Professional Documents
Culture Documents
Увод у романтизам
Увод у романтизам
Увод у романтизам
Национализам као феномен заоштрава се крајем осамнаестог века управо кроз јачање
грађанске класе будући да је француска револуција суштински национална и
националистичка револуција која као и свака права, брутална револуција запада у своју
антитезу и онда у једну специфичну синтезу која подразумева супротност онога од чега се
пошло а то је Наполоенова империја. Монархија је срушена како би након грађанског
односно јакобинског терора, Наполеон прогласио царство, а притом није ликвидирао
републику, и онда покушао да нешто што је својствено француској нацији и њеној
историјској путањи примени на читав свет, закључно са Русијом која нема додирних
историјских тачака са Француском. Наполеонови ратови као реакцију или одговор управо
изазивају јачање национализама код свих оних народа кроз које је Наполеонова војска
прошла. На првом месту, у немачким крајевима, будући да њих никаква организована
држава која би објединила све Немце, није могла да брани. Постојала је Аустрогарска која
је пала под Наполеоном, постојала је фантазијска креација светог римског царства,
постојала је и Пруска која била поприлично слабашна, она се заправо милитаристчки и
индустријски развила тек у деветнаестом веку, дакле након наполеонских ратова. Ко је
један од идеолога немачког национализма у овом периоду? Филозоф који држи говоре
немачкој нацији. Фихтер. И, наравно, руски национализам феномен је који се јавља 1812
године захваљујући Наполеону. Српски национализам јесте феномен који можемо
експлицитно пратити од почетка деветнаестог века, односно, борбе против отоманске
империје. Ти националистички подстицаји изворно, дакле, у периоду о коме говоримо
духовно су оријентисани. Не расно, не натуралистички. Касније се то наравно изопачава. И
то упоредо са јачањем позитивизма у европским наука, јер расизам јесте заправо једна
идеолошка последица позитивизма. Ако позитивизам своди свет на голе спољашње
чињенице, онда се и човек може свести на своју спољашњост као некакву суштину, дакле
на тело, на пол, на социјални положај. Ово друго пропагирају феминисти, ово треће
социјалисти, а ово (расу) фашисти, мада не само фашисти, мада не само они.
Одох сад предалеко. Зашто о свему овоме говорим? Зато што се Хердер узима као
родоначелник немачког национализма; он је међутим неко ко је заинтерсован за
романтични идеал спознавања читавог света као хуманистичког феномена. Да би се тај
свет спознао, мора се спознати свака монада која тај свет твори, а то значи свака нација,
или сваки посебан језик. Нацију не твори раса, него језик, дакле оно што је душевно
највредније у тој нацији. А да би се тај језик спознао, мора се спознати читава историја тог
народа. Сваки национализам, укључујући и српски, на шта се ослања? Па ослања се
управо на тек тада, почетком деветнаестог века, успостављену спознају националне
историје. Сам пробој у историју језика, књижевности, културе, управо се врши тада, и
такође, да се вратим на први део излагања, са феноменом јачања грађанске класе, као
феноменом који постоји у времену, па се оријентише у времену, и своје постојање узима
као историјску чињеницу. Историја нације се настоји спознати на ваљан начин.
Националне књижевности, то је заправо књижевност Средњег века, која је старија од
класицистичког канона, претходи му, и романтичари је препознају као некакав бунар или
резервоар идеала које сада ваља модернизовати, односно, поновити на ауторски начин.
Да дам одмах један пример. Уз Хомера, Шекспира, Стари завет, једно од имена које
изазива хистерију код западних романтичара јесте Осијан. Ко је тај Осијан? Сам Осијан је
неки келтски појединац из периода преласка из старог у средњи век. Осијан је међутим
мистификован у другој половини осамнаестог века, тобож су пронађени неки списи и они
изазивају усхићење баш зато што одступа од свека онога што флуктуира у доминантнoj
књижевности тог доба, а то је рецимо Поуп, његов класицизам. Иза тог Осијана међутим
стоји шкотски песник Макферсон. Он је тај који у савременом тренутку мистификује и
митологизује самог Осијана представљајући своје дело као некакав рани средњи век.
