarce kao od šale, a s vremena na vreme i sam prelazio u
napad.
Razvi se strahovita borba, kakva se odavno nije videla. Ostali napadači su
stojali nepomično i skoro bez daha posmatrali tok borbe.
Miloševi skokovi bili su za svako divljenje.
 Odbijao je udarce i napadao protivnike, koji su bili zbunjeni njegovom
okretnošću.
Odjednom jedan od napadača opsova pa stuknu korak natrag.
Njegov mač izlete iz ruke, opisa širok krug pa pade nekud među drveće u
bašti.
Udarac je bio tako snažan da mu beše obamrla cela ruka tako da je odmah
morao da se povuče iz borbe.
Ni njegov drug se nije bolje proveo. I njemu je Miloš izbio mač iz ruku, a
trećeg teško ranio. Ostao je još samo jedan koji se držao najbolje.
Kad su ostali videli kakvog imaju protivnika, počeše se dogovarati šta da
rade.
Naposletku odlučiše da svi sa svih strana napadnu Miloša i da ga tako
savladaju.
Tako su i učinili.
Nisu se dugo predomišljali nego su odmah prešli u napad.
Miloš se malo povuče bliže drvetu da odmeri situaciju.
Ovog puta mu je pretila ozbiljna opasnost.
Bio je opkoljen sa tri strane.
Morao je biti vrlo oprezan i otvoriti četvoro oči.
Skupio je svu svoju snagu i dočekao prvu navalu.
Mačevi se opet ukrstiše i njihov zveket nadaleko razleže po bašti.
Prvi napad je bio odbijen i Miloš poče očekivati drugi, koji će svakako biti
još snažniji.
Tako se i dogodilo.
Napadači su videli da će se zlo provesti i da moraju što pre svršiti sa opasnim
protivnikom, koji je bio odličan borac. Stoga navališe na njega složno i zasuše ga
udarcima.
Miloš je morao da pribere svu svoju pažnju da bi izbegao opasne udarce. U
tom položaju on nije mogao da se osvrne ni za jedan trenutak i da vidi šta se dešava
iza njegovih leđa.
Dok se vodila borba, Kantakuzenov rođak je iz prikrajka posmatrao šta se
dešava.
Njegov račun je bio vrlo jednostavan: ako i on bude prišao borcima, –
nedaleko od njih su ležala na zemlji dva mača, – nije bilo isključeno da će moći
da pobede opasnog protivnika.
 Pored njega, tu je bio i Elis. I on je bio sjajan borac nožem pa će mu se može
naći u nuždi.
Miloš je tako bio zauzet svojim protivnicima da nije ni primetio kad su mu
se počeli približavati s leđa Kantakuzenov prijatelj sa mačem, koga beše vešto
podigao sa zemlje, i Elis, u čijoj je ruci blistao nož.
Okrenuo se u poslednjem trenutku kad je oštrica ubilačkog noža već
bljesnula nad njegovom glavom.
Morao je da se povuče za dva koraka natrag da bi izbegao smrtonosne udarce
napadača, zatim je munjevitom brzinom udario Elisa po glavi tako snažno da je
ovaj pao sa raspolućenom lobanjom.
Kantakuzenov rođak uvide da je time izgubio moćnu potporu pa podiže mač
i jurnu na Miloša. Miloš dočeka i njega. Još jedan udarac, snažan i precizan, bio
je dovoljan da i njega sravni sa zemljom.
Sad je situacija bila kudikamo jasnija.
Miloš nije morao više da se okreće. Svi njegovi protivnici su bili pred njim.
Odmah je prešao u napad.
Jednog za drugim on je sravnjivao sa zemljom i napadao sve bešnje.
Već je bio blizu pobede kad se iz bašte začu tutnjava i teški koraci. Ne
potraja dugo i između drveća počeše ispadati naoružani vojnici. Bilo ih je više od
dvadeset.
Miloš lako zadrhta.
Nije to bilo gubljenje prisustva duha ni strah, nego ipak bojazan da ne izgubi
uludo život, koji treba čuvati i žrtvovati za veće stvari.
Ipak je odlučio da se bori do poslednje kapi krvi.
Opet je došlo do strahovite i neravne borbe u kojoj je Miloš razvio svu svoju
veštinu i hrabrost.
Protivnici su padali jedan za drugim ali je ipak bilo malo nade na pobedu.
Naposletku su ga opkolili sa svih strana.
Opasnost je bila velika, a iz nje nije bilo izlaza. Tada istupi jedan snažan i
visok vojnik pa doviknu Milošu na srpskom jeziku:
– Predaj se, stranče. Ne gini ludo!
– Nikada!
– Vidiš da ćemo te sveg iskasapiti.
– To ćemo videti.
– Zar se još nadaš pobedi?
– Mačeve u šake pa da vidimo!
 Vojnici se počeše došaptavati.
Iskupili su se oko jednog i slušali šta im on govori.
Milošu to dobro dođe.
I inače je bio mrtav umoran pa je hteo tu kratku pauzu lepo da iskoristi za
sebe.
– Ipak će tako biti najbolje, – reče vojnik oko koga se behu iskupili ostali.
Nastade kratak tajac.
Tada visoki vojnik opet poče:
– Razmisli i sam, stranče, o mom predlogu.
– Već sam razmislio.
– Onda? Hoćeš li da se predaš?
– Nikada!
– Dajemo ti još malo vremena.
– Nije potrebno. Dovoljno sam se odmorio.
– Drugim rečima baš hoćeš da te iskasapimo?
– Tako je.
– Zar te nije žao života?
– Ni najmanje. Rodio sam se da umrem.
– Je li to tvoja poslednja reč?
– Jeste.
 Visoki vojnik sleže ramenima pa dodade:
– Kad je tako, onda nam je žao ali moramo svršiti s tobom. I inače si nam
zadao i suviše posla.
Posle tih reči on dobaci nešto vojnicima na grčkom jeziku, našto ovi
podigoše svoje mačeve pa jurnuše novom snagom na Miloša.
On je dočekivao i odbijao udarce napadajući i sam u pogodnim trenutcima.
Uskoro on skoro sasvim posustade.
Nije više imao snage da napada nego se ograničio samo na odbranu.
Vojnici su očigledno bili besni što moraju da se bore i dalje, pa su navaljivali
na njega sve snažnije.
Već je izgledalo da će ga savladati, kad se začuše teški koraci i glasna
psovka.
Miloš živnu.
On je vrlo dobro poznavao taj glas koji je nadaleko odjekivao.
Napadači isto tako stadoše pa se okrenuše u pravcu odakle se čuo glas.
Miloš iskoristi taj trenutak pa zavitla svojim mačem. Jedan od napadača
pade, a odmah zatim opruži se bez jauka i drugi.
Utom ispade između drveća neka ljudina sa ogromnom batinom u ruci.
Psovao je na sav glas i odmah jurnuo na napadače.
Čitaocima je već jasno da je to bio glavom naš Borča.
Njegov drenovak je i ovom prilikom pravio čitava čuda.
Napadači, zbunjeni ovim čudnim načinom borbe, padali su jedan za drugim
a ostali se polako pribirali za otpor.
Tada i Miloš postade aktivniji.
Znao je kakvu pomoć pretstavlja Borča pa se novom snagom baci na
napadače, koji su sad bili potpuno zbunjeni. Videli su rođenim očima svoju
propast, koja im je neminovno pretila.
– Odmori se, Miloše, – doviknu Borča Milošu pa mlatnu jednog napadača
drenovakom po glavi tako snažno da ovaj i ne jauknuvši pade na zemlju.
Kad su ostali videli kako će se provesti, okrenuše se pa se dadoše u bekstvo.
Borča je brektao kao aždaja od silnog zamaha i snage, koju beše upotrebio
u toj neravnoj borbi.
– Hoćemo li za njima, – zapita Miloš.
 – Nije potrebno. A sad hajdmo što pre odavde pa da mi ispričaš kako je došlo
do toga. Već smo se svi bili zabrinuli zbog tebe.
Izašli su iz krčme pa se uputili pravo varoškim zidinama.
Tu, na jednom mestu, nalazio se među gradskim stražarima i jedan Srbin.
Borča beše brzo sklopio s njim poznanstvo i prijateljstvo, i ovaj je uvek
nalazio načina da ih propusti.
Ovog puta, međutim, Srbin se nije nalazio na svom mestu.
Ko zna iz kog razloga su ga bili uklonili sa stražarskog mesta, a možda je i
poginuo u kojem od mnogobrojnih okršaja, koji su tada u Konstantinopolju bili na
dnevnom redu.
Nedaleko od tog dela zida nalazila se jedna upola porušena kuća. Povukli su
se u nju da se dogovore kako će napolje.
U okolini nije bilo nikog. Čulo se samo dozivanje stražara na gradskim
bedemima.
Pod zidinama spavalo je nekoliko vojnika, koji su imali smenu.
– Moramo nešto izmisliti, – primeti Borča pa se počeša iza uva.
– Da, ali šta?
Ćutali su neko vreme i lupali glavu kako da se provuku kroz bedeme.
– Ne ostaje nam ništa drugo nego da, kao i obično u sličnim prilikama,
upotrebimo silu, – reče odjednom Borča pa pogladi svoj drenovak.
– Tako i ja mislim, ali onda moramo pričekati da se bar smrkne.
– Samo da nas ovde ko ne iznenadi.
– Mesto je skrovito, ali ipak moramo biti oprezni. Kantakuzenovi ljudi
vršljaju po celoj varoši i traže nas.
On taman beše ovo izrekao, kad se začu konjski topot.
Jedna su imali vremena da se sklone dublje u razvaline kad ugledaše kroz
jednu rupu na zidu pet konjanika, koji su jahali pravo kući.
– Ovi kao da su nas našunjali, – primeti Borča šapatom.
– Biće posla.
– Ako nas otkriju, dočekaćemo ih kako treba.
– Na svaki način.
Konjanici su dojahali do samih razvalina, zatim zastali.
Na čelu je jahao jedan snažan i razvijen konjanik. To je bio njihov
predvodnik.
– Hoćemo li dalje, – zapita predvodnika jedan od njegove pratnje.
 – Mislim da ovde nema nikog.
– Na koju ćemo onda stranu?
– Da pretražimo onaj šiprag.
– Nas traže, – reče Borča dosta glasno, ali se odmah ujede za usnu. On
sasvim beše smetnuo s uma da ga neko može čuti.
Tada jedan od konjanika skoči s konja pa reče predvodniku:
– Na tragu smo, gospodine predvodniče.
– Kako misliš?
– Oni su tu.
– Da ih nisi video?
– Čuo sam iznutra neki govor.
– Da se nisi prevario?
– Nisam.
– Onda dole s konja pa da pretražimo celu ruševinu.
Tako su i učinili.
Poskakali su s konja i okupili se oko predvodnika, koji je počeo da ih
raspoređuje.
Bilo ih je svega petoro, s toga predvodnik odluči da opkole kuću i da joj se
počnu približavati sa svih strana.
Sa mačevima u rukama oni su dolazili sve bliže ruševinama.
Miloš i Borča su mogli lepo da ih vide kroz jednu poveću rupu nastalu u
zidu.
Predvodnik je išao sa jednim vojnikom u pravcu vrata.
Ulaz je bio upola zasut raznim otpatcima tako da su morali da preskoče
gomilu kamenja, koja se nalazila na samom pragu.
Miloš i Borča se nađoše u škripcu.
Pogledali su deono levo tražeći izlaza, ali njega nije bilo. Tada Borča povuče
Miloša za rukav pa mu pokaza jedan otvor, koji se nalazio na zemljanom podu.
U otvoru su se videle i trošne stepenice koje su vodile u dubinu.
Požurili su da se što pre sklone ispred svojih gonilaca.
Na svakom drugom mestu oni su primili borbu i sa nadmoćnijim
protivnikom ali to nisu smeli da učine tu, pod gradskim zidinama.
Njihovu borbu bi primetili i stražari sa bedema pa bi pritekli u pomoć svojim
drugovima.
Borča je sišao u otvor prvi, a za njim Miloš.
 Još pre nego što je stupio na prvi stepenik, on beše dovaljao do otvora jedan
veliki kameni blok. Kad se spustio malo niže, on ga navali na otvor koji je sad bio
sasvim pokriven.
Stepenice su vodile pravo u dubinu.
Mrak je bio gust kao testo, tako da su morali da silaze pažljivo pipajući
rukama oko sebe. Ko zna da stepenice nisu odjednom prestajale i oni bi mogli da
se stropoštaju u kakav ambis u kome bi našli sigurnu smrt.
Kad su već prilično poodmakli od otvora, Borča reče poluglasno:
– Jedva čekam da siđemo duboko pa da se ispsujem do mile volje. Trista
mu---
– Lakše, Borča, – upozori ga Miloš. – Mogu da nas čuju.
Išli su više od pola sata.
Stepenicama nikako nije bilo kraja a vazduh je postajao sve hladniji i
zaudarao je na plesan i na vlagu. Teškom mukom su disali i osećali su oštre bolove
u slepoočnicama.
Zastali su da se malo odmore.
– Ovako nećemo moći dugo, – progunđa Borča pa opsova.
– Bogami nećemo.
– Uzdam se samo u jedno.
– U šta?
– Da ovaj prokleti bunar ipak ima nekog izlaza.
– Sumnjam. Da ga ima, ne bi vazduh bio sve teži i sve pokvareniji.
Odmarali su se malo zatim pošli dalje.
Tako je prošao još čitav sat. Stepenice sad nisu više vodile u dubinu nego su
se blago spuštale.
I vazduh kao da je bio postao malo svežiji. Njima čisto odlaknu na duši. To
je bio siguran znak da se nalazi neki izlaz.
Naposletku je i prokletim stepenicama došao kraj.
Našli su se u podzemnom hodniku čije je tle bilo mokro i tako klizavo da su
jedva mogli njime da koračaju.
– Đavolska posla! – promumla Borča pa opet krupno opsova.
Odjednom stadoše a Borča prvi uzviknu:
– Svetlost! Sad smo na konju.
I zaista, pred njima, istina još na velikoj daljini, videla se bleda svetlost,
dnevna.
 I ne mareći što su se oklizali skoro na svakom koraku, oni su pošli što su
mogli brže.
Posle desetak minuta dođoše na kraj hodnika.
Nad njihovim glavama nalazio se bunar na čijem je vrhu bio otvor, kroz koji
je prolazila dnevna svetlost.
Stali su i punim grudima udisali vazduh, koji je bio svež kao gorski
povetarac.
– Sad da vidimo kako ćemo napolje iz ove jazbine, – reče Borča pa se poče
osvrtati oko sebe. Ovo su svakako kopali ljudi u nekoj nameri.
Naposletku nađoše u zidu neke udubine i pobijeno kratko kolje, pomoću
koga se moglo izaći napolje.
– Za mnom, viteže! – uzviknu Borča pa se poče penjati udubinama.
Miloš bez predomišljanja pođe za njim.
Tako su brzo i bez ikakvih teškoća došli do samog otvora.
Borča iskoči veselo pa pruži ruku i Milošu da mu pomogne da se izvuče.
Odjednom grmnu nečiji glas u njihovoj neposrednoj blizini:
– Predajte se ili ste sinovi smrti!
Borča i Miloš ustuknuše.
Pred njima su stojali na konjima vojnici, koji ih behu pronašli u porušenoj
kući. Pored njih se nalazilo još desetak njihovih drugova.
Borča lako zadrhta pa uzviknu:
– Trista mu---! Zaboravio sam moj drenovak u onoj prokletoj ruševini.
– Predajte se! – grmnu opet glas ogromnog predvodnika.
Miloš i Borča se pogledaše bespomoćno.
Bilo je malo nade da će se izvući iz opasnosti, u koju behu zapali.

Na istočnom delu države mladog kralja Dušana, na domaku vizantiske

granice, dizala se na jednom strmom obronku brvnara ograđena koljem i opasana
rovovima punim vode. Ta primitivna građevina bila je prilično utvrđena te je
izgledala kao neki mali grad koji je bio izložen neprijateljskim napadima.
 Ta brvnara je bila ustvari jedno od mnogobrojnih vardišta, koja su se nalazila
po celoj kraljevini.1
Bila je blizu ponoć.
Mračnim nebom su se preganjali oblaci a vetar je urlao kroz urvine i
proplanke obrasle stoletnim hrastovim šumama.
U jednoj prostoriji, koja se nalazila u unutrašnjosti vardišta, sedelo je oko
naloženog ognja nekoliko stražara. Razgovarali su, slušali kako zviždi vetar iznad
njihovih glava i obređivali se čuturicom punom rakije.
Bili su to snažni ljudi, mrkih lica i opuštenih brkova. Tipični Srbi, junak do
junaka, koji su lako polazili i u samu smrt ako je to bio interes kralja i otadžbine.
Zapovednik straže je bio naročito naočit i izrazit muški tip. Držanje mu je
bilo ponosno i smelo. S vremena na vreme je dizao glavu i osluškivao vetar, koji
je duvao sve jače.
Odjednom ustade pa reče jednom mladiću, koji je sedeo na drugom kraju
ognja:
– Pogledaj, Srđane, na opkop. Kao da sam čuo rog.
Srđan skoči bez pogovora pa izađe napolje.
Vratio se ubrzo sa izveštajem da se zaista iz šume čuje zvuk roga, koji je
odjekivao u kratkim razmacima.
Svi ustadoše očekujući gosta, koji se već svakako nalazio u blizini.
Po naročitom duvanju u rog oni su odmah znali da je to stražar iz obližnjeg
vardišta, koje se nalazilo u susednoj župi.
Uskoro uđe u prostoriju visoka ljudina osrednjih godina, sa dugačkim rogom
u ruci.
Pozdravio se sa svojim drugovima, upitao za zdravlje i primio ponuđenu
čuturicu.
Kad se malo potkrepio, zapovednik ga zapita:
– Kakve nam vesti donosiš, Mladene?
– Moji ljudi vam dovode dva putnika.
– Odakle dolaze?
– To ne znam. Nisu hteli da nam kažu.

1
Vardišta su se zvala naročito utvrđena mesta, u kojima su se nalazili stražari. Njihova
dužnost je bila aa dočekuju putnike i da ih prate iz župe u župu starajući se da im se na putu ne
desi nikakva neprijatnost. Vardišta su u ono nemirno doba bila od dragocene koristi po putnike
koje su često po drumovima presretali razbojnici i pljačkali ih do gole kože, a u većini slučajeva i
ubijali.
 – Jesu li naši?
– Jesu. Govore čisto srpski. Kazali su nam samo toliko da dolaze sa raškog
druma.
– Hm. Da ti se ne čine sumnjivi?
– Ne bih rekao. Ja već godinama stražarim po vardištima pa sam naučio da
poznajem ljude.
Razgovarali su o svemu što je tada bilo od vrednosti i značaja čekajući da
dođu čudni putnici, koji nisu hteli da kažu odakle dolaze.
Naposletku se začuše na drumu zvuci roga, a odmah zatim konjski topot.
Svi ustadoše pa priđoše vratima.
Putnici i stražari su za to vreme odjahivali konje i spremali se da uđu u
vardište.
Naposletku i uđoše.
Njihov izgled je zaista bio čudan.
Prvi, viši rastom, bio je sav u crnom oklopu, a njegov pratilac u bogatoj,
zlatom izvezenoj dolami, koja se videla na grudima ispod ogrtača.
Pozdravili su se sa prisutnima i primili obligatnu čuturicu sa rakijom, kojom
su se obredili.
– Nećemo se dugo zadržavati, – reče visoki putnik, koji je bio ustvari
čitaocima već poznati Crni Vitez. Ogrejaćemo se malo a zatim dalje.
– Putujete u Vizantiju, – zapita zapovednik.
– Da, – odvrati kratko Crni Vitez. – Idemo tamo po naročitoj želji našeg
gospodara, stoga nas nemojte dugo ispitivati jer i tako nećete ništa doznati od nas.
Te reči su bile izgovorene blago, ali su ipak zvučale oštro i zapovednički.
Bilo je u njima nečeg snažnog i kraljevskog. Mladi zapovednik se odmah povuče
osećajući nagonski da ima posla sa otmenim ljudima.
Putnici su probavili u vardištu nešto više od pola sata, kad ustadoše.
Bili su spremni za polazak.
– Daću vam do granice stražare, gospodo, – reče mladi zapovednik.
– Nije potrebno, – odvrati Crni Vitez.
– Ne bih vam savetovao da pođete sami.
– Zašto?
– Proći ćete kroz opasan kraj u kome se nalazi nekoliko razbojničkih
družina.
– Ne plašimo se toga.
 – Ipak---moji će vas ljudi pratiti makar izdaleka.
– A ako mi to ne želimo?
– Želeli, ne želeli, gospodo, ali tako mora biti, jer tako glasi naređenje našega
mladoga kralja i gospodara.
– Živeo mladi kralj Dušan! – odjeknu kao iz jednog grla. Taj uzvik nije
prihvatio samo Crni Vitez, koji se čudno smešio i samo prineo ruku grudima kao
da je hteo da suzbije u njima neki snažan osećaj, koji začas beše ovladao celim
njegovim bićem.
Kad su se uzvici utišali, zapovednik reče:
– Ne zamerite, gospodo, ali će biti kao što vam rekoh.
Putnici su se uskoro našli pred vardištem, gde su ih očekivali njihovi konji.
Crni Vitez pojaha besnog andalusca, a njegov pratilac jednog halovitog
zelenka. Mamuznuli su ih i izgubili se u noći koja je čisto jecala pod udarcima
strašnog vetra.
Stražari su čekali malo da se izgube iza obližnje okuke, zatim i sami
pojahaše konje da prate tajanstvene putnike do granice.
Putnici uskoro zađoše u šumu gde se vetar nije tako osećao.
Usporili su hod i upustili se u razgovor.
Crni Vitez je bio neobično raspoložen pa reče:
– Veoma se radujem i zadovoljan sam što stražari po vardištima savesno
vrše svoju dužnost. Takvim radom se može i mora postići sve što sam postavio
kao svoje ideale.
– To je sve tvoja zasluga, gospodaru.
– Moja, ali i vaša, jer nije dovoljno da se izda naređenje, nego ga treba i
izvršiti da bi se postigla opšta korist.
Ćutali su neko vreme, kad pratilac Crnog Viteza primeti:
– Samo da sretno stignemo do granice. Bilo bi sasvim suvišno da se
sukobimo sa razbojnicima, o kojima su nam govorili u vardištu.
– Ne mari. U najgorem slučaju moraćemo ponovo da oprobamo naše
mačeve.
Crni Vitez taman beše to izgovorio, kad iz pomrčine iskrsnu nekoliko prilika
pa se isprečiše pred njima.
– Stoj! – začu se grub, seljački glas na bugarskom jeziku.
Crni Vitez i njegov pratilac povukoše konje koji se propeše, a prvi se prope
na svome sedlu pa uzviknu gromoglasno:
– Ko se usuđuje da stane na put carskim skorotečama?
 – Dole s konja! – povikaše nepoznati ljudi, koji su ustvari bili razbojnici.
– Mičite nam se s puta, nitkovi! – uzviknu Crni Vitez pa poteže mačem.
Udario je prvog zlikovca pljoštimice po ramenu tako snažno da ovaj jauknu
od bola pa uteče u šumu. Ni njegov pratilac nije sedeo skrštenih ruku nego je na
isti način oborio njegovog druga. Razbojnika je bilo svega četiri. Kad su ostali
videli da će se isto tako a možda i gore provesti, pleća daše pa begati staše.
Taman se oni behu izgubili u šumi kad dojuriše stražari.
– Sve je u redu! – reče Crni Vitez. – Vaša nam pomoć nije potrebna.
– Onda za njima! – uzviknu vođa stražara pa okrenuše konje i odjuriše za
razbojnicima, koji su bezobzirce trčali da spasu gole živote.
– Možemo dalje, – reče Crni Vitez pa obode konja, što učini i njegov
pratilac.
U samu zoru su se dočepali granice, pokazali straži povelju i ovi su ih odmah
pustili preko.
Oni odahnuše dušom.
– I mi se tako sad nalazimo pod zaštitom cara Andronika ИИИ, – primeti
Crni Vitez pa se značajno nasmeši.
Ove reči behu izgovorene sa gorkom ironijom i njegov pratilac je odmah
razumeo njihov smisao.
– Da, gospodaru, – odvrati on. – Kad bi car Andronik znao ko mu dolazi u
goste, postavio bi dvostruke straže o oko njegova carstva i zlatom bi zasuo svakoga
ko nas uhvati.
Zatim obodoše konje pa pojuriše kroz živopisne predele pod zracima sunca,
koje se dostojanstveno dizalo iza udaljenih visova.

PONOĆNI POSETIOCI

Čitaocima je poznato da je Siniša odveo Dušicu u Konstantinopolj gde ju je

smestio kod jedne vrlo ugledne i bogate grčke porodice.
Siniša je hteo time da postigne dvojaki cilj: da potpuno odvoji Dušicu od
uticaja mrskoga mu kralja Dušana i da je odneguje u svojoj velikoj mržnji, u kojoj
kao da se takmičio sa svojom materom Marijom Paleologovom.
Dušici je ispočetka bilo vrlo teško i nije mogla da se privikne na novi
položaj, u kome se nalazila.
 Ona je volela Dušana i gledala u njemu neko više biće, koje se i ljubi, i
obožava.
Ipak se vremenom navikla na svoju novu okolinu i pomirila sa svojom
sudbinom.
Otmeni Grci su takođe imali ćerku njenih godina, koja se zvala Afrodita.
Dušica se brzo sprijateljila sa lepom devojčicom i u razgovorima s njom
nalazila svu utehu koja joj je bila potrebna dok se nije navikla na novi život.
Najmilije su joj bile njihove zajedničke šetnje po velikom vrtu, koji se
nalazio okolo kuće bogatih Grka. U tom vrtu bilo je mnoštvo cvetnih leja i bistrih
potočića, a u lisnatom granju stoletnog drveća pevale su ptičice tako umilno, da
devojčice nisu mogle dovoljno da ih se naslušaju.
Dušica je imala posebnu sobu, nameštenu vrlo raskošno i po istočnjačkom
ukusu, koji je bio bogat i pun fantazije.
Soba je imala jedan jedini prozor, koji je gledao u vrt. Koliko je samo puta
Dušica u vedre i zvezdane legnje noći stojala, nalakćena na tom prozoru i divila
se veličanstvenoj prirodi, koja je pod njenim nogama širila svoje raskošne draži.
Posle večere bi obično dugo šetale ispod lisnatog drveća, zatim bi Afrodita
otpratila Dušicu do njene sobe, poželela joj laku noć pa i sama odlazila počinak.
Tako je bilo i te večeri kad je njihova šetnja trajala naročito dugo.
Po svom običaju Afrodita je otpratila Dušicu do njene sobe, rekla joj laku
noć pa se i sama uputila da legne.
Kad je ostala sama, Dušica stade malo na prozor da se još nadiše svežeg
vazduha koji je bio zasićen mirisom raznobojnog cveća.
Stojala je tako neko vreme na prozoru i razmišljala o svom životu i sudbini,
koja se s njom ponekad tako nemilosrdno igrala, zatim je duboko uzdahnula,
povukla se sa prozora pa legla na svileni krevet, koji je odisao anđeoskom
čistotom.
Zaspala je brzo i utonula u slatke snove, koji su uljuljkivali njenu nežnu
devojačku dušu.
Ponoć je bila već davno prošla kad u delu parka, koji se nalazio pod
prozorom Dušicine sobe, iznikoše dve senke, koje su imale obličje čoveka.
Senke su neko vreme stojale nedaleko od prozora i pažljivo posmatrale u
njega.
Nepoznati ljudi su ćutali neko vreme, kad jedan od njih reče šapatom:
– Prozor je zamračen. Znači da spava.
– Tako je.
– Ne znam samo jedno.
 – Šta?
– Ima li koga u sobi pored nje.
– To ćemo lako ispitati.
– Na koji način?
– Popeću se na prozor. Istina da je mračno, ali kandilo ispod Bogomajke
ipak dovoljno osvetljava sobu da bi se moglo videti koga ima unutra.
– Dobro si se setio, samo oprezno da nas ne primete. Ja ću dotle čuvati
stražu.
Odmah zatim jedan od dvojice se pope na prozor pa baci jedan pogled
unutra.
Ostao je onde samo nekoliko trenutaka, zatim se spusti dole pa reče:
 – Sama je u sobi.
– Onda napred!
Pošli su vratima koja su vodila u zgradu, a nalazila su se odatle na nekoliko
koračaji.
Vrata su bila samo prislonjena.
Istina da su vremena bila teška i nesigurna, ali je kuća bogatih Grka bila
opkoljena mnogobrojnim stražarima tako da niko ne bi mogao da ih iznenadi.
Našli su se u hodniku u kojem je bilo mračno kao u rogu.
Pošli su pipajući napred i zaustavili se pred vratima, koja su vodila u
Dušičinu sobu. I ova su bila samo prislonjena.
Stali su na prag i bacili su pogled na svileni jastuk, na kome se nejasno
ocrtavala lepa glava umiljate Dušice.
– Samo pažljivo, – reče prvi. – Moramo je na neki način probuditi da se ne
prepadne.
– Na svaki način.
– Ali kako?
– Lupnuću lako nekoliko puta u vrata. Od toga će se svakako probuditi.
Tako su i učinili.
Dušica, koja je na snu bila vrlo laka, polako je podigla sa jastuka glavu pa
zapitala:
– Ko je? Tu ima nekog! Jesi li ti, Afrodito?
– Umiri se, Dušice, – začu se glas prvog tajanstvenog posetioca. – Ne plaši
se. Obuci se brzo i pođi s nama.
Dušica se ispravi na postelji pa zapita drhtavim glasom:
– Ko ste vi i kako se usuđujete da u ovo doba ulazite u moju sobu?
– Tvoji prijatelji, Dušice.
– Vidim da znate moje ime i da govorite čistim srpskim jezikom, ali ipak
smatram da treba da mi kažete ko ste i šta ste?
– To zasad ne možemo učiniti.
– Kud hoćete da me vodite?
– U slobodu, daleko od ovog prokletog grada u kome nikada nećeš naći
svoju sreću.
Glas nepoznatog čoveka je zvučao tako meko i toplo da Dušica i protiv svoje
volje ustade iz kreveta.
 – Požuri, Dušice.
– Tvoj glas mi je odnekud poznat, stranče, samo se ne sećam gde sam ga
čula.
– Sve će ti biti jasno, samo požuri.
Kao opčinjena Dušica se poče oblačiti ne govoreći više ni reči.
Instinktivno je osećala da ti nepoznati ljudi, koji su pod tako tajanstvenim
okolnostima upali u njenu devojačku sobu, nisu njeni neprijatelji i da hoće da je
povedu nekud gde će joj biti mnogo bolje nego u hladnom Konstantinopolju, u
kome je ona ipak bila samo usamljena strankinja.

Nad Svrčinom, gde se nalazio dvor mladog srpskog kralja Dušana, beše
osvanulo divno jutro ranoga proleća.
Nebo je imalo otvoreno plavu boju a prvi sunčevi zraci su zlatili visove
okolnih planina i razgonili magle po dubravama. U vazduhu je treperila paučinasta
babina svila a ptičice su svojim veselim cvrkutanjem pozdravljale veliki praznik
buđenja prirode.
Kralj Dušan toga dana beše ustao naročito rano.
On je i inače ranio, ali tog jutra se beše probudio u samo praskozorje.
Ušao je pravo u dvornicu, seo za ogroman sto koji beše prekriven svitcima
pergamenta i zamišljeno se zagledao na široki drum koji se video kroz prozor.
Tek što mladi kralj beše ušao u dvornicu kad se dva paža postaviše na ulazu,
sa obe strane.
Mladi kralj je dugo sedeo nepomično i posmatrao drum, nad kojim su lebdeli
pramenovi jutarnje magle, kad odjednom udari dlanom o dlan, našto se otvoriše
vrata i njima se pojavi jedan od paževa.
Stao je kao ukopan i zapitao:
– Šta zapoveda kraljevsko gospodstvo?
– Pogledaj da li je ustao veliki logotet.
Paž se pokloni pa bez reči iščeze iz sobe.
Ubrzo se vratio sa izveštajem da se veliki logotet oblači i da će odmah doći.
Kralj samo klimnu glavom pa otpusti paža jednim otmenim kretom ruke.
Lakši šum i vrata se ponovo otvoriše.
 U dvornicu je ušao visok čovek, umna čela i vedrih očiju.
Duboko se poklonio pred kraljem i stao kao ukopan čekajući da ga ovaj
oslovi.
Kralj podiže svoje lice, na kome se ogledala laka seta, nasmeši se svojim
osmejkom koji je svakoga očaravao, pa reče:
– Sedi, Janićije. Danas sam te probudio ranije nego obično, ali imam da
razgovaram s tobom o važnim stvarima.
– Već sam bio na nogama kad mi je došao paž, gospodaru. Ova noć ni za
mene nije imala sanka, – odvrati visoki čovek krupnim basom pa sede na
ponuđeno mesto.
To je bio veliki logotet, uman čovek, na čije je mišljenje mladi kralj mnogo
polagao.
– Da li se vratio protosevast Relja, – zapita kralj posle kraće počivke.
– Još nije, gospodaru.
– To me čudi. Da ga nisu usput napali razbojnici?
– Sumnjam da bi mu se moglo što dogoditi, gospodaru. Relja je i dovodno
okretan i lukav a da bi mu, se moglo dogoditi išta neprijatno i što on ne bi morao
da predvidi.
– Neka bi dao Bog da bude tako kao što kažeš, ali sam se ipak zabrinuo.
Veliki logotet se značajno nasmeši pa primeti:
– Nije tebe briga, gospodaru, za našega protosevasta Relju, nego za glase
koje će ti doneti iz Trnova.
Ove reči velikog logoteta kao da odobrovoljiše kralja Dušana i on reče:
– I sada, kao i uvek, imaš pravo, Janićije. Tvoj um je zaista oštar kao oštrica
moga mača, britke đorde Nemanjića.
Stvar je bila u ovome:
Pre kratkog vremena kralj Dušan beše poslao protosevasta Relju Krilaticu u
Trnovo bugarskom caru Jovanu Aleksandru, da isprosi za njega njegovu sestru
lepu Jelenu. Mladi kralj se beše zagledao u lepu princezu i pored mnogih drugih
briga moriše ga i ljubavni jad, koji ne štedi ni krunisane glave. Dugo je junački
podnosio svoje ljubavne muke, kao i sve druge koje su se nadvijale nad njim, kad
odluči da pokuša sa prosidbom.
Iako je put do Trnova bio dug i tegoban, ipak se mogao otprilike utvrditi dan
kad je trebalo da se Relja vrati.
Po računu mladoga kralja on je imao da se vrati još u toku prošloga dana,
najdalje do prominule ponoći, a u zoru svakako. Relja, međutim, nikako nije
stizao. Briga n neizvesnost mladoga srpskog kralja bila je prema tome sasvim
opravdana i veliki logotet je imao potpuno pravo kad je malo pre stavio onu svoju
primedbu.
Veliki logoteg taman beše zaustio da nešto kaže kad se napolju začuše trube.
Mladi kralj ustade pa reče žurno:
– Janićije! Molim te pogledaj da nije to Relja. Oh, ta prokleta magla! Pazi
kako je gusta! Drum se jedva vidi!
Zaista, magla beše odjednom postala tako gusta da se napolju nije video ni
prst pred okom.
Debeli slojevi su ležali naročito na drumu koji se tu provlačio između dve
guste, stoletne šume. Njenoj gustini beše doprinelo i vlažno šumsko isparenje a i
velika močvara, koja se skoro u nedogled širila odmah iza šume.
Janićije je odmah izišao iz dvornice pa se uputio na širok trem, odakle se
pružao širok vidik.
Nadneo je ruku nad oči i zagledao se na drum.
Odjednom iz magle ispade jedan konjanik koji je u besnom karijeru jurio
drumom.
Veliki logotet se zagleda bolje, malo postaja tako pa se žurno vrati u
dvornicu.
Konjanik je bio Relja Krilatica, glasnik iz Trnova.
Čim se malo uredio i oprao od blata i prašine, bio je primljen od mladoga
kralja, koji je jedva čekao da ga vidi.
– Kakve mi glase donosiš, krilati Reljo?
– To će kazati sitna knjiga, gospodaru.
Rekavši to, skoroteča izvadi iz nedara svitak pergamenta pa ga pruži kralju,
koji ga žurno dograbi i razvi.
Pročitao je do kraja poruku bugarskog cara, preleteo napisano još jedanput
pogledom zatim bacio pogled na velikog logoteta, koji je sedeo nepomično, prateći
očima svaki njegov pokret.
– Kao što vidim, gospodaru, reče veliki logotet, vesti iz Trnova su povoljne.
– I ovoga puta si pogodio, Janićije.
– Možeš li nam reći sadržinu knjige?
– Kako da ne! Reljo, okrete se tada mladi kralj skoroteči, svome
sevastokratu. Ti si umoran. Vidim da si se na brzu ruku doterao da samo što pre
izađeš pred mene, ali ti se iscrpenost ogleda na svakoj crti tvoga lica. Otpočini, a
zatim dođi da te dostojno nagradim za tvoj trud.
 Kad je ostao nasamo sa velikim logotetom, mladi kralj mu pruži pergamenat
pa reče:
– Čitaj, Janićije!
Kad je pročitao, Janićije se opet nasmeši onim svojim čudnim osmehom, pa
reče:
– Bogami, gospodaru, to se zove uspeh! Jednim udarcem dve muve!
Mladi kralj se zagleda u velikog logoteta, kao da je jedva čekao da čuje
objašnjenje, pa zapita:
– Kako to misliš, Janićije?
Veliki logotet pogladi desnom rukom svoje visoko i umno čelo, kao da je
hteo da pribere misli, pa poče ozbiljnim glasom:
– Gospodaru! Sve je to u redu što si se ti zagledao u njeno prinčevsko
gospodstvo, lepu Jelenu. U pogledu tvoga srca, – mlad si. Snažan. Bujan. U
pogledu loze Nemanjića to ti je i dužnost, jer slavna loza ne sme da se ugasi. Tvoj
izbor, gospodaru, dobar je. Princeza Jelena je od dobra roda i viteškog kolena.
Niko živi u njenoj porodici nije bio nikogović, nego sušti kolenović, čija se slava
pronela po svim našim južnim zemljama. Stoga rekoh da je tvoj izbor prekrasan i
da mu niko ne može staviti zamerke.
Rekavši to, veliki logotet malo poćuta kao da je hteo da sabere svoje misli.
Mladi kralj je slušao njegovo izlaganje sa najvećim interesovanjem.
– Produži, Janićije, reče on kad mu se ovaj tajac učinio i suviše dugačkim.
– Lako je produžiti, gospodaru, ali se treba i odužiti unapred za sve ono što
čovek hoće da kaže!
– Uvek dubok i mislen, reče više za sebe kralj Dušan pa se zagleda u lice
svoga logoteta, koji je u tom trenutku ličio na nekog velikog proroka srpske slave
i budućnosti.
– Gospodaru, nastavi veliki logotet, naglašujući svaki slog. Ne zaboravi, da
se krunisane glave žene u prvom redu iz državnih interesa. Vladalac mora da se
žrtvuje za narod u svakom pogledu. On je, ako tako mogu da se izrazim, i prvi i
poslednji. Ne mislim da vređam.
– Ni najmanje, Janićije. To što si rekao, sasvim je na svom mestu.
– Onda ću smelo da nastavim svoju misao. Pored tvoje čiste ljubavi, koju
osećaš spram lepe bugarske princeze, – ja imam dobro oko pa sam imao prilike da
to uočim, – od tvoje svetle veze imaće koristi i naša srpska država. U današnjim
burnim i teškim vremenima mi moramo učvrstiti naše granice i obezbediti mir sa
našim susedima. Ja nikada ne bih mogao ni da zamislim bolju misao nego što je
tvoja odluka da se oženiš bugarskom princezom Jelenom. Mi, pored tvojih ličnih
osećaja, gledamo u toj vezi m jedan vrlo čvrst oslonac na koji možemo računati u
svakoj opasnosti. Moćni bugarski car uživa ugled svih susednih zemalja i mi se
možemo ponositi što ćemo u njemu imati vernog prijatelja, rođaka i saveznika
protiv svih neprijatelja, koji budu zagrozili našem – carstvu!
– Prenaglio si, Janićije! Ja sam samo kralj, a ne – car.
– To ćeš uskoro biti, gospodaru! San o srpskom carstvu mora se brzo
ostvariti. To ti kažem ja, tvoj verni logotet, koji je u Paviji proučio pravne nauke i
stekao dovoljno iskustva da pretskazuje događaje u oblasti državne politike.
– Mene ipak teši samo jedno, dragi moj Janićije, poče kralj Dušan posle
kraće počivke. Niko neće moći da mi prebaci da sam se oženio iz nekog bilo ličnog
ili državnog računa, nego da sam se rešio na taj korak iz čiste ljubavi, koju zaista
osećam spram lepe bugarske princeze.
– Potpuno si u pravu, gospodaru. Uopšte tvoja odlučnost koristi u svakom
pogledu a što je glavno ja u toj vezi gledam produženje slavne loze Nemanjića,
koja se ne sme ugasiti nego mora živeti uvek na ponos svakog Srbina.
– Da, da, moj Janićije. To je ujedno i jedini način da Bugari zaborave na
Velbužd. Opšta narodna radost, što će se udomiti njihova princeza, baciće u
zasenak njihov strašni poraz koji su im priredili moji oklopnici. Kad se setim samo
- - - ali bolje da ne spominjemo te strašne dane kad je smrt obilno žnjela svoju
žetvu.
Mladi kralj opet neko vreme beše utonuo u misli kad poče ozbiljnim glasom:
– A sad ćemo da pretresemo još jednu stvar koja je isto tako važna kao i
moja ženidba.
– Slušam te sa najvećom pažnjom, gospodaru. O čemu je reč?
– O mojoj miloj Dušici.
– Nisam te ni zapitao, gospodaru, kako se oseća tvoja kraljevska sestra posle
mučnog i dugog puta?
– Odlično. Ne može dovoljno da se ispava.
– Razumljivo. Dušica je nežna kao šibljika pa se na putu jako zamorila. A
sad da čujem, gospodaru, kad će biti obavljena veridba između Dušice i
velemožnog hrvatskog vlastelina, dičnog Šubića?
Kralj Dušan se zagleda u lice svog logoteta pa reče zadovoljno:
– Još više se divim tvom umu, Janićije. Ti kao da čitaš moje misli. Ja sam
zaista odlučio da sa svoje strane blagoslovim tu veridbu.
– Mudro činiš, gospodaru. U njemu ćemo mnogo dobiti, pored toga što su
se njihova srca već slila u jedan otkucaj, jedan osećaj.
 – Da. To je i meni poznato. Ja sam je zbog toga i doveo iz tog prokletog
Konstantinopolja gde bi se potpuno otuđila od mene pod uticajem onog sotone u
obličju žene. – Možda je ružno što tako govorim, ali znaš na koga mislim?
– Znam, gospodaru.
Bila je reč o Mariji Paleologovoj...
Kralj Dušan se malo zamisli pa nastavi polako, kao da ima viziju:
– Da, moj Janićije. Dobra će biti ta veza u svakom pogledu. Ne treba da se
zaboravi, da je moćni vlastelin Šubić zakleti neprijatelj ugarskog kralja. Živimo u
teškim vremenima, a na pomolu su još teža. On će biti odlična brana protiv svakog
nasrtaja vojske našeg neprijatelja na severu.
Baš u tom trenutku se otvoriše vrata i na pragu se pojavi jedan od paževa.
Stao je kruto kao sveća očekujući da ga kralj oslovi.
– Šta je novo, Dejane, zapita ga mladi kralj blago.
– Veliki vojvoda i stegonoša Jovan Oliver moli da ga primiš, gospodaru.
– Neka uđe! uzviknu kralj Dušan radosnim glasom pa priđe vratima na
kojima se već ukaza viteška figura mladog vojvode, iz koga je izbijala snaga i
ponos kakav može da ima samo Srbin.
Pozdravio se s njim vrlo ljubazno i ponudio ga mestom.
Već posle prvih reči, koje je s njim izmenjao, veliki logotet ustade.
– Kuda, Janićije, zapita ga mladi kralj.
– Na posao, gospodaru.
– Imaš da rešavaš neke važne stvari?
– Pogodio si, gospodaru.
– Možeš li mi reći u čemu je stvar?
– To mi je dužnost, gospodaru.
– Onda da čujem.
– Tebi je poznato, gospodaru, da kam Bar plaća na ime poreze godišnje sto
i pedeset perpera. Dosad je sve bilo u redu. Pre kratkog vremena nađoše se neki
trgovci koji tvrde da je to mnogo. Oni kažu da bi im bilo lakše da jedan deo poreza
daju u morskim ribama, kao što to čini Kotor.
– Možda imaju pravo ljudi, Janićije. Ispitaj sve i presudi kako valja pa me o
svemu izvesti.
– Tako bih učinio i da mi nisi to rekao, gospodaru.
Posle tih reči Janićije se povuče a u dvornici ostade samo kralj Dušan sa
velikim vojvodom Jovanom Oliverom.
 Mladi kralj je veoma cenio sposobnosti svog velikog vojvode pa ga je uvek
pitao za savet i mišljenje u poslovima, koji su spadali u njegovu nadležnost.
Vojvoda Oliver je znao za to poverenje, koje je uživao kod kralja, pa mu je bio
neobično zahvalan i trudio se u svima prilikama, da ga i opravda.
– Kako stojimo sa naoružanjem, zapita kralj Dušan.
– O tome sam i hteo da govorim s tobom, gospodaru.
– Koliko mi je poznato stanje, ljudstva imamo dosta, ali nemamo oružja.
– Sasvim je tako, gospodaru.
– A moji su planovi veliki.
Kralj je malo poćutao pa nastavio sa naročitim žarom:
– Sve moje težnje vode na jug. Ko bude imao Solun i Carigrad, imaće
otvorena vrata za ceo jug i za carstvo, koje po jačini i snazi neće imati premca. Šta
misliš o tome, Jovane?
– Kao i uvek i sada delim tvoje mišljenje, gospodaru.
– Pitanje je samo kako ćemo naoružati vojsku.
–A to pitanje je veliko i teško.
– Moramo o svemu razmisliti jer bez oružja ne možemo vojevati.
Opet su zaćutali i zamislili se razmišljajući o ovome problemu, koji nije bio
mali.
Za tih nekoliko trenutaka pred njegovim duhovnim očima iskrsnu slika
njegove buduće države, velike i moćne, onakve o kakvoj je on sanjao.
Za kralja Dušana se ne bi moglo reći da je bio ambiciozan.
U slavi i veličini svoje države on nije gledao ostvarenje svojih ličnih želja i
ambicija, nego opštu korist.
On je uvek imao pred očima opšte dobro, a ne svoje lično.
– A sad me iscrpno obavesti kakvo nam je oružje najnužnije, prekide tišinu
prvi mladi kralj.
Vojvoda Oliver se malo zamisli pa poče:
– Zasada nam je najpotrebnije da se snabdemo mačevima, kratkim i
dugačkim za obe ruke, zatim buzdovanima i oklopima za konje sa celom konjskom
opremom. Osim toga potrebni su oklopi i za one oklopnike, čija se oprema
pokvarila od bojeva. Moj čelnik mi je podneo iscrpan izveštaj u kome kaže da
treba odmah nabaviti bar pet stotina gvozdenih kapa, narukvica i isto toliko
okovratnika. A ako budeš udvostručio Palmanovu četu, trebaće i više.
– Da, to moram zaista učiniti. Koliko sad broji Palmanova četa?
– Tri stotine ljudi.
 – Znači da će ih tada biti šest stotina.
– Tako je, gospodaru. Ali ne zaboravi da je to još sve malo. Mi sad imamo
ustvari samo najamnike, pa moramo živo poraditi u tom pravcu. Naprimer, kralj
Milutin je imao više od tri hiljade dobro opremljenih pešaka i oko šest stotina
konjanika. Zato je i mogao da pruži pomoć svom tastu Androniku ИИ.
Kralj Dušan je bio tako zamišljen da je slabo i čuo poslednje reči svog
vojvode.
Gledao je u jednu tačku n kao da je nešto u sebi sračunavao.
– Malo, zaista malo, reče on odjednom više za sebe. A treba stvoriti moćnu
državu koja će se širiti između Jadranskog, Crnog i Belog mora.
Utom se otvoriše vrata i uđe paž.
Opet je stao kao sveća dok ga mladi kralj nije zapitao šta je hteo.
Paž je saopštio kralju da Dušica želi s njim da razgovara.
– Neka odmah uđe moja sestrica, uzviknu radosno mladi kralj pa ustade.
– Da se sklonim, gospodaru, zapita Oliver pa i on ustade.
– Nije potrebno, dragi moj vojvodo. Ja za tebe nemam nikakvih tajni.
Oliver se lako pokloni u znak zahvalnosti za toliko poverenje, a odmah zatim
se ponovo otvoriše vrata i u dvornicu uđe Dušica, mlada, lepa i nasmejana kao
jutarnje sunce koje se rađa iza srpskih gora i planina.
Pritrčala je Dušanu a ovaj ju je zagrlio i nežno poljubio u čelo.
– Braco, protepa Dušica svojim nežnim glasom. Kako se radujem što sam
opet pored tebe.
Mladi kralj je drhtao od radosti jer je jako voleo Dušicu. Milovao je njenu
kao svila meku kosu i šaptao joj reči pune topline i bratske ljubavi.
– Da li je htela što moja sestrica? Baš dobro kad si došla. I inače sam hteo
da te zovem da ti saopštim nešto, čemu ćeš se svakako obradovati.
Oliver ponovo baci na kralja upitan pogled, a ovaj mu dade znak glavom,
čime mu je hteo da kaže da može ostati.
– Šta imaš da mi kažeš, poče Dušica umiljavajući se oko njega.
– Meni su poznati osećaji koje gajiš spram plemenitog hrvatskog vlastelina
Nikole Šubića. Ja ću ti u nekoliko reči reći o tome svoje mišljenje: neka vas oboje
blagi Bog blagoslovi. A tvoju veridbu sa otmenim hrvatskim vitezom
proslavićemo zajedno sa mojom veridbom sa bugarskom princezom Jelenom u
starodrevnom gradu Skoplju!
Mladi kralj taman beše završio kad se u dvorištu začu konjski topot, a odmah
zatim uđe paž pa javi kralju da je stigao glasnik iz Vizantije.
 – Uvedite ga odmah unutra, zapovedi kralj.
Nisu morali dugo da čekaju kad uđe glasnik.
Bio je sav od blata i prašine i tako umoran, da se jedva držao na nogama.
Lice mu je bilo bledo i ispijeno.
– Kakve mi glase donosiš, zapita ga kralj Dušan.
– Gospodaru, poče skoroteča povijajući se desno levo. Moram da ti saopštim
neprijatnu vest. Plemeniti hrvatski vlastelin Nikola Šubić ---
Nije mogao dalje jer sav zadrhta, prinese ruku svojim grudima iz kojih šiknu
krv pa se sruši kao klada.
Dušica vrisnu i pade u naručje Oliveru, koji joj pritrča.
Kralj lako zadrhta pa priskoči skoroteči, koji je već bio u agoniji.
Nastade grobna tišina u kojoj su se čuli samo isprekidani uzdisaji jadne
Dušice.

U IME ALAHOVO

Ostavili smo princa Jusufa u trenutku kad je otvoreno rekao Turcima, da

neće da je preda njima. Olivera je još klečala i nikako nije mogla da razume taj
nagli preokret, do koga beše došlo kod otmenog princa.
Turci su sad videli da su prevareni pa jurnuše na princa.
Ovaj brzo predade Oliveru svojim ljudima, zatim im nešto dobaci na
njihovom jeziku pa istrže mač.
Dva prinčeva čoveka brzo odneše devojku u pozadinu, a ostali se poređaše
oko Jusufa, koji je već odbijao prve udarce.
Turci su bili strahovito ozlojeđeni.
Pored toga što je ispalo onako kako nisu oni hteli, nisu se smeli vratiti pred
svog sultana. Šta da mu kažu? Kako da se izgovore što mu nisu doneli devojku?
Škrgutali su zubima i sve žešće napadali Jusufa i njegove ljude, koji su se
zasad ograničavali samo na odbranu.
Njihov plan se sastojao u tome da puste Turke da se zamore, a tada da navale
na njih i da ih razbiju.
Olivera se nalazila iza njih i nije skidala pogleda sa lepoga princa, koji se
borio kao lav.
I pored sve opasnosti, u kojoj se nalazila a koje je bila potpuno svesna, ona
je bila radosna što se nije u njemu razočarala.
 Šapatom se molila Bogu da princ pobedi svoje krvožedne neprijatelje, koji
je behu poveli u tešku neizvesnost.
Selim se naročito beše okomio na princa Jusufa.
On je uživao naročito poverenje svojih starešina pa mu je bilo krivo što se
sve tako svršilo.
Inače je bio odličan borac na je navaljivao na princa svom žestinom.
U jednom trenutku njemu beše pošlo za rukom da mu se primakne sasvim
blizu.
Njegova kriva sablja već je blistala nad glavom mladoga princa kad ovaj
naglo podiže svoj mač pa odbi udarac. koji bi za svakoga bio smrtonosan. Udarac
s njegove strane bio je tako snažan da Selimu ispade sablja iz ruke pa odlete u
širokom luku daleko od njega tako da nije imao vremena da je ponovo uzme.
Princ Jusuf, videći njihovu nameru da ga ubiju i da opet otmu Oliveru, nije
više osećao milosti. Snažnim zamahom raspolutio je glavu Selimovu koji pade kao
proštac. Dva mlaza krvi jurnuše iz njegovog vrata i poprskaše svu okolnu travu.
Kad su videli pogibiju Selimovu, koga su neobično voleli i cenili, Turci
halaknuše pa jurnuše još žešće na Jusufa i njegove ljude. Ovi su ih dočekali junački
tako da dođe do prave klanice.
– Napred, vikao je lepi princ. Naša je pobeda!
Ovo kao da uli novu snagu njegovim ljudima, koji i sami učiniše juriš.
Princ Jusuf im je služio za primer.
Još dva Turčina padoše pod njegovim udarcima. Ostali su ipak navaljivali
nimalo se ne plašeći njegovog mača.
Ipak – na kraju je pobedila pravda. Dobar deo Turaka je, ležao mrtav a ostali
su se spasavali u divljem bekstvu.
Kad je ubio i poslednjeg protivnika, koji se beše okomio na njega, princ
Jusuf priđe Oliveri, koja je još stojala pod svežim utiskom strahovite borbe, koja
se beše odigrala pred njenim očima, pa joj reče:
– Svršeno je. Neprijatelj je pobeđen. Vi ste slobodni.
Olivera je bila tako radosna da neko vreme nije mogla da progovori nijedne
reči.
Gledala je čas u princa, a čas u njegove ljude, koji su previjali svoje rane.
Princovi ljudi se malo udaljiše jer su osećali da smetaju njihovom razgovoru.
Princ kao da je oklevao, kad odjednom pade pred Oliverom na kolena pa
poče glasom, koji je čudno podrhtavao:
 – Lepojko! Otmena devojko! Tvoj sam rob do smrti i čini sa mnom štogod
hoćeš.
Rekavši to on dohvati njenu ruku pa je prinese svojim usnama.
Olivera blago istrže svoju ruku iz njegove pa mu reče:
– Priberite se. Umirite se, otmeni prinče.
Princ malo podiže glavu pa nastavi:
– Sada ti mogu reći sve što mi leži na duši. Videla si šta sam učinio. Bila si
svedok svega. Ogrešio sam se o svog visokog roditelja. Bacio sam sve pod noge
zbog tebe, zbog moje velike ljubavi, koju osećam spram tebe. Prezreću i
vladalačku krunu, koja u našoj porodici prelazi sa oca na sina. Odgurnuću nogom
sve blago mojih predaka i slavu koja je vezana za moje ime samo da dobijem tvoju
ljubav. Ti me razumeš, je li?
– I suviše te dobro razumem, otmeni prinče, zato ti moram kazati istinu.
– Govori! Moja je ljubav tako velika da sam spreman da i to čujem od tebe.
Olivera malo poćuta.
Bila je vrlo uzbuđena, što se poznavalo po celom njenom držanju.
– Govori!
Olivera stavi ruku na rame lepog princa, koji je u tom trenutku mnogo patio,
pa poče blago:
– Otmeni prinče! Ja ću ti celog života biti zahvalna što su me spasao iz velike
opasnosti, u kojoj sam se nalazila, ali ---
– Ali?
– Ne traži moju ljubav.
– Zašto? Nisam te valjda dostojan?
– Nisam htela to da kažem?
– Nego? Govori! Moje muke su tako velike da neću moći dugo da ih izdržim.
– Moje srce pripada drugome.
Kad je to čuo, mladi princ se sav strese.
– Ti pripadaš - - - drugome?
– Tako je, lepi prinče.
– A ko je taj čovek koji je bolji od mene i kome treba da zavidim na sreći?
– On se sad nalazi u dalekoj zemlji.
– Gde?
– U zemlji Srbiji, kraljevini dičnog srpskog kralja Stefana Dušana
Nemanjića.
 – Kako se zove?
– Miloš, Vitez od Gavrana.
Princ Jusuf se malo zamisli pa primeti više za sebe:
– Poznajem mnoge vitezove, ali nikada nisam čuo za to ime.
Posle tih reči on opusti glavu pa se duboko zamisli.
Mladi princ je osećao u svom srcu veliku ljubav spram lepe Olivere.
Njene poslednje reči behu ga porazile. Imao je osećaj da tone ceo svet i da
mu se gubi pod nogama sve što je dotle imao.
Podigao se polako, zagledao se u njeno lepo lice pa zapitao:
– Je li to tvoja poslednja reč?
– Jeste, prinče lepi. Oprosti mi ali ne mogu drukčije.
– Dobro. Tako i neka bude. A sad mi reci kud želiš da te odnesem?
– U moju postojbinu, prinče, mojim roditeljima i mojoj braći.
– I tako neka bude.
Tada se princ okrete svojim ljudima pa im poče nešto šapatom govoriti.
Ovi su ga slušali pažljivo gledajući pravo u njegovo lice.
Kad je završio, oni se podeliše u dve grupe.
Vladala je mrtva tišina, samo se čulo rzanje besnih konja, koji kao da su
jedva čekali da pođu.
– Otmena devojko, poče princ Jusuf pojahavši svoga konja. Evo ti pratnje
koja će te odvesti u tvoju postojbinu. Ja idem sa drugom polovinom u zemlje
neznane gde ću potražiti svojoj boljci leka ili naći smrt. Zbogom ostaj, lepojko!
Princ Jusuf te nikada neće zaboraviti!
Rekavši to on obode konja pa odgalopira zajedno sa svojim ljudima, koji su
ga u stopu pratili.
Olivera htede da pođe za njim, ali je izdadoše noge.
Osećala je duboku žalost za tim čovekom koji ju je toliko voleo, ali je ona
bila verna Milošu, vitezu svog srca.
Pokrila je lice rukama i počela da plače.
Jusufovi ljudi su stajali oko nje i pažljivo pratili svaki njen pokret. Imali su
strogo naređenje svog gospodara da je čuvaju kao rođene oči.
Kad su videli, da ona nikako ne dolazi sebi, oni se zglednuše, zatim se
izdvoji jedan od njih, priđe joj, položi joj polako ruku na rame pa reče skoro
šapatom:
– Ustani. Mnogo jadikuješ. To može da naškodi tvojoj lepoti.
 Glas tog čoveka je bio tako mek da Olivera instiktivno oseti da mu se može
poverovati, tim pre što mu je princ Jusuf bio dao specijalna uputstva u pogledu
nje.
Konji su bili spremni za polazak, ali je ona bila veoma umorna pa ga je
zamolila da se još malo odmore.
On samo klimnu glavom pa sede pored nje sa mačem preko krila. Bio je
spreman da je odbrani od svake opasnosti.
Olivera odjednom podiže glavu pa zapita:
– Kuda je otišao vaš princ?
– U daleke zemlje, gospodarice.
– Da li će se kadgod vratiti?
– Nikada, gospodarice.
Olivera spusti glavu.
Osećala je da tu ima i njene krivice ali nije mogla ništa da učini. Ona je u
svom srcu nosila Miloša, Viteza od Gavrana, koga nikada nije mogla da zaboravi.
Kad se dovoljno odmorila, ona ustade pa reče svom pratiocu:
– Sad možemo poći. Hoćete li me odvesti u moju zemlju?
– Hoću, gospodarice. Put će biti dug i tegoban ali se nadam da ćemo ipak
savladati sve teškoće i stići u vašu domovinu.
Zatim joj je pomogao da pojaše jednoga konja, dao znak svojoj četi i krenuo
napred, kroz beskrajnu pustinju, čiji se pesak prelivao kao bezbroj
najraznobojnijih brilijanata.
Čuo se samo bat konjskih nogu i zveket oružja.
Olivera je bila veoma zamišljena.
Jahala je pored svog pratioca, koji je s vremena na vreme u nju pogledao kao
da je hteo da se uveri da li se nalazi na svom mestu.
Tako su prolazili sati a oni su još uvek jahali kroz pustinju, koja kao da nije
imala kraja.
Spustilo se i veče.
Izabrali su malu udoljicu i odlučili da tu prenoće.
Konjanici su za tren oka načinili nekoliko šatora, od kojih je jedan bio
namenjen Oliveri.
Ponudili su je nekim slatkim pićem, koje je mirisalo na badem, zatim joj
pružili malo suvog ovnujskog mesa i parče hleba. Pojela je svega nekoliko mrvica,
zatim odmah legla i pokušavala da zaspi, ali joj san nikako nije dolazio na oči.
 Vreme je prolazilo a ona je ležala na uzglavlju zatvorenih očiju i nikako nije
mogla da zaspi.
Odjednom oseti neki udaljen šum koji je bio sličan potmuloj grmljavini.
Ispravila se na postelji i počela osluškivati.
Grmljavina je dolazila sve bliže i bliže.
Već je htela da izađe napolje da vidi šta se tamo dešava, kad se ulaz u šator
raskrili i na njemu se pojavi njen pratilac.
– Kakva je to grmljavina, zapita ga Olivera.
– Biće bure, gospodarice.
On taman beše završio kad se začuše prvi udarci vetra.
Obuhvatio je jednim pogledom unutrašnjost šatora kao da je hteo da se uveri
da li će moći da odoli buri, zatim reče:
– Ovde ne možeš ostati, Ovo je mesto opasno.
– Kuda onda da se sklonim?
– Odvešćemo te u obližnju šumu. Onde ima jedna pećina gde ćeš biti
zaštićena od udaraca vetra.
Odmah je dozvao dva svoja čoveka i rekao im nešto šapatom. Oni su samo
klimnuli glavom.
– Nabaci na glavu maramu, reče joj tada njen pratilac.
– Zašto je to potrebno da učinim?
– Da bi se zaštitila od peska, koji već leti kroz vazduh.
Olivera učini kako joj je rečeno.
Tek kad su izašli napolje ona je videla da je njen pratilac imao potpuno pravo
kod joj je bio rekao da pokrije lice maramom.
Vetar je već duvao svom žestinom a pesak je leteo na sve strane. Bio je tako
sitan i oštar da se provlačio i kroz debelu maramu i ona ga je osećala u grlu i u
nozdrvama.
Pošli su u pravcu šume, koja se nalazila nedaleko od njihovih logora.
Bura u tim predelima besni sa naročitom žestinom. Ona pretstavlja pravu
opasnost za svaki živi stvor, bio on čovek ili životinja, koji se nađe u polju. Vetar
duva tako jako da je u stanju da odnese i najtežeg čoveka. Često bura pomakne sa
vrha neke stenovite planine poveći komad kamena koji se kotrlja povlačeći sobom
sve novije dok se ne pretvori u pravu kamenu lazinu. Teško onome na koga ta
bujica naiđe! Teško i onoj kući, pa čak i selu, koje joj bude na putu! Gomila
kamenja, koje juri kao pobesnela gorska reka. sruči se na selo svom silinom i uništi
pod sobom sve živo.
 Najinteresantnije je to što niko živi ne zna sa koje strane počne da duva taj
strašni vetar. On nastane iznenadno, kao da je pao s neba ili iznikao iz zemlje i
odmah počne da briše svom snagom.
Taman su bili došli do šume kad snažan udarac vetra povi debelo drveće
koje se nalazilo na ivici.
Jedan vojnik pade i tresnu svom silinom o jedan panj.
Nisu se ni osvrtali na njega nego su požurili u trku dalje.
Odahnuli su tek kad su zašli duboko u šumu gde se vetar jedva osećao.
Tada pođoše uskom stazom koja se polako penjala.
Stigli su pred jednu pećinu i ušli unutra.
U pećini je vladala prijatna toplina.
U jednom uglu se nalazio četvrtast kamen obrastao mahovinom. Imao je čak
i neku vrstu uzglavlja, na koji se moglo lepo nasloniti.
Olivera je sela na tu čudnu stolicu i dala se u misli.
Nad njihovim glavama bura je povijala guste krune drveća koje je jaukalo
pod snažim udarcima. Izgledalo je kao da je nebo objavilo zemlji rat u kome će
sve propasti.
Na ulazu u pećinu stojao je jedan vojnik i stražario.
Odjednom on priđe svom starešini pa mu reče nešto šapatom.
Ovaj se uozbilji.
Ćutao je neko vreme, kad izađe pred pećinu pa pogleda unaokolo.
U vazduhu se oseća miris na nagoretinu, a vetar je donosio neku čudnu
toplinu.
Ne potraja dugo kad horizont unaokolo dobi ružičastu boju. Izgledalo je kao
da oko njih gori neka vatra.
Vojnički starešina je bio vrlo ozbiljan.
– Šta ćemo da preduzmemo, zapita ga njegov potčinjeni.
Ovaj je samo ćutao.
– Opkoljeni smo plamenom.
Starešina samo klimnu glavom, zatim reče:
– Moramo se probiti.
– Da to ne bude opasno za - - - devojku?
– Učinićemo sve što možemo. Tako glasi naređenje našeg nesrećnog princa.
Zatim se naglo okrete pa se uputi mestu, na kome se nalazila Olivera.
– Moramo odavde, reče on čvrstim glasom.
 – Da li je prošla bura?
– Nije.
– Kuda ćemo onda kad ste mi malo pre kazali da je pesak ubitačan?
– Nama preti opasnost veća i od same bure.
– Šta se opet dogodilo?
– Šuma gori. Mi smo opkoljeni požarom kroz koji se teško može probiti živ
čovek.
Te reči poraziše već i tako iscrpenu Oliveru kao grom.
Šuma se zaista bila zapalila i sad je gorela svud unaokolo.
Kako se u šumi nalazilo mnogo suvog drveća, plamen se širio vrlo brzo tako
da im je zaista pretila velika opasnost.
– Pođi s nama, reče starešina. Učinićemo sve što se može.
Tako su izašli iz pećine i uputili se u suprotnom pravcu.
Nisu bili prešli ni stotinu koračaji kad osetiše strašnu jaru, koja je postajala
sve veća.
Posle pređenih novih sto koračaji morali su da stanu.
Vrućina je sad bila skoro neizdržljiva a već su doletale i iskre koje su im
pržile ruke i lice.
Olivera baci bespomoćan pogled u svog pratioca koji se osvrtao na sve
strane tražeći neki izlaz.
– Zamnom, uzviknu ovaj naposletku na pruži ruku Oliveri, koja je sva
drhtala.
Pošli su u suprotnom pravcu okrećući lice od jare, koja je već bila
nepodnošljiva.
Tada jedan od vojnika pruži starešini svoj ogrtač, a ovaj ga namače Oliveri
na glavu da bi je koliko toliko zaštitili od opekotina, pa jurnuše ispod jednog suvog
drveta, koje je već uveliko gorelo.
– U ime Alaha i njegovog najvećeg proroka Muhameda, kliknuše oni pa
pođoše napred, smelo i neustrašivo, u tešku neizvesnost, a možda i u jezivu smrt.
 ĆORAVI ARON

