Pojam i metodološka svrha analize diskursa

Sara Filić

Fukoov uvid u važnost diskursa, moći i znanja omogućio je naučnicima da preduzmu

slična istraživanja razvoja. Diskurs je strukturirana praksa koja ima stvarne efekte na svet;
proizvodi prakse koje formiraju objekte o kojima govore (1972). Način na koji se o stvarima
razmišlja, opisuje i govori duboko utiče i oblikuje akcije praktičara razvoja. Smatra se da diskurs
ima sposobnost da definiše probleme i opravda intervencije u razvojnim institucijama. Praktičari
razvoja koriste poseban oblik jezika koji prati specifična pravila i koji je oblikovan
„prihvatljivim iskazom i iskazom” u okviru kojeg žive. Diskurs o razvoju identifikuje ne samo
načine praktikovanja razvoja, već i način na koji praktičari govore i razmišljaju o tome; njihovo
delovanje proizilazi ne samo iz interesovanja nekoliko aktera već i iz razrade ove složene
strukture znanja.

Ako analitička vrednost nekih termina proizilazi iz njihove deskriptivne preciznosti i

specifičnosti značenja, druge reči — kao što je diskurs — duguju svoju korisnost višestrukim
slojevima značenja i njihovoj sposobnosti da stimulišu dvosmislenost. Antropološki diskurs o
„diskursu“ značajno se proširio po obimu počevši od 1970-ih. Termin je u disciplinu ušao iz dva
pravca: deo je jezika i deskriptivne lingvistike i kulturologije. Osim uobičajenog shvatanja da
diskurs uključuje komunikaciju značenja, termin ima različite upotrebe u ova dva polja. Štaviše,
u okviru lingvistike i kulturoloških studija, kao iu okviru antropologije, diskurzivna analiza
označava nekoliko različitih vrsta metodoloških poduhvata.

U okviru lingvistike, diskurs je nekada označavao iskaze duže od rečenice ili klauzule.
Kako se lingvisti kreću da inkorporiraju kontekstualne faktore u svoje analize, termin „diskurs“
se neznatno pomerio da označi skup iskaza koji čini govorni događaj. Magnetofon (i, za
etnografe, posebno kasetofon) olakšao je razvoj analize diskursa. Sa sve većom sofisticiranošću
tehnologija digitalizacije, analiza diskursa postaje sve detaljnija, uključujući fino zrnastu
transkripciju govornih događaja koja hvata promenu brzine razgovora, beleške koje se preklapaju
u razgovoru, meri dužinu tišine i takođe primećuje prozodijske karakteristike kao što su
naglasak, intonacioni tok, glasnoće i drugih vokalnih kvaliteta iskaza. Lingvisti proučavaju ove
strukturne elemente diskurzivnog toka, fokusirajući se, na primer, na to kako govornici uvode i
kontrolišu teme, na prekide, konverzacijske uređaje za „domaćinstvo“ koji održavaju diskurzivnu
interakciju, na markere koji definišu i razdvajaju jedinice unutar diskursa, i tako dalje.
Antropolozi su, generalno, više zabrinuti za to šta bi strukturiranje diskursa moglo otkriti o
kulturi uopšte: „U svakom trenutku razgovora ljudi doživljavaju i proizvode svoje kulture, svoje
uloge, svoje ličnosti“. Sekvencionalna organizacija diskursa i karakteristike razgovora kao što su
obrasci koji se preklapaju, pauze, tišine, popravke i slično, mogu da doprinesu razumevanju i
individualne namere i kulturnog poretka. Genealogija ove tehnike obraćanja veoma velike pažnje
na diskurzivnu formu, koja se često naziva i „analiza razgovora“, takođe potiče od
etnometodologije 1960-ih i 1970-ih.

Druga vrsta analize diskursa, povezana sa studijama kulture, uzima diskurs globalnije,
odnosno u smislu da se odnosi na određene oblasti upotrebe jezika. Ovaj pristup zamagljuje tri
nivoa značenja: diskurs je sam čin govora ili pisanja; to je skup sadržaja znanja; i to je skup
uslova i procedura koje regulišu kako ljudi na odgovarajući način mogu komunicirati i koristiti to
znanje. Umesto elementarnih struktura konverzacijske interakcije, ovaj drugi pristup diskursu
teži vezama između redova komunikacije, znanja i moći. Mišel Fuko je velikim delom bio pionir
analize diskursa ove vrste. Antropolozi pod uticajem Fukoa predložili su termin 'diskurs', sa
njegovim implicitnim konotacijama moći i mogućeg osporavanja, kao alternativu tradicionalnim
antropološkim pojmovima kulture. Širenje pojma odražava sve veći angažman antropologije na
usmenim i pisanim tekstovima kao važnim podacima za kulturnu interpretaciju.

Literatura:

Miller, Seumas. “Foucault on Discourse and Power.” Theoria: A Journal of Social and Political
Theory, no. 76 (1990): 115–25.