Увод у романтизам

Књижевност у петом семестру посвећена је романтизму, укључјући и све нијансе у развоју

овог уметничког феномена, дакле укључујући и преромантизам у различитим
националним књижевностима и у шестом семестру застајемо на реализму. Овде у
романтизму је реч о другачијем историјском тренутку на којем застајемо. Генерално,
бавимо се књижевношћу последњих деценија осамнаестог века и првих деценија
деветнаестог века. То је период развоја и јачања граћанства, дакле грађанске класе.
Затим, сходно јачању грађанства, реч је о периоду француске револуције и периоду
оснивања национализама односно образовања националних држава. У првој години
пратимо тек неколико доминантних језика. У другој години ви пратите наравно најстарије
европске књижевности које се тек тада постепено диференцирају као националне
књижевности, кроз прелаз са латинског на народне језике. У овом пак периоду европске
модерности долази до веће диференцијације друштава него што је то до сада био случај.
Шта је било заступљено у другој години? Француска, Енглеска и евентуално Шпанија. И
Италија, свакако. Дакле, неколико западноевропских империја које немају сасвим
различите путање развоја. На трећој години морамо већ подразумевати овај историјски
процес који вам је познат са друге године, дакле, шта се збивало са Французима барем од
развијеног Средњег века па до осамнаестог века, исто важи и за Енглезе. И на који начин
тај хармоничан, креативан нагон постаје доминантан и обједињавајућ за све европске
нације у различитим тренуцима овог романтичног доба. У културном смислу, нису све
нације на подједнаком ступњу развоја, поготово не социоекономског, што онда
условљава извесна кашњења превасходно источноевропских народа у односу на оне
доминантне западне. Што се тиче романтизма, ми превасходно можемо говорити о
романтизмима. Дакле, романтизам карактеристичан за енглеску, руску, немачку, српску
књижевност, итд. Предводници су свакако Енглези и Немци и из разлога који су
историјски условљени. Французи по природи ствари не могу бити предводници
романтичног таласа будући да код њих од ренесансе доминира класицистичка поетика и
уопште класични приступ језику. Романтичне књижевности пак засноване су на народним
језицима. И, у засивности од тога за шта се која нација историјски опредељује,
романтизам може да се развије као некакав куриозитет који траје неколико година какав
је случај био у Француској. Додуше, постоји Иго, али већ неколико година након
Кромвела, Стендал објављује Црвено и црно, дакле Французи прелазе на прозу реализма
која врхуни стилски код Флобера који је пак заступник Игоовске поетике, односно култа
језичке чистоте. Нужно је да се прво бавимо Енглезима који се развијају или исказују своје
уметничке могућности у романтичном добу упоредо са Немцима, и да после тога
застанемо на Русима, који као и све словенске нације касне и заправо се тек у
деветнаестом веку прикључују општим европским процесима те и у политичком и
уметничком смислу постаје равноправне западним нацијама, културама. Застаћемо и на
преромантичним збивањима у свим националним књижевностима којима се бавимо.
Дакле, Енглези па Руси.

Е добро, да прво синхронијски застанемо на основним категоријама којима ћемо се

бавити све време на трећој години а поготово у зимском семестру. Шта дакле значи појам
романтизам? Каква је то одредница, садржинска, тематска? Школа би нам наметнула
објашњење које би се заснивало на сентименталности, на сентименту. Романтизам,
светски бол, бајронизам, Ђура Јакшић, итд. Е па, није то посреди. Романтизам је као што и
реч и каже у вези са овим етимоном роман, односно, романтично. Дакле, романтизам је
оно што је романтично. Па, шта је романтично? Светски бол или нешто друго? Зашто баш
роман? И шта се изводи из тог појма? Основ ове категорије, дакле романтизма, јесте
романса. Шта је романса? Епско лирска, наративна врста. Која се развија у ком периоду? У
Средњем веку. На народним језицима. Шта то даље значи? У периоду који се са
становишта европске просвећености доживљава као некакав магловити међу период
између класичне антике и француског западног класицизма. Дакле, Средњи век. Народни
језик и мешана форма која и језички и поетски одудара од класицистичког канона
латинског језика. Романтично је, сасвим једноставно речено, оно што је потпуно слободно
од латинске традиције. Дакле, од сваког типа класичних конвенција које своје упориште
имају у латинском односно у француском језику. Појам ,,роман“ такође је везан за
романсу. Некако се узима здраво за готово да је роман доминантна форма европског
реализма који се активира као трезвена реакција на романтизам. Ствар је у томе што сами
романтични поетичари или филозофи романтичног доба, на првом месту Хегел и Фридрих
Шлегел препознају роман као суштинску романтичну форму. Или као идеал романтичне
књижевности. Примера ради, читава Хегелова филозофија која је заснована на систему
тезе, антитезе, синтезе а то важи и за његову естетику која прати триарно (?) појављење у
европској и светској историји књижевних форми: тезу представља симболичка уметност
или симболична форма уметности, антитезу класична уметност а синтезу романтична
уметност чији ће врхунац а истовремено и крај књижевне уметности као такве бити
роман. То је, дакле, Хегелова поетика. Фридрих Шлегел, као такорећи идеолог
романтизма, препознаје роман као идеалну форму књижевне уметности јер се роман ту
не третира као пука проза, него као књижевна форма која слично романси на народном,
дакле, на општем језику може да интегрише у себе све потенције појединачних
књижевних форми биле оне прозне или поетске.