Čitaoci se sećaju da su Miloša i Borču napali vizantiski vojnici baš u

trenutku kad su bili izašli iz podzemnog hodnika. Oni su se tome najmanje nadali
jer nikako nisu računali sa mogućnošću da će oni znati gde su se sklonili.
Njihov položaj je bio tim opasniji što se kod Borče nije nalazio njegov
drenovak.
Kao na nesreću on ga je bio zaboravio u porušenoj kući.
Jedan njegov pogled bio je dovoljan pa da odmeri situaciju.
Jurišati golim rukama na vojnike bilo bi besmisleno. Istina da bi oni
nekoliko njih, a možda i mnogo, poslali na onaj svet, ali bi na kraju krajeva ipak
bili savladani.
Pogledali su se pa se vratili u podzemni hodnik.
To je bio jedini privremeni izlaz.
Brzo su se spustili i opet našli na starom mestu, gde su ipak donekle bili
zaštićeni.
– Dođavola, progunđa Borča. Taman sam mislio da smo se izvukli a mi opet
upadosmo u zlo.
Miloš je samo ćutao i razmišljao na koji bi se način izvukli. Bilo je krajnje
vreme da to reše jer su se odgore čuli glasovi vojnika, koji su svakako imali
nameru da pođu za njima.
Odjednom oni ugledaše u polumraku neku ljudsku priliku, koja im se
približavala.
– Ko si? viknu na njega Borča svojim gromkim glasom pa steže pesnice. Bio
je gotov da se uhvati u koštac i sa samim đavolom.
– Ne plašite se, prijatelji, začu se neki piskav glas kakav ima uškopljen
kopun i odmah zatim pred njima iskrsnu nakazan, mali čovek, koji je bio sav
poguren.
Nije čekao da mu se još nešto kaže nego je nastavio na čistom srpskom
jeziku:
– Ja ću vam pomoći. Odmah ću da vam kažem da nisam iz tribalskih
zemalja. Ja sam Grk, ali volim Srbe. Zašto - - - to ću vam objasniti docnije, kad
budemo na bezbednijem mestu.
– Možeš li nas izvesti odavde, zapita ga Borča.
– Mogu.
– Ali ti unapred kažem da ću te živog pojesti ako to opet bude neka klopka.
 – Možete me slobodno i ispeći. Hajdete za mnom.
Borča i Miloš se zglednuše pa pođoše za čovečuljkom koji je žurno izmicao
skakućući sa noge na nogu.
Išli su tako neko vreme kad čovečuljak zastade pred jednom udubinom, koja
se jedva nazirala u pomrčini.
– Tu smo, reče on.
Zatim se saže pa odiže povelik kamen, koji je za njegovu strukturu ipak bio
i suviše težak.
Miloš i Borča se opet zglednuše.
Ta nakaza je raspolagala velikim snagama.
Čim je odgurnuo kamen, začu se neka škripa a odmah zatim se pred njima
ukaza neki otvor.
U daljini se videla neka svetlost slična zapaljenom žišku.
– Uđite slobodno, reče nakaza. Ja ću prvi ako se čega plašite, ali ja dobro
poznajem trivalske junake. Oni se ne plaše ni same smrti, hehehe!
Ušao je prvi u podzemnu prostoriju, a za njim to učiniše i Miloš i Borča.
Tajanstvena nakaza je odmah zatvorio ulaz pomakavši neki glomazan
kamen, koji se sa treskom postavi na ulaz. Bio je to neki mehanizam, svakako
pronalazak tog čudnog i tajanstvenog čoveka.
Svetlost, koju su bili ugledali sa ulaza, bio je zaista utuljen žižak.
Nakaza dođe do njega pa ga raspali i njegova svetlost obasja podzemnu
prostoriju.
Bila je to ustvari soba čiji su zidovi bili obloženi ćilimima. Pored jednog
zida se nalazila dugačka klupa pored drvenog stola, a u jednom uglu prostran
krevet.
– Sedite, srpski junaci, ponudi ih mestom nakaza, čije su lice tek sad mogli
da sagledaju.
Nakaza je imao vrlo visoko čelo, ali mu je donji deo lica bio strašan.
Ispod prćavog nosa prkosilo je nekoliko dlaka umesto brkova, a donja usna
je bila otromboljena. Brada mu je bila zbrčkana kao u babe.
Pa ipak to ružno lice imalo je nečeg što je odavalo dobrotu i pristupačnost.
– Hehe, vi me posmatrate, poče opet nakaza. Imate i šta. Kažu da sam ja
najružniji čovek u Vizantiji, a ja kažem da sam najbolji čovek u celom
Konstantinopolju! Šta kažete na to, gospodo srpski junaci?
– Ti si zaista dobar čovek, reče Miloš. Priznajem da smo u prvi mah sumnjali
u sve, ali sad vidim da si nam prijatelj. Reci nam pre svega ko si i šta si i zašto si
nam pritekao u pomoć umesto da si mogao tvojim zemljacima, koji su hteli da nas
ubiju?
– Hehehe, javi se nakaza svojim unjkavim glasom. Duga je to priča, moja
gospodo. Ako budete raspoloženi da me sa slušate, možda ću vam je i ispričati.
– Kako se zoveš?
– Aron.
– Pravo grčko ime.
– Rekao sam malo pre da sam Grk.
– Još je lepše od tebe što to nisi krio.
– Jeste li gladni, gospodo, zapita odjednom Aron. Ali zašto ja to vas uopšte
i pitam?
Nakaza se pokloni nekoliko puta, zatim čisto poskoči pa priđe jednom uglu,
gde se nalazila zavesa od grubog sukna.
Iščezao je iza nje tako da Miloš i Borča ostadoše sami.
– Čudan ovaj naš domaćin, primeti Borča.
– Još kako.
– Ipak mi nije sve jasno.
– Sumnjaš u njega?
– To ne.
– Šta si onda hteo time da kažeš?
– Ne mogu nikako da razumem to njegovo veliko prijateljstvo i ljubav spram
nas.
– Imaš potpuno pravo.
– Da ne bude ipak neka klopka posredi?
– Ne bih rekao.
– Videćemo. Uostalom, mi smo se nalazili i u mnogo većim opasnostima,
pa smo ipak nekako isplivali.
– Tako je.
Taman behu završili, kad se zavesa raskrili i ono što su Miloš i Borča videli,
bilo je dovoljno da se zaprepaste od divljenja.
Iza zavese se pojavila divna mlada devojka, crnih kosa i kao sneg bela lica.
Nosila je u rukama poveliku činiju na kojoj su bila poređana razna jela.
Oko njenih usana lebdeo je čaroban osmejak pred kojim su morala da se
saviju i najtvrdokornija muška srca.
 Miloš i Borča pogledaše prvo u nakazu, a zatim u lepotu devojku, ne
razumevajući ništa od svega.
Za devojkom je išao Aron, nakaza, koji je nešto unjkao i gunđao. Kad je
devojka prišla stolu i stavila na njega činiju, on reče:
– Moja kći, junaci srpski! Moja Delfa! Ipak sam našao za najzgodnije da vas
ona usluži.
Lepa devojka se smešila i ponudila goste, koji nisu skidali s nje pogleda.
Naročito ju je odmeravao pogledom Borča.
Aron je bio neobično zadovoljan utiskom, koji je njegova kći proizvela na
goste.
I on ih je svaki čas nudio, a kad je devojka sve stavila na sto, rekao joj je:
– Sad možeš ići, dete moje. Ako nam bude još nešto potrebno, mi ćemo te
pozvati.
Devojka se ljupko pokloni pa izađe napolje.
– Jedite, junaci, ponudi ih opet Aron. A sad da vam pokažem još nešto.
Posle tih reči on priđe jednoj udubini u zidu, odiže poklopac koji se na njoj
nalazio, pa izvadi iz njega dva vrča i tri pehara.
Kad je to stavio na sto, Borča reče:
– Kladio bih se u život da osećam miris kiparskog vina.
Aron klimnu glavom pa potvrdi:
– Imaš potpuno pravo. Ako si prijatelj dobre kapljice umećeš da oceniš ovo
piće, kome nema ravna na celom svetu.
Vino je zaista bilo odlično.
Obredili su se njime nekoliko puta zatim su opet nastavili da jedu. To nije
bilo nikakvo čudo jer su obojica bili izgladneli.
Kad su završili, Borča zapita:
– Voleo bih samo da znam jedno.
– Govori, junače.
– Otkud nabavljaš sve te stvari u ovu grobnicu?
– Moja tajna.
– To nikako ne mogu da razumem.
– Biće ti docnije sve jasno.
Utom se spolja začuše neki koraci.
Oni ućutaše pa počeše osluškivati.
 – Kako to sad može da bude? zapita šapatom Miloš.
– Vojnici, odvrati domaćin.
– Znači da su nas nanjušili?
– Možda, ali ovamo ne mogu.
– Misliš?
– Više nego sigurno. Pre svega onaj veliki kamen na ulazu iz hodnika
pričvršćen je za svoje postolje tako snažno da nema te sile ka svetu koja bi bila u
stanju da ga pomakne.
Vika je postajala sve jača.
Oni su ćutali i osluškivali. Domaćin je bio potpuno miran. Znao je da niko
živi ne može prodreti u njegovo tajanstveno sklonište.
Malo po malo pa se lupa i glasovi udaljili. Vojnici su otišli uvereni da su se
begunci sklonili na drugu stranu.
– Rekao sam vam da se nemamo čega bojati, primeti domaćin pa ih ponudi
da ponovo sednu za sto.
Opet su počeli da piju vino koje im uskoro zažari obraze.
Borča, po svom običaju, postade veseo i govorljiv. Zbijao je šalu na račun
opasnosti, u kojima su se ranije nalazili.
Miloš i domaćin su ga slušali raspoloženi učestvujući i sami u njegovim
šalama, koje su poticale iz dubine njegove široke i dobre duše.
– Delfa, uzviknu odjednom čovečuljak. Donesi još vina!
Nije prošlo ni nekoliko trenutaka kad se opet pojavi lepa devojka sa punim
vrčevima. Sad kao da je bila još lepša nego malo pre. Kad je stavila vrčeve na sto,
ona se ljupko nasmeši na Miloša, koji saže glavu.
Odmah se vratila u svoju sobu ostavljajući ih ponovo same.
I domaćin je bio veseo i naročito zadovoljan.
U jednom trenutku, kad njegovi gosti behu zaćutali, on reče:
– A sada ću da vam objasnim sve na što ste radoznali. Neću vas moriti dugim
pričanjem, iako je to vrlo duga priča, nego ću vam reći samo ono što je važnije i
što je u vezi sa vašom lepom i junačkom zemljom.
Ćutao je nekoliko trenutaka kao da je hteo da se seti važnijih trenutaka, pa
nastavi, zagledan u žižak, čiji se plamen, kolebao pod dahom neosetljivog vetrića:
– Davno je to bilo, gospodo moja, tako davno da vi tada niste još bili ni
rođeni. Tada sam ja izgledao mnogo drukčiji nego danas. Imao sam blaga pa sam
bio i lep, i otmen, i pametan. Znate već kako vam je u životu.
 Miloš i Borča odobriše klimanjem glave a domaćin nastavi:
– Ja sam tada zauzimao ugledan položaj u našoj državi. Bio sam čak blizak
i dvoru. U kakvim poslovima, – to vam ne mogu reći, jer me za to vezuje zakletva
koju sam položio pred jednom krunisanom glavom, stoga me o tome i ne ispitujte.
Miloš i Borča se opet zglednuše.
Njihov domaćin je te reči govorio tako ozbiljno da se u njihovu istinitost nije
moglo ni za trenutak posumnjati. On je uopšte davao utisak čoveka koji je sasvim
ispravan i koji nema nikakve zle namere.
Ćutali su čekajući da on nastavi svoju čudnu priču.
– Da, gospodo moja. Davno je to bilo. Tada moja Delfa još nije bila ni
rođena. Bio sam vam ja svedok mnogih događaja. Učestvovao sam i u borbama.
Neka vam to ne izgleda čudno. Ponavljam da nisam uvek izgledao kao sada.
Opet je malo zaćutao, povukao dobro iz vrča pa nastavio:
– Jedne večeri, baš kad sam se vraćao sa svojom četom iz boja, – kao što
vidite, ja sam bio i ratnik, – uhvati nas noć u malom planinskom selu. Odlučili
smo da u njemu potražimo konaka. Selo je bilo vrlo siromašno. To se videlo po
niskim udžerama, koje su bile mahom pokrivene slamom. Kako nas je bilo
dvadesetak, – ostali su izginuli u ljutoj borbi, morali smo da potražimo kakvu veću
zgradu u kojoj bi mogli svi da se posklanjamo.
Takvu kuću smo našli sasvim na kraju sela.
Još i danas se živo sećam te noći, koju nikada neću moći da zaboravim.
Zakucali smo na vrata i čekali da se neko javi.
Nismo dugo morali da čekamo kad se iznutra začuo plašljiv glas koji je pitao
ko je. I tada su bila teška i nesigurna vremena pa se jadni domaćin svakako bio
uplašio da nije došao neprijatelj, koji nije imao ni spram koga ni trunke milosti.
Vrata nam je otvorio jedan snažan čovek, markantnog lica. U ruci je držao
lojanicu.
Odmah nas je pustio u kuću i podelio s nama svoju sirotinju.
Za celo vreme naš domaćin se čudno smeškao i svaki čas pogledao u vrata,
koja su svakako vodila u drugu sobu.
Odjednom mi začusmo odande plač malog deteta.
Pre nego što smo imali vremena da ga zapitamo kakvo je to dete, on nam
reče osmehnuvši se zadovoljno:
– To je moj sin, moja uzdanica.
– Kad se rodio?
– Pre desetak dana.
 – Svakako da još nije ni kršteno?
– Nije.
Meni se domaćin toliko svideo da mu se ja odmah ponudih za kuma. Kako
smo već bili raspoloženi i zagrejani od dobra vina, kojim nas domaćin beše
počastio, odlučismo da krštenje odmah i održimo.
U blizini se nalazio jedan manastir i domaćin odmah pojaha konja pa odjuri
da dovede kaluđera, koji će obaviti svete obrede. Ja iskoristih priliku pa uđoh u
susednu sobu.
Pored kolevke, u kojoj je ležao muškarčić, sedela je divna mlada žena,
tipična srpska lepota. Pored nje devojčica od neke tri godine. Lepa kao majka.
Ja i inače volim malu decu pa sam se upustio u razgovor sa malom, koja je
bila vrlo pametna.
Domaćin se brzo vratio sa kaluđerom i mi tako odmah pristupismo krštenju.
Razume se da sam ja kao kum imao pravo da izaberem ime detetu.
– Kako se zvalo to mesto, zapita odjednom Borča.
– Šumari.
– Hm. Sećam se. I sad postoji jedan zaselak pod tim imenom.
– Da nisi bio u njemu?
– Toliko puta! I kao dečak, a i docnije.
Miloš je pri poslednjim rečima postao malo uznemiren. Pogledao je čas u
domaćina, a čas u Borču, koji je polako srkutao iz vrča.
– Sada ću preći na ono što je najglavnije, nastavi Grk. Sve ovo dosada bio
je samo uvod i nije baš od neke naročite važnosti.
Posle krštenje domaćin je priredio veselje. Ispekao je brava i nekoliko
prasadi i bogato ugostio i mene, i moje vojnike. Veselje se bilo oteglo do duboko
u noć.
Ja sam sedeo, kao kum, pored domaćina i razgovarao s njim o mnogo
koječemu. Bio je to vrlo pošten čovek, od boljeg kolena. Otac mu je bio vlastelin.
Ispričao mi je ceo svoj život koji je bio pun tegoba i nesreća.
Brzo sam se s njim sprijateljio te sam imao osećaj kao da se s njim poznajem
od vajkada.
Nešto posle ponoći začu se lavež.
Čim ga je čuo, domaćin ustade pa priđe vratima.
– To ne razumem, rekao je skoro šapatom na prislonio uvo uz drveni kapak,
kojim je bio pokriven prozor. Moji psi osete razbojnike. Biće okršaja!
 Taman je domaćin bio ovo izgovorio kad se lavež pasa pretvori u zavijanje
i bolno urlikanje, koje je paralo srce. Odmah zatim se začu i krkljanje. Jadne
životinje su izdisale pod udarcima razbojnika, koji su na njih kidisali.
Poskakali smo i dograbili oružje. Domaćin je imao potpuno pravo kad je
rekao da će „biti posla“. Taman smo bili stupili u dvorište kad razbojnici navališe
sa svih strana.
Ja sam prošao mnoge bojeve, ali onakvu klanicu nikad u životu nisam video.
Mi smo bili malobrojniji, ali smo se junački držali. Obarali smo zlikovce
koji kao da su nicali iz zemlje, jer su pridolazili sve novi i novi.
Borili smo se više od dva sata kad videsmo da nećemo moći ništa da
učinimo.
Nije nam bilo žao naših života, nego smo unapred bili zabrinuti šta će biti sa
porodicom našeg domaćina, kad padne šaka tim ljudima, koji su bili nadaleko
poznati sa svoje bezosećajnosti.
Domaćin je bio sav očajan. Već je dobio nekoliko rana ali se nije na njih ni
osvrtao nego je i dalje odbijao navalu pobesnelih zlikovaca.
U jednom trenutku on posrte. Jedan zlikovac ga beše pogodio sabljom po
desnom ramenu Iz rane šiknu krv i nadaleko oboji trem, u kome smo se borili sa
zlikovcima. Priskočio sam mu u pomoć stavljajući na kocku rođeni život i
povukao ga natrag. Spasao sam ga sigurne smrti.
Grk ućuta.
Dobro je povukao iz vrča, ponudivši prethodno i svoje goste, zatim nastavio
žurno i uzbuđeno, kao da je ponovo preživljavao teške trenutke, do kojih beše
došlo te noći.
– Kad su zlikovci videli da je domaćin savladan, – on im beše zadao mnogo
jada, – jurnuše svom snagom na mene i na moje ljude, koji behu već skoro
prepolovljeni. Videvši opasnost, ponovo sam dograbio domaćina i hteo da ga
uvučem u sobu, kad na mene napade odjednom četiri zlikovca. Bili su vrlo snažni
i dobri borci, tako da sam im jedva odolevao.
Uspeo sam da se spasem, ali su oni dograbili jadnog domaćina i odvukli ga
nekud. Već sam mislio da je prošla svaka opasnost, kad se oni vratiše pa ponovo
udariše na mene.
Kraj je bio vrlo žalostan.
Razbojnici su upali u sobu, u kojoj se nalazila mlada žena sa svojom decom.
Kad ih je ugledala, ona zgrabi jednu kamu pa jurnu na njih. U tom trenutku ona je
ličila na lavicu, koja brani svoju mladunčad.
Sve sam gledao rođenim očima, ali nažalost nisam mogao ništa da
preduzmem u njihovu rodbinu. Razbojnici su bez milosti ubili mladu ženu, zatim
dograbili mališana pa i njega nekud odvukli. Baš u tom trenutku začuh iz obližnjeg
šumarka glas, koji je bolno treperio:
– Kume! Spasi mi moju decu! Kumim te Bogom i Svetim Jovanom!
Te bolne reči su na mene tako uticale, da sam okom iskupio svoje ljude i mi
sa novom snagom udarismo na zlikovce, koji se počeše povlačiti. Uspeli smo na
kraju samo da spasemo devojčicu. O nekoj pomoći našem domaćinu i njegovom
novorođenčetu nije se moglo više ni misliti.
Dohvatio sam devojčicu, prignuo je da poljubi svoju majku na umoru, zatim
se brzo povukao sa svojim ljudima u obližnju šumu.
– Eto to je što sam imao da vam ispričam, završavao je Grk. Tada sam imao
prilike da potpuno upoznam Srbe, sa kojima sam i ranije imao veze. Naročito
odkako je bila pored mene i jadno dete, koje sam uzeo pod svoje.
– Sad mi je jasno, uzviknu Borča pa se udari rukom po kolenu. To dete je
ustvari tvoja Delfa? Zar nije tako?
– Pogodio si.
– Drugim rečima, ona je Srpkinja?
– Prava pravcata.
– A zna li ona to?
– Nikada joj ništa nisam o tome pričao. Zašto da joj nanosim bez potrebe
bolove i žalost? Život je i bez toga grub. Zar nije tako?
– Sasvim tako.
– A - - - kako se zvao mališan koga su odneli razbojnici, zapita Miloš. Ti
reče da si mu dao ime, pa ga se valjda sećaš?
– Kako ga se ne bih sećao! Zvao se – Miloš.
– Miloš, uzviknu Vitez od Gavrana. Pa to je moje ime! Čudna slučajnost.
– Zar se i ti zoveš Miloš?
– Tako je.
– Zaista čudnovato.
– A kako si baš to ime izmislio?
– Imao sam jednog dobrog prijatelja Srbina iz Bara, pa sam ga se setio i dao
malome njegovo ime.
– A da li si ikada čuo što o jadnom domaćinu i o malome?
– Nikada više. A to i nije nikakvo čudo. Otišao sam sa svojim ljudima pravo
u Carigrad i nikada se više nisam vraćao u vaše krajeve. Ko zna da li su jadnici
živi ili ih već odavno pokriva crna zemlja. Nego, u vezi s tim pokazaću vam nešto.
 Rekavši to Grk ustade pa priđe onoj udubini u zidu, iz koje beše malo pre
izvadio vrčeve. Vratio se sa nekim zamotuljkom u rukama.
Razvio je pocepanu svilenu maramu i izvadio parče okruglaste kože, pa je
prostro na sto.
Svi se nagnuše da vide šta je to.
Na koži je bio užežen jedan krug, a na sredini kruga se nalazila neka ptica
sa raširenim krilima. Vreme beše već skoro potpuno uništilo crtež, ali se ipak
moglo videti da je to neki orao ili neka slična ptica.
– Šta je to, zapita Miloš.
– Taman sam hteo da izađem iz sobe zajedno sa malom, kad videh na banku
ovu kožu. Znajući da će razbojnici razoriti i zapaliti celu kuću i pokućstvo, rekoh
da ponesem bar taj porodični znak, – jer smatra da je to, – da ga sačuvam za malu
kad odraste. Kao što vidite ja sam ga i sačuvao, samo ga je vreme prilično izjelo.
– Jesi li ga pokazivao devojčici, zapita Miloš.
– Jesam, ali naravno da nisam rekao otkuda mi.
– To si dobro učinio.
Posle tih reči oni zaćutaše.
Sumorna priča beše na sve uticala i u podzemnoj prostoriji zavlada grobna
tišina.
Utom se pojavi mlada Delfa, umiljato se nasmeši na sve, zatim priđe starcu
pa ga zapita:
– Treba li vam još štogod, oče?
– Ništa, jedinče moje. Odmori se ako si umorna.
Njen pogled se ukrsti sa Miloševim i ona spusti glavu, zatim se okrete pa
naglo ode.
Miloša u tom trenutku obuze neki čudan osećaj. Ni sam nije znao kakve sve
misli navreše u njegov mozak. Sve mu se činilo da mu je lepa devojka mnogo bliža
nego što je to nastvari. Osećao je da ga za nju vezuju keki viši osećaji, snažniji od
obične zemaljske ljubavi.
– A sad da vidimo kako ćemo se izvući odavde, reče odjednom Borča. Lepo
si nas dočekao i počastio. Što je najglavnije, spasao si nas sigurne smrti. Ostaćemo
ti večiti dužnici. Nego, nama se žuri. Ima li odavde izlaza?
– Kako ne bi bilo!
– Onda nas puštaj, dobri čoveče, a mi ti se ponovo iz sveg srca zahvaljujemo
i molimo Boga da nam se pruži prilika da ti se na svemu odužimo.
Grk je zaustavljao svoje goste, ali oni nisu hteli za to ni da čuju.
 On pre svega nije bio sam. Pored njega se nalazila i lepa devojka pa nisu
hteli da joj smetaju svojim prisustvom.
– Delfa, uzviknu tada Grk. Hodi da se oprostiš sa našim dragim gostima.
... Prilikom oproštaja Miloševe oči su se opet susrele sa devojčinim i ona je
ponovo oborila glavu, rumena kao bulka, Zatim se okrenula pa skoro utrčala u
svoju sobu.
Grk ih odvede do jednih vrata, koja su bila samo prislonjena. Opet su se našli
na ulazu u jedan podzemni hodnik, u kome je bilo mračno kao u rogu.
– Poći ćete ovim hodnikom, govorio im je Grk. Ne smem da vam dam žižak
jer se bojim da vas ko ne primeti. Pipajte rukama i idite polako. Ovaj hodkik će
vas izvesti pravo na poljanu, koja se nalazi sa one strane zidina. Zbogom, i ne
zaboravite me kao što ni ja vas neću nikada zaboravigi.
Miloš i Borča su pošli mračnim hodnikom i pipali u pomrčini. Hodnik je bio
prav kao strela tako da su ipak mogli nekako da odmiču.
– Divna ta devojka, primeti Miloš kad su malo poodmakli.
– Krasna. Meni se mnogo sviđa, a tebi, kao šgo sam video, još i više.
– Ne zbijaj šalu, Borča.
– Nije to nikakva šala već prava istina. Primetio sam kako se bodete očima
kao mi mačevima.
– Varaš se, Borča. Mogu ti samo toliko reći da spram te devojke imam
sestrinske osećaje. Osim toga, ja sam dao reč Oliveri Dejanovića i nikada je neću
prekršiti.
– To je lepo od tebe, ali ipak - - - znaš kako je. Mlad si, lep si, a onda još te
ništa osim reči ne vezuje za Oliveru.
Miloš kao da nije ni čuo poslednje reči pa reče zamišljeko:
– Nego, ima tu jedna čudna stvar.
– Koja?
– Jesi li dobro video onu kožu?
– Kako da nisam!
– A sećaš se kako izgleda moj grb?
– Kao da ga sada gledam.
– Zar ne nalaziš da između njih postoji neka sličnost!
– Imaš potpuno pravo. Nisam na to ni mislio. Ona ptica, čija je slika već
izjedena zubom vremena, neverovatno liči ka gavrana u tvom grbu. Zaista čudna
slučajnost.
– Možda to nema nikakve veze, ali ipak pada u oči.
 Išli su opet neko vreme, kad Borča reče:
– Hteo sam da te za nešto zapitam, Miloše.
– Govori.
– Ja sam te nekoliko puta pitao odakle si i koga si roda i kolena, ali ti nisi
nikad hteo o tome da mi govoriš.
– Neću ni sada.
– Ne razumem.
– Možda imam jake razloge da ćutim.
– Onda te neću više o tome ni ispitivati.
– To bi uzalud i činio.
Grk je imao potpuno pravo kad im je rekao da će tim hodnikom dospeti van
gradskih zidina.
Istina da su dugo morali da idu ali su ipak naposletku izašli iz njega i našli
se na otvorenoj poljani.
Kad su se okrenuli, jedva su mogli da primete izlaz, koji je bio pokriven
puzavicama i korovom.
Uputili su se pravo mestu na kome su se nalazili crni oklopnici.
Njihova radost je bila neopisana kad su ugledali svog starešinu. Crni Petar
je, i pored žalosti za izginulim drugovima, igrao od radosti i nekoliko puta se
zdravio sa Milošem, koji se samo smešio. Bilo mu je milo što uživa toliku ljubav
svojih ljudi.
Miloš je stalno imao nekoliko svojih ljudi, koji su preobučeni krstarili po
Konstantinopolju ne bi li doznao šta smera protiv njega Jovan Kantakuzen. To su
bili sve mladi srčani ljudi koji se nisu plašili ni same smrti.
Jedan je bio poslat već tri dana, ali se još nikako nije vraćao. Njegovi drugovi
su se već bili zabrinuli da mu se nije što dogodilo.
Odjednom oni primetiše kako se uskom putanjom, koja je krivudala između
drveća, žuri jedan odrpanko i maše rukama. Odmah su ga poznali: to je bio njihov
drug, koga su tako željno očekivali.
Mladić je skoro trčao te su odmah znali da ima da im saopšti neke važne
vesti.
Tako je i bilo.
Glasnik je prišao pravo Milošu i rekao mu šapatom nekoliko reči.
– To si video svojim očima, zapita ga Miloš.
– Svojim rođenim.
– Jesu li ga već izveli?
 – Najdalje kroz jedan sat.
– Onda napred, uzviknu Miloš pa opasa mač. Na konje, drugovi! Poletimo
kao vile da ne bi stigli dockan!
Posle tih reči Miloš pojaha konja pa se stavi na čelo crne čete, koja uskoro
pođe u divljem karijeru preko široke poljane.

Bilo je sivo i maglovito rano jutro.

U dvorištu državnog zatvora, koji se nalazio nedaleko od crkve Svete Sofije,
nalazila se grupa vojnika, koji su u punoj spremi stojali voljno i razgovarali. S
vremena na vreme su pogledali u glavni izlaz kao da su nekoga očekivali.
– Dakle danas će biti s njim svršeno, reče jedan vojnik.
– Danas.
– Bogami, sa Kantakuzenom se nije šaliti.
– Nije, druže.
– Ko ustane protiv njega, zna se šta ga čeka.
–Moćan je on, a i car ga sad opet drži u milosti. Da nije toga, ne bi mogao
da radi sve to što nam ponekad izgleda i čudno, i nedozvoljeno.
– Ko te danas pita šta je dozvoljeno, a šta nije! Znaš i sam kakva su danas
vremena.
– Pravo kažeš.
Vreme je prolazilo a vojnici su još uvek stojali u dvorištu i razgovarali.
Odjednom se začuše trube a široka, dvokrilna kapija se otvori i kroz nju
prođoše četiri herolda.
Duvali su u dugačke trube koje su muklo odjekivale kroz izmaglicu prvog
svanuća.
Za heroldima je išlo nekoliko ljudi u kožnim keceljama. Imali su u rukama
dugačke motke na čijim su krajevima bile privezane grumuljice krpa.
Za ovima je dostojanstveno koračalo nekoliko ljudi u dugim, crnim
ogrtačima. U rukama su nosili po svitak pergamenta.
Svi su se svrstali na sredini dvorišta, u kome zavlada mrtva tišina.
 Za to vreme se u jednoj od najdubljih ćelija državnog zatvora nalazio jedan
sužanj.
Okovan u teške i debele lance on je ležao na gomilici slame i bespomoćno
gledao u mali prozor pokriven debelom rešetkom, kroz koji se cedila mutna
svetlost maglovitog jutra.
Taj sužanj je ustvari bio nesrećni hrvatski vlastelin Nikola Šubić, koga
moćni Jovan Kantakuzen beše bacio u tamnicu.
Pomoću svojih mnogobrojnih špiona Kantakuzen beše doznao zašto je Šubić
došao u Konstantinopolj. Na vešt način ga je domamio u klopku i odmah silom
svoje vlasti i moći bacio u tamnicu. Tada nije bilo ništa lakše nego da se nekome
nametne koja teška krivica, zbog koje se odmah gubila glava. To je bilo lako
učiniti naročito Javanu Kantakuzenu koji je bio jedan od najmoćnijih ljudi u
državi.
Kantakuzen je optužio hrvatskog vlastelina zbog uvrede vladara i vrhovnih
crkvenih velikodostojnika. Krivica zbog koje se tada išlo na lomaču.
Mladome Šubiću još niko ne beše saopštio zbog čega je zatvoren.
Stražar, koji mu je jedanput dnevno doturao parče hleba i malo vode, ćutao
je kao zaliven i uopšte nije hteo da odgovara na njegova pitanja. Izgledalo je da je
za to imao najstrožije naređenje.
Mladi Šubić je bio sav očajan.
On je vrlo dobro znao kakva je bila okrutna Vizantija, koja je za najmanju
sitnicu slala ljude u smrt.
Tako su prolazili dani bez ikakve promene.
Noći su naročito bile teške i pune čamotinje.
U ćeliji je bilo mračno kao u grobu. Osim toga, mladi hrvatski vlastelin je
bio prikovan lancima i za pod tako da je mogao samo da se okrene oko sebe. O
nekom kretanju nije moglo biti ni govora.
Ležeći tako u svom živom grobu nesretni vlastelin je imao dovoljno
vremena da razmisli o svojoj strašnoj sudbini.
Gorko je žalio svoj mlađani život, a naročito mu je bilo teško pri pomisli na
Dušicu, koju beše zavoleo svim žarom svoje bujne mladosti. Znao je i to da ni
Dušica nije bila spram njega hladna, nego mu je odgovarala istim osećajima.
Jednog jutra on začu teške korake, koji su se približavali hodnikom koji je
vodio pored njegove ćelije.
Koraci su dolazili sve bliže i bliže kad se zaustaviše pred vratima njegove
ćelije.
 Odmah zatim sa škripom su se otvorila vrata i na pragu se pojavila dva
krupna i razvijena vojnika, naoružana do zuba.
Prišli su mu i počeli da raskivaju lance, kojima je bio prikovan za kameni
pod.
– Šta hoćete sa mnom da učinite, zapita ih mladi vlastelin.
– To je naša stvar.
– Ubice, uzviknu Šubić pa podiže svoje ruke sa teškim lancima, ali odmah
klonu. Tek sad je bio osetio kakoje iznemogao usled dugog čamljenja u podzemnoj
ćeliji.
Vojnici ga tada dograbiše između sebe pa ga povedoše mračnim hodnikom.
 Šubić je ćutao. Bilo mu je jasno da je izgubljen i da mu ništa na svetu više
ne može pomoći.
Tako su ga doveli u malo dvorište, u kome se nalazio čudni skup.
Sad mu je bilo sve jasno. Naročito je sve razumeo kad je video ljude sa
drvenim motkama u rukama: bio je osuđen na smrt na lomači.
Postavili su ga na sredinu dvorišta našto su istupili ljudi sa svitcima
pergamenta u rukama. To su ustvari bile sudije koje su imale da mu pročitaju
presudu. Nije imao prava da se ikome žali protiv presude. Vizantijz je bila uvek
gotova da na smrt osuđenom bar saopšti na koji će način otići na onaj svet.
Čitanje presude bilo je vrlo kratko.
U njoj je bila navedena samo krivice zbog koje se on optuživao, zatim je
bilo napisano da se osuđeni osuđuje na smrt na lomači, koja će se kazna odmah
izvršiti.
Presuda je pročitana u grobnoj tišini, koja je vladala u dvorištu.
Tada je prišao jedan od sudija osuđenom pa mu rekao:
– Ako hoćeš možeš se ispovediti.
Šubić samo klimnu glavom u znak pristanka.
Tada mu priđe jedan sveštenik pa mu poče govoriti glasom, u kome se
ogledala samilost:
– Sine! Tvoji trenuci su izbrojani. Još malo pa ćeš izaći pred lice Gospoda
koji će potražiti da mu položiš računa o svim tvojim delima i nedelima. Kaješ li se
za svoje grehe?
– Kajem se, jer ih, kao smrtan čovek, i ja sam imam.
Tada sveštenik poče da čita zaupokojene molitve, koje su jezom punile sve
prisutne.
Bilo je to sahrana živog čoveka, koji će kroz nekoliko trenutaka otići u
carstvo mrtvih.
Kad je opelo završeno, sveštenik mu podnese krst koji on poljubi sa
najvećom pobožnošću. Sad je osećao neku vrstu olaškanja koje se razlivao celim
njegovim bićem.
Tada se svi svrstaše pa uz zvuke trube pođoše kroz kapiju.
Utom poče da sipi kiša.
Nebo je bilo oblačno i studeno a vrane i gavrani su graktali nadlećući nad
povorku, koja je polako odmicala gradskim zidinama.
 Nedaleko od varoši, na jednoj poljani, bila je naslagana lomača, koja je već
uveliko buktala. Plamen se dizao visoko nebu puštajući gust crn dim, koji je štipao
oči.
Kad je povorka bila već prilično poodmakla od zidina, prođe kroz kapiju
jedan konjanik sav uvijen crnim ogrtačem. Za njim je jahao njegov pratilac.
Odjednom prvi konjanik uspori hod pa reče svom pratiocu:
– Nadam se da će sve svršiti bez ikakvih smetnji?
– Sve je predviđeno, gospodaru.
– Ne bih voleo da se u sve to opet upletu đavoli. Ne verujem im više sve dok
ih ne budem video mrtve.
– Imaš pravo, gospodaru, ali ovoga puta se zaista ne može ništa dogoditi.
– A crni oklopnici? Gde su oni?
– Promenili su logor.
– Misliš da neće pokušati da spasu osuđenog?
– Isključeno.
– Po čemu to zaključuješ?
– Sve je učinjeno u najvećoj tajnosti tako da oni i ne slute kako će se provesti
ovaj pas.
– Onda je stvar u redu. Ipak - - - nešto mi kazuje da će opet doći do gužve.
Prvi konjanik je bio Jovan Kantakuzen, a drugi njegov pratilac, koji je
stanovao u njegovoj palati.
Kantakuzen nije namerno hteo da bude prisutan čitanju presude, ali ipak nije
mogao da izdrži a da lično ne uveri o smrti hrvatekog vlastelina, koji je za njega
pretstavljao veliku smetnju i opasnost. Planovi i namere otmenog Šubića nikako
se nisu poklapali sa njegovim.
Kad su došli donoljno blizu lomači tako da su mogli lepo da vide sve što se
oko nje dešavalo, oni zaustaviše konje.
Povorka utom beše došla do same lomače.
Poređali su se u polukrug, kad sudije istupiše napred.
Najstariji među njima dade znak ljudima sa kožnim keceljama i ovi priđoše
Šubiću, čije su ruke još uvek bile okovane lancima.
Taman su hteli da ga dograbe i povedu vatri, čija se jara već osećala, kad
Šubić oseti u sebi životni nagon, koji se u njemu raspali svom jačinom. Živeti! To
je sada bila jedina njegova misao i jedina želja, koja je suzbijala sve druge.
Podigao je ruke sa teškim lancima i udario prvog čoveka po glavi. Ovaj se
stropošta i ostade nepomičan.
 Ostao je na mestu mrtav.
Nije se bolje proveo ni drugi, a ni treći. Padali su kao muve i osgajali mrtvi.
Kad su ostali videli kakva im preti opasnost, jurnuše na Šubića sa svih strana.
Ovaj se očajnički branio, ali je sve bilo uzadud. Oni su ipak bili mnogobrojni pa
su ga začas savladali i uvezali mu i noge debelim gvozdenim lancem.
Šubićeva glava klonu. Znao je da je nepovratno izgubljen i da mu nema
spasa. Ipak mu je bilo da umre strašnom smrću, živ u plamenu.
Ljudi su bili ogorčeni zbog pogibije svojih drugova pa su odlučili da ga
odmah gurnu na lomaču. Na njihovim licima je igrao zlurad osmejak te se videlo
da su jedva čekali da ga vide u plamenu,
Tako su ga doveli do same lomače.
– Jadni hrvatski vlastelin je već osećao na licu strašnu jaru, koja mu je pekla
oči.
Tada se ljudi izmakoše pa ga počeše gurati vatri dugačkim motkama.
Šubić učini još jedan očajnički pokušaj da se odupre, ali pokliznu i pade
pored samog ugljevlja. Ljudi to jedva dočekaše pa ga počeše ponovo gurati.
Utom se začu konjski topot i neki glasovi.
Svi pogledaše u tom pravcu i zenemeše od zaprepašćenja.
Na nekoliko stotina koračaji od lomače galopirala je četa crnih oklopnika,
čiji su konji jurili tako brzo da je izgledalo kao da i ne dodiruju zemlju nogama.
Nastade opšta zabuna.
Svi su vrlo dobro znali šta to znači i šta ih očekuje pa nisu više ni mislili na
osuđenog na smrt, koji je upinjao poslednju snagu da se bar malo odmakne od
vatre, što mu naposletku beše i pošlo za rukom.
Nije prošlo ni nekoliko trenutaka kad stigoše crni oklopnici sa Milošem na
čelu.
Prvi im je posao bio da odmaknu daleko od vatre jadnog vlastelina, koji već
beše zadobio po licu opekotine, zatim se baciše na povorke.
Ozlojeđeni nisu imali milosti ni spram koga i tako dođe do nezapamćene
seče.
Za kratko vreme pobili su do poslednjeg čoveka. Oko njih su se širile čitave
lokve krvi.
Kad je Kantakuzen i njegov pratilac video šta se radi kod lomače, okrete
svog konja pa se poče bezobzirce spasavati.
Gunđao je i psovao na sav glas jer je video da se njegova slutnja obistinila.
Bilo je najgore to što su ga crni oklopnici, kako je izgledalo, poznali pa su počeli
da ga gone.
 Iako je Kantakuzen bio umotan u ogrtač, Miloš ga je poznao.
Odlučio je da ga sustigne po svaku cenu pa je mamuzao svoga konja, koji se
besno propinjao. Za kratko vreme on beše daleko isprednjačio ispred svojih
oklopnika.
Kantakuzen je vrlo dobro znao kako bi izgledao njegov susreg sa tim
čovekom, koji ga je već toliko puta bio ponizio, pa se trudio svim silama da se
dočepa gradske kapije, u kom bi slučaju bio u sigurnosti.
Nastade strahovita trka.
Razdaljina između Miloša i Kantakuzena postajala je sve manja.
Kantakuzen je obadao konja i svaki čas se oszrtao da odmeri daljinu.
Njegov konj je skoro leteo, ali ipak nije bio bolji od Miloševog.
Na jedno stotinu koračaji od gradske kapije Miloš priđe sasvim blizu
Kantakuzenu.
Ovaj vide da nema kud pa stade.
– Dođe vreme našem obračunu, uzviknu Miloš pa podiže svoj mač. Brani
se.
Kantakuzen progunđa nešto, zatim i sam izvuče mač pa zauze borbeni stav.
Za to vreme behu pristigli i Miloševi ljudi. Poređali su se uokrug očekujući
ishod borbe.
Kantakuzen je inače bio odličan borac. Naročito sada se trudio da prikupi
svu svoju snagu i veštinu jer je znao da ima za protivnika pravog majstora u
mačevanju.
Mačevi se ukrstiše kao blistave munje, a njihov zveket je nadaleko
odjekivao.
Već posle prvih udaraca moglo se videti da su podjednaki.
Miloševi oklopnici su bez daha posmatrali borbu, koja je bila sve jezivija i
strašnija. Iako se Kantakuzen borio sjajno, oni su ipak bili tvrdo uvereni da će
pobediti njihov zapovednik, Vitez od Gavrana.
Miloš se u prvo vreme beše ograničavao samo na odbranu. Tek je odbijao
snažnije udarce, koji su bili namenjeni njegovoj glavi.
Kad mu je već nostalo sve dosadno, a i grebalo je da se što pre nađe sa
Šubićem, kojn je bio zadobio ozbiljne pozlede od opekotina, on se malo izmače,
zatim izmanu svojim dugim mačem, koji fijuknu kao guja.
Već u idućem trenutku odjeknu zvonak udarac i Kantakuzenov mač izlete iz
njegove ruke, opisa širok luk pa odlete na dvadeset koračaji.
Kad je video da je ostao bez oružja, Kantakuzen se uzvrpolji.
 – Slobodan si, reče mu Miloš velikodušno. Nisam navikao da ubijam
obezoružane protivnike, jer to je tvoj način, a ja neću nikada njime da se služim.
Ipak - - - da me se bolje setiš, primi ovo za večitu uspomenu.
Rekavši to Miloš pritera svog konja do Kantakuzena, izmanu desnom rukom
pa ga udari po levom obrazu tako snažno, da se Kantakuzek povi u sedlu i malo je
trebalo pa da padne.
Nije čekao da Miloš ponovi evoju „uspomenu“, nego okrete konja pa kaže
u divlje bekstvo.
Kao oluja proleteo je kroz gradsku kapiju, koju su mu stražari otvorili čim
su ga ugledali, pa ga nestade među zidinama.
– A sad natrag, komandova Miloš svojim oklopnicima i oni se uputiše mestu,
na kome se nalazio pozleđeni hrvatski vlastelin.
Našli su ga na nosilima, koja oklopnici behu navrat na nos načinili od
šumskog granja.
Miloš.skoči s konja pa mu priđe.
Šubić je ležao nepomično, sa sklopljenim očima. Bio je potpuno iscrpen
onim što je proživeo za poslednje vreme.
– Kako se osećaš, zapita ga tiho Miloš nagnuvši se nad njegovo bledo lice,
čije su opekotine oklopnici odmah namazali nekim melemom, koji su stalno nosili
uz sebe.
Mladi vlastelin otvori oči i kad je ugledao Miloša, on se bolno nasmeši pa
odvrati:
– Radujem se što te vidim pored sebe, hrabri srpski viteže. Blagodareći tebi
i tvojim junacima ja sam izbegao mučeničku smrt u plamenu. Dugujem ti rođenim
životom.
Miloš odmanu rukom pa reče:
– Dužnost nam je da ukazujemo jedan drugom slične usluge. plemeniti
hrvatski viteže. Da li osećaš bolove?
– Ne baš mnogo. Mlad sam pa ću sve brzo preboleti.
– Nego, mi moramo odmah odavde.
– To i sam uviđam.
– Kangakuzen će poslati za nama u poteru jake odrede. To je više nego
izvesno, Kako ćeš ti?
– Stavite me na konja.
– Bojim se da nećeš moći da izdržiš tegoban put.
– Držaću se nekako do Salije, gde imam dobrih prijatelja pa se onde mogu
odmoriti.
 Salija je bila malo mesto na dva dana hoda odatle. U njemu je Šubić imao
neke daljne rođake, kod kojih je navratio i prilikom svog dolaska u Carigrad. Bio
je siguran da će se kod njih moći lepo odmoriti i zalečiti svoje rane, koje su ga
prilično tištale.
Tako su i učinili.
Našli su za Šubića jednu sedlastu i mirnu kobilu, čije su noge ipak zato
valjale kao i u najboljeg ždrepca. Sedlo su položili vrlo pažljivo i čvrsto ga
privezali za kobili na leđa, da se ne bi usput klatilo. Zatim su podigli Šubića i
postavili ga u sedlo.
Kad je osetio pod sobom konja, Šubić čisto živnu.
– Kako ti je, zapita ga opet Miloš koji ga je pogledao brižnim očima.
– Odlično. Imam osećaj da sam vaskrsnuo iz mrtvih.
– Onda možemo napred?
– Ništa drugo.
Svrstali su se u red, mamuznuli konje i pošli na čelu sa Milošem, koji se
svaki čas osvrtao i pogledom ispitivao okolinu.
Kantakuzenu nije bilo verovati.
Miloš je bio čvrsto ubeđen daće on poslati za njima jaka poterna odelenja.
Ko zna kakvoj bi se sve opasnosti izložili kad bi ss sukobili s njima, jer će ta
odelenja svakako biti kudikamo nadmoćnija od njih.
Polegli po konjima oni su jurili dalje u divljem karirijeru. Dobri konji su
čisto leteli kao da su osećali u kakvoj se opasnosti nalaze njihovi gospodari.
Odjednom Miloš, koji se baš pre nekoliko trenutaka beše osvrnuo, zaustavi
konja.
– Šta je, zapita ga Crni Petar, koji je jahao uporedo s njim.
– Nas gone. Pogledaj onamo.
Crni Petar pogleda u pokazanom pravcu i vide da Miloš ima pravo.
Na priličnoj daljini video se oblak prašine. Mogli su da se raspoznaju i
pojedini konjanici, koji behu izmakli nešto napred. Bilo je nesumnjivo da su to
bila poterna odelenja, koja je Kantakuzen poslao za njima.
– Dođavola, opsova Crni Petar pa se namršti. Izgle da mi da će opet biti
posla.
– I meni tako izgleda.
– Šta da radimo?
– Moramo pokušati da im izmaknemo.
– Znači da menjamo pravac?
 – Ništa drugo.
Tada se Miloš prope u sedlu pa dade svojoj četi rukom znak.
Zatim okrete konja, obode ga i oni pođoše u drugom pravdu. Uputili su se
pravo reci, koja se nalazila prilično daleko odatle, ali će ipak moći da stignu do
nje ako produže istim tempom.
Da bi stigli do reke, morali su da zaobiđu jednu visoravan, čija je padina,
koja je gledala na reku, bila prilično strma.
Na taj način oni su se nadali da će moći malo da zavaraju svoje gonioce i da
dobiju u vremenu, koje je sada zaista bilo skupoceno.
Mladi hrvatski vlastelin se odlično držao. Istina da je osećao velike bolove
po celsm telu ali on nije hteo da izostane iza svojih novih drugova.
Tako su došli pod strmu padinu, koja je gledala u reku. Gonioci ih na taj
način behu za jedno izvesno vreme izgubili iz vida. Usporili su kao da se dogovore
šta će dalje da preduzmu.
Reka se već lepo videla. Do nje je imalo jahati u dobrom kasu još nešto više
od posata. Možda će im poći za rukom da dođu do obale, ali šta će tada. Trebalo
je preći i na drugu stranu.
Crni Petar je bio jako zamišljen.
On je još izranije dobro poznavao taj kraj pa je razmišljao na koji način da
se izvuku.
– Setio sam se, uzviknu on odjednom.
– Govori, prihvati Miloš.
– U blizini se nalazi jedan splavar koji me je često prevozio preko reke. Ako
je kod kuće, onda smo isplivali. On ima četiri velika splava pa će nas odmah
prevesti. A tada ćemo učiniti još nešto za doček naših gonilaca.
– Ako je do dočeka, onda se i ja javljam za reč, uzviknu Borča.
Tada im Crni Petar reče šapatom nekoliko reči, našta Borča opet uzviknu:
– To uzimam na sebe. Neka mi se pridruži samo Haralampije, će trebati
očitati i zaupokojene molitve.
Opet je bio skovan plan da se dohaka goniocima.
Tada su požurili rečnoj obali.
Na obali je stojao jedan sredovečan čovek. Čim ga je ugledao, Crni Petar mu
požuri.
To je bio splavar, njegov stari prijatelj.
Crni Petar je poduže s njim govorio nešto šapatom, i na kraju mu tutnuo u
ruku poveću kesu, našto mu splavar pruži ruku pa uzviknu veselo:
 – Tvoji su i možeš raditi s njima što ti je volja.
Tada ode i poče uređivati svoja četiri velika splava, koji su se ljuljuškali na
rečnim valima.
Odmah su se počeli ukrcavati na njih. Splavovi su bili dovoljno veliki tako
da je ceda četa mogla da stane na njih.
Miloš je stojao pored Crnog Petra i Borče i s njima šapatom razgovarao.
– Samo oprezno, reče Miloš Borči, iza koga je stojao Haralampije. Biće vrlo
opasno.
–Ništa ne brini.
– Znam da si smeo kao niko, ali ipak. Njih je mnogo više.
– Zaboravljaš da sam odličan plivač. Umem da plivam i ispod vode. U tome
mi nema premca. U to se najviše i uzdam.
Reka nije bila široka tako da su se brzo našli na drugoj obali.
Splavadžija beše ostao na drugoj strani, a splavovima je ustvari rukovodio
Borča, koji se kao bivši vodeničar i u tome razumevao.
Čim su se iskrcali iz splavova, oni pođoše dalje, a Borča poče odvezivati
jedan bućur, koji beše poneo sobom.
– Da me dočekate kod šume, doviknu on za svojim drugovima.
– Ne brini, javi se Miloš, zatim se izgubi zajedno sa ostalima na prašnjavom
putu.
Kantakuzen zaista beše poslao za njima u poteru vrlo jaka poterna odelenja.
Bili su to sve odlični konjanici, a moglo ih je biti više od dve stotine. Naoružani
do zuba oni su zaista pretsavljali veliku opasnost za Miloša i njegove oklopnike.
Kad su došli do reke, oni se uzmuvaše.
Videli su da su gonjeni prešli preko. Tada ugledaše splavove, koji su se
polako primicali njihovoj strani.
Na jednom splavu stojao je postariji splavadžija i upravljao krmom. To je
bio Borča obučen u splavadžijino odelo.
Kad je priterao splavove obali, priđe mu čelnik potere pa ga zapita:
– Jesi li ti prevezao neke konjanike preko reke?
– Jesam odvrati Borča kratko.
– Kako si smeo to da učiniš? Znaš li ti da te ljude goni careva vojska?
– Otkuda ja to mogu znati? Ja sam splavadžija. To mi je zanat, koji me hrani
pa nikad nemam običaj da pitam one koje prevozim ko su, šta su i zašto se prevoze.
Meni je glavno da mi za prevoz plate, a drugo mi je sve sporedno.
 Čelnik uvide da Borča ima pravo, a nije imao ni vremena za razgovor, pa
zapita:
– Hoćeš li i nas da prevezeš.
– Zašto da ne. Samo treba da mi platite.
– Nisam ni mislio badava. Evo ti.
Rekavši to čelnik baci Borči omanju kesu.
Borča podiže kesu, odmeri joj rukom težinu pa primeti:
– Malo.
– Kako malo? Znaš li ti koliko ima u njoj?
– A zar ti ne vidiš koliko ima vas?
Čelnik nije imao šta da radi nego je morao još da doda novaca.
– A sad napred, uzviknu nestrpljivo čelnik.
Borča je pomagao konjanicima da što pre uđu u splavove.
Kad su svi bili ukrcani, on otisnu splavove od obale i ovi se uputiše rečnom
maticom vođeni veštom rukom našega Borče.
Kad su splavovi bili na sredini reke. Borča priđe konopcu, kojim su bile
grede privezane jedna za drugu, pa ga poče drešiti.
– Šta radiš to, zapita ga čelnik, koji beše video šta on radi.
– Drešim konopac!
– Zašto ih onda drešiš?
– Moram prvo da odrešim da bih ih mogao ponovo svezati.
Posle tih reči Borča saže glavu pa poče popuštati i ostale konopce.
Čelnik nije više ni obraćao na njega pažnju misleći da on ipak kao
splavadžija naj bolje zna šta radi.
Odjednom se splavovi rasuše po vodi a koljanici počeše upadati u duboku
reku na glas psujući. Potonuli su pravo pod debele grede koji im na taj način
sprečiše izronjavanje na površinu.
Čim su se splavovi raspali, Borča skoči glavačke u vodu i zaroni.
Izronio je tek na drugoj strani i bacio pogled natrag.
Neprijateljski konjanici se behu skoro svi utopili.
Spaslo se samo nekoliko njih, i to oni kojima beše pošlo za rukom da izrone
između balvana, koji se na njihovu sreću behu razmakli nad njihovim glavama.
I oni, međutim, behu izgubili volju za daljim gonjenjem Miloševih
oklopnika. Doplivali su na svojim konjima do obale, zatim se izgubili u divljem
begstvu.
 Borča iskoči na obalu, strese sa sebe vodu pa poče svlačiti splavadžijino
odelo, koji ga je malo dalje čekao.
– Ovo si vešto izmajstorisao, reče mu on.
– To mi je zasad posao.
Tada ga splavadžija bolje zagleda pa zalita:
– Ama, otkuda ja tebe poznajem?
I Borča se bolje zagleda u splavadžiju na uzviknuo:
– Jesi li ti, Zafire?
– Glavom i bradom.
– A ja sam Borča.
– Pazi, bogati. E, moj Borčo, nisam se nadao da ćemo se posle toliko godina
opet videti.
Oni su zaista bili stari poznanici i prijatelji. Imali su jedno vreme zajedničku
vodenicu i živeli kao rođena braća. Nikada među njima nije dolazilo do reči.
Izrazgovarali su se na brzu ruku, za koje je vreme Borča bio gotov sa
oblačenjem svog odela, i odmah se oprostio sa svojim prijateljem pa pošao za
svojima.
Miloša i njegove oklopnike sustigao je kod obližnje šume, kako su bili i
ugovorili.
– Jesi li učinio što, zapita ga Miloš.
– Sve sam otpremio na onaj svet.
– A gde ti je Haralampije?
Borča se okrete oko sebe pa se pljesnu rukom po čelu.
Haralampije, koji beše pošao s njim, zaista se nije tu nalazio.
– Kad si ga poslednji put video?
– Na splavu. U trenutku kad sam ja drešio konopce, on je držao krmu.
– Da se nije jadnik utopio?
– Može vrlo lako da bude. Ej, grešni moj Haralampije, kud te uzeh sebi na
dušu.
– Još je rano za to, grmnu skoro u istom trenutku neko iz basa tako snažno,
da se svi trgoše.
Bio je to Haralampije, koji kao da beše iznikao ispod zemlje.
– Gde si ti, zapita ga Borča.
 – I ja sam skočio u vodu odmah za tobom. Kako sam i ja dobar gnjurac, pod
vodom sam očitao sve najpotrebnije zaupokojene molitve. To je samo malo duže
trajalo nego tvoj razgovor sa splavadžijom.
– Glavno da si nam se opet vratio.
– Tako i ja mislim.
Vest o porazu Kantakuzenovih poternih odelenja uticala je povoljno i na
zdravlje mladoga hrvatskog vlastelina. Bio je čisto živnuo. Od srca se radovao što
će sada moći nesmetano da produže svoj put i da se vrate u srpsku kraljevinu.
U svojoj mašti on je već video lepu Dušicu, kako se smeši na njega svojim
kao ružin pupoljak malim ustima.
Video je i njene oči, blage i divne, koje ga potpuno behu zanele.
Njegova ljubav spram čarobne srpske princeze ulivala mu je novu snagu i
novu volju za životom, koju nikakva sila na svetu ne bi bila u stanju da ugasi.
– Imam nešto da vam predložim, uzviknu odjednom; Borča.
Svi pogledaše u njega.
 – Mi današnji dan treba da proslavimo.
– Živeo Borča, povikaše oduševljeno oklopnici.
– Onda prepustite meni da se ja pobrinem o svemu.
Ostali počeše skakati s konja da načine logor.
Sve je išlo vrlo brzo i od ruke jer su svi bili raspoloženi. Borča za to vreme
beše zašao sa svojim drenovakom u šumu.
Prethodno je naredio da se naloži velika vatra.
– Da li će ga poslužiti sreća i ovom prilikom, primeti Haralampije.
– Svakako, odvrati Crni Petar. Borča je odličan lovac, a njegov drenovak
vredi više od luka i strele.
Na Borču zaista nisu morali dugo da čekaju.
Posle kratkog vremena on se pojavio sa ogromnim veprom preko ramena.
Udarac njegovog drenovaka bio je uvek siguran.
Oklopnici su odmah pristupili poslu.
Uredili su vepra, namazali ga salom i solju, natakli na ražanj i počeli da ga
peku. Uskoro se cela okolina ispuni prijatnim mirisom, koji je čisto golicao.
Raspoloženje je bilo veliko i opšte. Oklopnici su počeli da pretražuju bisage
tako da iskrsnu i nekoliko vrčeva sa rakijom. Posedali su, počeli se obređivati
rakijom i prepričavati poslednje događaje koje behu doživeli.
U pričanju je učestvovao i Šubić, koji se sad sjajno osećao. Prijala mu je i
rakija koja je bila odlična..
Razume se da je Borča bio predmet pažnje.
On je sedeo podvijenih nogu i nakrivljena kalpaka. Svaki čas je natezao vrč
sa rakijom i samo se smešio.
Pečenje je bilo vrlo brzo gotovo. Tada Borča izvuče širok nož pa ga poče
seći.
Odmah su pristupili jelu jer su svi bili izgladneli.
I hrvatski vlastelin je imao odličan apetit. On se beše potpuno povratio. Nije
više osećao čak ni bolove, koji su ga sve do malo pre mučili.
Naročitu su pažnju obratili na ležište mladog hrvatskog vlastelina. Istina da
se on držao odlično, ali njegove opekotine ipak još ne behu zarasle.
Kad je bilo sve gotovo, oni rasporediše unaokolo stražu pa svi polegaše.
Ostao je jedini Borča koji je hteo rođenim očima da se uveri, da li se svaki čovek
nalazi na svom mestu.
 Ubrzo su svi spavali. Bila je samo straža budna pazeći da se ko ne približi
zaspalom logoru.

