O humanizmu

Bit delanja ne promišljamo ni izdaleka odlučno. Delanje se poznaje samo kao

učinkovitost nekog rada. Ali bit delanja je izvođenje. Izvoditi znači razviti nešto u
punoći svoje biti. Mišljenje izvodi odnos bitka spram biti čoveka. Ono ne pravi taj
odnos, već ga prikazuje, to se prikazivanje sastoji u tome što u mišljenju bitak dolazi
do govora. Govor je kuća bitka. U njegovom okućivanju stanuje čovek. Oni što misle
i što pevaju jesu čuvari tog okućivanja. Mišljenje ne biva akcijom, mišljenje deluje
time što misli.
Kako bismo tek naučili da spomenutu bit mišljenja čisto iskusimo, moramo se
osloboditi od tehničke interpretacije mišljenja. Njeni počeci sežu od Platona i
Aristotela. Samo mišljenje onda važi kao tehne... Označavanje mišljenja kao teoria
zbiva se unutar tehničkog izlaganja mišljenja. Ono je reaktivan pokušaj da se
mišljenje spasi u neku samostalnost naspram delanja i činjenja. Otuda je filozofija u
stalnoj nuždi da pred znanostima pravda svoju egzistenciju. Ona misli da to
najsigurnije postiže ako se uzdigne u rang znanosti. No to nastojanje napušta bit
mišljenja. Bitak kao element mišljenja napušten je u tehničkom izlaganju mišljenja.
Strogost mišljenja za razliku spram znanosti ne sastoji se od
tehničko/teorijske egzaktnosti pojmova. Ona počiva u tome što kazivanje ostaje u
čistom elementu bitka i pušta da vlada ono jednostavno njegovih raznovrsnih
dimenzija.
Vi pitate (upućeno Žan Bofreu): Kako reči humanizam vratiti značenje?
To pitanje dolazi iz potrebe da se zadrži reč humanizam.
Element je to odakle mišljenje može da bude mišljenje. Element je zapravo
ono omogućujuće- moć. Mišljenje je u isti mah mišljenje bitka ukoliko mišljenje
pripadajući bitku, sluša bitak. Bitak kao element je tiha snaga mogućega...
Kada mišljenje ide kraju, ukoliko se makne iz svog elementa nadoknađuje taj
gubitak time što pribavlja važnost kao tehne, kao školski, a kasnije i kulturni pogon.
Filozofija postupno biva tehnikom razjašnjavanja iz najviših uzroka. Ne misli se više,
nego se bavi filozofijom. Pustošenje govora, što svugde i brzo napreduje, ne troši
samo estetsku i moralnu u svojoj upotrebi već dolazi do ugrožavanja biti čoveka.

1
 Propast govora posledica je procesa da govor pod vlašću novovekovne
metafizike subjektivnosti gotovo nezadrživo ispada iz svog elementa. Govor tada biva
instrument vlasti nad bićem. Biće kao zbiljsko susrećemo računajući ali i znastveno
filozofski s razjašnjenjima i obrazloženjima...
No ako čovek treba da nađe put u blizinu bitka, mora on prethodno naučiti da
egzistira u onome bezimenom, na jednak način on mora spoznati zavođenje javnošću
i nemoć onoga privatnog...
Humanizam je smišljanje i briganje da čovek bude čovečan. No u čemu se
sastoji čovečnost čoveka (humanitas homo) ? Ona počiva u njegovoj biti.
Ono što je specifično za svako humanističko učenje jeste da se humanitas homo
humanusa određuje s obzirom na neko već utvrđeno izlaganje prirode, sveta,
povesti, tj bića u celini. Svaki se humanizam temelji ili u nekoj metafizici ili sebe već
čini temeljm jedne metafizike. Svako određenje biti čoveka koje već pretpostavlja
izlaganje bića bez pitanja za istinu bitka jeste metafizičko. Svaka je metafizika
humanistička a humanizam metafizičan. Humanizam ne pita o odnosu bitka spram
bića čoveka. Prvi humaniza, naime rimski, i sve vrste humanizma koje su se od tada
pa sve do sad pojavljivale pretpostavljaju bit čoveka kao samorazumljivu- čovek važi
kao animal racionale. To bitno određenje čoveka nije lažno, ali ono je uslovljeno
metafizikom.
