1.

Određenje duše kod predaristotelovaca iz Aristotelove vizure

Da bi smo sagledali I utvrdili ,značenje I vrednost nekog filozofskog stava,moramo

najpre preispitati sve moguće načine I oblike pokazivanja tog stava u povesti
filozofije.Iz tog već ispitanog toka,moramo apstrahovati jedan opsti,najfilozofskiji
stav,ako smem tako reći,kojim ćemo objasniti ostale koji imaju isti predmet
određenja.Ali osim apstrahovanja jednog “filozofski prihvaćenog stava”,moramo i
sagledati vreme nastanka svih,I iz njihovog vremena ih razumeti kao takve.U Helena
se javlja potrba za određenjem I ulogom duše u njihovoj običajnosnoj sferi življenja.
Od Helena koji su na filozofski način pristupili objašjnjenju I određenju pojma duše
(šta duša jeste),najbolje se pokazao Aristotel,koji je svoj pojam o duši
najargumentativnije izložio I time zaslužio,da se iz njegove vizure komentarišu
stavovi njegovih prethodnika.Naravno da su stavovi ranijih filozofa imali jak uticaj na
izgrađivanje I čvrstinu njegovog učenja,jer I sam Aristotel govori da je za dalja
istraživanja,nužno uzeti u obzir mišljenje prethodnika.Naime Stagiranin pre svega
prihvata opštevažeće shvatanje Helena da se živa biča od neživih ponajviše razlikuju
u dvome:kretanjem,I čulnim opažanjem.Naravno da ovo shvatanje nije vazilo baš kod
svih,ima i onih kako kaže Aristotel koji su i neživim stvarima pridavali dušu, jedan od
njih je i Tales iz Mileta.U odnosu na ovaj stav Milećanina,Aristotel izražava da neživa
tela u sebi imaju,načelo pokrenutosti,ali ne I načelo kretanja ,I da telo može da se
pokreće sve dok se pokretač nalazi u dodiru sa njim.Kod Helena je vladalo I shvatanje
daje duša neodvojiva od tela,preciznije rečeno od fizičke materije živih bića,I da život
postoji jedino isamo kao takvo jedinstvo.Mnogi Aristotelovi prethodnici su
pokušavali da objasne svoja načela,uzevši i odredivši dušu kao uzrok kretanja.Isto
tako su dušu poistovećivali sa prirodnim elementima,Tales,Anaksimen,
Heraklit,Demokrit I mnogi drugi.Po Aristotelu postoje i oni koji su se pokazali
razboritim,kako I on sam kaze,kada su dušu poredili sa umom koji je bestelesan, jedan
takav je Anaksagora.Stagiranin kritikuje i pitagorejsku filozofiju,kada kaže da je
najnerazumnije tvrditi da je duša broj koji se kreće.Ovo je najverovatnije tvrdio, zato
što po njemu,ne može postojati beskonačan broj,jer je broj ono što može da se
izbroji,pa ako bi duša bila broj onda bi bila konačna i mogla bi se izbrojati.I nadalje
kaže da ovi filozofi nastoje samo objasniti kakva je duša,a o telu kakvo je ništa više
ne objašnjavaju.
Aristotel ne prihvata,i ono što je kod Pitagorejaca moguće,naime da svaka duša ulazi
u bilo koje telo.Osim Pitagorejaca postoje i oni koji kažu da je duša neki sklad,i da je
sklad sastav suprotnosti ,što bi po samom Aristotelu bilo apsurdno,jer je sklad po
njemu ipak neki sastav pomesanih stvari,a duša to ne može biti.
’’Beliki Filozof’’¹uporno ističe da se duša rđavo definiše,ako joj se prepisuje kretanje
kao karakteristika,jer misli da duša pokreće delatno ali se ne kreće ona sama.Ovakav
stav upućen
.
4.
je kao kritika na Platonovo shvatanje preegzistencije duše.Naime sam Platon govori o
tome,da je duša,pre dolazka u neko telo boravila u svetu ideja,I da je sam dolazak
duše u telo neka vrsta kazne .Naravno da Platon time nije hteo reći da treba umreti sto
pre,već je hteo da pokaže primat duše nad telom.Aristotel u odnosu na svog učitelja
Platona,definiše dušu kao aktivnost,koja sama za sebe ne postoji,već je moguća samo
u zajednici sa telom.
Ovim kratkim pregledom povesti filozofskih stavova o duši,hteo sam da pokažem
stupnjeviti razvoj shvatanja i da napravim neku vrstu misaone podloge na kojoj ću
pokazati veličinu Aristotelovog učenja o duši.
2. Aristotelovo viđenje odnosa duše i tela