SREĆA U NESREĆI

Čitaoci se sećaju u kakvoj se opasnosti nalazila Olivera, kad su njeni

pratioci, ljudi princa Jusufa, zajedno s njom jurnuli u plameno more. Bio je to
smeo pokušaj, opasan do krajnosti, ali su morali nešto da učine da bi se spasli
očigledne smrti, koja je na njih vrebala kad bi ostali na svom mestu.
Čelnik je više nosio Oliveru, nego što je ova išla. Sa ogrtačem, prebačenim
preko glave, ona je bila donekle zaštićena od požara, koji je besneo oko njih svom
silinom.
Tako dođoše na sredinu šume, koja je već uveliko gorela.
Nekoji ljudi padoše srušeni drvećem, koje se, nagorelo, rušilo na njihove
glave. Ostali su na zemlji zahvaćeni plamenom i jaukali iz sveg glasa. Njihovi
drugovi, nažalost, nisu mogli da im priteknu u pomoć, jer su morali napred.
Skoro prepolovljeni oni dođoše na jednu čistinu, gde se osećala samo strašna
jara, ali ipak tu nije bilo plamena. Stali su da malo odahnu.
Čelnik skide ogrtač sa Oliverine glave, pa je zapita:
– Kako se osećaš, gospodarice?
Jadna Olivera, već i tako izmoždena od silnog uzbuđenja, koje beše za ovo
kratko vreme doživela, jedva je imala daha. Nije mogla neko vreme da kaže
nijedne reči.
– Jesmo li van opasnosti, zapita ona.
– Još malo.
– Kako je strašno toplo! Mislim da neću živa ostati posle ovoga.
– Molite se vašem Bogu pa će sve biti dobro. I vaš Bog je svakako milostiv
kao i naš.
Olivera se baci na kolena, sklopi ruke pa se poče moliti poluglasno biću,
koje je jedino bilo u stanju da je izbavi iz velike opasnosti, u koju beše zapala.
Kad je svršila molitvu, čelnik joj reče:
– Moramo dalje.
Malo umirena ona prihvati pruženi ogrtač pa ponovo uvi glavu.
Tada pođoše napred, opet u plamen, koji je besneo pred njima.
 Čelnik je bio vrlo ozbiljan, U ognjenom moru beše propadala već polovina
njegovih ljudi. Toliko dotle. Ali šta će biti do kraja? Da li će uopšte neko od njih
izvući živu glavu? To je bilo veliko pitanje, na koje, bar zasada, nije bilo odgovora.
Ponova su zagazili u plamen koji je besneo na svima stranama. Šuma je na
tom delu bila sastavljena većinom od suvog drveća tako da je vatra bila kudikamo
veća nego u onom delu, kroz koji behu malo pre prošli. Na svakom koraku oni su
sve više uviđali da je bilo vrlo malo nade da će se moći nepovređeni probiti do
ravnice.
Ipak, gonjeni neodoljivim životnim nagonom, koga su u tim trenutcima još
jače osećali, oni su pognutih glava trčali kroz plamen koji je zahvatao njihove
odeće. Čelnikovi ljudi su opet sa divljim kricima padali i ostajali u plamenu, koji
ih je proždirao da i nikada više ne vrati životu.
Posle nečuvenih muka oni se nekako dočepaše ravnice, koja je otpočišala
odmah iza zapaljene šume. Pretrčali su još nekoliko desetina koračaji da bi došli
van domašaja ubitačne toplote, pa su popadali kao snoplje. Nalazili su se na granici
svoje snage.
Olivera se nalazila u dubokoj nesvestici. Ona je bila samo slaba ženska pa
nije mogla da izdrži bez posledica strahoviti napor, koji beše uložila u poslednjim
trenucima.
I čelnik beše zadobio dosta opasne opekotine. Nekoji su imali kod sebe razne
meleme pa odmah počeše mazati nagorela mesta. Srećom Olivera uopšte nije bila
povređena.
Dugo su se odmarali na tom mestu i posmatrali guste subove dima, koji su
se dizali sa mesta na kome se nekada nalazila stoletna šuma. Nije ostalo čitavo
nijedno drvo. Sve beše progutao strahoviti požar.
Utom i Olivera otvori oči pa pogleda zbunjeno oko sebe. Od cele čete beše
ostalo jedva nekoliko ljudi osim, njega...
Pa i ti preživeli vojnici nisu ličili na ljude, Ranjavih lica i izgorele kose oni
su pre ličili na neka čudovišta, koja su dolutala sa drugih planeta.
Umirila se tek kad je ugledala čelnika, koji se nije odvajao od njenog ležišta.
Pogladio ju je po kosi i zapitao:
– Kako se osećaš, gospodarice?
– Malo sam se odmorila. Izgleda mi da sam spavala?
– Ležali si sve do malo pre u dubokoj nesvestici.
– Gde su ostali?
– Ostali su u šumi.
– Izgoreli?
 – Da.
Posle tih reči oni oboje spustiše glave pa zaćutaše žaleći jadne ljude, koje na
tako grozan način behu izgubili svoje živote.
Odjednom Olivera uhvati njegovu ruku pa poče glasom,
– Htela sam nešto da te zapitam.
– Govori, gospodarice.
– Dali su tvoji ljudi zbog mene izgubili živote?
– Ne, to nikako.
– Ipak ja osećam veliki teret na svojoj duši. Sve se to dogodilo zbog mene,
da bih se ja spasla. Bože! Ja sam grešnica. Kako mi je teško! Zar toliko ljudi da
izgubi život na tako grozan način zbog – mene!
Olivera je bila neutešna.
Čelnik je pokušavao da je umiri, ali mu to nikako nije polazilo za rukom.
Ona je u pravom smislu reči očajavala.
Pomisao da je ona kriva zbog njihove pogibije nije joj davala mira.
– A sada oprosti, gospodarice, što ću te ostaviti nekoliko trenutaka. Moram
da se dogovorim sa mojim ljudima šta imamo da preduzmemo da se izvučemo iz
ove situacije.
Posle tih reči čelnik se duboko pokloni dodirnuvši rukom čelo, pa iskupi oko
sebe nekoliko ljudi, koji behu preostali od njegove čete.
Svi su izgledali vrlo jadno, puni opekotina i krvavih rana. Bili su tako
iznemogli da su se jedva držali na nogama.
Čelnik je neko vreme ćutao, zatim poče ozbiljnim glasom:
– Vojnici! Nalazimo se u vrlo ozbiljnom položaju. Nas je malo, a predeli,
kroz koje ćemo proći, puni su razbojnika. Da smo sami, mi bismo se još nekako i
probili i izdržali sve teškoće, na koje budemo naišli, ali je stvar utoliko teža što se
s nama nalazi i slaba žena, koju nam je ostavio u amanet naš nesrećni princ Jusuf.
Stoga sam odlučio da se posavetujemo šta da radimo.
Njegovim ljudima je već i tako bilo dosta svega.
– Čelniče! Ja mislim da je ova bela žena i donela nesreću na naše glave.
– Kako se usuđuješ da tako govoriš, viknu na njega čelnik pa se i nehotice
pipnu po maču.
– Naš drug ima potpuno pravo, povikaše ostali.
Bilo je dobro što su govorili na svom maternjem jeziku tako da Olivera nije
razumela nijednu njiohvu reč.
 – Ona nam je donela neserću, nastavi buntovnik. Da nije pošla s nama, sve
bi se lepo svršilo, a ovako - - - vidiš i sam, čelniče, koliko nas je ostalo u životu i
kako izgledamo i mi što smo preživeli požar i ostale borbe, koje smo imali zbog
nje. Sad prosudi sam.
– Šta onda da radimo, zapita čelnik.
– Ukloni nju, pa će sve biti u redu.
Vojnici su bili vrlo odlučni i videlo se da se nešale.
Lica su im imala preteći izraz a njihove oči su gledale sa puno mržnje u
Oliveru, koja nije razumela nijednu reč ali je predosećala zlo.
Čelnik, koji je hteo da je zaštiti, pokušavao je da stiša svoje ljude, ali je bilo
malo izgleda da će mu to poći za rukom.
Vojnici su mu prilazili sve bliže i bili su gotovi da kidišu i na njega. Čelnik
je uzmicao osvrćući se na sve strane, ali niotkud nije bilo pomoći.
– Ako joj ne sudiš ti, mi ćemo joj suditi, izjavi odlučnim glasom jedna
ljudina, koja priđe sasvim blizu čelniku pa se skoro unese u njegovo lice.
Čelnik odluči da pribegne poslednjem sretstvu.
On je ipak bio njihov zapovednik, čija su se naređenja morala bez pogovora
izvršavati.
Kad je video da visoki vojnik hoće skoro da nasrne na njega, on izvuče sablju
pa viknu na njega:
– Natrag, ili ću ti raspolutiti glavu. I vi ostali. Znate li da sam ja vaš čelnik?
– To si samo bio ali više nisi, odvrati drsko ljudina.
– Kako se usuđuješ da tako govoriš sa mnom?
– Bio si nam čelnik sve dok si se starao o nama. Čim si nas poveo u smrt
zbog ovog belog đavola, nismo dužni da te slušamo.
Posle tih reči glavnog buntovnika oni mu priđoše još bliže.
– Natrag, uzviknu čelnik pa podiže sablju.
Tada buntovnik zamahnu svojom sabljom.
Pre,nego što je imao vremena da napadne čelnika, ovaj iz sve snage spusti
svoju sablju na njegovu glavu i sastavi ga sa zemljom. Kad su to videli ostali,
potegoše sablje pa jurnuše na čelnika.
Više mrtva nego živa Olivera pusti očajnički krik. Sad joj je bilo sve jasno.
Iz zverskih pogleda razjarenih vojnika ona je razumela u čemu je.stvar.
Odednom je pala na kolena i počela da se moli Bogu da pobedi čelnik, iako
je za to vrlo malo nade.
 *

Za to vreme se Siniša nalazio zajedno sa svojom majkom Marijom

Paleologovom u Seru, kuda je bio premešten dvor.
On je stojao preko skoroteča u stalnoj vezi sa Konstantinopoljem i sa
Jovanom Kantakuzenom. Glasovi, koje je odande dobijao, nisu bili nimalo
povoljni i sn je kovao sve novije i novije planove kako da uništi svog polubrata.
srpskog kralja Dušana.
Siniša je imao nekoliko ljudi koji su stalno uhodili kralja Dušana. To su bili
vrlo vešti i umešni ljudi, kojima je polazilo za rukom da se uvuku i na sam dvor
kralja Dušana, gde su mogli da doznadu mnogo što šta što je moglo da koristi
Siniši.
Bilo je baš veče.
Siniša se nalazio sa svojom majkom u dvornici i živo razgovarao.
I njegova mati je bila vrlo uznemirena. Poraz njenog sina bio je i njen vlastiti
poraz. Ona je to vrlo dobro znala stoga je Sinišinu mržnju spram kralja Dušana još
više raspirivala.
– Stojimo pred ozbiljnom borbom, sine, reče odjednom Marija pa pogleda
kroz prozor na red kestenova, koji su se jasno ocrtavali na večernjem nebu.
Moramo istrajati u našoj borbi do kraja ako hoćemo da pobedimo. O, što nemam
sto mišica pa da smoždim onu zmiju otrovnjaču koja nam preti na svakom koraku.
Tu je mislila na kralja Dušana.
– Da, majko, imaš potpuno pravo. Mi pre svega moramo sprečiti jednu stvar
koja je na pomolu.
– Koja je to, sine?
– Dušan hoće da se oženi ćerkom bugarskog cara.
– Imaš li o tome sigurne vesti?
– Potpuno sigurne.
– A misliš da će to moći da se spreči?
– Pokušaćemo.
– A na koji način?
– Samo intrigom, i to takvom kakvu još niko nije mogao da izmisli.
– Možeš li mi reći?
 – Kako da ne, majko. Ti znaš da ti poveravam sve jer znam vrlo dobro da mi
nisi samo mati nego i moj najverniji saveznik.
Rekavši to Siniša pogleda unaokolo kao da se bojao da ga neko ne čuje,
zatim se prignu svojoj majci pa reče, gorko se osmehnuvši:
– Znaš, majko, ponekad i zidovi imaju uši.
Zatim joj reče šapatom nekoliko reči.
Njeno lice dobi zadovoljan izraz, pa primeti:
– Dobro si se setio, sine, samo ne znam šta da ti kažem. Biće i teško, i
opasno.
– Ne plašim se nikakvih opasnosti, majko, kad je reč o našem opštem dobru.
Zagaziću i u najveću opasnost samo da smoždim mog zakletog neprijatelja.
Napolju se beše već sasvim smračilo kad se u hodniku, koji se nalazio duž
dvornice, začu neka vika, zatim užurbani koraci.
Odmah zatim se otvoriše široka dvokrilna vrata i na njima se pojavi Sinišin
doglavnik Bistroje.
Bila je to brkata i krupna ljuda i jedan od njegovih najvernijih pristalica.
– Šta ss dogodilo, Bistroje, zapita ga Siniša.
– Uhvatili smo jednog uhodu, gospodaru.
– Gde?
– U hodniku, iza zavese. Izgleda mi da je prisluškivao tvoj razgovor sa
gospođom kraljicom.
– Odvedite ga u sudnicu pa ga saslušajte, a zatim me o svemu izvestite.
Bistroje dubokim poklonom pozdravi svoje gospodare pa se vrati u hodnik,
gde su četiri Sinišina vojnika držala jednog visokog i vitkog mladića, čije je
držanje bilo smelo i izazivačko.
Odvukli su ga hodnikom, zatim se spustili kamenim stepenicama i ušli u
jednu dvoranu bez ikakvog nameštaja. U jednom uglu nalazila se samo kamena
klupa, na kojoj je bilo pričvršćeno nekoliko gvozdenih alki sa privezanim
konopcima. Ta prostorija je po svojim surim zidovima izgledala kao soba za
mučenje.
Dovukli su jadnog mladića do klupe i počeli da ga uvezuju konopcima, koji
su inače bili vrlo debeli.
Pritegli su ga tako snažno da je mladić stisnuo zube da ne bi jauknuo. Ipak
je junački podnosio bolove, koji su morali biti veliki.
Tada mu priđe Bistroje pa ga zapita grubo:
– Šta si tražio u hodniku pred vratima moga gospodara?
 Mladić je ćutao.
– Nećeš da odgovoriš na moje pitanje?
Mladić se i ne pomače. Gledao je krupnog čoveka pravo u oči kao da ne
oseća od njega ni najmanji strah.
– Ako budeš i dalje ćutao, narediću da ti se iščupa jezik pa ćeš zanemeti
zauvek, dreknu na njega Bistroje tako snažno da njegov glas nekoliko puta
odjeknu u praznoj dvorani.
Nikakvog odgovora.
– Priteži, naredi tada Bistroje.
Momci se dadoše na posao.
Pritezali su konopac tako snažno da se jadnom mladiću iskrivi lice od
bolova, ali je bio tvrda srca pa nije pustio ni glasa od sebe.
– Steži, naredi opet Bistroje.
Momci zategnuše konopac tako snažno da im nabreknuše vratne žile. Muke
bednog mladića morale su sad biti vrlo velike jer se čulo kako prigušeno stenje.
– Hoćeš li sad da progovoriš, obrati mu se opet Bistroje.
– Nećete od mene ništa doznati. Možete me i na komade seći, ali vam ništa
neću reći.
Bistroje ustuknu pred ovolikom čvrstinom, kakva se kod ljudi retko susreće.
Taj mladić, čije je lice bilo nežno kao u devojke, bio je junak nad junacima.
Kad je Bistroje video, da na taj način neće moći ništa da izmami od njega,
odluči da pribegne drugoj taktici.
Neprimetno je dao znak svojim momcima, koji začas olabavnše konopce
zadovoljni što ni oni neće morati više da se naprežu zatezanjem konopca.
– Slušaj dobro mladiću šta ću ti reći, poče Bistroje blago.
– Ti si još mlad, a život je tako lep. Zar te nije žao da umreš u najvećim
mukama? Ti svakako imaš koga od roda. Imaš možda i ostarelu majku, seju, brata.
Kako će njima biti kad te budu čekali, a ne dočekaju te? Pomisli samo na to pa
onda odluči kako da se držiš.
Ćutao je neko vreme, pa opet nastavio.
– Drugo je bilo kad si bio slobodan. Sad se nalaziš u našoj vlasti pa moraš
biti spreman na najgore. Osim toga – ja znam kome ti služiš. Priđi nama. Kod nas
ti neće biti loše. I nama su potrebne usluge, koje sada činiš drugima, a vidim da si
neobično srčan i hrabar. Nama su potrebni takvi ljudi.
Mladić je slušao Bistrojeve reči oborene glave i ćutao kao zaliven.
 – Ostaviću ti vremena do ujutru da razmisliš o svemu. Ako i tada budeš ostao
kod tvoje tvrdoglave odluke, umrećeš u najstrašnijim mukama.
Posle toga svi su izašli iz dvorane i dobro zaključali vrata.
Bistroje se odmah vratio u dvornicu, u kojoj su ga očekivali siniša i njegova
mati.
– Jesi li doznao što, Bistroje, zapita ga Siniša.
– Ništa gospodaru.
– Kako to?
– Tvrdoglav je, gospodaru. Ćuti kao zaliven.
– Hm. Čudnovato. Šta sad misliš da učiniš?
Bistroje reče Siniši kako mu je ostavio rok da se predomisli, našto Siniša
zadovoljno klimnu glavom pa primeti:
– To si mudro učinio, Bistroje.
Tada jednim pokretom ruke otpusti Bistroja, koji odmah izađe iz dvornice,
a Siniša se okrete svojoj majci, baci na nju upitan pogled pa reče:
– Mada nije rekao ni reči, ja znam odakle dolazi i ko ga je poslao.
– Stvar je vrlo prosta.
– Ako se urazumi, doznaćemo od njega dragocene stvari.
Marija je bila blizu očajanja. Nju je često ubuzimala straohvita slabost i
depresija. Imala je slutnje da će se sve svršiti zlo po njih. U tim trenutcima ona
nikako nije mogla da se uteši.
Tu vrstu pravog živčanog napada ona beše i sad dobila.
Lomila je ruke i pogledala u svog sina, koji je počeo da je teši, ali je sve bilo
uzalud.
Kad je video da ne može da.se umiri, on je uze pod ruku pa je povede iz
dvornice.
Otpratio je do njene sobe, umirio je još sa nekoliko reči pa se vratio u
dvornicu.
Bila je već duboka noć, a Siniša još inje osećao potrebu da spava.
Briga njegove majke bila je njegova rođena.
Hodao je gore dole po pustoj dvornici, a njegovi koraci su odzvanjali, lomili
se o zidove i zamirali kao daleka grmljavina.
Kad se tako nahodao, Siniša priđe prozoru pa se zagleda u noć, koja je bila
gusta kao testo.
Nedaleko od prozora su šumili granati kestenovi svoju tajanstvenu pesmu,
koju nijedan čovek nije mogao da razume.
 Odjednom se Siniši učini da vidi neku senku. koja je skliznula pored zida i
izgubila se u obližnjem šipragu.
On se trže.
Osećao je neku jezu i strah. Još nije bio siguran da li je zaista nekog video,
ili mu se to samo bilo pričinilo.
Zagledao se bolje u pomrčinu ali nije mogao ništa više da vidi.
Prišao je naglo vratima i otvorio ih.
Jedan mali paž je dremao na drvenoj klupici. Siniša mu žurno priđe pa ga
prodrma.
Paž skoči.
Trljao je oči i onako bunovan zapita:
– Šta zapovedate, gospodaru?
– Zovni mi odmah Bistroja.
Paž se sruči niz stepenice, a Siniša ostade na mestu okrećući se oko sebe kao
da se plašio da ga neko ne iznenadi.
Bistroje je brzo došao i stao mirno pred Sinišom, očekujući njegova
naređenja.
Siniša mu reče šta je video u bašti, zatim dodade:
– Uzbuni celu poslugu pa pretražite baštu. Neko se svakako u njoj nalazi.
Da li je sužanj na svom mestu?
– Jeste, gospodaru.
– Jesi li se u to lično uverio?
– Jesam.
– Onda napred, samo se dobro naoružajte. Ko zna koliko ih ima i šta
nameravaju. Možda se sprema i neki napad na mene.
– Biće sve kako si mi naredio, gospodaru, reče Bistroje pa odjuri da uzbuni
poslugu.
Nije mnogo prošlo a Bistroje i njegovi ljudi sa buktinjama u rukama
pretraživali baštu.
Pretresali su svaki džbun i šipražje, koga je bilo mnogo u bašti, ali nisu mogli
nikog da pronađu.
– Ponovo tražite, vikao je ljutito Bistroje. Gospodar je nekog video svojim
rođenim očima. Kako ću izgdgdati kad mu javim da nema nikog.
 Bilo ih je oko dvadeset, a svi su bili dobro naoružani.
Momci se lonovo dadoše na posao.
Tražeći i sam za nepoznatim čovekom, Bistroje se beše približio onom delu
zgrade, gde se nalazila sudnica, u kojoj je bio mladić. Sudnica s te strane nije imala
prozora nego neku vrstu doksata, čija su vrata bila dobro zamandaljena. Bistroje
je već hteo da se okrene i da nastavi traženje na drugoj strani bašte kad mu se učini
kao da čuje neki šum.
Šum je dolazio sa doksata.
Na doksat se moglo popeti malim, drvenim trošnim stepenicama, koje su se
vrlo retko upotrebljavale.
Uveren da se na doksatu nalazi neki ieželjeni gost, Bistroje taman htede da
se popne kad oseti po glavi strašan udarac da mu iz očiju iskočiše svetlaci. Bistroje
gromko opsova pa poteže mač. U istom trenutku tresnu pored njega o zemlju
komad grede, koja je bila bačena na njega.
On se žurno uputi stepenicama na doksat. Sad je bio siguran da se gore nalazi
neko od njihovih protivnika. Najbolji dokaz za to bio je to što je nepoznati čovek
bacio na njega gredu svakako u nameri da ga ubije.
Već je bio stupio doksat, koji je bio prilično prostran, kad iz jednog ugla
ispade neki čovek, u čijim je rukama svetlucao mač.
Već u idućem trenutku nepoznati odmeri na Bistrojevu glavu udarac, ali ga
ovaj vešto odbi.
Mesto nije nimalo bilo pogodno za borbu jer je pod doksata bio trošan.
Daske su krckale i pretila je opasnost da obojica propadnu.
Borba je postajala sve žešća.
Nepoznati je bio odličan borac. To se moglo videti već po njegovim prvim
udracima, kojima je prosto zasipao Bistroja. Ni ovaj, međutim, nije bio za
potcenjivanje tako da borba postade neobično oštra.
Odjednom Bistroje oseti kako ga izdaje snaga.
Nije bio tako izdrljiv kao njegov protivnik, koji se kretao brzo kao munja.
Kad je video da će izgubiti glavu, Bistroje odluči da pribegne lukavstvu.
U jednom trenutku on pokleče na levu nogu.
Misleći da hoće da padne, njegov protivnik spusti mač pa htede da mu
priskoči, ali Bistroje naglo skoči, izmanu mačem pa ga pogodi posred grudi.
Nepoznati čovek samo uzdahnu, zatim raširi ruke pa pade bez reči.
Ostao je na mestu mrtav.
Utom se začu neka vika, koja je dolazila sa drugog kraja bašte.
 Bistroje požuri da vidi šta se onde događa.
Jedva je bio sišao sa drvenih stepenica, kad se začu zveket mačeva.
Sudeći po jačini videlo se, da se njegovi ljudi behu sukobili sa čitavom
četom protivnika. Bilo je nerazumljivo kako su mogli prodreti u baštu oko koje se
i danju i noću nalazila jaka straža.
Vistroje požuri u tom pravcu što je mogao brže.
Lupa mačeva se čula sve jasnije. Bio je to po svemu sudeći ljuti okršaj.
Kako se za to vreme bilo malo razvedrilo, mesec je provirivao iza oblaka
ako da je bilo prilično vidno. Bistroje nije morao dugo da ide pa da vidi šta se
dešavalo na onom kraju bašte.
Na njegove ljude navaljivalo je oko dvadeset dobro naoružanih vojnika. Na
prvi pogled Bistroje je poznao da su to ljudi njihovih protivnika. A najviše se
iznenadio kad je među njima ugledao i onog mladića, koga su bili uhvatili u
hodniku ispred odaje njegovog gospodara.
Ozlojeđen do zla boga Bistroje poteže mač pa se i sam umeša u borbu.
Kad su ga videli njegovi ljudi, čisto živnuše.
– Napred na gadove, uzviknu Bistroje pa prvi jurnu na protivnika.
Nastade još veća gužva.
Na obe strane su ginuli ljudi a krv je nadaleko prskala drveće i zidove.
U borbi mladić, koga behu uhvatili, naročito se trudio da dođe u blizinu
Bistroja, koga su zaklanjali njegovi ljudi. Bistroje je to odmah primetio pa je
izbegavao s njim susret da mu se postepeno približava.
Na kraju je Bistroje ipak morao da primi borbu, koja mu je bila nametnuta
protiv njegove volje.
Bistroje je već po prvim udarcima, koji su mu bili namenjeni, video da zaista
ima posla sa prvoklasnim borcem.
U rukama nepoznatog mladića mač je fijukao kao guja tako da je Bistroje
jedva izbegavao njegove udarce. U jednom trenutku mu se već beše učinilo da je
izgubljen.
Obodren svojim uspešnim udarcima mladić još bešnje jurnu na njega.
– Ostao sam ti veliki dužnik, uzviknu mladić pa ponovo jurnu na Bistroja,
koji jedva izbeže udarac.
– Sad ćemo da se iskusuramo, vikao je mladić i dalje pa sve žešće napadao
na Bistroja, koji izgubi svako prisustvo duha.
Njegovi ljudi su hteli.da mu priteknu upomoć, ali je to bilo nemoguće jer
mladićevi drugovi behu oko njih obrazovali neprobojan lanac, koji se u krugu sve
više sužavao.
 Izbezumljen od straha Bistroje je činio poslednje napore da izbegne
smrtonosne udarce, koji su skoro sa svih strana na njega pljuštali. Jedan ipak nije
mogao da izbegne. Taj ga je pogodio posred glave i Bistroje ispusti iz ruke mač
pa pade sa raspolućenom lobanjom u lokvi krvi.
Kad su videli da im je zapovednik poginuo, Bistrojevi ljudi se rasprštaše kud
koji.
Mladiću i njegovim drugovima međutim to nije bilo dosta. Oni se nisu
zadovoljili. s tim što su ih nagnali u bekstvo, nego jurnuše za njima.
Begunci su se saplitali o korenje i travuljinu i padali, a gonioci su ih odmah
ubijali. Tako su izginuli svi do jednog. Nije ostao ni glasnik koji bi odneo Siniši
tužnu vest o pogibiji njegovih najboljih ljudi.
Kad su na taj način postali pobedioci mladić iskupi oko sebe svoje ljude pa
im reče:
– Da se prebrojimo, drugovi.
Imali su ukupno pet mrtvih, uračunavši i onog vojnika, koga je Bistroje ubio
na doksatu.
Kad se uzme u obzir da su poubijali sve do poslednjeg protivnika, njihovi
gubitci su bili vrlo mali.
Mladić je ustvari bio njihov zapovednik. Zvao se Obren. Imao je osamnaest
godina, a bio je vrlo srčan. Nedavno je stupio u službu kralja Dušana, koji ga je
odmah zavoleo i poveravao mu da izvrši razne zadatke, za koje je bilo potrebno
mnogo srčanosti i odvažnosti.
Mladiću je i tom prilikom bilo povereno da dozna za izvesne Sinišine
namere, koje je ovaj imao spram svog polubrata.
Mladi Obren je bio vrlo okretan. Uspelo mu je da se uvuče u sam dvor i da
se prikrade u neposrednu blizinu Sinišinu. Tom prilikom su ga i uhvatili, – kao što
je našim čitaocima već poznato.
– A sad napred, uzviknu Obren pa se stavi na čelo malene čete.
Preskočili su preko zida pa se uputili preko puste poljane, jedva obasjane
mesečinom.
Nedaleko od jedne šumice bili su im privezani konji. Pojahali su ih pa se
vinuli kralju Dušanu odnoseći mu dobre vesti.

