Professional Documents
Culture Documents
Djordje Jankovic Intervju Pecat 2.9.2016
Djordje Jankovic Intervju Pecat 2.9.2016
СЕ ВЕКОВИ СКРИВАНЕ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ (2.део)
ИНТЕРВЈУ ПЕЧАТ 2.9.2016.
Нема услова за полемику, јер се њихови аргументи своде на спорна тумачења спорних
писаних извора. Нема ни потребе за полемиком. Ћутањем и спречавањем истраживања
откривају да им је циљ не утврђивање истине већ одлагање њеног уграђивања у уџбенике, не
би ли што више генерација ђака учило погрешно. Недавно је било речи у штампи о
пропаганди албанских идеја у нашим уџбеницима. Да ли су такви уџбеници повучени, да ли
се нешто променило? То је питање државне политике и надлежних министарстава.
Археологија је егзактна наука. Бранитељи теза да су Срби овамо досељени, и то последњи,
обично кажу „нема доказа“ да су Срби аутохтони, али не нуде доказе да није тако. Зато нема
пара за праве пројекте, недостају истраживања домородаца предримског и римског доба, па
је онемогућено њихово поређење с истовременим словенским културама. Ваљда би им
„прави“ доказ био натпис на ћирилици из римског доба, на коме би писало „Ја сам Србин а
не Илир“. Наравно, то је немогуће. Треба стрпљиво поредити станишта, грнчарију, начин
исхране, погребне обреде итд. Нема сумње да су се неки Срби селили у време цара Ираклија,
као и да су Словени живели у градовима Илирика пре краја 6. столећа. О томе сам писао у
Стратуму, али те сеобе не могу бити доказ да Срби нису потомци Илира.
Већ чињеница да су Тврдош и Иловица успостављени као манастири у 5. столећу, око још
старијих цркви, била је изненађење. Затим се разјаснила особеност цркава римске
провинције Далмације из 4–7. столећа, па је постала јасна разлика између „Илира“ – Срба и
„Романа“ – Латина. У Тврдошу је утврђено да скелети калуђера и митрополита
херцеговачких из 16–17. столећа припадају углавном „Илирима“. Додајмо томе да су нека
наша (и руска) данашња презимена пореклом од Илира.
[restrictedarea]
У вашој књизи издвајају се два појма: Предање и Помесна црква Срба. Да ли бисте нам
образложили шта подразумевате под та два појма и јесу ли они у узајамној вези?
За мото књиге сам узео речи Светог Викторија Леринског, да их овде пренесем сасвим
сажето: предање се преузима од предака и преноси неизмењено млађим. Без предања нема
народа ни племена ни породице. Предања су скривена у неким топонимима, узречицама,
обичајима, народним причама; понекад потичу из преисторије. Божић је наше предање,
српско и словенско, али су га други Словени углавном заборавили. Потиче из доба када је
уведено спаљивање мртвих и садржи сећање на неочекиваног госта. Слава може имати још
старије порекло, у поштовању родоначелника; с покрштавањем за покровитеља и посредника
узима се неки светитељ.
Нека предања нам данас делују као нешто нехришћанско, као двоверје, а није тако. По
Законику цара Душана, коњ и оружје умрлог властелина давани су цару, а краљ Драгутин је
приликом абдикације предао брату коња и оружје. Коњ је заправо врста божанске силе,
спомиње се у Старом завету, а владар је посредник у њеном преношењу. То нас води до
жртвовања коња по старом погребном обреду, и још дубље до Ргведа и Аријеваца. С
Индијом нас повезује и јелен, приказиван на нашим надгробним мраморима као посредник у
одласку душа умрлих, али и у спасоносном одласку Растка на Свету Гору. Чак се јелен
приказивао као Агнец, уместо јагњета. Видимо да су древна предања била уткана у
свакодневни живот наше Помесне цркве, и да су је чиниле особеном, личносном.
Оно „помесна“ подразумева један језик, а некада су језицима називана поједина племена
односно народи. Та заједница, а говоримо о Србима, није настала у време покрштавања већ
знатно раније. Апостол Павле није дошао у Илирик да проповеда бесловесним људима него
заједници свесној Бога, са својим искуством и пророчанствима. Словени су прошли кроз
сличне фазе духовног развоја као Јевреји у Старом завету, заједно с лутањима и заблудама, а
Срби су их најбоље сачували. Лепо се може пратити духовни развој. Најстарије је сећање на
Потоп, којим се, мислим, завршило Старије камено доба, време дивљаштва и греха кога
људи нису били свесни. У Млађем каменом добу, неолиту, већ се зна за постојање душе,
живи се у моногамној породици, поштују се преци. У винчанској култури, заправо држави,
изгледа да је постојало пророчанство о Богородици, дакле пре него у Старом завету. Настаје
свест да је тело грешно, па је у енеолиту и бронзаном добу раширен обичај спаљивања
покојника да би се душа очистила. То су били преци Словена. Појављују се стилизоване
ликовне представе неке три особе, што могу бити Света Тројица, и веза су с Аријевцима на
подручју од Ирана до Индије и њиховим заблуделим тројством. У одмаклом гвозденом добу
више нема ликовних представа које би упућивале на представљање божанства. То показује
да су Илири, преци Словена, тада схватили неким путем да се Бог не приказује, као и код
Јевреја. Видимо духовни развој кроз хиљаде година, завршен примањем хришћанства, а тај
континуитет говори о целини, да је постојала припремљена духовна заједница Срба и
Словена за примање хришћанства. У том смислу Помесна црква је зачета онда када су
склопљени први завети с Богом, а то је било у дубокој преисторији. Новозаветна Српска
православна црква настала је постепено, устројавањем укупне православне цркве, почев од
„илирских“ времена, апостолских, до данас.