Овако схваћени романтизам свакако да представља реакцију. То је очигледно већ и због

назива; реакцију на класицизам као културолошку доминанту у западној Европи узетој као
некаква културна целина. Када говоримо о западној Европи мислим првенствено на
Енглезе, Французе, Немце. Италијани су имали свој врхунац у ренесанси и они заправо
сада каскају јер су у фази опадања. То не значи да је романтизам пука негација
класицизма. Већ, и то ћу сада покушати да покажем или докажем, романтизам
представља духовно а онда и уметничко настојање да се прошире једностраности, ускости
и сужења свих духовних формација које романтизму претходе укључујући и класицизам.
Не ради се дакле о контрастирању него о проширењу, о универзализацији. Шта све
претходи романтизму на нивоу филозофије, поетике и друштвених кретања? Класицизам
као поетика, рационализам као филозофска доминанта и у осамнаестом веку какав
друштвени покрет? Који онда и друштвено врхуни у француској револуцији? Одговор је
просветитељство. Романтизам у битноме превреднује класицистичку поетику и
рационалистички духовни став али се надовезује на тековине просвећености и њих
проширује. Дакле, успоставља известан континуитет са просветитељством или са
просвећеношћу. Рационализам и класицизам су сродне појаве, само се једна манифестује
у уметности а друга у филозофији. На првом месту, и рационализам и класицизам за своје
претходнике имају француску културу која доминира читавом Европом у другој половини
седамнаестог века. Расина и Боалоа би могли да узмемо као кључне представнике
класицизма и Декарта када говоримо о рационализму. Како ствари стоје са Декартом?
Или, како би романтичари укључујући и романтичне идеалисте, дакле филозофе, како би
они приступили Декарту? Као рационалиста, Декарт испитује гносеолошке могућности
људског бића. Дакле, какви су капацитети субјектовог рација. Декартова филозофија,
међутим, и то је опште место у свакој историји филозофије запада у некакав јаз, који се
одређује као картезијански јаз. Шта рационалистичка филозофија твори, какву пукотину?
Која није била својствена класичној грчкој антици па се онда класична антика у
романтичном добу препознаје као идеал који треба изнова задобити у модерности.
Рационализам твори пукотину између субјекта и објекта, односно, човека који спознаје и
света који се спознаје. То је картезијански јаз. Долази, дакле, до раздора, процепа, јаза,
односно подвајања јединства света. Човек више није органски елемент света или космоса,
већ је упосебљен, истргнут из целине постојања, узет је као феномен. Његове разумске
могућности се потом испитују. Романтични идеализам превреднује декартовски тип
рационализма који доминира духовношћу седамнаестог и осамнаестог века јер
просветитељство је по дефиницији рационално и рационалистичко, на тај начин што га
проширује. Немачки идеалисти, слично рецимо Платоновом идеализму, приступају
човеку као унутрашњој целини која се посматра у релацији према целини света.