*
 Da se vratimo dvoru kralja Dušana.
Dušica je klonula onesvešćena kad je skoroteča izgovorio ime mladog
hrvatskog vlastelina Šubića. Osetila je odmah da njega beše zadesila velika
nesreća. Njeno mlado srce, koje je bilo ispunjeno čistom ljubavlju spram njega,
nije mogla to da podnese. Odmah joj je pozlilo i da je nije vojvoda Oliver pridržao,
svakako bi se srušila.
U dvornici nastade čitava uzbuna.
Odmah je dotrčalo nekoliko ljudi koji su izneli onesvešćenog skoroteču.
Kralja Dušana beše isto tako porazila ta vest. On je neobično voleo Šubića i od
srca se radovao vezi do koje je imalo da dođe izmeju njega i njegove Dušice.
Dušicu su odmah prenele vladike, – to će reći „dvorkinje“, – u njene odaje i
namestili je na krevet.
Jedna devojka je ležala nepomično, sklopljenih očiju. Njeno kao smrt bledo
lice trzalo se s vremena na vreme u bolnim grčevima.
Kralj Dušan i Oliver su neko vreme stojali kraj nje, zatim se vratiše u
dvornicu, ozbiljni i zamišljeni.
– Našeg prijatelja Šubića je zadesila neka nesreća, poče prvi Dušan.
– Da, gospodaru. Nažalost, nismo mogli sve da doznamo. Šteta za njega.
Hrabar beše vitez i dobar čovek.
– Ne oplakujmo ga unapred, Oliveru. Možda će nam se još živ vratiti.
– Neka bi Gospod dao da bude tako.
– Daj Bože.
Skoroteča je ustvari hteo da ih izvesti o tome, da je Šubić bio osuđen na
smrt. On je dugo putovao do svoje zemlje pa nije ni slutio da je Šubića u
poslednjem trenutku spasao Miloš, Vitez od Gavrana, sa svojim oklopnicima.
Ne potraja dugo kad uđe jedan doglavnik pa javi utučenim glasom, da je
skoroteča malo pre predao dušu Gospodu.
Kralj Dušan i Oliver pognuše glave pa tako ostadoše kekoliko trenutaka.
– Ima li koga od svojih, zapita odjednom kralj Dušan.
– Ima, gospodaru.
– Koga ima?
– Ženu i četvoro nejake dece.
– Odmah da im se izda pomoć u brašnu, soli, masti i nešto novca. Ovo moje
naređenje saopšgite gospodinu Bući, koji ima odmah da ga izvrši. Jesi li me
razumeo?
– Potpuno, gospodaru.
 Buća je bio kaznačej kralja Dušana, otprilike ono što je danas minitsar dvora
ili ministar finansija.
Kad je doglavnik otišao, Oliver reče:
– Dobro si učinio, gospodaru, što si se pobrinuo za sirote. Bog će ti za to
odužiti, kao i za sva druga dobročina dela koja ukazuju na milost i dobrotu tvoga
srca. Živeo nam dugo na naš ponos i slavu celog srpskog naroda!
Kralj Dušan je još neko vreme razgovarao sa Oliverom, zatim ga je otpustio
pa prešao u odaju, u kojoj je ležala Dušica.
Njeno stanje se ne beše najbolje poboljšalo.
Ležala je kao i malo pre nepomično, samo su joj se iz grudi iskradali duboki
uzdasi.
Pored nje se nalazila njena najomiljenija vladika, mlada Bisenija, lepa i
umna devojka, koja je takoreći odrasla sa Dušicom.
Kralj Dušan je neko vreme posmatrao bolnu devojku, zatim se okrete
Biseniji, pomilova je po kosi pa joj reče:
– Pazi, Bisenijo, na moju Dušicu kao na rođene oči, a moja zahvalnosg neće
izostati. Ti znaš koliko mi je moja sestrica mila i draga pa možeš razumeti moju
brigu.
– Potpuno te razumem, gospodaru. I da mi nisi to rekao, ja znam šta mi je
dužnost.
Kralj Dušan baci još jedan pogled na bolesnicu, pa se tiho udalji iz sobe.
Bio je vrlo neraspoložen.
Pored ostalih državnih briga sad su došle jsš i ove dve najnovije: zao udes,
koji beše postigao mladog hrvatskog vlastelina Šubića i bolest njegove sestrice
Dušice. koju je voleo više iznad svega.
Vratio se pognute glave u svoju sobu za rad, seo za masivni sto od teške
orahovine i utonuo u misli.
Pred njim je ležala čitava gomila svitaka ispisanog pregamenta. Bili su to
razni računi i izveštaji iz župa. Kralj Dušan je o svemu vodio brigu. Hteo je sve da
zna, mešao se lično u sve sporove, koji bi izbijali u zemlji, i donosio mudre i
pravedne presude.
Naročito je strogo pazio na to da se razne dažbine tačno i pravedno
odmeravaju.
Nikada nije dozvolio da dođe do nekog nezadovoljsgva. Tu je bio
najosetljiviji. Kao pravi apostol pravde on se u svim svojim postupcima trudio da
stvori red i poredak među svojim narodom i da mu obezbedi blagostanje.
 Vreme je prolazilo a mladi kralj je još uvek sedeo nalakćen, zaokupljen tim
teškim mislima.
Najviše se bojao zbog bolesti svoje sestrice.
Iz misli ga trgoše vrata, koja su se baš u gom trenutku otvorila.
U sobu je ušla Bisenija.
Kralj Dušan skoči, priđe joj pa je zapita:
– Kako je mojoj Dušici?
– Želi da govori s tobom, gospodaru.
– Zar je došla sebi?
– Jeste, gospodaru.
Kralj Dušan požuri napolje pa se žurno uputi hodnikom. Začas se našao u
odaji, u kojoj je ležala Dušica, koja ga dočeka sa bolnim osmehom na usnama.
Pored nje je sedela stara dvorkinja Anđa, verna duša, koja je služila još kod
Dušanovog oca kralja Stevana.
Čim je mladi kralj ušao, stara žena se podiže pa izađe napolje.
Kralj uhvati Dušicu za ruke, koje su gorele u teškoj groznici, pa je zapita:
– Kako ti je, Dušice?
– Malo bolje, braco. Ah, Bože, kad se setim kako mi je zlo! Mislila sam da
ću presvisnuti od tuge. Imaš li vesti o - - - o - - -
Kralj pomilova Dušicu po obrazima, koji su još uvek bili bledi, pa poče:
– Zasada još nema nikakvih, draga moja sestrice, ali nemoj da se brineš. Ja
sam tvrdo uveren, da se madom hrvatskom vlastelinu nije dogodila nikakva
nesreća. Ne tvrdim da mu je sve kako treba, ali ipak ne treba da prenaglimo. Nešto
mi govori da će nam uskoro doći u pohode. Videćeš, draga moja sejo, da me taj
predosećaj neće prevariti kao što me nisu prevarili ni oni ranije.
– Kad bi Bog dao da bude tako, projeca kroz uzdah Dušica pa zavali glavu
na jastuk.
Sutradan Dušici je bilo već bolje.
Rano je ustala i odmah otišla kralju Dušanu da ga zapita da li ima kakvih
vesti od Šubića. Nažalost, nije bilo još ničega.
Videvši da je još utučena, mladi kralj odluči da na neki način razgali Dušicu.
Odmah je to i smislio: da priredi lov, u kome će i ona učestvovati.
Tako je i učinio.
Da bi priredio Dušici iznenađenje, odlučio je da joj ništa ne kaže o tome.
Razgovarali su neko vreme, kad kralj ustade pod izgovorom da ima svršiti
neki važan posao pa se srdačno oprosti sa Dušicom, koja čisto odskakuta u svoje
odaje. I njoj je nešto govorilo da će se sve dobro svršiti i da će opet videti svog
izbranika, koji joj je bio draži od svega na svetu.
Čim je ostao sam, mladi kralj pljesnu triput rukama našto se otvoriše vrata i
na njima se pojavi jedan od paževa.
– Zapovedaj, gospodaru, rsče o,n pa stade mirno kao sveća.
– Uglješa, poče kralj Dušan. Zovni mi odmah kneza Marina Banjića i
vlastelina Baldovina.
– Biće kao što si mi naredio, gospodaru.
Posle tih reči paž se duboko pokloni pa izađe napolje.
Kralj Dušan nije morao dugo da čeka kad u sobu uđoše dva mlada čoveka,
otmena izgleda i držanja, u svečanom ruvu, koje je i dolikovalo njihovom činu i
dostojanstvu.
Prvi je bio knez Marino Banjić, prvi sokolar mladoga kralja, a drugi vlastelin
Baldovin, kraljev prvi psar.
Potrebno je da naše čitaoce upoznamo podrobnije sa tadašnjim kraljevskim
lovovima, koji su priređivani na vrlo ceremonijalan način.
U lov su bili pozivani svi vlastelini i ostalo plemstvo. Bio je to svečan
događaj o kome se dugo pričalo. Svaki pozvani ponosio se već samim tim što mu
je vladar pozivom ukazivao retku i veliku čast.
Lovom je rukovodio sam kralj uz pripomoć svojih glavnih pomoćnika,
sokolara i psara.
Tada se lovilo psima (hrtovima) i sokolima.
Pse i sokole su čuvali i vodili, odnosno nosili na rukama, naročiti izvežbani
ljudi, koji su imali svog starešinu. Starešina sokolara zvao se prvi sokolar, a
starešina psara prvi psar.
Lov je često trajao i po nekoliko dana. Sve je zavisilo od toga da li su ušli u
dovoljnom broju gonjenoj divljači, ili nisu.
Kraljevskom lovu je prisustvovalo i vojništvo, zastupljeno u velikom broju.
Vidno mesto je zauzimala i kraljevska telesna garda, oklopnici kapetana Palmana
alemanskog najamnika, čija hrabrost i junaštvo beše ušlo u priču.
Na taj način kraljevski lov imao je izgled velike svečanosti, ili tačnije rečeno
parade, da 6i se i na taj način istakla velelepnost kraljevskog dvora.
Pored sjajne odeće, bogato izvezene zlatom i srebrom, knez Marino je nosio
na levoj ruci rukavicu skoro do ramena. To je bilo vidno obeležje prvog kraljevog
sokolara.
Kralj se pozdravi s njima pa poče:
 – Zvao sam vas, gospodo, da se dogovorim s vama za lov koji mislim uekoro
da priredim.
– Raspolaži s nama, gospodaru, rekoše oni skoro u glas.
– Dosad sam uvek bio zadovoljan sa vašim rasporedom i rukovodstvom, ali
ovog puta hoću i želim da pokažete sve što znate.
– Tvoja želja je za nas zapovest, gospodaru.
– Moja Dušica je postala bolešljiva. Hoću da je razgalim, pa sam odlučio da
i nju povedem na taj lov. A sad mi recite, gospodo moja, za koje vreme možete
posvršavati sve pripreme?
– Dovoljan nam je jedan dan, gospodaru.
– Drugim rečima lov možemo prirediti već sutra?
– Možemo, gospodaru. Mi ćemo sa naše strane učiniti sve što je potrebno,
samo ti moraš razaslati skoroteče da pozovu zvanice.
– To ću odmah učiniti.
– Onda će biti sve kako je rečeno i kako si nam blagoizvoleo narediti. Sutra
zorom mogu objaviti trubaču sa gradskih bedema da se lovci iskupljaju na zborno
mesto.
Kralj Dušan je bio vrlo zadovoljan ovim odgovorom svojih prvih lovaca. On
je i inače voleo red i poredak. Bio je vrlo tačan i nijedan posao nije ostavljao
nedovršen. Stoga mu se dopadala i ta preciznost svog prvog psara i sokolara, koji
i ovom prilikom dokazali da su zaista na svom mestu i da odgovaraju svom
položaju.
Razgovarali su još neko vreme, kad ih kralj otpusti, zatim naredi pažu
Uglješi da pozovu velikog logoteta Janićija.
Veliki logotet je imao spiskove sve vlastele, koje je kralj Dušan pozivao na
svečanosti. Kralj je imao običaj da zajedno s njim razgleda spiskove i da stavi
svoje primedbe u pogledu one gospode, čije prisustvo, bilo iz kojih razloga, nije
želeo.
Uskoro se pojavio i veliki logotet.
Mladi kralj se i s njim pozdravio vrlo ljubazno, ponudio ga mestom pa počeo
razgovor o tekućim poslovima.
Odjednom poče:
– Dragi moj Janićije! Dođe vreme da opet potrgneš tvoje spiskove vlastele.
– Svakako se opet sprema neki lov gospodaru.
– I ovoga puta si, kao i uvek, pogodio, Janićije. Zaista je tako.
– Želiš li, gospodaru, da odmah donesem spiskove?
 – Odmah, Janićije.
Veliki logotet ode i ubrzo se vrati sa nekoliko svitkova žutog pergamenta.
Raširio je pergamente na stolu i rekao svojim krupnim glasom:
– Ovde su svi na broju, gospodaru. Molim te da sedneš. Ja ću redom da ih
čitam, a ti, po običaju, stavljaj svoje primedbe.
Tako su i učinili.
Veliki logotet je polako čitao imena, koja su bila jedna zvučnija od drugih.
Kralj Dušan je pažljivo slušao i ćutao.
Odmah u početku spiska bila su zabeležena imena trojice sinova kneza
Voihne: Ljutica Bogdan, Žarko Dejan i vojvoda i kraljev stegonoša Jovan Oliver.
Dalje su sledovala imena Vukašina Mrnjavčevića, Hrelje Desavčića, Radanovići,
Dejanovići i mnogi drugi srpski kezovi, su služili na ponos i diku srpskom rodu.
– Miloš, Vitez od Gavrana, pročita svojim krupnim baritonom veliki logotet
Janićije.
Kad je čuo to ime, kralj Dušan podiže glavu.
– Nažalost, Miloš nije ovde, reče on zamišljeno. Vitez od Gavrana. Slušaj,
Janićije. Miloš se već odavno nalazi kod mene, ali ja, pravo da ti kažem, još ne
znam koga je on roda i kolena.
Janićije se tajanstveno nasmeši pa odvrati:
– Ti ti nije ja ne znam, gospodaru. Tačnije, znam samo nešto, ali to je još
daleko da pobliže upoznamo tog deliju, koji nam je već toliko puta osvetlao obraz.
– Šta ti je o tome poznato, Janićije?
– Odmah ću ti reći, gospodaru.
Janićije malo poćuta, kao da je hteo da pribere svoje misli, pa nastavi:
– Pre svega, gospodaru, Vitez od Gavrana je od visokog roda i kolena. On
je sin jednog vlastelina.
– Koga, Janićije?
– To bih i ja voleo da znam, gospodaru! Znam samo toliko da su Miloša,
dok je bio još mali, odneli iz roditeljske kuće. Kuda, i zašto, – na to pitanje je teško
dati odgovor. Znam i to da je dospeo u kuću jednog čestitog meropaha i da je
odrastao zajedno sa jednom devojčicom, nešto mlađom od njega. Desio se tu i neki
napad na kuću, ili tako nešto, a i Miloš treba da ima sestru. Inače je on, kao što i
sam znaš, gospodaru, vitez na svom mestu, kome po srčanosti nema premca.
– Da, to je zaista tako, moj Janićije. Osim toga – već poodavno nemam od
Miloša kikakvih vesti. Ne znam čak ni gde se nalazi. Šta je tvoje mišljenje?
Janićije slegau ramenima pa odvrati:
 – Doći će Miloš, gospodaru. Mladost! Možda i on traži svoju drugu! Koliko
mi je poznato, on se zagledao u Oliveru Dejanovića. Svakako da treba da nađe
zlata da iskupi kićene svatove.
– A, Olivera Dejanovića! Krasna devojka. Lepa, smerna, skromna ali
otmena. Usredsredila je u sebi sve vrline, koje jedna devojka može samo sebi da
poželi. A sad čitaj dalje, Janićije.
Tako su prešli sve spiskove, a mladi kralj je stavljao svoje primedbe. Na
kraju je bio načinjen spisak svih onih koje je trebalo odmah pozvati.
Taj spisak je bio načinjen tako da su bili određeni za poziv samo oni, do
kojih su skoroteče mogle da stignu najdalje do podne. Inače vlastela iz udaljenijih
župa i krajeva u opšte nije uzimana u obzir.
– Gotovi smo, Janićije, reče kralj Dušan pa ustade, što učini i veliki logatet.
Sad samo nastoj da sve bude izvršeno tačno i u najboljem redu, – onako kako sam
ja navikao i kako volim.
– Biće sve u najboljem redu, gospodaru, i tako kao da si sve sam učinio.
– E, takog te volim, Janićije! A sad doviđenja. Kad mi budeš potreban, ja ću
te opet pozvati.
Brze skoroteče su se već posle nekoliko trenutaka razletele na sve strane da
odnesu pozive pozvatoj vlasteli. Kralj Dušan je bio rešio da ovaj lov bude naročito
sjajan kako bi što povoljnije uticao na njegovu Dušicu.
Sutradan, u samo svitanje, fanfare i trube objaviše da se lovci iskupljaju na
zborište.
Gosti dobrim delom behu prispeli u toku noći, a ostali su jednako pristizali
i odjahivali konje, koje su prihvatale sluge.
Zdravljenju nije bilo kraja. Vlastela su se uzajamno poznavala, a kralj
Dušan, beše tako udesio pozive, da su se sada sastali sve najbolji prijtelji i
poznanici.
Graja psara i sokolara, lavež pasa i kliktanje sokolova nadaleko odjekivaše.
Kroz sve to su se mešale i dugačke trube, koje su jednako trubile.
Trgnuta iz sna, Dušica skoči iz svoje svilene postelje pa požuri na prozor da
vidi šta se dogodilo.
Tek kad je ugledala gomilu lovaca i vitezova, beše joj sve jasno: pripremao
se lov, i to veći nego svi dosadašnji a njena davnašnja želja je bila da i sama uzme
učešća u jednom takvom lovu.
Taman je htela da zovne jednu od svojih mnogobrojnih vladika, kad se
otvoriše vrata i u sobu uđe Bisenija.
– Je li ustao moj braca? zapita je Dušica žurno.
 – Dolazim pravo od gospodara.
– Da mi nešto ne poručuje?
– Da, gospodar ti poručuje da se odmah obučeš, ali u topliju odeću, i da mu
dođeš. Gospodar te čeka u dvornici.
Tada joj Bisenija poče pomagati oko oblačenja, koje je bilo vrlo brzo
završeno.
Jedva je čekala da se sastane sa kraljem i da čuje šta želi.
Skoro je otrčala u dvornicu, u kojoj ju je očekivao kralj Dušan. u svečanom
ruvu, vedar i raspoložen.
 Pošto ju je poljubio u čelo, ona ga zapita, umiljavajući se oko njega:
– Zašto si me zvao, braco?
– Imaš li volje da pođeš samnom u lov?
– Zar zaista hoćeš da me povedeš, zapita Dušica sva ustreptala od radosti.
– Hoću, Dušice.
– O, dragi moj braco! Kako se radujem tome! To mi je davnašnja želja, koja
će mi se eto sada i ispuniti!
Mladi kralj je ponovo zagrli pa poče glasom punim milošte i ljubavi:
– Sve će za tebe tvoj braca učiniti, sve! Nema te žrtve koju ne bih podneo za
tebe samo da se dobro osećaš. A sad da zajedno siđemo u trem. Malo ćemo se
potkrepiti pa ćemo uskoro na put.
U prizemlju je bila postavljena kratka sofra pokrivena dugim, kao sneg
belim ubrusom.
Pored sofre nalazio se Jovan Oliver, veliki logotet Janićije i nekoliko
kraljevih doglavnika.
Malo dalje stojao je jedan paž sa legenom, koji je bio pun vode.
Kralj Dušan mu priđe, prekrsti se nekoliko puta pa opra ruke, zatim ih poče
brisati o veliki ubrus. Isto je učinila i Dušica, a za njom vojvoda Oliver i ostali.
Kad su s tim bili gotovi, oni posedaše za sofru.
U pročelju je bio kralj sa Dušicom pored sebe. Sa desne strane mu je sedeo
veliki logotet Janićije, a sa leve vojvoda Oliver. Za njima su dolazili ostali
doglavnici.
Pred kraljem i Dušicom su stojala dva tanjira od čista zlata a pred Dušanom
i zlatan pehar. Pred ostalim gostima samo kratki noževi i kašike.
Čim su zauzeli mesta za sofrom, jedan.sredovečan čovek u naročitom odelu
priđe otvorenim vratima pa viknu koliko ga je grlo donosilo:
– Unosite jelo!
Odmah zatim uđe nekoliko mladih ljudi u odelu paževa. Prvi od njih priđe
mladome kralju i Dušici, pa im usu u tašir neku vrstu slatke čorbe, koja je mirisala
na pržen šećer i pušila se. Ostali su nosili tri povelike činije koje staviše pred ostale
i to tako, da je na svaka četiri gosta dolazila po jedna činija.
Jedan sveštenik, koji se nalazio na kraju sofre, očita molitvu, posle čega se
svi prekrstiše i doručak poče.
Jeli su ćutke ne govoreći ii reči.
Kad su posrkali čorbu, veliki stavilac opet viknu:
 – Neka uđu pečenjari!
Tek što beše izgovorio kad opet uđe nekoliko ljudi pa staviše pred kralja i
Dušicu zlatnu zdelu sa nekoliko golubića i fazana, a pred ostale debelu ovčetinu i
jedan čitav jelenski but. Čim su se pečenjari udaljili, uđe veliki peharnik sa
nekoliko pomoćnika. Svi su nosili u rukama velike kondire i vrčeve. Veliki
peharnik je lično napunio zlatan pehar kralja Dušana, dok su njegovi pomoćnici
služili ostale goste.
Doručak je bio brzo gotov, jer je glavni ručak bio određen u šumi. U tu svrhu
jelonoše su ponele sve što je bilo potrebno da mnogobrojni gosti ne ostanu gladni
i žedni.
Kad su lovci i zvanice bili na konjima, ponovo zatrubiše trube i fanfare. To
je bio znak da i kralj siđe u dvorište i da se pridruži povorci.
Jutro je bilo divno. Vazduh malo svež, ali pun mirisa cveća, koje se budilo
iz svog sna. Probuđene ptice su veselo cvrkutale pozdravljajući sunčev izlazak. A
iza dalekih planina, koje su ležale obavijene plavičastim jutarnjim isparenjima i
ličile na neka čudovišta iz bajke, već se počeo pomaljati crveni krug, – sunce, koje
je već puštalo svoje prve, rumene zrake.
Kad se kralj Dušan, pojavio zajedno sa Dušicom u dvorištu, veselim
usklicima i pozdravima nije bilo kraja.
Paževi su odmah priveli Dušanu besnog andalusca, koji se propinjao,
nahranjen i odmoran. Kralj ga pojaha vrlo lako, zatim pogleda na Dušicu, kojoj su
paževi baš pomagali da se popne na jednu pitomu kobilu, koja je veselo mahala
repom kao da se radovala što će da ponese tako lepu i umiljatu gospodaricu.
Tada sluge otvoriše kapije i povorka krete.
Napred je jahalo šest trubača sa dugačkim trubama trubeći na sav glas.
Sjajno su izgledali u svojim crvenim kapama okićenim dugačkim belim perjem.
A na svakoj trubi visi dugačka crvena zastava sa izvezenim belim orlovima.
Iza trubača išao je odred pešadije naoružan dugim mačevima i kopljima. Za
ovima psari i sokolari, zatim vlastela na sjajno opremljenim konjima.
Za vlastelom jahao je kralj Dušan na svom besnom andaluscu, koji je
poigravao pritegnut njegovim snažnim rukama. Pored kralja jahala je Dušica, sva
zračna od sreće. Iza njih se nalazila kraljevska pratnja, a povorku je završavao
kapetan Palman sa svojim oklopnicima Alemanima.
Veseo žagor se prolamao kroz svež jutarnji vazduh. Gosti su glasno
razgovarali, sokoli kliktali a hrtovi vrištali, Svaki sokolar je hvalio svoga sohola
tvrdeći da će se on najbolje pokazati u lovu.
Kralj je krišom pogledao u Dušicu i radovao se njenom raspoloženju.
 Sa njenih obraza beše nestalo bledila. Sad je bila sveža i rumena od oštrog
jutarnjeg vazduha, koji je čisto sekao.
Vojvoda Jovan Oliver je jahao pored Relje Krilatice i s njim razgovarao.
– Divan će biti ovaj današnji lov, reče Relja. Vreme.
– Misliš da bi moglo da bude bure?
– Ne svidi mi se onaj oblačak tamo, dodade Relja pa pruži ruku jugozapadu,
gde su se videli maleni oblaci, crni kao rasute tačke.
– S te strane nam uvek dolazi nevreme, a ako nas zatekne u planini,
moraćemo da se upnemo iz sze snage da se izvučemo.
Ćutali su neko vreme, kad Oliver reče:
– Brine me što nam se Miloš nikako ne javlja.
– U tom nesretnom gradu se nešto krupno dešava.
Relja je mislio na Konstantinopolj.
– Da, i meni tako izgleda. Pre nekoliko dana sam čuo da se sprema buna
protiv cara Anronika. U gužvama, koje obično u tim prilikama nastanu, gube glave
i oni koji treba da je izgube, i koji ne treba.
– Nešto se kuva, vojvodo. Ja mislim da ćemo i mi uskoro imati pune ruke
posla.
– Hoćemo, i to sigurno. Ja već uveliko opremam vojsku. Naš premilostivi
gospodar ima velike namere koje će sa božjom pomoću i ostvariti.
– Znači da se sprema ratni pohod?
– Tako je, krilati junače.
– Na koju ćemo sada stranu?
– Na jug, na Solun. Ko ga bude imao u rukama, zagaspodariće svim
zemljama koje su nam pogrebne da udarimo temelje velikom srpskom carstvu.
Posle tih reči oni ućutaše. Već su bili na domaku velike planine, u kojoj je
imao da otpočne lov.
Knez Palman je svaki čas priterivao svoga koša kralju Dušanu i primao
njegova uputstva.
Kralj je, kao i uvek, rukovodio celim lovom i raspoređivao glavne lovce. U
tim svojim proračunima on je bio nepogrešiv.
– Ja mislim, gospodaru, da počnemo lov kod Grotla. Prolazio sam onuda pre
nekoliko dana i video sam čitav čopor divljih veprova.
Grotlom se nazivala jedna duboka uvala, koja se nalazila u samoj planini.
Niko ne pamti kako je nastala ta uvala, i za nju su bile vezane najfantastičnije
priče.
 Seljaci iz okoline verovali su da su na mestu, gde se sad nalazila ta uvala,
boravile vile i vilenjaci. Jednom prilikom su počinile neko zlo delo pa ih je usred
bela dana udario grom, sve pobio a u zemlji ostavio dubok trag.
Kralj Dušan je naročito voleo lov na veprove pa je izvešgaj kneza Palmana
slušao sa najvećom pažnjom.
– Onda tako neka bude, reče na kraju razgovora kralj Dušan.
Tada Baldovin odjaha svojim lovcima pa ih poče raspoređivati.
Psari se povrstaše u jednu povorku pa se tako u lancu počeše približavati
planini.
Kralj Dušan je pažljivo pratio svaki njihov pokret. S vremena na vreme je
klimao glavom. Bio je očito zadovoljan učinjenim rasporedom.
Tako dođoše do same planine.
Stoletni hrastovi su se dizali kao neki gorostasi i nadkriljavali svojom
visinom okolno drveće.
Vazduh je bio vrlo svež i opojan, a lišće je tajanstveno šumilo kao da se i
ono radovalo sjajnom suncu, koje se dizalo sve više plavim nebom.
Dušica beše povela sobom samo svoju najmiliju vladiku Biseniju. I ona je
jahala pored Dušice na jednom mirnom konju.
Odjednom kralj dojaha do Dušice pa joj reče:
– Ja ću sad da te ostavim, Dušice. Ti nekako prekrati vreme sa Bisenijom.
– A kuda ideš, braco?
– Moram da se uverim da li je sve u redu. Ti budi samo bez brige. Eto mene
brzo natrag.
Posle tih reči on obode svog andalusca pa se uputi u pravcu šume, kojoj su
se već uveliko približavali psari i sokolari zajedno sa svojim starešinama, prvim
lovcima.
Za kraljem je išla i njegova pratnja, ali na priličnom rastojanju. Kralj nije
voleo kad ga neko prati u stopu. On je bio i suviše hrabar i smeo a da bi dozvolio
da neko ide za njimsamo stoga da bi ga zaštitio od neke opasnosti.
Pa ipak - - - kraljevi pratioci su budno pazili na svog gospodara, da mu se ne
dogodi kakva neprijatnost. Na to je naročito pazila četa kapetana Palmana. Stojali
su postrani, iza jednog brežuljka, tako da kralj uopšte nije mogao da ih vidi. Na
brežuljku se nalazio sam kapetan Palman ne puštajući iz vida kralja. U slučaju
potrebe na jedan samo njegov uzvik jurnuli bi oklopnici i u najveću opasnost.
Inače su to bili vrlo smeli momci i odlučni borci, koji se nisu plašili ni same
smrti.
Odjednom se začu snažno groktanje i tutanj koji je dolazio sve bliže.
 Među lovcima nastade čitava uzbuna. Oni su vrlo dobro znali šta to znači:
bio je to čopor divljih veprova. Pojavio se iznenadno i pre njihovog očekivanja.
Kraljevi prvi lovci se uzmuvaše. Trebalo se što pre razviti u lanac i stati pred
divlje životinje, koje napadaju i čoveka. Nikako nisu smeli da dozvole da izvrše
na njih prelad.
Kralj Dušan dojaha na čelo lovaca, prope se na konju pa se zagleda u pravcu,
odakle se čuo tutanj.
Ne potaraja dugo kad iz čestare ispade ogroman vepar, koji je svakako bio
predvodnik. Kad je ugledao lovce, on malo zastade. Izgledalo je kao da se bio
zbunio, ali samo za časak. Odmah posle toga on jurnu pravo na lovce.
Skoro u istom renutku pustiše psari hrtove koji jurnuše na vepra. Ovaj se
nije nimalo zbunio nego je opet malo zastao kao da je hteo da oceni njihovu snagu.
Hrtovi već behu stigli do njega. Jedan ogroman hrt ščepa vepra zubima za
vrat, ali ovaj manu glavom pa ga odbaci na nekoliko koračaji. Kad je video svog
protivnika da leži na zemlji, vepar skoči na njega pa ga raspori svojim ogromnim
zubima.
Zakrvazljenih očiju vepar taman htede da se ustremi na drugog hrta, kad
kralj Dušan podiže koplje, koje je već držao spremno u svojoj desnici. Zavitlao je
njime i bacio ga na vepra. Vrh koplja je pogodio vepra pravo u čelo i onde ostalo
zaboden. Vepar se prope na stražnje noge, grozno riknu pa se sruši na zemlju
obliven krvlju. Još nekoliko trza ja i on je bio mrtav.
Ovaj prvi uspeh u lovu, svi lovci pozdraviše sa najvećim oduševljenjem.
Kralj Dušan se samo smešio. On je i inače znao da njegovo koplje nikada ne
promaši cilja, ali je to smatrao kao vrlo povoljan znak za dalji ishod lova.
Kraljev udarac je išao od usta tako da su ubrzo za njega saznali i Palmanovi
oklopnici, koji su se nalazili prilično daleko od tog mesta. Uskoro je čula za njega
i Dušica i od srca se radovala uspehu svog brata, koga je toliko voleda.
Tada nastade opšta hajka na ostale veprove, koji nisu smeli da se pomole iz
čestare. I te divlje životinje su imale razuma. Videle su pogibiju svog predvodnika
pa kao da su predosećale, da i njih očekuje ista sudbina.
Lovci su obarali veprove jednog za drugim a urnebes od veselja zavlada u
celoj šumi.
Za kratko vreme ležala je na jednoj čistini čitava gomila pobijenih divljih
životinja.
Kako je već bilo blizu i podne. Kralj Dujan odluči da ručaju, da se posle
ručka malo odmore, a zatim nastave lov.
Tako su i učinili.
 Mnogobrojna posluga se odmah dade na posao.
Na jednoj čistini, koja je bila obrasla mekom, zelenom travom, počeli su da
postavljaju sofu.
Svi su bili neobično veseli i raspoloženi.
Kako su iz dvora jelonoše ponele samo hladna jela, sir u ogromnim
zastruzima, nekoliko jelenskih butova i slanine, bilo je odlučeno da pečenjari
odmah ispeku nekoliko veprova.
Momci su brzo naložili vatre i spremili ražnjeve, za koje vreme su pečenjari
već razuđivali veprove. Išlo je sve brzo i bez ikakvog zastoja.
Za to vreme je lovcima služeia rakija sa uz sir i dimljeno meso. Ushoro se
vazduh ispuni prijatnim mirisom pečenica, koje su se već rumenele.
I ručak je protekao u najlepšem raspoloženju.
Dušica, koja je sedela pored kralja Dušana, imala je odličan apetit. Tome
beše doprineo svež šumski vazduh, a i promena. Svud oko nje su bila vedra lica,
pa je to i na nju povoljno uticalo.
Posle ručka Dušica se povukla u svoj šator da se malo odmori. Jahanje na
konju beše je ipak prilično umorilo. Zajedno s njom pošla je pod šator i njena
vladika Bisenija.
Bisenija je sa puno ljubavi namestila Dušici uzglavlje, zatim sela kraj njenih
nogu i sa zadovoljstvom počela da posmatra njeno lice, koje je imalo zdravu boju.
– Tako sam zadovoljna, reče odjednom Dušica. Nikada nisam bila tako
raspoložena, kao danas.
– Treba češće da izlaziš u šetnju, gospodarice. Zatvorena između četiri zida
i suviše si mislila na razne nedaće, a u prirodi čovek zaboravi na sve.
Dušica odjednom spusti glavu pa se zamisli.
Imala je ona na duši jednu ranu, koja još nije bila zalečena. Imala je nežna
Dušica veliki bol, koji je još uvek pozleđivao njeno devojačko srce.
I u tom trenutku ona se setila mladog hrvatskog vlastelina Šubića, koga je
volela svim žarom svoje mladosti. Pomisao, da se njemu nešto dogodilo, činilo ju
je očajnom.
Ipak - - - u najskrivenijem kutku njene duše tinjala je nada da će ga opet
ugledati i da će biti s njim sretna celog svag života.
– Ti si se opet zamislila, goslodarice, primeti brižno njena vladika.
Dušica se čisto trže, zatim podiže glavu pa pogleda u Biseniju. U njenim
očima zablistaše suze.
Bisenija skoči pa joj priđe i zapita uplašeno:
– Šta ti je, dobra moja gospodarice?
 – Ah, moja Bisenijo. Meni je tako teško.
– Reci meni sve što te muči, lepa moja gospodarice, pa će ti možda biti lakše.
Tada Dušica otvori svojoj vladiki svoje srce.
Govorila joj je o otmenom i lepom hrvatskom vlastelinu, koga je toliko
volela a koji beše zalao u neku opasnost. Pričala joj je skoro kroz suze o svojoj
velikoj ljubavi, koju ništa neće moći da iskoreni iz njene duše.
Bisenija je slušala tronuta do suza njene reči. Ona je potpuno razumevala i
osećala njen veliki bol.
Kad je završila, Bisenija poče milovati njenu kao svila meku kosu pa reče:
– Nemoj da tužiš, dobra moja gospodarice. Videćeš da će se sve lepo svršiti.
Tvom izbraniku nije se ništa dogodilo. Ja to osećam, a moji predosećaji me još
nikada dosad nisu prevarili.
Malo umirena Dušica spusti glavu na svileni jastuk i pokuša da zaspi.
I ostali su se odmarali, samo su Relja i Jovan Oliver stajali na jednom
brežuljku, koji se nalazio malo podalje od šume.
Posmatrali su jugozapadnu stranu neba, koja je bila pokrivena crnim i teškim
oblacima.
S vremena na vreme im se učinilo kao da čuju i potmulu grmljavinu, a
ponekad su se videle čak i munje, koje su brazdale mračne oblake.
– Bogami, biće nevremena, primeti zabrinuto Relja.
– Kako bi bilo da skrenemo na to pažnju našem gospodaru i kralju?
– To bi zaista valjalo učiniti, ali gospodar sad spava.
Crni oblaci su se približavali velikom brzinom.
Nije prošlo ni pola sata a oni se behu već nadvili i nad Grotlom.
Grmljavina se sad čula sasvim jasno, a počeo je da duva i jak vetar, koji je
povijao lisnate krune stoletnog drveća.
Svi u logoru su bili na nogama. Kralj se savetovao sa svojim doglavnicima
šta da se učini.
Natrag nisu mogli, jer bi ih bura uhvatila na putu, na otvorenom polju.
Posle kraćeg savetovanja oni odlučiše da ostanu gde su, ali samo da načine
odgovarajuće zaklone, kako bi se obezbedili od bure.
Odmah su pristupili poslu.
U blizini se nalazilo mnoštvo obaljenih drveta, i momci ih počeše donositi,
ukopavati u zemlju i praviti privremena skolništa.
Krovovi tih skloništa bili su načinjeni od granja je su pokrili busenjem.
 Dok su se vršile te prilreme, Dušica se još uvek nalazila zajedno sa
Bisenijom pod svojim šatorom.
I ona je znala da se sprema bura. Pripijena uz svoju vladiku ona je brižno
gledala kroz raskriljen ulaz napolje.
Zamalo pa vetar poče da duva svom žestinom. Drveće je jaukalo pod teškim
udarcima a potmula grmljavina postajala sve jača. Odjednom se zamrači tako da
je izgledalo kao da se sunce zanavek beše izgubilo.
Momci su užurbano unosili posuđe pod zaklone boreći se sa olujom, koja je
čupala takođe drveće iz korena. Na sve strane zavlada čitava uzbuna. Opasnost je
pretila i ljudstvu.
Odjednom se raskrili ulaz u šator, u kome su se nalazile Dušica i Bisenija.
Bio je to veliki vojvoda Jovan Oliver.
– Gospodar mi je naredio da vas sklonim na sigurnije mesto, reče on
pružajući im dva ogrtača da se ogrnu.
Tek kad su izašli iz šatora mogli su da vide jačinu vetra, koji je besneo
šumom.
Dušica i Bisenija pođoše za Oliverom, koji ih povede između stoletnog
drveća uz planinu, koja je tu bila vrlo strma.
Pomrčina je sad bila tako gusta da je jedva video prst pred okom.
Tada izađe pred njih visok čovek u ogrtaču pa žurno priče Dušici.
– Braco, uzviknu ona radosno pa mu se obesnu oko vrata.
Bio je to zaista kralj Dušan.
– Požurimo, jer će kiša čim prestane vetar. Može lako da bude i grada.
Uputili su se pravo Grotlu, gde je sve bilo udešeno za privremeno sklonište.
Vojnici behu već kopali u ilovači i stepenice, kojima se moglo sići ka dno.
Grotlo je bilo vrlo široko i zavojito, Pri dru nalazilo se nekoliko prirodnih
terasa, koje su mogle lepo da posluže kao zaklon od kiše i grada. Dvorski momci
behu na vukli pod te terase trave, slame i šumskog sena tako da se moglo udobno
smestiti.
Taman se behu sišli na dno kad vetar prestade.
Beše prestala čak i grmljavina kao na udar čarobnog štapića.
Ta duboka tišina, koja beše zavladala, bila je strašna i puna neizvesnosti.
Odjednom poče da pada kiša u krupnim kapima a jedan grom prolomi
duboku tišinu, koja je dotle vladala u šumi. Ne prođe ni nekoliko trenutaka a
gromovi učestaše. Gruvali su jedan za drugim takvom silinom da je izgledalo kao
da je došao strašni sud.
– Da čudna nevremena, primeti Oliver pa se prekrsti.
 – Zaista je strašno vreme, odvrati kralj Dušan pa se i sam prekrsti. Po
ovakvom vremenu čovek ne bi ni psa isterao iz kuće. Dušice, kako ti je? Jesi li na
suvom mestu? Da ne nazebeš? Da se ne plašiš?
– Sasvim mi je dobro, braco.
Gromovi su tutnjali sve jače a nad njihovim glavama odjekivali praskovi To
su gromovi udarali u stoletno drveće i cepali ga u paramparčad.
Nevreme je trajalo celo pre podne. Pred veče grmljavi na malo olakša ali je
zato kiša još uvek lila kao iz kabla. Udoljice u šumi behu pretvorene u prava jezera,
a niz strme padine su jurili gorski potoci čisteći pred sobom sve na što bi nailazili.
Kralj? Dušan se još uvek nalazio u Grotlu. Ni tu već nije više bilo sigurno
jer se voda slivala sa svih strana.
Palman i njegovi oklopnici za celo vreme su nalazili u šumi. Šihova dužnost
bila je vrlo teška: pazili su na konje da se ne razbegnu, uplašeni grmljavinom i
nevremenom.
Kako su i sami bili na konjima, Alemani su muku mučili da do kraja izvrše
ovu zaista tešku dužnost.
Jurili su u svima pravcima i vraćali konje, koji su hteli da pobegnu.
Kako je zemljište bilo od kiše klizavo, nekoji od njih padali su zajedno sa
konjima. Ugruvani zbog teškog oklopa oni su jedva ustajali da nastave svoj teški
posao.
Najgore je bilo što se beše smrklo. U pomrčini, koja je bila gusta kao testo,
oni su se vrlo teško snalazili.
Kapetan Palman je psovao na sva usta. Leteo je na konju s jednog kraja šume
na drugi i nalazio se na pomoći svojim ljudima.
Kiša je i dalje lila. Izgledalo je da uopšte ne misli da prestane.
Palman se baš nalazio na kraju šume, gde je sa dvojicom svojih oklopnika
pokušavao da dostigne nekoliko konja, koji su hteli da nagnu preko poljane, kad
primeti u pomrčini nekoliko ljudskih prilika.
Mamuzno je svog konja, sustigao konje begunce, vratio ih natrag zatim u
kasu dojahao do svojih oklopnika, koji su stajali na ivici šume.
Odmah im je saopštio šta je video.
Tada pred Palmana stuli jedan mlad i neobično razvijen oklopnik.
– Ja ću, striče, da vidim ko je to, reče on.
– Nemam ništa protiv, Henriče, ali povedi još nekog s tobom.
– Nije mi potreban niko.
– Pazi samo da ti se što ne dogodi.
 Mladi oklopnik i ne sasluša Palmanove poslednje reči nego obode konja pa
se sam izgubi u označenom pravcu.
Mladi oklopnik je bio Palmanov sinovac Henrik. Vrlo srčan i ludo smeo on
se nikada nije plašio da zagazi i u najveću opasnost.
Palman je samo vrteo glavom i tiho psovao. Nije se plašio za smelog
mladića, ali je uvek strahovao da jedanput ne nastrada.
Da pođemo za mladim Henrikom i da vidimo kud je otišao.
Kroz kišu, koja je jednako padala, Henrik je u besnom galopu jahao preko
puste poljane.
Osvrtao se na sve strane ne bi li primetio što sumnjivo, ali je pomrčina bila
tako gusta da je jedva video kud ide.
Već je bio prilično odmakao od šume kad mu se učini da iz pomrčine iskrsnu
neka ljudska prilika.
Odmah zatim odjeknu i krupan glas:
– Stoj, ko je?
Henrik stade pa priteže konja, koji se prope.
Morao je bigi veoma obazriv. Nije se moglo znati ko će da iskrsne iz
pomrčine.
Kad se povukao nekoliko koračaji, on zapita na srpskom jeziku, kojim je
dobro vladao:
– Ko se usuđuje da zaustavi konjanika iz čete kapetana Palmana?
– Ja i moja batina, glasio je kratak odgozor.
Odmah zatim nešto fijuknu kroz vazduh a Henrik oseti po desnom ramenu
tako snažan udarac da je malo trebalo pa da padne s konja.
Za ovim sledovalo je još nekoliko udaraca, jedan snažniji nego drugi.
Za Henrika je bilo najgore to što uopšte nije mogao da vidi napadača. Udarci
su pljuštali baš kao i kiša, koja je još uvek padala, a on nije mogao da odredi stranu,
sa koje su oni dolazili.
Razmišljao je samo nekoligo trenutaka šta da preduzme u svoju odbranu,
kad dođe do zaključka, da to nije nikakva utvara, nego živ čovek, kao što je i on
bio, a Henrik se nikada nije plašio susreta sa ljudskim bićima.
Skočio je s konja, isukao mač i pošao, vodeći konja, u pravcu odakle su
dolazili udarci.
Nije, međutim, mogao nikog da pronađe.
Prošao je skoro celu poljanu, koja se prostirala iz među dve šume, ali od
napadača nije bilo ni glasa.
 Vrteći glavom i začuđen do krajnjih granica on pojaha konja pa se vrati
svome stricu, koji ga je očekivao sa najvećim nestrpljenjem.
– Dakle, zapita ga kapetan Palman. Jesi li pronašao koga?
 Henrik mu ukratko ispriča šta se dogodilo.
Kad je završio, Palman primeti zamišljeno:
–– Vrlo čudna stvar. Ne mogu nikako da razumem.
– Ja još manje.
– Dakle, taj nepoznati junak te je jednostavno razvukao nekoliko puta
batinom, pa se izgubio – dodade u šali Palman.
– Tako otprilike.
Njihov razgovor je slušao jedan stari alemanski oklopnik. Bio je to prekaljen
ratnik, a među prvima je došao u telesnu gardu kralja Dušana, pa je imao
mnogobrojna poznanstva. Proputovao je takoreći unakrst celu zemlju i dobro je
poznavao sve krajeve.
Prišao je Henriku pa mu rekao:
– Hteo sam, sinovče, da te nešto zapitam.
– Sasvim slobodno.
– Jesu li ti udarci bili onako - - - kako da kažem - - - propisni?
– Ti hoćeš samnom da se našališ.
– Nije to šala, nego najozbiljnije pitanje.
– Ako nije šala, onda ću ti odgovoriti: iikad me niko u životu nije tako
udario. Malo je trebalo pa da se srušim s konja.
– Onda je to mogao da učini samo jedan čovek.
– Ko je taj, da mu kosti isprebijam?
– Vodeničar Borča.
– Onaj dugajlija što je jatakovao u družini Crnoga Petra?
– Tako je.
– Nemoguće.
– Zašto bi bilo nemoguće?
– On je već odavno prišao nama, a drugo, on se već podavno nalazi u
Konstantinopolju.
– Ja ti ponovo kažem da tako udara samo jedan čovek, a to je Borča.
– Zašto je onda nasrnuo na mene?
– Svakako je po sredi neki nesporazum.
Ovo otkriće staroga oklopnika beše sve začudilo. Ipak uvideše da im ne
preostaje ništa drugo da preko toga pređu. Imaće vremena da se uvere u istinitost
njegove tvrdnje.
 Kaletan Palman je, međutim, hteo odmah da dozna istinu Kako su svi konji
bili sklonjeni na sigurno mesto, on odmah naredi da svi oklopnici pođu u svima
pravcima i da pronađu tajanstvenog napadača.
Ova odluka se naročito beše svidela Henriku.
On beše odlučio da se osveti tajanstvenom napadaču pa ma ko bio. Inače je
i on dobro poznavao Borču i sećao se kako on dobro rukuje svojom čuvenom
batinom.
Odmah su pošli svi u raznim pravcima po mračnoj poljani da pronađu
zagonetne napadače.
Vreme je prolazilo.
Kapetan Palman i njegovi oklopnici su još uvek jurili poljanom pretražujući
svaki hutak.
Tako dođoše do obližnje šume.
Kapetan Palman je jahao pored svoga sinovca, na čelu čete.
Odjednom Henrik pruži ruku pa reče:
– Kladio bih se u glavu da onde stoji neki čovek. Zaustavili su konje i
zagledali se u pomrčinu.
Henrik je imao pravo: na početku same šume videla se prilično jasno jedna
ljudska prilika.
– Borča, je si li ti, viknu Palman glasno.
– Ja sam. Padmane, je si li ti?
– Ja.
– Da nisam tebe malo pre odalamio?
– Nisi mene, nego mog sinovca.
Tada iz pomrčine iskoči Borča i još nekoliko ljudi, uz glasan razgovor.
Nastade opšte zdravljenje.
– Gle, Miloš, Vitez od Gavrana. Haralampije, zar si ti još živ? Ozrene,
zdravo. Kako zdravlje? Dobro što se ne pobismo u ovoj đavolskoj pomrčini, od
koje bi imali štete i mi, i vi.
To su zaista bili crni oklopnici, koji su se vraćali iz Konstantinopolja. Među
njima se nalazio i hrvatski vlastelin Šubić, koji već beše preboleo svoje rane.
Borča se progura kroz Palmanove oklopnike pa priđe Henriku i pruži mu
ruku.
– Ljutiš li se još na mene, sinovče, zapita ga Borča.
– Sad je sve u redu, ali ću ti se ipak odužiti.
– Možeš pokušati ako hoćeš odmah.
 Svi se glasno nasmejaše ovoj šali pa se uputiše drugoj šumi, gde su se
nalazili šatori Palmanovih konjanika.
Palman im je uspug ispričao sve što je bilo u vezi sa njihovim dolaskom
ovamo.
Govorio im je o velikom lovu, koji bi svakako bio uspeo da nije iznenadno
naišlo nevreme.
Rekao im je da se tu nalaze i kralj Dušan sa Dušicom. Oni su se sklonili u
Grotlo gde se još nalaze i čekaju da prestane kiša, pa da se vrate u dvor.
Kiša je još uvek padala i nije bilo izgleda da će prestati.
Vesti, da se tu nalazi i Dušica, najviše se obradovao vitez Šubić. Hteo je još
nešto da zapita o njoj, ali je odložio za drugu priliku. Za njega je najglavnije bilo
to što je ona živa i zdrava i što će mu se uskoro ukazati prilika da je vidi i da se s
njom pozdravi.
Tako su stigli do Palmanovih šatora.
Palman je odmah naredio svojim momcima da donesu jela i pića. Taj
prijateljski sastanak trebalo je na neki način proslaviti.
Iskupili su se pod šatorom kapetana Palmana, koji je bio vrlo veliki tako da
su pod njega mogli da stanu svi čelnici obe čete.
Na jednom sanduku gorele su tri debele lojane sveće i uskoro se stvori vrlo
prijatna atmosfera.
Momci začas doneše sira, ovnujskog mesa i nekoliko vrčeva vina. Prvo su
se obredili vinom, zatim počeli da jedu. Svi su bili prozebli i umorni pa su jeli sa
najvećim apetitom.
– Tako ti je to u životu, primeti Borča kad je dobro povukao iz jednog vrča.
Nije kome je rečeno, nego kome je suđeno.
Kad je to rekao, on značajno namignu pa pogleda po prisutnima, koji se
nasmejaše.
Znali su vrlo dobro na koga se odnosi ta Borčina primedba.
– Opet zadirkuješ, striče? javi se Henrik.
– Što? Da te ne svrbi i levo rame?
Opet su se svi nasmejali i produžili da jedu.
Raspoloženje je iz trenutka u trenutak raslo. Borči već beše vince udarilo u
lice pa je sa svakim zametao šalu.
Borču su svi dobro poznavali pa mu to niko nije uzimao za zlo.
Veselili su se duboko u noć kad se napolju začuše trube.
Palman skoči pa priđe otvoru. Slušao je neko vreme trubne znake, kad viknu:
 – Na noge, gospodo. Trube objavljuju polazak.
Svi se užurbaše. Momci počeše sklanjati jelo a ostali pođoše svojim
konjima. Kako kiša beše prestala, kralj Dušan beše izašao sa Dušicom i svojom
pratnjom iz Grotla i svi su se žurno spremali za polazak da ih ne bi iznenadila nova
kiša.
Kad su svi crni oklopnici bili na konjima, Miloš pritera Palmanu svog konja
pa mu reče:
– Mi nećemo odmah za vama, Palmane. Možeš pozdraviti našeg kralja i
gospodara i reći mu da smo sretno prispeli zajedno sa hrvatskim vitezom Šubićem.
Ovakvi, kakvi smo sada blatnjavi i neuređeni, nećemo da stanemo pred njegovo
lice, a i dockan je. Doći ćemo da mu se poklonimo sutra.
– Vrlo mudro, Viteže od Gavrana.
– Još nešto.
– Govori, viteže.
– Neka zasad ostane ipak u tajnosti da je tu i hrvatski vlastelin Šubić.
– Zašto je to potrebno?
– Zbog naše Dušice.
– Aha, sad mi je sve jasno. Ova noć nije pogodna za prijatna iznenađenja.
Ponavljam što sam ti ranije rekao, da si zaista mudar. Sve će biti kao što želiš,
Viteže od Gavrana.
Zatim se Palman oprosti sa Milošem i crnim oklopnicima, obode svog
besnog koša pa odjuri zajedno sa svojim konjanicima.
Uskoro se cela kraljeva pratnja uputila dvoru.
Kiša je bila prestala, ali je noć bila vrlo hladna. Dušica je jahala uvijena u
topao ogrtač, koji je naročito za nju ponet. Nije ni slutila kakvu će joj radost doneti
sutrašnji dan...
Sutradan se kralj Dušan probudio vrlo rano i odmah otišao u dvornicu, gde
je pristupio otpravljanju dnevnih poslova.
Bio je vrlo rasloložen.
Nevreme, koje ih beše zateklo u planini, nije ni najmanje uticalo na njegovu
radost što je Dušica ipak imala jedan prijatan dan.
Pre nego što je seo za pisaći sto, on pozva Biseniju, koja se uskoro pojavi na
vratima.
– Kako je spavala Dušica?
– Vrlo dobro, gospodaru. Još se nije probudila.
– Dobro. Budi samo stalno kraj nje.
 – Hoću, gospodaru.
Kad je Bisenija otišla, uđe jedan od paževa pa prijavi Miloša, Viteza od
Gavrana.
– Nama uđe Miloš, naredi kralj Dušan, koga kapetan Palman beđe još noćas
izvestio o dolasku njegovom i njegovih oklopnika. Prisustvo hrvatskog vlastelina
Šubića je, međutim, po Miloševoj želji prećutao.
Uskoro se pojavi Miloš u skupocenoj dolami izvezenoj zlatom. Samur-
kalpak je držao u ruci. Na grudima mu je bio njegov porodični grb sa slikom
gavrana.
Za Milošem uđe i vlastelin Šubić.
Kralj Dušan se toliko obradovao kad je ugledao plemenitog hrvatskog viteza
da mu odmah priđe pa se srdačno s njim pozdravi. Potapšao ga je po plećima i
rekao:
– A mi te već ožalismo, plemeniti viteže. Dobro mi došao.
– Bogami, gospodaru, poče Miloš sedajući na ponuđeno mesto, u
poslednjem trenutku smo stigli da ga spasemo sigurne i mučeničke smrti.
Tada opširno ispriča kralju sve što je bilo u vezi sa Šubićem.
Kralj je pažljivo slušao i kad je Miloš završio, on ponovo priđe mladom
Hrvatu pa mu rgče nežno:
– Samo kad si nam se živ vratio, viteže. Čovek, kad ode u Konstantinopolj,
mora da bude oprezan kao guja.
Tada se okrete Milošu pa ga zapita:
– A šta se ti, viteže, toliko zadrža onde? Dobijao sam razne glasove ali ne
znam u šta da poverujem, a u šta ne. Hoćeš li da mi ispričaš sve potanko?
– Hoću, gospodaru. Dužnost mi je da svoga kralja i gospodara obavestim o
svemu što je s njim u vezi.
Tada mu poče Miloš naširoko pričati o intrigama Jovana Kantakuzena, čije
je račune uspešno pomrsio. Ta priča je bila vrlo dugačka, ali ga je kralj slušao sa
najvećom pažnjom.
– Zato si se ti tako izgubio, reče mu kralj kad je ovaj završio. Lepo je od tebe
što si se zalagao za sve to i ja ću to uvek imati pred očima.
Razgovarali su još dugo o svemu i svačemu, kad se oprostiše pa izađoše iz
dvornice, u kojaj ostade samo kralj.
Bilo je već blizu podne.
Dan je bio sunčan i topao. Posle noćašnje kiše vladala je prijatna svežina.
Mladi Šubić nikako nije imao mira. Predmet njegove ljubavi se nalazio tako
blizu njega, a on ga još nije video.
 Dušica je čim je ustala i doručkovala, otišla u ogromnu baštu, koja se
nalazila oko dvora. Tu, u senci granatih kestenova i lipa, ona je umela satima da
hoda i da se divi raznobojnom cveću, koje je cvetalo slično šarenom ćilimu.
Kad se umorila, ona sede na jednu klupu, koja se nalazila pod rascvetanim
bokorom jasmina.
Levo i desno od nje pružala se široka aleja oivičena visokim jablanima. Nad
klupom se širilo lisnato granje koje ju je potpuno zaklanjalo od sunca.
Utonula je u sanjarenje.
Njene misli opet poleteše čoveku. koga nikako nije mogla da zaboravi.
Videla ga je, lepog, umnog i otmenog, kako stoji pred njom i smeši se na
nju.
Odjednom se trže.
U daljini su se čuli nečiji koraci.
Dušica pogleda niz aleju pa sva zadrhta. Otud je dolazio laganim koracima
jedan vitez, u sjajnoj dolami.
Na glavi je imao kalpak a o bedrima dugačak mač. Kako se nalazio još
prilično daleko, Dušica još nije mogla jasno da mu vidi lice.
Tek kad joj je prišao sasvim blizu, ona pritisnu rukama svoje grudi, koje su
se uznemireno uzdizale i spuštale.
Nije skoro mogla da veruje svojim očima: lepi vitez, koji joj se približavao
sa osmehom na usnama, bio je ustvari mladi hrvatski vlastelin Šubić, čovek koga
je volela iznad svega na svetu.
Prišao joj je i pružio svoju ruku, koju ona prihvati sva u drhtavici.
– Neobično se radujem što te opet vidim, princezo. Mnogo vremena je prošlo
od našeg rastanka. Čini mi se da nas je razdvajala čitava večnost.
Dušica se sam smešila, ali joj reči nisu izlazile iz grla. Lako je podrhtavala i
sve joj se činilo da je to samo san, pusti san, koji će odleteti isto tako brzo kao što
je bio i došao.
– Da malo prošetamo, predloži Šubić pa pruži ruku Dušici, koja ustade.
Pošli su senovitom alejom kroz vazduh, koji je bio zasićen mirisom raznog
cveća. Ptice su umilno cvrkutale po drveću kao da su htele da pozdrave njihovu
ljubav.
– Kako je ovde divno, reče Šubić posle kraćeg ćutanja. Kao u raju. Ipak ja
mislim da se ne bih divilo lepotama kraljevske bašte kad se ne bih nalazio pored
tebe, lepa kraljevno.
Dušica sva porumene od stida, a Šubić nastavi, ponet žarom svoje velike
ljubavi:
 – Kraljevno. Tebi su svakako poznati osećaji, koje gajim spram tebe. Ti
osećaji me nisu iznenadili ni u dalekoj tuđini, dok sam bio daleko od tebe i od
tvoje lepote Uvek sam mislio samo na tebe. U mojim najtežim trenutcima ja sam
se molio Bogu za tvoje dobro. Pomisao na tebe davala mi je snage da izdržim do
kraja u svima opasnostima, kroz koje sam prolazio. Kraljevno. Moje srce žudi za
tobom. Moje noći su besane. Budi moja i ja ću ceo tvoj život pretvoriti u ogroman
ružičnjak, lepši nego ovaj koji se širi oko nas.
Dušica je treperila kao list jasike. Odjednom je mladi vlastelin nežno
obuhvati rukom oko pasa. Ona podiže glavu pa se zagleda u njegove plave oči, nz
kojih je sijala dobrota i ljubav i već u idućem trenutku njihove usne se stopiše u
dugom poljupcu.
Još istoga dana, popodne, hrvatski vlastelin i Dušica su izjavili kralju
Dušanu svoju odluku, da postanu muž i žena.
Kralj se od srca radovao toj njihovoj odluci i njihova veridba je odmah
objavljena širom svih zemalja, srpskih i pomorskih.

Miloš, Vitez od Gavrana se baš nalazio u svojoj kleti, kad uđe čelnik
Radovan.
Bio je to grdosija od čoveka i marcijalan tip, sa dubokim brazgotinama na
licu.
Bili su to tragovi ljutih bojeva i okršaja, kroz koje je on prošao.
Čelnik Radovan je inače vršio službu zapovednika gradske straže.
– Koje dobro, čelniče Radovane, zapita ga Miloš.
– Dobili smo jednog čudnog gosta koji želi da s tobom govori. Veli da ima
da ti preda i jednu sitnu knjigu.
– Ko je taj čudni gost i odakle dolazi?
– Ništa mi taj nije hteo da kaže. Hoće pravo tebi. Sad, ako si još uvek junak
pa ga se ne plaši, mogu da ti ga dovedem.
Čelnik se glasno nasmeja. toj svojoj šali.
– Uvedi ga, čelniče.
Nije potrajalo dugo i Milošu uđe jedan zaista čudan čovek.
 Bio je naročito čudno odeven: do članaka dugačka bugarkabanica, koja je
bila sva isprskana blatom. Na glavi je imao šubaru, nabijenu na oči, koje su čudno
sevale. Nosio je dugačku bradu i nakostrešene brkove. Bilo je teško odrediti koliko
ima godina.
– Koje dobro, zapita ga Miloš.
Umesto odgovora, neobični čovek izvadi ispod kabanice svitak pergamenta
pa ga pruži Milošu sa rečima:
– Ova sitna knjiga će ti bolje kazati nego što to ja umem i znam.
Miloš razvi knjigu pa je poče čitati.
Pročitao ju je nekoliko puta i njegovo lice postade vrlo zabrinuto.
– Ko ti je predao ovu knjigu, zapita ga naposletku Miloš.
– Jedan Arabljanin. Trgovac svilom.
Sad ga se Miloš setio. Upoznao se s njim u Konstantikopolju. Bio je krasan
čovek i odmah se s njim sprijateljio. Miloš ga je inače spasao iz velike opasnosti
u koju ovaj beše zapao a Arabljanin mu je obećao, da će mu se kadtad za to odužiti.
Arabljanin mu nije javljao najprijatnije stvari.
Pukim slučajem on beše doznao za sudbinu jadne Olivere. Miloš mu je u
zgodnoj prilici pričao o velikoj ljubavi, koju oseća spram lepe ćerke Dejanovića.
Potanko mu je opisao gde se sada nalazi Olivera i kakva joj preti opasnost.
Dodao je da ne časi časa nego da odmah požuri ako hoće da je zatekne živu.
Miloš je bogato obdario glasonošu la ga otpustio, a a sam je odmah zatražio
prijem kod kralja Dušana. Miloš beše odlučio da odmah pođe na put i da učini za
Oliveru sve što se moglo učiniti.
Kralj Dušan ga je saslušao i odmah mu odobrio da može da krene na put.
– Samo, dodao je kralj, ne možeš ići sam. Trebaće ti i pratnja.
– I ja sam na to mislio, gospodaru.
– Koga želiš?
– Neka pođe samnom Borča i još jedan crni oklopnik, a mene će dotle
zamenjivati Crni Petar.
– U redu. Samo požuri. I meni leži na srcu sudbina jadne Olivere.
Miloš je odmah otišao u svoju četu da im saopšti važnu vest.
Borča je skakao od radosti kad je čuo da će s Milošem na put. On je inače
bio veliki avanturista i voleo je promene.
– Trebaće mi još jedan oklopnik, primeti Miloš.
– Evo me, javi svojim gromkim basom Haralampije pa iskoči kao oluja.
Znam da će opet trebati mnoge opojati, pa kako ćete bez mene?
 – Nemoj samo nama da zapevaš „So svjatimi upohoj“. reče u šali Borča.
– Neću ni vama, a ni sebi, odvrati dosetljivi Haralampije, i svi se nasmejaše
toj njegovoj šali.
Odmah su se počeli spremati za put, koji će biti i dug i tegoban.
Tako dođe i dan polaska.
Dok su momci držali njihove pomamne konje, oni su se opraštali od vojvoda
i čelnika, koji su im od srca želeli srećan put.
O konjima su bile obešene duboke bisage pune raznog piva i jestiva.
Naročito je u tom pogledu bio opterećen konj našeg Borče, koji je uvek imao
dužnost podrumara i domaćina.
Sa Milošem su se naročito srdačno oprostili vojvoda Jovan Oliver i mladi
hrvatski vlastelin Šubić, sada već srećni verenik. Poželeli su mu srećan put i triput
se s njim poljubili.
Tada sva trojica pojahaše dobre konje pa u galopu izleteše iz kamenom
popločanog dvorišta i uskoro se izgubiše na jednoj zavojici, koja se nalazila ispred
stoletne šume.
Svi su bili neobično veseli i raspoloženi. Haralampije je jahao na kraju i tiho
pevušio neku pesmu. Opet su stojali pred novim opasnostima, a u njima su oni
nalazili ceo životni smisao.

Ostavili smo Oliveru baš u trenutku, kad su vojnici napali na čelnika princa
Jusufa, koji nije hteo da im izda svoju štićenicu. Napadali su ga mačevima kao
besomučni, a Olivera je klečala malo dalje i toplo se molila Bogu da čelnik pobedi.
Znala je vrlo dobro kakva je očekuje sudbina ako vojnici pobede njenog
zaštitnika: oni će tada i nju bez milosti ubiti.
Borba je postajala sve žešća.
Čelnih je junački odolevao udarcima svojih vojnika, koji kao da behu
pobesneli.
U jednom trenutku već je izgledalo da će ga nadvladati, ali bi on tada čisto
živnuo i dalje odbijao udarce.
Položaj, u kome se nalazila Olivera, bio je sve opasniji.
 Kad je završila molitvu, ona ustade. Drhtala je celim telom tako da se jedva
držala na nogama.
Napadači su joj bili okrenuti leđima tako da je uopšte nisu videli.
Odjednom čelnikova ruka klonu.
Jedan od njegovih vojnika beše ga strahovito udario mačem po ramenu.
Iz rane je već curila krv. Čelnik je time bio onesposobljen za dalju borbu.
Oliveri je bilo potpuno jasno u kakvoj se nalazi opasnosti.
Ako čelnik pogine, to će biti i njena smrt.
Razmišljala je samo nekoliko trenutaka kad priđe brzo jednom poginulom
vojniku, uze njegov mač pa jurnu na čelnikove protivnike.
Ovi su joj uvek bili okrenuti leđima tako da nisu ni slutili kakva im preti
opasnost.
Sa dva udarca Olivera obori dva protivnika, a ostali ustuknuše pred tolikom
smelošću.
Ovo kao da i čelniku uli novu snagu. I ne osvrćući se na krv, koja mu je
curila iz rane, on ponovo podiže mač pa jurnu na svoje izdajničke vojnike.
Razgnjevljeni zbog Oliverinog učešća u borbi ovi su navaljivali kao lavovi.
Olivera se sjajno držala. Vitlala je mače.m snažno kao kakav muškarac i
obarala protivnike.
Ipak - - - od silnog gubitka krvi čelnik beše već toliko iznemogao da se
videlo da neće moći dugo da se drži.
Noge su mu klecale a u licu je bio bled kao smrt.
Jedan ponovan udarac jednoga od njegovih vojnika izbi mu mač iz desnice,
a jedan drugi ga pogodi posred čela.
Pao je bez glasa i ne jauknuvši i ostao na mestu mrtav.
Tako je Olivera ostala sama.
Tada pobesneli vojnici kidisaše na nju svom snagom.
Oliveri je bilo jasno da neće moći dugo da odoleva njihovim udarcima.
Njena pogibija bila je očevidna. Šta da radi? Da li uopšte ima neke mogućnosti da
se spase?
Te misli poslednje i očajničke, projuriše njenom glavom munjevitom
brzinom.
U jednom trenutku, kad su se njeni protivnici spremali za nov napad, ona se
naglo okrete pa poče da beži što je mogla brže.
Nije se ni osvrtala nego jurila pravo, preko peska, klizajući se i spotičući o
kamenje, koje je na sve strane bilo razbacano.
 Iznenađeni ovim naglim preokretom, vojnici su neko vreme stojali i gledali
za njom. Tek tada se setiše da je gone.
Tako su i učinili.
Pojahali su konje i pošli u galopu za Oliverom, koja se već nalazila prilično
daleko.
Tako je došla na jedan brežuljak, sa koga širio prostran vidik.
Svud, dokle je oko dopiralo, video se siv pesak sa razbacanim, retkim i
kržljavim drvećem. Gonioci su dolazili sve bliže. Kud da se skloni? Gde da potraži
pribežište?
Tada joj se ote pogled ulevo i ona ugleda nešto kako se belasa. Izgledalo joj
je kao neka rečica. Okrenula se, strčala sa brežuljka i uputila se u tom pravcu.
Tim manevrom je samo dobila u vremenu.
Kako je sad išla ispod brežuljka, koji je imao duguljast oblik, njeni gonioci
uopšte nisu mogli da je vide.
Kad su je izgubili iz vida, sni se počeše osvrtati na sve strane, tražeći je
pogledom. Nje, međutim, nigde ni.je bilo.
Posle kraćeg savetovanja oni odlučiše da pođu u četiri razna pravca i da je
uhvate. Bili su uvereni, kao primitivni ljudi, da će ih samo njena smrt spasti velike
nesreće, u koju behu zapali.
Za to vreme je Olivera dolazila sve bliže svetlucavom predmetu, koji se sve
jasnije video.
 Kad je došla sasvim blizu, ona uzviknu od radosti: to je zaista bila jedna
pustinjska reka, prilično široka, ali bez brze matice. Olivera je inače bila odlična
plivačica. Plivanje je bila naučila još u ranoj mladosti.
Stegla je mač i zagazila u reku.
Voda je bila topla.
Gazila je sve dalje i kad joj je voda dopirala već do ramena, ona pritisnu
levom rukom mač uz sebe a desnom poče da pliva.
Bez ikakvih teškoća dočepala se druge obale, izašla na suvo i u trku pošla
dalje.
Istina da se njeni gonioci još nisu videli, ali je izvesno da je oni traže i da će
nasgojati da je po svaku cenu nađu.
Zemljište je tu bilo brežuljkasto, sa mnogobrojnim pećinama i pogodno za
bekstvo.
Kao gonjena zver Olivera je skakala sa brežuljka na brežuljak i odmicala sve
dalje.
Ni sama nije znala koliko je trčala, kad oseti veliki umor, kome nije mogla
da se odupre.
Klonula je na jedan brežuljak i zaspala čvrstim snom, koji je beše pritisnuo
kao olovo.
Trgla se na neku lupu, koja se začula u blizini.
Kad je otvorila oči, ona vide da se već počelo smrkavati.
Protrljala je oči i pogledala oko sebe, ali nije mogla nikoga da primeti.
Oko nje se širio pust predeo pritisnut prvim sumrakom.
Oliveru spopade neki strah koga nikako nije mogla da se otrese.
Pored nje se nalazio samo mač, koji je još bio krvav. Šta će da radi ako su je
pronašli njeni gonioci? Da li će uopšte moći da se odbrani od njih?
Tada začu neko mumlanje, koje je dolazilo od brežuljka. Brežuljak se
nalazio na nekoliko desetina koračaji od nje.
Mumlanje je postajalo sve jače i jače.
Olivera skoči pa steže mač. Odmah je znala da je to morala biti neka
životinja.
Mislila je da će s njom moći lakše da izađe na kraj nego sa čovekom.
Sa podignutim mačem u ruci ona je gledala pravo u brežuljak kad ugleda u
mraku dva sjajna oka, koja su blistala kao žeravice.
Mogla je da vidi i neko nezgrapno čudovište, koje joj se približavalo.
 Olivera sva pretrnu od straha.
Bio je to ogroman pećinski medved. Strašna zverka, sa kojom ne bi mogao
da izađe na kraj ni najsrčaniji čovek.
Olivera je stojala neko vreme prikovana strahom za mesto razmišljajući šta
da preduzme.
Da li da stupi u borbu sa strašnim čudovištem, koje će je svakako rastrgnuti
svojim oštrim zubima, ili da učini ovo drugo.
Okrenula se i potrčala u suprotnom pravcu, a čudovište se nadade za njom.
Olivera je trčala što je brže mogla.
Najgore je bilo to što je mrak postajao sve gušći tako da je jedva mogla da
vidi pred sobom. Strašni medved se međutim lako snalazio u pomrčini. Trčao je
svojim nezgrapnim nogama lako i sigurno, jer mu je zemljište bilo dobro poznato.
Skoro bez daha Olivera je jurila sve brže. Strah od smrti, i to od strašne smrti,
beše obuzelo celo njeno biće.
Odjednom oseti kako je izdaje snaga.
Nije mogla dalje.
Stala je iza jednog kamena sa mačem u ruci rešena da dočeka strašnog
medveda i da se bori do poslednjeg trenutka.
Medved je dolazio sve bliže.
Sad je već mogla sasvim lepo da vidi njegovo ogromno telo kako se čisto
valja prema njoj.
Medved se već nalazio od nje na nekoliko koračaji, kad iza Olivere iskoči
nekoliko ljudskih prilika, u čijim su rukama svetludali kratki noževi.
Bez reči su jurnuli na medveda i oborili ga sa nekoliko udaraca.
Krkljajući medved se srušio, prevrnuo nekoliko puta zatim umirio.
Bio je mrtav.
Tada nepoznati ljudi izmenjaše na nekom nerazumljivom jeziku nekoliko
reči pa priđoše Oliveri, ščepaše je svojim snažnim rukama i poneše.
Olivera.je sva drhtala od straha. Sad joj je bilo jasno, da je iz jedne opasnosti
pala u drugu.
Sudeći po grubom postupanju tih ljudi oni je ne behu spasli iz prijateljske
namere.
Istina da nije ništa razumela šta su oni međusobno razgovarali, ali je
predosećala nesreću.
Ljudi su je više vukli nego što su je vodili i tako dođoše do jedne velike
vatre, koja je gorela na sredini nekog kamenjara.
 Oko vatre je sedelo desetak ljudi divljačkog izgleda. Olivera je spram
svetlosti ognja mogla da vidi da ni njeni otmičari nisu ni po čemu bolji.
Kad su je priveli vatri, ostali skočiše pa počeše vikati i skakati kao da behu
pomahnitali.
Zatim priđoše Oliveri pa padoše pred njom na kolena izgovarajući pri tom
neke nerazumljive reči.
Olivera je sa čuđenjem sve to posmatrala ne razumevajući ništa od svega.
Pored vatre je ostao samo jedan visok i vrlo razvijen divljak, koji je za celo
vreme sedeo nepomično ne skidajući pogleda sa Olivere.
Kad su se ostali podigli, on ustade pa priđe Oliveri sasvim blizu.
Dugo ju je gledao pravo u lice, kada reče nešto ostalima, našto se ovi udaljiše
poslušno kao psi.
Odmah se moglo videti, da je ta ljudina njihov poglavica.
Tada je poglavica uze za ruku pa je povede jednoj drugoj vatri, koja je gorela
nedaleko od te vatre.
Pored te vatre nalazio se razapet poveći šator, a pred šatorom je čučala neka
ružna žena i nešto kuvala.
Poglavica priđe zajedno sa Oliverom, koju je jednako držao za ruku, ružnoj
ženi pa joj reče šapatom nekoliko reči, našto ova ustade, pokloni se nekoliko puta
pred Oliverom, zatim je povede u šator.
Oliveri je sad bilo jasno samo jedno, a to je bilo da ti nepoznati ljudi ne misle
da je ubiju. Znači da joj je život bar zasada bio u sigurnosti. Ali kakve su uopšte
imali spram nje namere? Šta su hteli s njom da učine? Na to pitanje, bar zasada,
nije bilo odgovora.
Ružna žena je raskrilila ulaz u šator i povela je unutra.
Pod šatorom, na svilenim jastucima, sedelo je pet žena.
Bile su obučene u tanke svilene haljine, a celu prostoriju je ispunjavao neki
težak miris.
Dočekale su Oliveru ravnodušno i sa osmehom, koji je imao u sebi nečeg
pakosnog.
Ružna žena dobaci i njima nekoliko reči, zatim pokaza Oliveri rukom jedan
svileni jastuk, pa izađe napolje.
Olivera se odmah seti u čemu je stvar.
To je svakako bio harem tog poglavice, a ona je sad postala njegova
najnovija žena.
Bila je sva očajna.
 Sa užasom je pomišljala na odvratnog poglavicu, koji je pre ličio na
životinju, nego na čoveka.
Proklinjala je i sam trenutak kad su je njegovi ljudi spasli od medveda jer bi
bolja bila i smrt nego život, koji ju je čekao.
Sela je na jastuk i spustila glavu, ophrvana teškim mislima.
Tada joj žene počeše upućivati pitanja na raznim jezicima, od kojih Olivera
nije nijedan razumela.
Odgovarala je samo odmahivanjem glave.
Čim je ušla pod šator, ona je primetila jednu dosta mladu devojku, koja je
bila naročito lepa.
Ta devojka je imala kao ugljen crne oči, a njena crna valovita kosa se
spuštala niz njena kao sneg bela i razgolićena ramena.
On je jednako pogledala u Oliveru, a kad su ostale prestale da je zapitkuju
na svojim nerazumljivim jezicima, ustade pa priđe Oliveri i zapita na čistom
srpskom jeziku:
– Da nisi Srpkinja?
Olivera je pogleda očima raširenim od čuda. Upočetku nije mogla da
poveruje svojim očima.
Mlada devojka vide njenu zbunjenost pa dodade:
– I ja sam Srpkinja. I mene je zao udes doneo u ovu divljinu iz koje se
svakako nikad neću osloboditi, ali ću sad lakše snositi svoje muke znajući da imam
pored sebe dušu, koja mi je srodna i sestrinska.
Između njih se ubrzo razvi prijateljstvo.
Mlada devojka joj je odmah ispričala ceo svoj život kao i kako je dospela u
tuđinu, u ruke divljačkog poglavice.
Ona je bila rodom iz Kotora. Roditelji su joj bili viđena vlastela. Odrasla je
u velikom bogatstvu.
Pre dve godine ona beše išetala na morsku obalu. Odjednom joj je prišao
jedan Arabljanin sa niskom đerdana i zapitao je da li želi da ga kupi. Njoj se
skupoceni đerdan neobično svideo. Tada ju je Arabljanin pozvao da dođe na
njegov brod, koji je bio ukotvljen nedalekood obale, da razgleda još neke nakite,
koje je na njemu imao. Ne sumnjajući ni u šta ona je pošla za njim.
Tek što je bila stupila na palubu, Arabljanin je naredio da se digne sidro i
lađa se navezla na pučinu zajedno s njom, Tek sad je videla kako je sramno
prevarena. ali pomoći nije bilo.
Uzalud je preklinjala Arabljanina da je vrati svojim roditeljima, ali ovaj nije
hteo za to ni da čuje.
 Sva očajna plakala je za delo vreme puta, koji je bio dugačak.
Inače su na brodu s njom postupali vrlo lepo. Čuvala. su je tri evnuha koji
su pazili na nju kao na malo dete i svaku želju joj ispunjavali.
Arabljanin je silazio u njenu kajitu triput dnevno. Uvek je bio ozbiljan i na
njena pitanja šta misli s njom da učini, nije uopšte hteo da odgovara.
Posle skoro mesec dana vožnje po moru oni prispeše u jedan grad, koji je
bio čudan i po samom svom izgledu.
Tu su se iskrcali i pošli na jedan veliki trg, gde se nalazilo mnoštvo mladih
devojaka svih narodnosti.
Tek sad je jadna devojka videla da će jednostavno da bude prodata.
Kupci su prolazili pored nje, zagledali je i pogađali se sa Arabljaninom.
zatim odlazili jer je on tražio mnogo za nju.
Naposletku je naišao i divljački poglavica i kupio je bez reči, zatim odveo u
svoj logor.
Od tog doba su prošle pune dve godine. Za to vreme nije dobila nikakvog
glasa od svojih nesrećnih roditelja, koji je svakako već behu oplakali.
– Kako se zoveš? zapita je Olivera kad je nesrećna devojka završila svoju
priču.
– Ikonija.
– Kako s tobom postupaju ovde?
– Ne mogu da se potužim. Poglavica još nije spustio ruku na mene. Pokušao
je čak nekoliko puta da me proda, ali je svakako tražio mnogo za mene. U tom
sam pogledu bar sretna.
– Ko je ova ružna žena?
– Ona nas služi. S njom treba lepo postupati jer poglavica ima u njoj veliko
poverenje. Ne smemo joj se ni u kom pogledu zameriti.
Tada i Ikonija njoj ispriča kako je dospela ovamo.
Taman što je bila završila, kad se raskrili ulaz i u šator uđe ružna žena.
U rukama je nosila veliki poslužavnik, koji je bio pun zdela sa jelom.
To je bila njihova večera.
Spustila je pred svaku po jednu zdelu, zatim izišla napolje.
Posle večere ona je opet ušla pod šator, pokupila zdele pa izašla napolje.
– Ko je ustvari taj poglavica? zapita Olivera svoju noku drugaricu.
– Običan razbojnik koji pljačka namernike i karavane. To je još dobro što
nam retko dolazi. Koliko sam mogla malo pre da doznam, i sad je otišao na poduži
put, sa koga se neće vratiti najmanje mesec dana tako da ćemo nesmetano moći da
se jedna drugoj jadamo i nekako ubijemo čamotinju, koja nas ovde sve pritiskuje.
– Zar nisi pomišljala na bekstvo?
– Kako da nisam!
– I ne može?
– Na to se ne može računati. Svuda oko nas je postavljena gusta straža, koja
nas čuva na smenu, i danju, i noću.
– Pa to je strašno kad čovek pomisli da će ovde provesti ceo svoj vek!
– Uzdajmo se u Boga. Možda će i nama jednog dana doći sa neke strane
spas. Molimo se samo Svevišnjem, i ja sam uverena da će on uslišiti našu molbu.
I posle tih reći one ućutaše pritisnute zajedničkom nesrećom.
Ostale devojke i žene behu već zaspale, a one su ležale jedna pored druge,
budne, sa mislima kod svojih milih i dragih.
Zaspale su tek posle ponoći, zagrljene i ipak srećne što su se našle u toj
divljini.
Tako su prolazili dani bez ikakve promene.
Obe devojke su molile Boga da se poglavica uopšte ne vrati sa svog
razbojničkog pohoda. Na taj način moglo bi možda doći do neke promene u
njihovom životu.
Prošao je i ceo mesec dana on se još nije vraćao.
Ružna žena postade vrlo zabrinuta.
Jednoga dana, kad je ona baš htela da iznese prazne zdele, Ikonija joj priđe
pa je zapita na njenom jeziku, kojim je već prilično vladala:
– Zar se još nije vratio naš gospodar?
Ružna žena sva utučena zavrte glavom pa odvrati:
– Još nije.
– Da mu se nije što dogodilo?
– Ne znam ni sama. Ima već nekoliko noći kako imam strašne snove. Bojim
se da zaista nije nastradao.
I poglavičini ljudi se uznemiriše.
Svakodnevno su na svojim brzim konjima odlazili na obližnji brežuljak, sa
koga je bio širok pogled po celoj okolini ne bi li ga ugledali, ali je sve bilo uzalud.
On se nikako nije vraćao.
Uvereni da je njihov gospodar poginuo u kakvoj borbi, oni se odjednom
izmeniše.
 Mesto uznemirenja i brige oni osetiše da nemaju gospodara, pa postadoše
razuzdani i obesni.
Svakodnevno su se opijali i dolazili čak i u blizinu šatora, u kome su se
nalazile devojke, što ranije nikada nisu činili.
Devojke obuze strah.
Zlikovci su već nekoliko puta ulazili i u sam šator, cerekajući se, ali ih je
ružna žena uvek isterivala napolje spominjući ime njihovog poglavice.
Pijani razbojnici su još uvek imali malo rešpekta od njega jer su znali da bi
bio osuđen na smrt onaj ko bi se drznuo da napadne na koju od njegovih žena.
Jednoga dana zlikovci behu pili više nego obično.
Devojke su sa strahom slušale celog dana njihovu divljačku dreku i pesmu.
Kad se smrklo, dreka postade nepodnošljiva.
Ružna žena se bila ozbiljno uplašila.
Stalno se nalazila pred šatorom i posmatrala zlikovce, koji su još uvek pili.
Njihovi pogledi su bili užagreni i zverski i videla se gotovost na svako zlo.
Odjednom ona utrča pod šator pa viknu nešto.
– Šta je kazala? zapita Olivera Ikoniju.
– Izgubljeni smo.
– Zašto?
– Ovi zlikovci opet hoće da uđu pod šator.
– Šta da radimo?
– Ne znam ni sam šta da ti kažem. Opasnost, koja nam preti, velika je.
– Kako bi bilo da pobegnemo? Iskoristićemo opštu zabunu. Noć je mračna.
Hoćeš li?
– Ali kud da bežimo, sestro?
– Kud bilo. Hajdemo, ne časimo časa. Bolje i u tešku neizvesnost nego da
dočekamo te zlikovce, od kojih se ne možemo dobru nadati.
Ružna žena se opeg nalazila pred šatorom, a ostale devojke su stojale u
gomili ne znajući šta da preduzmu. Olivera i Ikonija iskoristiše tu priliku,
dograbiše dve velike marame i jedan mali kož, koji je ležao pored jastuka, pa
izađoše iz šatora.
Nije ih primetila ni ružna žena, koja je uplašeno posmatrala zlikovce. Ovi su
dolazili sve bliže teturajući se i derući se kao životinje.
Pred njima se širio pust kamenjar pritisnut mrakom, koji je bio gust kao
testo.
 Pošle su napred, u neizvesnost, vođene instinktom da se spasu sramote, koja
ih je neminovno očekivala.
Lutale su cele noći spotičući se o kamenje, koje je bilo rasuto po pustom
terenu.
Već su mislile da su izmakle svojim goniocima kad začuše za sobom konjski
topot.
Kako je još bilo mračno, nisu mogle nikog da vide, ali im je nešto govorilo,
da su to njihovi gonioci.
Nedaleko od njih dizao se jedan strm i mračan breg. Pošle su pravo njemu.
Pipajući u mraku one naiđoše na otvor jedne pećine pa brzo uđoše u nju.
Pećina je bila vrlo duboka i izgledalo je da ju je tu ko zna kada izlokao neki
gorski potok, koji beše odavno presušio.
Povukle su se duboko u pećinu, zatim stale i počele osluškivati.
Konjski topot se sad čuo sasvim jasno, a i ljudski glasovi.
– To su oni, reče odjednom Ikonija pa steže mali nož, koji beše ponela.
– Šta će biti ako nas pronađu?
– Možda i neće. To bi bio puki slučaj jer je pomrčina gusta pa nisu mogli da
vide kad smo ušle ovamo.
Gonioci su se već nalazili pred samim ulazom i Ikonija, koja je prlično
vladala njihovim jezikom, mogla je lepo da čuje njihov razgovor.
– Gde su se samo sklonile, govorio je jedan grub glas.
– Ja mislim da su prošle ovuda jer je zemljište nagnuto u tom pravcu.
– Onda da idemo dalje?
– Svakako. Moramo ih uhvatiti. Meni se naročito svidi ona nova.
Tu je zlikovac mislio na Oliveru.
– Meni se svide obe. Podelićemo ih kako budemo umeli i znali, a zatim ćemo
ih ubiti.
– Ništa drugo.
Već su hteli da pođu dalje, kad jedan zlikovac uzviknu:
– Da se nisu sklonile u ovu pećinu?
– Koješta! Šta bi u njoj tražile?
– Kako bi bilo da je ipak pregledamo.
– Šteta za vreme.
– Neće to dugo trajati. Pričekajte me ovde, ja ću sam da pogledam.
Posle tih reči zlikovac skoči s konja pa se uputi ulazu u pećinu.
 Ikonija je bila više mrtva nego živa jer je dobro čula i razumela sav taj
razgovor.
Odmah je saopštila i Oliveri kakva im preti opasnost.
– Dakle, ušao je samo jedan, zapita ona.
– Da.
– S njime ćemo lako izaći na kraj, ali šta ćemo tada?
– Šta Bog da. Nećemo dozvoliti da nas taj zlikovac uhvati. Prepusti ga meni,
inače je kod mene nož. Bog će mi valjda oprostiti, jer će na taj način biti na svetu
jednog zlikovca manje.
Uskoro oni začuše nesigurne korake. Bio je to zlikovac koji je ušao u pećinu.
Ikonija stupi napred sa nožem u ruci.
Bila je spremna da ga sravni sa zemljom jednim udarcem.
Sudeći po koracima, zlikovac se morao već nalaziti sasvim blizu.
Kad je već skoro osetila njegov dah, Ikonija izmanu nožem pa udari njime
nekoliko puta. Osetila je kako nož upada u nešto meko, zatim se čuo tup pad i
krkljanje. Uskoro se sve umiri.
Zlikovac je bio smrtno pogođen i ostao je na mestu mrtav.
– Šta ćemo sad, zalita Olivera.
– Napolje ne možemo, jer se onde nalaze njegovi drugovi. Oni će čekati
neko vreme, pa će ući u pećinu da ga potraže.
– To je više nego sigurno.
– Da pogledamo da nema izlaza na drugoj strani?
– Ništa nam drugo i ne preostaje.
Počele su da pipaju po mraku kad na samom dnu napipaše uzan otvor, kroz
koji je prolazila struja svežeg vazduha.
– Pokušaćemo da se provučemo, reče Ikonija pa se saže i uđe u otvor.
Za njom je pošla i Olivera.
Otvor je bio dovoljno širok da se obe provuku, a i u svome daljem delu je
bio prilično prostran. Ipak su s mukom odmicale napred jer su morale da se služe
i rukama i nogama.
Išle su napred u grobnoj tišini, koja je oko njih vladala. Vreme je prolazilo
a one su se vukle otiskujući se rukama. Morale su žuriti dok ih ne otkriju zlikovci
jer bi se u tom slučaju zlo provele.
Jedva jednom one osetiše svež vazduh. Na istoku je rudila zora. Pred njima
su se dizale mračne konture drveća.
 Ispravile su se i punim grudima počele udisati oštar jutarnji vazduh, koji je
mirisao na jelovinu. Nedaleko od njih se nalazila mala livada obrasla bujnom
travom. Mrtve umorne one su se uvukle u visoku travu i odmah zaspale.
Probudilo ih je sunce koje beše već visoko odskočilo. Nad njima se širilo
plavo nebo kojim su proletale vesele ptice i pevale svoju jutarnju himnu suncu.
– Ipak smo se spasle, primeti Ikonija. Hvala Bogu. Naše molitve nisu bile
uzaludne.
I Olivera je sva drhtala od radosti. Gonioci im nisu ušli u trag. Moglo se
samo zamisligi šta se događalo u pećini, u kojoj beše izgubio život jedan od
zlikovaca.
Njegovi drugovi su svakako čekali napolju da se on vrati, i kako ga nisu
dočekali, odlučili su da ga potraže. Razume se da su našli samo njegov leš...
Odmah im je bilo jasno da su ga ubile begunice pa su počeli da ih traže.
Srećom ili nisu bili prolašli otvor kanala, ili, ako su ga bili pronašli, mislili su da
one nisu u njemu potražile spasa.
Bilo kako bilo one ipak behu odložile opasnost. Jer one se još nisu nalazile
u potpunoj bezbednosti. Ako ih i ne pronađu zlikovci, mogle su naići na druge
opasnosti, koje su na njih vrebale na svakom koraku.
Kako su osećale veliku glad, one odlučiše da pođu u šumu i da potraže što
za jelo.
Već na prvom koraku Ikonija uzviknu pa priđe jednom šipragu, koji se
nalazio pored jednog drveta. Sagla se i počela da kupi neka žućkasta jaja, koja su
ležala na jednoj gomili, u nekoj vrsti gnjezda, spletenog od suve trave.
– Kakva su to jaja, zapita je Olivera.
– To su jaja divlje kokoši, koja živi u ovim predelima Jela sam ih već mnogo
puta, i vrlo su ukusna. Što je glavno, mogu da se jedu i u presnom stanju. Probaj
samo.
Jaja su zaista bila vrlo ukusna i one su ih pojele u slast.
Glad je bar za neko vreme bila zasićena, ali je sad trebalo naći pijaće vode.
Zašle su dublje u šumu čije je granje bilo zasvođeno tako da je pod drvećem
vladala lrijatna hladnoća.
Morali su prilično dugo da idu dok nisu naišli na jedan izvor, čija je kao
kristal bistra voda izvirala iz jednog kamena. Voda je bila hladna kao led. Istina
da je malo mirisala na sumpor, ali im je zato neobično pirjala.
To je sve bilo lepo, ali one su morale da pomisle na budućnost.
 Tu, u toj divljoj šumi, nisu mogle ostati večito. Da li će im se ikada pružiti
mogućnost da se vrate u svoju domovinu? To je bilo veliko pitanje, na koje bar za
sada nije bilo odgovora.
Izvor se nalazi na jednoj čistini, koja je bila oivičena visokim drvećem.
Izabrale su mesto koje je bilo u hladovini, jer je žega bila velika, pa su se
počele dogovarati šta bi valjalo preduzeti da se spasu te divljine.
Iza njihovih leđa dizao se gust šibljak i tu je zemljište bilo močvarno.
 Odjednom se Ikonija okrete pa pogleda u šibljak.
– Da nisi što primetila, zapita je Olivera.
– Učinilo mi se kao da sam čula neke glasove.
– Bože. Da to nisu oni?
– Odmah ćemo videti, odvrati Ikonija i taman htede da ustane, kad iz šibljaka
ispade nekoliko ljudi naoružanih kratkim, širokim mačevima i buzdovanima.
Iskonija ostade prikovana od straha: to su bili zlikovci, čijeg druga ona beše
ubila.
Pre nego što su mogle ma šta da preduzmu u svoju odbranu, zlikovci jurnuše
na njih pa ih začas savladaše. Uvezali su ih debelim konopcima tako čvrsto da nisu
mogle ni da se pomaknu.
Zlikovaca je bilo ukupno šest. To je bio samo jedan deo koji se odvojio od
ostalih da ih potraže u tom pravcu. Njihov trud je ipak urodio plodom.
Zlikovci su bili strahovito ozlojeđeni. To se videlo i po njihovim licima, koja
su bila iskrivljena od besa.
Obe devojke su osećale, da se mogu nadati samo zlu.
Kad su ih upetljali, zlikovci ih podigoše na ramena pa ih poneše kroz šibljak.
Nisu se ni osvrtali što su oštre grančice sekle njihova nežna lica, nego su ih vukli
kroz gustiš kao kakve predmete.
Odneli su ih na jedan pust kamenjar, prilično daleko od šume, i jednostavno
ubacili onako vezane u jedan otvor. Srećom bunar nije bio dubok pa se nisu
ugruvale, ali su zato obe nesrećnice bile osuđene na strašnu smrt od gladi i žeđi u
toj kamenoj tamnici.
Bunar je na samom dnu imao uzan prodor. Ikonija je pala baš licem na taj
otvor tako da je mogla da vidi sve što se napolju događalo.
Ležale su tako neko vreme očajne i još nikako nisu mogle da se priberu.
– Sad mi je sve jasno, primegi Ikonija posle kraćeg ćutanja. Oni nisu hteli
da nas ubiju samo zato da bi nas osudili na još strašniju smrt. Ovde ćemo bedno
skončati, draga moja sestro. Baš smo nesretne.
Opet su zaćutale obuzete teškim mislima. Nalazile su se u situaciji iz koje
nije bilo izlaza.
Tako je prošla cela noć i osvanuo drugi dan, koji im nije doneo nikakve
promene.
Počela ih je mučiti strašna žeđ, koju su jedva mogli da podnesu.
Usta im behu suva a grlo je gorelo.
 Pred podne privuče Ikonijinu pažnju neka lupa, koja je dopirala od šume.
Pažljivo je gledala na tu stranu, ali nije mogla nikog da primeti.
Odjednom se začu konjski topot i zveket oružja. Ne potraja dugo kad iza
šume ispade četica konjanika na čelu sa jednim mladim konjanikom, koji je imao
skupoceno odelo izvezeno zlatom. Konjanici su bili prilično daleko tako da
njihova lica nisu mogla da se raspoznaju.
– Neki konjanici, viknu Ikonija.
Olivera se s mukom dokotrlja do otvora pa baci jedan pogled napolje.
Odjednom sva zadrhta.
– Princ Jusuf, uzviknu ona glasom koji je drhtao od uzbuđenja.
– Ko je to?
– Objasniću ti sve docnije.
Posle tih reči Olivera poče iz sve snage dozivati mladog čoveka, koji je
zaista bio princ Jusuf. Njihov jedini spas bi bio u tome da ih princ Jusuf čuje. On
bi svakako odmah pohitao da ih spase.
Olivera ga je dozivala iz sve snage, ali princ Jusuf nije čuo njene očajničke
dozive. Bio je duboko zamišljen, a osim toga oko njega su tutnjale konjske kopite.
Konjanici su odlazili sve dalje i dalje dok se naposletku ne izgubiše u magli,
koja je pokrivala horizont.
Tako im i ta poslednja nada da će se spasti iz svog živog groba propala.
Olivera je bila sva očajna.
Objasnila je ukratko Ikoniji da je to onaj princ koji nije hteo da je preda
Turcima. On je sad svakako nju tražio i nije ni sanjao da se ona nalazi u njegovoj
neposrednoj blizini.
Opet se spustila noć i opet je osvanuo dan a one su se još uvek nalazile u
bunaru
Njihovi mozgovi su grozničavom brzinom radili od gladi i žeđi, koja ih je
sad strahovito mučila.
Osećale su kako ih polako izdaje snaga. Nisu mogle više ni da se pomaknu
samo im se oči kolutale u očnim šupljinama. S vremena na vreme su tonule u
kratku nesvesticu, punu fantastičnih snova. To je bio kraj i nije im bilo pomoći.
Zlikovcima beše na taj način pošlo za rukom da im se grozno osvete.