Написали сте да је Свети Сава обновитељ српске цркве коју је трајно усмерио
православним путем. Шта подразумевате под појмом обновитељ?
Један сте од ретких археолога из Србије који су имали срећу да се баве истраживањима
у Книнској и Босанској крајини, Источној Херцеговини и Црној Гори, где сте дошли до
изузетно важних открића. Има ли још у српским земљама остатака неистражених
грађевина и гробова који би, после истраживања, могли да осветле српске владаре из
династија Властимировића, Војислављевића, Вукановића?
Само сам искористио прилику, уз помоћ добровољаца и наших власти. Трудио сам се да
сагледам целину наше прошлости, зато су ми била важна истраживања на западу старе
Србије. Несумњиво је да постоје многа неуочена или неоткривена важна археолошка
налазишта. Пођимо од споменутог Раса, односно Градине Постење. Тамо се налази
неистражен дворац из 9. или 10. столећа, са сутереном, приземљем и најмање једним
спратом, са сауном, придворском црквом и гробном капелом, у којој су били сахрањени
рашки жупани. Њихове кости ваљда су сада смештене у неку картонску кутију на
Филозофском факултету, ако нису бачене. Зашто не истражимо и обновимо овај замак? У
Расу је морало бити још двораца и цркава. Зна се за један истовремен кнежевски двор на
Градини Мартинића у Зети, али он није археолошки истражен, осим придворске цркве.
Захватао је површину преко 1.600 квадратних метара, заједно с унутрашњим двориштем. Па
таквих дворова мора бити још, и у другим крајевима! Важни су Подриње и Полимље,
потпуно неистражени, али тамо једва да има музеја. Беране и Прибој имају археолога, а на
левој обали Дрине постоји само Музеј Семберије у Бијељини. Музеј у Лозници је угашен.
Нисмо ни покушали да нађемо градове забележене у 10. столећу у делу Константина VII
Порфирогенита! Где су Дрсник, Достиник, Међуречје и други? Или где су били градићи са
црквама забележени у списковима Охридске архиепископије раног 11. столећа. Понегде се
зна за древне цркве, које могу водити ка истовременим дворцима и градовима. У Шипову,
где је било седиште жупе Пливе, нађено је гробље 7–9. столећа, али цркве још леже под
земљом. Није могуће да у Босанској Крајини нема градова, замкова и цркви подигнутих
између 7. и 12. столећа.
Или, ево примера нашег најстаријег глагољског натписа, на делу крчага за плаћање пореза у
вину. Нашао га је случајно Албанац приликом прекопавања Чечана на Косову, и случајно га
продао професору Рељи Новаковићу, па је сада у Народном музеју. Изложен је у Галерији
фресака, мада натрашке окренут. Случајно је откупљен и златни типар кнеза Стројимира.
Постоји и случајан налаз ћириличног натписа из Темнића, из 10–11. столећа, али где је црква
у којој се налазио, има ли у њој још каквих натписа? Шта бисмо све нашли када бисмо
тражили, а не тражимо?
Иако смо имали прегаоце као што су били Михаило Валтровић (рођени Немац) и Милоје
Васић, катедра за археологију основана је тек после Другог светског рата. Као млад археолог,
од Петра Петровића из Археолошког института сам научио како се пише научни текст, а од
Душице Минић и других колегиница љубав према словенској и средњовековној археологији.
Професор Јован Ковачевић, коме сам постао асистент, био је човек идеје, широког знања и
схватања, словенска археологија га није занимала, али је имао објективан приступ и
подржавао ме. Дакле, учио сам се радом на теренима, а затим настојањем да објавим своја
истраживања у научним и стручним часописима. Пошто сам рано био саплитан, морао сам
баш да се трудим.
Ово дело, на око четири стотине страница, поред уводног и закључног дела, састоји се од три
целине: Од Старог завета до Константина Великог, Устројавање Цркве Илира – Срба и
Обнављање Помесне цркве Срба. Садржи и опширну библиографију, општи регистар и
илустровани додатак на квалитетнијој хартији где је објављено око 180 већих и мањих
фотографија у боји, као и цртежа најважнијих археолошких артефаката на које се Јанковић
позива. У саставу овог додатка је и 16 карата у боји.
Развој Цркве Илира – Срба Јанковић углавном прати приказујући црквено градитељство, као
и све градитељске мене које су условљавале политичке прилике у Римском царству, у чијем
су саставу биле провинције у којима су живели Срби. Посебна пажња посвећена је цркви у
илирској провинцији Далмацији. Пратећи историју цркве, Јанковић упоредо прати и то како
се у црквени живот укључивало илирско – српско становништво Балкана. Упоредо с тим
указује и на друштвене процесе који су се у то време одвијали у окриљу Византије, како се у
7. веку обнављала српска државност, како су се јављале и опстојале српске династије и
државе које су оне стварале.