Da bi smo objasnili odnos duše i tela,moramo najpre logički odvojiti ova dva pojma i
zasebno ih objasniti.Kod Aristotela duša se delom mora posmatrati u njenoj
slobodi,kao odvojena od tela,a delom kao neodvojiva od tela.Naravno da Aristotel
smatra da duša prianja uz telo i da bez tela nema svoju mogućnost ni svrhu,ali i to da
duša ima veći značaj od tela i da se stoga treba posmatrati u svojoj slobodi.Osim
logičkog odvajanja duše i tela,da bi se utvrdio njihov pojam,i u njihovom jedinstvu
vide se njihove pojedinačne funkcije.
Stagiranin određuje telo kao ono što je ograničeno površinom,ono što zauzima
određen prostor,tj. kao materiju.Telo kao takvo je potencija,što znači da je
mogućnost,da može da bude i ne bude,to jest da može da bude i drugačije.Po
Aristotelu neka od prirodnih tela imaju život,a neka ne.Ona tela koja imaju udela u
životu su ona koja karakteriše hranjenje,rast,i propadanje.Po njemu je svako prirodno
telo koje poseduje život supstancija.Jer materija ne može da nestane,već samo da
menja oblike i stanja,ona je večna i predstavlja složenu supstanciju.I nadalje kaže da
je telo kao neko oruđe koje nam stoji na raspolaganju,ali da je uptreba tog oruđa
spojena sa opasnošću,jer ako se telo ne zna upotrebljavati dolazi
do negativnih posledica.Dobra upotreba tela je moguća samo na osnovu dobe duše
(duša čija je osnovna karakteristika razboritost).Duša je supstancija živih bića,tj.bića
koja su produševljena.Ona je po Aristotelu oblik i bit delovanja svakog pojedinačnog
bića,i samim tim ona je entelehija prirodnog tela.Prema njemu, sjedinjenost sa telom
čini dobro duši,jer ona može samo tako da ispoljava svoje sposobnosti.Duša je sama
životnost,sama životna snaga.Delotvornošću duše,fizičko organsko telo postaje
telom.Ona je naime uzrok i početak živog tela,izvor kretanja pokrenutog.Aristotel
jasno tvrdi da u najviše slučajeva duša ništa ne prima,niti proizvodi bez tela.Što bi
značilo da ona nije pokretač sama za sebe,već je pokretač samo ukoliko ima šta da
pokrene ,kretanje je uvek radi nečega.Supstanciju Aristotel definiše trojako i to kao
oblik ,materija i ono od obojega.Duša kao forma fizičkog organskog tela,je u svojoj
egzistenciji ili u stanju budnosti ili u stanju spavanja.Na osnovu toga Stagiranin tvrdi
da se entelehija razume dvojako;kao znanje i kao razmatranje,od kojih budnost
odgovara razmatranju,a san pasivnom posedovanju zanja.
5.
Aristotel u praktičkom ljudskom delovanju,da bi objasnio pojam vrline,razlikuje dve
strane duše:umnu i bezumnu.U bezumnoj strani duše,tj.onom iracionalnom delu
pripadaju:osećaj,sklonosti,strast,i afekti;a u njenoj umnoj strani imaju svoje središte
mudrost,trezvenost,i saznanje.Međutim,Aristotel navodi da ako ove dve strane duše
stoje razdvojeno,ne može postojati vrlina.Vrlina se po njemu ne nalazi u razumnom
delu duše,već je jedino moguća kada je zasnovana na jedinstvu ova dva dela duše.
Možda je bolje reći na jedinstvu dve osobine ili sposobnosti duše,pošto je reč
’’deo’’veoma gruba,možda i za samog Aristotela.Dakle nagon i um jesu nužni
momenti vrline,stime što će se nagon koji je pogonska snaga uvek pokoravati umnoj
osobini duše.Ovim se može zaključiti da je Sokratova tvrdnja-’’vrlina je znanje’’ ,
nedovoljna za objašnje dobrog ljudskog delanja.
Ako se dobro pristupi Aristotelovom očenju o duši,može se primetiti prisutnist učenja
o prvim uzrocima,koje se prožima kroz sva njegova filozofska učenja. Učenje o
uzrocima čini osnov njegove filozofije,kao što uzrik neke stvari čini šta ta stvar
jeste.Sam Stagiranin u svojoj metafizici kaže da nešto znamo,onda kada smatramo da
smo spoznali prvi njegov uzrok.Tako je i u njegovoj psihologiji,naime biće znamo
samo ukoliko znamo njegov uzrok.A uzrok tela je duša,preciznije rečeno višeuzročnik
tela,jer je uzrok kretanja,formalni uzrok,i finalni uzrok.