*
 Bilo je veče.
Miloš, Borča i Haralampije jahali su jednim proplankom pogledajući u svim
pravcima.
Od nekih ovčara, koje behu susreli, doznali su da se u tim krajevima krije
nekoliko razbojničkih družina, koje presretaju putnike, pljačkaju ih i zatim ubijaju.
Kako su celog tog dana jahali bez prestanka, oni odlučiše da izaberu mesto
pogodno za konak.
Spuštali su se još neko vreme planinom kad ugledaše jednu poveću staju,
koja je nekada služila za zatvaranje stoke. Po svemu sudeći ta staja je bila
napuštena i oni se uputiše pravo njoj razvaljena, ali zidovi, načinjeni od pletara,
čitavi tako da su mogli da im posluže kao odličan zaklon u slučaju nepogode.
Borča se odmah dao na posao.
Dok je Haralamlije vezivao konje za obližnje drveće, on je začas ognjilom
iskresao vatru i počeo da delje ražanj. U bisagama imao je poveći ovčiji but koji
behu usput kupili od nekih ovčara.
Uskoro se poče širiti prijatan miris, koji je čisto golicao.
Dok se pečenica pekla, Haralampije je preturao po svojim bisagama tražeći
poslednji vrč vina.
– Jesi li ga našao, zapita brižno Borča.
– Ne brini. Svojom rukom sam ga ostavio.
Naposletku ga je našao pa se počeše obređivati i zalagati sirom iz povećeg
zastruga.
Nisu morali dugo da čekaju pa je i pečenje bilo gotovo.
Kad su večerali, oni popiše ostatak vina, a Borča zagasi vatru i poče spremati
uzglavlja.
Uskoro su sva trojica spavala dubokim snom.
Nisu imali razloga da se plaše razbojnika, jer ih niko nije prmetio kad su
silazili s planine u kotlinu. Tako su oni bar mislili.
Ponoć je bila već odavno prevalila kad na ivici šume izniknu nekoliko
ljudskih prilika.
Njihove figure su se jasno ocrtavale na zvezdanom nebu.
Nepoznati ljudi su stojali neko vreme, kad iščezoše. U okolini je opet
zavladala mrtva tišina.
Miloš i njegovi pratioci su spavali najčvršćim snom.
 Ne potraja dugo kad iz čestare, koja se nalazila u neposrednoj blizini pojate,
ispade dvadeset ljudi, naoružanih dugačkim mačevima i palošima, koji su
presijavali na slaboj mesečini.
Uputili su se pravo pojati trudeći se da pri tome ne proizvedu ni najmanji
šum.
Kad su se sasvim približili pojati, oni stadoše pa se počeše svrstavati.
Izgledalo je kao da se dogovaraju na koji način da izvrše prepad.
Odjednom se sjuriše uskom putanjom pravo pojati vitlajući mačevima i
palošima.
Već su bili stigli do ulaza kad se pred njima ispreči neki čovek sa
drenovakom u ruci.
Čitaoci već pogađaju da je to bio naš Borča.
Na sreću njegovu i njihovih drugova on se beše malo pre probudio jer se u
snu bio setio, da je u vrču ostalo još malo vina. Bila bi šteta da njime ne ugasi žeđ
u nedostatku vode.
Taman se bio napio, kad je čuo korake. Odmah je podigao batinu znajući da
to ne dolaze duhovi, nego ljudi, i to u neprijateljskoj nameri.
Već kod prvih udaraca probudiše se i Miloš, i Haralampije, pa složno
navališe na napadače.
Razvi se strahovita borba.
Napadači su ustvari bili zlikovci, o kojima behu čuli usput.
Bili su to krvožedni ljudi, koji nisu zazirali ni od kakve opasnosti.
Navaljivali su besomučno kao divlje zveri.
– Evo ti, uzvikivao je Borča sipajući oko sebe udarce. Da ti platim što si me
probudio iz najslađeg sna. Evo i tebi! Čekaj malo, ti glavati, da i tebi platim! Još
ti nije dosta? E, sad sam te umirio za sva vremena.
Ni Miloš, a ni Haralampije nije sedeo skrštenih ruku.
I njihovi mačevi su sevali i sipali udarce na sve strane.
Zlikovci su padali kao muve. Lakše ozleđeni su skakali na noge i novom
snagom navaljivali na naše junake.
Već su bili skoro savladani, kad se od šume začu divljačka dreka.
Zamalo pa se pred pojatu sruči nova četa zlikovaca. To su bili njihovi
drugovi, koji su im na bojnu vrevu pohitali upomoć.
Naši junaci uvideše da se nalaze u vrlo ozbiljnoj situaciji.
Uračunavši i u životu preostale zlikovce, oni su sada imali protiv sebe oko
trideset dobro naoružanih ljudi.
 Pogledali su se i kao na znak povukli u jedan ugao da bi napadači imali što
manji prostor za napad.
Kad su razbojnici videli svoje drugove, koji su delom ležali mrtvi u lokvama
krvi, a delom krkljali u samrtnom ropcu, malo ustuknuše.
Odmah im je bilo jasno da nemaju posla sa običnim putnicima i
namernicima, koje su presretali po drumovima i bez velike muke ubijali, neko da
prema njima stoje izvežbani borci, sa kojima nisu svakog dana imali posla.
Posle kraćeg dogovaranja na svom jeziku, od koga naši prijatelji nisu mogli
da razumeju nijednu reč, oni ponovo navališe.
I tako se razvi borba na život i smrt.
Borčina toljaga je činila prava čuda.
Ozlojeđen što mu je prekinut san, on je navaljivao kao besomučan.
Pod njegovim udarcima zlikovci počeše ponovo padati.
Haralampije se nalazio pored njega i odbijao svojim mačem opasnije udarce.
Odjednom krupno opsova.
Jedan zlikovac ga beše pogodio palošem po laktu i njegova ruka klonu, a iz
rame šiknu krv.
Udarac je bio tako snažan da je morao da se povuče iz borbe.
Ovo kao da obodri napadače.
Videli su svoju pobedu pa navališe još većom snagom.
– Drži se, Borčo, uzviknu Miloš pa odbi jedan udarac namenjen glavi svog
prijatelja.
Borča izmanu batinom pa sastavi napadača sa zemljom.
Kad su videli da na taj način ne mogu izaći na kraj sa mnogobrojnim
neprijateljem, Borča odluči da pribegne lukavstvu.
Boreći se, on se trudio da se primakne izlazu. Čineći to on je svaki čas
pogledao u Haralampiju, koji je stojao iza njega vezujući svoju ranu parčetom
pocepanog sukna, koje beše otrgao od svoje dolame.
Kad se nekako dočepao izlaza, Borča pogleda napolje pa viknu:
– Ovamo, braćo! Tu smo! Požurite dok ne bude dockan!
Istina da zlikovci nisu razumeli nijednu reč od toga, ali su poznali da je
Borča ugledao neke ljude, koji su mu hitali upomoć. Razume se da napolju nije
bilo nikoga...
Uplašeni tim trikom, zlikovci se uzmuvaše.
Borča iskoristi priliku pa sastavi sa zemljom dva zlikovca. Za njima dođoše
na red ostali.
 Tada i Miloš jurnu na njih novom snagom.
Zlikovci su ubrzo bili razbijeni tako da bar za neko vreme nisu mogli ni
pomisliti da izvrše napad.
Preostali u životu su pobegli bezobzirce i nisu se zaustavili čak do šume.
Tada Miloš i Borča priđoše Haralampiji, koji je stojao prislonjen uza zid. U
licu je bio bled kao mrtvac.
Usled gubitka krvi bio je tako iznemogao, da se jedva držao na nogama.
Oni ga položiše na uzglavlje, a Borča poče preturati po svojim bisagama.
Dugo je tražio kad izvadi iz bisaga strukove suvih trava. Oduvao je s njih
prašinu pa je stavio trave na Haralampijinu ranu i uvio mu ruku maramom.
– Ovo će da zaustavi krvarenje, reče Borča. A posle ćemo da vidimo dalje.
Nego, da nas ne bi ponovo iznenadili, vi spavajte, a ja ću stražariti.
Tako su i učinili.
Borča je stražario sve do zore, kada se Miloš probudio. Tada je on legao a
Miloš uzeo na sebe dužnost stražara.
Haralampije je nemirno ležao i potmulo ječao.
Bio je u groznici.
Miloš je bacao na njega brižne poglede jer je znao da je to opasan znak. Rana
je mogla vrlo lako i da se zatruje, u kom bi slučaju jadni Harlampije bio izgubljen.
Miloš se nije baš bogzna kako razumeo u lečenje, pa je jedva čekao da ustane
Borča.
Stanje jadnog Haralampije bilo je vrlo ozbiljno.
Borča se brzo probudio.
Odmah je prišao Haralampiji, koji je ležao u bunilu, pa mu stavio ruku na
čelo.
Posmatrao ga je neko vreme, kad zavrte glavom.
– Šta je, zapita ga Miloš.
– Ne valja.
– Da nije opasno bolestan?
– Nažalost, jeste.
– Šta da radimo?
– Pokušaću sve što znam.
Borča se svojski trudio oko bolnog Haralampije, ali ništa nije pomoglo.
Njemu js bilo sve teže.
 Obrazi su mu bili zažareni a usta suva. Stalno se nalazio u dubokoj
nesvestici.
Dva dana su morali da ostanu u pojati zbog Haralampija. Trećeg dana u prvi
mrak on predade dušu Bogu. Umro je i ne dolazeći sebi.
Miloš i Borča su od srca žalili svog dobrog druga, koji je umro u tuđini. Ipak
tešili su se time što su se bar oni nalazili kraj njega. Istina da on nije uopšte ništa
znao o njihovom prisustvu, ali je ipak izdahnuo takoreći na njihovim rukama.
Tada su počeli da pripremaju sve što je bilo potrebno za sahranu.
Borča je umio lice svog mrtvog druga, zatim mu prekrsti ruke na grudi i
očitao nad njim očenaš.
Tada počeše kopati raku.
Bio je to naporan posao, jer nisu. imali ni budaka, ni ašova, ni motike. Morali
su to da čine svojim sabljama.
Naposletku grob je ipak bio iskopan.
Borča je našao u bisagama dugačku šarenicu, pa je njome umotao mrtvog
Haralampiju, zatim su počeli da ga skuštaju u grob.
Kad su ga spustili, oni ga počeše zatrpati zemljom, koja se na vrhu pretvori
u malu humku.
Čelo glave su zadenuli krst načinjen od dve ukrštene jelove grane, očitali još
jedan oče naš pa ga celivali.
Vreme je bilo da misle i na polazak. Njih su zvale još mnoge dužnosti, koje
je trebalo do kraja ispuniti.
Taman su hteli da pođu, kad videše da nema Haralampijinog konja.
Jadna životinja se nalazila na grobu svoga gospodara.
Pognute glave kao da je i konj osećo duboku žastost za Haralampijom.
Bio je to tužan prizor koji se duboko kosnuo Miloša i Borče.
Pričekali su malo, zatim su dozvali konja, koji im je prišao skuštene glave.
U očima kao da su mu blistale suze...
Baciln su još jedan pogled na svežu humku, pa su pošli dalje, u tešku
neizvesnost, u kojo.j ko zna šta ih je čekalo...
Haralampijin konj je išao za njima, ne zastajući. Jedino što mu je glava
stalno bila oborena.
– Jadni naš Haralampije, reče Borča posle kraćeg ćutanja. Nije ni slutio da
će ostaviti kosti u dalekoj zemlji.
– Ja ga mnogo žalim. Siromah. Da nije bilo nas, ne bi imao koga ni oči da
mu sklopi.
 Haralampijin konj je za celo vreme bolno njištao kao da je razumeo njihov
razgovor.
I dalje je koračao oborene glave i svaki čas zastajkivao kao da se nadao da
će se njegov gospodar vratiti.
Predeo je postajao sve brdovitiji.
Bilo je to pravo gorsko bespuće, u kome su mogli vrlo teško da se snađu.
Bilo je pred podne.
Baš su se spuštali jednim proplankom kad Borča zastade.
– Da nisi nešto primetio, zapita ga Miloš.
– Pogledaj u onom pravcu.
Rekavši to Borča ispruži ruku u pravcu jednog šumarka pa dodade:
– Izgleda mi da ćemo opet imati posla.
Mamuznuli su konje koji čisto podskočiše i začas se nađoše kod šumarka.
Tada su mogli da vide šta je na stvari.
Za jedno drvo bio je privezan neki mladić crnpurastog lika. Bio je potpuno
go.
Po telu su mu se videli krvavi tragovi.
Kad je ugledao Miloša i Borču, on poče sevati očima i škrgutati zubima.
Miloš i Borča zaustaviše konje, zatim ih odjahaše pa priđoše mladiću.
Borča preseče svojim mačem veze i mladić pade na zemlju.
Od.mah zatim odskočio je od zemlje kao guma pa prišio Borči takvu
šamarčinu, da se ovaj skoro zaneo.
– Oho, sinovče, ti kao da ujedaš, uzvihnu Borča pa htede da mu poleti, ali
ga zadrža Miloš sa rečima:
– Umiri se, Borča. To je siroto divljače. Ko zna šta ga je dovelo u taj položaj,
nego da ga povedemo s nama.
Borča progunđa nešto ali se ipak umiri. I on je uviđao da ne bi imalo smisla
da odgovori jednom mladiću „svojom merom“.
I crnpurasti mladić kao da beše uvideo da je prenaglio. Oborene glave on je
čupkao jedan list, koji malo pre beše podigao sa zemlje.
Tada mu priđe Miloš, pomilova ga po obrazu pa ga zapita:
– Mmmm-mmm-mumlao je ovaj.
– Đavolski jezik, primeti Borča, koji se beše odobrovoljio.
– Jesi li gladan, mladiću, zalita ga opet Miloš.
Umesto odgovora opet je došlo neko mumlanje.
 Odjednom mladić prsnu u glasan smeh.
– Hoćeš li s nama?
Svakako da su te reči bile slične sa nekim nazivom, koji je na njegovom
jeziku izazivao smeh. Smejao se tako snažno da je sav podrhtavao.
Njegov smeh je bio tako zarazan da se i naši junaci nasmejaše.
Borča je ponovo izručio svoje bisage i pronašao u njima parče ovnujske
pečenice, malo sira i dobro parče pogače.
Stavio je sve pred malo divljače pa mu rekao:
– Jedi, sinko, na radost tvojih roditelja, koji bogzna gde su. Možda ćemo i
mi jednom videti od tebe vajdu.
Mladi urođenik je halapljivo gutao zalogaje da će se svakog trenutka
zadaviti.
Pojeo je sve do poslednje mrvice, zatim stavio u usta dva prsta pa počeo da
uvlači u sebe vazduh kao da nešto srče.
– Naš delija je žedan, reče Miloš. Je li ostalo još malo vina?
– Ostalo je, odgovori Borča.
Pružio je vrč mladiću, koji dobro povuče. Rumen u licu, on opet promumla
na svom nerazumljivom jeziku, ali više prijateljski, nego malo pre.
– Ako me i sad ošamari, vratiću mu dvostruko, reče Borča u šali.
Mladić se sad sasvim drukčije ponašao.
Smešio se pokazujući svoje kao biser bele zube i jednako prinosio desnu
ruku grudima.
Verovatno da je time hteo da izrazi svoju zahvalnost nepoznatim ljudima,
koji ga behu tako lepo ugostili.
– Moramo dalje, reče Miloš.
– Hoćemo li ga povesti s nama?
– Svakako. Nego da ga isprobamo da li ume da jaše.
Rekavši to on ga lodiže pa ga posadi na Haralampijinog konja, koji frknu,
ali se odmah umiri.
I Miloš, a i Borča bili su iznenađeni onim što su odmah zatim videli.
I pored svojih ozleda mladić je tako vešto jahao da je to bilo za čuđenje.
Konj je bio sasvim miran jer je odmah osetio da nosi odličnog jahača.
Mladić je načinio nekoliko krugova, zatim je došao do njih, skočio s konja i
počeo da se klanja govoreći nešto na svom nerazumljivom jeziku.
 Za celo vreme on je jednako pokazivao rukom na jednu visoku planinu,
prema koloj su inače i naši junaci išli.
Iz njegovih pokreta Miloš i Borča su mogli da razumu, da se onde nalaze
njegovi roditelji.
Kad su videli u čemu je stvar, oni mu dadoše na znanje da može da ode, ako
hoće, ali ih on uhvati za ruke pa ih poče vući.
Time je hteo da izrazi želju da ga oni otprate.
– Da mu učinimo po volji, zapita Borča.
– Možemo. Neće se ništa dogoditi, jer će on svojim roditeljima, ako ih
uopšte ima, odmah ispričati da smo ga mi spasli sigurne smrti.
Kad su mu objasnili znacima da će poći s njim, on je bio tako radostan da je
skakao.
Tada pojaha Haralampijinog konja pa se sva trojica uputiše uskom stazom,
koja je vodila uz strminu proplanka.
Jahali su nešto više od jednog sata, kad mladić pokaza rukom u jednom
pravcu pa poče puštati radosne uzvike.
Miloš i Borča pogledaše u tom pravcu i spaziše mnogobrojne šatore, koji
behu prekrili jednu veliku visoravan. To su svakako bili šatori njegovog plemena.
Mamuznuli su konje i uskoro se našli ispred visoravni.
Pred njih u galopu dotutnja nekoliko konjanika. Bili su to crnpurasti ljudi,
kao i mladić, i razvijeni kao divovi. Kad su ugledali mladića, oni skočiše sa konja
pa popadaše pred njim na kolena i skrstiše ruke na grudi.
Mladić se držao vrlo dostojanstveno. Mirno je posmatrao svoje verne
podanike, zatim im nešto dobaci na svom nerazumljivom jeziku i ovi poskakaše
pa počeše udarati temena i pred Miloša, i Borčom.
– Dosta, ljudi, viknu Borča. Posustaćete od silnog metanisanja pa nećete
valjati n Bogu, ni ljudima.
Tada im mladić, koji je bio sin poglavičin, dade znak da pođu za njim.
Mladićevi roditelji, koji su sedeli pa nekoj vrsti drvenog prestola, dočekali
su ih sa svima počastima. I njima je mladić odmah rekao da su oni ustvari njegovi
spasioci.
Za celo vreme oko njih su stojali članovi plemena, vrlo razvijeni i snažni
ljudi, naoružani kopljima i kratkim, širokim mačevima.
Kad je poglavica završio svoj govor, podiže obe ruke iašto se ratnici
ustrčaše.
 Nedaleko od prestola ležala je jedna dugačka i debela klada. Poglavica
pokaza na nju rukom i Miloš i Borča sedoše na kladu. Izgledalo je da je to bilo
počasno mesto za birane i retke goste.
– Zgodna ova klada, primeti Borča u šali. Ako me neko naljuti, bar ću moći
da ga mlatnem njome po glavi.
– Gostoljubivi ljudi, reče Miloš. Pogledaj kako su se užurbali. Sigurno će
nasti neka čast.
Borča pogleda u pokazanom pravcu. Onde, na jednoj čistini, ratnici su ložili
vatre a drugi su klali neku vrstu ovnova. Treći su otakali iz velikih mešina neku
gustu tečnost zatvoreno crvene boje.
– Bogami, reče Borča, izgleda mi da ćemo lepo da se provedemo. Šteta samo
što ne možemo s njima da razgovaramo.
– Da, to je velika šteta.
– Možda bi mogli nešto da doznamo i za Oliveru.
Za celo vreme je poglavica sa svojom ženom sedeo ka drvenom prestolu i
budnim okom gledao šta rade njegovi podanici. S vremena na vreme bi im dobacio
nekoliko reči, našto bi ovi još brže nastavili posao.
Poglavičin sin se stalno nalazio između ljudi, koji su pripremali pečenicu. I
on im je stavljao svoje primedbe da samo što bolje budu pečene.
Uskoro se po vazduhu poče širiti divan miris, koji je izazivao vodu na usta.
Miloš i Borča su bili vrlo gladni. Bilo im je žao što se s njima ne nalazi i
Haralampije, koji je inače jako voleo slične svečanosti. Umeo je dobro da pojede,
a i da popije.
Odjednom se iz gomile izdvoji jedan stari ratnik, koji je mogao imati više
od šezdeset godina. Prišao je pravo Milošu i Borči, poklonio se nekoliko puta pa
ih zapitao na dosta dobrom grčkom jezuku:
 – Da li razumete grčki?
Miloš i Borča skočiše od radosti. Oni su prilično vladali tim jezikom i jako
su se radovali što će ipak moći na neki način da se sporazumu.
Poglavica je bio isto tako radostan pa je odmah uputio preko tumača
nekoliko pitanja Milošu i Borči, koji su mu svesrdno odgovarali.
Poglavica im je pre svega izrazio duboku zahvalnost što su spasli sigurne
smrti njegovog jedinca. Odmah je dodao da su njegovog sina zarobili njegovi
najveći neprijatelji, jedno pleme, koje živi odmah iza planine. S tim plemenom
stalno ratuje ali nikako ne može da ga pokori jer ono živi skoro u neprohodnim
šumama. Sada će da spremi još jedan pohod na njih i nada se da će uspeti u svom
poduhvatu.
– Kad misliš da pođeš na njih, pitao je preko tumača Borač.
– Kroz dva dana.
– Onda ćemo i mi da ti pomognemo.
– Da li moj prijatelj govori iskreno, pitao je začuđeni poglavicu.
– U takvim prilikama mi se nikada ne šalimo.
Poglavica je bio sav razdragan i odmah je to saopštio svojim ratnicima, koji
su skakali od radosti.
Oni nisu videli u tome neku naročitu pomoć, ali su bili oduševljeni što i „bela
braća“, – kako su ih nazivali, – hoće da im pomognu.
– Trebalo bi da ih zapitamo nešto o Oliveri, reče Miloš Borči.
– To ćemo učiniti posle ručka. Moramo biti vrlo vešti i oprezni.
– Tako i ja mislim.
Utom ratnici objaviše da je pečenje gotovo.
Poglavica i njegova žena ustadoše sa prestola na pođoše na čistinu praćeni
svojim doglavnicima.
Na čistini je bila postavljena prava sofra.
Trava je bila pokrivena belim ubrusima, a na njima poređani drveni čanci,
čisti i već napunjeni crvenom tečnošću.
Posedali su svi unaokolo i čekali da poglavica počne sa jelom.
Tek kad je on podigao svoje čanče, učiniše i ostali to.
– Pa ovo je odlično vino, primeti Borča kad je malo srknuo. Bogami ovo su
neka mokra braća, kad počinju ručak sa vinom.
Bilo je to zaista odlično crno vino, koje je peklo kao žeravica.
Ratnici su počeli da donose pečenicu tek kad su popili nekoliko čanaka vina.
 Tada počeše da jedu pečenje, koje je bilo odlično spravljeno.
Imali su čak i neku vrstu raženog hleba, koji je potsećao na srpsku pogaču.
I on je bio vrlo ukusan.
Posle pečenja ratnici opet počeše da služe vino.
Borča je imao potpuno pravo, kad je članove junačkog plemena nazvao
„mokrom braćom“ Oni su pili nemilice. Izgledalo je da piće sačinjava jednu od
njihovih mnogobrojnih ratničkih vrlina.
– Hoćemo li sad da ga zapitamo za Oliveru, reče Miloš Borči, koji je svaki
čas srkutao vino.
– Možemo.
– Onda da priđemo poglavici.
Tada se Borča okrete tumaču, koji je sedeo pored njega i jednako ih nudio
pićem, pa mu reče:
– Kaži tvom poglavici da bela braća žele s njim da razgovaraju.
Tumač je odmah saopštio poglavici njihovu želju, našto im on dade rukom
znak da sednu do njega. Inače je i časni poglavica bio već prilično nacvrcan. To
se videlo po njegovim očima, koje su treptale a pogled kao da je bludeo nekud u
daljinu.
Seli su pored njega zajedno sa tumačem, koji se još uvek klanjao u znak
dubokog poštovanja spram svog poglavice.
Tada ga je Miloš zapitao preko tumača da li je njemu što poznato o nekoj
beloj devojci, koja je zalutala u tim predelima.
– A šta će ti ta devojka, pitao ga je poglavica, opet preko tumača.
– To je devojka koja mi je najdraža u životu.
– A, tako. Bogami, imaš dobre oči i dobar mozak.
Ni Miloš, a ni Borča nisu razumeli ovu primedbu veselog poglavice, koji je
već zapletao jezikom.
– Nije mi jasno to što si mi malo pre rekao, reče Miloš.
– Odmah ćeš sve razumeti.
Rekavši to poglavica dozva jednu ljudeskaru pa mu reče šapatom nekoliko
reči našto se ovaj udalji.
Sad su Miloš i Borča još manje razumeli nego malo pre.
Gledali su za razvijenim ratnikom, koji je žurnim koracima zamakao u
šumu.
Poglavica je za celo vreme sedeo nepomično. Oko njegovih usana kao da je
lebdeo neki naročigi osmejak.
 Nisu morali dugo da čekaju kad se iz šume pojavi razvijeni ratnik između
dve ženske osobe, koje su išle oborenih glava.
– Pogledaj, Miloše, reče Borča. Da me ne varaju oči?
– Misliš da je to - - -?
Miloš nadnese ruku nad oči pa se zagleda u tom pravcu.
Odjednom sav zadrhta.
– Jesi li video, zapita ga Borča.
– Jesam.
– Šta kažeš na to?
– Ne mogu da budem dovoljno pametan.
– Da li je ona, ili nije?
– I jeste, i nije.
Nepoznate žene su dolazile sve bliže.
Kad su se nribližile na nekoliko desetina koračaji, one podigoše glavu. Skoro
u istom trenutku viša osoba uzviknu pa se skoro trčeći uputi pravo mestu, na kome
su sedeli Miloš i Borča.
Druga je malo zaostala, ali je bila isto tako radosna.
Ta osoba je bila ustvari Olivera, a njena pratilica Ikonija, sa kojom se bila
upoznala pod onako čudnim okolnostima.
Objasnićemo našim čitaocima kako su Olivera i Ikonija dospele među ovo
pleme.
Čitaoci se sećaju da su obe devojke ostale u vrlo kritičnom položaju u
kamenitom bunaru.
Bilo je malo nade da će uopšte moći da se spasu.
Već su se nalazile na granici između života i smrti kad je naišlo nekoliko
ratnika iz tog plemena. Spazili su kroz mali otvor Ikonijinu glavu i odmah pohitali
u bunar da vide ko se u njemu nalazi.
Izvikli su iz njega obe devojke, koje su se nalazile u dubokoj nesvestici.
Odmah su ih odneli poglavici koji je odlučio da ih zadrži.
Uopšte članovi tog plemena nisu bili divljačni, nego su imali dobro srce.
Povratili su onesvešćene devojke i ukazali im svaku pomoć, koja im je bila
potrebna.
Vsć posle nekoliko dana devojke se behu toliho oporavile, da su mogle da
idu.
 Poglavica im je dozvoljavao da slobodno šetaju šumom ali s tim, da ne izađu
iz nje. On ih je ipak smatrao za svoje zarobljenike, kojima može raspolagati po
svojoj volji.
I Olivera, i Ikonija se grdno uplašiše kad je došao po njih visoki ratnik.
Mislile su da se poglavica predomislio i da hoće da ih pogubi. Bile su
prijatno iznenađene kad su videle, da se dogodilo nešto sasvim suprotno.
Susret između Miloša i Olivere bio je vrlo nežan.
Ni jedno, ni drugo nije moglo da veruje svojim očima da je to java, a ne san.
Miloš je držao svoju dragu devojku za ruku i nije skidao pogleda sa njenog
lica, koje mu je sad izgledalo još lepše nego ranije.
– Olivera, govorio je on. Da me ne varaju oči?
– Ni ja ne mogu da se snađem.
– Kako si dospela ovamo?
– Duga je to priča.
– Samo kad sam te našao.
Ikonija je stojala malo dalje i od srca se radovala tom susretu.
Tada mu Olivera ukratko ispriča kako se s njom našla i upoznala.
Za celo vreme, dok su oni razgovarali, poglavica i njegovi ratnici su ćutali.
Bili su u tom pogledu vrlo pažljizi i nisu hteli da im smetaju.
Borča je sedeo nepomično i kradom pogledao u Ikoniju.
I Ikonija je bila vrlo lepa te mu se odmah beše dopala.
Ni Ikonija nije bila ravnodušna spram Borče, koji je bio pravi muškarac.
– Onda se moramo dogovoriti o povratku, reče odjednom Miloš.
– Reci mi kako si nam ušao u trag?
Tada joj Miloš ispriča sve što je bilo u vezi sa pismom trgovca Arabljanina,
koji mu beše doneo knjigu.
– Ipak moraćemo da ostanemo ovde još nekoliko dana, reče Miloš.
– Zašto?
– Obećali smo poglavici da ćemo mu pomoći u ratničkom pohodu protiv
susednog plemena.
– Zar opet da idete u novu opasnost?
– Moramo, Olivera. Datu reč ne možemo, a i ne smemo pogaziti. Ti ćeš dotle
zajedno sa tvojom drugom ostati ovde i čekati nas. Oni će sad biti spram vas još
uviđavniji i pažljiviji.
– To znam, ali se ipak plašim za tebe.
 – Ne boj se ničega, Olivero. Poći ću u boj sa tvojim dragim imenom na
usnama i uveren sam da će me ono sačuvati od svake opasnoeti.
Olivera spusti glavu sva rumena u licu, pa poče čupkati krajičak svoje odeće.
Znala je da je Miloš voli, a bilo joj je neobično drago da to čuje baš od njega.
Poglavica je već poduže razgovarao o nečem sa svojim tumačem, i svaki čas
pogleda u svoje goste.
Odjednom tumač priđe Milošu pa mu reče:
– Imam da ti saopštim jednu želju našeg poglavice.
– Govori,
– Poglavica kaže da vas razrešava vaše reči da ćete s nama u boj.
– Reci poglavici da mu zahvaljujemo, ali mi ostajemo kod rečenog.
Kad je tumač saopštio poglavici njihov odgovor, on priđe Milošu i Borči pa
ih poče grliti. Prišao je i Oliveri i Ikoniji pa je i njih potapšao po ramenu, što je bio
znak njegove velike pažnje i poštovanja.
Sutradan se ratnici počeše opremati za svoj pohod.
Od ranog jutra oni su oštrili koplja i mačeve, a žene su spremale namirnice,
koje će poneti.
U celom logoru je vladala paklena larma.
Borča i Miloš su se nalazili pored Olivere i Ikonije, koje su bile veoma
zabrinute.
I Ikonija je imala razloga da se brine. Njeni pogledi, koje je bacala na Borču,
bili su sve topliji i naša junačina osećao kako se pred tom lepom devojkom gubi
njegovo veliko junaštvo.
Odrastao u planini, Borča nikada nije poklanjao pažnju ženama. Bio je to
prekaljen ratnik i bivši jatak hajdučke čete Crnog Petra, koji nije poznavao nikakve
nežnosti. Sad se, međutim, osećao sasvim drukčiji. Odkako se upoznao sa
Ikonijom u njemu su počeli da se bude naročiti osećaji, koji nisu imali nikakve
veze sa ranijim.
Ratnici su se spremali sve do podne, kad jedan veliki bubanj, koji je bio
obešen o jedno drvo, objavi da je sve spremno.
Odmah su se počeli vrstati na jednoj velikoj poljani, koja se prostirala pored
susedne šume.
Oproštaj između naših junaka i devojaka bio je vrlo srdačan. One su gledale
za njima sve dok se nisu izgubili na stazi koja je vodila na poljanu, zatim su se
vratile pod svoj šator da nastave razgovor o njima.
Poglavica je imao i jedan odred konjice. Moglo ih je biti oko dve stotine.
Bili su to sve mladi i snažni urođenici, preplanulih lica, koja su odavala divlju
smelost i srčanost. Među njima se nalazio i poglavičin sin, koji je inače bio odličan
jahač. Njegove rane se behu brzo zalečile blagodareći njegovoj snažnoj
konstrukciji a i melemima, koje su mu bile spremile žene iz plemena.
Miloš i Borča odlučiše da se stave na čelo konjici.
Odmah su to saopštili preko tumača poglavici, koji se veoma obradova toj
njihovoj odluci. Video je u njima dobre junake, koji će umeti da zaštite i njegovog
sina, ako mu bude zapretila neka opasnost za vreme borbe.
I Miloš i Borča behu pored svog odabrali još neko oružje sa gomile, koja se
dizala na sredini poljane.
Uzeli su po jedan širok i dva mala buzdovana. Razume se da se uz Borču
nalazila njegova drenovača, bez koje se nikud nije micao.
Ratnici su začuđeno posmatrali Borčinu batinu i ne sluteći, kakvu ona ima
moć.
Pored konjice, nalazilo se oko dve hiljade pešaka. I to su bili sve kršni
momci i dobro naoružani.
Kad je sve bilo spremno, poglavica dojaha pred vojsku pa održa kratak
govor.
Tumač je Milošu i Borči prevodio svaku njihovu reč.
Poglavica je rekao otprilike ovo:
– Junaci! Kucnuo je čas da se osvetimo našem neprijatelju, koji odvodi našu
stoku, naše žene i našu decu. Budite hrabri i nemojte dozvoliti da se osramotim
pred našim dragim gostima, koji nam ukazuju veliku čast što su i sami pošli u boj
protiv našeg dušmana. Napred.
Posle urnebesne dreke, koja je nastala posle tih poglavičinih reči, vojska
krete.
Bilo je odlučeno da neprijatelja napadne prvo jedan odred pešadije, koji bi
odmah i ispitao njegovu jačinu. Neprijatelj se inače nije nalazio daleko. Njegov
logor je bio odmah iza jedne planine, do koje je trebalo ići oko dva sata.
Odred, koji je imao da iznenadi neprijatelja, pošao je odmah napred.
Odmicali su sve brže ravnim terenom dok se ne izgubiše ispred njihovih
očiju.
Prisustvo Miloša i Borče beše sve oduševilo.
Naročito je bio ponosit poglavica što mu i beli ljudi ukazuju pomoć.
Posle otprilike jednog sata hoda oni se toliko približiše neprijateljskom
logoru da su već mogli da vide tri velika šatora, pod kojima se nalazio poglavica
sa svojom gardom.
Inače neprijateljsko pleme bilo je kudikamo veće od njihovog.
 Pored dobro opremljene konjice brojalo je oko tri hiljade pešaka. Prema
tome bila je u izgledu ljuta borba, koja je dolazila iz neprijateljskog logora.
Vika je trajala prilično dugo kad ugledaše svoj odred, čiji se ratnici već bili
sukobili sa neprijateljskim vojnicima.
Borba je morala biti vrlo krvava.
To se videlo po kretanju boraca, koji su išli čas iapred, a čas natrag.
Neprijatelj je bio mnogobrojniji, ali se odred držao vrlo srčano.
Naposletku neprijatelj poče da uzmiče.
Spasavao se u bezobzirnom bekstvu ostavljajući mrtve i ranjene.
Trenutak je bio vrlo pogodan da se izvrši opšti napad na neprijatelja.
Poglavica je to odmah saopštio Milošu i Borči preko tumača.
Bilo je odlučeno da prvo pođe konjica i razbije neprijatelja, koji je sad i tako
bio zbunjen.
Miloš i Borča jedva dočekaše da pođu.
Oni su u tom trenutku bili samo prekaljeni ratnici željni boja i megdana.
Postavili su se na čelo konjice i mamuznuli svoje dobre konje, koji su tako
jurili da je izgledalo kao da ne dodiruju nogama zemlju.
Odmah iza njih galopirao je poglavičin sin pored svog oca, koji je isto tako
hteo da bude u prvim redovima.
Za njima su jurili ostali konjanici.
Što su dolazili bliže, mogli su sve jasnije da vide ljutu borbu, koja se sad
vodila u samom neprijateljskom logoru.
Junački odred je bio opkoljen sa svih strana neprijateljem. Pertila mu je
ozbiljna opasnost da bude uništen, ako mu ne stigne na vreme pomoć.
Naročito se na njih behu okomili konjanici, koji su jurišali i gazili ih.
Kad su čuli tutanj neprijateljske konjice, oni zastadoše pa pogledaše na tu
stranu.
U neprijateljskom logoru nastade čitava uzbuna. Videlo se da se ni najmanje
nisu nadali tom iznenadnom prepadu.
Počeli su se prikupljati da dadu otpor.
I junačni odred beše primetio svoje. To im uli novu snagu i oni ponovo
jurnuše na neprijatelja, koji je zbunjeno žurio konjima.
Sve je, međutim, bilo dockan.
Borča i Miloš su se već nalazili sasvim blizu. Još nekoliko skokova i Borča
uzviknu pa zavitla svojom batinom.
 Beše kucnuo čas za njenu akciju.
U njegovoj blizini se baš nalazilo nekoliko neprijateljskih ratnika.
Borča izmanu svojim strašinm oružjem i obojica padoše pogođeni po
glavama.
Kad su to videli ostali, malo ustuknuše.
I Miloš je sa svoje strane činio čuda od junaštva.
Njegov mač je kosio neprijatelja i izazivao opšte divljenje. Nijedan od njih
nikada u svom životu nije video takvog borca.
Ohrabreni njihovim držanjem ratnici jurnuše na neprijatelja, koji se sasvim
zbuni.
Uvideli su da im ne preostaje ništa drugo nego da se povuku.
To povlačenje se dogodilo u najvećem neredu.
Naši ratnici su sustizali neprijateljske vojnike i obarali ih jednog za drugim.
Ceo njihov logor se za kratko vreme pretvori u krvavo razbojište.
Na svakom koraku su ležali leševi ieprijateljskih vojnika, koji su ginuli kao
muve.
Poneti strahom neprijatelj se rasprštao po celoj okolini a u logoru su ostali
samo stari ljudi, žene i deca.
Poglavica još pre borbe beše naredio svojim vojnicima da ne napadaju na
njih. Oni su se strogo pridržavali tog naređenja i napadali samo ratnike.
Borba je bila vrlo brzo završena.
Pevajući svoje ubojne pesme poglavičini ratnici su se vraćali u svoj logor
goneći pred sobom silnu stoku, koju behu oduzeli od neprijatelja.
Razume se da su predmet razgovora bili Miloš i Borča, a naročito ovaj drugi.
Ratnici su sa strahopoštovanjem pogledali u njegovu batinu, koja je zaista
bila čudotvorna.
Tako su se sretno vratili u logor, neznatnim gubitcima.
Radosti Olivere i Ikonije nije bilo kraja kad su ugledale Miloša u Borču, koji
su ponosito jahali na svojim konjima.
Kako je već bilo veče, poglavica naredi da se opet priredi gozba, i ljudi se
dadoše na posao.
Dok su se u logoru vršile pripreme za večeru, Miloš i Borča su ustrani
razgovarali.
– Moramo što pre odavde, primeti Borča.
– Tako i ja mislim.
 – Kad da pođemo?
– Sutra zorom.
– Onda ćemo to da saopštimo i devojkama pa da se spremimo za put.
– Nego - - - imam nešto da primetim.
– Govori, viteže.
– Ti nisi više onaj koji si bio?
– Misliš da me moj drenovak ovog puta nije poslužio kao ranije?
– Ne mislim na to.
– Nego?
– Reč je o tvom srcu.
Borča odmahnu rukom pa reče:
– Ah, ostavi to.
– Da se slučajno ne varam?
– Ne varaš se, ali - - -
Morali su da prekinu razgovor jer su spazili devojke, koje su im se
približavale.
Borča huknu pa obori glavu. Bio je prilično zbunjen. Taj junak, koji nije
prezao ni od same smrti, osećao se tako slabim pred devojkom, koju je iskreno
voleo.
Obe devojke se veoma obradovaše kad im je Miloš saopštio, da će sutra
zorom na put.
Bile su do suza uzbuđene pri pomisli da će opet ugledati svoj zavičaj, koga
se tako behu zaželele.
– Ubuduće ćemo morati bolje paziti na vas, reče u šali Miloš.
– Meni je lako, odvrati Olivera takođe šaleći se. Mene ima ko da čuva, ali
šta ćemo sa mojom Ikonijom?
– Naći će se i za nju neko. Tačnije, ja mislim da se taj đidija već i našao.
Ikonija spusti glavu sva rumena od stida, a i Borča je bio prilično zbunjen.
Da bi ih izvukao iz zbunjenosti Miloš okrete razgovor na drugu stranu.
Utom objaviše da je gotova večera.
... Večera se otegla do duboko u noć i završila se strahovitim pijanstvom.
Poglavica se beše tako nacvrcao da su ga morali odneti u njegov šator, gde
je odmah zaspao kao zaklan.
I Borča beše prilično povukao.
 Kad su se devojke povukle pod svoj šator, on poče da izliva pred Milošem
svoje osećaje.
Priznao mu je da silno vo. i Ikoniju i de ne može bez nje da živi.
– Zašto je to ke kažeš?
– Ne smem.
– Zar se ti, stara junačina, još nečeg plašiš?
– Lakše bih natrčao na koplje nego što bih joj to priznao.
– Ne, nikako.
– Uostalom, ja mislim da ona to već i sama zna.
– Misliš?
– U to sam tvrdo uveren.
Borča duboko uzdahnu pa ućuta.
Sedeli su još neko vreme kad i oni ustadoše. Poglavicu behu malo pre odneli.
Borča se dugo prevrtao na svom ležištu, ali nikako nije mogao da zaspi.
Pred njegovim očima je stalno lebdela Ikonijina slika.
Zaspao je tek pred zoru kad je trebalo skoro ustati.
I pogalvica beše ustao vrlo rano. Hteo je da se oprosti sa svojim dragim
gostima, koji u mnogome behu doprineli njegovoj pobedi.
Malo po malo pa počeše pristizati i ostali ratnici.
Svi su hteli da stisnu ruku hrabrim ljudima, koji su počinili čuda od junaštva.
Poglavica beše dao Ikoniji jednog divnog konja, čija je vrednost bila vrlo
velika.
Olivera je jahala na konju pokojnog Haralampije.
Poglavica beše naredio da se i njihove bisage dobro napune jelom i pićem
tako da su i time bili opskrbljeni za duže vreme.
Još jedanput su se oprostili sa poglavicom i njegovim sinom, pa su zatim
pošli preko poljane praćeni počasnom četom konjanika.
Ovi su ih pratili sve do prvih planinskih prevoja, pa se zatim vratiše.
Jutro je bilo divno.
Vazduh svež i zasićen mirisom raznobojnog poljskog cveća. Svež vetrić je
ćarlijao i donosio miris borove šume, a nebo je vedro, bez ijednog oblačka.
Svi su bili neobično raspoloženi.
Kako je put, koji je vodio uz planinu, bio vrlo širok, mogli su svi četvoro da
jaše uporedo.
U sredini su se nalazile devojke, a Miloš i Borča su jahali sa strane.
 Pred njima su se dizali mračni planinski masivi, koja je imala veličanstven
izgled.
Na jednom proplanku nalazilo se i nekoliko ugašenih vulkana. Njihov
kupast oblik je naročito padao u oči.
Jahali su sve do podne kad stadoše da se odmore i da ručaju.
Baš su se nalazili na jednoj šumskoj čistini, obrasloj bujnom zelenom
travom.
Olivera i Ikonija su počele da prostiru šarenice i da vade iz bisaga jelo, koje
im beše spremio njihov gostoljubivi domaćin.
 Jedne bisage su bile pune vrčeva sa dobrim urođeničkim vinom. Bilo je i
nekoliko koturova sira, koji su oni umeli naročito dobro da spravljaju.
Ručak je protekao u najlepšem raspoloženju.
Miloš se šalio i zadirkivao Borču, koji se ni najmanje nije ljutio. Naportiv
bilo mu je milo što ga Miloš bar u govoru dovodi u vezu sa voljenom devojkom.
Posle ručka, koji je bio odličan, razgovarali su još neko vreme po se spremiše
za polazak.
Devojke su sve pospremale, savile šarenice kao prave domaćice i sklopili
ostatke jela. Zatim su pojahali konje pa su pošli dalje.
Baš su se pojahali jednom strmom kosom, koja je bila posuta razbacanim
stenjem, kad nedaleko od njih skoči iza kamena nekoliko ljudi divljeg izgleda. Bili
su naoružani kopljima. Pretrčali su kosu za nekoliko trenutaka i uputili se pravo
šumi.
– Sumnjiva posla, primeti Miloš.
– Ovi kao da nešto nameravaju.
– Moramo biti obazrivi.
Nepoznati ljudi behu iščezli bez traga i glasa i više se nisu pojavljivali.
Preko od kose, kojom su jahali, pružala se prostrana visoravan zatvorena na
dalekom horizontu šumom.
Sredinom visoravni vodio je put, koji se belasao i video lepo i iz velike
daljine.
Odjednom izbi na gornjem delu dugačak karavan. Konji su bili natovareni
balama i sanducima, a pored njih su koračali Arabljani. Odmah su se poznavali po
svojim tipičnim dugačkim kaftanima.
Karavan se polako kretao po visoravni. Pratioci su mirno koračali misleći da
im ni s koje strane ne preti nikakva opasnost.
– Ti zlikovci će napasti karavan, reče Miloš.
– Zato su se i krili.
– Znači da su obični drumski razbojnici.
– Ništa drugo, da budemo u pripravnosti. Arabljani su čestiti ljudi pa ne bi
bilo pravo da nastradaju.
Mamuznuli su konje pa se uputili pravo putu, kojim je odmicao karavan.
Kad su mu prišli sasvim blizu, Arabljani se uznemiriše, ali im Miloš poče
davati rukom neke znake.
Pratioci na to stadoše.
 Na čelu karavana nalazio se jedan star i dostojanstven Arabljanin, koji je
svakako bio vođa, a možda i vlasnik karavana.
Miloš mu je prišao i zapitao ga na grčkom jeziku da li ga razume. Kad je
ovaj klimnuo glavom u znak odobravanja, Miloš mu reče da se pričuva zajedno s
svojim tovarom, jer je primetio u okolini neke sumnjive ljude, koji su svakako
drumski razbojnici.
Arabljanin izmenja nekoliko reči sa svojim ljudima, koji se začas okupiše
oko njega.
Ostali samo klimnuše glavom pa počeše skidati sa konja tovare. Kako se već
hvatao sumrak, odlučili su da tu i prenoće.
– Možemo ostati zajedno, primeti Miloš. I mi smo putnici iz daleka pa ćemo
razgovorom prekratiti vreme.
Arabljani su se prvo pomolili Bogu, zatim su posedali u krug. Do njih su seli
i naši i upustili se s njima u razgovor.
Arabljani su odmah svojim pronicljivim okom videli da imaju posla sa
časnim ljudima, kojima mogu bez ikakve bojazni poveriti ove svoje tajne.
Dolazili su iz Damaska, gde behu pokupovali ogromne količine svile, kadife
i nakita. Vrednost tovara pretstavlja la je čitavo bogatstvo. Putuju već dva meseca
ali im se nije dogodila nikakva nezgoda. Bili su i dobro naoružani za svaku
slučajnost.
Arabljani su skuvali i neku vrstu šerbeta, kojim su poslužili i svoje goste.
Piće je bilo odlično a imalo je neki naročiti miris, koji je potsećao na cveće.
Da bi im se odužili, Borča ih ponudi jelom koje im beše spremio urođenički
poglavica. Arabljani su jeli vrlo malo i svaki čas pogledali unaokolo plašeći se
prepada.
– Dobro bi bilo da postavite stražu, predloži Miloš strom Arabljaninu.
– To smo već učinili.
– Tim zlikovcima nije verovati.
– I vi se izlažete opasnosti pored nas.
– Mi smo navikli na opasnosti. Srbi se od vajkada nalaze skoro u stalnim
borbama, koje su očeličile naš narod.
– Mnogo sam slušao o vama i o vašem junaštvu. Uvek mi je bila želja da
vidim vašu zemlju, ali mi se nikad nije za to pružila prilika.
– Imate vremena da i to učinite.
Ikonija i Olivera behu otišle pod svoj šator, koji se nalazio u njihovoj
neposrednoj blizini. Bile su umorne od puta pa su htele da se odmore.
 Miloš i Borča su razgovarali sa starim Arabljaninom vrlo dugo. On im je
pričao o svojoj zemlji tako interesantno, da su ga oni skoro bez predaha slušali.
Odjednom dotrča jedan Arabljanin pa reče nešto starcu.
Ovaj je bio vrlo ozbiljan.
– Da nije što primetio, zapita Miloš starog Arabljanina.
– Jeste.
– Šta je video?
– Jednog čoveka kako se krije iza stenja.
– Da li je još onde?
– Nije.
– Nego gde je?
– Pobegao je.
– To je svakako zlikovačka predstraža. Oni hoće da nas napadnu.
– To je i moje mišljenje.
– Najbolje bi bilo da pretražimo celu okolinu. Ti imaš dovoljno ljudi.
Polovina neka ostane ovde da čuva blago, a mi ćemo poći sa drugom polovinom
da vidimo šta je na stvari.
– Bojim se da ne nastradate, prijatelji. Ne bi bilo pravo da zbog nas izgubite
glave.
– Toga se ne plašimo, starino. Preživeli smo mi i veće opasnosti, pa ćemo i
ove.
Za to vreme se behu iskupili ljudi određeni da pođu sa Milošem i Borčom.
Stari Arabljanin im je dao još nekoliko saveta, zatim su pošli tiho mestu, na
kome se bio pojavio tajanstveni čovek.
Noć je bila vrlo mračna, a nebo oblačno, tako da se skoro nije video ni pred
pred okom.
Tako su došli do velikog kamena, koji se nalazio na nekoliko desetina
koračaji od puta.
Pažljivo su obišli oko njega, ali nisu mogli da primete ništa sumnjivo.
Stali su i počeli osluškivati.
Svud oko njih je vladala grobna tišina.
Taman su hteli da pođu u drugom pravcu, kad jedan Arabljanin povuče
Miloša za ruku, zatim pokaza u. jednom pravcu.
Miloš pogleda u tom pravcu i primeti neko svetlucanje. Odmah zatim se čuo
i prigušen zveket.
 Sad im je bilo sve jasno: na tom mestu su se svakako nalazili zlikovci, koji
su hteli da izvrše prepad na kararan.
– Kako misliš da učinimo, zapita Miloša šapatom Borča, koji se nalazio
odmah pored njega.
– Izvršićemo na njih prepad.
– Potpuno se slažem.
– Na taj način ćemo ih zbuniti i razbiti. Onda napred. Ne smemo ni časa
časiti, jer ako nas oni primete, mogli bi se zlo provesti.
– Pravo kažeš.
I Arabljanin, koji je malo pre razgovarao sa Milošem. vladao je prilično
grčkim jezikom i Miloš mu saopšti svoju odluku.
– To je zaista najbolji način.
– Onda napred. Ne smemo gubiti u vremenu. Oni nas još nisu primetili.
Pošli su što su mogli tiše mestu, na kome behu opazili svetlucanje.
Kad su se našli na nekoliko desetina koračaji, Miloš podiže svoj mač a Borča
batinu pa se složno, zajedno sa ostalim Arabljanima, koji su isto tako bili dobro
naoružani, baciše na zlikovce.
Oni se nisu tome ni najmanje nadaln.
Ipak su imali toliko vremena da dograbe oružje i da se odupru strahovitoj
navali.
Borčina batina se opet pokazala dostojnom njegove snažne desnice.
Zlikovci su padali kao snoplje. Miloš je isto tako navaljivao:na njih svom
snagom. I ostali Arabljani su se držali odlično tako da su zlikovci začas bili
razbijeni.
Ostavili su mnogo mrtvih na bojištu, a ostali su se spasavali bezobzirce samo
da spasu goli život.
Miloš i Borča su prošli bez ijedne posekotine, a Arabljani behu izgubili
svega dva druga, koji su pali probodeni kopljima svojih protivnika.
Kad su se uverili po tutnju da se zlikovci nalaze daleko i da i ne misle da se
vrate, oni se uputiše svom logoru.
Našli su starog Arabljanina vrlo zabrinutog.
Kad ih je ugledao, njegovo se lice razvedri.
Srdačno je zahvalio Milošu i Borči na ukazanoj pomoći. Razgovarli su još
neko vreme zatim su i oni polegali, da se koliko toliko odmore.
Ipak su radi svake sigurnosti postavili unaokolo stra.žu da ne bi doživeli
nova iznenađenja.
 Cele noći nije ih niko više uznemiravao.
Ustali su vrlo rano i počeli da se spremaju za polazak.
Arabljani su sahranili svoje poginule drugove sa svima počastima, koje su
se mogle ukazati u toj divnjini. Zatim su se oprostili sa našim junacima pa pošli
na jednu, a Miloš, Borča i devojke na drugu stranu.
Kad je Miloš ispričao devojkama o noćašnjem okršaju, ove nisu mogle da
poveruju.
Spavale su tako čvrsto da nisu ništa čule.
– Znači da ste se opet izlagali opasnosti, reče prekorno Olivera.
– Mogli ste i poginuti a mi vam ne bi mogli priteći u pomoć, dodade Ikonija.
– Za to ne treba da se plašite. odvrati Miloš.
– Ipak - - - možda je naša dužnost da se za vas brinemo.
– To je druga stvar odvrati u šali Miloš.
Pošli su dalje kroz divno jutro, koje je bilo sveže i toplo.
Tako su došli do kraja visoravni i zašli u šumu.
Pod stoletnim drvećem bila je tako gusta hladovina, da su morali da pritegnu
ogrtače.
Staza, kojom su ušli, bila je tako uska da su mogli da idu jedno za drutim.
Napred je jahao Miloš, za njim Olivera, zatim Ikonija i na kraju Borča.
Naš Borča se beše sasvim promenio.
Ta junačina, koja je bila spremna da poleti i u samu smrt, sad je uzdisala i
svaki čas gledala u Ikoniju, prvu devojku u njenom životu, koja potpuno beše
osvojila njegovo srce.
Miloš je bio oran za šalu. Pre svega je bio radostan što je pronašao Oliveru,
a osim toga uvek je voleo da začikuje Borču.
– Borča, uzviknu odjednom Miloš pa se okrete na konja. Hajde zapevaj
nešto.
Borča se trže iz misli pa pogleda popreko Miloša.
– Možda neku svatovsku, dirao ga je dalje Miloš.
Olivera se naglas naemeja, a Ikonija obori glavu pa porumeni kao bulka.
Vrlo dobro je razumela Miloševu šalu, koja joj je ipak bila prijatna.
... Tako dođoše i do debeloga mora, na koje se valjalo navesti.
Moramo napomenuti, da su naši junaci pošli na put sa nekoliko ćemera
dukata.
 Pred njima je stojao dug put vezan sa troškovima, pa su morali dobro da se
snabdevaju.
Odmah su potražili đumrukdžiju da se raspitaju kad polazi galija za njihovu
otadžbinu.
Naposletku su ga i našli u jednoj obalskoj krčmi, punoj lađara i besposličara.
Bila je to mala udžerica, sa konjskim repom na krovu.
Dok su devojke stojale napolju, Miloš i Borča su se pogađali sa oniskim
čovekom, zlikovačkog izgleda, koji nije odavao ispravnog čoveka.
Posle dutog pogađanja, jer je ovaj tražio vrlo mnogo, oni se naposletku
pogodiše.
Jedino što su morali da čekaju prilično jer galija nije odmah polazila.
Polazak je bio određen tek posle utovara velike količine pamuka, koji je ležao u
balama na obali.
Kako je počela da pada kiša, oni pođoše u obližnju gostionicu, odakle su
mogli lepo da vide galiju.
Ovo je bilo važno, jer đumrukdžiji nije bilo verovati. Miloš i Borča mu behu
isplatili unapred polovinu vožnje, a on je bio prepreden čovek, što se videlo po
celom njegovom izgledu, pa bi moglo vrlo lako da se desi da krene i bez njih, što
bi bio za njega čist pazar.
U gostionici je bilo svega nekoliko mornara, koji su sedeli na klupama i tiho
razgovarali.
Bili su to ljudi preplanulih lica, koščati i visoki. Na njihovim licima mogla
je da se pročita grubost i surovost.
Čim su se novi gosti pojavili na vratima, jedan od njih se naže svojim
drugovima pa im nešto reče šapatom. Na to ih i ostali počeše ispod oka posmatrati.
To su činili na tako upadljiv način da se Miloš okrete Borči pa mu reče
šapatom:
– Ovi prijatelji nas nešto oštro posmatraju.
– To sam i ja primetio.
– Kao da nam ne žele dobra.
– Tako i meki izgleda.
– Moramo biti vrlo oprezni. Koliko mi je poznato, ovo je grad zlikovaca i
probisveta, a i najveće tržište belog roblja.
– More, neka samo pokušaju nešto da učine pa da im se osvetimo za sve
muke koje smo doživeli u njihovoj prokletoj zemlji.
Sumnjivi mornari su izašli jedan za drugim iz krčme pošto su prethodno
bacili još jedan ispitivajući pogled na nove goste.
 – Sumnjiva stvar, primeti Miloš kad su se ovi izgubili prema obali.
– Samo da krenemo pa se nećemo imati čega plašiti.
Utovar pamuka u galiju još uvek se vršio pa se nisu morali bojati da će galija
otploviti bez njih.
Već se bio počeo hvatati i sumrak a utovar se još uvek vršio.
Odjednom se otvoriše vrata i u krčmu počeše ulaziti isti oni mornari, koji su
ih malo pre promatrali.
Seli su na svoje staro mesto ne govoreći ni reči.
Nije dugo potrajalo kad jedan od njih ustade pa pođe mestu, na kome su
sedeli naši prijatelji.
Ispravio se pred njima i zapitao drsko, na pokvarenom srpskom jeziku:
– Kuda putujete?
Borča ga preseče pogledom pa odvrati istim tonom:
– Ako ti je to jedina briga, lako ću ti i nju skinuti s leđa.
Plećatn mornar se trže. Videlo se da se nije nadao ovakvom odgovoru.
Ćutao je neko vreme kad nastavi, nešto blaže:
– Nisam hteo da vas uvredim.
– To ne bi ni dozvolili. Govori šta želiš?
Plećati mornar se počeša iza uva pa poče:
– Odmah sam poznao da ste Srbi. Pre nekoliko dana su gusari uhvatili jednu
devojku iz vaših krajeva pa rekoh da vas o tome izvestim.
– Gde se nalazi ta devojka?
– U jednom zalivu, nedaleko odavde.
– Koliko ima gusara?
– Oko dvadeset, ali sad se nalaze na vodi. Devojku čuva svega nekoliko
ljudi.
– Hm. Misliš da bi je mogli osloboditi?
– To je više nego sigurno.
– Hoćeš li da nas odvedeš u taj zaliv?
– Kako da ne! Još ćemo ti i pomoći. I mi smo kivni na njih jer su nam pre
kratkog vremena pokvarili neke račune, pa sad samo vrebamo priliku da im se
osvetimo.
Mornar je govorio tako prirodnim glasom da Miloš nije uopšte sumnjao u
istinitost njegovih reči.
Odmah su se dogovorili kako će da spasu nesretnu devojku.
 Odlučili su da prvo zapita vlasnika galije kad misli da krene, zatim da sklone
Oliveru i Ikoniju na sigurno mesto pa da odmah pođu u zaliv, u kome je bila
zarobljena nepoznata devojka.
Tako su i učinili.
Vlasnik galije im beše rekao da će ova poći tek oko ponoći, jer pre toga neće
biti gotov utovar, koji je bio vrlo veliki. Tada poveriše devojke krčmarici, staroj
ženi dobrodušna izgleda.
– Pazite samo, upozorio ih je Miloš pri izlasku.
– Ništa ne brinite.
– Ovo je prokleta zemlja u kojoj nije nikome verovati.
– To znamo i same.
– Onda doviđenja.
Bacili su na njih još jedan pogled pa izašli iz krčme. Plećati mornar ih je
poveo pravo morskoj obali. Za njima su tapkali u mraku njegovi drugovi.
Dok su koračali kroz pomrčinu, Miloš je stezao svoj mač a Borča svoju
vernu drugaricu drenovaču.
Mrak je bio prilično gust, ali su oni išli za mornarem koji je tu bio kod svoje
kuće.
– Ama, da ovo ne bude neka podvala, primeti Miloš šalatom.
– Mislim da neće.
– Ne razumem samo jedno.
– Šta ne razumeš?
– Zašto nam taj mornar nije odmah rekao šta hoće nego se prvo dogovarao
sa svojim drugovima?
– Imaš potpuno pravo.
– Zar to nije sumnjivo?
– Pomalo i jeste.
– Da ipak pođemo. Možda se i varamo. Ko zna da zaista nije u pitanju život
neke jadnice pa ma odakle bila.
Posle tog razgovora oni ućutaše.
– Odmah ćemo stići, začu se glas njihovog vođe.
Miloš se i nehotice osvrte. Njegovi drugovi nisu više koračali za njima.
Vratili su se.
Tako prispeše u jedan omanji zaliv, čija se strma obala videla još izdaleka.
– Jesmo li tu? zapita Miloš.
 – Jesmo. Pričekajte malo sad ću ja.
– –Kud ideš?
– Da doteram čamac.
Rekavši go plećati mornar se izgubi u pomrčini. Miloš i Borča su čekali na
njega ali se on nikako nije vraćao.
Odjednom se oni trgoše.
Iz velike daljine je dopreo ženski jauk, prigušen i jeziv. Izgledalo je kao da
nekoga hoće da stave na muke.
Oslušnuli su ali nisu mogli ništa više da čuju.
– Šta to treba da znači, primeti Miloš.
– Bogami. nisu čista posla.
– Da našim devojkama ne preti neka opasnost?
– A ni ovoga nema...
U tom trenutku nešto zviznu kroz vazduh a pored njihovih glava prolete
strela.
Imali su samo toliko vremena da skoče u stranu kad fijuknu i druga, zatim
treća.
Uskoro strele počeše fijukati nad njihovim glavama i zabadati se u strmu
obalu. Oni su srećom bili pripijeni iza jedne velike stene tako da ih nijedia strela
ne beše okrznula.
Sad im je bilo jasno. Plećati zlikovac ih beše namamio u taj zaliv, u koji
svakako behu pre njih stigli njegovi drugovi da ih po dogovoru zaspu strelama.
Miloš i Borča su ćutali zgrčeni iza velikog kamena i čekali da prestane
ubitačna paljba, od koje nekim čudom behu ostali pošteđeni.
Kiša od strela ubrzo prestade.
Miloš i Borča brzo izađoše iz svog zaklona pa počeše osluškivati.
Svuda oko njih je vladala grobna tišina.
Ipak oni su znali da se zlikovci nalaze u blizini i da je to samo trik, koji je
imao da im donese sigurnu smrt.
U tome se nisu prevarili.
Nije bilo prošlo ni nekoliko trenutaka kad opet nešto fijuknu kroz vazduh i
jedno veliko koplje prolete baš pored njihovih glava.
Borča krupno opsova pa se donovo povuče u zaklon, što učini i Miloš.
To su dobro bili učinili jer odmah zatim dolete i drugo koplje.
Borča nije mogao više da izdrži.
 – Ja ću da udarim na njih, reče on pa steže svoj drenovak.
– Izlažeš se smrtnoj opasnosti.
– Moramo učiniti kraj svemu, viteže. Ne zaboravi da je onaj jauk mogao da
potiče od naših devojaka.
Miloš uvide da Borča ima potpuno pravo.
Svaki propušten trenutak mogao je da bude po Oliveru i Ikoniju sudbonosan.
– Onda napred, uzviknu Miloš pa obojica jurnuše iza zaklona.
To su bili učinili u vrlo pogodan trenutak jer zlikovci uopšte nisu računali sa
tim smelim ispadom.
Po pravcu, odakle behu doletale strele i koplja oni su mogli tačno da odrede
mesto na kome su se nalazili podmukli napadači.
Pojurili su što su brže mogli i došli do jednog porušenog zida, koji je bio
prilično visok.
Zlikovci su se svakako nalazili iza njega jer nisu mogli da ih ugledaju.
Pripijeni uza zid, gde su se nalazili u odličnom zaklonu, oni su čekali neko
vreme i kako se lupeži nisu pojavljivali, oni pođoše jednom kraju zida.
U tom trenutku iskoči iza zida jedan od napadača pa poteže kopljem na
Miloša. To beše učinio u zao čas jer ga u istom trenutku pogodi posred čela Borčin
drenovak i on pade koliki je dug. Ostao je na mestu mrtav.
Tada iskočiše iza zida i ostali zlikovci la se baciše na Mloša i Borču, koji ih
junački dočekaše.
Odmah su ih poznali: to su bili ustvari mornari sa kojima su bili zajedno u
obalskoj krčmi.
Strahovito ozlojeđeni njihovom podvalom i Miloš i Borča jurnuše na njih da
im se osvete.
Nastade strahovita tuča, dosta nejednaka, jer je zlikovaca moglo biti više od
deset.
Ipak naši junaci nisu klonuli duhom. Oni su se nalazili i u većim
opasnostima, iz kojih su sretno isplivavali.
Tako i ovom prilikom.
Zlikovci su posle kratkog vremena bili razbijeni, a skoro polovina beše
ostala na razbojištu, mrtvi ili teško ranjeni.
Kad su i poslednjeg napadača nagnali u bekstvo, Miloš reče:
– A sad brzo u gostionicu. Predosećam veliku nesreću.
U trku su se uputili gostionici, čiji su prozori bili zamračeni.
To je bio rđav znak.
 Došli su do vrata i hteli da uđu unutra, ali su ona bila zaključana.
Tada se Borča navali na vrata i ona popustiše pod njegovim snažnm leđima.
Tako su se našli u gostionici u kojoj je bilo mračno kao u rogu.
Spram slabe svetlosti, koja se širila sa ognjišta, oni videše da su ispreturane
sve klupe i stolovi. A u jednom uglu ugledaše neku osobu, koja je ležala
nepomično, u lokvi krvi.
Kad su joj prišli bliže, oni videše da je to krčmarica. Bila je mrtva.
Od Olivere Ikonije nije bilo ni traga, ni glasa.
Pretražili su celu kuću, ali je sve bilo uzalud.
Nesrećne devojks opet behu nestale.
Očajni oni izađoše pred krčmu i tada ugledaše nešgo od čega im se kosa
podiže na glavi.
Galija, kojom su imali da otputuju, otiskivala se od obale.
Odmah su dotrčali do obale, ali je sve bilo dockan.
Galija se nalazila već tako daleko od obale da je nikako nisu mogli dostići.
Bili su tvrdo uvereni da se na galiji nalaze i devojke.
Trčali su obalom i vikali u pravcu galije, kojaje sve dalje odlazila.
– Šta ćemo sad, uzviknu Miloš sav očajan. Oni susvakako na galiji. Prokleti
psi. Ipak su nas izigrali.
 Borča je ćutao spuštene glave. Ni on nije znao šga bi valjalo preduzeti, a nije
se ni moglo ništa učiniti.
Tada ugledaše jedan poveći čamac, koji je bio privezan na obali za jedan
kolac.
U čamcu su se nalazila i dva vesla.
– Brzo u čamac, uzviknu Borča pa ga poče drešiti.
Miloš bez reči uekoči u čamac pa dograbi veslo.
– Misliš da ćemo moći da je dostignemo?
– Pokušaćemo sve što je moguće.
– Onda napred.
– Onda napred.
Zazeslali su iz sve snage i ubrzo se otisnuli od obale.
Galija je međutim odmicala sve dalje i dalje.
Kao da su osećali da su Miloš i Borča pošli za njima u poteru. zlikovci, koji
svakako behu oteli devojke, razapeli su i jedra. Vetar je bio povoljan tako da se
galija brzo izgubi u mraku i magli, koja se odjednom počela spuštati na more.
Uvukli su vesla ne znajući šta da rade. Bilo im je teško u duši jer su osećali
da su zanavek izgubili stvorenja, koja su im bila najdraža u životu.
Pustili su da ih nosi morska struja kud hoće. Nije im više bilo stalo ni do
rođenog života.
Tako su plovili cele noći nošeni vodenom strujom. koja je u tom delu mora
bila vrlo jaka.
Kad je svanulo. oni ugledaše jedno stenovito ostrvo koje se visoko dizalo
iznad morske površine.
Na sredini ostrva je bio visok breg kupastog oblika. Po njegovom izgledu
videlo se da je to nekada bio vulkan, koji nije više radio.
Zaveslali su i kroz kratko vreme došli u malo pristanište, oivičeno visokim
prirodnim bedemima od kamena.
Ostrvo je izgledalo pusto. Nisu mogli da vide čak nijednog galeba, a nije se
videla ni kakva travka.
Izvukli su čamac na peščani oprud pa pošli uz strmi greben da pregledaju
ostrvo.
Tako su se ispeli na vrh kupastog brega, sa koga se videlo celo ostrvo.
Ostrvo je zaista bilo pusto. Sam kamen i golet bez ikakvog bilja i životinja.
Već su hteli da siđu kad Borča pruži ruku u jednom pravcu pa reče:
 – Pogledaj onamo, viteže.
Miloš pogleda u pokazanom pravcu pa primeti:
– Kao da se vidi neki dim.
– Tako je
– Drugim rečima, ovo ostrvo ipak nije pusto.
– Na njemu mora biti ljudi, ali koga?
– To ćemo odmah da vidimo.
Miloš beše poneo svoj mač, a Borča svoj drenovak tako da se nisu morali
bojati nekog prepada.
Posmatrali su još neko vreme dim, koji se dizao sa drugog kraja ostrva i
postajao sve gušći, zatim siđoše sa stenovitog brega pa se uputiše u tom pravcu.
– Čudne me misli obuzimaju, primeti Miloš dok su koračali preko kamenja,
koje je ležalo razbacano na svima stranama.
– O čemu misliš?
– Sve mi se čini da su to oni koje tražimo.
– Ako je tako, onda - - -
Nije mogao da završi jer se u tom trenutku začu neki otegnut uzvik, koji je
dolazio sa druge strane ostrva.
– Šta to znači, zapita Miloš.
– To je znak za dozivanje, odgovori Borča. Slične uzvike sam čuo u Perziji,
davno, kud sam bio otišao još kao dečak sa mojim stricem.
– Ali šta to treba da znači?
– Oni su nas primetili pa se sad iskupljaju.
– Kako je to moguće, kad mi nikog ne vidimo?
– Vešti su to ljudi i okati. Ko zna iza kog kamena su prikriveni pa ne možeio
da ih ugledamo.
– Znači da moramo biti oprezni.
– Još kako.
Baš su silazili jednom padinom u dolinu, koja je bila zakrčena kamenjem
razne veličine.
Oprezno su gledali na sve strane, ali nisu mogli nikog da ugledaju.
Odjednom iza jednog velikog kamena se pomoli glava nekog čoveka, koji
je pre ličio na divljaka.
– Pazi, upozori Borča Miloša pa ga povuče za jedan kamen.
Povukli su se u zaklon i čekali da vide šta će se dalje dogoditi.
 Tada se opet začu isti onakav uzvik kao malo pre.
Zamalo pa oni začuše teške korake, koji su im dolazili sve bliže.
– Oni dolaze, primeti šapatom Borča pa steže svoj drenovak.
Neko vreme je vladala mrtva tišina, kad se opet začuše koraci, ovog puta
sasvim blizu.
Iako nisu videli neprijatelja, oni su osećali da se on nalazi u njihovoj
neposrednoj blizini.
Tada iskrsnu pred njima desetak ljudi divljeg izgleda. Bili su naoružani
kopljima i buzdovanima punim oštrih klinaca.
Njihovo držanje je bilo preteće.
Merili su se tako neko vredme, kad jedan od divljaka viknu na skoro čistom
srpskom jeziku:
– Predaj se.
– Nikada, odgovori Borča.
– Izginućete.
– To ćemo videti.
– Zašto da gubite živote kad možete prići našoj družini, nastavi vođ divljaka.
Borča samo pogleda u Miloša pa podiže svoj drenovak.
Ovaj fijuknu kroz vazduh kao zmija pa se sa treskom spusti ka glavu prvog
divljaka, koji im je bio najbliži.
Divljak samo raširi ruke pa pade bez jakuka.
Ostao je na mestu mrtav.
Tada ostali jurnuše na Miloša i Borču, koji ih junački dočekaše.
Borčina batina je sevala kao munja.
Divljaci su padali na sve strane, ali su nekoji od njih ponovo ustajali i
napadali.
Okolno kamenje se oboji krvlju a divljaci počeše napadati kao besomučni.
Divljaci su već skoro bili savladani, kad se ponovo začuše teški koraci.
To im je svakako dolazila pomoć. Sudeći po mnoštvu koraka, bilo ih je vrlo
mnogo.
Ne potraja dugo kad iza okolnog stenja počeše nicati ljudi istog izgleda, kao
i ovi koji su ih napadali.
Bilo ih je više od trideset.
Miloš i Borča se zglednuše. Opasnost, koja im je pretila, bila je zaista velika.
 Borča je psovao i napadao sve žešće. Odlučio je da skupo proda svoj život,
a isto je mislio i Miloš.
Odjednom se Borča spotače o jedan kamen pa pade. Divljaci zaurlaše od
radosti pa se baciše na njega.
Miloš htede da pođe u pomoć svom prijatelju, ali ga napadači opkoliše sa
svih strana.
Za to vreme su ostali savlađivali Borču, koji se branio kao lav, ali ništa nije
pomoglo.
Miloš je morao da odbija sa svih strana silovite udarce, koji su bili namenjeni
njegovoj glavi.
Tada oseti po potiljku snažan udarac, od koga mu se zamuti u glavi.
Imao je još toliko snage da sastavi sa zemljom nabližeg napadača, zatim
oseti kako mu se mrači pred očima a kolena mu klecaju.
Već posle nekoliko trenutaka on je pao grčeći se svim udovima, a divljaci
se baciše i na njega.
Borča je već bio upetljan debelim konopcima, a divljaci počeše sad uvezivati
i Miloša, koji je ležao nepomično u dubokoj nesvestici.
Tada ih zlikovci ponesoše kao vreće urlajući od radosti. Nisu se ni osvrtali
na svoje poginule drugove, koji su ležali u velikim lokvama krvi.
Doneli su ih na drugi kraj obale, gde se pored velike vatre nalazilo još mnogo
njihovih drugova.
I ovi se obradovaše kad ugledaše pobednike sa vezanim zarobljenicima.
Nedaleko od obale ljuljaškala se na morskim talasima usidrena galija sa
spuštenim jedrima. Bila je veoma slična onoj kojom su imali naši junaci da
otputuju.
Pored vatre je sedeo i jedan vrlo debeo čovek, u koga su svi pogledali sa
poštovanjem. Odmah se videlo da im je to poglavica.
Držao je u desnoj ruci veliki ovnujski but i jeo gutajući velike zalogaje mesa.
Miloš i Borča su ležali vezani nedaleko od njega. Miloš je bio onesvešćen,
a Borča se još uvek upinjao iz sve snage da raskine konopce, iako je to bilo na prvi
pogled nemoguće.
Ta družina je ustvari bila gusarska. Njihov poglavica se zvao „Debeli Sahib“
i bio je strah i trepet za celo ostrvlje, koje se širilo u susednim morima.
Debeli Sahib je bio vrlo smeo i krvoločan. Pljačkao je sve trgovačke
brodove, na koje bi naišao u svojim pohodima, a posadu bez milosti ubijao,
stavljajući je prethodno na teške muke.
 Kad je poglavica pojeo ceo but, priđe mu jedan od gusara, duboko se pokloni
pred njim pa poče:
– Šta zapovedaš da učinimo sa zarobljenicima?
– Jesu li to baš oni?
– Jesu.
– Hm. Da se niste prevarili?
– Nismo, poglavico.
– Kad je tako, onda ih prenesite na galiju. Ne sme da im fali ni dlaka s glave
bez mog odobrenja. Jesi li me razumeo?
Tada su podigli Borču i Miloša pa ih poneli preko jedne daske na galiju.
– Jesam, poglavico.
Na sredini galije, pored glavne katarke, nalazio se otvor u kome su se videle
stepenice, koje su vodile naniže.
Poneli su ih u unutrašnjost galije i jednostavno bacili na gomilu vreća, koje
su bile naslagane u jednom uglu, pregledali ponovo zeze pa se vratili na palubu.
Bilo je to malo odelenje, dosta vidno, jer je svetloet ulazila kroz mali
okrugao prozor.
Borčino čelo je bilo obliveno krupnim graškama znoja od silnog naprezanja,
koje je ulagao da olabavi svoje veze.
On je inače bio vrlo snažan čovek, ali su i konopci, kojima je bio uvezan.
bili vrlo debeli.
Ipak, posle nadčovečanskog naprezanja, njemu nekako pođe za rukom da
oslobodi desnu ruku. Odahnuo je dušom. To je ipak mnogo značilo.
Odupirući se desnom rukom on se nekako dokotrlja do Miloša, koji je još
uvek onesvešćen. Udarac, koji mu podmukli zlikovac beše zadao buzdovanom,
bio je isuviše jak.
Tada Borča poče da gladi rukom njegove slepoočnice i da ga zove po imenu,
ali je Miloš i dalje ležao nepomičan.
Jedva jednom on otvori oči pa pogleda oko sebe.
– Gde sam ja, bile su prve njegove reči.
– U đavolskim rukama zajedno sa mnom, dragi moj viteže.
– Aha, sad se sećam svega. Čudi me da mi nije pukla glava od onog udarca.
Ti si oslobodio desnu ruku?
– Jesam hvala Bogu, a sad ćemo dalje na posao.
Rekavši to Borča poče ponovo činiti napore da oslobodi i levu ruku. Pomoću
desne je ipak sad bio kudikamo lakši posao.
 Tako je posle kraćeg naprezanja oslobodio i svoju levu ruku.
Odjednom začuše napolju korake, koji se zaustaviše pred vratima njihove
prostorije.
Odmah se zatim sa treskom otvoriše vrata i na njima se pojavi jedan gusar.
U jednoj ruci je nosio parče pogače, a u drugoj testiju svakako napunjenu vodom.
Pre nego što je gusar ušao unutra, Borča se brzo otkotrljao na svoje mesto i
legao na leđa podavši pod sebe ruke tako da ovaj nije mogao da primeti, da se on
već upola oslobodio. Ne sumnjajući ni u šta on je položio pogaču i testiju na pod,
bacio na njih još jedan pogled, pa izašao napolje zabravivši za sobom vrata.
– Nije primetio ništa, reče, Miloš šapatom.
– Hvala Bogu. A sad dalje, na teški posao.
Svojim oslobođenim rukama Borča je postepeno olabavljavao i druge veze,
kojma je bio upetljan. Posle nepunih pola sata on skoči na noge.
Protegao se ispravljajući svoje ukočene udove, zatim je prišao Milošu pa
počeo i njega da oslobađa.
Ovo je bilo vrlo brzo gotovo.
– A sad ćemo malo da se prihvatimo, reče on pa podiže s poda pogaču i
prepolovi je. Potkrepi se malo, viteže. Mi smo iscrpeni, a biće nam potrebno malo
snage.
Pojeli su u slast tvrdu i crnu pogaču, zatim otpili malo vode, koja je bila
dosta dobra za piće. Tih nekoliko zalogaji dosta oskudne hrane povrati im donekle
snagu.
– Sad da vidimo čime bi se mogli naoružati, reče Borča pa poče tražiti po
vrećama.
Mač i batinu gusari im behu oduzeli. Borča je naročito žalio svoj drenovak
tvrdeći da sličan nikada više neće moći da pronađe.
Ubrzo je našao što mu je trebalo.
Bio je to jedan poveći i vrlo težak buzdovan, okovan velikim gvozdenim
klincima.
Malo dalje od njega pronašao je jednu gvozdenu šipku, dosta zamašnu.
Buzdovan je pružio Milošu, a za sebe zadražo šipku.
– Da vidimo da li će moći da zamene moj dragi drenovak, govorio je on
probajući joj težinu. Dosta je i težak, i zamašan, a nadam se da je i tvrđi od glava
onih lupeža. Sad još da se dogovorimo šta imamo pre svega da preduzmemo. Ovi
će nas sad svakako poduže ostaviti na miru, jer su nas snabdeli ovim đakovima.
– Gde li su naše devojke, primeti Miloš sa uzdahom.
 – Ne tuguj, viteže. Nešto mi govori da ćemo uskoro i njih pronaći, zdrave i
čitave.
– Kad bi Bog dao da bude tako.
– Nadam se da će i biti.
– Nego, sad ko prvi naiđe moraćemo ga mlatnuti po glavi, inače smo propali.
– Ništa drugo.
Vreme je prolazilo, a niko se nije pojavljivao. Napolju je vladala duboka
tišina. Gusari su se svakako odmarali na obali.
– Još nešto mi je palo u oči, primeti Borča posle kraćeg ćutanja.
– Šta?
– Ova galija mi mnogo liči na onu kojom smo imali da otputujemo.
– Ja nisam mogao da je vidim, jer sam bio onesvešćen.
– Meni se sve čini da je to jedna ista galija.
– Drugim rečima - - -
– Nije isključeno da se devojke nalaze ovde.
Kad je to čuo, Milošu čisto sinu lice. Pomisao. da se njegova Olivera nalazila
na istoj galiji činila ga je srećnim. Razume se da se tome radovao i Borča, jer je i
njegova ljubav spram Ikonije bila velika.
– Ako je tako, onda ćemo ih osloboditi pa ma to bilo skopčano sa kakvim
teškoćama. Je li tako?
– Nikako drukčije.
Borča je taman hteo još nešto da kaže, kad se napolju začu neka vika, koja
je postajala sve veća.
Ne potraja dugo kad se začu i neka lupa i zveket mačeva. Izgledalo je kao
da se na palubi broda vodi ogorčena borba.
– Šta to treba da znači, zapita Borča.
– Ne mogu da budem pametan.
– To je neki okršaj.
– Ali ko se s kim bije?
– Ništa ne razumem od svega.
Bojna vreva se za to vreme stišavala. Galija je stojala u mestu. Bila je
usidrena.
Ubrzo oko njih zavlada duboka tišina. Čulo se samo kako klokoće voda. To
je bila morska struja, čiji su se talasi odbijali o galiju.
 – Moramo videti šta se događa napolju, prekide prvi tišinu Miloš. Meni
izgleda da na galiji nema ni žive duše.
Tada su prišli vratima pa pokušali da ih otvore, ali su ona bila zamandaljena.
Borča.je bio stručnjak u otvaranju zaključanih vrata pa se naleže na njih
svojim snažnim plećima. To je ponovio samo nekoliko puta kad vrata popustiše
pa sa treskom odleteše u stranu.
Našli su se u nekoj vrsti hodnika gde su zastali da vide da li će ko doći.
Čekali su prilično dugo, ali se niko nije javljao. To je zaista značilo da se na
galiji nije nalazio nijedan gusar.
Ne razumevajući ništa od svega oni se uputiše polako stepenicama, koje su
vodile na palubu. Borča je držao u pripravnosti svoju šipku, a Miloš buzdovan.
Nije se ipak znalo da se neće s kim sukobiti.
Ispeli su se na palubu, polako, sa oružjem u rukama. Došli su i na samu
palubu i tada su videli da se nisu prevariči u svojoj pretpostavci. Na palubi zaista
nije bilo ni žive duše.
Jedino, dosta daleko, videlo se desetak čamaca, koji su se sve više udaljavali.
– Tu čovek ne može da bude pametan, uzviknu Miloš. Gusari su napustili
brod,
– Ali zašto?
– O tome ne vredi lupati glavu. Glavno je da smo sada ovde mi gospodari.
Nego sad ćemo da pretražimo ceo brzd.
Odmah su se dali na posao.
Prednji deo palube je bio zakrčen raznim balama i denjkovima. Bila su to
čitava brda. Morali su da podižu jednu balu za drugom, što je bio vrlo naporan
posao, ali nisu mogli da pronađu ništa što bi bilo u vezi sa devojkama.
– Ne gubimo nadu, reče Miloš. Ostaje nam još da pretražimo celu
unutrašnjost galije.
Ponovo su sišli stepenicama u donje prostorije i našli se pred razvaljenom
kabinom, u kojoj su se do malo pre nalazili.
Pored kabine se pružao dosta dugačak hodnik, sa ulazima u razna odelenja.
Pošli su iz jednog u drugi, uvek na oprezi da ih ne bi ko iznenadio.
I ta odelenja su bila zakrčena raznim stvarima, koje su ležale na gomilama.
Nalazilo se i dosta starog oružja, koje nije više bilo za upotrebu.
Pretražili su sve prostorije, ali od devojaka kije bilo ni traga ni glasa.
Zamoreni oni su zastali i oborili glave. Bili su zamišljeni.
– Znači da one nisu tu, reče Miloš. Prevarili smo se u računu.
 – Nažalost tako je, Šta ćemo sad?
– Hajdmo malo gore na vazduh da se dogovorimo. Ovde je strašno
zagušljivo.
Ponovo su se ispeli na palubu i bacili jedan pogled unaokolo. Čamci su sad
bili tako daleko da su se jedva videli.
– Izgleda mi da se ovi nikad više neće vratiti.
– More, neka se samo vrate, Dočekaćemo ih junački.
– Hajdmo da još jedanput pregledamo palubu. Možda ćemo ipak pronaći
nešto.
Tako su i učinili.
U traženju oni su ponovo došli na kljun galije, ispred denjkova i bala.
Tada primetiše sasvim na kljunu jedan gvozdeni kapak.
– Ispod ovog kapka mora se nalaziti neki otvor, primeti Miloš.
Borča već beše prišao kapku tražeći kariku, pomoću koje se on mora odizati.
Karika je bila vrlo mala i Borča proturi dva prsta pa je povuče.
Ispod kapka se nalazio otvor dovoljno širok da se kroz njega provuče čovek.
Videle su se i stepenice koje su vodile u unutrašnjost galije.
Borča odmeri jednim pogledom otvor pa nešto progunđa.
– Šta ti je, zapita ga Miloš.
– Trista mu - - - opet ću morati da ogulim ramena.
Borča je inače bio poširok u ramenima, dok je Miloš bio vitkiji. Morao je da
stisne ruke uz sebe i tako mu je teškom mukom uspelo da se provuče.
Pošli su stepenicama u unutrašnjost broda. Na dnu je bilo sasvim mračno.
Morali su da pipaju da bi se nekako mogli orijentisati.
Tako su prispeli na dno. Tu je bilo malo svetlije jer je svetlost prolazila kroz
mali, okrugao prozor. I tu se nalazila gomila džakova i starog oružja, koje nije više
bilo za upotrebu.
– Nema ni ovde ničeg, primeti Miloš pa se poče osvrtati oko sebe.
– Nažalost, tako je.
Odjednom Borča povuče Miloša za ruku pa mu reče:
– Kao da sam čuo neki uzdah.
Obojica se pritajiše pa počeše osluškivati, ali nisu mogli više ništa da čuju.
– Sigurno ti se samo pričinilo, reče Miloš.
Tada se jecanje ponovi. sasvim razgovetno. Malo posle opet se čulo.
Izgledalo je kao da neko uzdiše.
 – Sad nam se nije pričinilo. Uzdah dolazi odande, iza one gomile džakova.
Prišli su gomili i počeli je razbacivati. Kad su uklonidi sve džakove, oni
ugledaše jedna vrata, koja su bila zatvorena debelom gvozdenom šipkom.
– Ima li koga ovde?
Iznutra se opet čulo jecanje. Sad su bili sigurni da se unutra nalazilo neko
roblje, koje je svakako bilo uvezano, a bila su mu zapušena i usta.
Tada Borča dohvati svojim snažnim rukama gvozdenu šipku pa je poče
drmati. Šipka je bila vrlo debela, ali je i Borča bio snažan tako da posle kraćeg
vremena popusti.
Pred njima se nalazila mala i sasvim mračna prostorija tako da nisu mogli
ništa da vide.
Kad su im se oči malo privikle na mrak. oni ugledaše u jednom uglu dve
ljudske prilike.
Obojici se ote uzvik iznenađenja kad su im prišli bliže. To je bila Olvera i
Ikonija.
Odmah su ih odrešili i izvadili iz usta krpe, našto obe devojke ustadoše. Iz
njihovih očiju su tekle suze radosnice.
– Sve mi se čini da sanjamo, reče Olivera pripijajući se uz Miloša, koji je
bio tako uzbuđen da je sav drhtao. Bože. Kad se samo setim šta smo sve doživele
za ovo kratko vreme.
– Dobro je samo kad ste žive i zdrave, govorio im je Miloš. A sad hajdmo
brzo na palubu, na svež vazduh. Ovde je zagušljivo.
Popeli su se na palubu i devojke počeše punim grudima da udišu svež morski
vazduh
– Kako ste nas našli, zapita Ikonija.
– Prvo nam vi ispričajte kako ste doslele ovamo. Ama, da to nije ona galija
kojom smo mi imali da otputujemo?
– Jeste.
– Znači da je sve to zamesio,onaj prokleti đumrukdžija?
– Tako je.
– Odmah sam tako mislio. A sad da čujemo kako se to dogodilo.
Olivera poče da priča.
Kad su oni otišli iz krčme za mornarima, devojke su ostale unutra.
Nije prošlo mnogo kad u krčmu upadoše neki ljudi sa nabijenim kapama na
oči tako da im se lice jedva videlo. Bez reči su se uputili devojkama i napali ih.
Kako ih je bilo više od deset, jadne devojke nisu mogle ni da pomisle na odbranu.
 Uvezali su ih konopcima i poneli iz krčme.
Kad je krčmarica počela da viče, oni su je jednostavno premlatili pa izašli
napolje.
Odneli su ih pravo đumrukčiji, sa kojim se nalazilo nekoliko mračnih tipova.
To su ustvari bili gusari.
Posle dužeg cenkanja đumrukdžija ih je prodao gusarima za tri kese dukata,
i ovi su ih odmah preneli na galiju, digli sidro i otplovili.
Na galiji ih gusari nisu zlostavljali jer su svakako imali nameru da ih prodadu
skuplje nego šgo su ih kupili. Jedino što su stalno bile vezane i sa zapušenim
ustima.
Hranili su ih dobro i s te strane nisu mogle da se potuže.
– Samo kad smo vas našli, reče Miloš. Sad se više nećemo rastajati.
– Šta ćemo sad, zapita Olivera.
– Odmah ćemo se o svemu dogovoriti. Pre svega stvar jejasna da su gusari
otišli. Čamci im se više i ne vide. Ko zna iz kojih razloga oni su se odrekli galije.