Коперникански обрт који извршава Кант везује се прво за ово превладавање
картезијанског јаза који је успоставио Декарт. Шта је дакле проблем са рационализмом и
зашто се рационализам узима као ускост или недовољност која промашује целину
људског бића? Зато што рационалисти полазе од тога да је рацио врхунски аксиолошки
критеријум; дакле, да се у рацију исцрпљује људско биће. Што је једнострано, будући да,
да искористим сад Шилерове и Хегелове термине, будући да се човекове моћи
уједињавају односно синтетизују тек у уму. Ум у себе укључује чулност коју рационализам
са презиром одбацује, као ништавност која није релевантна за било какво проучавање;
дакле чулност, даље разум, као само једну потенцију, као само једну људску моћ и
наравно осећање. Разум твори категорије помоћу којих се човек оријентише у свету и
опажа свет као просторно временски систем координата. Али помоћу ума, човек спознаје
себе самог и може спознати метафизичку суштину света јер уму припадају идеје а оне
трансцендирају рацио и рационалне категорије. Рационализам дакле своди човека на
разум. Романтизам на то не одговара пуким проповедањем ирационалности, то можда
чини тек у појединим случајевима, већ тако што настоји да опише, опева или промисли
човека као тотално биће чулности, осећања, разума и ума које тек као такво може
кореспондирати са целином света и онај картезијански јаз између сопства и спољашње
стварности, преобразити у могућност духовног саобраћаја односно премошћавања јаза.
Декартовски рационализам суштински је анти метафизички а то романтичари не подносе
будући да је основни романтични духовни гест превасходно метафизички опредељен. Не
нужно религијски, али метафизички свакако. И, одмах да се оградим, ја рационализам
идентификујем са Декартом, премда се наравно уз Декарта као кључног носиоца
рационалистичке филозофије узимају и Спиноза и Лајбниц. Међутим, Лајбниц и Спиноза
представљају кључне темеље романтичне мисли и поезије уопште. А то је из разлога што
су њихове филозофије заправо метафизичке те се утолико и могу узети као проширење
односно савладавање рационалистичких органичења. Зашто Лајбниц и зашто Спиноза?
Лајбниц због своје монадологије која подразумева шта? Шта је монада? Човек је на
пример једна монада која саобраћа и коегзистира са другим монадама, дакле са свим
елементима света. Монада је субјект збивања а не објект. Као субјект, тојест, као источник
сопствених моћи, она може ступити у контакт са сваком другом монадом. Дакле, човек са
другим човеком, са природом, или са некаквим метафизичким сферама. И још више од
Лајбница, Спиноза. Спинозизам је карактеристичан такорећи за сваког романтичара. Шта
је спинозизам? Користим га као синоним за пантеизам. Пантеизам као учење које врхуни
код Спинозе и подразумева појављење Бога кроз свеколику земаљску природу. Бог као
оностраност, надизиразивост, неухватљивост, као трансцеденција може бити опажен,
обухваћен, сваћен па и разумски савладан, на земљи кроз своје разумске, чулне
манифестације. Та чулна манифестност пантеистичког бога или божанства од кључне је
вредности за романтичну поезију која полази од чулности као извора бескрајности. Све
што постоји може бити симболички схваћено. Јер се не исцрпљује у својој чулности већ
представља путоказ за некакву мистичност.

А како ствари стоје са класицизмом? Романтичари свакако не сматрају да је Расин врхунац

европске драме. И, романтична полазишта нису случајно енглески и немачки језик. Дакле,
културе које желе да задобију равноправност са француском културом која врхуни у
седамнаестом веку. А после тога као пуки манир, лишен сваке аутентичности преживљава
читав један век, дакле, осамнаести век у другим културама и на другим језицима којима
није класицистичко наслеђе својствено колико Французима јесте. Немачком и Енглеском
језику, то је романтична поставка, боалоовска поетика не може бити адекватна будући да
урушава или превиђа потенције народног језика који није развијен у овим нацијама него
код Француза. Но да се вратим на класицизам. Када са извесном скепсом говорим о
класицизму, не мислим ту на првом месту на Расина који шта год приватно мислили или
осећали о њему, представља парадигму куртоазне класицистичке културе седамнаестог
века. Он јесте врхунац класицистичке уметности. Ја имам на памети превасходно овај
класицистички маниризам који узгред буди речено, постоји и код нас, са извесним
закашњењем. Односи се на Стерију. Да ли је Стеријина драма, да ли су његове комедије
аутентичне, да ли су произашле, а то је за романтичаре од суштинске важности, из