3.Aristotelova određenja sposobnosti i načina postojanja duše

U svom uvodnom razmatranju o duši ,Aristotel naglašava da treba razmotriti da li je

duša deljiva ili nedeljiva i da li je svaka iste vrste ili nije.Ovim se on poziva na učenja
svojih prethodnika,koja pregledati i iz kojih treba usvojiti ono što se smatra valjanim,a
sve ostalo odbaciti.Njegova kritika je usmerena pre svega na Platonovo shvatanje
pojma duše,kao razdvoive celine.Kod Platona duša predstavlja jedinstvo vlastitih
delova,gde svaki deo ima posebnu osobinu,i gde svaki deo zauzima zasebno mesto u
organskom telu.Osim toga kod Platona svaki deo duše ima po jednu vrlinu,i između
delova postoji jasna granica.Iako je Atinjanin mislio na logičku odvojenost
delova ,jedni od drugih,i da je dao metaforički prikaz gde se ti delovi nalaze u
ljudskom telu,ipak je on načinio grubu podelu.Po njegovom određenju duše moglo bi
se zaključiti da u telu postoje tri duše,jer svaki deo ima samo jednu karakteristiku I
time bi svaki deo bio jedna duša.U odnosu na Platona Aristotel misli
drugačije.Naime,on smatra da se duša može odrediti na tri načina,preciznije rečeno da
se duša u onome živom može pojaviti na način :1.duša koja hrani 2.duša koja oseća
3.i duša koja misli(misaona duša).U svakom telu se nalazi jedna duša,koja može imati
samo jednu sposobnost(da hrani),dve(da hrani i oseća),ili sve tri(hrani, oseća,i
misli).Duša koja hrani jeste vegetativna duša u biljnom svetu.Ona obavlja funkcije
varenja i razmnožavanja.Ona je pojam onog organskog
6.
,jer ona omogućava rastenje i propadanje.Biće jeste živo sve dok uzima hranu.Dok
biljkama pripada samo sposobnost hranjenja,postoje i ona bića koja osim te
sposobnosti imaju moć opažanja.Aristotel kaže da životinje poseduju opažanje,i da su
obdarene sposobnošću za kretanjem.Životinje dakle poseduju viši oblik duše-osetljivu
dušu koja u sebe uključuje sposobnost:čulnog opažanja,kretanja u odnosu na mesto,i
žudnje.Duša višeg ranga od životinjske duše jeste ljudska duša.Ta duša sjedinjuje u
sebi sposobnost nižih duša,ali ih nadilazi,zato što poseduje razum.Ljudska duša i hrani
i oseća i misli.Ljudska duša predstavlja najvišu ostvarenost duše,jer uključuje sve
momente definisanja.Ona ima sposobnost hranjenja,osećanja,promišljanja,i
kretanja.Jedino čovek po prirodi ima savršenu dušu,što bi značilo da ima atribute
mišljenja i delovanja.Time je čovek iz odnosa prema prirodi stavljen u odnos prema
sebi.
Sada ću podobnije da objasnim ulogu duše koja hrani.
Ona pripada svim bićima,i prva je i zajednička sposobnost duše.Duša koja hrani
predstavlja osnov za sam život,tj.za razvijanje i razmnožavanje.Ona na neki način
omogućuje kretanje bića,u smislu rasta.Aristotel nju definiše kao uslov kada kaže da
biće lišeno hrane ne može postojati.Bez sposobnosti hranjenja nema ni sposobnosti
osećanja.Znača duše koja hrani može se videti i prilikom Aristotelovog određenja