– Na galiji se vodila ogorčena borba, primeti Ikonija.
– To smo i mi čuli. Ko ih je napao?
 – Niko.
– S kim su se onda borili?
– Sami između sebe.
– Zašto su onda otišli?
– Koliko sam mogla da razaberem iz njihovog razgovora otišli su da gone
svoje drugove koji su se bili pobunili.
– Aha, znači da je na galiji izbila pobuna?
– Tako je.
– Sad mi je sve jasno. Nego, evo kako sam ja smislio.
– Da čujem.
– Mi ćemo se lepo vratiti u gostionicu da uzmemo naše konje i oružje, a i da
platimo đurmukdžiji.
– Zar opet da ostavimo devojke?
– To nikako, odvrati Borča odlučnim glasom.
– Onda kako zamišljaš to?
– Ići ćemo zajedno s njima.
– Čamcem?
– Ne.
– Nego kako?
– Galijom.
– Gde nam je galija?
– Pod nama.
– Kako? Ti misliš da otplovimo ovom galijom?
– Razume se.
– A gde nam je momčad?
– Evo je, uzviknu Borča pa pokaza oko sebe. Nas je četvoro. Svaki od nas
imaće da vrši posao, koji ću mu ja poveriti. Razume se da ću za sebe izabrati
najteži.
– Zar se ti razumeš u jedrenju?
– Potpuno. Nego, da požurimo. Ne bih voleo da nas iznenade oni zlikovci.
Borčina bojazan bila je opravdana jer se daleko, na samom horizontu.
ukazaše gusarski čamci. Svakako da su dostigli svoje drugove pa su ih ili pobili,
ili su se vraćali s njima zajedno.
Tada Borča poče da raspoređuje posao.
 Sam je prišao zadnjem delu galije pa počeo da izvlači sidro. Kad je izvukao,
on poče zajedno sa Milošem da razvija jedra.
Odmah se videlo da je u tome veliki majstor. Kako je duvao povoljan vetar,
jedra se napeše i galija poče da seče talase pravo obali, sa koje beše i došla.
Miloš je sa divljenjem posmatrao Borču, koji je jurio po palubi i izdavao
potrebna naređenja. On je zaista najviše radio.
Olivera i Ikonija behu dobile najlepši posao, a taj se sastojao u tome da paze
da se ne otkači užad, kojim su bila privezana jedra.
Borča je i dalje razvijao jedra tako da je sad galija jurila svom brzinom i
ostavljala gusarske čamce, koji uskoro nestaše iza horizonta.
– Sad su nas izgubili iz vida, reče Borča Milošu pritežući jedan konopac.
Oni sad nikako ne mogu da se snađu. Nemaju ni pojma ko im je takoreći ispred
nosa oteo galiju.
– Tako im i treba.
Nisu išli ni dva sata kad ugledaše usku crnu prugu. To je bila obala kojoj su
brodili.
– Jesi li vešt u pristajanju, zapita Miloš Borču.
– Potpuno.
– Koliko mi je poznato to je najteže kod brodarenja.
– Dobro si obavešten. Tu čovek mora da otvori četvore oči. I najmanja
sitnica, koja izmakne čoveku iz vida, može da upropasti i galiju, i ljudstvo. Pre
svega, galija mora kod pristajanja postepeno da smanjuje brzinu jer bi se mogla
lako razbiti o podvodno grebenje. Videćeš uostalom i sam kako se to radi.
Galija je dolazila sve bliže obale i Borča već poče da sklapa pojedina jedra.
Galija je na taj način usporavala hod, što je bilo Borči i potrebno.
Tako dođoše do jednog zaliva, koji je bio vrlo pogodan za pristajanje. Video
se i krov krčme, iz koje behu otete devojke, a i zgrada, u kojoj je stanovao
đumrukdžija.
Vrlo veštim makevrima galija je pristala uz samu obalu jer je more tu bilo
vrlo duboko.
– Hoćemo li odmah napolje, zapita Miloš.
– Hoćemo, a dvojke možemo ostaviti ovde. Sad se nalazimo u potpunoj
sigurnosti.
– A ako s vrate gusari?
– Oni su pre svega vrlo daleko i čamcima im je potrebno po dva dana da
doplove ovamo, a osim toga oni neće ni smeti da se vrate jer ne znaju ko je uzeo
galiju.
 Borča i Miloš su odmah saopštili devojkama tu svoju odluku, i one nisu
imale ništa protiv. I same su uviđale da im na galiji ne preti nikakva opasnost.
Borča i Miloš su odmah sišli sa galije pa se uputili na obalu.
Od oružja imali su dugačke sablje, koje su našli na galiji. Sablje su bile
odlične i oštre kao guja.
Uputili su se pravo u gostionicu.
Još izdaleka su videli da su vrata otvorena što je značilo da je radnju bio
preuzeo neko drugi.
U krčmi je bilo nekoliko gostiju. Među njima i dva mornara, ali sve
nepoznaga lica.
Za tezgom je stojao jedan mladić. To je svakako bio rođak ubijene
krčmarice.
Miloš i Borča priđoše mladiću, a Miloš ga zapita:
– Da nisi ti sin bivše krčmairce?
– Jesam.
– Jesi li našao u štali dva konja?
– Našao sam i oni se i sad nalaze kod mene.
– Valjan si mladić. Svakako si ih hranio?
– Kako da nisam. Ako hoćete da vam ih pokažem. Pođite za mnom.
Pošli su za mladićem koji ih povede u dvorište. Doveo ih je do ulaza u štalu,
u kojoj se nalazilo desetah konja.
Kad su ugledali svoje gospodare, konji počeše veselo njištati.
Platili su mladiću za hranu, zatim pojahali konje pa se uputiše pravo zgradi.
u kojoj se nalazio đumrukdžija.
– Pusti meni da mu ja presudim, reče Borča Milošu. koji je svaki čas
pogledao prema galiji. Ona se nalazila na starom mestu, ali ipak nije bilo verovati
tom svetu, koji je bio veoma prepreden.
Tako dođoše do same zgrade.
Na konjski topot pojavi se na vratima ćumurkdžija. Kad je video ko se nalazi
pred zgradom, on htede da pobegne ali Borča obode konja pa ga dostiže u nekoliko
skokova.
Đumrukdžija stade.
– Šta hoćeš sa mnom, zapita ga on glasom koji je drhtao od straha.
– Došao sam da ti platim za usluge koje si nam načinio.
Rekavši to Borča izmanu sabljom pa ga jednim udarcem sastavi sa zemljom.
 – Platio sam mu dug, reče on Milošu kad je dojahao do njega.
– Nije bolje ni zaslužio. Bio je pravi zlikovac.
– Sad ćemo da se dogovorimo o našem putu. Bilo bi najbolje da se vratimo
kući ovom galijom. Moraćemo samo naći nekoliko momaka da mi pomažu. Ja se
razumem u brodarenju, to si i sam video, ali stojimo pred dugačkim putem pa će
mi biti potrebno i nekoliko pomoćnika.
– Tako ćemo i učiniti. Hajdemo u krčmu pa da iskupimo ljude.
Ponovo su bacili pogled na galiju, koja se nalazila na starom mestu, zatim
su ispitali pogledom horizont, koji je bio čist, bez ikakvih čunova i brodova, pa su
se uputili krčmi.
U njoj su zatekli iste one goste kao i malo pre.
Odmah su im pristupili pa im rekli šta im treba.
Tada ustade jedan od mornara pa im reče na slabom srpskom jeziku:
– Uzimam na sebe da skupim valjane mornare. Koliko vam je potrebno?
Borča je razmišljao nekoliko trenutaka pa odvrati:
– Šest momaka, ali moraju biti odlični u svakom pogledu.
– Prepusti to samo meni.
Zatim ee mornar obrati svojim drugovima, sa kojima izmenja nekoliko reči
na svom jeziku, pa opet reče Borči:
– Pričekajte vi ovde dok ja ne iskupim ostale moje drugove. Brzo ćemo se
vratigi.
– Kako ti izgleda ovaj, zapita Borča Miloša, kad je mornar zatvorio za sobom
vrata.
– Izgleda da je ispravan, ali ko će ih znati. Ovde smo imali dosta gorkih
iskustava.
– Pravo kažeš. Nego, mi ćemo im odmah očitati bukvicu i kazati šta ih
očekuje ako budu neposlušni.
– Ništa drugo.
Mornar se dosta brzo vratio sa još tri druga. Zajedno sa onom dvojicom u
krčmi, koji su čekali na njegov povratak, sad ih je bilo ukupno šest.
Svi su govorili pomalo srpski tako da su mogli lepo s njima da se
sporazumevaju.
Brzo su se pogodili i za platu. Mornari su odmah prihvatili Borčin predlog
u tom pogledu te se odmah videlo da nisu ucenjivači, nego ljudi koji hoće na
pošten način da zarade koju paru.
 – Onda je stvar u redu, reče Borča. Možemo odmah preći na galiju da vidite
kako izgleda.
– Kad ćemo na put, zapita najstariji mornar koji beše iskupio ostale.
– Čim izvršimo utovar životnih namirnica.
– Znači da večeras možemo da se otisnemo.
– Tako ćemo i učiniti.
Tada se svi uputiše na galiju, koja se ljuljuškala na morskim talasima. Na
palubi su ih dočekale obe devojke. Lica su im sijala od radosti kad su ugledale
svoje zaštitnike.
Malo su se začudile kad su videle nepoznate ljude, ali im Miloš odmah
objasni u čemu je stvar.
Mornari su ostali na galiji a oni ponovo siđoše na obalu da nabave sve što je
bilo potrebno za put.
Pokupovali su sve što im je trebalo i u prvi sumrak se vratili na galiju.
Mornari su za go vreme doveli u red galiju tako da su je jedva poznali.
Paluba je bila oprana, jedra razvijena a suvišni konopci smotani u klupčad.
Bale i denjkovi poslagani u jednake gomile. Sad se moglo slobodno kretati u svima
pravcima. Mornari zaista behu dorasli za svoj teški poziv.
Tada Borča naredi da se izvuče sidro. Ubrzo je galija sekla morske talase,
nošena povoljnim vetrom.
Ubrzo se smrklo i nad horizontom počeo da se diže mesec.
Mirna morska površina je svetlucala kao da je bila posuta smaragdima.
Prizor je bio divan.
Tada Borča naredi jednom mladom mornaru da postavi sofru. Odlučili su da
večeraju na palubi.
Kako je duvao dosta oštar i prohladan vetar, oni izabraše skrovito mesto
između debele katarke i gomile bala, koje su služile kao odličan zid protiv vetra.
Mladi mornar je bio vrlo brzo i okretan. Začas je postavio sofru i poređao razna
jela, koja behu pokupovali.
Borča nije zaboravio da kupi i tri poveće mešine vina. Razume se da su
poneli i dosta pijaće vode, bez koje se veći put morem nije mogao ni zamisliti.
Večera je protekla u najlepšem raspoloženju. Naročito je bio raspoložen
Borča, koji se šalio.
– Dakle, ja sam sada gusarski kapetan, govorio je on gutajući velike zalogaje
ovnujskog pečenja. Morate mi se slepo pokoravati jer treba da znate kakva je
kazna pripisana za neposlušne.
– Kakva, zapita Ikonija, koja nije odvajala s njega pogleda.
 – Vezivanje za katarku i šibanje.
– Zar bi i mene tako kaznio?
– Svakog.
– Čisto ne verujem, primeti Miloš kroz smeh.
– Budite neposlušni pa ćete videti, izjavi Borča važno ali nije mogao da se
uzdrži nego prsnu u gromak smeh.
Posle večere još dugo su razgovarali o svemu i svačemu, kad odlučiše da
otprate devojke da legnu.
Borča beše naredio da se za njih uredi jedna poveća kabina, koja je imala
dva prozora tako da je u njoj uvek bilo dovoljno čistog vazduha.
Poželeli su im laku noć. pa se vratili na palubu.
Mornari sad nisu imali skoro nikakvog posla. I oni su bili svršili svoju večeru
pa su stojali u grupama i razgovarali.
– Izleda mi da smo se ovog puta namerili na poštene ljude, reče Miloš Borči
koji je svaki čas natezao vrč sa vinom. Pred Ikonijom nije hteo da pije mnogo pa
je sad gledao da naknadi što je propustio.
– Da, ovog puta smo učinili sretan izbor.
Razgovarali su čitav sat uživajući u divnoj zvezdakoj noći, kad im priđe
najstariji mornar.
– Šta je novo, zapita ga Borča.
– Noćas će biti bure, gospodaru.
– Po čemu misliš?
– Pogledajte onu crnu tačku što se vidi na zapadnoj strani pa će vam sve biti
jasno.
Borča i Miloš pogledaše u pokazanom pravcu i ugledaše malu crnu tačku,
koja se jedva raspozvavala.
– To su oblaci, dodade mornar zabrinuto. Neće proći dugo i oni će se nadviti
i nad nas, a bure u ovim predelima su vrlo žestoke i opasne.
– Onda se moramo spremiti za buru. Da li je jaka naša galija?
– Ona spada među najbolje.
– Misliš da će moći da izdrži buru?
– To zavisi od svih nas. Imaćemo pune ruke posla.
– Ti si svakako vičan u raspoređivanju posla za vreme bure?
– Kako da nisam.
 – Onda gledaj da bude sve u redu. Zato ćeš biti zajedno sa tvojim drugovima
posebno nagrađen.
– Ništa ne brinite. Učinićemo sve što možemo i umemo. Ja sam stari mornar.
Odmah se vratio ostalim mornarima i rekao im nekoliko reči, posle čega se
ovi dadoše na posao.
Pravo su počeli sa savijanjem jedara. To su radili tako brzo i vešto da su im
se Miloš i Borča divili.
Po računu mornara kroz kratko vreme je morao da stigne prvi jači nalet vetra
koji bi mogao da prevrne galiju kad bi jedra bila razapeta.
Ostala su nesavijena samo dva bočna Jedra tek da galija ne bi bila prepuštena
morskim strujama, koje su u tom delu mora bile prilično jake pa bi je moglo
skrenuti s puta.
Mornar je bio pravi sin mora i njegova prognoza se ubrzo pokazala vrlo
tačna.
Nije prošlo dugo kad kroz zategnute konopce fijuknu vetar a morska
površina se poče nabirati. Talasi su postajali sve veći i veći tako da uskoro počeše
zapljuskivati i palubu.
Katarka je škripala a galija se počela naginjagi, ali je krmanoš svojim veštim
manevrima držao pravac tako da je galija uvek nailazila kljunom na talase.
– Bilo bi potrebno da umirimo devojke, reče odjednom Miloš. Hoćeš li to
uzeti na sebe, a ja ću za to vreme da nadgledam rad mornara.
Borča je odmah sišao u unutrašnjost broda, a Miloš je ostao na palubi.
Nebo je nad njima bilo još uvek vedro ali je vetar postajao sve bešnji.
Miloš je morao da se drži za jedno zategnuto uže jer mu je svakog trenutka
pretila opasnost da ga vetar oduva u more.
I oblaci su dolazili sve bliže. Već su se videle i prve munje koje su brazdale
mračnim nebeskim svodom a grmljavina je bila tako strašna da je izgledalo kao
da je došao sudnji dan.
Borča se brzo vratio.
Devojke su bile budne i nisu se nimalo plašile bure, koja je već uveliko
besnela.
Znale su da se nalaze pod sigurnom zaštitom pa su bile sasvim mirne.
Mornari su sad imali pune ruke posla.
Kako je morska voda ulazila kroz prozore u unutrašnjost galije, bilo je
potrebno da se brzo zatvore.
Tri mornara odmah požuriše da izvrše taj posao.
 Jedan mlad mornar, baš kad je prolazio pored jedne gužve konopaca, spotače
se i pade. Pad je bio tako neočekivan da se otkotrljao do same ograde. Tu je hteo
da se zadrži ali se baš u tom trenutku galija naže na tu stranu a jedan veliki talas
pokri palubu.
Kad se voda ocedila sa palube, mornar se nije više nalazio na svom mestu.
– Brzo spuštaj konopac – viknu mornar. Konopac je odmah bio spušten na
mestu gde je nesretni mornar pao u more, ali je sve bilo uzalud. On se više nije
pojavljivao. Svakako da je prilikom pada udario glavom o zid galije, onesvestio
se i našao sigurnu smrg u pobesnelom moru.
– Prva žrtva, primeti Miloš. Ko zna šta će biti do kraja...
Kad su videli ad ne mogu spasti svog nestalog druga, ostali mornari pođoše
svaki za svojim poslom kao da se ništa nije ni dogodilo. Mornarska srca su i
milostiva, a u tvrda. Oni su očeličeni raznim patnjama tako da i na smrt gledaju
ravnodušno.
I Miloš, a i Borču beše jako dirnula sudbina jadnog mornara. koji je našao
tako strašnu smrt. Upozorili su ostale da bolje paze na sebe da ih ne bi dostigla ista
sudbina.
Bura je sad tako jako besnela da su talasi skoro stalno zapljuskivali preko
palube, a galija je igrala kao orahova ljuska. Čas bi se našla na vrhu ogromnog
talasa, a čas bi jurnula u bezdan te je izgledalo da se iz njega nikada više neće
vratiti.
Miloš i Borča se zabrinuše. Oni nisu žalili svoje živote, ali su pomišljali na
jadne devojke. Odlučili su da časkom siđu dole i da vide šta rade.
Spustili su se brzo stepenicama pridržavajući se rukama za ogradu jer se
galija tako naginjala na stranu da su jedva mogli da održe na nogama.
Kad su se spustili dole, oni požuriše vratima kabine, u kojoj su se nalazile
Olivera i Ikonija.
Obe devojke su sedele na ležištu i brižno posmatrale buru, koja je besnela
svom žestinom.
– Kako se osećate, zapita ih Miloš. Nadam se da se ne bojite?
– Ne bojimo se jer znamo da ste vi pored nas.
– Proći će i ova nesreća, koja će, padam se, biti poslednja. Vetar već popušta.
Uskoro će prestati i grmljavina i mi ćemo nesmetano nastaviti naš put.
Borča ovom prilikom nije bio rekao istinu, ali je hteo samo da ih umiri.
Umesto da popušta, bura je postajala svg jača i jača a gromovi su tresli baš iznad
galije, koju su talasi bacali ovamo onamo.
Ponovo su se popeli na palubu da vide mornari.
 Stari mornar je imao da im saopšti žalosnu vest. Dok su se oni nalazili u
unutrašnjosti galije, jedan veliki talas beše odneo jednog mornara u more.
Pokušali su da ga spasu konopcem, ali je sve bilo uzalud. Nesrećni mladić
beše nestao u moru kao i njegov drug.
Sad su ostala još samo četiri mornara. Za velihi posao, koji je postajao sve
teži, to je bio vrlo mali broj ljudi.
– Moramo im i mi pomoći, reče Borča Milošu.
– I ja sam na to mislio.
Prišli su mornarima, koji su zaista imali pune ruhe posla, i počeli da im
pomažu.
Stari mornar je bio vrlo zabrinut. Na svojim putovanjima on je doživeo
mnogo bura ali se videlo po njemu da je ova bila naročito jaka. Galija je škripela
u svima svojim sastavnim delovima da je izgledalo da će se svakog trenutka
raspasti.
Odjednom se prolomi strahovit tresak a njihove oči zaseni svetlost koja je
bila bela kao usijana. U sledećem trenutku razlete se po palubi komađe glavne
katarke, koju beše pogodio grom. Odmah zatim donji deo katarke buknu u
plamenu.
– Vedra, uzviknu stari mornar i mornari potrčaše mestu na kome su stojala
vedra.
Imali su u pripravnosti nekoliko buradi punih morskom vodom pa počeše
gasiti varu. Bio je to nadčovečanski posao, u kome su morali da im pomažu i Miloš
zajedno sa Borčom.
Gromovi su i dalje tresli a talasi su prelazili preko palube odnoseći u more
sve što im je bilo na putu.
Jedva behu ugasili vatru na katarki, kad drugi grom udari na stražnji deo
galije. i tu je buknuo požar, koji su morali još brže da gase, jer se na tom delu pod
palubom nalazila poveća gomila bala sa pamukom. Kad bi i njih zahvatio požar,
propast galije bi bila neminovna.
Teškom mukom pošlo im je za rukom da ugase i taj požar. Malo su odahnuli
dušom.
Tako su proveli celu noć u borbi sa strašnim elementom. Pred zoru bura je
malo malaksala. Ipak talasi su bili još uvek dosta veliki tako da se galija naginjala
jako na stranu.
Ipak vetar se polako stišavao tako da se pred podne more sasvim umiri.
Oblaci se behu razišli a sunce izgrejalo. Tek sad su mogli da vide kakvu štetu
beše pričinila bura galiji.
 Ograda je bila skoro sva izlomljena. Po palubi prodori, katarka skrhana.
Burad sa vodom odeti u more. Nadaleko od galije plivale su razne olupine,
svakako ostaci kakve nesrećne galije, koja beše u buri propala.
Na palubi su se nalazile i obe devojke. Lica su im bila nešto bleda od
nespavanja i pretrpljenog straha, ali su sad bile sasvim raspoložene. Nije im više
pretila nikakva opasnost.
Mornari su bili neumorni. Sad su se trudili da dovedu u red sve što bura beše
načinila. Zapušavali su rupe, popravljali ogradu i krpili pocepana jedna. Dvojica
behu sišli na dno galije da nađu rezervnu katarku, koju je trebalo što pre namestiti,
jer se bez nje dalji put nije mogao ni zamisliti.
Katarka je bila vrlo teška tako da su morali svi da pomognu da se ona izvuče
na palubu.
Tada su počeli da je nameštaju na svoje mesto.
Prvo su je zavezali za nekoliko mesta debelim konopcima pa počeli da je
dižu.
Posle dugog napora katarka je bila na svom mestu. Tada su počeli da
nameštaju jedra, koja su bila zakrpljena.
Iako su u prošloj buri nastradala dva ljudska života, oni su bili raspoloženi.
To raspoloženje je bilo potpuno razumljivo: Oni su preživeli strašnu buru i opet
su mogli da se raduju suncu i životu.
Prošlo je već nekoliko dana kako behu zaplovili morem.
Vreme je bilo i dalje lepo, a duvao je povoljan vetar tako da je galija jurila
punom brzinom.
Sad su se devojke stalno nalazile na palubi i razgovarale sa svojim
zaštitnicima.
Imali su još dugo da putuju dok ne stignu svojim kućama, ali su se ipak
nadali, da će dugi put prevaliti bez ikakvih nezgoda.
Desetog dana, dok su se svi nalazili na palubi udišući svež vazduh, stari
mornar priđe Borči i Milošu, koji su stojali na prednjem delu galije, pa im reče:
– Ne znam da li me varaju oči, ali kao da vidim u daljini neke galije, koje
mi se nimalo ne svide.
Rekavši to, on pruži ruku u jednom pravcu.
Miloš i Borča pogledaše u tom pravcu i videše, da stari mornar ima potpuno
pravo.
Daleko, na horizontu, videlo se nekoliko crnih tačkca. koje su i pored svoje
daljine imale oblik galija.
Plovile su prilično daleko jedna od druge.
 – Da li vidite, zapita stari mornar.
– Vidimo, Kakve misliš da su to galije?
–– Ako me ne varaju oči, to treba da bude zloglasni gusar Crvena Smrt.
– Nismo nikada ništa čuli o njemu.
– Niste čuli zato što on plovi ovim morima. Inače je krvožedan i nema ni
trunke milosti.
– Svakako zato i nosi taj strašni naziv?
– Pogodili ste.
– Misliš da će udariti na nas?
– To je više nego sigurno.
– Onda šta da radimo?
– Moramo promeniti pravac. To je jedini način da izbegnemo s njim susret,
koji može da bude sudbonosan po sve nas.
Posle tih reči oni zaćutaše pa baciše pogled na obe devojke, koje su se
zabavljale nedaleko od katarke. One jadnice nisu ni slutile, da im preti nova
opasnost...
– Vi sad odlučite kako mislite, nastavi stari mornar posle kraćeg ćutanja.
Moja je dužnost da vas upozorim na opasnost, a vi kako hoćete. Ja i moji drugovi
se ne plašimo smrti. U to ste mogli da se uverite prošle noći. Plaćeni smo, pa smo
spremni da se upustimo u borbu i sa nadmoćnijim neprijateljem, ali je pitanje da
li sve to ima smisla i čemu vodi? Osim toga, ne zaboravite da se s nama nalaze i
dve devojke, koje isto tako neće mimoići strašna osveta Crvene Smrti.
Tada se Borča okrete Milošu na ga zapita?
– Kako misliš?
– U borbu se ne možemo upustiti. To je jasno.
– Tako je.
– Onda nam ne ostaje ništa drugo nego da promenimo pravac, kao što nam
je savetovao stari mornar.
– Tako ćemo i učiniti. Istina da ćemo na taj način opet mnogo izgubiti u
vremenu, ali nam zaista ne preostaje ništa drugo, nego samo to, ako hoćemo da
spasemo jadne devojke sigurne smrti.
 Tada stari mornar izdade potrebna naređenja mornarima, koji odmah počeše
okretati jedra.
Ne potraja dugo i galija pođe u drugom pravcu.
Sad mornari razapeše sva jedra i galija polete punom brzinom.
Plovili su tako nekoliko sati kad gusarske galije nestadoše ispod horizonta.
To je značilo da nisu primetili njihovu galiju pa prema tome nisu ni imali potrebe
da povećaju brzinu svojih galija.
– Kako ti izgleda stvar, zapita Borča starog mornara. koji je baš pritezao
jedno jedro.
– Zasad smo im umakli.
– Misliš da nas nisu primetili?
– Nisu.
– Bojim se samo da to ne bude neka varka sa njihove strane.
– Neće. Ipak zato moramo biti oprezni.
– To bih ti i ja savetovao. Hoćemo li natrag?
– Još ne.
– Nego kako misliš?
– Vratićemo se u širokom luku, da budemo što sigurniji, samo ćemo
pričekati da se smrkne. Ja ću dotle spustiti sva jedra da se ne bi suviše udaljavali.
I Miloš, i Borča su bili potpuno umireni. Stari mornar je bio iskusan
moreplovac, pored toga i pošten čovek tako da su se mogli na njega osloniti.
Kad se smrklo mornari razapeše sva jedra i galija poče da plovi u širokom
luku vraćajući se starom pravcu. Stari mornar nije se micao sa osmatračkog mosta.
Nebo je bilo vedro a pun mesec je obasjavao mirnu morsku pučinu tako da se lepo
moglo videti na veliku daljinu.
Borča je opet svojim šalama uveseljavao ostale. Rastužio bi se tek kad bi
bacio pogled na vrč sa vinom, koji je stojao nedaleko od njega. Pečenica je bila
sjajna. Kako bi bilo divno kad bi mogao da nategne taj prokleti vrč onako po
starinski pa da ga ne spusti sa usana dok mu duša ne dođe u podgrlac.
Jednom prilikom mu se učinilo kao da se Ikoniji nije svidelo kad ga je videla
malo veselijeg nego što je to dozvoljeno u ženskom društvu. Bzjeći se da je ne
izgubi, Borča beše odlučio da se ograniči u piću - - - bar dok se nalazi u prisustvu
njenom, a posle već kako Bog da.
Dugo su sedeli i razgovarali. kad devojke izjaviše da bi spavale. Miloš i
Borča ih otpratiše do njihove kabine, poželeše im laku noć zatim se vratiše na
palubu.
 – Sad i ti možeš malo da povučeš, reče Miloš Borči u šali.
Borča ne odgovori ništa nego dohvati vrč pa ga dobro nateže. To je učinio
nekoliko puta uzastopce kao da je hteo da naknadi neku štetu.
– Kako ti sad izgleda naša stvar, zapita odjednom Miloš.
– Ne znam ni sam šta da ti kažem, odvrati Miloš. Nimalo mi se ne svide oni
gusari. Ko zna da li smo ih se otarasili, ili nismo.
– Hteo sam nešto da ti predložim.
– Govori.
– Kako bi bilo kad bi mi stražarili na svemu na palubi?
– Misliš da je to potrebno?
– Kako da nije.
– Iz kog razloga?
– Mornari su ispravni ljudi, ali su premoreni pa se bojim da im što ne
izmakne iz vida.
– Uviđam da imaš pravo. Onda ćemo tako i učiniti.
Pogodili su se da Borča stražari do ponoći, a Miloš da ga smeni do zore.
Miloš je i njemu poželeo laku nzć pa sišao u svoju kabinu, a Borča ostao na
palubi.
Primakao je klupicu ogradi, a nije zaboravio da prenese i vrč, pa počeo
pogledom da ispituje morsku pučinu, koja se kupala u mesečevoj svetlosti.
Mornari su se nalazili svaki na svom mestu, a njihov starešina je stojao na
kljunu, zagledan u daljinu. Ti ljudi kao da nisu uopšte imali potrebe da spavaju.
Sedeći tako sam Borča je razmišljao o svemu što se beše s njim dogodilo u
poslednje vreme.
Preživeo je već tolike opasnosti da se i sam čudio kako je ostao živ.
Tada se setio i svoje velike ljubavi spram Ikonije. Uzdahnuo je pa ponovo
nategao vrč kao da je u njemu hteo da potraži potrebnu utehu.
Oko njega je vladala tišina. Čuo se samo šum koji su pričinjavali talasi, koji
su se razbijali o kljun galije.
U jednom trenutku, baš kad se Borča bio okrenuo da vidi da li se stari mornar
nalazi na svom mestu, na stražnjem delu broda izniče iza ograde neka senka koja
se bez šuma prebaci preko ograde pa je nestade iza gomile bala i denjkova, koji su
tu bili naslagani.
Kad se Borča okrenuo, nije mogao ništa da vidi, jer je već bilo dockan.
I ne sluteći šta se oko njega dešava, Borča je sve češće natezao vrč i otpijao,
pritisnut svojim osećajima spram Ikonije. Nije više pogledao ni po pučini.
Uostalo.m, to je po njegovom mišljenju, bilo suviše da čini. Stari mornar se i tako
nalazio na svom mestu ji budno je pazio na sve. Ako galiji bude zapretila neka
opasnost, on će to i bez njega da primeti.
Spuštene glave i ophrvan svojim mislima Borča je sedeo na svojoj klupi i
natezao vrč blažeći svoje bolove. Nije ni primetio kako je iza gomile bala iskrsnula
neka senka, koja se uputila zgurena pored ograde.
Od prilike na sredini boka nalazio se jedan mornar, kome je bilo povereno
da ispituje pogledom tu stranu mora.
On je stojao nepomično savesno vršeći svoju dužnost.
Nije ni slutio da mu se neko približava.
Senka mu je dolazila sve bliže.
Kad mu se primakla na dva koraka, što mornar ni sada nije mogao da
primeti, tajanstvena senka, koja odjednom uze oblik čoveka, skoči na mornara pa
ga steže rukama za vrat. Napadač je u tom trenutku ličio na tigra, koji se
strelovitom brzinom bacio na svoj plen.
Napadač je, opet zguren, vukao mornara stražnjem delu galije. Morao ga je
čvrsto držati rukama za vrat jer se ovaj nije ni micao.
Kad je došao zajedno s njim na drugi kraj broda, on ga steže još jače za gušu,
na kraju mu zavrnu vrat pa ga jednostavno spusti u more. Lak pljusak i nad
nesretnim čovekom se sklopi more zauvek.
Kako je voda žuborila oko galije, taj pljusak nije mogao da čuje ni Borča, a
ni ostali mornari, koji su bili svaki zauzeti svojim poslom.
Kad je s tim bio gotov, tajanstveni napadač zastade, šćućuren iza bala, kao
da je hteo da načini plan o onome, što je još imao da učini.
Stajao je tako dugo nepomično i sluteći da se uveri da li je ko bio primetio
to što je malo pre učinio.
Kad je video da se od malene posade niko i ne miče, on se zguri pa se uputi
drugom stranom galije, opet pored ograde. Sad ga je put vodio pravo mestu, na
kome se nalazio Borča.
Kad mu se podmukli napadač približio na deset koračaji, on stade.
Posmatrao je pažljivo Borču kao da je hteo bolje da ga zagleda.
Već je hteo da pođe prema njemu, kad se spotače i gurnu jednu balu, koja sa
treskom pade na palubu. Imao je samo toliko vremena da se vrati u svoj zaklon
kad Borča skoči pa dohvati svoju sablju.
Uputio se pravo mestu na kome se čuo pad, a odmah su mu prišli i ostali
mornari.
– Šta se dogodilo, pitao je Borču stari mornar.
 – Srušila se ova bala.
– Hm. Čudnovato. Koliko se sećam. ona je bila dobro postavljena. Nego da
pretražimo palubu. Nije isključeno da nam se prikrao koji lupež iz one bande. To
su prepredeni ljudi pa se možemo svačemu nadati od njih.
Odmah su se razišli u svima pravcima.
Pretražili su celu palubu, ali iisu mogli nikog da pronađu.
Već su mislili da je bala pala sama od sebe, kad jedan mornar zapita:
– A gde je Pendžeb?
Tako se zvao mornar, koga podmukli napadač beše sunovratio u more.
Počeli su tražiti nestalog mornara i zvati ga po imenu, ali nigde nisu mogli
da ga pronađu.
Pretražili su i svu unutrašnjost galije, ali uzalud.
Od njega nije bilo ni traga, ni glasa.
Stari mornar je bio vrlo zabrinut.
On je bio iskusan čovek, koji je mnogo puta imao posla sa gusarima, pa je
znao otprilike šta to treba da znači.
Dok su ostali mornari i dalje tražili neetalog druga, stari mornar je
razgovarao sa Milošem i Borčom o tom tajanstvenom slučaju, koji nikako nisu
mogli da rasvetle.
– Ja sam uverei. govorio je stari mornar, da pad one bale stoji u vezi sa
nestankom mog čoveka.
– Misliš da se neko nalazi na galiji?
– To je više nego sigurno.
– Ali gde je?
– Treba ga pronaći. Ako je to neko od naših protivnika, onda je vešt čovek
pa se dobro sakrio. Moramo ponovo pretražiti celu unutrašnjost galije, korak po
korak, balu po balu. Jedino, ima tu nešto što je nezgodno.
– Šta je nezgodno?
– Nas je malo tako da taj lupež uvek ima dovoljno vremena da se izmakne.
– To je tačno.
– Nego moramo se rasporediti po celoj galiji. Ja ću na prednji kljun, jedan o
dvas na stražnji, a ostali će u poteru. Ne bi bilo zgoreg kad bi nam u tome pomogle
i devojke.
– One će na to pristati vrlo rado.
Miloš i Borča su odmah saopštili devojkama to a one su jedva dočekale
njihov predlog.
 Odmah su se rasporedili prema planu staroga mornara i pošli u traganje.
Devojkama je bilo stavljeno u dužnost da pretraže prednji deo broda. U tom
delu nije bilo uopšte bala, nego samo gomila starog oružja, ispod koga se ne bi
mogao niko sakriti tako da im je traženje bilo olakšano.
– Ako vam zapreti keka opasiost, vi se javite. govorio im je Miloš.
– Ništa ne brinite. Za poslednje vreme naučile smo da budemo oprezne.
– Onda pođite u ime božje i otvorite četvore oči.
Posle toga devojke su pošle u određenom pravcu.
– Da li će ikada biti kraja našim mukama, reče Olivera dok su silazile
stepenicama, koje su vodile u unutrašnjost galije.
– Hoće, Olivero, samo nemoj da kloneš duhom.
– Ponekad se i sama čudim kako smo imali toliko snage da sve to izdržimo.
– Imaš potpuno pravo.
– Ipak imam predosećaj da sve to neće još dugo trajati. Nešto mi govori da
su sve opasnosti, koje su nam pretile, na izmaku, i da će nam osvanuti i bolji dani.
Kako ti misliš?
– To je i moje mišljenje.
Tako su stigle na dno galije.
Prvo su pošle dosta mračnim hodnikom pravo kljunu.
Desno i levo su se nalazile male prostorije sa starim oružjem. Ulazile su u
sve redom i pažljivo pretražile svaki ugao, ali nisu mogle da otkriju ničsg
sumnjivog.
Tako su došle na kraj hodnika.
Tu je bilo malo svetlije jer se tu nalazio mali, okrugao prozor.
– Izgleda mi da nećemo ništa pronaći, reće Olivera.
– Taj zlikovac mora da je vrlo prepreden i vešt, pa se dobro krije.
Taman su htele da se okrenu i da pretraže još jedku prostoriju, koja se
nalazila na desnoj strani hodnika, kad se Ikonija okrete pa povuče Oliveru za ruku.
– Da nisi što primetila, zapita je Olivera.
– Jesam.
– Šta?
– Kao da sam čula neke korake.
– Gde?
Obe su zastale i počele ispitivati pogledom poveću gomilu starog oružja,
koja se nalazila u jednom uglu.
 Gomila je bila tako velika da se iza nje mogao lepo skloniti čovek.
– Samo oprezno, reče Ikonija.
Zatim se počeše približavati gomili oružja.
Kad su joj se primakle na nekoliko koračaji one opet stadoše.
Iza gomile se čuo neki zveket sličan šumu koji proizvede pad nekog
metalnog predmeta.
Ako taj komad starog oružja nije slučajno pao, onda je to bio najbolji dokaz
da se iza gomile oružja zaista neko nalazi.
Olivera i Ikonija se pogledaše.
Iako nisu kazale jedna drugoj nijednu, reč izgledalo je da se potpuno
razumeju.
To je svakako bio ubica. Nije bilo potrebno da ga one uhvate, nego se brzo
povuku i da o tome izveste ostale.
Tako su i učinile.
Pre nego što je zlikovac imao vremena da ih napadne, one su brzo otišle na
drugi kraj hodnika i tako stigle do stepenica koje su vodile na palubu.
Odmah su izvestile ostale o svemu što su videle.
– Vi ostanite na palubi, reče Miloš devojkama, a mi idemo da uhvatimo tog
lupeža.
Dograbili su oružje pa se odmah uputili dole.
Tako su došli do gomile starog oružja, iza koga su devojke čule onaj
sumnjivi šum.
Polako su mu se približavali sa mačevima u rukama čekajući da zlikovac
ispadne pred njih, ali se on uopšte nije javljao.
Tada se podeliše u dve grupice pa pođoše u dva razna pravca, oko gomile.
Borča glasno opsova kad je video da se iza gomile ne nalazi niko.
– Ovo nikako ne mogu da razumem, uzviknu i stari mornar. Valjda nije
skočio u more?
Stari mornar taman beše ovo izrekao kad napolju nešto pljusnu.
Borča pritrča okruglom prozorčiću pa pogleda napolje. Sad im je sve bilo
jasno: jedan nepoznat čovek, kome je samo glava virila iz vode, plivao je brzim
tempom trudeći se da se što brže odmakne od galije.
Nepoznati je bio odličan plivač, a pored toga se i gnjurao tako da bi
odjednom nestao pod vodom pod kojom je ostajao vrlo dugo.
– Brzo na paulbu viknu Miloš pa svi pojuriše uz stepenice.
 Kad su stigli na palubu, oni počeše drešiti mali čamac pa ga brzo spustiše u
more.
U čamac su uskočila oba mornara naoružani kopljima i strelama.
Zaveslali su što su brže mogli da se primaknu beguncu, koji je plivao brzo
kao strela, svaki čas se gnjurao i menjao pravac.
Kad su mu se primakli dovoljno blizu, oni uvukoše vesla pa dohvatiše strele.
Nišanili su samo nekoliko trenutaka pa ih odapeše.
Begunac kao da beše osetio opasnost jer se odjednom zagnjuri tako da strele
udariše u vodu.
Mornari su čekali neko vreme ali se ovaj nije pojavljivao.
Već su hteli da se okrenu misleći da je ubijen, kad zlikovac izroni na sasvim
drugom mestu.
Videlo se da je nepovređen.
Dok su mornari čekali da se on pojavi, on beše dovoljno dobio u vremenu
da se udalji tako da su ponovo morali veslati iz sve snage da bi mu se približili.
Opet su zaveslali dok je begunac počeo da pliva još brže.
Tada jedan od mornara nadnese ruku nad oči, pa reče drugom:
– Neka me odnese trnsta đavola ako ono nisu gusari.
Njegov drug pogleda u pokazanom pravcu pa potvrdi:
– Imaš potpuno pravo. To je „Crvena Smrt“.
Na horizontu se videlo nekoliko galija čija su crna jedra izdaleka padala u
oči.
Plovile su velikom brzinom i dolazile sve bliže.
Begunac kao da beše ovim ohrabren. Beše usporio plivanje i svaki čas se
osvrtao na gonioce kao da je hteo da im se naruga.
Mornari se zglednuše,
– Šta da radimo, zapita jedan. '
– Ne preostaje nam ništa drugo nego da se vratimo.
– Onda brzo veslaj.
Okrenuli su čamac pa zaveslali u pravcu galije.
Gusarske galije su takoreći nicale iza horizonta. Bilo ih je vrlo mnogo.
Svakako su ih bili primetili i Miloš, i Borča.
Kad su mornari pristali uz galiju, odmah se uspuzaše uz bačeni konopac.
Galije su se sad videle već sasvim jasno.
 Približavale su se strahovitom brzinom tako da se naši prijatelji ozbiljno
zabrinuše.
Stari mornar je bio potpuno miran. Nije skidao pogleda sa gusarskih galija.
– Dakle, opet moramo natrag, primeti Miloš.
– Moramo, odgovori stari mornar.
– A ako im ne umaknemo, tada - -
Stari mornar oćuta. Odgovor na to pitanje bio je suviše jeziv.
Gusari su bili vrlo krvožedni ljudi i strahovito su mučili svoje zarobljenike.
Stari mornar je sve to vrlo dobro znao. Morali su se upeti iz sve snage da im
umaknu.
Stari mornar je izdao nekoliko zapovesti - - posle pogibije dvojice mornara
sad jedva da je imao kome da se obraća - - i odmah su bila razapeta i sva rezervna
jedra, koja su se upotrebljavala u naročntim slučajevima.
U tom teškom poslu pomagale su im i devojke. Koje strah, a koje gotovost
da im se nađu na pomoći, učinili su od njih najvrednije pomagače.
Za kratko vreme bila su razapeta sva jedra i galija je poletela brzo kao munja,
gonjena povoljnim vetrom.
Dok je galija plovila svi su stojali na palubi i posmatrali gusarske galije, koje
su im se približavale neverovatnom brzinom.
Stari mornar je naročito pažljivo posmatrao, kad reče:
– Ja sam stari mornar, ali ovu brzinu nikako ne mogu da razumem. I naša
galija ima prvoklasna jedra. Sumnjom da su njihova bolja i mnogobrojnija, ali oni
ipak idu mnogo brže od nas. Kao da su đavoli, a ne ljudi.
Stvar je zaista bila čudnovata.
Gusarske galije su se približavale tako brzo da je izgledalo kao da lete.
Iako je njihova galija išla vrlo brzo, rastojanje između njih postajalo je sve
manje i manje.
Iskupili su se svi na palubi i počeli se dogovarati šta bi valjalo preduzeti da
bi izbegli opasnost, koja im je pretila.
– Stvar je ozbiljna, reče stari mornar. Predstoji nam ljuta bitka. Moramo biti
spremni na sve.
– Da li imaš nešto da nam savetuješ kao iskusan moreplovac, zapita ga
Miloš.
– Imam, viteže.
– Govori.
– Mi nismo sami.
 – Misliš na devojke?
– Pogoido si.
– Šta imaš da nam predložiš?
– Evo šta: more je mirno. Bilo bi najbolje da devojke pustimo sa mojim
drugom da se navezu na njega, pa šta im Bog da. Daćemo im dosta namirnica i
pijaće vode. Mi i tako moramo primiti bitku iz koje ne možemo izaći kao
pobedioci. Ovo je jedini izlaz. Ja zaista drugog ne vidim.
Miloš i Borča spustiše glave pa se zamisliše.
Iako je predlsg starog mornara bio na svom mestu, oni su bili svesni suštine
stvari. To bi značilo da se ponovo odvoje od bića, koja su im bila najdraža na
ovome svetu. Što se tiče njihove sudbine, ona je inače bila zapečaćena, – to je bilo
potpuno jasno.
Borča prvi podiže glavu pa zapita Miloša, koji je bio vrlo ozbiljan:
– Kako misliš, Viteže od Gavrana?
– Ne znam šta da ti kažem.
– Ozaj naš drug dobro veli, ali ipak - -
– Znam šta hoćeš da kažeš. U njegovim rečima se kriju dve stvari: devojke
će da pođu u tešku neizvesnost, a mi u sigurnu smrt.
– Tako je.
Onda - - tako neka i bude. Samo - - mi moramo da im predamo jednu poruku
koju će odneti u naš zavičaj, tojest ako žive odu onamo. Mi smo ovde samo jedno
ostrvce naše kraljevine. Hej, srpska slavo! Da li ćemo dočekati konačnu pobedu
srpskog oružja? Dragi moj pobratime! Mi se već nalazimo u zagrljaju smrti.
Obrecimo jedan drugom vitešku reč da ćemo se boriti do poslednje kapi krvi i da
ćemo se do kraja založiti za veličinu i slavu naše države, koje mora kadtad da
procveta!
Bio je to svečan trenutak.
Pre poslednje reči, izmenjanih sa starim mornarem, oni se behu povukli na
stražnji kraj broda, iza denjkova bala. Suton se polako spuštao.
– Borča, poče Miloš uzbuđenim glasom. Dragi moj druže! Hodi mi na grudi!
Zagrlili su se i poljubili triput unakrst po starom srpskom običaju, zatim se
ponovo ispravili i pogledali na sumrak, koji je postajao sve tamniji.
Tada pođoše katarci, gde su se nalazile devojke i dva mornara.
Gusarske galije su se sad nalazile sasvim blizu.
Već su se lepo raspoznavali i pojedini delovi njihovih galija.
 Bilo je već krajnje vreme da se preduzmu sve mere koje su bile potrebne da
se devojke upute u koliku toliku bezbednost.
– Moramo im sve kazati, reče odjednom Miloš Borči.
– Naravno. Hajdmo njima.
Prišli su deaojkama, koje nisu ni slutile šta ih očekuje, pa su stali na dva
koraka pred njima.
Devojke su odmah osetile da oni imaju s njima važan razgovor.
Prvi je počeo Miloš.
– Žao mi je što moram da vam saopštim da ćemo se opet rastati.
– Ali zašto, uzviknuše obe skoro u glas.
Stari mornar je bio neko vreme zamišljen, kad reče?
– Moglo bi se tu još nešto učiniti.
– Šta, zapita Miloš.
– Da se poslužimo varkom?
– Kakvom varkom?
– Odmah ću vam reći u čemu je stvar. Još malo pa će se sasvim smrknuti.
Mi ćemo pričekati gusare da nam dođu sasvim blizu, zatim ćemo zapaliti galiju i
posedati u čamac. To ćemo izvesti vrlo vešto. Oni će misliti da se galija slučajno
zapalila pa će požuriti da je spasu ne zato što žale nas, nego da bih se njome
koristili. Dok oni budu gasili požar, mi ćemo biti već daleko.
– Dobro si se setio. U tom slučaju devojke ne moraju ići same?
– Ne moraju.
– Na tome smo vam vrlo zahvalne, uzviknuše devojke skoro u glas.
Bile su vrlo sretne što će i dalje ostati sa svojim zaštitnicima.
Odmah su se svi dali na posao.
Na galiji su se nalazila svega dva čamca, vrlo jaka i duboka tako da je u njih
moglo da stane mnogo stvari. Trebalo je ubaciti u čamce svega što će im biti
potrebno za putovanje, a to nije bio mali posao. Pored toga, morali su i žuriti ako
nisu hteli da ladnu šaka krvožednim ljudima Crvene Smrti, koji ne bi imali spram
njih milosti.
I devojke su pomagale tako da je ubacivanje stvari išlo vrlo brzo.
Spustili su u čamce i veliku količinu bačvi sa pijaćom vodom, a i mnogo
bala sa pokrivačima. Nije se znalo koliko će trajati put pa su se morali snabdeti i
njima.
Za to vreme se bilo već sasvim smrklo.
 Gusarske galije se još nisu videle. Po svima znacima oni su zastali da se
dogovore kako će da izvrše napad. Nisu ni slutili kakvo im iznenađenje sprema
stari mornar, koji je bio iskusan čovek pa je mogao sve da predvidi.
Ubrzo su bili gotovi sa poslom, koji su radili grozničavom žurbom. Sve
namirnice i ostale stvari bile su spuštene u čamce, koji su se lagano ljuškali na
morskim talasima.
– Sad još da zapalimo galiju pa ćemo odmah napred.
– Ja bih vam nešto predložio, reče poslednji momak starog mornara.
– Da čujem.
– Mi moramo što više dobiti u vremenu.
– Tako je.
– Pođite vi odmah sa čamcima a ja ću ostati još neko vreme na galiju.
– Ne razumem šta hoćeš time da kažeš.
 – Evo u čemu je stvar: ja ću zapaliti galiju tek kad vi budete daleko.
– Šta će onda biti s tobom?
– Ni najmanje ne brinite za mene. Ja ću za vama čim zapalim galiju.
– Ali nemaš čamca?
– Nije mi ni potreban. Ja sam odličan plivač. Pre dve godine odneo sam u
Konstantinopolju prvu nagradu.
– Bojim se da nas ne stigneš.
– Ništa ne brinite. Vi samo veslajte kao da se i ja nalazim s vama.
Svi su bili dirnuti ovim požrtvovanjem čestitog čoveka koji je bio gotov da
žrtvuje i sebe samo da bi spasao svoje drugove.
Stari mornar mu je prišao, zagrlio ga i triput ga poljubio u znak prijateljstva,
zatim mu je rekao:
– Ako se nađemo živi, neću ti nikada zaboraviti tu uslugu. Da nisam ja
poslednji od naše posade, ostao bih i ja s tobom, ali moram da se nađem na pomoći
našim gospodarima.
– Prirodna stvar.
Kako je bilo već krajnje vreme da siđu u čamce jer se nije znalo da gusari
neće svakog trenutka iskrsnuti, oni se oprostiše sa mladim pomorcem pa se počeše
spuštati u čamce.
U jedan čamac su se smestili Borča i Ikonija. a u drugi, koji je bio nešto veći,
Miloš, Olivera i stari mornar. Odmah su snažno zaveslali i čamci su se brzo udaljili
od broda, na kome je ostao samo mladi mornar.
Videli su ga još dugo kako im sa palube maše rukom, dok ga ne proguta
pomrčina.
– Hrabar momak, reče Miloš starom mornaru.
– Poznajem ga odavno i uvek sam imao o njemu najlepše mišljenje, ali
nikada nisam mislio da bi bio u stanju da podnese i ovu žrtvu.
– Bojim se samo da ne nastrada.
– Želim mu svaku sreću i uspeh.
Vreme je prolazilo.
Oko njih se širilo nedogledno more i oni su odlazili sve dalje od galije.
Prošlo je već prilično dugo vremena a požar se još nikako nije video.
– Ne razumem šta to treba da znači, primegi Miloš.
– I ja sam se zabrinuo, odvrati stari mornar pa napreže oči ne bi li što video.
 – Da mu se nisu prikrali pa ga uhvatili?
– I to može vrlo lako da bude.
– Već bi trebalo da je dosad zapalio galiju.
Ućutali su i zaveslali dalje, u noć i tešku neizvesnost.
I ponoć je već odavno bila prevalila.
Kako su veslali vrlo brzo, morali su biti daleko od galije, a požar se još
nikako nije video. Sad su svi bili uvereni da je jadni mornar nastradao.
Odjednom stari mornar uzviknu pa ispruži desnu ruku u jednom pravcu:
– Eno požara.
Svi pogledaše u pokazanom pravcu i zaista ugledaše svetlu tačku na velikoj
daljini, koja se jedva videla ali je ipak bilo jasno da je to požar od zapaljene galije.
Tek sad su mogli da vide kako su bili daleko odmakli od galije.
Požar je bio sličan udaljenoj zvezdi koja je jedva plamsala.
Veslali su opet dalje ne skidajući pogleda sa požara, koji je postajao sve
manji.
– Kakav imaš dalji plan, zapita Miloš starog mornara.
– Već sam sve smislio, odvrati ovaj.
– Da čujem?
– Prilično daleko odavde nalazi se jedno pusto ostrvo. Ono bar na prvi izgled
daje utisak da je pusto. To, međutim, nije tako. Na njemu živi jedan pustinjak koji
je moj odličan poznanik. Jednom prilikom sam mu čak i život spasao pa se nadam
da ćemo kod njega naći prijateljsko utočište.
– A šta će biti posle?
– S vremena na vreme pored tog ostrva prolaze i trgovački brodovi. Vreme
njihovog dolaska ne zna se tačno ali ja se ipak nadam da ćemo primetiti koji od
njih. Uzimam na sebe stražarenje.
– Koliko imamo da idemo do tog ostrva?
– Stići ćemo pred podne.
Tako je i svanulo a oni su još uvek veslali.
Kad se potpuno razdanilo, oni videše daleko, vrlo daleko iza horizonta stub
dima.
Znali su vrlo dobro šta je to značilo to je bio jedini ostatak od njihove galije,
koja je već izgorela. Znači da gusarima nije pošlo za rukom da je ugase.
– Naš jadni drug je propao, primeti stari mornar pa spusti glavu.
– Da, jadnik. On je nastradao. Žrtvovao se za nas.
 Zatim su zaveslali dalje.
More je bilo mirno kao ogledalo tako da nisu imali nikakve smetnje za brzo
napredovanje.
Sunce je bilo već prilično visoko kad oni ugledaše na dosta velikoj daljini
grebenje, koje se dizao iz mora.
– Da nije to ono ostrvo, zapita Miloš starog mornara.
– Jeste.
– Onda ćemo brzo stići.
– Do podne, kao što sam rekao.
Što su dolazili bliže pustom ostrvu, mogli su sve bolje da vide njegovu
divljinu.
Stenje se dizalo visoko nebu a nad njim su kružili galebovi.
Na prvi pogled izgledalo je nepristupačno.
Sunce se nalazilo nad njima kad su se približili stenovitom zidu koji je bio
tako strm da se niko ne bi mogao uz njega popeti.
Stari mornar je rukovodio krmom, a za njima je išao Borča sa Ikonijom.
Oplovili su ga skoro celog kad su došli pred jedan mali zaliv, koji se jedva
vide o između visokih prirodnih bedema od kamena.
U zalivu je voda imala zelenkastu boju, a najednom delu video se peščan
sprud, koji je bi vrlo podesan za pristajanje.
Priterali su čamce sprudu pa iskočili na obalu, zatim pomogli i devojkama
da iziđu.
– Ovde nas niko neće uznemiravati, reče stari mornar. A sad hajdmo.
Moraćemo da se penjemo uz onu strmen da bi dospeli u sredinu ostrva, koje je već
pitomije. Nadam se da će nam to biti poslednja teškoća.
Tako su pošli podnožju strmog grebena, koji se nalazio od njih na nekoliko
desetina koračaji.
Na podnožju su zastali da se malo odmore jer je staza bila vrlo strma.
– Siromah naš drug, reče opet stari mornar koji nikako nije mogao da
zaboravi mladog mornara. On već počiva u dubini mora...
– Možda i nije baš tako, začu se u tom trenugku neki glas a iza obližnje stene
iskoči jedan čovek.
Svi ustuknuše zaprepašćeni. To nije bio niko drugi nego mladi mornar.
Stari mornar mu priđe pa reče:
– Da li si to zaista ti?
– Ja. Zar me ne poznaješ?
 – Ne mogu nikako da razumem. Još razumem da si se nekako izvukao, ali
kako si stigao ovamo pre nas i otkud si znao da ćemo ovamo?
– Stvar je vrlo prosta: čim sam zapalio galiju, ja sam skočio u more i počeo
da plivam u severoistočnom pravcu. Posle kratkog vremena dosneo sam u žutu
struju koja me je donela pravo ovamo. Znao sam da ćete na ovo ostrvo iako mi
niste ništa o tome kazali.
– To sam sasvim bio zaboravio, reče stari mornar, ali je glavno da si nas ipak
našao.
– I ja se tome neobično radujem.
– Jesi li video gusare?
– Jesam.
– Dakle, nisu mogli da ugase vatru?
– Dugo su se mučili, ali je sve bilo uzalud. U jednom trenutku su me bili
primetili pa su me odmah zasuli strelama, ali nisu dobro nišanili tako da sam ostao
nepovređen.
– Misliš da nisu videli u kom si pravcu otplivao?
– Nisu.
– Dobro je samo kad si se vratio, a sad hajdmo da pronađemo starog
pustinjaka.
Tada su počeli da se penju uz strmi greben, jedan za drugim. Devojke su se
nalazile u sredini.
Penjanje je bilo vrlo teško tako da su jedva odmicali.
Naposletku su se ipak našli na vrhu sa koga je bio divan izgled.
Oko njih se širilo u nedogled more, mirno kao ogledalo, koje je blistalo pod
zracima sunca. Videla se i sredina ostrva, koja je ličila na rajski kutak
Zelenom livadom, obraslom bujnom travom, proticao je kao kristal bistar
potočić.
U jednom kraju nalazila se mala koliba obrasla rascvetanim puzavicama.
Mnogobrojno uzrelo voće dopunjavalo je krasnu sliku, koja se pružala njihovim
očima.
Pošli su uz blagu strminu, koja je vodila srediči ostrva.
Olivera i Ikonija su bile ushićene divnim izgledom ostrva.
Čim su stupile na livadu one su počele da beru raznobojno cveće kojim je
bila livada okićena.
Uputili su se pravo kolibi.
 Stari mornar je išao napred. Kad se približio kotibi na nekoliko koračaji, on
viknu:
– Adise, jesi li tu?
Ne potraja dugo i iz kolibe izađe starac duge, sede brade, visoka čela i umnih
očiju. koje su čudno sevale. Ceo njegov izged bio je mističan.
Kad je ugledao starog mornara, starac se nasmeši, priđe mu pruži ruku pa
reče prijateljskim glasom:
– Stari moj prijatelju. Koliko se radujem što te vidim.
Pozdravili su se srdačno kao stari prijatelji, zatim stari mornar poče:
– Hoćeš li nam pružiti za neko vreme utočišta na tvom ostrvu?
– Svako, ko s tobom dođe, za mene je mio gost.
– Hvala ti, prijatelju.
– Osećajte se kao kod svoje kuće. Da niste pretrpeli brodolom?
– Još gore.
– Onda ste se svakako sukobili sa gusarima?
– Pogodio si, mudra starino. Nego, reci mi da ne zalazi u ove krajeve Crvena
Smrt?
– Po čemu misliš?
– Ja sam se s njim svega jedanput susreo ali mi nikada više neće izaći na oči.
On se boji mene i moje kletve koja dostiže svakog onog koga ja prokunem. Jeste
li gladni?
– Poneli smo dosta namirnica. Ostale su u čamcu. Poneli smo s nama samo
onoliko koliko će nam biti potrebno za prvi mah. Pozivamo i tebe da s nama ručaš.
Olivera i Ikonija su prihvatile od starog mornara poveću vreću, koja mu je
bila obešena o ramenu. Počele su da spremaju sofru na travi, u hladovini jednog
granatog platana.
Stari pustinjak je nepomično stojao zagledan u jednu tačku. Lice mu je opet
bilo ozbiljno i malo zamišljeno.
Kad su ostali posedali, on uđe u svoju kućicu pa se ubrzo vrati iz nje sa
čankom suvog grožđa i jednim vrčem. Stavio je sve pred starog mornara i rekao:
– Ovo je s moje strane dar za devojke. Prevedi im to. Grožđe sam sam sušio,
a vino cedio od najfinijeg grožđa, koje sam lično odnegovao.
– Prihvati se i ti, prijatelju.
– Hvala. Ja jedem samo ujutru kad se pomolim Bogu, a celog dana pijem
pomalo vode. Star sam. Jednom nogom se već nalazim u grobu pa mi je to
dovoljno.
 Ostali su posedali i počeli da jedu.
Tek sad su osetili koliko su bili gladni.
Borča je, kao i uvek, i ovog puta bio pri apetitu. Svaki čas je pogledao u vrč
koji je malo pre bio doneo pustinjak. Osećao se da se u njemu nalazi neka
dragocena kapljica.
Svima je bilo žao što ne mogu direktno da se razgovaraju sa pustinjakom,
koji nije vladao njihovim jezikom.
Posle ručka starac izmenja nekoliko reči sa starim mornarem, koji samo
klimnu glavom pa pođe za njim u palmovu šumu.
Zaustavili su se na jednoj maloj čistini obrasloj bujnom travom.
– Hteo sam da se dogovorim s tobom o važnim stvarima, dragi prijatelju,
poče pustinjak.
– Slušam te.
– Moramo se truditi da u svakom pogledu zaštitimo naše goste.
– To je i moje mišljenje.
– Pre svega, ovako kako sad stojimo ne nalazimo se u najvećoj sigurnosti.
– Jesi li što smislio?
– Jesam.
– Govori šta.
– Ja sam još ranije sagradio jedno tajno skrovište za koje niko osim mene ne
zna. Ono se nalazi duboko pod zemljom. Radio sam na njemu godinama i uložio
mnogo napora dok ga naposletku nisam načinio. Sada ću i tebe posvetiti u tu tajnu.
– Misliš da u njega sklonimo devojke?
– Tako je.
– Gde je to skrovište?
– Odmah ću ti pokazati.
Posle tih reči on priđe jednom palmovom stablu pa poče po njemu pipati.
Ne potraja dugo kad se začu neki šum i celo stablo se pomače u stranu a na tom
mestu se pojavi jedan otvor dovoljno širok, da se kroz njega provuče čovek. U
otvoru su se videle uske stepenice, koje su vodile nadole.
Stari mornar je sa čuđenjem posmatrao šta radi stari pustinjak koji se samo
smešio.
– Pođi za mnom, reče mu on na kraju pa zakorači u rupu.
Pošli su stepenicama uskim hodnikom. u kome je bilo skoro sasvim mračno
tako da su morali da pipaju. Naposletku su stigli na dno.
– Ulaz je ostao otvoren, primeti mornar.
 – Nije.
– Kako to kad ga nismo zatvorili?
– Zatvorio se on sam.
– Na koji način?
– Palma se opet nalazi na svom mestu. Sve je to plod mog dugogodišnjeg
rada.
Mornar se opet bio zadivljen ovim tajanstvenim skrovištem, koje beše
načinio tajanstveni starac.
Išli su desetak minuta kad u hodniku postade vidnije. Naposletku su zastali
pred jednim vratima, koja su bila načinjena od kamena.
Na vratima nije bilo nikakvih izbočina te se na prvi pogled nije znalo kako
se otvaraju.
Starac im je prišao i stavio ruku na jedno mesto ka ivici, posle čega se opet
začu neki šum.
Nije prošlo ni nekoliko trenutaka i vrata se otvoriše.
Našli su se na pragu jedne odaje koja je bila prilično prostrana.
U njoj je bilo sasvim svetlo. Svetlost je dolazila odgore, kroz jedan otvor čiji
se izlaz nije video.
Soba je inače bila nameštena istočnjački. U jednom uglu nalazio se
minderluk, a u drugom nekoliko klupica. Pod je bio zastrt čistim, kao sneg belim
asurama.
– Ko bi rekao da se ovde, pod zemljom nalazi ovo stanište, sa čuđenjem
primeti mornar.
Pustinjak se i dalje smešio. Bio je potpuno zadovoljan utiskom, koji beše sve
to proizvelo kod njegovog druga.
– Devojke će se ovde prijatno osećati, reče on. Mi ćemo biti gore i dodavati
im što im je potrebno. Dotle će se valjda pojaviti i kakav trgovački brod.
– Kad je prošao poslednji?
– Još proletos.
– Ja ću stalno stražariti na steni i ispitivati pogledom morsku pučinu.
– Da. Na taj način ćeš moći da primetiš prvog koji bude naišao.
Zatim starac priđe jednoj zavesi, koja je pokrivala jednu polovinu zida pa je
razmače sa rečima:
– Imam još nešto da ti pokažem.
– Opet neko iznenađenje?
Kad je razmaknuo zavesu, starac lupnu triput prstima U zid.
 Odmah zatim se otvoriše jedna vrata, i koja su inače bila nevidljiva i
izgledala su kao da su bila sastavni deo zida, i na njima se pojavi jedna mlada, vrlo
lepa devojka, u bogatoj istočnjačkoj nošnji.
Imala je krupne sanjalačke oči i dugačke trepavice, koje su bile opuštene kao
da se stidela.
Tada joj priđe pustinjak pa joj reče nekoliko reči na nekom nerazumljivom
jeziku, a lepa devojka ga zagrli pa se poče oko njega umiljavati.
Devojka je bila tako lepa da mornar nije mogao da skine s nje pogleda.
Tada mu pustinjak reče videvši da je ovaj radoznao ko je ona:
– To mi je unuka, prijatelju. Došla je ovamo pod vrlo teškim okolnostima.
Duga je to priča pa neću njome da te morim. Mogu ti reći samo toliko da je ona
bila vrlo nesrećna, a sada se oseća mnogo bolje. Hajde, dete moje, posluži gosta.
To je moj stari prijatelj. Sećaš li se da sam ti jedanput pričao kako mi je jedan brat
spasao život?
– Sećam se, deda.
– Moj spasilac stoji pred tobom, drago moje dete. Pozdravi se s njim.
Kazala mu je poluglasno i nekoliko reči kojim je zahvalila što je on spasao
život jedinom čoveku, koji je za nju bio sve i sva.
Mlada devojka se zatim izgubila kroz tajna vrata i ubrzo se vratila sa dve
male drvene činije i dva vrčića. Stavila je sve na klupicu, pa se povukla u stranu
bacajući poglede čas na mornara, a čas na pustinjaka.
– Posluži se, obrati se pustinjak mornaru. Ja nisam bogat čovek, ali sam uvek
u stanju da ugostim prijatelje kakav si ti.
– Hvala ti, prijatelju, i na tome.
Za poslednjih nekoliko trenutaka starac se jednako osvrtao oko sebe, kad
priđe mladoj devojci pa joj reče:
– Ama, ovde kao da je neko bio?
– Niko nije bio.
– Ti si bila u svojoj sobi pa možda nisi ništa čula.
– Kako bi mogao neko da uđe bez tebe?
– To i mene čudi.
Tada pustinjak priđe jednom uglu pa se saže.
Već u sledećem trenutku on je skočio i ustuknuo, a oči su mu bile raširene
od čuda.
– Šta se dogodilo, zapita mornar pa mu priđe.
– Pogledajte onamo.
 Prišli sutom uglu i bacili jedan pogled koji je bio dovoljan da svi zadrhte.
Sasvim pri dnu poda video se krvav otisak ispružene ljudske šake. Prsti su
bili dugački te su ličili na nokte neke grabljivice.
– Poznajete li taj znak, zapita pustinjak mornara.
– Vrlo dobro.
– To je znak gusarskog poglavice Crvene Smrti. Ne razumem samo kako je
dospeo ovamo. Drugim rečima on se nalazi ovde, ili u našoj neposrednoj blizini.
Svi su ućutali zamišljeni.
Gusar Crvena Smrt imao je običaj da otiskom svoje ruke najavi svoj dolazak.
To je značilo da je pre svega otkrio tajno skrovište starog pustinjaka i da će
se uskoro pojaviti da mu se osveti. Pustinjaku to utoliko nije bilo jasno što je znao
da ga je taj zlikovac posle njihovog poslednjeg susreta izbegavao.
Bleda od straha mlada devojka je gledala čas u pustinjaka, a čas u mornara,
koji je nabirao čelo ophrvan teškim mislima.
I on je znao kakva opasnost preti i njemu i ostalima.
– Nešto moramo preduzeti da bi se obezbedili, reče pustinjak posle kraćeg
ćutanja.
– Jesi li nešto smislio, zapita ga mornar.
– Jesam.
– Možeš li mi reći šta?
– To mi je dužnost.
– Molim te, drago moje dete, da se ukloniš. Moram da se dogovorim sa
mojim prijateljem o svemu što nam valja preduzeti da bi se spasli velike opasnosti,
koja nam pretn.
Devojka je odmah otišla u svoju sobu tako da su u podzemnoj prostoriji
ostali samo pustinjak i mornar.
Ćutali su neko vreme. kad pustinjak reče:
– Nas je neko izdao.
– Izdao?
– Ništa drugo.
– Ali ko?
– To bih i ja voleo da znam. Niko živi ne zna za ovo skrovište.
U tom trenutku se začu neka lupa. Lupa je postajala sve jača a dopirala je
odgore.
 Mornar baci pogled na pustinjaka koji je bio prilično zbunjen. Nikako nije
mogao da se pribere.
– Stvari se sve više zamršuju, primeti pustinjak.
– Da se vratimo na ostrvo. Možda se tamo nešto dogodilo.
Pustinjak je opet dozvao svoju ćerku i rekao joj nekoliko reči, zatim je žurno
sa mornarem pošao napolje.
Na jedan pritisak palma se opet pomakla sa svog mesta, zatim vratila natrag.
Tako su se našli napolju.
U blizini nisu mogli nikog da ugledaju.
Zastali su malo i počeli osluškivati.
Tada začuše neki uzvik, a odmah za njim strahovit tresak.
– Šta je to. zapita pusginjak.
– To je glas mog prijatelja sa galije.
– Jesi li u to siguran?
– Potpuno. Dobro mu poznajem glas. Na ostrvu se zaista nešto dešava. Nije
isključeno da su gusari napali na njega.
Pustinjak je bio potpuno miran kao čovek koji je siguran da mu ne može
niko ništa.
Tada se uputiše uskom stazom, koja je krivudala kroz šumu. Napred je išao
mornar a za njim pustinjak, koji je koračao isto tako brzo kao i njegov prijatelj.
Nisu bili prešli ni nekoliko desetina koračaji kad se ponovo začu onaj uzvik.
Ovog puta je bio mnogo jači nego malo pre.
Oni ubrzaše hod.
Tako su došli u samo podnožje strmog grebena, zastali i počeli se osvrtati.
Odjednom se začu isti onakav tresak kao i malo pre. Oni pogledaše u tom
pravcu i opaziše jedan veliki kamen. koji se kotrljao niz strmu padinu. Kamen je
dolazio sve bliže i to baš mestu, na kome su se oni nalazili.
Imali su jedva vremena da skoče u stranu kad kamen pade na nekoliko
koračaji od njih. Da ih je pogodio našla bi obojica smrt.
Pogledali su se kad mornar primeti:
– Taj kamen je bio namenjen nama.
– To je više nego sigurno.
– Znači da se na ostrvu neko nalazi.
– To su svakako ljudi Crvene Smrti.
 Taman beše ovo izrekao kad se na vrhu grebena pojavi Miloš i Borča. Sa
mačevima u rukama oni su se borili sa nekoliko ljudi divljeg izgleda, koji su
navaljivali na njih ih sve snage.
Odmah su ih poznali: to su zaista bili ljudi gusarskog harambaše Crvene
Smrti.
To je ujedno značilo i to da se u blizini nalazi i njihov starešina.
Borča i Miloš su se junački držali.
Iako su napadači bili mnogobrojniji, oni su odbijali njihove udarce i
primicali se sve bliže stazi, koja je vodila dole. Naposletku su se našli na početku
staze.
Tada pustinjak reče mornaru:
– Dovikni im da brzo silaze.
Mornar je učinio što mu je rekao pustinjak, koji je svakako imao neki plan.
Miloš i Borča kao da su ga bili potpuno razumeli jer se odmah počeše silaziti
uskom stazom pošto su prethodno zadali napadačima nekoliko strahovitih
udaraca. koji su ih sasvim odbacili natrag.
Staza je bila vrlo strma tako da su više klizili negošto su koračali.
Napadači su još neko vreme stojali na vrhu grebena, zatim su nestali.
Kad su došli do pustinjaka i mornara. ovaj zapita.
– Gde su devojke?
– Sklonili smo ih na brzu ruku u onu pećinu.
Rekavši to on pokaza rukom na otvor jedne pećine, koja se nalazila u blizini.
– Kako se sve to dogodilo?
– Evo kako: taman ste se vi bili udaljili, kad smo začuli neke glasove odmah
iza one stene. Pošli smo u tom pravcu da vidimo ko je, ali smo prethodno sklonili
obe devojke u onu pećinu kao da smo predosećali da će doći do gužve. Kad smo
prešli preko grebena, ugledali smo nekoliko gusara koji su se penjali. Odmah nam
je bilo jasno da oni ne dolaze u prijateljskoj nameri. pa smo ih napali. Oni su
odgovorili bacanjem kamenja. Malo je trebalo pa da nas pobiju. Jedva smo izneli
žive glave.
 – Hm. Stvar je ozbiljna, primeti stari mornar. Mi ih moramo oterati sa ostrva.
– Ja sam to već učinio. reče pustinjak.
– Kako? Ne razumem te.
– Hajde na greben pa će ti sve biti jasno.
– Prvo da vidimo šta rade devojke, reče Borča.
– Pravo kažeš, dodade Miloš.
Odmah su se uputili pećini. koja se nalazila u njihovoj neposrednoj blizini.
– Jadne naše devojke, primeti Miloš. Koliko samo trzavica moraju da
podnesu zbog tih lupeža, koji nas nikako ne ostavljaju na miru.
– Valjda će i tome doći kraj.
Tako su došli pred ulaz u pećinu.
Odmah su ih zovnuli po imenu i malo pričekali, ali se devojke nisu
pojavljivale.
Uznemireni oni požuriše unutra.
Vikali su ponovo po imenima devojke, ali nisu dobili nikakvog odgovora.
Pretražili su celu pećinu, ali je sve bilo uzalud. Od devojaka nije bilo ni traga,
ni glasa.
Ohlađeni od straha oni požuriše na greben, gde su se malo pre borili sa
gusarima.
Više su leteli nego što su išli strmom stazom koja je vodila na vrh.
Za desetak minuta oni su se ispeli i bacili pogled na malu kotlinu, koja se
pružala pod njihovim nogama.
Kotlina je bila puna vode koja je ulazila kroz jedan uzan prodor, a u vodi su
se nalazili gusari. koji su se borili sa bujicom.
To je bilo delo starog pustinjaka. On je pustio morsku vodu i na taj način
doveo u škripac zlikovce, kojima je pretila smrt od davljenja.
– Eno ih. uzviknu odjednom Miloš pa ispruži ruku.
Svi pogledaše u tom pravcu i ugledaše nekoliko gusara, koji su vukli Oliveru
i Ikoniju morskoj obali. Nedaleko od obale bila je usidrena jedna mala galija sa
crnom zaetavom na katarki. Na zastavi je bio jeziv znak: mrtvačka glava sa dve
ukrštene kosti, boje crvene kao krv.
– Mi ih moramo spasti.
Pojurili su pravo u kotlinu, gde su se davili zlikovci, zatim prešli na usku
stazu koja je vodila ivicom duboke provalije pravo na mestu na kome su se nalazili
otimači.
 Bio je to vrlo opasan put, ali se Miloš i Borča nisu ni na šta osvrtali nego su
dalje jurili.
Već su bili stigli na nekoliko stotina koračaji od obale kad videše kako gusari
skaču u vodu sa devojkama preko ramena.
Voda je na tom mestu bila plitka pa su mogli da se približe galiji na nekoliko
koračaji. Tada su im njihovi drugovi, koji su se nalazili na galiji, bacili konopce i
jednostavno ih izvukli na palubu, zatim podigli sidro i razapeli poslednje jedro.
Uskoro se galija otisnula od obale i pošla velikom brzinom otvorenom moru.
Očajni, Miloš, Borča i mornar su trčali obalom ne znajući šta da preduzmu.
Odjednom oni videše kako se na palubi gusarske galije ređaju gusari i podižu
oku strele.
Odmah zatim nad njihovim glavama zajauka čitava kiša strela pa se zabi u
okolno stenje. Za ovim prvim napadom došao je i drugi. Na njihovu sreću niko
nije bio ni okrznut.
Za to vreme je galija odlazila sve dalje.
Gusari su jednako bacali strele sa palube, sada već ređe, ali su još uvek
pogađali okolno stenje.
Odjednom Miloš uzviknu pa se zanese. Borča, koji se nalazio pored njega,
pridrža ga i sav zadrhta. Iz grudi Viteza od Gavrana virila je jedna strela koja ga
je bila skoro skroz probola.
– Viteže, čisto jauknu Borča. Šta se to dogodi?
Umesto odgovora Miloš dohvati desnom rukom strelu pa je jednim snažnim
zamahom istrže iz svojih grudi. Iz rane šiknu krv...
Utom stiže i pustinjak. Kad je video u čemu je stvar, on se osvrte desno levo
zatim uzabra neku sparušenu biljku, koja je rasla iz pukogine jedne stene.
Brzo je izmrvio lišće i mrku stabljiku, razdrljio Miloševe grudi pa stavio
melem na ranu, zatim ga položio na zemlju.
Borča i mornar su pažljivo posmatrali šta radi stari čovek.
Miloš je ležao nepomično. sa sklopljenim očima, u licu bled kao smrt. Već
je bio mnogo krvi izgubio pa je stvar mogla da postane vrlo opasna.
– Kako ti izgleda, zapita Borča pustinjaka preko mornara.
Pustinjak zavrte glavom.
– Je li rana opasna?
– Prilično.
– Hoćeš li moći da ga spaseš?
– Učiniću sve što može jedan čovek da učini za svoga prijatelja.
 – Hvala ti unapred. mudra starino.
– Ja uvek samo vršim svoju dužnost.
– Da li možemo nešto učiniti za devojke, zapita opet Borča.
Utom Miloš jeknu pa otvori oči, koje su bile mutne sa izukrštanim krvavim
žilicama.
Gledao je oko sebe ali se videlo da nikog ne poznaje.
Borči je bilo tako teško da mu se srce cepalo od žalosti. Rado bi pomogao
svom prijatelju ali se nije razumeo toliko u lečenju kao stari pustinjak.
– Moramo ga preneti u podzemno skrovište, reče odjednom pustinjak. Ovde
ne može ostati.
Podigli su ga pažljivo pa poneli uz strmi greben pazeći da im se ne omakne
noga u provaliju.
Miloš je samo bolno ječao ali nikako nije dolazio sebi. Lice mu je postajalo
sve bleđe te je izgledalo kao da nema u sebi ni kapi krvi.
Tako su došli do čistine u palmovoj šumici. Pustinjak je odmah pomakao
palmu, zatim su pažljivo uneli Miloša u otvor pa ga poneli mračnim hodnikom.
Uneli su ga pravo u prostoriju, u kojoj se nalazio otisak strašnog gusara
Crvene Smrti.
Pustinjak je odmah dozvao i svoju unuku pa joj rekao nekoliko reči, našto je
ona donela legen vode i jedan ubrus, klekla pored ranjenika pa počela pažljivo da
mu skida zavoj s rane. Dok je to radila. pustinjak je stojao pored nje i pažljivo
pratio pogledom svaki njen pokret.
Kad je rana bila isprana, pustinjak otvori malu pregradu, koja se nalazila u
zidu, pa izvadi odande jednu zemljanu teglu. Uzeo je među dva prsta malo
žućkastog praha, koji se nalazio u tegli. stavio ga na ubrus, poškropio sve vodom
pa stavio na ranu. Odgore ga je uvio ćebetom, zatim se malo izmakao pa se
zagledao u Miloševo lice, koje je još uvek bilo bledo kao i ranije.
Mlada devojka se nalazila pored njega i netremice posmatrala lepo Miloševo
lice. Odjednom ona okrete glavu a dve krupne suze se skotrljaše niz njene obraze.
Vreme. je prolazilo a Miloševo stanje se nikako nije menjalo. Ležao je i dalje
nepomično, samo bi mu se s vreme iskrao iz grudi bolan uzdah.
Tada Borča priđe pustinjaku pa ga zapita preko mornara, koji je isto tako bio
utučen:
– Da li ćemo moći nešgo da učinimo za devojke?
– Mislim ja i na to, dragi prijatelju.
– Jesi li možda skovao neki plan?
– Jesam.
 – Možeš li mi reći kakav?
– To neka zasad ostane u tajnosti.
– Kako hoćeš. Znači da ima nade da ćemo ih spasti?
– Pokušaćemo sve što se može učiniti.
Borča je bio vrlo zadovoljan ozim rečima starog pustinjaka. Pustinjak je
inače bio vrlo ozbiljan pa se njegovim rečima moglo pokloniti pažnja.
Tako je prošla noć bez ikakve promene. Pustinjak i njegova lepa unuka
neumorno su se trudili da mu olakšaju, ali je izgledalo da mu nije bilo leka.
Kad je svanulo, Milošu je bilo tako teško da su već svi izgubili nadu da će
ozdraviti. I sam pustinjak je postao ozbiljan.
– Kako ti izgleda, zapita ga Borča.
– Stvar je vrlo ozbiljna.
– Zar da umre čovek koji toliko znači u mome životu, uzviknu Borča a oči
mu navodniše. Spasi ga. dragi prijatelju! Ja verujem u tvoju moć i siguran sam da
možeš mnogo da učiniš za njega. Pomozi mu, spasi ga!
– Dragi moj prijatelju! Ja bih bio najsrećniji kad bih ga mogao spasti. Veruj
mojim rečima. Čekam samo da se razdani pa ću učiniti i nemoguće.
Kad se sasvim razdanilo, pusginjak opet dozva svoju unuku pa joj reče
nekoliko reči na njihovom jeziku, našto ona klimnu glavom pa se udalji.
Vratila se posle otprilike jednog sata sa nekim zavežljajem, koji se micao.
Lice joj je bilo crveno i umorno i sva je bila zadihana.
– Jesi li našla, zapita je pustinjak.
– Jesam, odvrati lepa devojka.
– Šta ti je to na ruci? Da te nije ujela?
– Jeste, deda.
Mlada devojka ustvari beše uhvatila među kamenjem jednu zmiju otrovnicu,
od čijeg je jezika pustinjak umeo da spravi lek koji je bio tako snažan, da je
samrtniku mogao da produži za izvesno vreme život, a umrlog čoveka da povrati
na nekodiko trenutaka. Inače ujed te zmije, koja je bila vrlo mala, bio je
smrtonosan i protiv njega nije bilo leka.
Kad je starac čuo da je njegovu unuku ujela otrovnica, on se sneveseli, zatim
je uze za ruku pa poče ispitivati pogledom ranu.
Na koži, koja je bila bela kao sneg, jedva se videla mala krvava rupica iz
koje je izlazila neka žućkasta tečnost.
– Kad te je ujela, zapita pustinjak brižno.
– Čim sam stupila na kamenjar.
 – Boli?
– Ne mnogo.
Tada pustinjak prinese njenu ruku svojim ustima pa poče da sisa ranu.
Kad je to bilo gotovo, on posla svoju unuku da legne davši joj uputstva šta
treba još da preduzme da bi se spasla velike opasnosti, koja joj preti.
Pustinjak je uzeo mali zavežljaj u ruke pa ga poče drešiti.
I Borča, i mornar su sa najvećom pažnjom gledali šta on radi.
Iz zavežljaja je iskočila mala zmija šiljaste glave. koja je imala crvenkastu
boju. Palacala je svojim jezikom koji je bio račvast.
Zmija je pala na pod i počela da gmiže unaokolo kao da je tražila izlaza.
Pustinjak se naglo saže pa je uhvati sa dva prsta desne ruke za vrat i podiže.
Stegao ju je iz sve snage jer je zmija sasvim isplazila jezik. Tada pustinjak
uhvati zmijin jezik prstima leve ruke pa ga iščupa jednim zamahom.
Posle toga on je bacio zmiju na pod gde je ona ostala nepomično.
Pustinjak je brzo doneo jedno čanče puno vode pa u nju stavio jezik, malo
promućkao, odvezao Miloševu ranu i usuo u nju svu tečnost, koja je sad imala
zelenu boju.
Kad je i s tim bio gotov, on opra ruke u jednom legenu, zatim priđe Milošu
pa mu poče trljati slepoočnice i vratne žile.
Za celo vreme ga je gledao pravo u oči kao da je hteo da ga hipnotiše.
Odjednom Miloš otvori oči i podiže ruku, koja kolebljivo pođe kroz vazduh,
ali odmah klonu.
– Dobar znak, reče šapatom pustinjak.
– Hoće li ozdraviti, zapita ga Borča.
– Hoće.
– Sigurno?
– Sasvi.m sigurno.
– Hvala Bogu. Učinio si mi više nego što bi to mogao iko na svetu da mi
učini.
I mornar se od srca radovao što će Miloš da preboli ljutu ranu pa je govorio
pustinjaku nešto na njegovom jeziku, što niko od prisutnih nije mogao da razume.
Svakako mu je zahvaljivao na velikoj usluzi, koju je time bio učinio svima
njima.
Pustinjak je samo odmahivao rukom i smešio se.
Ne potraja dugo kad Miloš malo podiže glavu, prevuče rukom preko čela pa
duboko uzdahnu. Oči nije zatvarao nego je preletao pogledom po prisutnima.
 Borča se tada naže nad njega pa ga zapita:
– Kako ti je, viteže od Gavrana?
Oko Miloševih usana zaigra bolan osmejak i on odvrati jedva čujno:
– Gde sam ja? Kako sam dospeo ovamo? Sve mi se čini da sam ustao iz
mrtvih.
– Bogami, viteže, to si dobro primetio. Već smo bili izgubili svaku nadu, ali
zahvaljujući našem bratu pustinjaku, ti si ozdravio.
Odjednom se Miloš ispravi na ležištu, pogleda oko sebe kao da je nekog
tražio, pa zapita:
– A Olivera? Gde je ona? Pa Ikonija? Zašto i one nisu ovde? Da nisu - - -
Tada njegovo lice dobi užasnut izgled a donja vilica mu lako zadrhta. On se
u jednom trenutku setio svega što se bilo dogodilo sa devojkama, koje su se
nalazile pod njegovom zaštitom.
– Jesu li njih zaista odveli gusari, govorio je on više za sebe prisećajući se
događaja, koji se behu nedavno oko njega odigrali. Zar je to zaista moguće - - -?
Da, sad se svega sećam. Njih su zaista odveli gusari, a ja sam tom prilikom ranjen.
Borča! Idi odmah za njima u poteru! Mi ih moramo pronaći jer ja - - -
Nije mogao da završi.
Glava mu je klonula i on je ponovo pao u duboku nesvesticu. Kako se i tako
nalazio na granici svoje snage, to ga beše potpuno dotuklo.
– Jako se uzrujao, govorio je pustinjak pa mu opet poče trljagi slepoočnice i
vratne žile. Morate paziti na njega i kad ustane.
Pustinjak je taman hteo još nešto da kaže, kad se zaori ženski vrisak.
Odmah zatim vrisak se ponovi i pustinjak jurnu vratima odaje, u kojoj se
nalazila njegova unuka.
Za njim pođoše i ostali. Ostao je samo Miloš na svom ležištu, u dubokoj
nesvestici.
Pred njihovim očima se ukazao strašan prizor.
Lepa devojka je ležala na kamenom podu sa krvavom penom na ustima.
Grebala je noktima trvdi kamen takvom snagom, da su joj i nokti krvavili.
Sav očajan pustinjak se naže nad nju, podiže je u naručja pa je poče dozivati
i tepati joj, ali je ona bila neosetljiva spram svega. Ubitačni otrov zmijin počeo je
da deluje na njen nežni organizam.
– Drago moje dete, jadikovao je pustinjak ljubeći njeno lice, koje je već
počelo da dobija zelenu boju. Probudi se! Dođi sebi! Tu je tvoj deda koji ne može
da zamisli svoj život bez tebe! O, drago moje dete! Zar da te izgubim?
 Svi su bez daha posmatrali ovu scenu, koja ih je punila jezom. Jadna devojka
je umirala na rukama svog dede a on nije bio u stanju da joj pomogne.
Naposletku je položi na ležište pa poče milovati njenu kosu.
Devojka je drhtala delim telom, kad odjednom ispruži obe ruke, zatim se
poče grčiti celim telom i naposletku se umiri.
... Bila je mrtva.
Pustinjak je bio van sebe od bola.
Ljubio je njeno lice i čupao svoje sede kose. Ostali su pokušavali da ga uteše,
ali je sve bilo uzalud.
Povukli su se ukraj i sa bolom posmatrali sirotog starca, koji je bio blizu
očajanja.
U tom trenutku se začu u susednoj prostoriji neki tresak.
Prvi skoči Borča i polete vratima.
Taman je hteo da prekorači prag kad dobi po glavi tako snažan udarac da se
zatetura.
Malo je trebalo pa da padne.
Prvi mu je priskočio u pomoć stari mornar, ali i on posrnu od drugog udarca,
koji ga pogodi po levom ramenu.
Mogli su da vide samo toliko da se u toj prostoriji nalazi nekoliko ljudi
zlikovačkog izgleda. Dvojica od njih su već iznosili Miloša, koji nije bio u
mogućnosti da ma šta preduzme u svoju odbranu.
Tada iza zavese počeše ispadati nepoznati ljudi, koji su bili slični
napadačima. Bili su naoružani ćulama i buzdovanima.
Borča je bio potpuno svestan situacije, u koju beše zapao zajedno sa svojim
prijateljima.
Dograbio je mač i jurnuo na zlikovce, koji ustuknuše pred njegovom
silovitim udarcima.
Ni njegovi drugovi, mornari, nisu sedeli skrštenih ruku. I oni su jurnuli na
podmukle napadače obarajući ih svojim dugim mačevima.
Stari pustinjak beše za trenutak ostavio svoju umrlu unuku. Prišao je vratima
i mirno posmatrao neravnu borbu.
Kad je video da su napadači kudikamo jači i mnogobrojniji, on se žurno vrati
u prostoirju, priđe jednoj izbočini, koja se nalazila na dnu kamenog zida, pa je
poče okretati. Odmah zatim se začu neko šištanje i žubor a cela donja polovina
zida se pomače u jednu stranu.
 VERIDBA