иманентне историје нашег језика. Па, нису. Све је преузето, и манир, и тема и полазни
мотиви. И то преко Боалоа од новоатичке комедије. Романтичари су скептични према
класицизму због класицистичке аксиологије. Дакле, начина на који класицистичка поетика
нормативно вреднује књижевност. Класицистичка култура суштински је аисторијска. Што
није случајно будући да се јавља у феудалном друштву које и само почива на тежњи да се
историјски процеси замрзну кроз унапред задату, наследну поделу сталежа, између којих
не може постојати, како се то каже, социјална мобилност. Социјална структура феудалног
света симулира непроменљиву вертикалу која сама треба да представи заокруженост
читавог света. Тај свет се онда не спознаје и не тумачи као историјски већ управо као
синхронијски пресек стања. У таквом синхронијском пресеку, доминанте су латински и
француски класицизам. Такви класицизми, дакле хорацијевски и боалоовски,
парадоксално се представљају као универзални и универзалистички. Класицизам сматра
да своју вредност постиже крајњом универзалношћу. Што међутим никако не може бити
случај с обзиром на начин на који класицизам третира језик. Класицизам сужава језичке
могућности историјски схваћених нација. Изван класицистичког видокруга остаје историја
самог народа, а онда и историја језика, што онда значи и историја књижевности. Остаје
само оно што прописује норма. Какав је онда то језик и какве су то вредности? Оне су
превасходно хетерономне књижевном делу. Мера, пристојност, прикладност, отменост;
дакле, подржавање и подражавање племићке културе, нечега што је спољашње а не
унутрашње самој књижевности. Језик се дакле сужава на једну своју куртоазну потенцију,
односно, на језик племства који је одрођен од народног језика и народне историје. Он
заправо не тематизује нацију уопште. То важи и за Расина и за Стерију. Можемо тек кроз
нека посредовања расправљати о начину на који ови аутори коментаришу сопствено
доба, али сада говоримо о основној текстуалној грађи. Другим речима, изван
класицистичке поетике остаје свеколика средњовековна народност. А у њој романтичари
заправо препознају језичко и уметничко богатсво. Дакле, неслућене стварлачке
могућности које класицизам уопште не признаје. Шта су мере класицистичке уметности?
Вергилије и Расин. Искључиво ова два језика. Романса не, балада, рецимо, не. Грчка
антика која се заправо од романтизма па надаље узима као врхунац античке Европе,
уважава се тек као неки недовољно цивилизован предступањ и припрема за Вергилија.
Оријент је сасвим запостављен. Друго, сам класицизам, суштински је рационалистички. То
можемо проверити на примеру самог Расина. Као опште место његовог опуса узима се
његово тематизовање такозване трагедије разума. То се, претпостављам, може узети као
исправно, трагедија разума односно ирационалност као одступање од разумске норме.
Норма која се крши и у односу на коју се просуђује људска егзистенција јесте сам рацио.
Исто важи и за Боалоову поетику, с тим што ту човек мора да буде поштен, Боало
инсистира на разумској организацији самог текста, али не искључиво на разуму већ на
равнотежи. Категорија равнотеже је овде значајна; равнотежа између разума и талента,
односно стваралачког подстицаја.

Рационализам и класицизам претрајавају у осамнаестом веку али се руши феудализам,

аристократски поредак управо због јачања грађанства које износи ту просветитељску
тенденцију. Шта просветитељство представља у односу на ову духовну замзрнутост
седамнаестог века? Каква је разлика између грађанства и племства? Грађанин мора да се
развија и то сходно својим снагама за разлику од аристократа којима је све већ унапред
дато и зајамчено. Трећем сталежу односно грађанству није пружено ништа унапред. И тек
грађанство стасава за сопствени развој у времену. Племству одговара аисторијско
поимање света, друштвене структуре и човека. Грађанин међутим постоји у времену. И,
одмах да буде јасно зашто сада уопште о овоме говорим, не изговарам никакав епохални
увод, него је мотив и тема деце, дечје свести једна од најзаступљенијих у романтизму.
Зашто, зато што се тек у романтизму човеку приступа историјски односно темпорално, као
бићу које постоји у времену, у свим својим старосним фазама, које се доживљајно
разликују једна од других, а она разумска фаза зрелости заправо је најбезвреднија јер она
креира зло. То ће рецимо тврдити Шилер и Блејк. Вортсворт, такође, дакле, различите
нације. Грађани дакле стварају пукотину у овој феудалној заокружености аристократског,
или аристократизованог света. Они јачају, и то не само финансијски него образовно.