Metafizika ne pita za istinom bitka samog. Ona stoga i nikad ne pita na koji
način bit čoveka pripada istini bitka. Metafizika misli čoveka polazeći od animalitasa
a ne spram njegovog humanitasa. Metafizika pred bitnim stanjem da čovek u svojoj
biti pribiva samo ukoliko biva nagovoren od bitka. Samo iz tog nagovora on je našao
ono u čemu stanuje i njegova bit. Samo iz tog stanovanja ima on govor kao
okućivanje što njegovoj biti čuva ono ekstatičko. Stajanje u čistini bitka nazivamo
ek-sistencijom čoveka. Tako razumljena ek-sistencija nije samo razlog mogućnosti
uma, ratio, nego ek-sistencija je to u čemu bit čoveka čuva poreklo svog određenja.
Stoga, se ek-sistencija nikad i ne može zamisliti kao neka specifična vrsta među
drugim vrstama živih bića, uz pretpostavku da je čoveku suđeno da misli bit bitka, a
ne da samo izvešćuje prirodne i povesne istorije o svojoj kakvoći i svom bavljenju.
Tako se i ono što u usporedbi sa životinjom čoveku pripisujemo kao animalitas samo
se temelji u biti ek-sistencije. Čovekovo je telo nešto bitno drugačije od životinjskog

2
organizma. To da fiziologija i hemija može čoveka prirodno-znanstveno istraživati kao
organizam, nije nikakav dokaz za to da u tom organskom, to jest znanstvenom
razjašnjenju tela počiva bit čoveka...
Ali tako mišljena ek-sistencija nije identična baštinjenom pojmu existencia-e,
što znači zbiljnost za razliku od esentia-e kao mogućnosti. U Bitku i vremenu stoji
kurzivom stav- Bit tubitka leži u njegovoj egzistenciji. No ovde nije reč o
suprostavljanju egzistencije i esencije, zato što su oba ova metafizička određenja
bitka.
Ekstatička bit čoveka počiva u ek-sistenciji, koja ostaje razlićita od metafizički
mišljene egzistencije. Nju srednjevekovna filozofija poima kao actualitas, Kant
predstavlja egzistenciju kao zbiljnost u smislu objektivnog iskustva a Hegel određuje
egzistenciju kao ideju apsolutne subjektivnosti, koja samu sebe zna. Niče shvata
egzistenciju kao večno vraćanje jednakoga.
Ek-sistencija znači iz-stajanje u istini bitka, dok egzistencija znači naprotiv
zbiljnost za razliku od puke mogućnosti kao ideje. Stav čovek ek-sistira ne odgovara
na pitanje da li čovek zbiljski jeste ili nije, nego na pitanje o biti čoveka. Bit se sada
ne određuje ni iz esse essentiae ni iz esse existentiae, nego iz onoga ek-statičnog
tubitka. Ek-sistencija nije ni neko ozbiljenje neke esencije, niti pak ek-sistencija sama
izvršava i postavlja ono esencijalno.
Predavanje „ O biti istine“ koje je napisano 1930, a štampano tek 1943, pruža
stanovit uvid u mišljenje obrta od „Bitka i vremena“ ka „Vremenu i bitku“. Taj obrt
nije neka promena stajališta nego u njemu pokušano mišljenje istom dospeva u
mesto one dimenzije iz koje se steklo iskustvo „Bitka i vremena“ i to steklo iz
temeljnih iskustva zaborava bitka...
Sartr, izgovara temeljni stav egzistencijalizma ovako: egzistencija prethodi
esenciji. On samo obrće Platonov stav koji kaže da esencija prethodi egzistenciji. Ali
obtanje nekog metafizičkog stava ostaje metafizičkim stavom. Kao takav ustraje on s
metafizikom u zaboravu istine bitka. No to temeljno načelo egzistencijalizma nema
ničeg zajednočkog sa pomenutim stavom iz „Bitka i vremena“. Stav iz B i v –
supstancija čoveka je njegova egzisteencija, je mišljen u smislu povesti bitka, već
zakrivajući prevod reči ousia, koja imenuje prisutnost prisutnoga i ponajčešće u isti
mah iz jedne zaonetne dvoznačnosti pomišlja prisutno samo. Dake stav supstancija

3
čoveka je ek-sistencija ne kaže ništa drugo negoli način na koji čovek svojom
vlastitom biti prisustvuje u bitku jeste ekstatično stajanje u istini bitka. Tim bitnim
određenjem čoveka ne proglašavaju se lažnim i ne odbacuju humanistička određenja
čoveka kao animal rationale, kao osobe, duhovno-duševno-telesnog bića, već je
jedina misao da ta određenja ne iskušavaju pravo dostojanstvo čoveka.