pojma FIŽIS,gde ga on određuje i kaoono što omogućuje da rastenje bude stapanje
hrane sa bićem koje se razvija,a ne samo dodavanje i uvećavanje.Odnos duše koja
hrani i tela manifestuje se na tri načina:kao ono što biva hranjeno,ono čime se hrani, i
ono što hrani.Gde je ono što hrani-duša,ono čime se hrani-hrana,i ono šta biva
hranjeno-hranjenik.Stagiranin u jednom delu svojih spisa o duši kaže da hrana stvara
rađanje.Ovo naravno ne treba bukvalno shvatiti,jer je on hteo reći da hrana omogućuje
rađanje,ali ne bića koje se hrani,već onog koje od hranjenog da nastane.
Pa bi značilo da hrana predstavlja samu mogućnost da se biće razvije,i da tako
razvijeno iz sebe porodi nešto slično sebi,a opet drugačije od sebe.Iz svega navedenog
možemo zaključiti da duša koja hrani ima dve svrhe:da omogućava život i da
omogućuje rađanje bića.
Kada je reč o duši višeg ranga,čija je karakteristika da opaža i oseća,onda se njoj mora
pristupiti sa dva stanovišta.Naime i ljudska i životinjska duša poseduju ovu
osobinu,ali se različito manifestuje opažanje kod životinje,i opažanje kod čoveka.
Mada i kod životinje i čoveka osećaj potiče od onoga što proizvodi osećaj,tj.od
predmeta koji se opaža.Zajedničko im je to da je osećaj prouzrokovan od onoga što je
spolja,a različito je to da čovek posle opažaja nastavlja misaonu delatnost,tj.gradi
znanje na osnovu spoljašnjih predmeta,što kod životinje nije slučaj.
Naravno da je ovo čoveku moguće jer njegova duša ima i sposobnost mišljenja,i kada
je ne bi imao bio bi na istom rangu kao životinja,i ne bi se zvao čovek. Aristotel kaže
da je opažanje uvek istinito,dok rasuđivanje može biti i lažno,te pripada samo onima
koji imaju razum.Što bi značilo da su stvari onakve kakve nam se u opažanju javljaju,i
da se prava istina nalazi u onom pojavnom,tj.izvan nas samih.Stagiranin ovom ne želi
da pokaže značaj
spoljašnjeg sveta,već da pokaže da postoji nešto višeg ranga od samog čulnog
opažanja.Naime kada kaže mišljenje može biti i lažno,on misli da može biti i
drugačije,to jest da stvar koja se opaža ne mora takva kakva se čulima
čini.Sposobnost mišljenja koja pripada ljudskoj duši,ja ću kasnije objasniti,a sada
treba još nešto reći za samo opažanje.
Aristotel govori da biljkama nije neophodna osetljivost,jer se ne kreću (u odnosu na
mesto)već dobijaju hranu iz tla na kom su.Ali životinjama koje su obdarene
sposobnošću za kretanje moraju da poseduju osetljivost,jer im jedino ona omogućuje
opstanak.Jer kada životinje ne bi imale čula onda ne bi ni mogle da nađu hranu za
kojom tragaju.Stagiranin želi da kaže da je kretanje prouzrokovano samim čulima,tj.
da nešto želimo ili imamo nagon ka nečemu tek kada to nešto spoznamo čulima.Za
životinje se može reći da njihovo kretanje prouzrokuje nagon,jer one žele neku stvar
tek kada je vide,čuju,omirišu,dodirnu…Dok je kod čoveka drugačije,za njega se može
reći da želi,jer njegova duša sposobna je da zamisli ono što hoće.Svaka želja je za