Образовање је сада од првостепене важности. Грађани су ти који се образују, будући да је
пред њих стављен изазов развоја. Какав ће тај развој бити? Па, пошто не може да буде,
или барем не може да буде на првом месту, социјални, онда мора бити интелектуални
односно духовни. И ово има везе са књижевношћу јер није случајно да се у просвећеном
романтизму развија књижевна форма одређена као образовни роман. Дакле, тема
одрастања али и тема образовања, и то не институционалног, већ образовања личности,
образовања човека који доспева до личности, могућа је тек на овом просветитељском
таласу од друге половине осамнаестог века јер се променио начин на који се човек
уопште разумева. О каквом човеку говори класицизам? О човеку зрелости. Дакле, о
човеку граничног периода или граничне ситуације. Дете такође није релевантно; старац
такође, барем ја не могу да се сетим да је негде узет као некаква жаришна тачка. Дакле,
само човек разума и зрелости који постоји, такорећи, изван времена; сопственог и изван
друштвеног времена; изван сопствене темпоралности и друштвене историје. Равијајући
своје духовне и образовне капацитете, грађанин задобија своју слободу која има
интелектуалну вредност али има и друштвену. И доводи до тог догађаја који се може
узети као катастрофа или врхунац западноевропске историје, а то је грађанска, француска
револуција из 1789 године. Ту револуцију износе грађани које предводи ко? Па француски
енциклопедисти, они који желе да обухвате тоталитет људских знања. Та знања постоје у
историјском поретку. Мора се дакле проширити видокруг у односу на оно шта
класицистичка куртоазија сагледава како би човек уопште могао да буде спознат.
Међутим, и просвећеност је из романтичне перспективе једнострана зато што је и сама
рационално ношена. Просвећена рационалност значајна је и плодотворна је будући да
почива на утопистичком уверењу да човек разума може савладати зло, унутрашње и
спољашње. Да је разум тај који омогућава толеранцију, који јемчи слободу.

До самог проширења у оквиру просвећености долази проз феномен који се назива

сентиментализам чији је најзначајнији представник Русо, као један од просветитеља.
Сентиментализам покушава да превреднује човека сведеног на разум управо кроз
истицање читаве једне сфере људског постојања која је сасвим заобиђена у духовној
историји претходна два века, а то је дакле емотивна или сентиментална стварност.
Сентименталисти полазе од тезе да ће разум творити зло, али ће зато сентимент, етика
срца, омогућити да се зло преобрази у добро. Међутим, сентиментализам у односу на
просветитељство представља исто што и рационалност у односу на рационализам. Дакле,
прави контрапункт а не суштинско проширење. Романтичари за своје духовно тежиште
узимају историју човека и нације, и они то не чине случајно. 1798 године у енглеској су
објављене такозване ,,Лирске баладе“. Те песме које су ушле у ,,Лирске баладе“ нису
нужно лирске а нису нужно ни искључиво баладе, али су овако одређене. И та
самоодредница није случајна, за баладу важи исто што важи и за романсу. Баладе ће
постати можда и кључна форма романтичног стиха и ми ћемо се поприлично бавити
баладом. И код Енглеза и код Немаца и код Руса. Дакле ,,лирске баладе“ као мешавина
различитих песничких тенденција. У ,,Лирске баладе“ улазе Вордсвортове и Колриџове
песме, тачније Вордсвортове песме и Колриџова најзначајнија балада, потенцијално и
најважнија творевина у оквиру енглеског романтизма, а то ,,Песма о старом морнару“.