Čovek je od samog bitka bačen u istinu bitka, kako bii na taj način ek-
sistirajući čuvao istinu bitka, da bi se biće kao biće pojavljivalo u čistini bitka. Da li se i
kako se ono pojavljuje, bog, priroda, povest ulazr u čistinu bitka, prisustvuju i
odsustvuju, o tome ne odlučuje čovek. Nadolazak bića počiva u sudbini bitka.
Čovek je pastir bitka. Jedino se to pomišlja u „Bitku i vremenu“ kad se ek-
statička ek-sistencija iskušava kao briga.
A bitak, šta je bitak? On je on sam! Bitak to nije bog, ni neki temelj sveta,
bitak je dalji nego svo biće al ipak čoveku bliži od svakog bića. Bitak je ono najbliže!
Ipak, ta blizina je čoveku najdalja, čovek se ponajpre uvek drži bića i samo bića.
Metafizika poznaje tu čistinu bitka samo kao pogled prisutnoga u izgled (idea)
ili kritički kao ono vidno gledište kategorijalnogpredstavljanja sa strane
subjektivnosti. To znači da istina bitka kao čistina sama ostaje metafizici prikrivenom.
Čistina sama pak jeste bitak.
Kako se bitak odnosi spram ek-sistencije? Bitak sam jeste taj odnos, ukoliko
on ekstatičku bit pridržava i k sebi sabire kao mesto istine bitka posred bića.
Zaboravljanje istine bitka imenuje jedan bitan odnošaj čoveka spram bitka unutar
odnosa bitka spram ljudskog bića... No taj odnos nije na temelju ek-sistencije, nego
je bit ek-sistencije ekstatička iz biti istine bitka.
Tako je pri određenju čovečnosti čoveka kao ek-sistencije stalo do toga da
nije čovek ono bitno, nego bitak kao dimenzija onoga ekstatičnog ek-sistencije.
Ako se o bitku, bez pobližeg izlaganja kaže da on jeste, onda se on olako
predstavlja kao neko biće. Parmenidovim stavom – bitak jeste, je prikrivena početna
tajna za svo mišljenje. Zato što je bitak još nemišljen, stoga se u „Bittku i vremenu“
kaže ima kao ono što daje da ima. To ima vlada kao sudbina bitka. Njegova povest
dolazi do govora u reči bitnih mislilaca. Zato je mišljenje koje misli u istinu bitka
povesno. Povest se ne zbiva najpre je kao zbivanje, a ovo nije prolaženje. Zbivanje
povesti pribiva kao sudbina istine bitka iz ovoga. Do sudbine dolazi bitak tako da se

4
on daje. A on se daje i utoliko više sakriva, uskraćuje.Dakako Hegelovo određenje
povesti kao razvitka duha nije neistinito. Ono je tako istinito kao što je istinita
metafizika sama, njegova apsolutna metafizika spada u povest istine bitka.
Stav iz „Bitka i vremena“ – samo dotle dok tubitak jeste ima bitka, zacelo
znači samo dotle dok se zbiva čisitina bitka, poverava se bitak čoveku.. Stav, dakle, ne
kaže da je bitak neki produkt čoveka. U uvodu B i v stoji Bitak je transcedens
naprosto! Tako je bitak bitno dalji od svega bića, zato jer je on čistina sama. Pri tome
se primereno vladajućoj metafizici, bitak misli polazeći od bića. Samo iz takve
perspektive bitak se pokazuje u nekom prestupanju i kao ovo. Određenje – bitak je
transcedens naprosto- sažima u jednoj jednostavnoj rečenici način kako se bit bitka
dosad raščišćavala čoveku. Bitak se čoveku raščišćuje u ek-statičnom nabačju, ipak
taj nabačaj ne stvara bitak. No povrh toga nabačaj je bitno „bačeni“ nabačaj. Ono
bacajuće u nabačaju nije čovek, nego bitak sam što čoveka sudbinski šalje u ek-
sistenciji tubitka kao njegovu bit. U toj blizini, u čistini toga tu stanuje čovek kao
ek-sistirajući. Blizina toga bitka, kao koja ono tu tu-bitka jest, mišljena u govoru o
Helderlinovoj elegiji – povratak u zavičaj.