neku svrhu!Samo što čovek ima svest o toj svrsi dok životinja svrhu doživljava kao
zadovoljenje nagona.Mada Aristotel govori da je i požuda neka vrsta želje,jer u
čoveku postoji i razumni i nerazumni deo duše.Stoga želja je dobro,samo ako je vodi
razumni deo duše.
Za čulno opažanje je važno reći i ovo:da se oset odnosi na pojedinačno,da je nućno i
po prirodi,i da je neodvojivo od telesnog.Aristotel tvrdi da sve sto čulima
opažamo,mi opažamo preko posrednika.I nadalje kaže da stvari postavljene na
osetilo-ne osećaju se,a stvari postavljene na meso osećaju se.Ovim je potvrdio dve
stvari:prva,je to da je duša forma koja može u sebe primiti samo formu predmeta,a ne
i sam predmet;druga,duši koja oseća potrebno je telo(čulni organ)kao posrednik
između nje i predmeta spoznaje.Naime,opažajna sposobnost nije bez tela,dok je um
dovojen.
Kada govori o misaonoj duši,Aristotel jasno pokazuje da ona nije jedinstvo spoljašnje
I unutrašnje forme(spoljašnjeg objekta i unutrašnje forme duše),većje čista I
nezavisna od svega spoljašnjeg.Um je sada u mogućnosti,ali ne onoj koja je vezana uz
materiju već u mogućnosti da zamisli sve.Po Stagiraninu mišljenje ne trpi,nije
pasivno,apsolutno je delatno,ono prima formu,i u pogledu mogućnosti predstavlja
formu.Ovim je hteo da kaže,da se mišljenje odnosi i prema samom sebi i prema formi
spoljašnjeg predmeta.Tačnije, duša može da primi u sebe formu spoljašnjeg
objekta,jer je i ona sama forma.Kada je Aristotel dao primer sa voskom,to jest kada je
poredio vosak sa dušom on nije želeo reći da je duša neispisana prazna tabla(tabula
rasa)za šta su ga mnogi osuđivali.Ustvari on je dušu koja misli poredio sa voskom u
kojem su utisnuti oblici nekih predmeta,ali ne i sami predmeti.Duša predstavlja samu
formu i zbog toga ne bi mogla biti nikakva prazna tabla.Duša je NEŠTO,a ne
ništa.NEŠTO,ali u duhovnom a ne materijalnom smislu.Osim toga što može u svoju
formu da uvlači i forme spoljašnjih predmeta,duša može I sama sebe da misli.Ona
može da zamišlja,tj.proizvodi predmete u slikama."No ni rasudbena sposobnost i
takozvani um,nije pokretna sila"²Mišljenje kao ono što je bit misaone duše jeste sama
delatnost.
Ono u pogledu mogućnosti sadrži sve dok u pogledu stvarnosti ništa, pre nego što je
njemu ispisano.Aristotela brine činjenica zašto ljudski um ne misli stalno.Mnogi
istoričari filozofije su Aristotelu zamerili,I smatrali da se našao u stanju konfuzije,jer
je sa jedne strane govorio da je um delatnost i da je aktivan a sa druge da je
pasivan.Ali oni nisu uvideli mogućnost da je Aristotel um posmatrao sa dva različita
gledišta.Jedno iz ugla individualne ljudske duše,a drugo iz ugla svih
ljudi.Naime,možda je Aristotel delatni(aktivni)um shvatio kao načelo koje je isto kod
svi ljudi,kao umnost koja preživljava smrt pojedinca.To ne znači da je delatni um
besmrtan, već da se uvek i uvek javlja,i da ne zavisi od pojedinačnog čoveka.On je
kao univerzalno načelo koje ulazi u čoveka i dela unutar njega.