Већ од следећег часа ми ћемо прећи на Енглезе и да буде јасно, дакле, идемо од
Вордсворта, преко Колриџа, ка Блејку. И завршавамо Енглезе са Бајроном, а од Бајрона се
транслоцирамо ка Русима. У контексту овог мог увода треба да назначим шта је значајно
за ,,Лирске баладе“. Значајан је између осталог предговор, дакле један поетички став који
објављује Вордсворт 1800 године. У том предговору Вордсворт између осталог
брани ,,Лирске баладе“ као творевину народног језика. Наиме, универзалног језика који
сви могу разумети, који је посвећен, или који говори о тоталном човеку; детету, младићу,
човеку зрелости, старцу, животу и смрти. И упућен је свима. А исте године у Немачкој
креће да излази часопис ,,Атенеум“ у којима своје фрагменте, а и то је значајно,
фрагменте, као посебну интелекталну форму, објављује Фридрих Шлегел, млађи брат
Августа Вилхелма Шлегела. И једна од је од најважнијих фигура европског романтизма у
целини. Фридрих Шлегел је поетичар, теоретичар и идеолог романтизма. У својим
фрагментима, он употребљава појам романтизам, говорећи о савременој а превасходно о
поезији будућности. Дакле, о књижевности која тек треба да се заснује као идеал у односу
на рационалну и просветитељску недовољност савременог тренутка. У једном од
фрагмената, Шлегел говори о томе како је романтична поезија, то је дакле његова позната
конструкција, прогресивна универзална поезија. Али шта то значи? Дакле, романтична
поезија је прогресивна и универзална поезија. Можете рећи: па добро, и Боало инсистира
на универзалности. Каква је сад ту разлика? Разлика је у различитом третирању и
различитим опсезима те универзалности о којој се говори. Парадоксално,
седамнаестовековна и осамнаестовековна универзалност ужа је у односу на ову
романтичарску универзалност о којој размишља Фридрих Шлегел. Та универзалност је
метафизичка, односно, односи се на тоталитет људских духовних моћи. До такве
универзалности долази се на прогресиван начин. Прогресивност о којој Шлегел говори
везана је или може бити везана за карактер или квалитет тог романтичног дела
будућности о којој говори. А може се односити и на духовни став као такав. У оба случаја
прогресивност има динамички, историјски, временски смисао. До општости, до крајњег
идеала, долази се дијалектички. Ту прогресивност, неколико деценија пре Шлегела,
немачки филолог и теолог Хердер одређује као неопходност научност метода или става у
просуђивању књижевности. Уз Шлегела, Хердер је најважније теоретско име. Хердер је
протестантски теолог који заснива модерну филологију као историјску науку, засновану на
историјском методу. Хердер је тај који превреднује, односно, фундаментално
реинтерпретира класицистичку поетику која је и даље, дакле, до краја осамнаестог века,
свевладајућа у свим западноевропским друштвима. Како то Хердер чини? За разлику од
класицизма који за аксиолошки критеријум узима нешто што је делом спољашње, а то
значи да не полази од самог појединачног књижевног текста као самодовољног феномена
већ га просуђује с обзиром на, рецимо, социјалну пристојност или прикладност, или с
обзиром на Вергилија. Ако би смо карикирали могли би смо да кажемо: па да, ако то није
у складу са Вергилијем, онда је то заправо ништавно. Хердер полази од књижевности
саме. Чиме се постиже поетски квалитет књижевност дела? Постиже се језичким изразом
као начином да човек посредује самог себе. Основна Хердерова теза, и то је онда општа
романтична теза јесте потреба за идентитетом мишљења и израза, или бића и израза,
другим речима садржине и форме. Из романтичне перспективе, класицистичка или
књижевност разума постоји као раздор између мисли и израза, тојест бића и израза. Онај
картезијански јаз који је својствен Декарту преноси се на књижевност. По романтичарима,
класицистичка књижевност је формална или формалистичка, лишена унутрашње суштине.
Она симулира некакав патос, универзални патос, трагичку ситуацију људског духа, а не
прати ту симулацију садржином која би форми одговарала. Да дам одмах примере. Ако су
у класицизму највреднији Вергилије и Расин, онда су они у романтизму прилично
презрени. Рецимо, Август Вилхелм Шлегел у својој ,,Историји класичне и романтичне
књижевности“ само констатује да ће, будући да је његов циљ утврђивање праве
књижевности, сасвим логично француски класицизам морати да остане изван његовог
видокруга. Како они, дакле, приступају Вергилију, на пример? Хомер је остварени идеал, а
Вергилије је крајња деградација. Код Хомера је постигнут идентитет израза који на
пример зазива божанство и садржине која се односи на хероја који саобраћају са
боговима. Вегилије симулира овакав хомерски патос херојског епа али га срозава на
римску историју, односно на једну партикуларну тему која се читаоцу нуди односно
намеће као замена за мит, као универзална. Историја једне државе међутим не одговара
никаквој универзалности каква је својствена Хомеру. Ако се пође изнутра, од књижевног
текста, а то Хердер и жели како би проверио вредност самог језика, онда се посматра
унутрашња кохерентност самог текста, а не оно што тај текст превазилази. И место текста у
књижевној историји језика којем тај текст припада. Хердер другим речима шири
аксиологију књижевности. Не само латинска традиција, него библијски оријент, класична
антика, дакле грчка антика, и народна књижевност средњег века сада постају
равноправне. У најмању руку равноправне. Отуда се Вергилије као главни узор замењује
Библијом, Хомером, Шекспиром. Зашто рецимо Шекспир постаје најзначајнији утицај за
романтичаре? Зато што он ствара изван класицистичких конвенција. Наравно он то чини
зато што није био довољно образован и није познавао до краја систематске конвенције
италијанске ренесансе. Али свеједно, он изговара своју генијалност, иражава свој
унутрашњи таленат, и то као иражајну слободу. Слободу самог језика.