Ta se reč misli ovde u biitnom smislu, ne patriotski, ne nacionalistički, nego u
smislu povesti bitka. No bit se zavičaja spominje u nameri da se bezavičajnost
novovekovnog čoveka misli polazeeći od biti povesti bitka. No ni zapad nije mišljen
regionalno, naprosto kao Evropa, nego svetsko-povesno iz blizine iskonu. Zavičaj
toga povesnog stanovanja je blizina bitka. Bezavičajnost počiva u napuštenosti bića
od bitka. Ona je znak zaborava bitka, a zaborav bitka očituje se posredno u tome što
čovek promatra i određuje samo biće. Bitak se razjašnjava kao ono najgeneralnije i
stoga ono biće obuhvatajuće ili kao krpež nekog konačnog subjekta. Bezavičajnost
postaje svetskom sudbinom, stoga je neophodno da se ta sudbina misli u smislu
povesti bitka.
Marks time što iskušava otuđenje doseže u jednu bitnu dimenziju povesnosti,
marksistički nadzor o povesti je nadmoćan nad ostalo istorijom. Zato što ni Huserl ni
Sartr ne spoznaju bitnost povesnoga u bitku, ni fenomenologija ni egzistencijalizam
ne dolaze u onu dimenziju unutar koje tek postaje moguć produktivan razgovor sa
marksizmom. Bit materijalizma ne sastoji se u tvrdnji da je sve stvar, nego naprotiv
u metafizičkom određenju prema kojem se svo biće javlja kao materijal rada.

5
 Bit materijalizma prikriva se u biti tehnike, o kojoj se doduše mnogo piše ali
malo misli. Tehnika je u svojoj biti jedna bitno-povesna sudbina istine bitka što
počiva u zaboravu. Ona se ne vraća samo po imenu na tehne Grka, nego bitno-
povesno potiče iz tehne kao jednog od načina alethea, to jest očitavanja bića. Kao
jedan lik istine temelji se tehnika u povesti metafizike.
Nikakva se metafizika, bilo hrišćanska, bilo idealistička, bilo materijalistička,
ne može razviti još dostići sudbinu, odnosno misaono postići i sabrati ono što u
jednom ispunjenom smislu sada jeste!
Naspram bitne bezavičajnosti čoveka pojavljuje se bitnopovesnom mišljenju
buduća sudbina čoveka u tome, da se on nađe u istinu bitka i da se uputi na to
nalaženje. Svaki je nacionalizam metafizički jedan antropomorfizam i kao takav
subjektivizam. A kolektivizam je subjetivizam čoveka u totalitetu.
Čovek je u bačenosti. Čovek je kao ek-sistirajući protubačaj bitka ukoliko više
nego animal rationale, što je upravo manje u odnosu čoveka koji sebe poima iz
subjektiviteta. Čovek nije gospodar bića. Čovek je pastir bitka. U tome manje čovek
ništa ne gubi, nego dobija time što dospeva u istinu bitka. On dobija bitno siromaštvo
pastira čije dostojanstvo počiva u tome što je pozvan od bitka samog u čuvanje
njegove istine. Taj zov dolazi kao bačaj, odatle potiče bačenost tubitka. Čovek je u
svojoj bitnopovesnoj biti biće, čiji se bitak kao ek-sistencija sastoji u tome što on
stanuje u blizini bitka. Čovek je sused bitka. To je humanizam koji čovečnost čoveka
misli iz blizine bitka. To je humanizam u kojem je na kocki ne čovek nego povesnna
bit čovekova u njenom poreklu iz istine bitka. Ek-sistencija nije samo zbiljnost
subjekta, ona je čuvarsto, to jest briga za bitak.
Na predzadnjoj strani B i v stoji: prepor u pogledu interpretacije bitka (to
dakle znači ne bića, a ni bitka čoveka) ne može se poravnati, zato što još nije
zapodenut. On se i neda zapodenuti s neba pa u rebra, nego nagovor na to pitanje
izistkuje već neku pripremu.