UNIVERZITET U NOVOM SADU

FILOZOFSKI FAKULTET
SMER:FILOZOFIJA
NOVI SAD
 SEMINARSKI RAD IZ HELENISTIČKO-RIMSKE
FILOZOFIJE

ARISTOTELOVO UČENJE O DUŠI

STUDENT: PROFESOR:
PETROVIĆ ALEKSANDAR 941/07 ŽELJKO
KALUĐEROVIĆ

NOVI SAD.2OO8

SADRŽAJ:

REZIME……………………………………………………………………3
KLJUČNE REČI……………………………………………………………3
ODREĐENJE DUŠE KOD PREDARISTOTELOVACA IZ ARISTOTELOVE
VIZURE……………………………………………………………………..4-5
ARISTOTELOVO VIĐENJE ODNOSA DUŠE I TELA……………………5-6
ARISTOTELOVO ODREĐENE SPOSOBNOSTI I NAČINA POSTOJANJA
DUŠE…………………………………………………………………………6-9

REZIME:
ARISTOTEL JE SVOJOM PSIHOLOGIJOM POKAZAO VELIKI ZNAČAJ I UTICAJ ČOVEKA U
SVETU.OSIM TOGA,ARISTOTEL SE U SVOM PSIHOLOŠKOM UČENJU OKREĆE SAMOM
ČOVEKU I ISPITUJE NJEGOVU PRIRODU.ON ČOVEKA ODREĐUJE KAO DEO PRIRODE,TE
SE NJEGOVA PSIHOLOGIJA MOŽE ODREDITI KAO PRIRODNO-NAUČNA DISCIPLINA.
U IZLAGANJU NJEGOVE PSIHOLOGIJE TREBA IMATI U VIDU DUH NJEGOVE
FILOZOFIJE,JER U ODNOSU NA SVOJE PRETHODNIKE ARISTOTEL PRIRODU ODREĐUJE
KAO SVRHU.NAIME ON ĆE REĆI DA PRIRODA NE RADI NIŠTA SLUČAJNO I DA SVE IMA
SVOJ UZROK.

KLJUČNE REČI:DUŠA,ENTELEHIJA,SUPSTANCIJA,FORMA,UZROK, ČULNO

OPAŽANJE,HRANI,MISLI,UM,MATERIJA,SPOSOBNOST,
KRETANJE,OSET,SVRHA,ŽIVOT,MOGUĆNOST……………

3.

LITERATURA

Koplston,F.,Istorija filozofija-Grčka i Rim,BIGZ,Beograd 1988

Perović,M,A.Istorija filozofije,Grafomedija,N.Sad 2003/04

Hegel,G.V.F.,Istorija filozofijeII,Kultura,Beograd 1970

Aristotel,.,O duši,.,Naprijed,Zagreb 1987

Aristotel,.Metafizika,Paideia,Beograd 2007
NAPOMENE

¹---(Filozof sa velikim F,nije slučajno navedeno.Naime u raznim istorijama filozofije se jasnom

namerom Aristotel predstavlja kao veliki Filozof)
²---Aristotel,.O duši,.Naprijed,.Zagreb 1987,str.86-87.