Национализам као феномен заоштрава се крајем осамнаестог века управо кроз јачање
грађанске класе будући да је француска револуција суштински национална и
националистичка револуција која као и свака права, брутална револуција запада у своју
антитезу и онда у једну специфичну синтезу која подразумева супротност онога од чега се
пошло а то је Наполоенова империја. Монархија је срушена како би након грађанског
односно јакобинског терора, Наполеон прогласио царство, а притом није ликвидирао
републику, и онда покушао да нешто што је својствено француској нацији и њеној
историјској путањи примени на читав свет, закључно са Русијом која нема додирних
историјских тачака са Француском. Наполеонови ратови као реакцију или одговор управо
изазивају јачање национализама код свих оних народа кроз које је Наполеонова војска
прошла. На првом месту, у немачким крајевима, будући да њих никаква организована
држава која би објединила све Немце, није могла да брани. Постојала је Аустрогарска која
је пала под Наполеоном, постојала је фантазијска креација светог римског царства,
постојала је и Пруска која била поприлично слабашна, она се заправо милитаристчки и
индустријски развила тек у деветнаестом веку, дакле након наполеонских ратова. Ко је
један од идеолога немачког национализма у овом периоду? Филозоф који држи говоре
немачкој нацији. Фихтер. И, наравно, руски национализам феномен је који се јавља 1812
године захваљујући Наполеону. Српски национализам јесте феномен који можемо
експлицитно пратити од почетка деветнаестог века, односно, борбе против отоманске
империје. Ти националистички подстицаји изворно, дакле, у периоду о коме говоримо
духовно су оријентисани. Не расно, не натуралистички. Касније се то наравно изопачава. И
то упоредо са јачањем позитивизма у европским наука, јер расизам јесте заправо једна
идеолошка последица позитивизма. Ако позитивизам своди свет на голе спољашње
чињенице, онда се и човек може свести на своју спољашњост као некакву суштину, дакле
на тело, на пол, на социјални положај. Ово друго пропагирају феминисти, ово треће
социјалисти, а ово (расу) фашисти, мада не само фашисти, мада не само они.

Одох сад предалеко. Зашто о свему овоме говорим? Зато што се Хердер узима као
родоначелник немачког национализма; он је међутим неко ко је заинтерсован за
романтични идеал спознавања читавог света као хуманистичког феномена. Да би се тај
свет спознао, мора се спознати свака монада која тај свет твори, а то значи свака нација,
или сваки посебан језик. Нацију не твори раса, него језик, дакле оно што је душевно
највредније у тој нацији. А да би се тај језик спознао, мора се спознати читава историја тог
народа. Сваки национализам, укључујући и српски, на шта се ослања? Па ослања се
управо на тек тада, почетком деветнаестог века, успостављену спознају националне
историје. Сам пробој у историју језика, књижевности, културе, управо се врши тада, и
такође, да се вратим на први део излагања, са феноменом јачања грађанске класе, као
феноменом који постоји у времену, па се оријентише у времену, и своје постојање узима
као историјску чињеницу. Историја нације се настоји спознати на ваљан начин.
Националне књижевности, то је заправо књижевност Средњег века, која је старија од
класицистичког канона, претходи му, и романтичари је препознају као некакав бунар или
резервоар идеала које сада ваља модернизовати, односно, поновити на ауторски начин.
Да дам одмах један пример. Уз Хомера, Шекспира, Стари завет, једно од имена које
изазива хистерију код западних романтичара јесте Осијан. Ко је тај Осијан? Сам Осијан је
неки келтски појединац из периода преласка из старог у средњи век. Осијан је међутим
мистификован у другој половини осамнаестог века, тобож су пронађени неки списи и они
изазивају усхићење баш зато што одступа од свека онога што флуктуира у доминантнoj
књижевности тог доба, а то је рецимо Поуп, његов класицизам. Иза тог Осијана међутим
стоји шкотски песник Макферсон. Он је тај који у савременом тренутку мистификује и
митологизује самог Осијана представљајући своје дело као некакав рани средњи век.