Humanizam, ako želimo da zadržimo ovu reč to znači da je bit čoveka bitna
za istinu bitka.
Tako bi se ipak ako svetsko-povesni trenutak i sam ne teži tome, moglo
probuditi jedno promišljanje, koje ne misli samo na čoveka već na prirodu čoveka, i

6
ne samo na prirodu nego još izvornije na dimenziju u kojoj je bit čoveka, određena
polazeći od bitka samog, udomljena.....
Svako je vrednovanje, čak i ono pozitivno, jedno subjektiviranje. Ono ne pušta
da biće bude, nego vrednovanje pušta da biće tek kao objekt svog delovanja- da
važi. Misliti protiv vrednosti prema tome ne znači biti za bezvrednost i ništavnost
bića, no znači protiv subjetiviranja bića do pukog objekta dovesti pred mišljenje
čistinu istine bitka.
Ukazivanje na bitak-u-svetu kao temeljnu značajku humanitasa homo
humanusa ne tvrdi se da je čovek naprosto svetovno biće u hrišćanskom ili nekom
drugom smislu. Tom se rečju misli ono što se jasnije nazvalo transcendentnim. To
transcedentno je nadčulno. No svet u sintagmi bitak-u-svetu nipošto ne znači
zemaljsko biće u odnosu na nebesko, svet ne znači neko biće niti područje bića, nego
otvorenost bitka. Na način bačenosti stoji čovek u otvorenosti bitka. Svet je čistina
bitka u koju čovek iz svoje bačene biti iz-stoji. Bitak u svetu imenuje bit te ek-
sistencije u pogledu na raščišćenu dimenziju iz koje pribiva ek ek-sistenije. Čovek nije
naprosto s onu stranu sveta kao neki subjekt, čovek je u svojoj biti ek-statičan u
otvorenosti bitka, koje otvoreno tek raščišćuje ono između unutar kojeg neki odnos
subjekta spram objekta može biti...
Mišljenje je upućeno od istine bitka ka onome šta-ima-da-bude-mišljeno, time
ono se poverilo tome što je bitnije no sve vrednosti i bilo koje biće. Mišljenje ne
nadmašuje metafiziku ukoliko se je ukida i prekoračuje, nego pošto ono korači
natrag u blizinu najbližeg.
No ako se humanitas pokazuje toliko bitnom za mišljenje bitka, ne mora li
onda ontologija biti dopunjena etikom?
Želja za jednom etikom očitava besavesnost čoveka. Vezanosti etikom mora se
povesti sva briga onde gde masovnu bitku izručeni čovek tehnike još samo jednim
tehnici odgovarajućim skupljanjem i uređivanjem njegovog planiranja i delovanja u
celini može dovesti do neke pouzdane postojnosti.!!!????? Danilo PEJOVIĆ, hrvatski
prevod.
Najveća briga mora bit posvećena etčkoj vezi u trenutku kada čovek tehnike,
prepušten masovnom društvu, može pouzdanu postojnost da postigne samo tako što

7
će sve svoje planove i aktivnosti skupljati i sređivati na način koji odgovara
tehnici. !!! Božidar Zec, srpski prevod
Sofokleove tragedije u svojim pričama kriju etos izvornije nego Aristotelova
predavanja o etici. Heraklitova izreka : Ćud je čoveku njegova sudbina- etos antropo
daimon, se misli moderno, ali na Grčkom etos znači boravište, mesto stanovanja. Reč
imenuje otvoreni krug u kome čovek stanuje. Boravište čoveka čuva i sadržava
nadolazak toga čemu čovek u svojoj biti pripada. Heraklitova izreka kaže, čovek
ukoliko je čovek stanuje u blizini boga.
Shodno temeljnom značenju reči etos ime etike treba da kaže to da ona
promišlja boravak čoveka, i time je ona ono mišljenje što misli istinu bitka kao izvorni
element čoveka kao eksistirajućeg. No to mišljenje nije onda tek etika, zato što je
ontologija. Jer ontologija uvek misli samo biće u svome bitku. No sve dotle dok istina
bitka nije mišljena, sva ontologija ostaje bez svog fundamenta. Međutim ontologija
bilo transcendentalna ili praktička, podleže kritici ne stoga što misli bitak bića i pri
tome bitak sili u pojam, nego zato što istinu bitka ne misli.