Burno vreme, u kojem se odigrava naš roman, nikako nije prestajalo.

Uzdrmano neprekidnim ratovima i pobunama celo Balkansko poluostrvo
ličilo je na zažaren vulkan, iz čijeg je grotla bez prekida kuljala lava sažižući sve
živo u svojoj okolini.
Moćna Vizangija kao da beše osetila nadmoć srpskog kralja Dušana pa se
upinjala naprežući poslednje svoje snage da sačuva svoju slagu i veličinu.
Jovan Kantakuzen nikako nije mirovao.
Neko vreme se nalazio u nemilosti Cara Andronika ИИИ. ali je on bio vrlo
vešt, a pored toga i pokvaren čovek tako da mu je ubrzo pošlo za rukom da se
opravda pred njim i da opet dobije u svakom pogledu odrešene ruke.
Kantakuzen je ovo jedva dočekao.
Ponovo je iskupio oko sebe evoje ljude, koji su bili poznati samo po zlu, i
počeo svoju razornu akciju protiv kralja Dušana i njegove države.
Bilo je sunčano jutro ranog proleća.
Kantakuzen je sedeo u svojoj sobi za rad, čiji su prozori gledali u ogromnu
baštu, koja se nalazila oko njegove veličanstvene palate. Lični porazi i poniženja,
koja beše doživeo u poslednje vreme, behu ustupili mesto prijatnom raspoloženju
koje u svakom čoveku budi rano proleće, a i jedna poseta, koju je očekivao.
Kantakuzen je bio prilično nemiran.
Svaki čas je pogledao u vrata koja su stojala nepomično, ukrašena bogatim
rezbarijama i zastrta teškim zavesama od purpurne svile. Kantakuzen je bio čudan
čovek i voleo je raskoš, pa je svoje prefinjene osećaje i raznežen ukus unosio u
svaku sitnicu.
Odjednom se otvoriše vrata i na njima se pojavi jedan od njegovih
mnogobrojnih slugu, u grimiznom odelu i sa crvenom maramom prebačsnom
preko desnog ramena. Stao je kao ukopan očekujući da ga njegov moćni gospodar
oslovi.
– Da me neko ne traži, Ksantose. oslovi ga Kantakuzen silom prikrivajući
svoje uzbuđenje.
– Jedna gospođa želi da govori s tobom, gospodaru.
– Uvedi je odmah, Ksantose.
Ne potraja dugo i u sobu uđe jedna oniska žena u skupocečoj haljini,
gustioznih pokreta. Smešeći se zastala je na nekoliko koračaji pred Kantakuzenom
koji joj priđe i ponudi je mestom.
 Nepoznata žena, koja je i pored svoje sredovečnosti imala mnogo draži, sela
je na ponuđeno mesto i zagledala se u Kantakuzenovo lice, čiji je svaki mišić
podrhtavao. Naročito su padale u oči njene krupne plave oči i crvena kosa, koja je
imala boju plamena.
To je u stvari bila Marija Paleologova, maćeha srpskog kralja Dušana i
njegov zakleti neprijatelj.
– Već sam mislio da nećete doći, vaše kraljevsko gospodstvo, poče
Kantakuzen. Treba da razumete moju uznemirenost. Od našeg današnjeg
razgovora zavisi da li će naši napori uroditi plodom.
– I ja sam to imala pred očima, carski doglavniče. Svesna sam važnosti našeg
razgovora, ali ipak nisam mogla da budem tačna jer me je nešto sprečilo.
– Da li mi možete reći šta se dogodilo?
– Da, dugujem vam u svakom pogledu iskrenost.
Marija malo poćuta kao da je htela da sredi svoje misli, pa nastavi, gledajući
Kantakuzena pravo u oči:
– Taman sam htela da pođem kad je došao jedan glasnik od onog silnika,
čije ni ime ne mogu da izgovorim.
Marija je mislila na kralja Dušana, koga je mrzela iz dubine svoje duše.
– Kakve je vesti doneo glasnik, zapita Kantakuzen žurno.
– Loše, vrlo loše. u Skoplju će uskoro biti održana veridba između njega i
Jelene, a u isto vreme i između hrvatskog vlastelina Šubića i Dušice. O, ta zmija.
Sramno je pogazila obećanja koja mi je dala i sad hoće da sklopi vezu koja će biti
otvoreno uperena protiv mene i mojih interesa.
Posle tih reči zavlada duboka tišina.
Kantakuzen je bio zamišljen jer je potpuno razumeo značaj te vesti, koja je
bila i protiv njega uperena.
Mladi hrvatski vlastelin Šubić bio je vrlo moćan i uplivan čovek u Hrvatskoj.
Njegova reč je nailazila na svakom mestu na veliki odziv. On je mogao mnogo da
učini, a sve ono, što bude bilo posledica te veze, moglo je jako da poljulja interese
cele Vizantije, koja je i tako bila opkoljena silnim i moćnim susedima.
– Da li se može nešto učiniti da se ta veridba osujeti, zapita Marija brižno.
– Pokušaćemo sve što se može, kraljice. Sve. To nalažu i moji lični interesi.
– Šta bi se moglo pre svega preduzeti?
Kantakuzen malo poćuta pa odvrati odlučno:
– Ja ću lično otići u Bugarsku, kraljice. Neću žaliti ni truda ni kakvih žrtava
samo da osujetim tu veridbu. Raskinem li nju, time će biti raskinuta i ova druga,
koja je za nas inače kudikamo važnija nego prva.
 Kad je to čula, lice bivše kraljice sinu od radosti.
U njenoj duši ponovo sinu zračak nade da će se sve lepo svršiti i da će
proslaviti svoju pobedu.
Marija je vrlo dobro znala Kantakuzena i njegovu odlučnost u kritičnim
trenutcima. Bilo joj je poznato i to da on ne preza ni od kakvih sretstava samo da
dođe do cilja koji je sebi istakao. U savezu s njim bilo je mnogo izgleda na konačan
uspeh.
– Eto, to je moj plan, koji će ubrzo biti ostvaren, završi Kantakuzen pa steže
pesnice kao da je već imao da se uhvati u koštac sa svojim neprijateljima.
Kantakuzen inače nije bio baš tako junačan kao što se ponekad pokazivao.
Svoje herojstvo on je naročito voleo da pokaže pred ženama, spram kojih je imao
urođenu slabost. On je i suviše voleo žene. To mu je bila jedna velika mana, protiv
koje, kako je izgledalo, nije bilo leka.
Kad je smatrao da je već dovoljno učinio da u očima bivše kraljice izgleda
kao junak, on opet postade slabi čovek koji oseća samo blizinu žene, i ništa više.
Posle kraćeg ćutanja on ustade, priđe kraljici, pokloni se pa poče:
– Na ovaj odlučni korak ne navode me samo moji i vaši interesi, nego još
nešto što je isto tako važno. Ne znam samo kako da vam to objasnim jer se bojim
da me ne razumete krivo i da me ne osudite.
Paleologovica je bila vrlo iskusna žena. Kao Grkinja, raznežena u pustom
Carigradu, ona je odmah osetila šta se krije iza tih reči moćnog Jovana
Kantakuzena. Ipak je umela vešto da glumi pa zapita naivno:
– Kakvi su to razlozi? Možete li mi ih reći? Izjavljujem unapred da od svog
vernog saveznika, koga gledam u vama, ništa neću za zlo primiti.
Kantakuzen opet malo poćuta, zatim stavi desnu ruku na svoje grudi, kleče
na levo koleno pa nastavi:
–– Onda ću vam otkriti sve što mi leži na srcu. Sve. Ta tajna, koju brižljivo
krijem u svojoj duši, muči me i dan, i noć. Moje noći su besane. Moje ruke pipaju
u mraku da da bi dočarale dragu sliku, koja stalno lebdi predamnom. I noću ja
sanjam samo o jednom biću, koje mi je najdraže u životu.
– Vi ste zaljubljeni?
– Da, ja volim ludo i strasno, ali beznadno. Ako se tako produži, ja neću
imati snage da izvedem do kraja zeliko delo, koje sam započeo.
– A ko je ta osoba koja vas toliko muči?
– Vi, gospodarice, vi samo vi.
 Paleologovica sklopi za trenutak oči a oko njenih usana se ocrta osmejak
koji je imao u sebi nečeg prezrivog. Kantakuzen nije to bio primetio jer je i dalje
klečao pred njom oborene glave kao osuđenik na smrt koji čeka da mu nemilosrdni
dželat odrubi glavu.
Klečao je tako neko vreme, kad polako ustade, ispruži obe ruke pa reče
glasom, koji je jako drhtao od uzbuđenja:
– Rekao sam vam sve što mi je ležalo na srcu, gospodarice. Sad mi je malo
lakše.
Pogled mudre i prepredene Paleologovice odluta tavanici gde se zaustavi na
skupocenim rezbarijama, zatim zabaci glavu, malo zažmiri a oko njenih oštrih
usana zaigra podrugljiv osmejak. Zaljubljeni Kantakuzen ni to nije primetio...
Odjednom se uozbilji, položi ruke na njegovu glavu pa reče:
– Ustanite, plemeniti viteže! Potpuno vas razumem i zasad vam mogu reći
samo toliko da i moji osećaji odgovaraju vašim. Jeste li time zadovoljni?,
...Da je lukava Paleologovica mogla u tom trenutku da vidi Kantekuzenovo
lice, svakako bi promenila svoje mišljenje o tom čoveku, koji je tako vešto umeo
da izigrava zaljubljenog čoveka. I oko njegovih usana je igrao podrugljiv osmejak,
koji se ni najmanje nije slagao sa pozom, u kojoj se nalazio.
Rastali su se vrlo srdačno zadovoljni svojom lažnom igrom. Bio je to ustvari
susret dva lukava stvora, za čiju prepredenost ne bi moglo da se utvrdi koja je
veća.
Paleologovica se još jedanput osvrnula na vratima i bacila umiljat pogled na
Kantakuzena, koji se, bar prividno, topio od sreće...