Добро, кад поменух већ Осијана, обавезан сам и да се изјасним о етапама књижевности о
којима ћемо говорити. Вортсворт, Колриџ пишу своју највреднија лирска, песничка дела
на прелазу из осамнаести у деветнаести век с тим што Колриџ, који је као сваки прави
романтичар бљеснуо у младости. То није само случајност; везано за је нови начин
поимања односа стваралачких подстицаја са човековим годинама; усваја се идеја да
човек заиста себе и своје идеале најбоље може да изрази у најранијем добу, у неким
двадесетим годинама. Колриџ је бљеснуо на прелазну из осамнаестог у деветнаести век, а
онда је утихнуо, што међутим не важи за Вортсворта. Након њих двојице прелазим на
Блејка, који је старији од ове двојице и објављује неколико годинама пре њих. Међутим,
због тога што Вортсворт и Колриџ кључне фигуре романтизма као таквог, полазим од њих,
поготово зато што су они творци својих поетика које ћемо испратити у најосновнијим
цртама. Сами романтичари настоје да успоставе јединство између својих поетских
програма и песничке праксе. Дакле, Блејк, а онда прелазимо на другу генерацију
енглеских романтичних песника, тојест, на Бајрона. Свим овим песницима, међутим,
претходи малопре поменути Осијан, који се третира као песник сентименталистичке
књижевности, дакле Осијан као Макферсонова мистификација, и помињаћемо га
поводом Вортсворта. А негде упореду са Осијаном у другој половини осамнаестог века у
Енглеској се збива нешто на филолошком плану, и о томе ћете говорити на теоријски
часовима поводом примитивизма; у Енглеској, Шкотској јавља се неки бискуп Перси који
налази за сходно да 1765 године објави збирку народних песама. Дакле, сакупља се
народна поезија како би се указало на Поуп није довољан. А под утицајем Персија,
седамдесетих година осамнаестог века Хердер објављује народне песме на немачком
језику; збирку у коју улази и Хасанагиница коју је Гете превео на немачки са италијанског
језика будући да је сама балада била записана на словенском и италијанском језику
истовремено. Тако да, и на тај начин можемо пратити тенденције код Немаца и Енглеза.
Упоредо са оним што Перси ради у енглеској као бискуп, чини Хердер као теолог и
свештеник у Немачкој. Код Енглеза дакле можемо разликовати сентиментални
предромантизам, прву генерацију романтичара, тојест Вортсворта, Колриџа и млађе
романтичаре које предводи Бајрон, а у које спадају и Шели и Китс на којима нећу
застајати јер немам толико времена. У Немачкој, да поновим укратко оно што рекох у
четвртак, постоји феномен назван Штурумндранг, дакле, преромантична књижевност
субјективистичког ирационализма, током седамдесетих и осамдесетих година. Она
показује натуралистичке карактеристике језика; језик је дакле нечист, вулгаран, меша
поезију и прозу, квари класичну пристојност дотадашњег немачког књижевност језика.
Посреди је заправо један рани немачки експресионизам, тежња да се сопство изрази
пошто пото, који се претвара у језички натурализам, сопство себе покорава дословно,
језиком. А са тим, вајнмарска класика као Гетеово и Шилерово кушање овог
штурмундранговског експресионизма и субјективистичког натурализма, потом прва
генерација романтичара којој припадају рецимо Фридрих Шлегел, Новалис и Хелдерлин,
и рецимо, у другу деценију деветнаестог века спадају млађи романтичари код Немаца. А
шта се збива рецимо код Руса? Њихов романтизам развија се тек након 1812 године,
управо зато што тек сада књижевност прати сама друштвена кретања, односно спознају
саме нације. Шта десило 1812? Руси су победили Французе, па ако су их победили војно,
могу с њима бити барем равноправни културолошки. То је смисао руског романтичког
национализма, као настојања да књижевност више не подражава западне узоре већ своју
историју, укупне језичке могућности које су до тада биле сведене, а то је код Руса посебно
било гротескно будући да су њима територијално ближи Татари од Француза, биле су
сведене на класицистички канон, што је Русима сасвим страно у образовном смислу те
речи.