Mišljenje koje pita za istinom bitka i pri tome bitni boravak čoveka određuje
polazeći od bitka i spram njega, nije ni etika ni ontologija. Mišljenje promišljajući
istinu bitka, bit humanitasa, određuje kao ek-sisitenciju iz njene pripadnosti bitku.
Mišljenje nije ni teorijsko ni praktično, ono se događa pre tog razlikovanja. To
mišljenje nema učinka ono pristaje svojoj biti time što jeste. Mišljenje gradi na kući
bitka. To je stanovanje bit bitka-u-svetu.. Ipak mišljenje nikad ne stvara kuću bitka!
Mišljenje sprovodi povesnu eksistenciju.
Drži se da se ništenje u biću samo nigde ne nalazi. To se pokazuje tačnim, sve
totle dok se ništenje traži kao nešto bivstvujuće i svojstveno biću. No tako tražeći ne
traži se ništenje. Pa ni bitak nije nikakvo svojstvo što bi se dalo utvrditi na biću. No u
isti je mah bitak bitkovniji od svakog bivstvujućeg. Zato što to ništenje pribiva u
samom bitku, stoga ga nikada ne možemo kao nešto bivstvujuće opaziti na biću.
Ništenje pribiva u bitku samom a nikako u tubitku čoveka, ukoliko se ovaj zamišlja
kao subjektivnost onoga ego cogito. Tubitak ne ništi ukoliko čovek kao subjekt vrši
ništenje u smislu odbijanja, nego tubitak vrši ništenje ukoliko on kao biće u kojem
čovek ek-sistira sam pripada biti biti bitka. Ništenje u bitku jeste bit onoga što
nazivamo ništa. Upravo stoga što misli bitak misli mišljenje ništa.

8
 Samo ukoliko čovek ek-sistirajući u istini bitka, ovom pripada, može iz samog
bitka nadoći upućivanje onih uputa što za čoveka moraju postati zakon i pravilo.
Nomos nije samo zakon, nego iskonskije u poslanje bitka skrito dodeljivanje. Inače
sav zakon ostaje samo krpež ljudskog uma. Bitnije no svo postavljanje pravila jeste da
čovek nađe put u boravak.
No u kakvom je odnosu mišljenje bitka spram teorijskog i praktičkog
odnošenja? Ono nadmašuje svako promatranje zato što se brine za svetlo u kojem se
tek može zadržavati ikretati neko viđenje kao teoria. Mišljenje pazi na čistinu bitka
time što svoje kazivanje o bitku ulaže u govor kao okućivanje ek-sistencije. Takvo je
mišljenje jedno činjenje. Ali činjenje što u isti mah nnadmašuje svaku praxis.. Mi sebi
mišljenje predstavljamo na način znanstvenog spoznavanja i njegovih istraživačkih
poduhvata. Činjenje mišljenja nije ni teorijsko ni praktičko. Mišljenje se odnosi na
bitak kao na ono nadolazeće. Mišljenje je kao mišljenje vezano u nadolazak bitka, u
bitak kao nadolazak. Bitak jeste sudbina mišljenja. A sudbina je u sebi povesna i
njena je povest već došla do govora u kazivanju mislilaca. Taj ostajući i u svom
ostajanju na čoveka čekajući nadolazak bitka kadkad dovodi do govora, jedina je
stvar mišljenja. Stoga bitni mislioci svagda kazuju isto ( npr, Lajbnic i Njutn su u isto
vreme otkrili infinitezimalni račun).
Doličnost (prikladnost) kazivanja o bitku kao sudbini istine prvi je zakon
mišljenja, ne pravila logike, što tek iz zakona bitka mogu postati pravilima. Paziti na
dolično misaonog kazivanja pak ne uključuje samo to da svaki put pomislimo šta se o
bitku ima reći i kako se ima reći. Jednako bitnim ostaje da se promisli da li se ono što
ima da bude mišljeno, koliko se , u kojem trenutku povesti bitka, u kojem razgovoru
s njom i iz kojih nagovora sme reći.
Buduće mišljenje više nije filozofija što misli iskonskije no metafizika, nego
buduće mišljenje takođe ne može više, kako je zahtevao Hegel, da odbaci ime
ljubav prema mudrosti kako bi postala sama mudrost u liku apsolutnog znanja.