Добро, кад поменух већ Осијана, обавезан сам и да се изјасним о етапама књижевности о
којима ћемо говорити. Вортсворт, Колриџ пишу своју највреднија лирска, песничка дела
на прелазу из осамнаести у деветнаести век с тим што Колриџ, који је као сваки прави
романтичар бљеснуо у младости. То није само случајност; везано за је нови начин
поимања односа стваралачких подстицаја са човековим годинама; усваја се идеја да
човек заиста себе и своје идеале најбоље може да изрази у најранијем добу, у неким
двадесетим годинама. Колриџ је бљеснуо на прелазну из осамнаестог у деветнаести век, а
онда је утихнуо, што међутим не важи за Вортсворта. Након њих двојице прелазим на
Блејка, који је старији од ове двојице и објављује неколико годинама пре њих. Међутим,
због тога што Вортсворт и Колриџ кључне фигуре романтизма као таквог, полазим од њих,
поготово зато што су они творци својих поетика које ћемо испратити у најосновнијим
цртама. Сами романтичари настоје да успоставе јединство између својих поетских
програма и песничке праксе. Дакле, Блејк, а онда прелазимо на другу генерацију
енглеских романтичних песника, тојест, на Бајрона. Свим овим песницима, међутим,
претходи малопре поменути Осијан, који се третира као песник сентименталистичке
књижевности, дакле Осијан као Макферсонова мистификација, и помињаћемо га
поводом Вортсворта. А негде упореду са Осијаном у другој половини осамнаестог века у
Енглеској се збива нешто на филолошком плану, и о томе ћете говорити на теоријски
часовима поводом примитивизма; у Енглеској, Шкотској јавља се неки бискуп Перси који
налази за сходно да 1765 године објави збирку народних песама. Дакле, сакупља се
народна поезија како би се указало на Поуп није довољан. А под утицајем Персија,
седамдесетих година осамнаестог века Хердер објављује народне песме на немачком
језику; збирку у коју улази и Хасанагиница коју је Гете превео на немачки са италијанског
језика будући да је сама балада била записана на словенском и италијанском језику
истовремено. Тако да, и на тај начин можемо пратити тенденције код Немаца и Енглеза.
Упоредо са оним што Перси ради у енглеској као бискуп, чини Хердер као теолог и
свештеник у Немачкој. Код Енглеза дакле можемо разликовати сентиментални
предромантизам, прву генерацију романтичара, тојест Вортсворта, Колриџа и млађе
романтичаре које предводи Бајрон, а у које спадају и Шели и Китс на којима нећу
застајати јер немам толико времена. У Немачкој, да поновим укратко оно што рекох у
четвртак, постоји феномен назван Штурумндранг, дакле, преромантична књижевност
субјективистичког ирационализма, током седамдесетих и осамдесетих година. Она
показује натуралистичке карактеристике језика; језик је дакле нечист, вулгаран, меша
поезију и прозу, квари класичну пристојност дотадашњег немачког књижевност језика.
Посреди је заправо један рани немачки експресионизам, тежња да се сопство изрази
пошто пото, који се претвара у језички натурализам, сопство себе покорава дословно,
језиком. А са тим, вајнмарска класика као Гетеово и Шилерово кушање овог
штурмундранговског експресионизма и субјективистичког натурализма, потом прва
генерација романтичара којој припадају рецимо Фридрих Шлегел, Новалис и Хелдерлин,
и рецимо, у другу деценију деветнаестог века спадају млађи романтичари код Немаца. А
шта се збива рецимо код Руса? Њихов романтизам развија се тек након 1812 године,
управо зато што тек сада књижевност прати сама друштвена кретања, односно спознају
саме нације. Шта десило 1812? Руси су победили Французе, па ако су их победили војно,
могу с њима бити барем равноправни културолошки. То је смисао руског романтичког
национализма, као настојања да књижевност више не подражава западне узоре већ своју
историју, укупне језичке могућности које су до тада биле сведене, а то је код Руса посебно
било гротескно будући да су њима територијално ближи Татари од Француза, биле су
сведене на класицистички канон, што је Русима сасвим страно у образовном смислу те
речи.