Bila je mračna noć ranog proleća.

Nebom su se preganjali gusti, kišni oblaci iz kojih bi s vremena na vreme
sletale krupne kišne kapi. Između proderotina videla bi se po koja zvezda, ovetla
i blistava, kao ogromno oko koje posmatra zaspalu i vlažnu zemlju.
Raskaljanim drumom, koji vodi između gudura balkanskih planina, jahala
je mala četa, čiji su oklopi zveketali kroz noć.
U daljini se videla gusta rastova šuma čije su grane počele da se zaodevaju
zelenim pupama.
 Iako je blo mračno i dosta hladno, u vazduhu se osećao miris proleća, onaj
naročiti miris koji oživotvorava i uliva nadu svakom živom biću.
Na čelu male čete jahao je visok konjanik, visoko ispravljen, koji je svaki
čas gledao oko sebe kao da se bojao da ga neko ne napadne.
To je bio glavom Jovak Kantakuzen koji se sa svojim ljudima vraćao iz
posete, koju beše učinio bugarskom caru.
Kantakuzen beše propao u svojoj misiji. Bugarski car nije hteo ni da čuje za
njegov predlog protiv veze Jelene i kralja Dušana. Kantakuzen je bio poliven
hladnom vodom i otišao je i bez zbogom iz bugarske prestonice.
Očajan zbog pretrpljenog neuspeha on beše skovao drugi plan.
Još dok je bio u Srbiji, on se upoznao sa zetskim vojvodom Bogojem.
Vojvoda Bogoje je inače bio bogumil (pristalica bogumilske jeresi) i zakleti
neprijatelj kralja Dušana. Imao je mnogo prijatelja koji su mu bili odani, a držao
je i svoju vojsku, koja je bila dosta dobro naoružana.
Kantakuzen se beše prilično sprijateljio sa Bogojem. On je bio vrlo vešt
političar pa je uvek voleo da sedi na dve stolice. Dok je s jedne strane pomagao
kralju Dušanu u planovima protiv buntovnika Bogoja, s druge strane je odlazio
Bogoju na tajne sastanke i obećavao mu da će ga potpomoći u njegovoj akciji.
Sad je odlučio da ode lično u Zetu Bogoju i da mu pruži pomoć. Njegova
zamisao je bila velika i teška, ali je Kantakuzen vrlo dobro znao da mu je to
poslednji adut, koji može da upotrebi u borbi portiv Dušana. Ako izgubi i tu bitku,
onda je sve svršeno. Kralj Dušan će se venčati sa bugarskom princezom Jelenom
i time učvrstiti svoju državu koju niko više neće moći da uzdrma.
Sa visokih planina poče odjednom da duva vetar koji je nanosio kišu pravo
u lice ponoćnim jahačima. Kantakuzen je pritezao oko sebe ogrtač da bi se koliko
toliko zaštitio od hladnoće.
Bacio je jedan pogled na svoje pratioce, koji su isto tako pritezali svoje
ogrtače, zatim zadovoljno klimnu glavom.
Kantakuzen je imao mnogo prijatelja. Bilo je među njima i takvih ljudi, koji
su ga prevarili. I inače obazriv, ovoga puta on je iskupio oko sebe ljude u koje je
mogao da se pouzda.
Pred njima je stojao još vrlo dugačak put, skopčan sa mnogim opasnostima,
ali on nije prezao ni od čega samo da bi došao do svog cilja.
...Tako je prošlo nekoliko dana napornog hoda.
Prebrodili su mnoge opasnosti u divljim planinama Balkana, kada se počeše
spuštati u pitome župe, u kojima je vladalo pravo proleće.
Put je sad bio mnogo bolji. Bio je to ostatak starog rimskog puta, koji je,
osim mestimičnih rupčaga, bio potpuno očuvan.
 Jednoga jutra, kad su stražari trubama objavili da je sve u redu i da im ne
preti nikakva opasnost, jedan čovek priđe Kantakuzenu pa mu reče:
– Malo pre sam video neke konjanike, kako se spuštaju padinom.
– Koji su? Jesi li mogao da ih vidiš?
– Čini mi se da su iz zemalja tirvalskih.
– Koliko ih ima?
–Oko dvadeset.
– Hm, učini Kantakuzen. Čudna stvar da u ova vremena imaju smelosti da
se puste ovim krajevima.
– Ne sluti na dobro, gospodaru, dodade njegov čovek. Po svemu mi izgleda
da nam se približavaju u neprijateljskoj nameri.
Rasporedili su se iza debelih bukava, koje su rasle ukraj puta očekujući
nepoznate konjanike.
Sad su već mogli sasvim lepo da ih vide,
Bilo ih je nešto više od dvadeset, koliko su mogli da prebroje. Svi naoružani
do zuba.
Kako su silazili nizbrdicom, brzo su došli do mesta nakome se nalazio
Kantakuzen i njegovi ljudi.
Kantakuzen je taman hteo da da znak za napad, kad nepoznati konjanici
počeše da pevaju neku pesmu čija je melodija bila otegnuta i vrlo čudna. Za vreme
pevanja oni su gledali u nebo. Očigledno to je bila neka molitva.
Ohrabren time Kantakuzen izađe iza zaklona, priđe konjaniku, koji je jahao
na čelu povorke, pa mu nazva Boga na srpskom jeziku, kojim je prilično vladao.
Konjanik mu lepo otpozdravi.
– Daleko idete, junaci, zapita ga Kantakuzen.
– U Konstantinopolj, odvrati konjanik.
Kantakuzen se trže.
Instinktivno beše osetio da njihov put ima veze sa njegovom misijom, koju
je imao da ostvari.
– Da li mi možeš reći, junače,. u kakvoj stvari idete u Konstantinopolj?
– Zašto da ne? Bogumili uvek govore istinu. Idemo onamo po nalogu našeg
vojvode Bogoja, koji nas je poslao da posetimo regenta Jovana Kantakuzena, da
mu isporučimo pozdrave našeg vojvode i da ga zamolimo da se malo više zauzme
za naš pokret, koji hoće da uguši kralj Dušan, dabogda mu zemlja kosti izmetala.
Kantakuzen zadrhta od radosti.
 Sad mu je bilo sve jasno: to su bili ustvari ljudi vojvode Bogoja, njegovog
prijatelja i saveznika. Stvar je bila u najvećem redu.
Dok je on razgovarao sa konjanikom, ostali su se držali postrani.
– Da li ti poznaješ Jovana Kantakuzena, zapita ga on odjedanput.
– Poznajem.
– Kad si ga video?
– Bilo je to davno, još pre deset godina, na dvoru pokojnog srpskog kralja.
– A da li bi mogao sad da ga poznaš. kada bi ga ugledao?
– Kako ne bih mogao!
– Onda pogledaj bolje.
– U koga?
– U mene.
Konjanik se zagleda u Kantakuzenovo lice i malo je trebalo pa da uzvikne
od radosti.
Posmatrao ga je nekoliko trenutaka, kad reče uzbuđenim glasom koji je lako
podrhtavao:
– Zar je moguće da si to ti?
– Ja sam to, zaista.
– Kakva slučajnost!
– I sreća. Ne morate se lomiti do Konstantinopolja nego ćemo odmah sve
svršiti. Da nemaš za mene neku knjigu.
– Imam.
Rekavši to, konjanik izvadi iz nedra sitnu knjigu pa je pruži Kantakuzenu sa
rečima:
– Naš vojvoda te je zamolio da dobro proučiš sve što je napisano u ovoj
knjizi.
Kantakuzen razvi svitak pergamenta pa poče da čita.
Knjiga je glasila:
„Presvetli gospodine carev doglavniče i stari prijatelju,
Prošlo je mnogo godina od našeg poslednjeg susreta: Izmenjalo se mnogo
leta i zima. Šume su listale i prelistale, ali je, nadam se, naše prijateljstvo ostalo
ono isto, koje je i bilo.
Još se živo sećam naših ranijih sastanaka i mudrih razgovora, koje sam imao
sa tvojim gospodstvom. Tvoje umne reči uvek su doprinosile da naučim nešto
novo i da prikupim nova iskustva, koja su u današnjim burnim vremenima tako
potrebna svakom čoveku.
Gospodaru i brate! Između ostalih naših razgovora najbolje se sećam reči o
našim odgovorima kako da učvrstimo naš položaj u državi kralja Dušana. Ti si mi
i u tom pogledu dao mnogo saveta i ja sad želim da te na njih potsetim.
Izgleda mi, gospodaru i carski doglavniče, da je došo vreme da otpočnemo
i završimo delo, za koje smo se toliko zalagali.
Naš dušmanin se sprema da učini nekoliko stvari, koje će biti njemu od
koristi, a nama od štete. Mi ga moramo u tome po svaku cenu sprečiti.
Ti svakako znaš o čemu je reč. Stoga te molim da ne časiš časa nego da mi
pohitaš na sastanak i na bratski dogovor.
Po mom računu moji će vojnici stići u tvoj dvor kroz dvadeset dana. Ako
požuriš mi ćemo se moći susresti kod Velje Šume kroz mesec dana. Onde ću te
dočekati sa svim mojim ustancima, koji su svi odreda prekaljeni vojnici i neće
žaliti da polože život za naše dobro.
Požuri, viteže Kantakuzene! Vreme ide svojim tokom i ne čeka. Može lako
da se dogodi da nas pregaze i tada će biti sve dockan.
Tebi uvek odan tvoj
zetski vojvoda Bogoje“.
Kantakuzen je bio vrlo zadovoljan kad je pročitao to pismo, koje je za njega
tako mnogo značilo. Zkači da je vojvoda Bogoje ipak mislio na njega! Istina da je
bila reč o njegovoj rođenoj muci,. ali na kraju krajeva njihova sudbina je sad, bar
u ovom slučaju, bila povezana zajedničkim interesima.
Pročitao je dvaput napisano, zatim se okrenuo svom štitonoši i rekao mu:
– Naredi da se namernici posluže đakonijama, koje smo poneli na put.
Dva njegova momka, koji su ga pratili na svima njegovim putovanjima,
odmah su se dali na posao.
Začas su postavili sofru i počeli da ređaju jela, koja su jelonoše vadili iz
bisaga.
Kantakuzen je inače bio veliki sladokusac.
Pored biranog pečenja, bilo je tu i raznih poslastica, bez kojih njegov dvor
nikada nije bio.
... To je zaista bila četa zetskog vojvode Blagoja.
U poslednje vreme Blagoje beše iskupio oko sebe sve nezadovoljnike,
kojima nije išlo u račun jačanje mladoga kralja Dušana.
Vojvoda Blagoje je inače bio vrlo bogat čovek i imao je mnogobrojne
meropahe, koji su mu bili verni kao robovi. On beše kupio razno oružje u Kotoru
i Dubrovniku i njime opremio svoje ljude, koji su mu bili gotovi da zagaze i u
samu smrt za njegove interese.
Sam slučaj je hteo da se Bogojevi ljudi susretnu sa Kantakuzenom, baš onda,
kad mu je on bio najpotrebniji.
Bogojevi ljudi posedaše za sofru pa se počeše obređivati jelima i pićem.
Neko vreme su ćutali, kad konjanik, koji Kantakuzenu beše predao pismo,
poče:
– Hteo sam da ti još nešto kažem, gospodaru.
– Govori!
– Vojvoda te je mnogo usmeno pozdravio i naredio mi da te upitam da li
imaš dozoljno oružja za naše ljude?
– Na to ti odmah mogu dati odgovor.
– Jedva čekam da ga čujem, gospodaru.
– Za Bogoja i njegove ljude Kantakuzen ima uvek sve što im je potrebno.
Da li ti je to dosta?
– I suviše, gospodaru.
– A sada se služite ovim što nam je poslao preblagi Bog.
Kad su završili ručak, Kantakuzen se opet obrati čoveku, koji mu je predao
sitnu knjigu vojvode Bogoja, pa ga zapita:
– Hteo sam da te još za nešto upitam, viteže.
– Pitaj, gospodaru naš i prijatelju.
– Da li si skoro imao neke vesti o onom Vitezu od Gavrana?
– Nisam, gospodaru.
– Je li on još živ?
– Toga ni kuga neće umoriti.
– Da nije kod Dušana?
– Sad nije.
– Nego gde je?
– Ima više od dva meseca kako mu se svaki trag izgubio.
– Da nije otišao na put?
– Nije.
– Kako onda da to razumem?
– To ni ja neznam, gospodaru. On je odjednom nestao kao da ga je crna
zemlja progutala.
Kantakuzen se zamisli.
 Taj odgovor mu,se nikako nije sviđao.
Oc je vrlo dobro znao iz iskustva da je Miloš njegov jedan od najozbiljnijih
i najopasnijih protivnika.
Koliko ga je samo puta ismejao i ponizio! To mu on nikada neće moći da
oprosti.
Sad ga je bunila nova neizvesnost, koja je bila u vezi sa Vitezom od Gavrana.
Po rečima Bogojevog konjanika, njemu se bio izgubio svaki trag. Drugim
rečima, on se nije nalazio u svojoj zemlji. Kraće rečeno, on je svakako opet bio
pošao na neki put, ili čak možda i u sam Konstantinopolj da pokuša da novim
intrigama osujeti sve njegove namere, a on je to morao po svaku cenu da spreči,
inače mu je pretila očigledna propast.
Iz misli ga trže neka vika, koja je dopirala iz šume.
Svi poskakaše pa dograbiše oružje. Taj predeo je bio vrlo opasan jer su njime
krstarili zlikovci, opasniji od onih ispod Trebinja, a time je sve rečeno.
Taman oni behu skočili kad iz čestare ispade jedan mladić napola obučen i
sav ranjav po telu. Jedva je mogao da im se približi kad pade od iznemoglosti.
Svakako da je bio izgubio i suviše krvi.
Mladić je bio po izgledu gospodarskog roda i kolena. To se videlo po celom
njegovom izgledu.
Jedan konjanik mu pritrča pa ga podiže i zapita na grčkom jeziku ko je,
odakle je i ko ga goni.
Mladić je imao još toliko snage da mu odgovori nekoliko reči, zatim pade u
duboku nesvesticu.
Konjanik samo klimnu glavom, zatim položi mladića na travu pa viknu:
– Za oružje, drugovi! U blizini se nalazi družina Makrosa Kefalosa!
Kad su ovo čuli, svi skočiše kao naelektrisani.
Makros Kefalos! Strašno ime i kad se izgovori. To je bio vođ razbojničke
družine koja je krstarila tim predelima i zadavala strah i trepet celom stanovništvu.
I sam Kantakuzen beše čuo za njega i odmah shvatio svu ozbiljnost situacije.
Za tren oka su se povrstali i spremili za borbu, dok je teško ranjeni mladić
ječao ukraj puta.
Ne potraja dugo kad se začuše koraci, koji su dolazii sve bliže. Odmah zatim
ispade iz obližnjeg šipraga nekoliko ljudi divljačna izgleda. Bili su naoružani
kopljima i buzdovanima.
Kad su ugledali Kantakuzenove i Bogojeve ljude, oni ustuknuše, ali samo
za trenutak.
Odmah su se pribrali i podigli koplja pa jurnuli na njih.
 Kantakuzen beše probrao svoje ljude. Bili su to momci sve od zla oca i od
gore majke. Čim su videli da su protivnici podigli koplja, oni potegoše svoje kratke
mačeve, malo čučnuše pa se baciše na njih kao tigrovi.
Sukob je bio strašan.
Kosti su pucale a krv prskala okolno šipražje. Nijedan tabor nije popuštao.
Zaista se beše namerio junak na junaka.
Ipak se na kraju krajeva pokazalo, da su Kantakuzenovi i Bogojevi ljudi
kudikamo bolji borci i da im je oružje bolje od oružja njihovih neprijatelja.
Oni su obarali jednog za drugim dok bedni ostatak nije nagnuo u divlje
begstvo ostavivši na bojištu masu mrtvih i ranjenih, koji su bolnim glasom dozivali
u pomoć.
– Naša je pobeda, uzviknu Kantakuzen pa poče bodriti svoje ljude, koji behu
pošli da gone begunce.
Gonili su ih samo neko vreme i kad su videli da se oni nalaze već daleko i
da su pobacali sve svoje oružjg, vratiše se natrag da posahranjuju svoje mrtve.
Dok su se oni borili, i jadni, nepoznati mladić beše izdahnuo. Njegove rane
behu i suviše teške a da bi mogao da ih preboli.
Dugo su ga zagledali ali nikako nisu mogli da ustanove kom je rodu pripadao
i kako je dospeo u gu situaciju, u kojoj je izgubio glavu.
Naposletku odlučiše da i njega sahrane.
Iskopali su raku, zatim načinili kovčet od granja i lišća, pa ga položili u
njega.
Jedan Kantakuzenov čovek mu beše prekrstio ruke na grudi i stavio paru u
ruku da ima čime da plati onaj svet, po tadašnjem verovanju. Iskreno su ga ožalili
i bilo im je teško što nemaju nikom ni abera da odnesu o njegovoj tragičnoj smrti.
Tada Kantakuzen naredi da se pokupe sve stvari i da krenu dalje.
Ubrzo je bilo sve gotovo i oni pojahaše dobre konje pa pođoše na daleki put.
– Ima li još mnogo do Velje Šume, zapita Kantakuzen Bogojevog konjanika,
koji je jahao pored njega.
– Još dva dana hoda.
– Nije tako ni daleko.
– Ako Bog da, nije. Mogli bi i pre stići da se ne zadržasmo sa ovim
zlikovcima. Nadam se da nam sad neće ništa više smetati ni preprečiti naš put.
– To je i moje mišlješe. Jesu li mirni krajevi kroz koje ćemo proći?
– Jesu.
– Onda je stvar u redu.
 Konjanik je imao potpuno pravo.
Posle nepuna dva dana jahanja oni ugledaše Velju šumu.
Ta prastara šuma je s pravom nosila svoje ime.
Počinjala je na jednoj planinskoj kosi. Ogromna i visoka, slična beskrajnom
šumnom i zelenom moru, koje nema ni početka ni svršetka.
Još izdaleka su se videli visoki hrastovi i stoletne bukve, čije su debele grane
skoro dodirivale zemlju.
Kantakuzen je bio veoma uzbuđen. Tu, u toj šumi on je imao da se sastane
sa svojim saveznikom, zetskim knezom Bogojem, sa čijom će pomoći srušiti
mrskog srpskog kralja Dušana.
Bogojevi konjanici su se svaki čas uspinjali u sedlu i pogledali put šume ne
bi li ugledali svog vojvodu.
Odjednom oni povikaše u glas pa počeše mahati svojim kopljima pružajući
levu ruku prema šumi. Kantakuzen pogleda u pokazanom pravcu i ugleda četu
konjanika, koja im se približavala brzo kao strela.
Ne porđe dugo kad Kantakuzen poznade konjanika, koji je jahao na čelu
čete.
Bio je to glavom zetski knez Bogoje.
Kantakuzen nije imao strpljenja da dočeka da mu dođe vojvoda, nego
mamuznu svog konja po pođe napred, ostavljajući za sobom ostale konjanike.
Izgledalo je da i njega beše poznao vojvoda Bogoje, jer je i on svog konja
mamuznuo i pošao mu u susret.
Posle desetak minuta oni se susretoše ispred same šume, na jednoj čistini,
koja je bila oivičena starim bukvama.
Kad su došli jedan drugom na nekoliko desetina koračaji, oni zaustaviše
svoje konje pa se pozdraviše mahanjem kopalja po tadašnjem viteškom običaju.
Posle pozdrava vojvoda Bogoje skoči s konja, uze ga za vođice pa se uputi
Kantakuzenu, koji ga dočeka godro i oholo na svom zelenku, koji je nestrpljivo
kopao prednjim nogama.
Na licu vojvode Bogoja je igrao radostan osmejak.
Čisto nije mogao da poveruje svojim očima da vidi Kantakuzena, koji mu je
sad bio tako potreban.
Kad mu je prišao, on se nekoliko puta pokloni pa ga zapita:
– Da li me još poznaješ,– gospodaru?
– Dobre prijatelje Jovan Kantakuzen nikada ne zaboravlja.
– Hvala ti, gospodaru. Tvoje reči su za mene najveće odlikovanje. Hoćeš li
da ti pomognem da sjašeš s konja?
 Za to vreme behu pristigli i ostali konjanici i poređali se oko njih uokrug, ali
na pristojnom odstojanju.
Pozdravili su se vrlo srdačno i za junačko upitali zdravlje, kad vojvoda zapita
Kantakuzena:
– Jesi li primio moju knjigu?
– Jesam, vojvodo.
– Jesi li je dobro proučio?
– Do poslednjeg slova.
– Šta kažeš na sve to?
– U dobar čas mi je posla, vojvodo, – eto to je sve što mogu da ti kažem.
Vojvoda Bogoje je bio van sebe od sreće. On je i inače cenio moćnog
Kantakuzena ali se ipak nije nadao da će se ovaj toliko obradovati njegovoj poruci.
On nije slutio kakav je Kantakuzen prepreden lisac...
Prišli su jednoj bukvi, privezali konje i upustili se u razgovor.
– Dakle, prijatelju i vojvodo, poče Kantakuzen, kakvo je stanje kod vas?
– Zlo, gospodaru.
– U kom pogledu?
– Osili se onaj silnik pa ne da nikom oka otvoriti.
Tu je Bogoje mislio na kralja Dušana.
– Zar tome nema leka, zapita ga Kantakuzen pa ga pogleda pravo u oči.
– Bilo bi, gospodaru, ali smo pocepani. Ja teškom mukom skupih što mi je
najpotrebnije za pobunu, pa i od toga polovina nije sigurna. Svet je danas takav:
prevrtljiv i lažan. Danas ti kaže ovo, a sutra ono, pa ne zna čovek kome da veruje.
– Pravo kažeš.
– Tako ti je to, gospodaru. Nego, ti ćeš sad s nama?
– Donekle. Ja sam inače poneo sve što će ti biti potrebno da naoružaš tvoje
ljude.
– Unapred ti hvala, gospodaru
– Spremi bisage pa da ti odmah predam uzdarje.
Vojvoda Bogoje otvori bisage a Kantakuzen poče da baca u njih kese pune
zlatnika i solida. Zveket novca je nedaleko odjekivao i svedočio o bogatstvu i moći
Jovana Kantakuzena, carevog doglavnika.
– Hoće li ti to biti dosta za neko vreme, zapita ga Kantakuzen kad mu je
spustio u bisage i poslednju kesu.
– Biće.
 – Neka da Bog da bude tako. Ako ti još zatreba, ti ćeš mi se javiti a ja ću se
pobrinuti o svemu. Glavno je da postignemo naš cilj za koji se borimo, a to je da
srušimo nama toliko mrskog kralja Dušana i da na njegovo mesto postavimo kašeg
dičnog Sinišu. Je li tako?
– Sasvim tako, gospodaru.
– Tako neka i bude.
Tada se Kantakuzen obrati svojim momcima pa im reče:
– Iznesite za naše najnovije goste piva i jestiva, ali samo brzo.
Kanatakuzenovi momci se dadoše na posao.
Sofra je začas bila postavljena i naređana raznim jelima. Kantakuzen sede u
pročelje pa pokaza rukom na mesto pored sebe, na koje je imao da sedne vojvoda
Bogoje.
Posle jela oni se obrediše vinom, koje je bilo odlično, zatim Kantakuzen i
vojvoda Bogoje nastaviše razgovor.
– Šta misliš, vojvodo, poče prvi Kantakuzen. Da li bi bilo pogodno vreme
da se izvrši prevrat?
Vojvoda Bogoje se zamisli.
Posle kraćeg razmišljanja on odvrati:
– Moglo bi se mnogo što šta učiniti, carev doglavniče, samo je za to potrebno
mnogo novaca.
– Novac ti ja obezbeđujem.
– Onda se u svemu možeš osloniti na mene.
– Ti samo iskupi ljude pa ih naoružaj i udari na kralja Dušana. I ja ću ti sa
svoje strane poslati nekoliko satnija, da ti se nađu na nevolji. Biće to sve probrani
i odlični borci, koji su u stanju i stići, i uteći.
Dok su oni ugovarali sve pojedinosti kako da sruše kralja Dušana, jedan
Bogojev momak se stalno vrzmao u njihovoj blizini. On je bio jedan od onih koji
su bili određeni da pospremaju ostatke jela. Kadgod bi čuo nešto važnije, on bi
zastao u poslu i počeo pažljivo prisluškivati. Niko, međutim, nije tome poklanjao
naročitu pažnju, jer je njegovo držanje bilo sasvim prirodno.
Tako se i smrklo a Kantakuzen i vojvoda Bogoje su se još uvek dogovarali
na koji bi način izveli svoj prevratnički plan.
Kad se sasvim bilo smrklo, momak, koji je prisluškivao njihov razgovor,
izdvoji se od svojih drugova pa se uputi mestu na kome su se nalazili njihovi konji.
Našao je svog konja, osedlao ga pa ga izveo na put.
U blizini nije bilo ni žive duše.
 Momak baci još jedan pogled na svoju družinu i na Kantakuzena, koji je
tapšao Bogoja po plećima, zatim se baci na konja, mamuznu ga i izgubi se u noći.
–
– Onda neka sve bude kao što smo ugovorili, završi Kantakuzen pa pruži
ruku Bogoju, koji je bio zadovoljniji nego ikada dotle.
– Vojvoda Bogoje nikada ne gazi datu reč, odvrati ovaj čvrstim glasom pa
pomože Kantakuzenu da se popne na svog konja, koji je besno kopao nogama.
Još jedan pozdrav i zemlja zatutnja od teških oklopa Kantakuzenovih
konjanika, koji koji se izgubiše u noći.
Tada se i Bogoje i njegovi ljudi počeše spremati za polazak.
Kad su se svrstali, jedan desetar priđe vojvodi pa mu reče:
– Nigde ne vidim našeg Sredoja, vojvodo.
– Kako? Gde je on?
– Kad si ga video poslednji put?
– Na pojilu.
– Hm. Ne razumem. On je jedan od mojih najtačnijih momaka. Potražite ga.
Da ga nije zadesilo neko zlo?
Bogojevi momci pođoše da potraže Sredoja, koga beše odjednom nestalo.
Pretražili su celu okolinu, ali je sve bilo uzalud.
Od Sredoja nije bilo ni traga, ni glasa.
Sredoje je ustvari bio momak, koji je prisluškivao Bogojev razgovor sa
Kantakuzenom.
U Bogojevoj četi se nalazio već nekoliko meseci i uvek je služio za primer
ostalim momcima.
Bio je poslušan, hrabar i pošten i Bogoje mu je često poveravao razne
zadatke, koje je izvršavao vrlo tačno i na njegovo najveće zadovoljstvo.
Za njega se zuckalo da se ranije nalazio u službi kralja Dušana, ali Bogoje
na ge glasove nije davao nišga.
Sad, međutim, kao da mu nešto beše puklo pred očima.
Da ipak u tim glasovima, koji su kružili oko Sredoja, nema neke istine Čime
bi se inače mogao protumačiti njegov iznenadni nestanak?
– Nigde ga nema, javi se opet desetar. Sumnjiva posla.
Vojvoda Bogoje se zamisli za trenutak pa odjednom uzviknu:
– Ako nas je izneverio, mi ćemo ga dostojno zato kazniti. Napred.
Uhvatićemo ga živa ili mrtva, jer je samo jednim putem mogao pobeći.
 Mamuznuli su konje i poleteli kao duhovi kroz pomrčinu, koja je postajala
sve gušća.
Vojvoda Bogoje je bio strahovito ljut. Jahao je na čelu svoje čete i gunđao.
Jedva je čekao da uhvati izdajicu pa da mu sam sudi.
Bogoje je bio strahovito ljut. Mladog Sredoja je naročito voleo. Njegova
naklonost bila se sad pretvorila u mržnju i želju za osvetom.
I ponoć je već odavno prošla a oni su još uvek galopirali pustim drumom.
Nada li su se da će uskoro moći da sustignu izdajicu.
Baš su prolazili jednom uvalom kad jedan od Bogojevih ljudi uzviknu:
– Eno neke vatre. Da vidimo ko je naložio.
Svi pogledaše u pokazanom pravcu i ugledaše na drugoj strani planine
poveću vatru koja je buktala u noći.
Kako se vatra nalazila na priličnoj daljini, nisu mogli da vide ko je pored
vatre.
Ponovo su mamuznuli kanje i pošli još brže vatri.
Išli su više od po sata kad su se toliko približili vatri da su mogli lepo da
vide celu okolinu, koju je ona osvetljavala.
Pored vatre nije bilo nikog, ali se jasno videlo da je kraj nje sve do malo pre
bio neki čovek.
Nedaleko od vatre nalazila se poveća čistina, na kojoj su se videli tragovi
konjskih kopita.
Sad su bili sigurni da se kraj vatre bio zadržao Sredoje. Kad ih je opazio, on
je pobegao dalje.
Odlučili su da ga gone sve dotle dok ga ne uhvate.
Bez odmora oni su pošli dalje, tragom koji se jasno video na zemlji.
Bila je to uska staza, koja je vodila pravo na drum. Sad su imali pred sobom
tačan iravac i bili su sigurni da će uhvatiti begunca. Po računu vojvode Bogoja to
je moralo biti još pre svanuća.

Veliki stegonoša vojvoda Jovan Oliver baš se nalazio na severnoj kuli

Dušanovog grada kad ugleda jednog konjanika, koji se približavao velikom
brzinom.
 Konj je bio sav okupan penom.
Jovan Oliver nadnese ruku nad oči pa se bolje zagleda, zatim zadovoljno
klimnu glavom. Izgledalo je kao da je poznao konjanika.
Kad je došao pred zidine, konjanik skoči s konja, predade ga jednom momku
pa se poče penjati strmim stepenicama, koje su vodile u kulu.
– Kakve mi vesti donosiš, zapita ga Oliver.
– Nepovoljne, vojvodo.
– Da čujem?
– Bojvoda Bogoje se sastao sa Kantakuzenom u balkanskim planinama.
Skovali su zaveru protiv našeg kralja i gospodara. Kantakuzen je dao Bogoju
nebrojeno blago da iskupi i opremi vojsku, kojom će udariti na našeg kralja.
– Jesi li to sve čuo rođenim ušima?
– Jesam, vojvodo.
– Kako si utekao?
– Noću. Dugo su me gonili, ali sam im ipak zavarao trag. Jedne noći zamalo
što me ne uhvatiše na spavanju kraj ognja.
– Dobro je samo kad si stigao.
Glasnik je ustvari bio mladi Sredoje, koji beše izdao vojvodu Bogoja.
Tačnije rečeno on nije bio izdajnik, nego je namerno prišao vojvodi Bogoji da bi
ga uhodio i bio tačno obavešten o svima njegovim namerama.
– Jesu li se vratili? zapita opet Jovan Oliver.
– Jesu. Otišli su pravo u Orlovac.
Orlovac je bio grad u kome je živeo vojvoda Bogoje. Grad je bio veoma
utvrđen i obezbeđen protiv neprijateljskih napada. U gradu se nalazila i četa
odabranih ratnika, koji su i danju, i noću budno pazili šta se dešava u okolini grada.
– Dobro, Sredoje. Ti idi pa se odmori a ja ću o svemu izvestiti našega kralja
i gospodara.
Sredoje je i inače bio mrtav umoran pa je odmah otišao u zgradu za momke
i legao, a vojvoda Oliver je pošao da nađe kralja Dušana i da ga izvesti o navim
opasnostima, koje su bile na pomolu.
Jozan Oliver je znao da je vojvoda Bogoje opasan protivnik.
Imao je dobro opremljenu vojsku koja se borila vrlo hrabro.
Osim toga on je imao mnogo prijatelja i rodbine, koji su svi bili na njegovoj
strani. U poslednje vreme je pridobijao za sebe i sitnu vlastelu, koja nije bilo iz
kog razloga bila zadovoljna.
 Kralj Dušan je saslušao velikog vojvodu, koji ga je potanko o svemu
obavestio, i rekao:
– Moramo razoriti to gnjezdo, Jovane. Što pre. Neću imati milosti ni spram
koga. Da li se slažeš sa mnom?
– Potpuno, gospodaru.
– Onda naredi sve što je potrebno. Da li je tu kapetan Palman?
– Tu je, gospodaru.
– Dogovori se s njim o svemu, a tada me izvesti. Pazi samo da sve bude u
najvećem redu.
Kralj Dušan se pozdravio sa Oliverom, koji se žurno udalji.
Kapetana Palmana je našao u malom dvorištu, sa svojim oklopnicima, koji
su baš čistili mačeve. Kad su ugledali Olivera, oni se potrojiše i odaše mu počast.
Oliver mu je ukratko saopštio šta ima da radi. Palman stade mirno pa odvrati
kratko:
– Razumem, veliki vojvodo. Kad da pođem?
– Sutra zorom.
– Biće učinjeno kao što si mi zapovedio, odvrati kapetan Palman pa tresnu
nogu o nogu.
Odmah je saopštio naređenje svojim momcima, koji se namah rapoložiše.
Bili su to sve ljudi alemanski ratnici, koji bez boja nisu mogli da žive. Bitke
su za njih biil elemenat u kome su se vrlo prijatno osećali.
Žurno su počeli da se spremaju jer ih je od polaska delilo još samo po dana
i jedna noć.
Malo dvorište se ispuni zveketom oružja i glasnim govorom. Kapetan
Palman je išao od momka do momka i lično nagledao njihov rad. Njegovom
oštrom oku nije mogla da izmakne ni najmanja sitnica.
Osvanulo je sveže jutro, ispunjeno mirisom ranog proletnjeg cveća.
Putem, koji je vodio u Zvečan, jahao je konjanik u crnom ogrtaču, sa crnom
maskom na licu. Njegov pomamni konj je išao tako brzo da se čulo da mu noge i
ne dodiruju zemlju.
Taj konjankk je ustvari bio Crni Vitez, koji je čitaocima već poznat.
Mnogo se nagađalo ko je ustvari Crni Vitez i ko se iza njega krije, ali je to
bila tajna koju niko nije mogao da rasvetli.
Kad je došao blizu Zvečana, Crni Vitez uspori hod, zatim stade pored jednog
opalog zida, sjaha s konja i priveza ga se jedan vitak jablan.
 Nigde nije bilo ni žive duše i vladala grobna tišina. Čuo se samo povetarac
koji je povijao granje jablanova.
Crni Vitez potapša konja po sapima, zatim pognute glave pođe ulazu.
U unutrašnjosti male kapele bilo je tamno i studeno. Čisto se osećao dah
smrti i zaborava.
U jednom uglu gorelo je kandilo i osvetljazalo sarkofag u kome se odmaralo
izmučeno telo Stevana Dečanskog.
Crni Vitez priđe sarkofagu, zatim se prekrsti pa spusti jedan poljubac na
hladni kamen. Stojao je tako peko vreme nepomično, zatim se malo odmače pa
spuštene glve utonu u teške misli.
... Smrt Stevana Dečanskog obavijena je tajnom kao i mnogi događaji, koji
su se odigrali u Srednjem veku.
Skoro svi stari hroničari su zabeležili, da je Sgevan Dečanski udavljen po
nalogu njegovog sina kralja Dušana. Ovo, međutim, nije moglo da se naučno
proveri. Poznato je samo jedno da je Stevan Dečanski bio još za života odveden u
Zvečan, gde je proveo tri meseca. Naročita straža je pazila na svaki njegov korak.
Možda mu je baš došla glave ta osamljenosg i slomila njegovo i inače izmučeno
telo, a nije isključeno da su ga ubili, jedino to se ni u kom slučaju ne može pripisati
u greh njegovoom sinu kralju Dušanu.
... Crni Vitez je stojao nepomično i molio se šapatom Bogu.
... „Mučeniče, govorio je Crni Vitez. Oprosti mi ako sam ma čime doprineo
tvojoj smrti. Ja nisam za nju kriv. Oprosti mi, besmrtni duše, naročito sada kad
stojim pred velikim događajima. Ti si bio za života predobar i poveo si se za
ljudima, koji nisu želeli dobra ni tebi, ni meni, a ni celoj našoj državi“...
Postojao je još malo, zatim je ponovo poljubio hladni sarkofag i izašao
napolje.
Pojahao je konja pa otišao putem koji je bio i došao.
Uskoro se izgubio u magli i u jutarnjem isparenju.
Vojvoda Bogoje beše stigao sa svojim ljudima u Orlovac. Odmah su počeli
grozničavo da se spremaju za prevrat.
Odjednom jedan stražar primeti oblačak prašine, koji se beše digao na drumu
koji je vodio u grad.
Ne potraja dugo i iz prašine se pojavi jedan konjanik, koji je više leteo nego
što je išao.
Bio je to Bogojev glasnik, koga ovaj beše poslao da dozna sve što se
spremalo na dvoru kralja Dušana.
Kad je glasnik stikao, stražari ga odmah pustiše pred Bogoja, koji ga zapita:
 – Jesi li doznao što, Srebroljube?
– Jesam, gospodaru.
– Govodi.
– Kralj Dušan je poslao protiv tebe veliku vojsku.
– Znači da je doznao za moje namere?
– Svakako.
– Koliko ih ima?
– Više od hiljadu vojnika. Među njima se nalazi i kapetan Palman sa svojim
oklolnicima.
Kad je to čuo, vojvoda Bogoje se uozbilji.
On je vrlo dobro poznavao Alemane i njihovu srčanost. Kapetan Palman i
njegovi oklopnici su bili ljuti borci, koji se nisu plašili ni same smrti.
Vojvoda Bogoje dozva svoga brata pa mu reče:
– Moramo od.mah početi da se utvrđujemo. Jesi li pregledao kule?
– Jesam.
– Onda spremi legene i gvozdene kotarice kao i sve ostalo što će nam biti
potrebno za odbranu.
U to doba se prilikom odbrane gradova pribegavalo sredstvima i načinima
koja danas više ne postoje.
Pre nego što bi počeo napad na neki grad, kuvala bi se u velikim kazanima
voda i u ključalom stanju odnosila u bakarnim legenima na kule i zidove grada,
odakle bi je sipali na glave napadača. Osim toga su branioci grada natapali užad
smolom, palili i zapaljenu bacali među neprijatelje. To je u većini slučajeva
izazvalo požar, a nanosilo je teže ozlede i samim napadačima.
Brat vojvode Bogoja, Petar, odmah je pozvao svoje desetare i naredio im šta
imaju da preduzmu u odbranu grada.
–– Ima li dosta vode u orlovačkom potoku, pitao je dalje Bogoje svog brata.
– Ima i suviše. Od poslednjih kiša jako je nadošao.
– I to će biti urađeno.
Orlovački potok je u to doba obično bio pun vode. Vojvoda Bogoje je umeo
da iskoristi i njegovu vodu. Na jednom mestu nedaleko od gradskih zidina, bila je
podignuta brana koja se mogla lako spuštati i dizati. Kad bi se brana spustila, voda
bi se za kratko vreme nakupila u tolikoj količini da je bilo dovoljno da poplavi
celo polje, koje se nalazilo pred gradom. Voda bi se sjurila u to polje velikom
brzinom i kao prava bujica odnosila sve na što bi u svom putu naišla.
– Kako izgleda Veliko Blatište, pitao je opet Bogoje.
 – I ono je puno vode.
Veliko Blatište je bilo ogromna močvara, puna vode. Na dnu se nalazio živi
pesak mestimično dubok i po nekoliko metara. Teško junaku, a naročito
konjaniku, koji bi zagazio u Veliko Blatište. Tonuo bi postepeno u živi pesak i
nalazio u njemu sigurnu smrt. Propadao bi i onaj koji bi hteo da ukaže svom drugu
pomoć jer bi i njega gutao smrtonosni pesak.
Preko Velikog Blatišta pružala se samo jedna peščana greda, koja je ustvari
bila put. Taj put je vodio iz Metohije u Zetu. Jedino njime se moglo preći na drugu
stranu. Pa i taj put je pretstavljao veliku opasnost za svakog onog ko bi njime
naišao.
Evo zašto:
Sa obe strane puta bio je plićak, širok svega nekolika desetina koračaji.
Plićak je na desnoj strani naglo prestajao i prelazio u dubinu od nekoliko metara.
Mnogi se junak. prevario i našao u močvari sigurnu smrt.
– Da nisi nešto smislio u vezi sa Blatištem, zapita Petar svog brata.
– Jesam.
– Da čujem. Znaš i sam da sam uvek poštovao tvoje mudre savete.
– Evo kako sam ja smislio: Dušanove konjanike treba jednostavno namamiti
na blatište. Kako, – o tome ćemo se još dogovoriti. Tako će se dogoditi da će ih
Veliko Blatište sve progutati. A sad idi odmah pa naredi da se zajazi: potok. Požuri
dok nas nisu iznenadili.
Kad je Petar otišao. vojvoda Bogoje se pope na kulu pa poče osmatrati
okolinu.
Grad Orlovac se nalazio jedne vrlo visoke i strme stene, uz koju se sa strane
niko živi nije mogao da popne. Svoje ime je i dobio zato što je, posmatran iz
daljine, ličio na orlovo gnjezdo.
Preko od grada nalazila se još jedna strma stena, isto tako nepristupačna za
pešake. U stenu su bile urezane stepenice u vidu serpentina, koje su vodile
pokretnom mostu. Pored pokretnog mosta stalno se nalazilo nekoliko stražara koji
su budnim okom pazili da se ko ne približi opkopu.
Grad je imao dve kule na četiri sprata. Prva se nalazila nad gradskom
kapijom i s nje se videlo čak do Pravnice, Otraštice i Sumice, a druga kula nalazila
se na južnom gradskom bedemu i s nje se mogla videti Dragošta, Krasovo i
Barište.
Kad je pregledao obe kule, vojvoda Bogoje obiđe sva stražarska mesta. Oni
su ga pozdravljali nepomični kao statue. Svaki je stojao na svom mestu i savesno
vršio svoju dužnost.
 Tada pođe visokim zidom, koji je vezivao obe kule, pa baci pogled na
pokretni most. I pred njim su se nalazili stražari zagledani u daljinu.
Kad se uverio da je i tu sve na svom mestu i u redu, vojvoda Bogoje siđe
stepenicama u dvorište pa uđe u omanju zgradu, koja se nalazila na sredini.
Kad je ušao u trem, vojvoda Bogoje skide kabanicu pa je obesi o klin, zatim
naredi jednom momku da zapali nekoliko sveća, koje su bile zadenute u jelenske
rogove okrenute naopako.
U tom se začu neka vika od severne kule i Bogoje stade na vrata pa pogleda
u tom pravcu da vidi šta se dogodilo.
Ne potraja dugo kad se pojavi njegov brat Petar sa još dva stražara, koji su
više vukli nego što su vodili jednog čoveka, naoružanog do zuba.
Dovedeni čovek je bio nepoznat.
– Gde ste ga uhvatili, zapita vojvoda Bogoje svog brata.
– Nedaleko od jaza. Hteo je da se provuče između naših predstraža.
– Nisam hteo da se provučem, uzviknu nepoznati odlučnim glasom.
– Kako nisi kad smo te uhvatili? Hteo si i da pobegneš.
– Uplašio sam se. Ja sam miran putnik. Pustite me da idem svojim putem.
Nepoznati je govorio tako iskreno da se u njegove reči nije moglo
posumnjati.
– Hoćete li me pustiti, zalita on opet. Učiniću vam za to jednu uslugu.
– Kakvu uslugu?
– Odmah ću vam reći.
– Samo nemoj da to bude neka podvala?
– Daleko od toga.
– Onda govori.
– Više Dragošte susreo sam se sa nekom vojskom. Izgleda mi da dolaze
pravo ovamo.
– Kakva je to vojska?
– Oklopnici kapetana Palmana.
– Jesi li dobro video?
– Kako ne bih.
– Veliš da si ih susreo kod Dragošte?
– Tako je.
– Da nisu tamo ostali?
– Jesu. Hoće onde da prenoće.
 – Hm. Tu bi se moglo nešto učiniti.
Tada Bogoje priđe svom bratu pa izmenja s njim šapatom nekoliko reči
pokazujući na putnika, koji je stojao u strani.
Kad Petar klimnu glavom u znak odobravanja, vojvoda Bogoje priđe
putniku pa ga zapita:
– Da li ti baš mnogo žuriš?
– Zašto me to pitaš?
– Ako se ne žuriš, mogao bi lepo da zaradiš.
– Na čemu?
– Odmah ću ti sve objasniti.
Zatim mu poče u poverenju nešto govoriti.
Putnik ga je slušao vrlo pažljizo, i kad je vojvoda Bogoje završio, on
uzviknu:
– Primam tvoju ponudu, vojvodo. Daj mi da se najedem i napijem pa ću
odmah na put,
– Odvedi ga, Petre, momcima pa neka mu se da sve što je potrebno. A ti
moraš požuriti da ih još zatekneš onde.
– Ne brini, vojvodo.
– Polovinu ćeš dobiti odmah, a polovinu po svršenom poslu.
Rekavši to vojvoda Bogoje mu pruži jednu kesu srebrnjaka, koju putnik brzo
sakri u nedra kao da se bojao da će mu je neko oteti.
Tada ga Petar odvede momcima da ga nahrane i napoje, i opet se vrati
Bogoju, koji ga je nestrpljivo očekivao.
Bogoje je bio vrlo zadovoljan.
– Mislim da će nam ovo sjajno uspeti, reče on.
– To je i moje mišlješe.
– Podaviće se kao miševi.
– Više nego sigurno.
– U dobar čas smo uhvatili ovog namernika. Jesi li naredio da mu se da jelo?
– Jesam. Jede za trojicu. Pre jela je popio naiskap vrčvina.
– Znači da je pregladneo. A sad hajdmo da vidimo da li je spuštena brana na
potoku.
Izašli su u dvorište i uputili se jednoj kapiji, koja se nalazila na severnoj
strani.
 Stražari su je otvorili i oni se nađoše pred pokretnim mostom, koji je bio
podignut.
Sa mesta, na kome su stojali, video se veći deo orlovačkog potoka. Brana je
bila spuštena i voda se već prikupljala u zagrađenom delu.
– Sjajno, uzviknu vojvoda Bogoje. Sve je pošlo kako se samo može poželeti.
To će biti poslednji napad na moj grad. Već unapred zamišljam strašan poraz, koji
će doživeti oklopnici kapetana Palmana.
– Neće im više pasti na um da nas napadaju.
– Nikada više.
U tom se začuše trube.
To je bio znak da se vojnici skupljaju na zborna mesta.

Sken: zmilosavljevic
Obrada: