SAVREMENI STRANI PISCI

Prvo kolo; 4

DILEN TOMAS

PRIPOVETKE
drugo izdanje

Urednik
PETAR DŽADŽIĆ

Prevela sa engleskog
BRANKA PETROVIĆ

PROSVETA; BEOGRAD, 1963

Zaštitni omot i korice izradio:

MIODRAG VUJAČIĆ
PRIPOVETKE
 POGLED NA MORE

Leto je bilo u jeku i dečak je ležao u žitu. Bio je srećan

jer nije imao šta da radi a bilo je toplo. Čuo je kako se žito
leluja iznad njega i kako ptice pevaju sa grana drveća koje
je zaklanjalo kuću. Ležeći na leđima, gledao je u plavo
nebo koje se prelivalo preko ivice žita. Posle tople kiše koja
je padala pred podne, vetar je mirisao na zečeve i stoku.
Protegao se kao mačka i stavio ruke pod glavu. Čas je
jahao po moru, plivao je kroz zlatne talase žita, klizio je
nebom kao ptica, skakao preko polja u čizmama od sedam
milja, gradio je gnezdo u šestom od sedam drveta, koja su
mahala rukama sa svetlog, zelenog brega. Čas je bio dečak
sa zamršenom kosom koji se lenjo dizao na noge i izlazio
iz žita, hodajući prema reci. Stavio je prste u vodu i pravio
morske talase koji su prevrtali kamenje i tresli trsku;
njegovi prsti su stajali kao deset stubova kule u vodi koja
povećava stvari, a mudroglava riba brzog repa uplivavala
je i isplivavala kroz kapije kule. Dok je riba plivala kroz
vrata u šljunak i trsku, on je sačinio priču. Bila je jednom
jedna utopljena princeza iz knjige božićnih bajki, ramena
su joj bila skrhana, a njene dve crvene pletenice pružale su
se kao žice violine preko njenog grla; bila se uhvatila u
ribarsku mrežu, a riba joj je čupkala kose. Zaboravio je
kraj priče, ukoliko priča koja nema početak može uopšte
da ima kraj. Možda je princeza oživela dižući se iz mreže
kao sirena, ili je možda princ iz neke druge priče zategao
niti njene kose i od njene ključnjače napravio harfu iz koje
sada večno izvlači mrtve, crne, melodije na dvorovima
carske zemlje. Dečak baci kamen pljoštimice i on
odskakuta po vodi. Jedan zec se dade u beg, a dečak baci
kamen za njegovim repom. Riba iskoči za mušicom, a ševa

3 str.
izlete iz zelene zemlje. Ovo je bilo najlepše leto od
postanka sveta. On nije verovao u Boga, ali Bog je ispunio
ovo leto plavim vetrovima, toplotom i golubovima u šumi
oko kuće. Nije bilo dimnjaka na bezimenim, udaljenim
bregovima, samo je drveće stajalo kao što stoje ljudi i žene
kad uživaju na suncu; nije bilo dizalica niti gomila uglja,
samo bezimene daljine i breg sa sedam drveta. Nije mogao
da nađe reči za lepotu leta, za gukanje golubova, ili za
lenjo žito koje se pod povetarcem povijalo od mora prema
reci. Nije bilo reči za nebo, za sunce i za leto: ptice su bile
lepe i žito je bilo lepo.
Prošao je kroz livadu i popeo se na breg. Pod nevinim
zelenilom drveća, dok su kosovi uzletali prema suncu, on
zaboravi priču o princezi. Tog poslepodneva nije bilo
mora da je vuče za pletenice, more je isteklo i nestalo,
ostavljajući za sobom breg, žitno polje i skrivenu kuću;
visoka koliko i prvo nisko drvo, ona se spustila sa sedmog
drveta i stala pred njega u svojoj pocepanoj pamučnoj
haljini. Njene gole i pocrnele noge bile su izgrebane, oko
usta je bila ubrljana kupinama, nokti su joj bili crni i
izlomljeni, a nožni prsti virili su iz gumenih patika.
Stajala je na bregu koji nije bio veći od kuće, ali su polje i
svetla traka reke ispod njega izgledali tako mali, kao da je
breg planina koja se diže iznad vlati trave i iznad kapi
vode; drveće oko kuće ličilo je na drvca za potpalu, a vrh
Džarvis i vrh Kader, tamo dalje sve do kraja Engleske,
izgledali su kao krtičnjaci i senke kamenja u tihom
prostranstvu. Sa prve senke dečak skrenu pogled na reku
koja je nestajala, na žito koje se povijalo natrag u zemlju,
na stotinu drveta oko kuće koja su se pretvorila u jednu
stabljiku, na četiri ugla žutog polja koje se toliko smanjilo
da je mogao da ga prekrije rukom. Video je kako se
raznobojni pejzaž skuplja kao opran kaput. Onda je pravi
vetar dunuo sa reke i naduvao polje do prave veličine; žito

4 str.
se uspravilo, a stabljika koja je zaklanjala kuću pretvorila
se u stotinu drveta. Sve se to dogodilo za pola sekunde.
Kosovi su opet u oblacima izletali iz najviših žbunova;
nije bilo kraja crnim, trouglastim jatima ptica koje su
letele prema suncu; krilati most se tiho peo od brega
prema suncu, a onda je opet dunuo vetar, i to ovog puta sa
pravog velikog mora, i naleteo je na zadnji deo mosta.
Ptice su kao meci počele da padaju u gomilama.
I sve se to dogodilo za pola sekunde. Devojka u pode-
ranoj pamučnoj haljini sela je na travu i prekrstila noge;
pravi vetar niotkuda podiže joj haljinu; sve do struka bila
je smeđa kao zreli žir. Dečak, još uvek stojeći stidljivo u
prvoj senci, vide kako slomljena princeza umire po drugi
put, njeno mesto je zauzela seoska devojka na živom
bregu. Ko se uplašio od nekoliko ptica koje su izletele iz
drveta, i od iznenadnog sunčevog bljeska od koga su reka i
polje i daljine izgledali tako mali pod bregom? Ko mu je
rekao da je devojka visoka kao drvo? Nije bila ni viša ni
čudnija od cvetnih devojaka koje su nedeljom pravile izlete
u dolinu.
„Šta si radila na drvetu?“ – upita je on postidevši se
svog ćutanja pred njenim smehom i njenim kretnjama od
kojih se trava između njenih crnpurastih nogu dizala,
povaljana i zelena… „Jesi li tražila gnezda?“ – reče on i sede
pored nje. Ali na povaljanoj travi, u sedmoj senci, njegov
raniji strah od nje opet se pojavio, kao kada sunce ispliva
iz mora koje ga je potopilo, i počeo je da mu peče oči sve
do kosti, i da mu podiže kosu na glavi. Mrlja na njenim
ustima bila je od krvi a ne od kupina; nokti joj nisu bili
slomljeni, nego naoštreni kao deset oštrica spremnih da
mu iščupaju jezik. Ako pozove ujaka iz zaklonjene kuće,
ona će da stvori nove životinje, pozvaće iz obližnje šume
karmartenskog tigra da skače oko njega i da ga grize za

5 str.
ruke; stvoriće nove, bučne ptice u vazduhu, da zvižde i da
sakriju njegove krikove. Sedeo je sasvim tih sa njene leve
strane i čuo je kako se u njenom srcu utapaju svi letnji
zvuci; svaki list drveta pod kojim su sedeli poraste tada do
čovečje visine; hrbati barke bili su kanali i reke veliki kao
veliki brod, a mahovina na drvetu i prsten oštre trave oko
njega bili su kao somotski pokrivači zelenih livada,
rasprostrti od živice do živice. Onda se na bregu velikom
kao čitav svet, dok je drveće kao nebo zadržavalo
nepogodu, ona nagnu prema njemu, tako da od njene
guste riđe kose nije mogao da vidi ni žitno polje ni kuću
svog ujaka, a nebo i daleki planinski prevoj bili su samo
svetle tačke u zenicama njenih očiju.
Ovo je smrt, reče dečak sam sebi, zapaljenje pluća i
veliki kašalj, i kamenje u stomaku… i ukočenost lica kada
se mnogo kreveljiš pred ogledalom. Njena usta nisu bila
blizu njegovih. Njeni dugi prsti dodirnuše njegove kapke.
Ovo je priča, reče on samom sebi, o dečaku na raspustu
kojega je poljubila veštica na metli; sletela je sa drveta na
breg koji menja veličinu kao ljuta žaba; veštica mu je
milovala oči i naslonila se grudima na njega; i pošto ga je
volela dok nije umro, odnela ga je u sebi u šumsku pećinu.
Ali je ova priča, kao i sve druge priče, umrla kada ga je ona
poljubila; sada je bio dečak u devojčinom zagrljaju, a breg
je stajao nad pravom rekom; šumoviti bregovi prema
Engleskoj bili su isti onakvi kakve ih je poznavao Džarvis
kada je pre pola veka jahao njima na svojim konjima.
Ko se uplašio od vetra koji je dunuo iz svetla i učinio
ogromnom zemlju? Komad vetra na suncu podsećao je na
vetar u praznoj kući; od uglova je pravio planine, a sobe na
mansardi punio senkama koje su se lomile kroz krov; jurio
je seoskim hodnicima stotinama glasova, i svaki je bio jači
od prethodnog, dok se poslednji nije srušio i kuća je ostala

6 str.
puna šapata. „Odakle si?“ – šapnu mu ona na uho. Sklonila
je ruke sa njega, ali je još uvek sedela blizu, sa kolenima
između njegovih nogu i s jednom svojom rukom preko
njegovih. Ko se uplašio suncem opaljene devojke koja nije
bila ni viša ni čudnija od bledih devojaka kod kuće, koje su
rađale decu pre udaje?
„Ja sam iz Amanske doline“, reče dečak.
„Ja imam sestru u Egiptu“, reče ona, „koja živi u
piramidi…“ Privukla ga je bliže sebi.
„Zovu me na čaj“, reče on.
Ona podiže haljinu do struka.
‘Ako me bude volela sve dok ne umrem’, reče dečak
samom sebi, ‘pod sedmom senkom, na bregu koji ni tri
minuta ne može da ostane isti, odneće me u sebi u šumsku
pećinu, u rupu u drvetu, gde me moj ujak nikad neće naći.
Ovo je priča o ukradenom dečaku. Ona je stavila nož u moj
stomak i sada vrti po njemu.’
Devojka mu je šaputala na uho: „Imaću dete na sva-
kom bregu; kako ti je ime, Amane?“
Poslepodne je umiralo, vuklo se lenjo i bezimeno
prema zapadu, kroz insekte u senci; preko brda i drveta,
reke i žita i trave, prema večeri koja se uobličavala u moru;
odlazilo je s vetrom iz Velsa, u laganim, plavim zrnima,
kao vetar pun snova i lekarija; prema sunčanoj plimi i
sivim raspevanim obalama kojima prolaze ptice iz
Nojevog kovčega sa žbunjem u kljunu, a sutrašnjica i opet
sutrašnjica se nadnosi nad ispucale dvorce od peska.
Dok je dan umirao ona je doterala haljine i zagladila
kosu, pa se okrenula na levu stranu ne obazirući se na
nisko sunce i na prostranstvo koje se smračivalo. Dečak se
oprezno probudio u još čudnijem snu; bila je to letnja

7 str.
vizija, šira od velikog crnog oblaka koji je stajao na kuli od
svetlih zrakova; izišao je iz ljubavi kroz vetar pun noževa
koji su se okretali, kroz pećinu punu ptica belih kao meso,
na novi vrh, i stajao je licem okrenut zvezdama kao kamen
koji ne podnosi ceremonije morskog vetra; čvrsti, ljutiti
dečak na uzvišenju usred seoske večeri. Izišao je iz ljubavi
marširajući, visoko uzdignute glave, kroz pećinu između
dvojih vrata, do sobe iz koje se videla cela zemlja. Otišao je
do poslednje šine pre velikog mraka; mada se zemlja
okretala brzo, on je video svaku brazdu od pluga, trag
čoveka i životinje, kap vode, svako uzvišenje i liticu, trag
pera, brazdu smrti i prašine, i senku koju je bacilo vreme,
video je sve od jednog ledenog polja do drugog, od obale
do sredine mora, sve, na jabučastoj lopti pokrivenoj
metalnim šinama tamo iza živih vrata. Video je sve, od
crnog otiska prsta čovečjeg grada do fosilnog prsta nekada
živog čoveka iz polja; od trave do fosila deteline u seoskom
tragu, do čitave ruke zaboravljene varoši koja je
potopljena ležala ispod Evrope; od ruke do grudi, od
istorije do kuka, od kuka u mraku do onog prvog
zapadnog traga između mračnog i zelenog Edena; i vrt
nije bio potopljen, sve do sledećeg momenta i zauvek,
ispod Azije, u zemlji koja se okretala dalje po taktu
sopstvene muzike, na početku večeri. Dok je bog spavao
on se popeo uz stepenice, a soba tri skoka viša od zadnje
prečage bila je pokrivena i ozidana stranama knjige dana;
stranice su bile vrtovi, sagrađene reči su bile drveće, a
Eden je izrastao iz njega u Eden, i Eden je rastao dole u
Eden kroz nižu zemlju, kao beskrajni hodnik žbunja, ptica
i lišća. Stajao je na nagibu koji nije bio veći od sobe za
ljubav celoga sveta, a dva pola su se ljubila iza njegovih
leđa; dečak posrte napred kao Atlas, nagnu se preko
gvozdenog izgleda na zemlju, kroz pećinu noževa i
iskrenuto rastinje vremena, prema bregu koji je bio znak

8 str.
ispod platforme u oblacima, iznad vrtova koji su se
umnožavali.
„Probudi se“, reče mu ona u uho; gvozdena slova su se
slomila u njenom osmehu, a Eden se povukao u sedmu
senku. Rekla mu je da joj pogleda u oči. Mislio je da su
smeđe ili zelene, ali one su bile plave kao more, sa crnim
trepavicama, i njena gusta kosa je bila crna. Ona mu
zamrsi kosu i stavi njegovu ruku sebi duboko u grudi, i
tako je saznao da je bradavica njenog srca crvena.
Pogledao je u njene oči, ali one su pretvorile sunce u
okruglo staklo, i kad se odmakao video je kroz njih
prozirno drveće; ona je od svakog drveta mogla da napravi
dugački kristal, a šumu oko kuće da pretvori u maglu.
Rekla mu je svoje ime, ali ga je on odmah zaboravio; rekla
mu je koliko ima godina, ali je to za njega bio nov broj.
„Pogledaj me u oči“, rekla je. Prava noć bila je još samo sat
daleko, pojavljivale su se zvezde i mesec je bio spreman.
Uzela ga je za ruku i potrčala između drveća, preko litice
rosnog brega, preko rascvetalih kopriva i poljskog cveća sa
sklopljenim krunicama, preko tišine u sunčevu svetlost, u
buku mora koje se razbijalo o pesak i kamenje.
Breg zaklonjen drvećem: između polja i mora koje je
nadolazilo, između noći u šumi i šarene obale koja se
zlatila na suncu, između žita koje se gubilo u daljini od
deset milja suve zemlje i zlatnih pustinja gde se ispucali
pesak prelivao preko stena. Breg ispod dva reflektora:
mesec je obasjavao sedam drveta, a sunce čudnog dana
pelo se iznad vode na uzburkanoj pozadini. Breg između
buljine i galeba: dečak je čuo glasove dveju ptica dok su se
smeđa krila pela kroz grane, a bela krila pored njih drhtala
nad morskim talasima. „Tvit, tvit, tvit, ne upuštaj se više u
avanture.“ Galebovi koji su plivali po nebu rekli su mu da
trči duž toplog peska dok ga voda ne prigrli svojim

9 str.
talasima i dok se kovitlac ne uskomeša oko njega kao vetar
i lanac. Devojka ga je držala za ruku i trljala obraz o
njegovo rame. Bio je srećan što je pored njega, jer
princeza se slomila, čudovišna devojka se pretvorila u
drvo, dok je ona koje se plašio, i koja je zemlju čas
smanjivala čas povećavala, a njega isterala iz ljubavi u
oblačnu kuću, ostala sama u mesečevom krugu i u sedam
senki iza zaklona.
Tog jutra je bilo toplo na neočekivanom suncu. Devoj-
ka u pamučnoj haljini stavi usta na njegovo uho. „Stići ću
pre tebe do mora“, reče, kosa joj je divlje vijorila, a grudi
su joj se tresle dok je trčala ispred njega prema moru koje
nije imalo vode, i prema sitnom šljunku koji se razbijao u
hiljadu komada pri povlačenju suvog mora. Sjajnim
tragom potonulog broda, sa horizonta gde su ogromne
ptice plovile kao lađe, sa sve četiri strane sveta nadolazeći
kroz korov, stapajući se od orijenta do tropa kroz sunčev
zalazak i hodnike sunčevog rađanja, nadirući kroz ledene
bregove i zemlju kitova, kroz slane vrtove i polja haringi,
kroz vrtloge i jame, iz planinskih kapnika, niz vodopade,
bledo more ljudi, strašan smrtonosan broj valova, more
svih vekova potopljeno u nepogodi pre Hrista, naišli su
zajedno sa glasovima celog sveta na beskrajnu obalu.
„Vrati se! Vrati se!“, povikao je dečak devojci.
Ona je trčala, ne obazirući se, preko peska i izgubila se
u moru. Sad je njeno lice bilo belo kao vode u horizontal-
noj kiši, a udovi su joj bili kao sneg i gubili su se u beloj
pokretnoj plimi. Srce joj je sad bilo malo crveno zvono
koje je zvonilo u talasima, njena bezbojna kosa razdvajala
je penu, a glas joj je skakutao preko vode od mesa i kostiju.
Ponovo je povikao, ali ona se pomešala sa svetom koji
je izlazio i ulazio. Ozbiljan mesec koji nikada nije gubio ni

10 str.
jedan rog, privlačio je njihove plime. Njihovi izduženi
morski pokreti bili su proračunati, pljosnate ruke davale
su znakove, glave su im bile podignute a njihove oči na
licima-maskama gledale su u jednu tačku. ‘Gde li je sada
ona bila u moru?… Hoda među belima sa koralnim očima.’
„Vrati se! Vrati se! Draga, beži iz mora.“ U procesiji talasa.
Zvono u njenim grudima zvonilo je iznad peska.
Potrčao je prema žutim podnožjima duna, zazivajući
preko ramena. „Beži iz mora.“ U nekada zelenoj vodi gde
su plivale ribe, gde su se odmarali galebovi, gde se
kamenje trlo i ljuljalo na krljuštima zelenog dna, kada su
dimili brodovi a lude bezimene životinje dolazile da piju
so. Među ljudima koji sve mere. Gde li je ona sada? More
se gubilo iza duna. Spotakao se preko peska i peščanih
cvetova kao slepi dečak na suncu. Sunce se vrtelo oko
njegovih ramena.
Bila jednom jedna priča koju je šaputao glas vode; ona
je izmamila odjek iz drveća na obali u zlatnim udubljenji-
ma, grebla je po šumi dok muzikalne ptice i životinje nisu
skakućući izišle na sunce. Gavran je proleteo pored njega,
nasumce je izleteo kroz vrata potopa, dok se kula vetra
ljuljala od sutrašnjeg besa kao strašilo napravljeno od
vremena.
„Bila jednom“, reče glas vode.
„Ne upuštaj se više u avanture“, reče odjek.
„Ona zvoni zvoncetom za tebe u moru.“
„Ja sam buljina i odjek: nikada se nećeš vratiti.“
Na bregu, prema horizontu, stajao je starac i gradio
brod; svetlost koja je koso padala sa mora bacala je svetu
senku planinu preko trospratnih paluba i istočnog drveta.
Sa neba, iz aleja i vrtova, niz bele provalije od perja, sa

11 str.
glasnih vrhova i uzvišenja, iz pećina u bregu, nejasni oblici
ptica, životinja i insekata, uletali su kroz istesana vrata.
Golub sa zelenom grančicom preleteo je tragom gavrana.
Počela je da pada hladna kiša.

12 str.
 LIMUN

Rano jednog jutra, pod svetlošću lampe, pažljivo i

bešumno, u belom mantilu i gumenim rukavicama,
doktor je nakalemio glavu mačke na trup pileta.
Mačkoglavo biće klatilo se na nogama u kući od stakla;
mada je gledalo kroz procepe očiju, nije ništa videlo; ispod
njegovog krzna osećalo se podrhtavanje čudnog pulsa;
podizalo je nogu do desnog staklenog zida, pa se onda
klatilo na levo. Promenite pol psa i on će onda cvileti kao
kučka u parenju i njuškaće začuđeno nad slepim
kučićima. Takav jedan čudan pas sa nakalemljenim
jajnicima urlao je u svom kavezu. Doktor stavi uho na
staklo nadajući se novom zvuku. Sunce je uletelo kroz
prozore laboratorije, svetlost vetra je imala boju sunca. Uz
muziku koja mu je brujala u ušima, kretao se između
epruveta i boga života; unakaženi su bili tihi; novorođeni u
zečjim kavezima udisali su zadovoljno higijenski vazduh.
Sutra će biti lobanja za lasicu, ali danas ona skakuće na
suncu.
Breg je bio veliki kao planina, a kuća je porasla kao
najviši vrh brega. Pored mnogih soba, kuća je imala i sobu
za divlje sove i podrum za crve koji su se množili na čistoj
slami i tovili kao zečevi. Ljudi iz kuće su se kretali kao
duhovi između stolova zastrtih belinom, susretali su se po
hodnicima i pokrivali oči bojeći se novog stranca, ili se
iznenada sakupljali u centralnoj dvorani i ispitivali jedan
drugog o imenima novorođenih. Jedno za drugim lica su
nestajala, ali su na njihovo mesto uvek dolazila druga:
žena sa detetom na grudima ili slepi čovek iz sveta. Svi su
imali ključeve od kuće.

13 str.
 Među njima je bio i dečak koji je nosio ime kuće. Po
hodnicima se igrao sa senkama, a noću je spavao u visokoj
sobi zaštićenoj od zvezda. Ali ljudi u kući su spavali na
mesečini; oni su slušali morske galebove, buku talasa koji
su se lomili o pesak kada je vetar duvao sa juga, i spavali su
otvorenih očiju.
Doktor se budio sa pticama i gledao kako se sunce diže
iz obojene vode, kako dani, kao i rastinje u njegovim
teglama, postaju sve svetliji i jači, dok sati puštaju da se na
njih krune kiše, blesak i čestice svetla. Po svom običaju
okrenuo se i ovoga jutra od prozora pored kojega je
skakala lasica, prema životu iza stakla. Opazio je, sa
besmrtnim mirom i uz neprekidan osmeh koji nijedna
majka nije otkrila usnama svog mleka, kako tek izleženi
lepršaju, kako mladi skaču na svoje majke, ta bića koja je
on stvorio. Bio je snaga i nož od zemlje, bio je materija i
zvuk, jer je napravio ruku od stakla, ruku sa venom i
pripojio je uz meso, i ruka je ojačala od toplote lažnog
svetla a stakleni nokti su porasli. Život je tekao iz njegovih
prstiju u toplotu kiseline koju je pravio, na površini trava
koje su ključale; on je imao smrt u stotinu praškova;
zaledio je krst od pare; sve velike hemijske magije zemlje;
sve tajne materije u njegovoj sobi više nisu bile tajne.
„Vidiš“, rekao je, „ožiljak na čelu žabe gde nije bilo ni…“
I kuća je bila jedna tajna. Sve se događalo u blesku
svetlosti; pipanje dečakovih slepih ruku duž zidova
hodnika bilo je kretanje svetlosti, mada je poslednja sveća,
zasenjena stepenicama i poslednjim zracima svetla u
podnožju vrata, iznenada nestala. Dečak Nant nije bio
sam; čuo je kako haljina šušti, kako neka ruka iznad
njegove glave grebe boju sa zidova. „Čija je ruka?“ – rekao
je tiho. Onda je u strahu sleteo niz tamne stepenice i
povikao glasnije: „Nikada mi nemoj odgovoriti.“

14 str.
 „Tvoja ruka“, rekla je tama, i Nant se zaustavio.
Smrt je bila prespora za doktora, a za večnost je
trebalo premnogo vremena.
Ja sam bio taj dečak u snu, i stajao sam potpuno
miran, znao sam da sam sâm, znao sam da je taj glas moj i
da tama nije smrt sunca nego tamna svetlost koju odbijaju
zidovi hodnika bez prozora. Ispružio sam ruku i ona se
pretvorila u drvo. Rano toga jutra, pod svetlošću lampe,
doktor je napravio neku kiselinu i mešao je kašikom; video
je kako dobija boju i kako zatim, usled promene toplote,
postaje slična vodi. Bila je to najjača kiselina, ali je kroz
njegove prste prolazila slatka kao sirup i nije pekla.
Pažljivo, bešumno, podigao je posudu i otvorio vrata
kaveza. Sipao je kiselinu u sud, a mačkoglavo biće je došlo
da pije. Ja sam bio ta mačija glava u snu. Popio sam
kiselinu i zaspao; probudio sam se u smrti, ali sam
zaboravio san, i kretao sam se kao neko drugi, ali u liku
dečaka koji se bojao tame. Žurio sam kao krtica od svetla
do svetla, a moja ruka više nije bila drvo. U jednom slepom
trenutku bio sam krtica sa rukom deteta i kopao sam
gore-dole, ne znam gde, po velikoj zemlji. Znao sam da
sanjam, ali sam se odjednom probudio u stvarnoj tami u
hodnicima kuće. Nije bilo nikoga da mi pokaže put;
doktor, stranac u belom mantilu, koji je u svojoj ptičjoj
kuli stvarao novu logiku, bio mi je jedini prijatelj. Nant je
potrčao prema doktorovoj kuli. Uz spiralne stepenice i
slomljene merdevine, čitajući uz sveću tablu na kojoj je
pisalo „Za London i Sunce“, on se peo kao ja, ja kao on. Bili
smo dva brata koja se penju.
Ključ je visio na lancu zakačenom oko mog struka.
Otvarajući vrata našao sam doktora, kao što sam ga
obično nalazio, kako bulji kroz zidove staklenog kaveza.
Nasmejao se, ali nije obratio pažnju na mene koji sam

15 str.
čeznuo stotinu sekundi za njegovim osmehom i njegovim
belim mantilom. „Dao sam joj moju kiselinu i ona je
umrla“, rekao je doktor. Posle deset minuta mrtva
kokoška se uspravila; trljala se o staklo kao mačka i ja sam
mogao da vidim njenu mačiju glavu. To je bila smrt od
deset minuta.
Naišla je oluja crnog tela, sa juga, i donela je kišu i
dvanaest vetrova da oteraju brdske ptice sa lica neba,
naišla je oluja, crni čovek, kao sa dna mora, riblje
kamenje, grmljavina, noćni šljunak, kao mučnina, kao
posteljica posle rođenja iz utrobe vremena; ludo kao
magla, kao antihrist iz morskog plamena, ili iz krsta od
pare. Kiselina je postajala jača, bura se umnožavala, i boja
ljutnje, i zdravi, i prokleti, s rukama od stena – svi su
naišli, penjući se.
To je bio spoljni svet.
A senke u kući, paučinaste i đavolske, s ptičjim klju-
novima, pokretne senke koje su u svakoj ruci držale ženu,
te senke nisu imale tela. Zapenušeni konji iz spoljnog
mora peli su se kao lasice po bregovima. Kost konjske
glave, bik i crni čovek što su se dizali iz zemljine slike i
držali Nanta i doktora, to je bio unutrašnji svet. Tu gde je
kiselina postajala jača, to je bio unutrašnji svet, a smrt u
kiselini delovala je deset dana mrtvom vremenu.
Doktor me još uvek nije video. Ja, koji sam u snu bio
doktor, strani logičar i tvorac ptica, zauzet jačanjem
kiseline i traganjem za zaboravom, podigao sam sud
svojim usnama kada je naišla oluja. Zagrmelo je kada sam
pio. On je pao, a munja je sevnula na vetru.
„U kuli leži mrtvac“, rekla je neka žena prijateljici dok
su stajale pred vratima centralne sale.

16 str.
 „U kuli leži mrtvac“, rekli su odjeci iz ugla, i njihovi
glasovi podigli su se kroz kuću. Iznenada, sala se
prepunila i ljudi iz kuće su počeli da ispituju jedan drugog
kako se zove novi mrtvac. Jedan hodnik je vodio u kulu
desetodnevne smrti, tamo je igrala samo žena sa rukama
nekog muškarca na ramenima. Uskoro su joj se pridružile
device, gole do struka; one su se kretale kao da igraju.
Igrale su četiri koraka od vrata, pa četiri koraka do vrata.
U dugačkoj sali igrale su u slavu mrtvaca. To je bila igra
nekretanja, igra slepih i polumrtvih, igra negiranja smrti,
igra dece, ozbiljnih devojaka golih do struka, igra onih što
sanjaju; onih što idu otvorenih očiju i golih uživalaca
droga koji se kreću u snu. Doktor je bio mrtav pod mojim
nogama. Kleknuo sam da mu izbrojim rebra, da
podignem njegovu vilicu, da uzmem sud sa kiselinom iz
njegovih ruku. Ali se mrtva ruka ukočila.
Jedan glas je rekao iza mojih leđa: „Otvori ruku.“
Krenuo sam da poslušam glas, ali je jedan tiši glas rekao u
moje uho: „Pusti da se ruka ukoči.“ „Udari drugi glas.“
„Udari prvi glas.“ Udario sam oba glasa pesnicama i
Nantova glava se pretvorila u drvo.
U podne se oluja razbesnela, celo poslepodne je tresla
kulu i skidala crepove sa krova; došla je sa mora i zemlje,
sa morskog dna i šumskog korenja. Čuo sam samo glas
grmljavine koji je utopio glasove dva udarena glasa; video
sam munju kako se penje uz brdo, kao blistavi trozubi
čovek koji me zaslepljuje kroz prozore kule. Još uvek su
igrali sve do ranog jutra, dok je bura besnela, još uvek su
devojke gole do struka igrale pred vratima. Ovo je bila igra
slavljenja smrti u unutrašnjem svetu.
Čuo sam kako jedan glas kaže kroz grmljavinu: „Mrtvi
će biti pokopani, ovo nije bila večna smrt nego smrt dana;
ovo je bio san bez srca.“ „Mi pokopavamo mrtvace“, rekao

17 str.
je glas što ga je čulo moje srce. Oluja je u vetru odmeravala
daljinu glasa, ali je uspavanka u kiši pustila da me dva
glasa, koja su se borila pored mene, podsete na kiselinu i
ruku. Podigao sam njegovu ruku, ispravio prste i prineo
sud usnama. Dok me je staklo peklo neko je zakucao na
vrata i ljudi iz kuće su povikali. Oni što su tražili telo
novog mrtvaca petljali su oko vrata. Moje dečačko srce je
pucalo. Brzo sam pogledao prema stolu gde je na tanjiru
ležao limun. Probušio sam koru i sipao sok u kiselinu. Do
mene je onda stigla bura tamnih glasova i lupanje, šarke
na vratima kule su se polomile. Pronašli su mrtvaca. Borio
sam se između ramena stranaca koji su ulazili i,
ostavljajući ih pljačkanju, strčao sam dole i požurio kroz
hodnik, držeći limun na grudima.
Nant i ja smo bili braća u ovom divljem svetu, daleko
od graničnih sela, od mora koje drži Englesku u svojim
rukama, od visokih kula i nepojedenih grobova ispod njih.
Kao jednoglavi, dvonogi, trčali smo kroz prolaze i
hodnike, ne videći senke, ne čujući ni jednu od gadnih
intimnosti kuće. U sobama nije bilo gadosti. Tražili smo
đavole po uglovima, ali oni za nas više nisu imali tajni.
Tako smo trčali napred bojeći se svojih koraka, radujući se
udaranju krvi, jer smrt je bila na našim grudima, opori
plod, okrugli žuti tumor koji se pripijao uz kožu. Nant je
bio usamljeni trkač kroz kuću; ja sam ga napustio,
ostavljajući polubol i polustrah, pošao sam svojim putem,
putem svetla što se lomilo preko Ketmoro brega i Crne
doline. A on se na svom putu peo sâm kamenim
stepenicama do poslednje kule. Stavio je usne na njene
obraze i dodirnuo njenu bradavicu. Kad je ona njega
dodirnula, oluja je prestala.
Presekao je napola limun makazama koje su na ko-
nopcu visile sa njene suknje.

18 str.
Oluja je naišla dok su pili.
To je smrt dolazila u unutrašnji svet.

19 str.
 POSLE VAŠARA

Vašar je bio završen. Ugasili su svetiljke na tezgama sa

kokosovim orasima, a drveni konji nepomično su stajali u
tami, čekajući muziku i buku mašina koje će ih ponovo
pokrenuti. U svim kioscima navlačili su cirade preko
malih stolova za kockanje. Gomila se razišla, a prozori
kućica sa točkovima su svetleli.
Niko nije primetio devojku. Odevena u crnu haljinu
stajala je pored vrteške i slušala kako poslednji posetioci
povlače noge preko pilotine, i kako poslednji glasovi
zamiru u daljini. Onda je potpuno sama na napuštenom
vašarištu, okružena drvenim konjićima i jevtinim
čamcima, potražila mesto gde bi spavala. Čas bi ovde, čas
onde podigla platno kojim je bila pokrivena tezga,
zavirujući u toplu tamu. Plašila se da zakorači unutra.
Čim bi miš pretrčao preko strugotine razbacane po podu,
a platno zašuštalo i zaigralo pod naletom vetra, bežala je i
skrivala se kod vrteške. Jedanput se popela na daske;
zvonca na konjskim vratovima zazvonila su i utišala se.
Nije smela da diše dok se sve nije smirilo i dok tama nije
zaboravila zvonjavu. Tražila je ležaj, zavirivala pod svaki
šator. Ali na celom vašarištu nije za nju bilo mesta za
spavanje. Negde je bilo isuviše tiho, negde su se čuli
miševi. U uglu Zvezdočatčevog šatora bilo je slame, ali kad
ju je dodirnula – slama se pokrenula; klekla je i zavukla
ruku unutra i osetila je u svojoj ruci detinju ruku.
Sad više nije imala kud. Zato je lagano krenula prema
kućicama na rubu vašarišta. Samo su dve bile osvetljene.
Čekala je, čvrsto stiskajući svoju praznu torbicu i pitala se
u koju da uđe. Najzad se odlučila da zakuca na prozor

20 str.
stare kućice koja joj je bila najbliža. Propela se na prste i
pogledala unutra. Najdeblji čovek koga je ikada videla
sedeo je tamo i pržio hleb. Zakucala je triput u staklo i
sakrila se u tamu. Čula je kako on dolazi do vrha stepenica
i pita: „Ko je? Ko je?“ Ali nije smela da odgovori. „Ko je? Ko
je?“ – upitao je ponovo.
Nasmejala se njegovom glasu koji je bio isto onoliko
tanak koliko je čovek bio debeo.
Čuo je njen smeh i okrenuo se onamo gde je nju
sakrivala tama. „Prvo kucaš“, rekao je, „onda se sakriješ,
pa se zatim smeješ“.
Koraknula je u krug svetlosti, znajući da više ne mora
da se krije.
„Devojko“, rekao je, „obriši noge i uđi“. A onda se
povukao unutra.
Njoj je preostalo jedino da pođe za njim uza stepenice
u pretrpanu sobu.
On je već sedeo za stolom i pržio je isti onaj komad
hleba. „Jeste li ušli?“ upitao je, pošto joj je bio okrenut
leđima.
„Da zatvorim vrata?“ – pitala je, i učinila to pre no što
je on odgovorio. Sela je na postelju i gledala kako on
prepržava hleb sve dok nije počeo da gori. „Ja to umem
bolje od vas!“
„Ne sumnjam u to“, rekao je Debeljko.
Posmatrala je kako stavlja izgorelu krišku hleba na
tanjir pored sebe, seče drugu i drži je nad vatrom. Hleb je
brzo goreo.
„Dajte da ga ja ispržim“, rekla je ona.

21 str.
 Nespretno joj je pružio viljušku i veknu.
„Isecite“, rekao je, „ispecite i jedite“.
Sela je na stolicu.
„Vidite koliko ste udubljenje napravili na mojoj poste-
lji“, rekao je Debeljko. „Ko ste vi da nezvani dođete i da
pokvarite moju postelju?“
„Zovem se Ani.“
Hleb je začas bio ispečen i premazan buterom, a ona je
stavila tanjir nasred stola i privukla dve stolice.
„Ja ću da jedem na postelji“, rekao je Debeljko, „a vi
jedite za stolom“.
Kad su završili večeru, on je odgurnuo stolicu i pogle-
dao preko stola: „Ja sam Debeljko“, rekao je. „Dolazim iz
Treorkija; vrač koji stanuje do mene je Aberdar.“
„Ja nemam nikakve veze s vašarom“, rekla je ona. „Ja
sam iz Kardifa.“
„Postoji takva varoš“, složio se Debeljko. Pitao je zašto
je otišla odande.
„Novac“, rekla je Ani.
Onda joj je on pričao o vašaru, o mestima u kojima je
bio i o ljudima koje je sretao. Rekao joj je koliko ima
godina i koliko ima kilograma, pomenuo je imena svoje
braće i saopštio joj kako će nazvati svog sina. Pokazao joj
je sliku Bostonskog pristaništa i sliku svoje majke,
dizačice tereta. Ispričao joj je kako izgleda leto u Irskoj.
„Uvek sam bio debeo“, rekao je, „a sad sam Debeljko.
Niko ne može da me prevaziđe u debljini“. Pričao je o
toploti na Siciliji i o Sredozemnom moru.

22 str.
 Ona mu je ispričala o bebi u Zvezdočatčevom šatoru.
„I to je zbog zvezda“, rekao je.
„Beba će umreti“, kazala je Ani.
Otvorio je vrata i izišao u tamu. Pogledala je po sobi,
ali se nije pokrenula; pitala se da li je otišao da pozove
policiju. Nije želela da je ponovo uhvate policajci. Kroz
otvorena vrata gledala je u negostoljubivu noć i privukla
svoju stolicu bliže peći.
„Bolje je biti uhvaćen u toplom“, rekla je. Zadrhtala je
kad je čula bat Debeljkovih koraka koji su se približavali, i
rukama je pritisnula mršave grudi dok se on peo uz
stepenice kao što se kreće planina. Mogla je da vidi kako se
smeje u tami.
„Gle, šta su učinile zvezde“ – rekao je i uneo Zvezdo-
čatčevu bebu na rukama.
Pritisnula je dete na grudi i kad se isplakalo na njenoj
haljini, ispričala je Debeljku kako je strahovala kada je
otišao.
„Šta bih radio s policijom?“
Rekla mu je da je policija traži.
„A šta si učinila?“
Nije ništa odgovorila, samo je dete prinela svojim
grudima.
Video je koliko je mršava.
„Treba da jedeš.“
Dete je počelo da plače. Prvo je cvilelo, a onda je
počelo očajnički da jeca. Devojka ga je ljuljala, ali nije
uspela da ga umiri.

23 str.
 „Utišaj ga! Utišaj ga!“ – rekao je Debeljko, ali se plač
pojačao.
Ani je obasula dete poljupcima, ali je ono i dalje urlalo.
„Moramo nešto učiniti“, rekla je.
„Otpevaj mu uspavanku.“
Pevala je, ali se detetu nije dopala njena pesma.
„Moramo ga odneti na vrtešku“, rekla je Ani. S dete-
tom, koje joj je obavilo ruke oko vrata, sišla je niza
stepenice i potrčala prema pustom vašarištu. Debeljko je
dahtao za njom.
Kroz šatore i tezge našla je put do sredine vašara gde
su čekali drveni konji i popela se na konja. „Pokreni
mašinu“ – viknula mu je. U daljini je mogla da čuje kako
Debeljko pokreće staru mašinu koja celoga dana goni
konje u drveni galop. Čula je ravnomernu buku mašina,
konjska kopita su zalupala po daskama. Videla je kako se
Debeljko penje pored nje, kako pokreće glavnu polugu i
uzjahuje najmanjeg od svih konja. Kad je vrteška pošla,
prvo polako a onda sve brže i brže, dete na devojčinim
grudima prestalo je da plače i zapljeskalo je rukama.
Noćni vetar je duvao kroz njegovu kosu, a muzika mu je
zvonila u ušima. Drveni konji su jurili u krug, zaglušujući
šum vetra udaranjem kopita.
Tako su ih zatekli ljudi iz kućica: Debeljka i devojku u
crnom, s detetom u naručju, kako jure u krug na svojim
drvenim paripima, uz sve jaču muziku vergla.

24 str.
 POSETILAC

Ruke su mu bile umorne iako su cele noći ležale preko

čaršava na krevetu, a on ih je pokretao samo do usta i do
svog divljeg srca. Vene su tekle kao nezdravo plavi potoci u
belo more. Pored njegovog kreveta pušilo se mleko iz
okrnjene šolje. Osećao je miris jutra, znao je da pevci u
dvorištu zabacuju glave i kukuriču na sunce. Šta su ovi
čaršavi preko njega ako ne pokrov mrtvaca? Šta je
zaposleni časovnik koji otkucava sate između fotografija
njegove majke i mrtve žene, ako ne glas starog neprijate-
lja? Vreme je bilo dovoljno milostivo i dopustilo je suncu
da sija na njegov krevet, i nemilostivo jer je odzvanjanjem
odgonilo sunce po dolasku noći, onda kada mu je bila još
potrebnija crvena svetlost i jasna toplota.
Rianon je negovala mrtvaca; prinela je okrnjenu ivicu
šolje mrtvoj usni. To što je udaralo ispod rebara nije moglo
da bude srce. Srca u mrtvaca ne kucaju. Dok je ležao
spreman za merenje i za kiselinu, Rianon je otvorila
njegove grudi nožem za sečenje hartije, iščupala mu je
srce i na njegovo mesto stavila sat. Čuo je kako po treći put
kaže: „Pij lepo, mleko.“ Osećao je kako ono teče, kiselo,
preko njegovog jezika i kako ga njene ruke miluju po čelu,
i znao je da nije mrtav. Bio je živ čovek. Miljama su se
meseci ulivali u godine, zaobilazeći suve dane.
Kalagan će danas sedeti i razgovarati sa njim. U
mozgu je čuo glasove Rianone i Kalagana kako se bore dok
on spava, i okusio je krv reči. Ruke su mu bile umorne.
Mislio je o svom dugačkom belom telu i zapazio je kako
mu rebra strče kroz kožu. Ruke su, nekada davno, držale
druge ruke i bacale loptu visoko u vazduh. Sada su bile

25 str.
mrtve ruke. Mogao je da ih vije oko svoje kose i da ih
ostavi da mrtve leže na stomaku, ili da ih zagubi u dolini
između Rianoninih grudi. Nije bilo važno šta radi sa
njima. Bile su mrtve kao kazaljke časovnika, i tako su se i
kretale.
„Da zatvorim prozor dok sunce ne otopli?“ upitala je
Rianon.
„Nije mi hladno.“
Reći će joj da mrtvac ne oseća ni hladnoću ni toplinu,
da sunce i vetar nikada ne mogu prodreti u njegovu odeću.
Ali ona će se nasmejati na svoj ljubazan način, poljubiće ga
u čelo i reći: „Petre, šta te muči? Jednoga dana ćeš biti
zdrav.“
Jednoga dana će hodati po Džarviskim bregovima kao
duh dečaka i čuće kako ljudi govore: „To hoda duh Petra,
pesnika koji je bio mrtav godinama pre nego što su ga
pokopali.“
Rianon je ututkala čaršav oko njegovih ramena,
poljubila ga je jutarnjim poljupcem i odnela okrnjenu
šolju.
Čovek sa četkom nacrtao je bojom luk ispod sunca i
mnogo krugova oko sunčanog kruga. Smrt je bila čovek sa
kosom, ali tog letnjeg dana nijedna živa stabljika nije
trebalo da bude posečena.
Invalid je čekao svog posetioca. Petar je čekao Kalaga-
na. Njegova soba bila je svet u svetu. Svet se u njemu
okretao, u tom svetu izlazilo je sunce i zalazio mesec.
Kalagan je bio zapadni vetar, a Rianon je odnosila njegovu
hladnoću kao vetar sa Tahitija.
Ostavio je ruku da mu se odmara na glavi, kao kamen
na kamenu. Nikada Rianonin glas nije bio tako dalek kao

26 str.
tog jutra kada mu je rekla da je prokislo mleko dobro. Šta
je ona bila ako ne dragana što ludo razgovara sa svojim
draganom pod kovčegom odela? Neko ga je noću izvrnuo i
ispraznio, i u njemu je ostalo samo prazno srce. Ono srce
što ga je imao ispod oklopa rebara nije bilo njegovo, niti je
to njegova vena pulsirala na nozi. Njegove ruke nisu
mogle više da se pokreću, niti da naprave krug oko
devojke da je zaštite od vetra i lopova. Nije bilo ničeg
daljeg pod suncem od njegovog sopstvenog imena, a
poezija je bila niska reči nanizana na pritku od pasulja.
Usnama je zaokružio malu loptu zvuka u oblik i izgovorio
je reč.
Nije bilo sutrašnjice za mrtvace. Ne može da veruje da
će posle sledeće noći i spavanja život isklijati opet, kao cvet
kroz pukotine kovčega.
Soba oko njega je bila prostrano mesto. Iz ramova su
loši portreti žena gledali u njega. Onaj skoro žuti oval,
uokviren starim zlatom i proređenom kosom, to je
njegova majka. A pored nje je mrtva Marija. Mada je
Kalagan snažno duvao, zidovi oko Marije neće nikada
pasti. Sećao se nje kakva je bila, sećao se Petar, draga,
Petar, sećao se njenih nasmejanih očiju.
Nije se nasmejao od one noći pre sedam godina, kada
je njegovo srce tako snažno drhtalo da je pao na zemlju.
Neverovatni zalazak sunca je davao snagu. Preko bregova
i krova putovali su široki meseci, i leto je došlo posle
proleća. Kako je živeo dok Kalagan nije oduvao jakim
uzvikom prašinu sveta i dok Milisent nije širila oko njega
svoju lepotu? Ali mrtvima nisu potrebni prijatelji. Zvirio je
preko otvorenog poklopca kovčega. Pogled mu je odvratio
čovek od voska. Skidajući novčiće sa tih mrtvih očiju,
pogledao je u svoje sopstveno lice.

27 str.
 „Množite se, karton na karton“, povikao je, „pre nego
što jednim uzvikom oduvam vaše slepljene kolibe“. Kada
je došla Marija, nije više bilo ničega između izmenjivanja
dana osim božanstva što ga je oko nje sagradio. Dok je bilo
u njenoj utrobi, njegovo dete je ubilo Mariju. Osetio je
kako mu se telo pretvara u paru, i ljudi koji su nekada bili
laki kao vazduh počeli su da hodaju potkovani metalom,
kroz njega i iznad njega.
Povikao je: „Rianon, Rianon, neko me je uspravio i
udario. Kap, kap, teče krv u meni! Rianon.“
Potrčala je uz stepenice i rukavom svoje haljine obri-
sala je suze sa njegovih obraza.
Dok je jutro sazrevalo i narastalo u plemenito podne,
on je ležao miran. Rianon je ulazila i izlazila, i kad se
saginjala nad njim osećao je kako njena haljina miriše na
detelinu i mleko. S novim čuđenjem pratio je njeno sveže
kretanje po sobi, mahanje njenih ruku dok je brisala
mrtvu Mariju u okviru. S takvim čuđenjem, razmišljao je,
posmatraju mrtvaci pokrete živih, gledajući cvetanje pod
živom kožom. Trebalo bi da peva dok se kreće od ormara
do prozora stavljajući stvari na mesto, ili da zuji kao
zaposlena pčela. Ali da je progovorila, da se nasmejala, ili
da je noktima udarila u tanki metal svećnjaka izvlačeći iz
njih zvuk zvona, ili da je sobu iznenada preplavilo pevanje
ptica, on bi ponovo zaplakao. Činilo mu je zadovoljstvo da
gleda na nepokretne talase posteljine, i da zamišlja da je
ostrvo negde na južnom moru. Na tom ostrvu bujnih i
čudotvornih biljaka isklijalo voće visilo je sa drveća i ono
manje od jabuke padalo je sa mirnim vetrovima na zemlju
da tamo leži i da bude sklonište letnjih puževa golaća.
Misleći na ostrvo negde u južnim pećinama, mislio je
na vodu i čeznuo za vodom. Oko Rianone haljina je šuštala

28 str.
kao da tiho teče voda. Pozvao ju je k sebi i dodirnuo je
njenu haljinu, osetivši vodu na rukama. „Voda“, rekao je, i
ispričao kako je kada je bio dečak ležao na stenama i
prstima povlačio sveže oblike po površini vode. Donela mu
je vode i čašu je prinela njegovim očima tako da može
videti sobu kroz vodeni zid. Nije pio i ona je ostavila čašu.
Zamišljao je svežinu ispod mora. Sada, u letnji dan,
odmah posle podneva, želeo je opet da se voda zatvori
potpuno iznad njega, da ne bude ostrvo iznad vode nego
zeleno mesto u dubini što gleda okolo po uskomešanoj
pećini. Razmišljao je o nekim svežim rečima i nacrtao je
krug oko jednog maslinovog drveta koje je raslo ispod
jezera. Ali je drvo bilo drvo reči, a jezero se rimovalo sa
nečim drugim.
„Sedi i čitaj mi, Rianon.“
„Kad budeš jeo“, rekla je i donela mu hranu.
Nije mogao da zamisli da je ona sišla u kuhinju i
svojim rukama pripremila obed. Otišla je i vratila se sa
hranom, jednostavno kao devojka iz Starog zaveta. Njeno
ime nije ništa značilo. Bilo je prohladan zvuk. Imala je
čudno ime iz Biblije. Takva žena je oprala telo kada je bilo
skinuto sa krsta, svežim, znalačkim prstima koji su
dodirivali ranu kao deset blagoslova. Mogao je da joj
vikne: „Stavi slatku travu pod moje pazuho. Namiriši me
svojom pljuvačkom.“
„Šta da čitam?“ – upitala je kada je najzad sela pored
njega.
Odmahnuo je glavom, nije mu bilo stalo šta čita, želeo
je samo da može slušati kako govori i da misli samo na
menjanje njenog glasa.
„Ah, kada bi blago mogao da legnem,

29 str.
 lako da naslonim glavu,
i blago da spavam snom smrti,
i blago da čujem glas
Onoga što hoda po vrtu uveče.“

Čitala je sve dok crv nije seo na list ljiljana.

Smrt je ponovo legla na njegove udove i on je zatvorio
oči.
Nije bilo olakšanja od bolova, niti od obličja smrti koja
su nastavljala svoj posao čak i u tami teških kapaka.
„Da te razbudim poljupcem?“ – rekao je Kalagan.
Njegova ruka je bila hladna na Petrovoj ruci.
„I svi gubavci poljubiše“ – rekao je Petar i zapitao se
šta je hteo da kaže.
Rianon je videla da je više ne sluša i udaljila se na
prstima.
Kada je ostao sam, Kalagan se nagnuo nad krevet i
raširio meke vrhove svojih prstiju preko Petrovih očiju.
„Sada je noć“, rekao je. „Kuda da idemo noćas?“
Petar je ponovo otvorio oči i video je raširene prste i
sveće blistave kao glave maka. Strah i blagoslov su bili u
sobi.
Sveće ne smeju da se ugase, mislio je. Treba da bude
svetlosti, svetlosti, svetlosti. Fitilj i vosak nikada ne smeju
da dogore. Celog dana, cele noći, tri sveće kao tri devojke
moraju da crvene iznad moga kreveta. Te tri devojke
moraju da me štite.
Prvi plamen je zaigrao i ugasio se. Iznad drugog i
trećeg plamena Kalagan je pućio svoje sive usne. Soba je

30 str.
bila mračna. „Kuda ćemo da idemo?“ – rekao je, i ne
čekajući odgovor svukao je čaršave sa kreveta i podigao
Petra na ruke. Njegov kaput je bio vlažan i sladunjav na
Petrovom licu.
„Oh, Kalagane, Kalagane“ – rekao je Petar pritiskujući
usta na crnu materiju. Osećao je pokrete Kalaganovog
tela, napregnute i opuštene mišiće, luk ramena i trag noge
na zahuktaloj zemlji. Ispod gline i krečnjaka zemlje vetar
se podigao do njegovog skrivenog lica. Tek kada su grane
drveća zaparale po njegovim leđima shvatio je da je nag.
Čvrsto je stisnuo usne preko vlažnog nabora mesa da ne bi
glasno uzviknuo. I Kalagan je bio nag kao novorođenče.
„Jesmo li goli?“ Imamo nešto kosti, naše organe, našu
kožu i meso. Pantljika od krvi vezana je u tvojoj kosi. Ne
boj se. Imaš odeću od vena oko sebe. Reči su projurile
pored njih, vetar je prestao, noseći plodove borbe ispod
meseca. Petar je čuo ptičje pesme, ali ne onakve kakve su
iz svojih grla izvlačile ptice koje su pevale na njegovom
prozoru. Ptice su bile slepe.
„Jesu li slepe?“ pitao je Kalagan. „Nose svetove u
očima. Ima beline i mraka u njihovom zviždanju. Ne boj
se. Ima svetlih očiju pod ljuskama njihovih jaja.“
Odjednom se zaustavio. Petar je ležao lagan kao pero
na njegovim rukama. Stavio ga je nežno na zelenu kuglu
zemlje. Ispod njih je dolina putovala u daljinu sa svojim
teretom hromog drveća i trave, tamo gde je mesec visio na
pupčanoj vrpci iz tame. Iz šuma sa obe strane čulo se
praskanje pušaka, fazani su padali kao kiša. Ali uskoro se
noć stišala; ublažavala je okidanje palih grančica koje su
pucketale pod Kalaganovim nogama.
Svestan svog bolesnog srca, Petar stavi ruku na njega,
ali ne oseti zaštitničko meso. Vrhovi prstiju su mu brideli

31 str.
od krvi koja je tekla, ali su vene bile nevidljive. Bio je
mrtav. Sada je bio siguran da je mrtav. Petrov duh,
nevidljivo obavijen oko duha krvi, stajao je na njegovom
globusu i čudio se izopačujućoj noći.
„Koja je ovo dolina?“, pitao je Petrov glas.
„Džarviska dolina“, rekao je Kalagan. I on je bio
mrtav. Ni kost ni dlaka nisu stajali uspravno pod mrazom
koji je stalno padao.
„Ovo nije Džarviska dolina.“
„Ovo je gola dolina.“
Stalno udvostručavajući snagu svojih zrakova, mesec
je osvetlio koru, korenje i granje Džarviskog drveća,
zaposlenu vaš u šumi, oblike kamenja i crne mrave koji su
ispod njih putovali, šljunak u potoku, tajnu travu i
neumorne grobare pod vlatima. Iz svojih rupa u bokovima
bregova došli su pacovi i lasice sa dlakom belom na
mesečini, plodili su se i borili, hrleći dole da zagrizu
zubima u stočje vratove. Čim bi stoka pala ispijene krvi na
zemlju a glodari pobegli, dolazile su sve muve sa đubrišta
po poljima i kao magla se spuštale po leševima. Iz ogoljene
doline podigao se vonj smrti od koga su se širile ogromne
nozdrve na mesečevom licu. Sad su padale ovce, a muve su
navaljivale na njih. Pacovi i lasice su se borili za meso i
padali jedan po jedan stvarajući rane za ovčje buve koje su
već virile iz njihovog krzna. Petru je brzo prošlo vreme, a
mrtve je, pojedene do simetričnog kostura, već pokopao
vetar koji je sve jače i glasnije duvao dok su debele muve
padale na travu. Onda su crvi i grobari rastočili vlakna
životinjskih kostiju, radili su precizno i veselo, a korenje iz
očnih duplji i cveće iz nestalih grudi propupelo je bojama
mrtvog života. Krv koja je istekla tekla je preko zemlje,
ispravljala je vlati trave, oplođavala semenje nošeno

32 str.
vetrom i ulivala se u usta proleća. Odjednom su se svi
potoci zacrveneli od krvi, čitavo tuce krivudavih vena
preko svih dvadeset polja punih usirenog šljunka.
Petrov duh je zavikao od radosti. Život je bio u goloj
dolini, život u svojoj golotinji. Video je potoke i nemirnu
vodu, cveće kako niče iz mrtvila, a vlati i korenje osnažili
su se pod koracima prolivene krvi.
Potoci su se zaustavili. Prah mrtvaca zasuo je proleće i
zagušio usta. Prašina je ležala preko voda kao taman led.
Svetlo, koje je bilo svevideće i pokretno, zaledilo se u
zracima mesečine.
„Život u ovoj golotinji“ – rugao se Kalagan pored
njega, i Petar je znao da on prstom, koji je bio samo duh
prsta, pokazuje na mrtve potoke. Ali dok je govorio i dok je
oblik, koji je na sebe uzelo Petrovo srce u doba opipljivog
mesa, bio svestan kucanja u užasu, kao hiljadu života, iz
šljunka je prsnuo jedan život iz utrobe obavijen telom
dečaka. Potoci su opet potekli svojim putem, a mesečeva
svetlost je u novom sjaju sijala na dolinu i povećavala
senke doline i izvlačila krtice i jazavce iz njihove zime u
ponoćno doba sveta koje ne zna za smrt.
„Svetlost se javlja iza brega“, rekao je Kalagan i podi-
gao nevidljivog Petra na ruke.
Zorilo je zaista daleko iznad Džarviske doline koja je
još uvek bila gola pod mesečinom. Dok je Kalagan jurio
ivicama bregova, u šumu i preko likujućeg predela u kome
je i drveće trčalo zajedno sa njim, Petar je radosno
uzviknuo.
Čuo je Kalaganov smeh kao grmljavinu koju je dohva-
tio i pojačao vetar. Bilo je uzvikivanja u vetru i uzbune pod
površinom zemlje. Čas ispod korenja, a čas na vrhovima

33 str.
divljeg drveća, on i njegov stranac su trčali nasuprot vetru.
Peli su se preko i puzali ispod palih ograda svetlosti i vikali
su.
„Slušaj pevca“, vikao je Petar, i čaršavi na krevetu
popeli su mu se do brade.
Čovek sa četkom nacrtao je crveni luk prema istoku.
Duh kruga oko mesečevog kruga okretao se kroz oblake.
Prešao je jezikom preko usana koje su se kao nekim
čudom zaodele u kožu i meso. U ustima je imao čudan
ukus kao da je prošle noći, preko tri stotine noći, popio
sok pa zaspao. U mozgu je čuo stari zvuk Kalagana. Od
zore do mraka govorio je o smrti, video je moljca
uhvaćenog na plamenu sveće, u ušima mu je odzvanjao
smeh koji nije mogao da bude njegov. Petao je ponovo
zapevao, a ptica je zazviždala kao kosa kroz travu.
Rianon, toplog i slatkog grla, ušla je u sobu.
„Rianon“, rekao je, „uzmi moju ruku Rianon“.
Nije ga čula, stajala je iznad njegovog kreveta i gledala
ga sa beskrajnom tugom.
„Uzmi moju ruku“, rekao je. A onda: „Zašto navlačiš
čaršav preko mog lica?“

34 str.
 NEPRIJATELJI

Bilo je jutro na zelenim poljima Džarviske doline, a

gospodin Oven je plevio korov sa ivica baštenske staze. Jak
vetar ga je vukao za bradu, biljni svet je grmeo pod
njegovim nogama. Vrana se izgubila na nebu i dozivala je
mužjaka, ali mužjak nije došao. I vrana je odletela na
zapad sa jadom u kljunu. Kada se uspravio i pogledao
nebo, gospodin Oven je video kako crna krila lepršaju
naspram crvenog sunca. U kuhinji, punoj promaje,
gospođa Oven je jadikovala nad supom. Nekada davno u
dolinu se samo sklanjala stoka; dečaci sa farmi silazili su
sa bregova da sakupe stoku i da je odvedu na mužu;
nijedan stranac nije stupio u dolinu. Hodajući usamljen po
poljima, gospodin Oven je naišao na nju pred kraj jednog
kasnog leta, kada se stoka smirila a potok šaputao nad
šljunkom. ‘Ovde na sred doline sagradiću jednospratnu
kuću okruženu vrtom’, mislio je gospodin Oven. Sećajući
se tačno puta kojim je stigao uz vijugave bregove, vratio se
u selo zapitkivanju gospođe Oven. Tako se dogodilo da je
jednospratna kuća iznikla u zelenim poljima; vrt je
prekopan i zasađen, a okolo je podignuta niska ograda da
štiti povrće od krava.
To je bilo početkom godine. Leto i jesen su prošli; vrt
je procvetao i umro; po korovu se uhvatilo inje. Gospodin
Oven se ponovo sagnuo čisteći stazu, dok je vetar povijao
glave obližnjih trava i od svih zelenih usta pravio
proročišta. Strpljivo je davio korov; korenje je izlazilo na
površinu, ratujući sa zemljom oko sebe; insekti su bili
zaposleni u rupama gde je izbio korov, ali nisu ostavljali
mrlje umirući između njegovih prstiju. Bio je umoran od

35 str.
njihovog umiranja i još umorniji od pada korova. Korenje
je izlazilo na površinu, a jeftine, zelene glave su padale
dole.
Gledajući u dubine svoga kristala, gospođa Oven je
zaboravila na supu. Kugla je potamnela pa se onda
osvetlila, kao da se u njoj pokrenula duga. Zagrevala se
kao sunce, pa se onda opet hladila kao arktička zvezda i
sijala je u naborima haljine gde ju je gospođa Oven čuvala
sa ljubavlju. Za doručkom su joj listići čaja u šolji ispričali
o tamnom strancu. Šta li će joj reći kristal, pitala se
gospođa Oven.
Korenje je izlazilo na površinu, a zgrčeni crv, uznemi-
ren ispitivačkim prstima, slepo se uvijao na suncu.
Odjednom su se sve praznine u dolini ispunile vetrom,
glasovima korenja, disanjem niskog neba. Ne vrišti samo
mandragora; i iščupano korenje govori; svaki korov koji je
gospodin Oven čupao iz zemlje plakao je kao dete. U selu
iza brega svakako besni vetar, a veš prostrt u dvorištu igra
čudne igre. Žene sa obličjima u svojim utrobama osećaju
udaranje novih bila dok se saginju iznad korita koja se
puše. Život će se nastaviti u venama, u kostima, u mesu
što vezuje, što ima svoja doba i klime baš kao i dolina koja
vezuje okolne kuće mesom zelene trave.
Kugla je, kao otvoren grob, izdala svoje mrtve gospođi
Oven. Ona je buljila u usne žena i kose ljudi što su se
uplitale u šaru na licu kristalnog sveta. Ali, odjednom, šare
su nestale i ona je mogla da vidi samo obrise Džarviskih
bregova. Čovek sa crnim šeširom na glavi je hodao stazom
u nevidljivu dolinu. Ako se bude još približio pašće u njeno
krilo. „Čovek sa crnim šeširom na glavi hoda po
bregovima“, doviknula je kroz prozor. Gospodin Oven se
nasmejao i produžio da plevi.

36 str.
 Baš tada je prečasni gospodin Devis zalutao; on je
lutao celoga jutra, ali je sada potpuno izgubio put; stajao je
uznemiren na ivici Džarviskih bregova. Jak vetar je duvao
kroz granje, a velika sivo-zelena zemlja nesigurno se
pokretala ispod njega. Gde god bi bacio pogled bregovi su
se burno dizali prema nebu, a kad je potražio da se skloni
od vetra poplašila ga je tama. Što je dalje hodao, predeo
oko njega bivao je sve čudniji; dostizao je nesanjane
visine, a onda je ponovo padao u dolinu ni malo veću od
njegovog dlana. Drveće je hodalo poput ljudi. Čudnom
slučajnošću stigao je na ivicu bregova baš kad je sunce
doprlo do sredine neba. Dok se široki svet ljuljao od
jednog do drugog horizonta, on je stao pod drvo i
pogledao u dolinu. U polju je bila kućica okružena vrtom,
oko nje je grmela dolina, vetar je naletao na nju kao bokser
ali je kuća stajala mirno. Gospodinu Devisu je izgledalo
kao da je kuću iznela iz sela neka ogromna ptica i postavila
je na sredinu ogromnog sveta.
Ali dok se peo preko oštrih ivica i silazio niz strane
brega, izgubio je svoje mesto u kristalu gospođe Oven.
Oblak je zamenio njegov crni šešir, a pod oblakom je
hodao veoma stari fantom, spodoba od vazduha sa
zamrznutim zvezdama u bradi i polumesecom umesto
osmeha. Gospodin Devis nije znao ništa o tome dok mu je
kamenje greblo ruke. Bio je star, bio je opijen vinom jutra,
ali iz njegovih rana je tekla ljudska krv.
Ni gospodin Oven nije znao za promenu u kristalu dok
je, licem okrenut zemlji, rukama stezao vratove plačnog
korova. On je čuo kako gospođa Oven prorokuje dolazak
crnog šešira i nasmejao se kao što se uvek smejao njenoj
veri u snage mraka. Podigao je glavu kada ga je pozvala i s
osmehom se vratio jasnijoj poruci zemlje. „Množite se,
množite“, rekao je crvima ometenim u njihovom rovanju.

37 str.
Sekao je smeđe crve napola, tako da polovine mogu da se
množe, da svoj život rasprostru vrtom i da iziđu kao
zaraza u polja i u stomake goveda.
Gospodin Devis nije znao ništa o tome. Video je
mladića vredno nagnutog nad zemljom; video je da kuća
izgleda kao prijatna slika, a uz prozor je bilo prisutno lice
blede mlade žene. Skidajući svoj crni šešir, predstavio se
kao paroh sela udaljenog deset milja.
„Vi krvarite“, rekao je gospodin Oven.
Ruke gospodina Devisa bile su zaista krvave.
Kada je gospođa Oven izvidala parohove rane, ponu-
dila mu je da sedne u fotelju kod prozora i skuvala mu
šolju jakog čaja.
„Videla sam vas na bregu“, rekla je, a on je upitao kako
je mogla da ga vidi kada su bregovi visoki i udaljeni.
„Imam dobre oči“, odgovorila je.
Nije posumnjao u to. Njene oči bile su najčudnije oči
koje je ikada video.
„Mirno je ovde“, rekao je gospodin Devis.
„Nemamo časovnik“, odgovorila je i postavila sto za
troje.
„Vi ste vrlo ljubazni.“
„Ljubazni smo prema onima koji nam dolaze.“
Pitao se koliko li ih to dolazi do usamljene kuće u
dolini, ali nju nije upitao jer se bojao njenog odgovora.
Slutio je da je ona čudna žena koja voli tamu zato što je
tama. Bio je prestar da se interesuje za tajne mraka; sada,
u pocepanom tamnom odelu, mokar i sa previjenim
rukama, osećao se stariji nego ikada. Jutarnji vetrovi

38 str.
mogli bi da ga obore na zemlju, a mogao je da uopšte ne
primeti iznenadan dolazak mraka. Kiša bi mogla da prođe
kroz njega kao što prolazi kroz telo duha. Sedeo je pored
prozora, umoran, sed starac i bio je skoro nevidljiv prema
prozorima i beloj navlaci na stolici.
Obed je bio brzo gotov, i gospodin Oven je došao
neopran iz vrta.
„Da izmolimo zahvalnicu?“ – upitao je gospodin Devis
kada su sve troje seli za sto.
Gospođa Oven je klimnula glavom.
„O, svemogući Bože, blagoslovi ovaj naš obed“, rekao
je gospodin Devis. Dižući pogled dok se molio, video je da
su gospodin i gospođa Oven zatvorili oči. „Zahvaljujemo ti
na darovima koje si nam dao.“ Video je kako se usne
gospodina i gospođe Oven lako miču, ali je znao da njihove
molitve nisu njegove molitve.
„Amin“, rekli su zajedno.
Ponosan za obedom, gospodin Oven se saginjao nad
svojim tanjirom kao što se saginjao nad plačnim korovom.
Kroz prozor se videlo smeđe telo zemlje, zelena koža trave
i grudi Džarviskih bregova; duvao je vetar koji je ledio srce
u životinje i sijalo je sunce koje je popilo rosu sa polja;
stvaranje se znojilo na pore drveća, a zrna peska na
dalekim obalama množila su se dok je more valjalo svoje
talase preko njih. Osećao je grubu hranu na svom jeziku;
koža na mesu značila je nešto i donošenje hrane do usta
imalo je neki cilj. Sa iznenadnim zadovoljstvom video je
da je grlo gospođe Oven obnaženo.
I ona je bila nagnuta nad svojim tanjirom, ali je vilju-
škom lupkala po njemu. Nije jela, jer su je obuzele stare
sile. Nije smela da podigne glavu zbog zelenila svojih

39 str.
očiju. Po zvuku je znala na koju stranu duva vetar u dolini;
po povijanju senki na stolnjaku znala je gde je sunce. O,
kada bi mogla da uzme svoj kristal i da u njemu vidi
prostore tame kako pokrivaju ovo zimsko svetlo. Ali tama
se skupljala u njenom mozgu, uvlačeći u sebe svetlo oko
nje. S njene leve strane bio je duh; svom snagom je uvukla
nedokučivo svetlo koje se kretalo oko njega i pomešala ga
u svom tamnom mozgu.
Kao čovek koga je isisala ptica, gospodin Devis je
osetio očajanje u svojim venama. U slatkom zanosu
ispričao je svoju avanturu na bregovima; ispričao je kako
je bilo hladno i kako je duvalo, kako su brda išla čas dole
čas gore. Ispričao je kako je zalutao i kako je našao mračan
zaklon da se zaštiti od kavgadžija u vetru, ali ga je tama
poplašila i on je ponovo pošao po bregovima gde ga je
jutro bacalo kao talasi lađu. Gde god je išao oduvavalo ga
je na otvoreno, saterivalo u usku senku. Žaleći se, rekao je
da nigde nije bilo skloništa za starca. Voleo je svoju
parohiju i zemlju koja je okružuje, ali su bregovi bežali
pod njegovim koracima ili ga bacali u vazduh. I pošto je
voleo svog boga, voleo je i tamu u kojoj su ljudi iz davnina
obožavali tamno nevidljivo. Ali sada su pećine u
bregovima bile pune obličja i glasova koji su mu se rugali
zato što je star.
„On se boji tame“, mislila je gospođa Oven, „divne
tame“. Sa osmehom na licu, gospodin Oven je mislio: „On
se boji crva u zemlji, parenja u drvetu, žive masnoće
zemlje.“ Gledali su u starca i videli da liči na duha više
nego ikada. Prozor iza njega bacao je otrcan krug svetlosti
oko njegove glave.
Odjednom je gospodin Devis klekao da se moli. Nije
razumevao hladnoću u svom srcu, niti strah koji ga je
zbunjivao. Dok je govorio svoje molitve za spasenje,

40 str.
gledao je u osenčene oči gospođe Oven i u nasmejane oči
njenog muža. I klečeći na tepihu, pored stola, gledao je sa
čuđenjem u tamni mozak i grubo tamno telo. Gledao je i
molio se kao neki stari bog opkoljen neprijateljima.

41 str.
 DRVO

Sa kuće koja je gledala u Džarviske bregove negde u

daljini, dizala se kula za dnevne ptice da u njoj grade svoja
gnezda i za buljine da je noću obleću. Svetlo u prozoru
kule videlo se iz sela kao svitac kroz prozorska okna; ali
soba ispod vrapčijih gnezda skoro nikada nije bila
osvetljena; paučina se pružala preko njene prljave
tavanice; soba je gledala na preko dvadeset milja brdovitog
zemljišta, a njeni uglovi bili su puni prašine na kojoj su se
videli tragovi kandži; oni su čuvali svoje tajne.
Dete je poznavalo kuću od krova do podruma; pozna-
valo je nepravilne travnjake i vrtlarevu kućicu u kojoj je
cveće bujalo iz saksija; ali dete nije moglo da pronađe ključ
od vrata na kuli.
Kuća se menjala prema njegovim raspoloženjima;
travnjak je čas bio more, čas obala, čas nebo, ili ma šta
drugo što je dete želelo: Kada je travnjak bio tužna milja
vode, a dete plovilo niz talase na slomljenom cvetu,
dolazio je vrtlar iz svoje kućice blizu ostrva od žbunja. I on
je uzimao cvetnu stabljiku i plovio. Jašući na vrtnoj metli,
leteo je gdegod bi dete zaželelo. Vrtlar je znao sve priče od
postanka sveta.
„U početku“, rekao bi on, „postojalo je drvo“.
„Kakvo drvo?“
„Drvo na kome zviždi ona vrana.“
„Soko, soko“, vikalo je dete.
Vrtlar bi pogledao na drvo, tamo bi video ogromnog
sokola kako čuči na grani, ili orla kako se ljulja na vetru.

42 str.
 Vrtlar je voleo Sveto pismo. Kada bi sunce zašlo, a vrt
bio pun sveta, on je sedeo pored sveće u svojoj kućici i
čitao o prvoj ljubavi, i o jabukama, i zmiji. Ali je najviše
voleo smrt Hrista na drvetu. Drveće ga je okružavalo i on
je saznavao o promeni godišnjih doba po bojama na kori i
po tečenju soka kroz pokriveno korenje. Njegov svet se
kretao i menjao, kao što se proleće kreće duž grana
menjajući njihovu golotinju; njegov bog je rastao kao drvo,
sa zemlje u obliku jabuke; davao je pupoljke svojoj deci i
puštao da tu decu oduvaju sa njihovih mesta vetrovi zime;
zima i smrt kretale su se u jednom vetru. Sedeo je u svojoj
kućici i čitao o raspeću, gledao je preko saksija na svom
prozoru, u zimske noći. Tada je obično mislio kako je
ljubav neverna u takvim noćima, i kako mnoga njena deca
bivaju posečena.
Dete je menjalo vetrovite travnjake u svojim igrama.
Vrtlar ga je zvao imenom njegove majke, stavljao ga je na
svoja kolena i pričao mu o čudima Jerusalima i o rođenju u
jaslama.
„U početku je postojalo selo Vitlejem“, šaputao je on
detetu pre nego što bi zvono za čaj zazvonilo iz nastupaju-
će tame.
„Gde je Vitlejem?“
„Daleko“, rekao je vrtlar, „na Istoku“.
Na Istoku su stajali Džarviski bregovi krijući sunce,
njihovo drveće izvlačilo je mesec iz trave.
Dete je ležalo u krevetu. Gledalo je drvenog konja i
želelo da on dobije krila da bi mogao da ga uzjaši i poleti sa
njim u arapske oblake. Ali vetrovi Velsa duvali su u zavese,
cvrčci su cvrčali na đubrištu ispod prozora. Njegove
igračke su bile mrtve. Počeo je da plače, a onda se

43 str.
zaustavio ne znajući zašto plače. Noć je bila vetrovita i
hladna, bilo mu je toplo pod pokrivačem; noć je bila velika
kao brdo, on je bio dečak u krevetu.
Zatvarajući oči, gledao je u uzvitlanu pećinu koja je
bila dublja od tame vrta u kome je stajalo prvo drvo sa
nestvarnim pticama i sijalo kao vatra. Suze su mu vrcale
natrag pod kapke dok je mislio na to kako je prvo drvo
tako blizu njega, kao prijatelj u vrtu. Izvukao se iz kreveta
i na prstima došao do vrata. Drveni konj je podskočio na
svojim federima, i uplašeno dete bešumno je otrčalo
natrag u krevet.
Dete je pogledalo konja, ali je konj bio miran; ponovo
je na prstima prešao preko tepiha i došao do vrata,
okrenuo je bravu i istrčao na odmorište. Slepo pipajući
ispred sebe, našao je put do vrha stepenica; pogledao je
dole u hodnik i video kako se gomile senki uvlače i izvlače
iz uglova, čuo je njihove izlomljene glasove, zamišljao je
dubinu njihovih očiju i njihove mršave ruke. Ali one su
male i tajnovite, bez krvi, nisu zaštićene nevidljivim
oklopima nego obavijene materijom tankom kao paučina;
one će šaputati dok on bude hodao, dodirivaće ga po
ramenu i šištati u njegovo uvo. Sišao je niz stepenice;
nijedna senka se nije pokrenula u hodniku; uglovi su bili
prazni. Ispružio je ruku i potapšao tamu, zamišljajući da
oseća neku suvu i baršunastu glavu kako se uvlači pod
prste i u nokte kao magla. Ali ničega nije bilo. Otvorio je
prednja vrata i senke su se izgubile u vrtu.
Kada se našao na stazi strah ga je napustio. Mesec je
legao na neoplevljene aleje, a njegovo inje se rasprostrlo
po travi. Najzad je došao do osvetljenog drveta na kraju
šljunkovitog puta, došao je do drveta koje je bilo starije
čak i od čuda svetlosti, u njemu su ispod kore spavale
biljne vaši, a grane su štrčale iz tela kao smrznute ruke

44 str.
žene. Dete je dodirnulo drvo; ono kao da se povilo od
njegovog dodira. Video je zvezdu, svetliju od ijedne druge
na nebu, kako postojano gori iznad prve ptičje kule i sija
samo na grane bez lišća, na stablo i na putujuće korenje.
Dete nije sumnjalo u drvo. Ono mu se molilo klečeći
na pocrnelim grančicama koje je noćni vetar oborio na
zemlju. Onda je, drhteći od ljubavi i hladnoće, potrčalo
preko travnjaka prema kući.
Na istoku zemlje živeo je idiot koji je lutao kao pro-
sjak. Prosio je hleb čas na nekoj farmi, čas u kući neke
udovice. Sveštenik mu je poklonio odelo i ono se vrtelo
oko njegovih gladnih rebara i ramena i lepršalo je na vetru
dok je hramao preko polja. Ali njegove oči su bile tako
velike a njegov vrat tako beo i čist da mu niko nije odbijao
ono što je tražio. Kad je tražio vodu, davali su mu mleko.
„Odakle si?“
„Sa Istoka“, rekao je.
Tako su znali da je idiot i davali su mu da jede i da
počisti dvorište.
Kada se sagao sa grabuljom iznad đubreta i izgaženog
zrnevlja čuo je kako se neki glas podiže u njegovom srcu.
Stavio je ruku u seno, uhvatio miša, pomilovao ga po
njuščici i pustio da ode.

***
Celoga dana dete je mislilo na drvo; cele noći drvo je
bilo u njegovim snovima, a zvezde su sijale iznad njega.
Jednog jutra sredinom decembra, dok je vetar sa najdaljih

45 str.
bregova jurio oko kuće, a sneg tamnih časova još se nije
bio istopio sa travnjaka i krovova, dete je otrčalo do
vrtlareve kućice. Vrtlar je popravljao slomljene grabulje.
Bez reči, dete je selo na sanduk pun semenja i posmatralo
ga kako vezuje zupce; ono je znalo da ih žica neće držati
zajedno. Pogledalo je u vrtlareve čizme, mokre od snega, u
zakrpe na kolenima, u nezakopčan kaput, u nabore
stomaka ispod iskrpljene flanelske košulje. Gledalo je u
vrtlareve ruke dok su se zaposleno kretale preko zlatnih
čvorova žice; to su bile snažne, mrke ruke, ispod noktiju
bilo je zemlje, a vrhovi prstiju bili su žuti od duvana. Sve
bore vrtlarevog lica bile su odlučne dok je povezivao
gvozdene zupce i osećao kako se i dalje nesigurno klate.
Dete se bojalo snage i prljavštine starčeve; ali kada je
pogledalo u dugačku, gustu bradu, belu kao ovčije runo,
umirilo se. Brada je ličila na bradu apostola.
„Molio sam se drvetu“, reklo je dete.
„Uvek se moli drvetu“, rekao je vrtlar, misleći na
Kalvariju i Eden.
„Molim se drvetu svaku noć.“
„Moli se drvetu.“
Žica je skliznula preko zubaca.
„Molim se onom drvetu.“
Žica je prsla.
Preko cveća u staklenoj bašti dete je pokazivalo na
drvo koje jedino od sveg drveća u vrtu nije nosilo trag
snega.
„Jablan“, rekao je vrtlar, ali dete je ustalo sa sanduka i
povikalo tako glasno da su nepopravljene grabulje pale sa
zvekom na pod.

46 str.
 „Prvo drvo. Prvo drvo o kome si mi pričao. U početku
je bilo drvo, rekao si. Ja sam to čuo“, vikalo je dete.
„Jablan je dobar kao i svako drugo drvo“, rekao je
vrtlar, spuštajući glas da bi ugodio detetu.
„Prvo drvo na svetu“, reklo je dete šapatom.
Umireno vrtlarevim glasom smejalo se kroz prozor
drvetu, i opet je žica počela da klizi preko slomljenih
grabulja.
„Bog raste u čudnom drveću“, rekao je starac. „Njego-
vo drveće raste na čudnim mestima.“
Dok je pričao priču o dvanaest stupnjeva krsta, drvo je
mahalo granama detetu.
Glas Apostola podigao se iz promuklih pluća. „Tako su
ga podigli na drvo, a kroz njegov stomak i noge zakucali su
eksere.“
Na stablu jablana videla se krv podnevnog sunca, koja
je na kori izgledala kao mrlja.

***
Idiot je stajao na Džarviskim bregovima i gledao dole
u čistu dolinu sa čijih se voda i trave dizala i gubila magla.
Video je kako se rosa rastapa, kako stoka zuri u potok,
kako tamni oblaci beže čujući dolazak sunca. Sunce se
pojavilo na ivicama tankog vodenog neba slično bomboni
u čaši vode. On je bio gladan svetlosti kada je prva i skoro
nevidljiva kiša pala na njegove usne; iščupao je travu,
okusio je i osetio kako leži zelena na njegovom jeziku. Bilo

47 str.
je svetla u njegovim ustima, zvuk je bio svetao u njegovim
ušima, i sve je bilo samo svetlost u dolini koja je nosila
tako čudno ime. On je poznavao Džarviske bregove,
njihova obličja dizala su se iznad nagiba zemljišta i mogla
su se videti miljama unaokolo, ali niko mu nije rekao da
ispod bregova leži dolina. „Vitlejem“, rekao je idiot dolini,
prevrćući zvukove reči i pružajući im svu slavu jednog
velškog jutra. On se bratimio sa svetom oko sebe, srkutao
je vazduh kao što novorođenče srkuće svetlost i bratimi se
sa njom. Život Džarviske doline, koji je isparavao iz trave i
drveća, i dugački potok davali su mu novu krv. Noć je
ispraznila vene idiota, a zora u dolini ih je ponovo
napunila.
„Vitlejem“, rekao je idiot dolini.

***
Vrtlar nije imao poklon za dete, zato je izvadio ključ iz
džepa i rekao: „Ovo je ključ od kule. Na Badnje veče
otvoriću ti vrata.“
Pre nego što se smrklo, vrtlar i dete popeli su se uz
stepenice na kuli, ključ se okrenuo u bravi, vrata su se
otvorila kao poklopac neke tajanstvene kutije i propustila
ih unutra. Soba je bila prazna.
„Gde su tajne“? – pitalo je dete, gledajući u drvene
grede, u paukove uglove i u gvozdene rešetke na prozoru.
„Dovoljno je što sam ti dao ključ“, rekao je vrtlar, koji
je verovao da se ključ sveta nalazi u njegovom džepu
zajedno sa ptičjim perjem i cvetnim semenjem.

48 str.
 Dete je počelo da plače zato što nije bilo tajni. Pretra-
živalo je praznu sobu podižući prašinu i tražeći nevidljiva
tajna vrata, kuckalo je po zidovima osluškujući odjeke u
sobi iznad kule. Izbrisalo je paučinu sa prozora i pogledalo
kroz prašinu u snežno Badnje veče. Svet bregova pružao
se daleko u nebo, vrhovi bregova koje nikada nije video
peli su se u susret snežnim pahuljicama. Šume i stenje,
mora gole zemlje i nova plima planinskih oblaka ležali su
pred njim. Na istoku su se videli obrisi bezimenih bregova
i pećina od drveća.
„Ko su oni? Ko su oni?“
„To su Džarviski bregovi“, rekao je vrtlar, „oni su
postojali od početka sveta“.
Uzeo je dete za ruku i odveo ga od prozora. Ključ se
okrenuo u bravi.
Te noći dete je dobro spavalo; bilo je neke snage u
snegu i tami; bilo je stalne muzike u ćutanju zvezda; bilo je
tišine u brzom vetru. Vitlejem je bio bliže nego što se on
nadao.

***
Ujutro na Božić idiot je ušao u vrt. Kosa mu je bila
mokra, a poderane cipele pune blata sa polja. Umoran od
dugog puta i slab od gladi, seo je ispod jablana gde je vrtlar
upalio jednu cepanicu. Sklopio je ruke pred sobom i video
očajanje cvetnih aleja i korov koji je obilno rastao po
ivicama staza. Kula je stajala kao drvo od kamena i stakla,
dižući se iznad crvenih crepova. Privukao je kaput oko
vrata, jer je svež vetar počeo da duva i da udara u drveće;

49 str.
pogledao je na svoje ruke i video da su sklopljene za
molitvu. Onda ga je obuzeo strah od vrta, žbunovi su bili
njegovi neprijatelji, a drveće – koje se u redovima pružalo
sve do kapije – podizalo je ruke u užasu. To mesto je bilo
suviše visoko i gledalo je dole na visoke bregove; bilo je
suviše nisko i podrhtavalo je gledajući u ramena nove
planine. Tu je vetar bio suviše divalj, pušio se u tišini i
izvlačio jevrejski glas iz grana jablana; tu je tišina udarala
kao ljudsko srce.
Dok je sedeo pod svirepim bregovima čuo je neki
unutrašnji glas kako viče: „Zašto si me doveo ovde?“
Nije mogao da kaže zašto je došao; rekli su mu da
dođe i poveli su ga, ali on nije znao ko su oni bili. Glas ljudi
podizao se iz aleja vrta, kiša se spustila sa neba.
„Ostavite me na miru“, rekao je idiot i napravio mali
pokret rukom prema nebu. „Kiša mi pada na lice, vetar je
na mojim obrazima. Bratimio se sa kišom.“
Tako ga je dete našlo u zaklonu drveta; podnosio je
mučenje vremena s božanskim strpljenjem i puštao da mu
duga kosa leprša kud hoće. Na usnama je imao tužan
osmeh.
Ko je ovaj stranac? Plamen mu gori u očima, vrat mu
je go ispod kaputa. Pa ipak, on se smeje dok u prnjama
sedi ispod drveta na sâm dan Božića. „Odakle si?“, pitalo je
dete.
„Sa istoka“, odgovorio je idiot.
Vrtlar nije slagao, tajna kule bila je istinita; ovo tamno
i olinjalo drvo koje je svetlelo osamljeno u noći, bilo je prvo
drvo na svetu.
Ali je upitao ponovo:

50 str.
 „Odakle si?“
„Sa Džarviskih bregova.“
„Stani uz drvo.“
Još uvek smejući se, idiot je ustao i naslonio se leđima
na drvo.
„Stavi ruke ovako.“
Idiot je ispružio ruke.
Dete je potrčalo što je brže moglo do vrtlareve kućice i
vraćajući se preko mokre trave videlo je da se idiot nije
pokrenuo, stajao je uspravan i osmehnut, leđima
naslonjen na drvo i ispruženih ruku.
„Daj da ti vežem ruke.“
Idiot je osetio kako se žica koja nije uspela da popravi
grabulje zatvara oko njegovih zglavakova. Zasecala je u
meso, krv iz rana padala je svetlucajući na travu.
„Brate“, rekao je. Video je da dete drži na dlanu srebr-
ne eksere.

51 str.
 MAPA LJUBAVI

„Ovde žive životinje sa dvostrukim leđima“, rekao je

Sem Rib. Pokazao je na svoju mapu ljubavi, kvadrat mora,
ostrva, i čudnih kontinenata sa šumom tame na
krajevima. Ostrvo sa dvostrukim leđima, koje se nalazilo
na liniji ekvatora, povuklo se na njegov dodir kao
sifilistična koža, a okolno more krvi našlo je nov pokret u
svojim vodama. Tu se semenje, uzvodno, razbijalo o
uzavrele obale; zrna peska su se množila; godišnja doba su
prolazila; leto je u žaru plođenja stiglo jeseni i do prvih
zimskih mrazeva, ostavljajući ostrvo da iz svojih šupljina
uobličava četiri suprotna vetra.
„Ovde žive prve životinje ljubavi“, reče Sem Rib,
zabadajući prste u bregove malog ostrva. On je znao da se
tu plod prvih ljubavi meša sa travama koje su podmazivale
svoje zelene klice, i sopstvenim sokom i vetrom hranile
prvu ozledu ljubavi koja sve do dolaska proleća nije našla
odgovor nerava u vlatima trave.
Bet Rib i Rojben označili su zeleno more oko ostrva.
Ono je prolazilo kroz pukotine u zemlji kao dečak kroz
svoje prve pećine. Ispod mora su označili kanale, ucrtane
u lešu koji je spajao ostrvo prvih životinja sa močvarnom
zemljom. Stideći se polutečnih biljaka koje su klijale iz
močvare, perom nacrtanih otrova koji su vrili u travi, i
parenja u blatu, deca su pocrvenela.
„Ovde se kreću dva vremena“, reče Sem Rib. Prstom je
prešao preko blago iscrtanih trouglova dvaju vetrova i
preko ustiju dvaju heruvima. Vremena su se kretala u
jednom pravcu. Jedno po jedno, puzala su preko užasa

52 str.
močvare, zadovoljna u senci sopstvenih kiša i snegova, u
buci svojih uzdaha i u zadovoljstvima svojih zelenih
bolova. Vremena su, kao devojka i mladić, išla kroz
nemiran svet, morske bure su se vukle ispod njih a oblaci
se razdvajali u besu kretanja, dok su ona gledala u grubi
zid vetra.
„Vratite se sintetični bludni sinovi u laboratoriju
vašeg oca“, deklamovao je Sem Rib, „a debelo ždrebe u
staklo za opite“. Pokazao je na promene mesta, na
olovkom izvučene linije odvojenih vremena koja su
putovala preko dubokog mora i na drugi rascep između
zaljubljenih svetova. Heruvimi su duvali jače; vetar dvaju
nemirnih vremena i pene mora stalno su išli napred; na
usamljenoj obali dveju sparenih zemalja stajala su
vremena. Kao dve gole kule dveju ljubavi u jednom zrnu
usred milion zrna peska, oni su se, sledeći strelicu na
mapi, mešali u jednu jedinu snagu. Ali, strelice mastila
vraćale su ih natrag; dve oslabljene kule, mokre od ljubavi,
drhtale su u strahu od svog prvog spajanja, i dve blede
senke prešle su preko zemlje.
Bet Rib i Rojben uspeli su se bregom koji je bacao
kameni pogled na šarenu dolinu, s rukom u ruci trčali su
niz breg pevajući. Skinuli su čarape na mokroj travi prve
od dvadeset poljana. U dolini živi duh koji će ići napred i
onda kada sva brda, drveće, stene i potoci budu sahranjeni
pod zapadnom smrću. Tu je bila prva livada na kojoj je
ludi Džarvis pre sto godina posejao svoje seme u utrobu
devojke koja je došla iz daleke zemlje i legla sa njim u
bolovima ljubavi.
Tu je bila četvrta poljana, mesto gde se događaju čuda,
gde mrtvi mogu, pijanih nogu, da iziđu iz suvih grobova, a
anđeli mogu da se pobiju na vodama potoka. Iz tame se
pojavio duh četvrtog polja, zakopan u zemlji dublje nego

53 str.
što slepo korenje može da iskopa u potrazi za parenjem, i
privukao je dubinu i tamu iz srca svih koji su hodali
dolinom.
U desetom i središnom polju, Bet Rib i Rojben su
lupali na vrata kućice tražeći obaveštenje o položaju prvog
ostrva opkoljenog bregovima punim ljubavi. Zakucali su
na zadnja vrata i dobili sablasan odgovor.
Bosonogi, s rukom u ruci, trčali su kroz deset preosta-
lih polja, do ivice Idriske vode gde je vetar mirisao na
morsku travu, a duh doline se udružio sa kišom koja je
dolazila s mora. Ali noć se spustila sa rukom na boku, a
obličja u daljini maglovite reke privukla su sebi još jedno
novo obličje. Obris ostrva okruženog tamom, negde uz
reku. Bet Rib i Rojben su na prstima došli do uskomešane
vode. Videli su kako obličje raste, razdvojili su prste,
skinuli letnju odeću i goli potrčali uz reku.
„Uz reku, uz reku“, šaputala je ona.
„Uz reku“, rekao je on.
Lebdeli su niz reku, a struja ih je vukla za noge. Ali oni
su pobedili struju i zaplivali prema ostrvu koje je još uvek
raslo. Onda se blato podiglo sa dna reke i počelo da upija
Betine noge.
„Uz reku, uz reku“, vikala je ona i borila se da iziđe iz
blata.
Okovan korovom, Rojben se borio sa sivim glavama
koje su se branile od njegovih ruku i pošao je za njom do
ivice doline koja je vodila put mora.
Ali voda je golicala Bet dok je plivala; osećala je da joj
voda pritiska bokove.

54 str.
 „Ljubavi“, viknuo je Rojben, uzbuđen golicavom
vodom i rukama korenja.
A kada su goli stajali na dvadesetoj poljani ona je
šapnula: „Ljubavi moja.“
Prvi strah ih je vratio natrag. Obukli su odeću na
mokra tela.
„Preko polja“, rekla je.
Ne držeći se više za ruke, deca su trčala kao islabele
kule, preko polja, u pravcu bregova i brdske kuće Sema
Riba. Bila su zbunjena od blata i crvenela su na prvo
golicanje magličaste ostrvske vode.
„Ovde žive prve životinje ljubavi“, rekao je Sem Rib. U
svežini novoga jutra deca su osluškivala, bojeći se da se
uzmu za ruke. Ponovo je dodirnuo breg koji je tonuo tamo
iznad ostrva, i pokazao je na kanale-skelete koji su spajali
blato sa blatom, zeleno more sa tamnijim i sve bregove
pune ljubavi i ostrva u jednu oblast. „Ovde se pari trava,
pari se zelenilo i semenje“, rekao je Sem Rib; „vode
oplođavaju i bivaju oplođene. Pari se sunce sa travom i
zelenilom, pesak sa vodom, voda sa zelenom travom, sve
se to pari da bi rađalo i održavalo zemlju.“ Sem Rib se
spario sa zelenom ženom kao deda Džarvis sa ćelavom
devojkom; on se spario sa ženskom vodom da bi se rodilo i
bilo othranjeno dete koje crveni zbog njega. Video je da
močvare leže blizu prve životinje koja je udvajala leđa,
blizu Kola udvojenih životinja koje su se nalazile ispod
brega visokog koliko i Dedin breg koji se prošle noći
namrštio i obavio kamenjem. Dedin breg je isekao deci
noge, jer su cipele i čarape bile zauvek izgubljene u travi
prve poljane.

55 str.
 Misleći na breg, Bet Rib i Rojben sedeli su mirno. Čuli
su kako Sem kaže da je breg na prvom ostrvu postao mek
kao vuna za silazak ili gladak za klizanje kao led. Sećali su
se pitomog silaženja prošle noći.
„Pitomi breg postane divalj za penjanje“, rekao je Sem
Rib. Oko dečjeg brega ležala je bela staza od kamena i
leda, obeležena tragom klizanja i saonicama dece koja su
silazila; druga staza, u podnožju, pela se gore linijom
crvenog kamenja i krvi pune ispucalih tragova dece koja
su se pela. Silazak je bio mek kao vuna. Ako ne uspeš na
prvom ostrvu, breg koji se penje obaviće se oštrim
kamenjem.
Ne zaboravljajući grbavo kamenje i oštar šljunak u
travi, Bet Rib i Rojben su se prvi put toga dana okrenuli
jedno prema drugom. Sem Rib je stvorio nju i uobličiće
njega, uobličiće ih i stvoriće od mladića i devojke
dvostrukog penjača koji traži ostrvo i tamo se stapa u
jedinstvenu snagu. On im je ponovo spomenuo blato ali ih
nije uplašio. Sive glave korova slomile su se i nikada više
neće narastati u rukama plivača. Prošao je dan penjanja;
ostalo je prvo silaženje, breg na mapi ljubavi, dve grane od
kamena i masline u rukama dece.
Sintetična bludna deca vratila su se te noći u sobu na
bregu, kroz pećine i sobe trčala su na krov, gledala zvezde
i držala se za ruke. Pred njima je ležala šarena dolina, a
stoka se hranila travom sa dvadeset polja. Noću je stoka
išla pored ograde i pila toplu vodu Idrisa. Bet Rib i Rojben
su strčali niz breg, a nežno kamenje je mirno ležalo pod
njihovim nogama; trčali su sve brže niz obronak Džarvisa,
vetar im je duvao kroz kosu, sa severa i juga stizali su do
njih mirisi mora mada tamo mora nije bilo; usporavajući
korak, došli su do prve poljane i tamo su u kravljem tragu
našli uredno položene svoje čarape.

56 str.
 Obuli su ih i potrčali kroz savijene vlati. „Tu je prva
poljana“, rekla je Bet Rib Rojbenu.
Deca su se zaustavila, mesečinom obasjana noć
nastavljala je svoj put. Jedan glas je progovorio iz ograde
tame.
Glas je rekao: „Vi ste deca ljubavi.“
„Gde si?“
„Ja sam Džarvis.“
„Ko si ti?“
„Tu sam, dragi moji, tu, u ogradi sa mudrom ženom.“
Ali deca su pobegla od glasa iz ograde.
„Ovde u drugoj poljani.“
Zaustavili su se da uzmu daha, a lasica je sa cikom
pretrčala preko njihovih nogu.
„Držite se čvršće.“
„Ja ću te držati čvršće.“
Glas je rekao: „Držite se čvrsto, deco ljubavi.“
„Gde si?“
„Ja sam Džarvis.“
„Ko si?“
„Tu sam, tu, ležim sa devicom iz Dolgelija.“
U trećem polju, čovek iz Džarvisa ležao je u ljubavi sa
zelenom devojkom, dok je njih zvao decom ljubavi, ležao
je i voleo njen duh, i miris mleka u njenom dahu. Voleo je
ženu bogalja u četvrtom polju, jer je iskrivljenost njenih
udova produžavala ljubav, i proklinjao je zdravu i pravu

57 str.
decu koja su ga otkrila sa zdravom devojkom u petom
polju.
Devojka iz Tigrovog zaliva čvrsto je držala Džarvisa,
njene usne ostavile su znak crvenog i napuklog srca na
njegovom grlu; to je bilo šesto, vetrovito polje, i tu,
okrećući se od malja njenih ruku, video je njihovu
nevinost, dva cveta u uhu krmače. „Ružo moja“, rekao je
Džarvis, ali je sedma ljubav mirisala u njegovim rukama,
rukama koje su dodirivale i držale glamorganskog crva
ispod osme ograde. Sveta žena iz manastira poslužila mu
je deveti put.
A kada je deset glasova počelo da se diže, pa da se
spušta sa deset površina polunoći i sveta koji ih je
okruživao, deca su povikala u desetom polju.
Bila je mrkla noć kada su odgovorili, kada su glasovi
jednog glasa samilosno odgovorili na dvoglasno pitanje
koje je odzvanjalo u udarcima vazduha.
„Mi smo“, rekli su, „Džarvis u rukama žene, zelene
žene, ćelave žene, Džarvis na boku kaluđerice“.
Pred decom su brojali koliko su imali ljubavi. Bet Rib i
Rojben su čuli deset proročanstava i stidljivo su popustili.
Požurili su prema Idrisu preko preostalih polja, prema
šaputanju poslednjih deset ljubavnika, prema glasu
ostarelog Džarvisa koji je stajao sedokos u zadnjim
sankama. Ostrvo je blistalo, voda je šumorila, u svakom
udaru vetra osećao se pokret udova koji je ugibao ravnu
površinu reke. Svukao je njene letnje haljine, a ona je
savila ruke kao labud. Goli dečak je stajao pored nje,
okrenula se i videla kako roni u talase za njom. Iza njih
glas njenog oca više nije mogao da se čuje.
„Uz reku, uz reku“, zvala je Bet.

58 str.
 „Uz reku“, odgovorio je.
Te noći su samo obeležene vode tekle preko ivica
ostrva prvih životinja, koje se belelo na zracima mladog
meseca.

59 str.
 MIŠ I ŽENA

Pod nadstrešnicama ludnice ptice su zviždanjem

dočekivale dolazak proleća. Ludak, koji je zavijao kao pas
iz sobe na najvišem spratu, nije ih uznemiravao; nisu
prestale da pevaju ni kada je ispružio ruke kroz rešetke na
prozoru blizu njihovih gnezda i kandžama dohvatio nebo.
Zajedno sa vetrom oko bele zgrade kružio je i sveži miris.
Ludničko drveće je mahalo zelenim rukama preko zida,
spoljnom svetu.
U vrtu su sedeli pacijenti i gledali u sunce, u cveće, ni u
šta, ili su dostojanstveno hodali po stazama, slušajući
kako šljunak škripi pod njihovim nogama uz oštar,
razuman zvuk. Moglo se očekivati da će se deca u šarenim
haljinama igrati na travnjacima ne praveći buku. I zgrada
je prijatno izgledala, kao da je poznavala samo lepe stvari
u životu, samo učtiva uzbuđenja. U srednjoj sobi je sedelo
dete koje je makazama odseklo svoj dupli palac.
Malo dalje od glavne staze koja je vodila prema kapiji,
neka devojka je, podižući ruke davala znakove pticama.
Mamila je vrapce lakim pokretom prstiju, ali bez uspeha.
„To je zbog proleća“, rekla je. Vrapci su radosno pevali a
zatim su ućutali.
Urlanje u najvišoj sobi je ponovo počelo. Ludak je
pritiskao lice uz rešetke na prozoru. Široko otvorivši usta,
lajao je na sunce, slušajući tonove svoga glasa uz
nemilosrdnu usredsređenost. Upirući svevideće oči u
zeleni vrt, slušao je pobunu godina koje su se lagano
kretale unatrag. Više nije bilo vrta. Gvozdene rešetke su se
istopile na suncu. Nova soba se otvorila i počela da diše

60 str.
kao cvet.

Probudivši se u mraku, prevrtao je i okretao na vrhu

mozga svoj san, sve dok i poslednji mali simbol nije otežao
od posebnog značenja. Ali bilo je simbola kojih nije mogao
da se seti, oni su tako brzo dolazili i odlazili usred zvukova
lišća, pokreta ženskih ruku koje su sricale po nebu, usred
kiše i duvanja vetra. Sećao se njenog lica i boje njenih
očiju. Sećao se visine njenog glasa, mada ne i onoga što je
govorila. Opet se umorno kretala gore-dole po istoj
travnoj liniji. Ono što je govorila opalo je sa lišćem, i sada
se čulo u vetru čiji je brat tresao prozore kao neki starac.
Bilo je sedam žena u ludom komadu nekog Grka. Sve
su imale isto lice krunisano ćubom lude crne kose. Jedna
po jedna gazile su po travnoj liniji i onda iščezavale.
Okretale su prema njemu isto lice, nepodnošljivo umorno
od iste patnje.
San se promenio. Tamo gde su bile žene sada je bila
aleja drveća. Drveće se naginjalo napred i ukrštalo ruke,
pretvarajući se u crnu šumu. Video je samoga sebe,
apsurdnog u svojoj golotinji, kako ulazi u dubine. Stao je
na mrtvu granu i bio ujeden.
Onda se opet pojavilo njeno lice. U njegovom snu nije
bilo ničeg osim njenog umornog lica. Promene detalja u
snu, i nebeske promene, poluge drveća i zupčaste
grančice, sve su to bili mehanizmi njenog delirijuma. To
nije bila bolest greha na njenom licu, već pre bolest
negrešenja i nečinjenja dobra.

61 str.
 Upalio je sveću na malom drvenom stolu pored poste-
lje. Svetlost je poremetila senke u sobi i izvela iz uglova
iskrivljene ljude-senke. Čuo je prvi put sat. Do tada je bio
gluv za sve osim za vetar i čiste zimske zvukove noćnog
sveta. Ali sada je uporno kucanje sata zvučalo kao srce
nekoga sakrivenog u sobi. Više nije čuo noćne ptice.
Glasni sat je ugušivao njihovu pesmu; ili je možda vetar
bio suviše hladan za njih i uzburkao je njihovo perje. Sećao
se tamne kose žene među drvećem, i sedam žena koje su
gazile travnu liniju.
Više nije mogao da sluša glas razuma. Puls nekog
novog srca udarao je u njemu. Zadovoljno je ostavio da
san diktira svoj ritam. Često je ustajao po zalasku sunca, i
u ludačkoj tami pod zvezdama hodao po bregu, osećajući
prst vetra u kosi i u nozdrvama. Pacovi i zečevi na
njegovom visokom bregu izlazili su iz tame, i senke su ih
tešile što nema svetlosti jarkog sunca. I crna žena se digla
iz tame skidajući stotine zvezda, pokazivala mu je tajnu
koja svetli s veće visine nebeske noći nego sve planete iza
oblaka.
Zaspao je ponovo i probudio se na suncu. Dok se
oblačio, pas je zagrebao na vrata. Pustio ga je unutra i
osetio njegovu vlažnu njušku na ruci. Bilo je toplo, iako je
bilo usred zime. Laki vetar koji je duvao nije mogao da
ublaži vrućinu. Kada je otvorio prozor, nejednaki zraci
sunca izvitoperili su njegove odsjaje u oštre crte svetlosti.
Dok je jeo, pokušao je da ne misli na ženu. Ona se
pojavila iz dubina tame. Utopila se, mrtva je, mrtva. U
čistom svetlucanju kuhinje, između belih dasaka,
oleografskih snimaka starih žena, bakarnih svećnjaka,
tanjira na policama, i zvuka čajnika i sata, bio je uhvaćen
između verovanja u nju i odricanja od nje. Zadržavao se na
linijama njenog vrata. Divljina njene kose se dizala iznad

62 str.
tamne površine. Video je njeno meso u isečenom hlebu;
njena krv je još uvek tekla kanalima njenog tajanstvenog
tela, u prolećnu vodu.
Ali drugi glas mu je govorio da je mrtva. Ona je bila
žena iz ludačke priče. Nagonio je sebe da sluša glas koji je
govorio da je umrla. Mrtva, živa, utopljena, živa. Dva
glasa su se vikanjem ukrštala u njegovom mozgu. Nije
mogao da podnese pomisao da je ugasla i poslednja iskra u
njoj. ‘Živa je, živa je’, vikala su oba glasa.
Nameštajući čaršave na krevetu, ugledao je parče
hartije i seo je za sto sa olovkom u ruci. Soko je preleteo
preko brega. Galebovi, na raširenim, nepomičnim
krilima, kričali su prolazeći pored prozora. U rupi u
bregu, blizu zečje rupe, majka-pacov dojila je svoje mlade
dok se sunce pelo sve više u oblake.
Spustio je olovku.

Jednog zimskog jutra, pošto je u stazama njegovog

vrta zamrlo poslednje kukurikanje pevca, ona, koja je tako
dugo živela sa njim, pokazala mu se u svoj čudesnosti
svoje mladosti. Tražila je da bude oslobođena i da više ne
hoda u njegovim snovima. Da nje nije bilo na početku, ne
bi bilo ni početka. Pokrenula se u njegovoj utrobi kada je
još bio dečak i micala se u njegovim dečačkim bedrima.
Najzad joj je poklonio život, njoj koja je sa njim bila od
početka. Sa njim su živeli pas, miš i crna žena.

63 str.
 4

Nije to mala stvar, to što napisano leži pred njim. To

su reči stvaranja. To je priča o rođenju. Iz njega je izišao
neko drugi. Jedno biće je rođeno, ne iz njegove utrobe,
nego iz duše i glave koja se vrti. Došao je u kuću na bregu
da bi to biće u njemu moglo da sazri i da se rodi daleko od
ljudskih očiju. Razumeo je šta je u njegovom poslednjem
snu vikao vetar koji je prihvatio ženin uzvik. „Daj mi da
budem rođen“, vikao je. On joj je poklonio život. Njegovo
meso biće njeno meso, a život koji joj je dao pokrenuće je
da hoda, govori i peva. Znao je i to da je postala apsolutna
na jednom komadiću hartije. Proročanstvo je ležalo u
grafitu olovke.
Spremio je kuhinju posle obeda. Kada je oprao i
poslednji tanjir pogledao je po odaji. U uglu pored vrata
bila je rupa ne veća od dinara. Našao je mali komad pleha i
zakucao ga preko rupe, osiguravajući tako da ništa ne
može da uđe u nju i iziđe iz nje. Onda je obukao kaput,
izišao iz kuće, popeo se na brdo a onda je sišao dole prema
moru.
Izlomljena voda podskakivala je iz nadolazeće plime i
padala u pukotine stena, stvarajući nebrojene barice.
Sišao je do polukružne obale; grozdovi školjki se nisu
lomili pod njegovim nogama. Osećajući kako mu srce
udara, okrenuo se prema mestu gde su se veće stene pele
opasno gore u travu. Tu u podnožju, licem okrenuta
prema njemu, stajala je i smejala se. Pena je dodirivala
njeno nago telo i prelazila nesmetano preko njenih nogu.
Podigla je ruku. Prišao joj je.

64 str.
 5

U svežini večeri hodali su po vrtu iza kuće. Nije izgu-

bila ništa od svoje lepote kada je pokrila golotinju. Hodala
je isto tako graciozno sa papučama na nogama kao i kada
je bila bosa. Držala je dostojanstveno glavu, a glas joj je bio
jasan kao zvono. Hodajući pored nje uskom stazom, nije
čuo neslaganje u pesmi galebova. Pokazivala je prstom
pticu i žbun, osvetljavajući novu lepotu u krilima, lišću, i u
kiselom vrenju vode preko kamenja. Otkrivala je novi
život u mrtvim granama drveća.
„Mirno je ovde“, rekla je dok su stajali i gledali u more
i tamu koja se spuštala na zemlju. „Je li uvek ovako
mirno?“
„Ne, nije mirno onda kada sa plimom dođu i bure“,
rekao je. „Dečaci se igraju iza brega, a ljubavnici šetaju
obalom.“
Kasno veče iznenada se pretvorilo u noć, tako da je na
mestu gde je ona stajala sada stajala senka pod meseči-
nom. On je uzeo senku za ruku i zajedno su potrčali prema
kući.
„Bio si usamljen pre nego što sam ja došla“, rekla je.
Kad je žar zacvrčala na ognjištu, on se zavalio u stolicu
i uplašeno zamahao rukom.
„Kako se brzo uplašiš“, rekla je, „ja se ne bojim niče-
ga“.
Promislila je o svojim rečima i ponovo je progovorila,
ovog puta tihim glasom.
„Jednog dana možda neću imati noge da hodam, niti

65 str.
ruke da njima dodirujem. Neću imati srce u grudima.“
„Gledaj milione zvezda“, rekao je on. „Prave neku šaru
na nebu. To je šara slova koja se spajaju u reč. Jedne noći
pogledaću gore i pročitaću reč.“
Ali ona ga je poljubila i umirila njegov strah.

Ludak se sećao tonova njenog glasa, čuo je ponovo

kako šušti njena haljina i video je strašnu oblinu njenih
grudi. Njegovo sopstveno disanje grmelo mu je u ušima.
Devojka na klupi davala je znake vrapcima. Negde je prelo
neko dete, milujući crne stubove drvenog konja koji je
zarzao i onda legao na zemlju.

Te prve noći spavali su jedno pored drugog, zagrljeni,

u tami. Senke u uglu bile su lepe i ljupke u njenom
prisustvu. Izgubile su svoju staru bezobličnost. Zvezde su
gledale u njih i svetlele im u oči.
„Sutra mi moraš reći šta si sanjala“, rekao je.
„Biće to san koji uvek sanjam“, odgovorila je. „Hodam
po travi, gore-dole, dok mi noge krvare. Sedam mojih
slika hodaju gore-dole.“

66 str.
 „To i ja sanjam. Sedam je magičan broj.“
„Magičan?“
„Žena napravi čoveka od voska, zabode mu iglu u
grudi i čovek umre. Neko ima malog zloduha i naređuje
mu šta da radi. Devojka umre i onda je vidiš kako hoda.
Žena se pretvori u breg.“
Stavila je glavu na njegovo rame i zaspala.
Poljubio joj je usne i prošao rukom kroz njenu kosu.
Spavala je, ali on nije spavao. Potpuno budan gledao je
u tamu. Strah ga je gušio, a uskomešane vode su se
sklapale iznad njegove lobanje.
„Ja posedujem đavola“, rekao je.
Pokrenula se na zvuk njegovog glasa, a onda se njena
glava opet umirila i telo joj se ispružilo po oblinama
svežeg kreveta.
„Ja posedujem đavola, ali mu ne naređujem šta da
radi. Đavo podiže moju ruku. Ja pišem. Reči ožive. Ona je
znači đavolova žena.“
Pribijala se sve bliže uz njega, prošaptala je nešto
zadovoljno. Dah joj je bio topao na njegovom vratu, njena
noga ležala je na njegovoj kao miš. Video je kako je lepa
dok spava. Njena lepota nije mogla da nikne iz zla. Bog,
koga je tražio u svojoj samoći, stvorio je nju da mu bude
drugarica, kao što je iz Adamovog rebra stvorio Evu za
Adama.
Poljubio ju je opet i video kako se smeje u snu.
„Bog je pored mene“, rekao je.

67 str.
 8

Nije spavao sa Rahelom da se zatim probudi sa Leom.

Bledilo zore bilo je na njenim obrazima. Lako ih je
dodirnuo noktom. Nije se pomakla.
Ali nije bilo žene u njegovom snu. Čak ni vlas ženske
kose nije se ljuljala sa neba. Bog je sišao dole na oblaku, a
oblak se pretvorio u zmijsko gnezdo. Gadno siktanje zmija
podsećalo je na zvuk vode i on se udavio. Padao je sve
dublje i dublje, u zelenom komešanju i mehurima koje su
ribe ispuštale iz usta, sve dublje i dublje, do koščatih
podova mora.
Na pozadini bele zavese kretali su se ljudi sa jedinim
ciljem da govore lude stvari.
„Šta ste pronašli ispod drveta?“
„Pronašao sam avijatičara.“
„Ne, ne, ispod onog drugog drveta?“
„Našao sam teglu sa fetusom.“
„Ne, ne, ispod onog drugog drveta.“
„Našao sam mišolovku.“
Bio je nevidljiv. Ostao je samo njegov glas.
Preleteo je preko vrtova iza kuća i njegov glas, uhva-
ćen u zbrci žica, prokrvario je. Ljudi u baštenskim
stolicama slušali su glasove iz zvučnika.
„Šta ste pronašli ispod drveta?“
„Našao sam čoveka od voska.“
„Ne, ne, ispod onog drugog drveta.“

68 str.
 Sećao se samo odlomaka rečenica, pokreta ramena,
iznenadnog uzletanja ili pada slogova. Ali, polako, njegov
mozak je shvatio čitavo značenje. Mogao je da objasni
svaki simbol iz svojih snova, podigao je olovku da ih ostavi
jasne i čiste na hartiji. Ali reči nisu dolazile. Učinilo mu se
da čuje grebanje baršunastih šapa iza drvenog zida. Kad
se umirio i pažljivo oslušnuo, ništa se nije čulo.
Otvorila je oči.
„Šta radiš?“, upitala je.
Spustio je hartiju i poljubio je pre nego što su ustali da
se oblače.
„Šta si sanjala prošle noći?“, upitao je kada su završili
obed.
„Ništa. Spavala sam. To je sve. Šta si ti sanjao?“
„Ništa“, rekao je.

Stvaranje je vriskalo u pari čajnika. Na svetlu koje je

stvaralo usne po porcelanu i po podu, ona je čistila kao što
dete čisti lutkinu kuću. Ništa se drugo u njoj nije moglo
videti osim plime i oseke stvaranja, osim transcendental-
nog naleta postojanja i života u bezbrižnom naboru mesa
između ramena i lakta. Posle užasa koji je doživeo kada je
objašnjavao simbole, nije mogao da razume zašto more
svakom oštricom svoga talasa stremi ka plodnim i stalnim
zvezdama, i zašto slika plođenja ometa mesec na
njegovom mrtvom putu.

69 str.
 Ona je te večeri dala oblik njegovim slikama. Ona je
donela svetlost, pored nje svetlost lampe se zamutila jer je
u svakoj pori njene ruke svetlelo ulje života. Šetajući sada
po vrtu, sećali su se prve šetnje.
„Bio si usamljen pre nego što sam ja došla.“
„Kako se brzo uplašiš.“
Nije izgubila ništa od lepote kada je pokrila svoju
golotinju. Mada je spavao pored nje, bio je zadovoljan da
upozna njene obline. Svukao ju je i položio na travu.

10

Miš je to čekao. Nabirajući oči, uporno je puzao iza

kuhinjskog zida, tunelom zakrčenim otpacima polupoje-
denog papira. Opipavao je lagano put kroz tamu, malim,
mekim šapama. Oprezno je osvajao put između zidova,
cičao je na slepu svetlost između pukotina i prošunjao se
pored parčeta lima. Mesečina se lagano spustila tamo gde
se miš na svom rušilačkom putu pojavio na svetlosti. Pala
je i poslednja pregrada. Na čistim pločicama kuhinjskog
poda nepomično je stajao miš.

11

Te noći je pričao o ljubavi u rajskom vrtu. „Vrt je bio

zasađen prema istoku i u njemu je živeo Adam. Eva je

70 str.
stvorena za njega, od njega, kost njegovih kostiju, meso
njegovog mesa. Bili su goli kao ti na morskoj obali, ali ona
nije mogla da bude tako lepa. Jeli su sa đavolom i videli su
da su goli i pokrili su svoju golotinju. U svojim dobrim
telima prvi put su videli zlo.“
„Ti si, znači, video zlo u meni kada sam bila gola“,
rekla je. „Meni je svejedno, gola ili obučena. Zašto si
pokrio moju golotinju?“
„Nije bilo dobro gledati te“, rekao je.
„Ali bilo je lepo. I ti si rekao da je bilo lepo“, odgovorila
je ona.
„Nije bilo dobro gledati te.“

12

„Dobrodošao“, rekao bi đavo ludaku. „Pogledaj me. Ja

stalno rastem. Gledaj kako se množim. Vidi moj tužni
grčki pogled. Iz mojih tamnih očiju vidi se moja želja da se
rodim. O, to je bila najbolja od svih šala.“
„Ja sam dečak iz ludnice koji čupa krila pticama. Sećaš
se lavova razapetih na krstu. Ko zna, možda sam ja otvorio
vrata groba da Hristos iziđe?“
Ali nije bio prvi put da ludak sluša tu dobrodošlicu. Od
one večeri, drugog dana njihove ljubavi, u vrtu, kada joj je
rekao da nije dobro gledati njenu golotinju, on je slušao
kako ta dobrodošlica odzvanja u kiši i video je reči kako
sagorevaju u moru. Poznao je po zvuku prvog sloga da
ništa ne može da ga spase, i da će miš izići.

71 str.
 Ali miš je već bio izišao.
Ludak doviknu devojci koja je davala znakove ptica-
ma. Jata ptica približavala su joj se i sela na jedan žbun.

13

„Zašto si pokrio moju golotinju?“

„Nije bilo dobro gledati te.“
„Pa onda, zašto. Ne, ne, pod onim drugim drvetom?“
„Nije bilo dobro, našao sam voštani krst.“
Dok ga je ispitivala blago, ali čudeći se, da on, koga
voli, smatra njenu golotinju nečistom, on je čuo kako se
izlomljeni komadi stare pesme uvlače u njeno ispitivanje.
„Pa zašto onda“, rekla je. „Ne, ne, pod onim drugim
drvetom?“
Čuo je sebe kako odgovara: „Nije bilo dobro, našao
sam trn koji govori.“
Nestvarne i realne stvari su se smenjivale. Zapevala je
neka ptica, i on je čuo kako federi škripe negde duboko u
njenom grlu.
Ostavila ga je uz osmeh koji se još uvek nadnosio nad
pitanje; prelazeći preko brega nestala je u polutami u kojoj
je stajala kuća, kao druga žena. Ali ona se vraćala deset
puta u deset različitih obličja. Disala je pored njegovog
uha, rukom je prelazila preko njegovih suvih usta i upalila
je lampu u kući udaljenoj više od deset milja.

72 str.
 Smračivalo se dok je gledao u zvezde. Vetar je sekao
kroz novu noć. Iznenada, ptica je zapevala iznad drveća, a
buljina, gladna miševa, zahuktala je u šumi.
Bilo je neslaganja između kucanja srca i zelenog
Sirijusa, oka na istoku. Stavio je ruku na oči skrivajući
zvezdu i pošao lagano prema lampi koja je gorela daleko u
kući. Svi elementi su se spojili, elementi vetra, mora i
vatre, ljubavi i prolaženja ljubavi, svi su se u krugu
zatvorili oko njega.
Nije sedela pored vatre osmehujući se naborima svoje
haljine, kao što je on očekivao. Kad je bio na podnožju
stepenica izgovorio je njeno ime. Pogledao je u praznu
spavaću sobu i pozvao je. Ali ona je otišla i tajna njenog
prisustva napustila je kuću. U uglovima su se sakupile
senke za koje je mislio da su napustile kuću kada je ona
došla. Ženskim glasovima one su se dogovarale između
sebe. Zavrnuo je fitilj u lampi. Dok se peo uz stepenice čuo
je kako glasovi iz uglova postaju sve jači, dok najzad cela
kuća nije odjekivala od njih i vetar više nije mogao da se
čuje.

14

Zaspao je sa suzama na obrazima i oštrim bolom u

srcu, i stigao je najzad tamo gde je njegov otac sedeo u
jednom udubljenju isklesanom u oblaku.
„Oče“, rekao je, „išao sam po svetu tražeći nešto
dostojno ljubavi, sada sam to odagnao od sebe i idem od
mesta do mesta oplakujući svoju rugobu, slušajući svoj
glas u glasovima ptica i žaba, i gledajući svoje lice u

73 str.
zagonetnim licima životinja.“
Ispružio je ruku, čekajući da progovore ta stara usta
skrivena belom bradom zamrznutom od suza. Preklinjao
je starca da govori.
„Reci nešto, meni, svom sinu. Seti se kako smo čitali
zajedno klasične knjige na balkonu. Ili si ti svirao na
jednoj staroj harfi, dok se guske, kao sedam gusaka
Jevrejina lutalice, ne bi podigle gačući u vazduh. Oče, reci
nešto svom jedinom sinu, bludnom sinu koji se vraća iz
travnih prostora malih gradova, iz mirisa i zvukova grada,
iz trnovite pustinje i dubokog mora. Ti si mudar starac.“
Preklinjao je starca da govori, ali prišavši bliže i
zagledavši se u njegovo lice, video je mrlje smrti na ustima
i očima, i gnezdo miševa u zamršenoj, sleđenoj bradi.
Pobegao je, iako je to bila slabost. Bio je nevidljiv, iako
je to bila slabost krvi. Mislio je razumno i sanjao
nerazumno u isto vreme, znajući svoju slabost i ludost
bežanja. Nije imao snage da pobedi slabost. Leteo je kao
ptica preko polja, ali uskoro telo ptice je nestalo i on je bio
glas koji beži. Jedan otvoren prozor mamio ga je
mahanjem svojih krila kao što strašilo mami mudru pticu
mahanjem svojih krpa. Uleteo je kroz otvoren prozor i
spustio se pored zaspale devojke.
„Probudi se devojko“, rekao je. „Ja sam tvoj ljubavnik
koji je došao noću.“
Ona se probudila od njegovog glasa.
„Ko me je zvao?“
„Ja sam te zvao.“
„Gde si?“
„Na jastuku pored tvoje glave i govorim ti u uho.“

74 str.
 „Ko si ti?“
„Ja sam glas.“
„Onda prestani da govoriš u moje uho i skoči na moju
ruku da mogu da te dodirnem i zagolicam.“
Ležao je miran i topao na njenom dlanu.
„Gde si?“
„U tvojoj ruci.“
„Kojoj ruci?“
„U ruci na tvojim grudima, u levoj ruci. Nemoj me
stisnuti u pesnicu jer ćeš me smrviti. Zar ne osećaš moju
toplinu na svojoj ruci? Blizu sam korenja tvojih prstiju.“
„Pričaj mi.“
„Imao sam telo ali sam uvek bio glas. Kao što stvarno
postojim, tako dolazim tebi noću, glas na tvom jastuku.“
„Znam šta si ti. Ti si onaj mali, tihi glas, koji ne smem
da slušam. Rekli su mi da ne slušam mali, tihi glas koji
govori noću. Zlo je slušati. Ne smeš više da dođeš ovamo.
Moraš da ideš.“
„Ali ja sam tvoj dragi.“
„Ne smem da slušam“, rekla je devojka, i iznenada je
stisla pesnicu.

75 str.
 15

Mogao je da iziđe u vrt bez obzira na kišu i da svoje

lice zagnjuri u mokru zemlju. Ako uši prisloni sasvim uz
zemlju, čuće veliko srce pod zemljom i travom kako se
napinje pre nego što preprsne. U snovima reći će nekome:
„Podigni me. Sada sam lak. Sve sam lakši i lakši. Kičma mi
se vidi kroz grudi.“ Tajna te alhemije koja je pretvorila
malu pobunu nesigurnih čula u zlatan trenutak,
izgubljena je, kao što se ključ izgubi u šiblju. Tajna se
pobrkala u noći. Zbrka poslednjeg ludila pre groba
spustiće se kao životinja na mozak.
Pisao je na listu hartije ne znajući šta piše; bojao se
reči koje su najzad gledale u njega i nisu mogle biti
zaboravljene.

16

Sve se svelo na ovo: rođena je žena, ne iz utrobe nego

iz duha i glave koja se okretala. A onaj koji je ženu izneo iz
tame voleo je svoje delo i žena je volela njega. Ali sve se
svelo na ovo: čovek je doživeo čudo. On se zaljubio u njega,
ali nije mogao da ga sačuva i čudo je prošlo. Sa njim je
živeo pas, miš i crna žena. Žena je otišla, pas je umro.

76 str.
 17

Pokopao je psa na kraju vrta. „Počivaj u miru“, rekao

je mrtvom psu. Ali grob nije bio dovoljno dubok i u njemu
je bilo pacova koji su progrizli pokrov.

18

Po pločnicima grada video je ženin slobodan korak,

njene čvrste grudi pod kaputom na kome su, bele na crnoj
podlozi, ležale vlasi starca. On je znao da je njen život
samo život dana. Njeno proleće je prošlo sa njim. Između
leta i jeseni, između neposvećenog vremena života i smrti,
dolazi zima koja uništava lepotu. On koji poznaje
lukavstva svakog razloga i oseća ta četiri doba u svakom
simbolu zemlje, on će poremetiti hronologiju godišnjih
doba. Zima ne sme da dođe.

19

Gledajte sada staru spodobu vremena, egipatsko

sunce obelelo je njenu bradu, njene gole noge kvasi
Sargasko more. Gledajte kako tučem starca. Zaustavio
sam njegovo srce. Rasprslo se kao noćni sud. Ne, to ne
pada kiša. To je vlaga iz njegovog raspuklog srca.

77 str.
 Parhelion i sunce sijaju zajedno sa razbijenim mese-
com na istom nebu. U vrtoglavici od gonjenja sunca i
meseca i od svetlucanja tolikih zvezda, trčim u sobu da
opet čitam o ljubavi nekog čoveka za neku ženu. Trčim
dole i vidim da je rupa u kuhinjskom zidu otvorena, a na
kuhinjskom podu vide se tragovi mišjih šapa.
Gledajte sada stare spodobe godišnjih doba. Prekinite
ritam pokreta starih figura, njihov prolećni kas, letnji
galop, tužni korak jeseni i zimski hod. Slomite, komad po
komad, stalno menjanje pokreta u lagano vretenasto
hodanje.
Gledajte sunce za koje ne znam ni jednu drugu sliku
osim stare slike krvavog oka i slomljenog meseca.

20

Postepeno se haos umanjio i stvari koje su ga okruža-

vale nisu više, izlazeći same iz sebe, ulazile u oblike
njegovih misli. Neki mir se spustio oko njega i ponovo je
mogla da se čuje muzika stvaranja kako podrhtava iza
kristalnih voda i svetog nagiba neba, dole, prema mokroj
ivici zemlje preko koje je proticalo more. Lagano se
spustila noć, i breg se podigao do niskih zvezda. Okrenuo
je parče hartije i na zadnjoj strani je napisao čitkim
rukopisom:

78 str.
 21

Žena je umrla.

22

Takvo ubistvo je bilo dostojanstveno. Heroj u njemu

podigao se u svoj svojoj svetlosti i snazi. Bilo je pravedno
da je ubije on koji ju je izveo iz tame. Bilo je pravedno da
umre ne znajući čija je to ruka udarila sa neba i ubila je.
Spuštao se niz brdo korakom laganim kao na sprovo-
du, a njegove usne su se smešile mračnom moru. Popeo se
na obalu i osećajući kako mu srce udara u grudima,
okrenu se tamo gde su se veće stene dizale opasno prema
travi. Tu, u podnožju, lica okrenuta prema njemu, ležala je
ona i smejala se. Preko njene golotinje nesmetano je
prelazilo more. Prišao joj je i dodirnuo noktom njen
hladan obraz.

23

Poznajući poslednji jad, stajao je na otvorenom prozo-

ru svoje sobe. Noć je bila ostrvo u moru tajni i značenja.
Glas iz noći bio je glas pristanka. Lice mesečevo bilo je lice
poniznosti.

79 str.
 On je poznavao poslednje čudo pre groba i tajnu koja
zbunjuje i sjedinjuje nebo i zemlju. Znao je da pred okom
Boga i Sirijusa nije uspeo da održi čudo. Žena mu je
pokazala kako je lepo živeti. I sada, kada je najzad znao
kako je lepo, i kako je prijatna krv u drveću, i kako je
dubok kladenac oblaka, mora da zatvori oči i da umre.
Otvorio je oči i pogledao u zvezde. Milioni zvezda
izgovarali su istu reč. A ta reč „zvezda“ bila je jasno
ispisana na nebu.

24

U kuhinji, među slomljenim stolicama i porcelanom,

stajao je usamljeni miš koji je izišao iz rupe. Njegove
šapice su lako ležale na podu na kome su bile nacrtane
groteskne figure ptica i devojaka. Potajno je upuzao
natrag u rupu.
Potajno je krčio sebi put među zidovima. U kuhinji se
čulo samo kako mišji nokti grebu po drvetu.

25

Pod nadstrešnicom ludnice, ptice su još uvek cvrkuta-

le, a ludak, lica pritisnuta uz rešetke, urlao je na sunce.
Na klupi, nešto udaljenoj od glavne staze, devojka je
davala znake pticama, dok su na travnjaku igrale tri stare
žene držeći se za ruke i pevušeći na drvetu uz muziku

80 str.
italijanskog vergla, koja se čula iz sveta iza ograde.
„Došlo je proleće“, rekli su čuvari.

81 str.
 HALJINA

Dva dana su ga pratili kroz čitavu grofoviju, ali ih je on

zavarao u podnožju bregova i sakriven u zlatnom žbunu
slušao je kako se dovikuju silazeći u dolinu. Iza drveta na
prevoju bregova virio je u polja na kojima su trčali kao psi,
zabadajući štapove u žbunje. Kada se iznenada sa
prolećnog neba spustila magla i sakrila ih od njega, lako je
zaurlao. Magla mu je bila kao majka, pokrivala je mesta
gde je košulja bila pocepana a krv usirena na ključnjača-
ma. Grejala ga je; osećao je maglu kao hranu i piće na
usnama. Kroz njen ogrtač osmehivao se kao mačka.
Udaljavao se od one strane brega koja vodi u dolinu i
pošao prema gušćem drveću. Ono ga je moglo odvesti do
vatre i tanjira supe. Mislio je na ugljevlje koje negde
pucketa, na ognjište, i na usamljenu mladu majku. Mislio
je o njenoj kosi. Bilo bi to divno gnezdo za njegove ruke.
Trčao je između drveća i našao se na uskom putu. Kojom
stazom da pođe: prema mesecu ili dalje od njega? Magla je
sakrila mesec. Ali u uglu neba, gde se razdvojila, mogao je
da vidi krakove zvezda. Pošao je prema severu gde su bile
zvezde, mumlajući pesmu bez melodije i slušajući svoje
noge kako šljapkaju po vlažnoj zemlji.
Sada je imao vremena da sabere misli, ali tek što je
počeo da ih sređuje, zahuktala je buljina sa drveća koje se
nadnosilo nad put. Zaustavio se i namignuo joj. Osetio je
melanholiju u njenom kriku. U jednom trenutku video je
kako sedi na grani i krešti. Uplašio se i pojurio dalje. Nije
zašao ni nekoliko koraka u tamu, a ona je ponovo
zakreštala i odletela. Jadni zec, pomislio je, lasica će mu
popiti krv. Put se peo prema zvezdama. Drveće, doline i

82 str.
sećanje na puške, sve je ostalo iza njega.
Čuo je korake. Starac, sav blistav od kiše, izišao je iz
magle.
„Dobro veče, gospodine“, rekao je starac.
„Nema noći za sina žene“, odgovorio je ludak.
Starac je zviznuo i požurio, skoro trčeći, prema drve-
ću koje je ivičilo put.
Neka doznaju lovački psi, smejao se ludak dok se peo
uz breg, neka psi doznaju. Lukav kao lisica, vratio se na
mesto gde se zamagljeni put račvao u tri pravca. „Do
đavola zvezde“, rekao je i uputio se u tamu.
Svet je bio lopta ispod njegovih nogu, lopta koja je
odskakala dok je trčao; drveće se izvrnulo. U daljini je
zalajao lovokradičin pas ugledavši zamku, on ga je čuo i
potrčao je brže, misleći da mu je neprijatelj za petama.
„Zaronite, dečaci, zaronite“, povikao je, ali glasom
čoveka koji pokazuje na zvezdu padalicu.
Setivši se iznenada da od dana bekstva nije spavao,
prestao je da trči. Sada je i kiša bila umorna od udaranja u
zemlju, pa su se kapi lomile i prskale okolo na vetru kao
zrna peska. Ako bude susreo san, san će biti devojka.
Poslednje dve noći, dok je hodao i trčao preko napuštene
zemlje, sanjao je o tom susretu. ‘Lezi’, reći će ona, daće mu
svoju haljinu da legne na nju i ispružiće se pored njega.
Dok je sanjao, a grančice pod njegovim nogama šuštale
kao njena haljina, neprijatelj je vikao po poljima. Trčao je
sve dalje, ostavljajući san iza sebe. Čas se pojavljivao
mesec, a čas sunce, ponekad je ispod crnog neba
odbacivao vetar pre nego što bi počeo da duva.

83 str.
 „Gde je Džek?“, pitali su u vrtovima onoga mesta koje
je napustio. „Na bregovima, sa kasapskim nožem“,
odgovorili su smejući se. Ali noža nije bilo, bačen na drvo
još je tamo podrhtavao.
Glava mu je bila grozničava. Trčao je sve dalje i dalje,
urličući za snom.
A ona je bila sama u kući. Šila je sebi novu haljinu. Bila
je to laka svilena haljina sa cvećem na grudima. Još
nekoliko uboda i moći će da je obuče. Ležaće tako lepo na
njenim ramenima, a dva cveta će joj rasti iz grudiju.
Kada bude šetala sa mužem u nedelju ujutro, preko
polja u selo, momci će joj se krišom osmehivati, a pad
haljine na njenom stomaku nateraće sve udovice da
pričaju po selu. Obukla je novu haljinu i, gledajući se u
ogledalu iznad ognjišta, videla je da je lepša nego što je
zamišljala. Lice joj je u njoj bilo belje, a dugačka kosa
tamnija. Haljina je bila duboko izrezana oko vrata.
Napolju, u noći, tragali su za ludakom. Imao je zelene
oči, pričali su, i oženio se gospođom. Odsekao joj je usne
zato što se osmehivala ljudima. Odveli su ga, ali on je
ukrao nož iz kuhinje, ranio svoga čuvara i pobegao u divlje
doline.
Izdaleka je video svetlost u kući i dovukao se do ivice
vrata. Nije video, ali je osećao nisku ogradu. Zarđala žica
ga je grebla po rukama, a mokra, gadna trava puzila mu je
preko kolena. Čim je prešao ogradu došli su da ga
pozdrave cvetni domaćini vrta. Rasparao je prste, a stare
rane su još krvarile. Kao čovek od krvi izišao je iz
neprijateljske tame na stepenice. Rekao je šapatom:
„Samo da ne pucaju u mene.“ Otvorio je vrata.

84 str.
 Bila je nasred sobe. Kosa joj je padala u neredu, a tri
dugmeta na haljini bila su otkopčana. Zašto je pas
zaurlao? Uplašena urlikom, misleći na priče koje su joj
pričali, zaljuljala se na svojoj stolici. ‘Šta li se dogodilo sa
gospođom?’ – pitala se.
Vrata nisu škripnula. Ušao je u sobu, pokušavajući da
se nasmeje i pružajući ruke.
„Vratio si se“, rekla je.
Onda se okrenula i ugledala ga. Bio je krvav sve do
zelenih očiju. Stavila je prste na usta.
„Ne pucajte“, rekao je.
Dok je pokretala ruku haljina se rastvorila oko vrata.
On je u čudu gledao u njeno široko, belo čelo, u njene
uplašene oči i usta, i dole u cveće na njenoj haljini. Čim bi
pokrenula ruku, haljina je poigravala na svetlu. Sedela je
pred njim pokrivena cvećem.
„Spavati“, rekao je ludak. Kleknuvši, stavio je svoju
začuđenu glavu u njeno krilo.

85 str.
 VOĆ NJAC I

Sanjao je da je plamen izbio u stotinama voćnjaka na

putu za primorsko selo; svi jezici vatre ovog popodneva
bez vetra lizali su kroz cvetove. Kada je mali crveni oblak
iznenada narastao iz svake grane, ptice su poletele, ali
kada se mesec podigao a noć spustila i more nadošlo, vetar
je ugasio vatre i ptice su se vratile. On je bio odgajivač
jabuka u snu koji se završio isto onako kako je i počeo:
jedna ženska ruka, stvarna i nestvarna u isti mah,
pokazivala je na drveće. Ta žena je uplitala zajedno plavo i
crno pramenje svoje kose, smejala se preko jabučnjaka
sestrinskoj spodobi koja je stajala u kružnoj senci pored
zidova povrtnjaka; ali ptice su sletele na ramena njene
sestre, ne bojeći se lica strašila niti drvene golotinje ispod
krpa. On je poljubio ženu i ona mu je odvratila poljubac.
Vrane su se onda spustile na njene ruke, a ona ga je
prigrlila; lepo strašilo ga je poljubilo i prstom je pokazalo
na drveće dok su se vatre gasile.
Marle se probudio tog letnjeg jutra sa usnama još
vlažnim od njenog poljupca. To je bila priča strašnija od
priča o poštovanim ludacima iz Crne knjige Hlareguba, jer
su žena blizu voćnjaka i njena sestra pored zida bile
zauvek njegove ljubavi-strašila. Šta su zapaljeni voćnjaci u
selu pored mora i oblaci na završecima grana prema
njegovoj ljubavi za ove žene koje izazivaju ptice? Sve
drveće sveta može da se zapali iznenada, od korena pa do
najvišeg lišća, ali on ne bi poprskao vodom ni najmanju
vatrenu poljanu. Ona je bila njegova ljubav, a njena sestra
sa pticama na ramenu stiskala ga je čvršće nego sve žene
Hlan Ejša.

86 str.
 Kroz prozor na najvišem spratu, preko zbrke krovova
i dimnjaka, video je bledoplavo nebo, i obećanje za lep dan
u rekama sunca. Tu je u obliku dimnjaka stajao njegov goli
kameni dečak i tri slepe kone kojima je iz lobanja suktala
vatra, i kojima je uvek bilo hladno. Koji je to čovek bio na
krovu okrenuo glavu svog petla na dimnjaku tako da preko
grada bulji u crvene i crne devojke, i da ih svojim
okretanjem pretvori u kamene stubove? Vetar sa kraja
sveta zamrzao je šetače po krovovima onda kada je varoš
bila samo šačica kuća; sada gomile uglja na kojima se deca
igraju Indijanaca bacaju svoju senku na crne kvartove i na
stotine ulica; slepe kone zbile su se uz njegovog golog
dečaka i uz device od cigli ispod visokih dizalica.
More je teklo na levo, preko dvanaest dolina, u dalji-
nu, pored venca vulkana, velikih plastova šuma i pored
deset gradova u rupi. Susretalo se sa glamorganskim
obalama tamo gde se poluplanina spuštala iz grupe
zaselaka smeštenih u divljoj šumi, prema zapadu, i
spuštajući se potresala osnove Velsa. ‘Ali sada je more tiho
i sveže i puno delfina’, mislio je Marle; ‘iz zelenog središta
ono teče na sve strane, oblivajući kopneno kamenje; pod
njim progovaraju školjke na zažarenim poluplaninama
peska, čak ni linija vremena neće spojiti plavu površinu
mora sa neizmerljivim dnom.’
Mislio je na more u njegovom toku; kada je sunce
zašlo, jedna vatra se povukla ispod tečnih pećina. Dok se
oblačio sećao se stotina vatri oko cvetova jabukovih drveta
i neprijatne soli što se podizala sa vetrom koji je zamirao,
dok je ruka lepog strašila pokazivala nešto. Voda i vatra,
more i jabukovo drvo, dve sestre i gomila ptica, sve je to
cvetalo, pokazivalo nešto i sletalo celog tog letnjeg jutra u
sobi na poslednjem spratu kuće koja se dizala na padini
iznad crne varoši.

87 str.
 Zaoštrio je olovku i zaklonio nebo, zabacio je raščupa-
nu kosu i na stolu uredio hartiju za đavolsku priču, slomio
je vrh olovke pritiskujući pri rečima „more“ i „vatra“.
Vatra neće osvetliti iscrtane linije niti avanturu koda
sagoreva kroz slova bez srca, ni voda se neće sklopiti
preko glava duhova i nenapisanih reči. Ta priča je bila
mrtva još od vremena đavola; tamo gde je trebalo da se na
vetru sa Antarktika ljulja sleđena kula puna buljina, stajalo
je usijano drvo s plodovima jabuka; pored Crnog mora ili
Azovskog mora gde je trebalo da prokleta žena jeca, stajale
su na suncu i pesku gole devojke sa bradavicama kao
kupinama. Jutro je bilo protiv njega. Borio se sa svojim
rečima kao što se čovek bori sa suncem, a sunce je, tačno u
podne, stajalo pobedonosno iznad mrtve priče.
Stavi dvobojni prsten ženske kose oko plavog sveta,
bele i crne kao ugalj prema letnje obojenim grančicama
neba i trave, na polove letnjih granica mora stavi drške sa
četiri dojke, oči u morske školjke, dve voćke na gomile
uglja: jedno Marleovo jutro počeće da se okreće ispred vas.
Pod kapcima, tamo gde se povlači unutrašnja noć kroz
osnov lobanje u široki, prvi svet dalekog oka, dva
ljubavnička drveta tinjala su kao sestre. Pustite da jedan
voćnjak propupi u noći i da začarana žena sa drvenom
kičmom sagori svoje ruke u lišću, brod na moru, a vetar
neka ugasi vaše srce; Marleova smrt u životu, u tom
trenutnom kružnom spuštanju dana, opet će sa vetrom
dunuti na vas.
Svet je najtužniji u svetu koji se okreće, a zvezde na
severu, tamo gde se senka lažnog meseca vrtela dok je
vetar nije ugasio, bile su opustošena lica juga. Samo su
drvene račvaste grudi ženinog strašila mogle da nose
njegovu glavu kao jabuku na belom drvetu gde ni jedan crv
ne ulazi, i samo su njene grudi od bodljikave žice mogle da

88 str.
probiju crva, u snu, pod kapcima njenog dragog. Pravi
okrugli mesec sijao je na žene iz Hlan Ejša i na device iz
ove ulice koje je morila ljubav.
Reč je suviše sa nama. Podigao je olovku tako da je
njena senka, kula od drveta i grafita, pala na čistu hartiju;
uzeo je olovku-kulu, polumesec njegovog nokta na palcu
izlazio je i zalazio iza grafitnog tornja. Kula je pala, pao je
grad reči, zidovi pesme, simetrična slova. Sa smrkava-
njem spazio je rušenje slova, sunce se spuštalo u neko
strano jutro, a reč mora je prešla preko sunca. „Slika, sve
je slika“, povikao je oborenoj kuli dok se spuštala noć.
„Čija je harfa more? Čija je upaljena sveća sunce?“ Kao
odsjaj čoveka ustao je i raskrilio zavese. I mir je, kao slika,
ležao preko gradskih krovova. „Slika, sve je slika“, povikao
je Marle i zakoračio kroz prozor na ravne krovove.
U dimu uveličanih dimnjaka i kroz isparenja bregova
oko njega su se presijavali crepovi. Ispod njega, u svetu
reči, zaposleni ljudi su se kretali sa jedinim ciljem da
pobegnu vremenu. Hrabar u svom očajanju dopuzao je do
ivice crepova i tamo je stajao iznad sićušnog saobraćaja i
iznad svetlosti uličnih signala. Varoš-igračka ležala mu je
pod nogama. Menjajući brzinu, kočeći, marcipanska kola
su išla napred, preko tepiha dečje sobe, pravo u ruku
deteta. Ali visina ga je uskoro obuzela i on se zateturao,
noge su mu oslabile a lobanja narasla kao mehur na vetru.
Slika varoši deteta pomela je njegov puls. Osećao je
prašinu u očima; u zrnima prašine koja se pela sa ulice bilo
je očiju. Kada je stigao do ravnijih krovova opipao je desnu
stranu grudi. Smrt su bili svetli magneti ulica; vetar je
odgurnuo privlačenje smrti i vizije koje su padale. Sada ga
više nije bilo strah, bio je jak, imao je mišiće noći. Preko
vrhova kuća trčao je prema mesecu. I mesec je stigao,
hladniji nego ikada, pratile su ga zvezde, a morske plime

89 str.
išle su za njim. Stajao je pored niskog zida i posmatrao
mesec, nalazio je ime za svaku etapu njegovog puta, zvao
ga je „nepromenljivim“ i čudio se mnogim njegovim
maskama. Maska smrti i maska igre koje je nosio preko
svojih planinskih crta menjale su nebo; mesec se borio iza
oblaka, i sa novim osmehom izišao iza zida od vetra. Slika,
sve je slika: i on pocepan na vetru, i užasnuta varoš, on na
krovovima, nevidljiv za ulicu, ulica ispod njega, slepa za
njegov svet hodanja. Ruka koju je držao ispred sebe bila je
život sa pet prstiju.
Dete je zaplakalo, ali je plač oslabio. Sve je bilo isto, i
jak glas i tih glas koji su udarali zajedničku tišinu,
nacifrana gospa koja je pritiskala nos uz prozorska stakla,
i lepo oplakana gospođa. Reč je suviše sa nama, i to mrtva
reč. Oblak, zadnji šušanj muslina, obličja iznad kuća i
naleti hladne kiše na putevima predgrađa. Grad pada na
trag pepela i na kamenje. Sve je isto, kiša i asfalt; sve je
isto, grad i pepeo, meso i prašina. Visoko iznad glasova
kuća, daleko od neba i zaleđene ograde, on je ispitivao
svaku senku; čovek među duhovima, bezbrižni duh, išao je
u potragu za poslednjim odgovorom.
Glas golog dečaka podigao se bez odgovora iz kame-
nih usta koja se u taj čas više nisu pušila: „Ko hoda, lud,
među nama, po krovovima, pored mog hladnog boka od
crvene cigle, i pored žena koje je oledenio petao na krovu,
ko hoda preko ove ulice, pod slikom velškog letnjeg neba,
hoda celu noć bez ljubavi, ima dve sestre ljubavnice tamo
preko deset gradova. Iza velikih šuma, nalevo prema
moru, njegove ljubavi gore beskrajno za njega pored
stotina voćnjaka.“
Glasovi prija podigli su se bez odgovora: „Onaj što
hoda pored naših kamenih devica, to je naša devica Marle,
vetar i plamen, kukavica na usijanim krovovima.“

90 str.
 Zakoračio je kroz otvoren prozor.
Crveni sok u drveću tekao je u mehurima iz kazana
korenja do zadnjih cvetova, a grane su te noći, posle jalove
šetnje, padale kao sveće sa grana, ali nisu mogle da umru
pošto je toplina sumpornih vrhova trave gorela žuto na
mrtvom suncu. Leteći tamo, kružio je, polumagla i
polučovek, oko jabuka na putu za primorsko selo u žezi
podneva, dok se pomaljala zora, a kako se sunce podiglo
kao reka preko bregova, tako je i zašlo iza drveta. Žena je
pokazala prstom na stotine voćnjaka i na crne ptice koje su
se jatile oko njene sestre, ali je vetar ugasio drveće i on se
probudio ponovo. Ovo je bilo nepodnošljivo drugo
buđenje iz života koji je bio suviše lep da bi se razbio, ali
san se slomio. Onaj što je hodao pored devica blizu
voćnjaka bio je devica, vetar i plamen, kukavica u
rušilačkom približavanju jutra. Ali pošto se obukao i
doručkovao, pošao je Ovom ulicom na vrh brega i okrenuo
je lice prema nevidljivom moru.
„Dobro jutro, Marle“, rekao je starac koji je sedeo sa
šest lovačkih pasa na pocrneloj travi.
„Dobro jutro, gospodine Davide Devise.“
„Rano ste ustali“, rekao je Dupli David.
„Idem prema moru.“
„Prema moru boje vina“, rekao je Dupli Dai.
Marle je išao preko brda prema zelenijoj levoj strani,
spustio se iza gradskog kruga prema ivici Vipetske doline
gde je drveće, zauvek zgrčeno između dima i šljake,
zadiralo u nebo i crnu zemlju. Mrtve grane su se molile da
korenje izdrži teret zemlje, ostavljajući mnoge prazne
kanale za lišće i za duha pucketave šume, rupu u dolini za
sok koji ima šape krtice, i dugačku grobnicu za leš

91 str.
poslednjeg proleća koji je jednom podskočio, nekada kada
su tupi i zupčasti bregovi bili oštri i pravi kroz tada zelenu
zemlju.
Taj dan je bio prolaženje dana. Tačno podne, ubica
priče, potpaljivač (legenda o ruskim morima umrla je čim
se drveće zapalilo), prolazili su svako podne, od dana
čovekovog pada sa sunca do prvog uzdizanja sunca na
nedovršenim nebesima. Sva leta u dolini, ona nekada
svečano crvena i ova sada, kao od kamena, sijala su celog
tog letnjeg popodneva na putu koji je vodio prema moru.
Čvrsto je hodao kroz predačku dolinu gde su se nekada
njegovi očevi iz prašine pune vrabaca ispeli na breg; na
ivici rupe u kojoj je ležao Hlan Ejša, kao što je u grobnici
ležalo selo, opkolio ga je šumski dim, i kao duh iz jasnih
predela ispod korena dimnjaka spusti se na strmu ulicu.
„Kuda ideš, Marle?“, pitao ga je jednonogi čovek pored
crne leje sa cvećem.
„Idem prema moru, gospodine Vilijame Viljemse.“
„Prema moru punom sirena“, rekao je Vil Noga.
Marle je izišao iz tuberkulozne doline na pustu plani-
nu, kroz isklijalu šumu na zaraslu poljanu; jedna vrana na
krtičnjaku graktala je o širini pakla u prenaseljenoj zemlji;
posle podne se slomilo, patrljak zemlje je dahtao i vetar se,
sa korenjem nagore, uvukao, kao drvo ili munja, između
dima i šljake, dok se spuštao sumrak opkoljen odjecima,
užarenim glasovima-putnicima i đavolima sa rogatih
polja, on je, kada je nova noć stigla, zadrhtao u mori
večeri. „Neka padne drveće“, rekao je prašnjavi putnik,
„neka se kamenje napada, a vres neka istruli i nestane,
neka zemlju i travu proguta breg koji održava ravnotežu
na grobu koji vodi u raj. Kao zapaljeni vetrovi, oduvaćemo
kroz grobnicu i kovčeg prašinu čoveka u vrt. Tamo gde

92 str.
zmija pali drveće, a jabuka kao varnica ispada iz sopstvene
kože, drvo je podskočilo; vrana svetli na granama u obliku
krsta, a oko jedan čas po suncu, diže se novo drveće,
stvarajući voćnjak oko krsta“. Do ponoći još su dve doline
ležale pod njim, bile su tamne od gradova na dlanovima
izrovanih planina; oko jedan ujutru dolina je držala u
pesnici Aberbabel ispod njega. Više nije bio mladić, bio je
legendarna lutalica, narodni čovek koji luta, a umesto srca
ima cvrčka. Prošao je pored Aberbabelske kapele,
presekao groblje i pošao preko nemirnih spomenika, i dve
stope iznad zemlje ugledao je čoveka crvenih obraza u
noćnoj košulji.
Doline su prolazile; iz bregova u vodi i planinskih
trenutaka pojavila se kao sat jedanaesta dolina. Izlazeći
van vremena kroz patuljasto oko teleskopa, kroz prsten
svetla koji je izgledao kao venčanje kruga na poslednjem
bregu pre mora, oblici stotina voćnjaka povećavali su se
dok se mesec smanjivao. To je video teleskop, to je bio svet
koji je Marle video ujutro, idući tragom prve od jedanaest
neispričanih avantura: oko njega neokrnjeni zidovi viši od
stabljika pasulja koje su se spojile sa pričom na krovu sveta
od kamena, zemlje, insekata i drveća; na domaku groba
koji je bio ispred njega zemlja se zaustavila i počela da
pada, izgubila se sa đavolom u krevetu, onda se podigla,
drhtava, do seoskog puta gde su se cvetovi voćaka
nadnosili nad drvene zidove, a isti putevi se gubili u četiri
bele tačke predela; tako stenovita linija pravo do vrha
planine, i pokretni grafikon obeležen drvećem; utopi se
duboko u predelu, duboko kao istorija poslednje vatre koja
gori u sobi na spratu iznad Edena, prvo zelenilo posle
crvenog pada; dole, dole, kao kamen ukrašen gradovima,
kao reka iz čaše, pao je breg koji je bio potpora nozi. Više
nije bio narodni čovek nego Marle, pesnik koji hoda preko
ivice u propast, uz obronak sudbine, preko pakla u krevetu

93 str.
do crvene leve strane, dok ne stigne do prvog među
poljima na kome će nerođene jabuke objaviti vatru na
vetru, sa poluplanine koja pada zapadno prema moru. Kao
Marle na slici, stajao je pored prstena jabuka i brojao
krugove koji su putovali preko senovitih milja u sela.
Legao je u travu, a povređeno podne se vratilo suncu.
Spavao je dok zvonce nije zazvonilo preko polja. Bilo je
mirno poslepodne u sestrinskom voćnjaku, a plava sestra
pozivala je zvoncetom na čaj.
Stigao je skoro do kraja neopisivog puta. Na poljani
nagnutoj tri polja prema moru, plava devojka je zastirala
pljosnati kamen belim čaršavom. U jednu od mnogih šolja
sipala je mleko i čaj, i tako je tanko isekla hleb da je kroz
njega mogla videti London. Uporno je gledala u potkresa-
nu, providnu ogradu i kada ju je Marle, pocepan,
neobrijan i opaljenih golih grudi, prekoračio, ona je ustala
sa trave i osmehujući se nasula mu čaj. To je bio kraj
neispričane avanture. Sedeli su u travi, pored kamenog
stola, kao ljubavnici na izletu, prezauzeti ljubavlju da bi
mogli da govore. Bili su poznanici bez želje u senci
ograde. Ona je zvoncetom pozivala sestru i ljubavnika
preko jedanaest dolina. Šolje mnogih njenih ljubavnika
stajale su prazne na pljosnatom kamenu.
On, koji je sanjao da su se stotine voćnjaka upalili,
video je kako vatreni jezici ližu kroz cveće. Drveće oko njih
gorelo je i pucketalo na suncu, ptice su uzletale kad bi mali
crveni oblak narastao iz svake grane, kora je gorela kao
vres, nerođene upaljene jabuke padale su i vatra ih je brzo
gutala. Drveće je bilo vatromet i buktinje, dogorevalo je i
bacalo varnice iz peći polja, stvarajući goreći luk. Dole su
padali vatrom žigosani plodovi kao žar po ugljenisanim
putevima i poljima.

94 str.
 Onaj što je sanjao dečački san o njenoj stvarnoj i
nestvarnoj ruci u mirnom popodnevu, video je na
crvenom vrhuncu, kada su se drvene stepenice korenja
slomile na ulasku u voćnjak a naoružana kula propala,
kako ona teško podiže ruke i pokazuje na drveće i ptice.
Na nebu su se uskomešali krilo, vatra i predvečernji vetar
izgorelog dana koji je nestajao. Pošto su sagradili novu
noć, ona se osmehnula u kratkom snu starom jedanaest
dolina; naherena kao Piza, noć se oslonila na zapadne
zidove; ni jedna truba neće oboriti velške zidove sve do
poslednjeg zvuka muzike, prstom je pokazala svoju sestru
u senci vrta koji je nestajao, i crnokoso obličje sa vranama
na ramenima pojavilo se pored Marlea.
To je bio kraj priče strašnije od priča o živima i neu-
mrlima u kućama planine na Džarviskim bregovima, a
neprirodna dolina koju Idris napaja vodom dečja je zemlja
prema ovoj jedanaestoj dolini na putu prema moru. San
koji nije san šunjao se tuda; vetar iz stvarnog sveta
podigao se da ugasi vatre; vrana je pokazala na ugašeno
drveće.
Ovo što je sanjao pre vatre u cvetovima i pre gašenja,
više nije bio san blizu ovih voćnjaka. Poljubio je dve
tajanstvene sestre, a vrana mu je uzvratila poljubac. Čuo je
kako ptice sleću na ramena njegove ljubavi. Video je
račvaste drvene grudi, oko od bodljikave žice i ruku – suvu
granu.

95 str.
 U PRAVC U POČ ETKA

U šatoru svetlosti u zahuktaloj poljani velike prolećne

večeri, blizu mora i broda koji je imao katarku od
kedrovine, zadnju palubu ukrašenu kljunovima i
školjkama, savijeno ružičasto jedro i dva vesla s perajima;
sa galebovima visoko iznad, dok su roda, pelikan i vrabac
leteli do kraja okeana i prvog zrna zemlje van vremena
koja se okreće na vrhu peščanog sata kao perjana ćuba, niz
tamu proleća jedne haotične godine; kao stene u istoriji,
svakom crtom i naškrabanim udom, ušicom igle, senkom
nerva, posekotinom na srcu, iskidanim mišićem i
zemljanim vlaknom, zabeležen kao ludost lutanja, pad
lovorovog lista, pad hrasta, prskanje mesečevog kamena u
sudaru sa inkarnacijom ubice, živo otelotvorenje i
izbrojani talasi, čovek se rodio u pravcu početka. Iz sna do
koga ga je podigao mesec planinama svojih očiju i
snažnim svevidećim rukama koje baca iza sebe i koje su
pune plima i prstiju, sve do velikog mora, on se borio
preko ivice večeri, uzleteo je kao guska u nebo i pozvao
svoje furije po imenu iz vetrom napisane liste grobova i
voda. Ko je taj stranac koji je došao iz ribarske varoši na
plovećem ostrvu, kao grâd, isklesan u ledu, kao morski
žbun sa lišćem od snega za njenu kosu, viši od kedrove
katarke, dok je padala severna, bela kiša, a more gonjeno
kitovima dopiralo do očnih duplji. Bila je slana i bela, i
putovala je kao polje na jednoj vlati okruženoj pticama.
Veče se smestilo usred njenog uvek nemirnog srca, čuo je
njene ruke u vrhovima drveća – palo je jedno pero, njeni
prsti su nadleteli glasove – i svet je počeo da tone kroz
viziju trave, vodenih životinja i snega, koja se pokazala
pred sirenom strankinjom. Svet je bio ispijen do poslednje

96 str.
kapi; penasti vrtlog poslednje čestice mučio se da ga
zemlja upije, kao da je kiša sa neba pustila svoje oblake da
padnu u grličinom letu, nalik na manu paperjastih
godišnjih doba, a tvrdi grâd koji je padao, širio se,
zbunjen, u oblaku pola od cveta pola od pepela, ili u
oštrom, prečišćavajućem vetru, kroz visoku piramidu od
blata i kroz meki, lagani tok pare i lišća. Tačno u centru
mađije on je bio čovek sa kopna u dubokom moru, kosa ga
je šibala do oka u kiklopovim grudima. Bokovi su mu bili
razapeti između njenog glasa; plivali su beli medvedi,
mornari su se utapali uz zvuke muzike koju je ona pisala i
izvlačila rukama i pričama iz njegovih uzdignutih vlasi;
vukla je za uši njegov strah i odnela ga je pevajući u svetlo,
kroz šumu zmijokosog glasa koji je prevrtao kamenje.
Otkrivenje je gledalo preko svog ukočenog ramena. Kako
je postala? Od poslednje varnice razuma, ili iz prvog
kitovog mlaza? Sagorevanje na kraju, pogrebna vatra koja
poigrava, ili izgubljena raketa sa svojim toplim tragom, ili
tamo gde su se prvo proleće i njegova ludost peli na
morske ograde, a lokoti vrtova popucali i voda se prelila
preko svetlog planinskog vrha? Čija je to bila slika u vetru,
trag na steni, odjek koji je tražio da mu se odgovori? Imala
je oreol oko glave i kosu od zmija. Kretala se u proždiru-
ćoj, slanoj poljani, u hronici i stenama, tamnim anatomi-
jama, u samom usidrenom moru. Besnela je u utrobi
mazge. Zastajkivala je u galopirajućoj dinastiji. Glasno je
govorila u starom grobu i ćutala na suncu. Video je njenu
izgnanu sliku iscrtanu nogom noćne more u otrovu i
zaklonjenu od vetra, otisak njenog palca koji se pripijao uz
ruku paučinastom senkom, pitanje poznatog odjeka: šta je
moje rađanje, granitni izvor koji se gasi tamo gde se prva
vatra pojavi u izvajanom svetu, ili velika vatra s lavljom
grivom u predvorju prvog luka. Jedan je glas tada, te
večeri, putovao svetlom i vodenim talasima, jedan je sloj

97 str.
klizio, tamo gde zlatno-zelena španska mušica boji trag
oktopoda otrov je puzio kroz penu, a sa četiri ugla mape
jedan heruvim, u obliku ostrva, gonio je duvajući oblake
na more.

98 str.
 RAZGOVOR O BOŽIĆ U

Dečak: Pre mnogo, mnogo godina, kada si ti bio de-

čak…
Ja: Onda kada je bilo vukova u Velsu i kada su ptice u
podsuknjama boje crvenog flanela promicale pored
bregova u obliku harfe, kada smo pevali i valjali se od
veselja čitavu noć i dan u pećinama koje su mirisale kao
nedeljna popodneva u vlažnim prednjim sobama farme, i
kada smo vilicama đakona gonili Engleze i medvede…
Dečak: Ti nisi star koliko gospodin Benion broj Dvade-
set-dva koji se seća vremena kada nije bilo automobila.
Pre mnogo, mnogo godina kada si ti bio dečak…
Ja: Oh, čak i pre automobila, pre točka i pre konja sa
likom grofice, kada smo jahali na golim leđima ludih,
srećnih bregova…
Dečak: Ti nisi toliko lud kao gospođa Grifit, gore iz
ulice, koja kaže da stavlja uvo pod vodu u rezervoaru i
sluša ribe kako govore velški. Kada si ti bio dečak, kakav je
bio Božić?
Ja: Padao je sneg.
Dečak: Sneg je padao i prošle godine. Ja sam napravio
sneška a moj brat ga je srušio, pa sam ja onda srušio brata
i onda smo pili čaja.
Ja: Ali to nije bio isti sneg. Naš sneg ne samo da je
padao čabrovima sa neba nego kao da je prodirao iz
zemlje, vejao iz ruku i šaka i tela drveća; sneg je izrastao
preko noći iz krovova kuća nalik na čistu, staru mahovinu,
pažljivo je ukrašavao zidove i spuštao se na poštara koji je

99 str.
otvarao vrata, kao nema, obamrla oluja od iscepkanih
božićnih čestitki.
Dečak: Zar je i tada bilo poštara?
Ja: Sa očima posutim injem i od vetra kao trešnja
pocrvenelim nosevima; na raširenim, zamrznutim
nogama gacali su bučno do vrata i rukom u rukavicama
muški udarali po njima. Ali deca su jedino mogla da čuju
zvonjenje zvona.
Dečak: Hoćeš da kažeš da je poštar udarao rat-a-tat-
tat, a vrata su zvonila?
Ja: Zvona koja su deca čula bila su u njima.
Dečak: Ja ponekad čujem grmljavinu, nikada zvona.
Ja: Čula su se i zvona sa crkve.
Dečak: U deci?
Ja: Ne, ne, ne, u crnim kao slepi miš, belim kao sneg
zvonicima u kojima su užad vukli biskupi i rode. Zvonili
su svoje vesti preko varoši koja kao da je bila previjena
zavojima, preko zaleđene pene bregova od pudera i
sladoleda, preko pucketavog mora. Izgledalo je kao da sve
crkve tutnje od radosti pod mojim prozorima; a za Božić
su petlovi sa dimnjaka pevali na našoj ogradi.
Dečak: Pričaj o poštaru.
Ja: To su bili obični poštari koji su voleli da pešače,
voleli su pse, i Božić i sneg. Kucali su na vrata pomodrelim
pesnicama.
Dečak: Naša vrata imaju crni zvekir…
Ja: A onda su stajali na belim otiračima dobrodošlice u
malim zavejanim tremovima i pljeskali su rukama, i
duvali i dahtali, a od njihovog daha stvarali su se duhovi i

100 str.
skakali s noge na nogu kao dečaci kad moraju napolje.
Dečak: A onda pokloni?
Ja: A onda pokloni, posle Božićne kutije. I hladni
poštar sa ružom na nosu-dugmetu nabadao je niz put,
klizav kao poslužavnik za čaj, na hladnom, svetlucavom
bregu. Išao je u svojim čizmama na kojima se nahvatao
sneg, kao čovek u drvenim cipelama koje nose prodavci
ribe. Klatio je torbom kao što se klati zaleđena kamilina
grba; vrtoglavo je zaokrenuo za ćošak na jednoj nozi i,
tako mi boga, nestao je.
Dečak: Pričaj mi o Poklonima.
Ja: Bilo je Korisnih poklona: ogromni šalovi iz starih
dana kada se putovalo kočijama, i rukavice ispletene za
džinovske lenjivce, zebrasti šalovi od nekog materijala kao
svilenkasta guma koja može da se razvuče sve dole do
kaljača; zaslepljujuće berete koje su ličile na šarene
prekrivače za čajnike, i zečje šubare i krznene kape za
žrtve plemena koja suše glave; bilo je brkatih, oštrih
kaputića, od tetaka koje su uvek nosile vunene stvari do
tela, a ti kaputići su izazivali čuđenje kako je tetkama
ostalo išta kože na telu; jedanput sam dobio malu heklanu
navlaku za nos od jedne tetke koja, na žalost, ne
kukumavči više ovde među nama. Bilo je i knjiga bez slika
u kojima su mali dečaci, iako opomenuti primerima da se
ne klizaju, hteli po svaku cenu da se klizaju i stvarno se
klizali na ribnjaku farmera Gardža pa su se utopili; i knjige
koje su mi odgovorile na sva pitanja o zoljama osim na ono
– zašto.
Dečak: Pređi na Nekorisne poklone.
Ja: Na Badnje veče bih okačio kod nogu kreveta crnu
čarapu Besi Banter, i uvek sam govorio kako ću da

101 str.
probdim čitavu noć obasjanu mesečinom i snegom, da bih
čuo severnog jelena kako se spušta na krov i da bih video
svete čizme kako silaze kroz čađ. Ali uskoro bi mi snežna
prašina ušla u oči, i mada sam zurio prema ognjištu i po
treperavoj sobi u kojoj je visila crna čarapa kao džak,
zaspao bih pre nego što bi se dimnjak zatresao a soba
zacrvenela i zabelela od Božića. Ali ujutru, iako se na podu
sobe nije topio sneg, čarapa se prelivala i bila je sva
naduvena: pritisneš je i u njoj zatapka kao miš u kutiji;
mirisala je na crvene pomorandže; krznena ruka visila je
preko ivice, kao šape kengura iz majčine torbe; pritisneš
jako na sredini i nešto zatapka; ponovo pritisneš – opet
zatapka. Pogledaš napolje kroz mrazom našaran prozor:
na velikoj usamljenosti malog brega ćuti čavka u snegu.
Dečak: A je li bilo nekih slatkiša?
Ja: Naravno da je bilo slatkiša. To su se čuli slezovi
kolači. Bilo je šećerlema, karamela, čokoladnih i raznih
kiselih bombona, biskvita, marcipana i velških specijalite-
ta za Velšane. I trupe sjajnih olovnih vojnika koji ako ne
mogu da se bore mogu uvek da beže. I razne igračke i igre
za Male graditelje, i to potpune, sa uputstvima. Oh, lako
za Leonarda! I zviždaljka kojom možeš da nateraš psa da
laje i da probudi starca iz susedstva, pa da on udara
štapom po zidu i da naša slika padne sa zida. I paklo
cigareta: staviš jednu u usta i stojiš na uglu ulice i čekaš
satima, uzaludno, da dođe neka stara gospođa i da te
izgrdi što pušiš, a ti onda pojedeš cigaretu sa usiljenim
osmehom. I najzad, na dnu čarape, šest penija kao srebrni
kukuruz. A onda dole, na doručak pod balonima.
Dečak: Je li bilo Ujaka, kao kod nas?
Ja: Uvek ima Ujaka na Božić. Istih Ujaka. A svakog
jutra na Božić, sa pištaljkom koja uznemiruje pse i

102 str.
šećernim opušcima, obilazio sam zavejanu varoš tražeći
vesti iz malog sveta, i uvek sam nalazio neku mrtvu pticu
pored bele Obale ili pored napuštenih ljuljaški: možda
nekog crvendaća kome su pogašena sva svetla osim
jednog, a to svetlo još uvek gori na njegovim grudima.
Ljudi i žene gacali su i probijali se iz crkve ili kapele, sa
crvenim nosevima i vetrom išibanim obrazima, svi kao
albinosi, i prikupljali su svoja kruta, crna, šuštava krila na
neverničkom snegu. Imela je visila sa gasnih lampi u svim
prednjim sobama; bilo je šerija i lešnika, i piva u flašama,
a krcko-oraščići su stajali pored kašika za slatkiše; mačke,
ogrnute svojim krznima, pazile su na vatru; visoke vatre
su pucketale i svađale se, spremne za kestenje i za kuvanje
vina. Nekoliko krupnih ljudi je sedelo u prednjim sobama,
bez okovratnika; sigurno Ujaci; probali su nove cigare,
držeći ih pažljivo podalje, pa ih ponovo primičući do usta,
kašljući i ponovo ih odmičući, kao da očekuju eksploziju;
nekoliko sićušnih tetki, koje nisu bile potrebne ni u
kuhinji, niti na bilo kom drugom mestu, sedele su na
samim ivicama svojih stolica, dostojanstvene, krhke,
uplašene da se ne razbiju, kao izbledele šolje i tacne. Malo
ih je bilo koji su tih jutara išli zavejanim ulicama: uvek
jedan starac u smeđem šeširu, sa žutim rukavicama, u ovo
doba godine osut snegom, šetao je zbog zdravlja do bele
kuglane i natrag, kao što bi šetao i po kiši i po lepom
vremenu, na Božić ili na Sudnji dan; ponekad su se dva
zdrava mladića, sa velikim užarenim lulama, bez kaputa i
sa razlepršalim šalovima, probijali ćuteći dole prema
usamljenom moru, da bi stekli apetit, da bi se oslobodili
nezdravih gasova, možda, i da najzad ušetaju u talase, sve
dok od njih ništa ne bi ostalo osim dva kovrdžava oblaka
dima od njihovih neugasivih lula.
Dečak: Zašto se nisi vratio kući za božićni ručak?

103 str.
 Ja: Oh, ali ja sam se uvek vraćao. Žurio sam kući, a
sočni miris tuđih ručkova, miris ptica, brendija, pudinga i
seckanog mesa, kovitlao se u moje nozdrve, a onda bi se
odjednom iz snegom zatrpane ulice pojavio dečak,
pljunuti ja, sa cigaretom ružičastog vrha i sa crnom
masnicom od udarca ispod oka, kočoperan kao zimovka,
diveći se samom sebi. Odmah sam ga omrznuo, i taman
sam hteo da stavim zviždaljku u usta i da ga oduvam sa
lica Božića, kad on iznenada, jako namignuvši, stavi svoju
zviždaljku na svoje usne i zazvižda tako oštro, tako divno
glasno, da se lica koja su žvakala, sa obrazima naduvenim
od guščetine, pritisnuše uz sjajne prozore celom dužinom
bele ulice koja je odjekivala.
Dečak: A šta ste imali za ručak?
Ja: Ćurku i plameni puding.
Dečak: Je li bilo lepo?
Ja: Kao da je spremljeno u raju.
Dečak: A šta ste radili posle večere?
Ja: Ujaci su sedeli kod vatre, skidali okovratnike,
raskopčavali sva dugmeta, pa su stavljali svoje velike
vlažne ruke preko satnih lanaca, ječali bi malo i onda bi
zaspali. Majke, tetke i sestre, vrtele su se okolo noseći
činije sa supom. Pas je povraćao. Tetka Biti je morala da
uzme tri aspirina, ali tetkica Hana, koja je volela porto,
stajala je usred snegom zavejanog zadnjeg dvorišta i
pevala je kao grudata drozdovka. Ja sam duvao u balone
da vidim koliko mogu da se naduvaju, a kada bi prsnuli, a
svi su prskali, Ujaci bi poskakali i gunđali. U bogatom,
teškom popodnevu, dok su Ujaci duvali kao delfini a sneg
padao, ja sam sedeo u prednjoj sobi, ispod venaca i
kineskih lampiona, grickao sam urme i pokušavao da

104 str.
napravim model ratnog broda prema Instrukcijama za
male graditelje, i napravio bih nešto što je ličilo na morski
tramvaj. A onda bi Ujaci, koji su se malo povratili, bili
veoma veseli za vreme božićnog čaja nad svojim pitama sa
mesom, a veliki marcipanski kolač nadvisivao je u sredini
čitav sto, kao mermerni nadgrobni spomenik. Tetkica
Hana je dodavala rum u svoj čaj, jer je samo jedanput
godišnje Božić, a uveče je bilo muzike. Jedan ujak je svirao
violinu, jedan rođak je pevao „Zrele trešnje“ a drugi ujak je
pevao pesmu: „Drejkov bubanj“. Bilo je veoma toplo u
maloj kući. Tetkica Hana, koja je prešla na vino od
pastrnjaka, pevala je pesmu o Odbačenoj ljubavi i Srcima
koja krvare, o Smrti, i onda jednu u kojoj je rekla kako je
njeno srce kao Ptičje gnezdo; onda su se svi opet smejali, i
onda sam ja išao na spavanje. Gledajući kroz prozor moje
sobe, napolje u mesečinu i u pahuljasti beskrajni sneg boje
dima, mogao sam da vidim svetlosti u prozorima svih
drugih kuća na bregu, i da čujem muziku kako se iz njih
diže uz dugačku noć koja se je uporno spuštala. Rekao
sam nekoliko reči bliskoj, svetoj tami i onda sam zaspao.
Dečak: Ali to je sve kao neki običan Božić.
Ja: To i jeste običan Božić.
Dečak: Ali, Božić kada si ti bio dečko nije se ništa
razlikovao od Božića sada.
Ja: Razlikovao se, razlikovao.
Dečak: Zašto se razlikovao?
Ja: Ne smem da ti kažem.
Dečak: Zašto ne smeš da mi kažeš? Zašto je Božić za
mene drukčiji?
Ja: Ne smem da ti kažem.

105 str.
 Dečak: Zašto Božić ne može da bude i za mene onakav
kakav je bio kada si ti bio dečak?
Ja: Ne smem da ti kažem. Ne smem da ti kažem zato
jer je sada Božić.

106 str.
 KAKO POSTATI PESNIK

U trenutku preteranog poverenja jedan izdavač poz-

vao me je da govorim o ovoj temi.
Zamislite sve druge teme koje je mogao da predloži:
Razvoj scene zavođenja u Vats-Dantonu; Čarls Morgan,
moja omiljena ličnost u literaturi; Gospodin T. S. Eliot i
dolarska kriza; Uticaj Laurela i Hardija, i Laurela na
Hardija.
Dozvolite mi da odmah objasnim da neću razmatrati
na informativan način i u kratkim potezima Pesništvo kao
Umetnost ili Zanat, to jest kao ritmički, verbalni izraz
duhovne potrebe, nego jedino kao sredstvo za postizanje
jednog društvenog cilja; a taj cilj je sticanje čvrste pozicije
u društvu, koja pesniku omogućava da odbaci afektacije u
govoru, oblačenju i ponašanju što su mu bile preko
potrebne u početnim fazama rada; zatim sticanje imetka,
tolikog da zadovolji pesnikove fizičke potrebe, osim ako
već nije pao kao žrtva Pesničke bolesti; i oslobođenje od
straha da će još morati da piše. Nemam nameru da
postavim pitanje: „Je li poezija Dobra Stvar?“ Mene
interesuje: „Može li se od Poezije napraviti Dobar Posao?“
Na početku ću vas upoznati, uz komentare koji mogu
a i ne moraju da budu potrebni, sa nekoliko glavnih vrsta
pesnika koji su se uspeli po društvenim i finansijskim
lestvicama.
Prvi, mada ne i najznačajniji, je pesnik koji je iz
državne službe iskrsnuo sa etiketom „liričara“. Takve
pesnike, bar s obzirom na njihov fizički izgled, možemo
podeliti na dve grupe. Prvoj pripada pesnik, mršav, da ne

107 str.
kažemo otrcan, sa usnama punim, senzualnim i
izazivačkim kao kokošja stražnjica. On je ćelav još od svog
rođenja, a oči su mu se smanjile i pocrvenele od čitanja
knjiga na francuskom (to je jezik koji on inače uopšte ne
razume). Francuske knjige je čitao, dok je još bio mlad, po
mansardama u provinciji. Glas mu je nalik na grebanje
mišjih noktiju po plehu, ima providne nozdrve i
neprijatan zadah iz usta. Drugoj grupi pripada pesnik sa
podvaljkom, sav zarastao u kosu, sa izvijenom lulom u
ustima i nosem punim duvana. Ceo Saseks se vidi u
njegovim od piva zakrvavljenim očima, njegovo grubo
odelo od tvida miriše na pse koje on inače ne trpi. Glas mu
je kao u pismenog ajerdelskog terijera koji je naučio da
govori na dopisnom kursu. On je takođe intimni prijatelj
Čestertona, s kojim se nikad nije upoznao.
Da vidimo sada kako je naš čovek stekao svoj sadašnji
zavidni položaj pesnika kome se pesništvo isplati.
Upao je u državnu službu u godinama kada mnogi
naši mladi pesnici beže na Radio kao što su nekada bežali
na More. U prvo vreme on se ne vidi iza brda crvenog
papira za lepljenje kojega će se kasnije, uz iskrivljen i
naboran osmeh, odreći u jednom delu svoje knjige „Okolo
mojih polica“. Posle nekoliko godina počinje da viri iza
formulara i kataloga među kojima vodi svoj uredni i
grickavi život. Tu podigne neku mrvicu sira, tamo neki
otpadak u svoje mastilom uprljane prste. Uši su mu
natprirodno osetljive; on čuje vrata koja se otvaraju daleko
od njegove kancelarije. Uskoro saznaje da je pesma
štampana u časopisu državnih službenika, ako ne korak
uz stepenice, a ono bar potez u dobrom pravcu. Onda on
napiše pesmu. Pesma je naravno o Prirodi. U njoj on
priznaje da želi da pobegne od dosadne rutine i da prigrli
priprosti život seljaka; želi, mada bez skandala, da se budi

108 str.
sa pticama. Misli da plug, bolje nego pero, odgovara
njegovoj sitnoj snazi. Dekorativni panteist, on sebe
upoređuje sa potokom, vodenicom, mlekaricom s
ružičastom zadnjicom, smeđoobrazastim jazavičarom, s
momčićima, svinjama i tako dalje. U njegovim pesmama
oseća se miris sela, polja, cveća, Triptolemusovog pazuha,
štala, vatara, sena, a najviše kukuruza. Pesmu štampaju.
Jedan mali izvod iz nje biće vam dovoljan:
Bučna ulica se užirila!
Šta kažem, umirila?
Krila ptice su zbrisala
paučinu vremena.
Vazduh miran, miran kao umiranja
Preko sivog kamenja!
Preko sivih putanja
Čujem slatka pevanja!
Kljun je otvorila vrana,
– Vrana, da! –
I peva svoju tečnu pesmu ona
sa neba Londona.

Kratko vreme posle štampanja pesme, njemu u hod-

niku klimne glavom Hočkis iz ministarstva finansija, koji i
sâm piše nedeljom pesme i može da se pohvali dvema
tankim knjižicama i svojim imenom u „Ko je ko?“. Hočkis
ima ambicioznu ženu sa krivim vratom i mala kola koja
nekako sama od sebe uvek voze u Saseks – kao što
parohov konj, ne misleći, kasa prema krčmi. On je takođe
napisao i jednu monografiju o uticanju Blandena na živu
ogradu.
Na ručku sa Souerbijem iz Carine, koji je takođe
ličnost u književnom svetu jer vodi posebnu rubriku u

109 str.
jednom nedeljnom listu, a ime mu se nalazi među
imenima urednika izdanja Dvonedeljnog kluba, Hočkis
kaže kao uzgred: „U vašem odeljenju ima jedan mladić
koji obećava. To je Krib. Čitao sam jednu njegovu
stvarčicu : ‘Želim ševu’.“
I Kribovo ime krene na svoje malo smrdljivo kruženje.
Zatim ga mole da napiše nekoliko pesama za Hočkisovu
antologiju „Nove gajde“; Souerbi hvali te pesme rečima:
„Redak dar za jaku frazu.“ Krib ispisuje na antologijama
posvetu: „Najvećem živom engleskom pesniku, uz
poštovanje“, i šalje te primerke dvadesetorici najdosadni-
jih pesnika koji još stoje na zadnjim nogama. Neki od njih
mu zahvaljuju. Ser Tom Najts žrtvuje nekoliko blagona-
klonih, mada ne sasvim svesnih trenutaka, da na tabaku
hartije sa krunom (tabake je digao za vreme posete koju
mu je napravio jedan kratkovidi, mada ne baš toliko
kratkovidi per, koji nikada više neće ući u njegovu kuću)
napiše nekoliko reči: „Dragi gospodine Krib, cenim vaš
mali doprinos. Vaša pesma ‘Nokturno sa ljiljanima’,
vredna je Šanksa. Napred, samo napred. Ima još mesta na
visu.“ Kriba ne uzbuđuje mnogo što on nije napisao
„Nokturno sa ljiljanima“, već „Slušajući Delijusa na
vratima Liha“. On pažljivo stavlja pismo u katalog, pošto je
prethodno sa njega oduvao perut, i baca se na mučan
posao skupljanja pesama za mizerikordiju, knjigu
„Konopljarka i vreteno“, koju posvećuje „Klemu
Souerbiju, tom zelenoprstom vrtlaru u Hesperidskim
vrtovima“.

110 str.
 ***
Knjiga se pojavi. Primljena je uglavnom dobro, naro-
čito u Midlseksu. Souerbi je isuviše skroman da piše o njoj
posle pohvalne posvete koja mu je namenjena, i zato to
čini pod drugim imenom. „Ovaj mladi pesnik“, to su
njegove reči, „nije, hvala bogu, suviše moderan, pa ne
izbegava da izrazi zahvalnost blistavom izvoru svoje
inspiracije“ (tu Souerbi misli naravno na sebe). On
nastavlja: „Krib će daleko stići.“
I Krib odlazi kod svojih izdavača. Sklopljen je ugovor.
Gospoda Stič i Tajm izdaće njegovu sledeću zbirku
pesama, ali pod uslovom da njima preda i svojih sledećih
devet romana. Uspeo je da ga angažuju da čita za njih
rukopise. Kući se vratio čvrsto stiskajući paket u kome je
knjiga „Razvitak oksfordskog pokreta u Finskoj“ od nekog
kostvoldskog majora, tri tragedije u nerimovanom
desetercu, o Mariji, škotskoj kraljici, i roman „Sutra
Dženifer“.
Do sklapanja ovog ugovora Krib uopšte nije mislio da
napiše roman. Nezaplašen tom činjenicom što jednu
osobu ne razlikuje od druge (svi ljudi, osim slavnih i
njegovih pretpostavljenih, za njega su jednolika, siva
masa), da ga uopšte ne interesuje šta ljudi rade i govore,
osim utoliko ukoliko se tiče njegove karijere, i da ima
mašte tačno onoliko koliko i drveni vodenični točak; on
seda, u košulji bez kravate i s prstima u kosi, da prostudira
kako se najbolje može, bez kvalifikacija, uspeti u
komercijalnoj literaturi. Za veoma kratko vreme zaključio
je da se ne prodaju najbolje i da samo efemernu reputaciju
postižu avanturistički romani sa naslovom „Što sam
tražio to sam i našao“, ili „Kocka za deset centi“;

111 str.
proleterski romani s naslovom „Crvena kiša pada na tebe
Alfe“, o dečacima plave krvi koji prihvataju dijalektički
materijalizam; da ništa bolji uspeh ne postižu ni romani
kao recimo „Melodija u detelini“, o tamnoputom čoveku
koji malo ćopa, zove se Dirk Konvej, voli dve žene,
razbludnu Ursulu Mauntkler i malu stidljivu Fej Voters.
Krib je zatim shvatio da kad bi napisao knjigu kao što je
„Unutrašnji Zodijak“ gospodina Bidea, u kojoj je data
nepoštedna analiza ideološkog konflikta koji proističe iz
veze Filipa Armora, internacionalnog impotentnog
fizičara, Tristama Volfa, biseksualnog vajara, i Filipove
devičanske ali dinamične žene, kreolke Titanije koja je
lektor za balkansku ekonomiku, i još kada bi pisao o tome
kako ove veoma osetljive ličnosti (toliko pod uticajem
post-Sartrovog doba) u svom radu u korist Jedinstva, na
klinici UNESKO-a, stvaraju duboku sintezu, takođe ne bi
imao velikog uspeha, jer bi se knjiga prodavala slabo i o
njoj bi pisali samo najekskluzivniji mesečni časopisi sa
malim tiražem.
Pošto nije budala, Krib je shvatio, čak i u ovom ranom
stadijumu ispitivanja, da treba napisati knjigu o
rođenjima, vaspitanju, ženidbama, udajama, razvodima,
smrti i drugim zgodama i nezgodama pet generacija
porodice lankašerskog prodavca pamuka. On je znao da će
se ta knjiga iako ne senzacionalno, ipak stalno prodavati
po provinciji i predgrađu. Odmah je shvatio da bi ta knjiga
trebalo da bude u obliku trilogije, a svaki njen deo da nosi
neki solidan, neuzbudljiv naslov, kao: „Tkanje“, „Potka“ i
„Put“. I on se dao na posao. Iz kritika o prvom Kribovom
romanu mogu se odabrati sledeći odlomci: „Evo odličnog
poznavanja zanata spojenog sa odličnom karakterizaci-
jom“. „Puno događaja“. „Upoznate se sa Džordžom
Stedimenom, njegovom ženom Mjuriel, starim Tobijem
Metlokom (odlična vinjeta) i ostalim stanovnicima kuće

112 str.
Lum, kao sa svojim rođenima“. „Gospodin Krib je pravi
bulterijer“. „Priča u klasi romana Filis Botom“. Posle
uspeha svog romana Krib postaje član NIB kluba i stalni
kritičar. On hvali svaki roman koji dobije na čitanje
(„Svetlucava proza…“) – i poziva svakog trećeg romanopi-
sca na večeru u klub Servilnih gde su ga nedavno izabrali
za člana.
Kad se pojavila čitava trilogija, Krib se kao pena
podigao do komiteta u klubu NIB. On posećuje sve
pogrebe književnika koji su za svojih pedeset godina
života prvi put stvarno mrtvi, cepa stari ugovor i sklapa
novi. Piše nov roman koji postaje knjiga godine. Gospoda
Stič i Tajm nude mu mesto „savetnika“ koje on prihvata.
Napušta državnu službu, kupuje kuću u Baksu („čovek ne
bi rekao da je samo trideset milja udaljena od Londona.
Zar ne? Pogledaj samo, dragi moj, te ćubaste ptice…“) i
uzima novu sekretaricu, kojom se kasnije ženi, jer odlično
kuca na mašini. Šta je s poezijom? Ponekad napiše sonet
za nedeljni „Tajms“ i izda malu zbirku pesama. („Znate,
moja prva ljubav“). Ali poezija ga u stvari više ne
interesuje, mada je uz njenu pomoć stigao tu gde je. On je
uspeo!

***
Sada ćemo se pozabaviti različitom vrstom pesnika
koga ćemo zvati Sedrik. Da biste pratili Sedrikove korake
(on bi to voleo i nikad ne bi pozvao policajca, osim možda
onog strašnog narednika koji ponekad stoji na Meklen-
burškom skveru i izgleda kao da je sišao sa nekog El
Grekovog platna), morali biste biti rođeni u srednjoj klasi,

113 str.
ili bar pohađati „pravu školu“. Tu školu, naravno, morate
da mrzite, jer bitno je od samog početka biti neshvaćen.
Na univerzitet morate doći sa već utvrđenom reputacijom
budućeg pesnika, i po mogućstvu treba da ličite na
gardijskog oficira ili na model nekog fotografa u modi.
Možda ćete zapitati: ali kako da čovek dođe na univerzitet
sa reputacijom „budućeg pesnika“? (Posmatranje
„budućih pesnika“ steći će u budućnosti možda istu toliku
popularnost kao i posmatranje ptica.) Ali to pitanje je
izvan okvira ovih beležaka, pošto treba pretpostaviti da
svako ko želi da od Poezije stvori karijeru, zna kako da
robu isporuči onda kada je to potrebno. A Sedrikov
univerzitetski tutor je najbolji prijatelj njegovog privatnog
profesora. Znači, nekolicina poznavalaca već poznaju
Sedrika po njegovim osećajnim pesmama o zlatnim
udovima, suncem ukrašenom tropskom lišću, ambroziji
prvog stidljivog poljupca u nežno išaranim pećinama
meseca (to je u stvari bio školski orman za obuću). On je
na pragu slave, a svet se pruža pred njim kao red
baletomana.
Da je sada 1920. godina, Sedrikova prva zbirka pesa-
ma, koju je štampao po završetku studija, zvala bi se
možda „Jasike i lutnje“. U njoj bi on čeznuo za životom
koji nikada nije postojao. Bio bi umoran od sveta (jednom
je video svet kroz prozor voza i on mu se učinio nestva-
ran). Bila bi to pažljivo-blistava mešavina, lukavo-
evokativan puding pun šljiva izvučenih iz raznih Sačeverla
i Sitvela, blago disharmonična staklena bašta puna
egzotično-hortikulturne i komično-erotične stareži, iz
koje citiram ove tipične redove:

114 str.
 Rog izobilja pun falusa
Kaskada pa purpurne dvorce
u arabeskama i sirupnim plesovima;
Kirke sa dunjastim grudima
hvataju kišu trešnjastih banana
i sviraju sarabandu ispod jagodastog meseca

Da se to događa oko 1930, knjiga bi se možda zvala

„Farose, ja opominjem“, i bila bi sastavljena ili od
dugačkih, razvučenih ritama, umirućih padova i slika
socijalne budnosti:
Posle neprikladnog isprobavanja
mogućnosti tajanstvene zime
Koja posmatra tragediju
svake pokradene grane,
Gle! Trijumfalno pupoljenje!
Proleće vedro kao radnička povorka
Prema novootvorenoj gimnaziji!
Gle! Svi cvetovi su zaposleni!

Ili bi smelo vrvila od uličnih izraza, odlomaka šlagera,

Kiplingove zvoncadi, i usoljenih bluzova:
Sedimo lepo u strašnoj varoši…
Znam kuda idemo ali ne znam odakle.
Veruj mi, mladiću,
ti si moj dasa, mladiću,
Sedimo na velikoj crnoj bombi.

Socijalna budnost! To je bio moto. Pijući kafu govorio

je – („Adrijan pravi najbolju kafu na čitavom ovom
necivilizovanom ostrvu“. „Reci mi, Rodni, gde si dobila
ove divne ružičaste kolačiće?“ „To je tajna!“ „Oh, reci mi.

115 str.
Ja ću ti dati za uzvrat onaj specijalni recept koji je Bazilov
pukovnik doneo sa Cejlona i potrebno je tri kilograma
butera i jedan plod mangoa…“) – o tome da želi da provede
dugačak odmor „negde gde je stvarno živo. Mislim,
stvarno. Kao recimo u Ronda-dolini, ili tako negde.
Mislim, znaš, da ću se tamo stvarno osećati orijentisan.
Hoću da kažem, čovek ovde stagnira. Knjige, knjige. Ljudi
su ono što vredi. Hoću da kažem, čovek bi morao da
upozna rudare“. Onda on provede dugačak odmor sa
ženom u Bonu. Rezultat je knjiga putopisa – političkih
razgovora. To što knjiga obećava u potpunosti se ispuni
kada on posle niza godina postane sekretar MUSS-a
(Međunarodnog umetničkog saveta „Sutra“).
Da je Sedrik pisao oko 1940. godine, on bi možda bio
toliko obuzet „apokaliptičnim“ lupetanjem, da ne bi
mogao da razlikuje vunu od zlatnog runa, i njegova knjiga
bi se možda zvala: „Plangentni makrokozam“ ili
„Heliogabalus na duhove“. Sedrik zna da izmeša svoju
metaforu, da zapetlja kliše i da potopi ukradene simbole u
bajato magareće mleko, bar isto toliko umešno kao
najbolji od njih.
Najzad dolazi London i pisanje kritika. Naravno, on
kritikuje druge pesnike. Raditi taj posao rđavo, to je
jednostavno, i isplati se, mada ne odmah. Rečnik koji
mora da nauči savesno rđav kritičar, veoma je ograničen.
Reči: strujanje, sudar, impasto, svesnost, zeitgeist; sfera
uticaja, odenizam, kasniji Jejts, prelazni period,
konstruktivizam, shematično, ingeniozno – pomoći će
mnogo da se po kratkom postupku i svestrano odbaci
životno delo svakog zrelog i ozbiljnog pesnika. Ima sasvim
malo osnovnih principa koje treba zapamtiti. Kada,
recimo, pišete kritiku o dvema potpuno različitim
knjigama pesama, nahuškajte jednog pisca na drugog, kao

116 str.
da su u stvari pisali knjige iz konkurentskih pobuda.
„Posle tananih, napetih, celovitih poetskih komentara,
gotovo epigrama gospodina A, dugačka, zvučna herojska
pričanja gospodina B, i pored sveg bogatstva materijala i
zvučne orkestracije, čudno šuplje zvuče.“ To je primer
kako treba upražnjavati ovaj metod koji štedi trud.
Odlučno se rešite da se divite jednom pesniku, bilo da
volite njegove pesme ili ne; ulažite na njega, prisvojite ga,
patentirajte, napravite sebi oltar od njega. Besplatno
unosite njegovo ime u vaše kritike: „Gospodin E. je,
nažalost, pesnik koji mnogo naginje rodomontadi (za
razliku od Hektora Vistla)“ – „čitajući izvanredne, mada
mestimično prozaične prevode gospodina D, čeznemo za
svežom vatrom i savršenom veštinom Hektora Vistla.“
Kada birate svog pesnika, pazite da ne zađete u tuđe
lovište. Prvo se upitajte: „Da Hektor Vistl nije već slučajno
nečiji pulen?“
Čitajte sve kritike o knjigama koje ćete kritikovati, pre
nego što kažete i sami neku reč. Čitajte pesme samo onda
kada vam se žuri; kritika treba da govori o kritičaru a ne o
pesniku. Pazite da ne kudite rđavog ali bogatog pesnika,
osim ako svi znaju da je rđav, ako je mrtav ili u Americi.
Jer, najzad, od pisanja kritika do izdavanja časopisa nema
mnogo, a bogat rđav pesnik može da unese novac u taj
posao.
Da se vratimo Sedriku. Pretpostavimo da su mu
poverili uređivanje jednog novog književnog časopisa zato
što je upoređivao stihove nekog mladog bogataša sa
Odenovim stihovima i to na štetu ovog drugog. (Uz ovaj
posao možda će mu dati i stan. Ako mu ne daju, treba da
insistira da kancelarije novog časopisa budu veoma
komforne tako da bi on mogao da živi u njima.) Sedrikov
najvažniji problem bio je kako da nazove svoj časopis. To

117 str.
nije lako, pošto su skoro sva imena koja ništa ne znače – a
to je bitno za uspeh novog poduhvata – već upotrebljena:
Horizont, Polemika, Žetva, Karavela, Seme, Prelaz, Došlo
je carstvo, Pokus, Izgled, Akcent, Apokalipsa, Arena,
Cirkus, Putokaz, Vetar i kiša. Čujete li kako Sedrik mućka
mozgom? Vakuum, Vulkan, Između raja i pakla, Potreba,
Erupcija, Uterus, Seizmograf, Vulkan, Spoznaja, Raskol,
Datum, Paljevina. Aha, našao je: „Chiaroscuro“. Sve drugo
je lako: treba samo izdavati.

***
Ali, dozvolite da vrlo brzo pogledamo i neke druge
metode kojima se postiže rentabilnost u poeziji.
Provincijski napad, ili remboovska navala. To se ne bi
moglo od sveg srca preporučiti, jer su potrebne izvesne
kvalifikacije. Pre nego što se zaletite i napadnete na centar
literarne aktivnosti – a to znači da dok ste mladi morate
posećivati prave krčme, kasnije prave salone, a još kasnije
prave klubove – treba da ste već napisali dosta divljih i
nerazumljivih stihova. (Kao što sam već ranije rekao, nije
moja dužnost da opisujem kako se dolazi do tih nespret-
nih, verbalnih ekstaza. Hart Krejn je otkrio da može pisati
takve stihove na kilograme dok pijan sluša Sibelijusovu
muziku. Jedan moj prijatelj, koji od svoje osme godine
pati od glavobolje, piše tako lako da mora vezati čvor na
maramici da bi se setio da treba da se zaustavi. Ima
mnogo metoda, i uvek kada postoji mali delirijum uspeva
se u pisanju takvih stihova.) Pa ipak, takav pesnik mora da
bude žedan i snažan kao konj koji jede so, mora da ima
debelu kožu, neograničenu energiju, da bude veoma

118 str.
uobražen, da nema skrupula – i što je od svega najvažnije
– da ima negde u provinciji kuću u koju može da se vrati
kada propadne.
Bojim se da ću morati vrlo brzo da nabrojim nekoliko
drugih grupa.
O pesniku koji piše samo zato što želi da piše, kome
nije stalo da li će mu delo štampati ili ne, koji se miri sa
sirotinjom i nepriznavanjem, nema ništa da se kaže. On
nije poslovan čovek. Slava posle smrti se ne isplati.

***
Takođe nije preporučljivo sledeće:
Pisati nonsens pesme. Veliko tržište malo se plaća.
Pesmice na hartijama za bombone. Zavisi od mode.
Pesme za decu. To će ubiti i vas i decu.
Posmrtnice u stihu. To pišu samo izabrani.
Poeziju kao metod ucene (dosađivanjem). To je opasno.
Onaj koga ucenjujete može da vam se osveti čitajući vam
svoju nedovršenu tragediju o svetom Bernardu, koja se
zove „Flaša“.
I najzad: Pesme na klozetskim zidovima. Nagrada je čisto
psihološke prirode.
Hvala.

119 str.
 PRATIOC I

Bilo je šest časova jedne zimske večeri. Retka, prljava

kiša promicala je pri svetlosti uličnih lampi. Izduženi, žuti
pločnici su se presijavali. Mladi ljudi sa kaljačama koje su
šljapkale, sa podignutim okovratnicima i šeširima sa kojih
se slivala voda, žurili su kućama uz oštar vetar:
„Noć, gospodine Masi.“
„Ideš na moju stranu Čarli?“
„Uh, pasja noć!“
„Laku noć gospodine Svan“ – a stariji ljudi, držeći se
čvrsto za crne, kružne ptice svojih kišobrana, lako su bili
nošeni, uz gasnim lampama osvetljene uzbrdice, do
sigurnih, toplih, zaštićenih ognjišta uz koja su stajale
njihove papuče. Tu su bile i žene koje su oni zvali
majkama, i stari pas ljubimac, pun buva, i zvuk radio-
aparata.
Mlade činovnice koje su mirisale na parfem, puder i
kosu, trčale su za tramvajima držeći se pod ruku i cičeći.
Kad bi se poprskale vodom iz bara između klizavih šina, u
kojima se kao duga presijavalo ulje, vriskale su glasno.
U izlogu jedne radnje dve devojke su svlačile lutke:
„Kuda ideš večeras?“
„Zavisi od Artura. Evo gotova je.“
„Pazi na gaćice Edna…“
Spustili su gvozdenu roletnu u nekoj drugoj radnji.
Dečak, prodavac novina, stajao je u vratima i izvikivao

120 str.
vesti kao da govori samom sebi:
„Zemljotres. Zemljotres u Japanu.“
Voda je kapala iz oluka na njegov paket novina. Čekao
je u svojoj sopstvenoj bari.
Mršava, visoka devojka, izišla je, šmrčući u marami-
cu, iz juvelirske radnje i lagano je spustila čelični rolo
jednom izvijenom šipkom. Na sivoj kiši izgledalo je kao da
plače od glave do pete.
Tihi čovek i žena, obučeni u crno, unosili su vence
dublje u zamirisanu, tihu tamu svoje cvećarske radnje.
Svetla su se onda ugasila.
Čovek sa balonom vezanim za kapu gurao je pokrive-
na kolica u ćorsokak.
Ispred vinarskog podruma sedelo je u kolicima dete sa
licem starca; bilo je mirno, vrlo mokro, i obazrivo je
gledalo oko sebe.
To je bilo najtužnije veče koje sam ikada doživeo.
Pored mene je smejući se prošao mladić, držeći svoju
devojku oko struka, i ona se smejala pravo u njegovo lepo,
bezobrazno lice. Zbog toga je veče bilo još tužnije.
Našao sam se sa Leslijem na uglu Krimske ulice. Bili
smo približno istih godina: suviše mladi i suviše stari.
Lesli je nosio kišobran u futroli i nije ga nikada upotreblja-
vao, osim što je ponekad njim pritiskao zvonca.
Pokušavao je da pušta brkove. Ja sam nosio karirani
kačket nakrivljen pod nedeljnim uglom. Učtivo smo se
pozdravili.
„Dobro veče, stari.“
„Dobro veče, Lesli.“

121 str.
 „Tačan kao sat.“
„Tako je“, rekoh. „Tačan kao sat.“
Debeljuškasta plavuša koja je mirisala na mokre
zečeve, uobražena čak i u ovoj prljavoj noći, prošla je
ljuljajući se na visokim potpeticama. Potpetice su škripale,
a đonovi šljapkali po vodi.
Lesli je tiho, sa divljenjem, zazviždao za njom.
„Posao na prvom mestu“, rekao sam.
„Kakva je!“ – uzdahnuo je Lesli.
„Mnogo je debela.“
„Ja volim kad su korpulentne. Sećaš se Penelope
Bogan? Pored toga, bila je i udata.“
„Idi, molim te. Ona stara ptica iz Rajske ulice! Kako
stojiš sa parama, Les?“
„Jedan šiling i jedan peni. A ti?“
„Imam nešto malo.“
„Kuda ćemo onda?“
„Idemo u Marlboro, tamo uz večeru daju besplatno
sir.“
Hodali smo prema Marlborou izbegavajući sudar sa
kišobranima. Kišni kaputi su nas udarali na vetru, a ulje iz
uličnih lampi kapalo je i prljalo nas. Videli smo prljave,
vetrom nošene otpatke i pomije grada, hartije, krpe,
otpatke hrane, kore, pikavce, lopte dlaka, kako teku i
uvijaju se u oluku. Čuli smo kijanje i klimatanje koščatih
tramvaja i brodske sirene kako hukću kao maglom
skrivena buljina u zalivu. Lesli upita:
„Šta ćemo da radimo posle?“

122 str.
 „Pratićemo nekog“, odgovorio sam.
„Sećaš li se kad smo pratili onu staricu iz Kičener-
ulice? Onu što je ispustila tašnu?“
„Trebalo je da joj je vratiš.“
„Bila je prazna, samo komad hleba i pekmeza.“
„Tu smo“, rekao sam.
Kafana Marlboro je bila prazna. Na vlažnim zidovima
bile su okačene opomene: „Zabranjeno pevanje.
Zabranjeno igranje. Zabranjeno kockanje. Zabranjeno
torbarenje.“
„Ti pevaj“, rekao sam Lesliju. „Ja ću da igram, onda
ćemo da se kockamo, pa ću ja da istorbarim svoje
naramenice.“
Kelnerica sa zlatnom kosom i dva prednja zlatna zuba
kao u bogatog zeca, duvala je u nokte i glačala ih o svoju
crnu kecelju. Pogledala je kad smo ušli, a onda je ponovo
dunula u nokte i nastavila da ih beznadežno glača.
„Vidi se da nije subota uveče“, rekao sam. „Dobro
veče, gospođice. Dva piva.“
„I funtu iz kase“, rekao je Lesli.
„Daj onaj novac Les“, šapnuo sam mu, a onda sam
glasno rekao: „Vidi se da nije subota uveče. Niko ne
povraća.“
„Pa i nema nikog“, rekao je Lesli.
Žućkasta prostorija sa zidovima koji su se ljuštili
izgledala je kao da u njoj niko nikada nije pio. Tu su
trgovački pomoćnici pričali viceve i ispijali viski sa sodom
sa srećnim, crveno i plavo obojenim ženama; očajni, stalni
gosti su postajali važni i zbunjeni po ćoškovima; izmišljali

123 str.
su svoje prošlosti, bili su bogati, značajni i voljeni;
raskalašne bake u crnini kakotale su i pijuckale; uticajni
ništaci su prepravljali svet; neki gost sa minđušama svirao
je u bogaljav klavir, koji je zvučao kao kad vergl svira pod
vodom, sve dok ljubopitljiva žena jednog krčmara nije
rekla: „Dosta.“ Stranci su odlazili i dolazili, ali su više
odlazili. Ljudi iz doline navraćali su na partiju karata;
ponekad je bilo i tuča; nešto se uvek događalo; neka
prepirka, vika, buka, užas ili ludost, ljubav, eksplozija,
glupost, mir, neka maštanja su letela uvek po pijanom
vazduhu tog neudobnog, zbrkanog, nigde, u ovom
prljavom gradu na kraju železničkih šina. Ali te večeri to je
bila najtužnija soba koju sam ikada video.
Lesli je tiho rekao: „Šta misliš da li će nam dati jednu
na veresiju?“
„Čekaj malo“, prošaputao sam. „Čekaj da se raskravi.“
Ali ona me je čula i pogledala. Gledala je kroz mene,
skroz unazad kroz moju bednu prošlost, sve do kreveta
gde sam se rodio, i onda je zatresla svojom zlatnom
glavom.
„Ne znam šta je to“, rekao je Lesli dok smo hodali po
kiši uz Krimsku ulicu, „ali se večeras osećam nekako
tužno“.
„Ovo je najtužnija noć na svetu“, rekao sam ja.
Natopljeni kišom i usamljeni, zastali smo pred bio-
skopom koji smo zvali „Pozornica želja“. Iz nedelje u
nedelju, godinama i godinama, sedeli smo na ivicama
sedišta bez federa, u vlažnoj ali ugodnoj, svetlucavoj tami,
prvo sa slatkišima i lešnicima koji su prskali umesto
nemih pušaka, a posle sa cigaretama. Bila je to naročita,
jeftina vrsta cigareta od koje bi i gutač plamena iskašljao

124 str.
sve varnice svog srca. „Da uđemo da vidimo Lon Šaneja“,
rekao sam, „i Ričarda Talmedža i Miltona Silsa i… i Noja
Berija i Ričarda Diksa… i Slima Samervila i Hut Gibsona“.
Obojica smo uzdahnuli.
„O, izgubljena naša mladosti“, rekao sam.
Hodali smo teško, ćudljivim nogama, prskajući pro-
laznike.
„Zašto ne otvoriš kišobran?“, pitao sam.
„Neće da se otvori. Pokušaj ti.“
Obojica smo pokušali i kišobran se iznenada otvorio.
Žice su probile kroz platno; vetar se igrao krpicama;
kišobran se svađao na vetru iznad nas, kao neka propala
matematička ptica. Pokušali smo da ga povučemo dole.
Žica koju do tada nismo videli, iskočila je. Lesli je vukao
kišobran za sobom po pločniku, kao da ga je ubio.
Žureći u „Pozornicu želja“, prošla je devojka Dulsi i
rekla nam „Zdravo“.
Zaustavili smo je. „Strašna stvar se dogodila“, rekao
sam joj.
Bila je tako glupa! Kad je imala petnaest godina kazali
smo joj da jede sapun da bi joj se kosa ukovrdžila. Les je
doneo komad sapuna iz kupatila i ona ga je pojela.
„Znam“, rekla je, „polomili ste kišobran“.
„Ne, grešiš“, reče Les. „To uopšte nije naš kišobran.
Pao je sa krova. Pipni samo, osetićeš da je pao sa krova.“
Plašljivo je uzela kišobran.
„Neko baca kišobrane odozgo“, upleo sam se. „To bi
moglo da bude ozbiljno.“

125 str.
 Zakikotala se, a onda je ućutala i zabrinula se kad je
Lesli rekao: „Ko zna? Posle može početi da baca štapove.“
„Ili šivaće mašine“, dodao sam.
„Ti čekaj ovde, Dulsi, a mi idemo da ispitamo“, rekao
je Lesli.
Požurili smo niz ulicu, zaokrenuli za vetroviti ugao i
onda smo potrčali.
Pred Rabiotijevom kafanom Lesli je rekao: „Nije lepo
ovo što smo učinili sa Dulsi.“
Više to nismo spominjali.
Pored nas je prošla mokra devojka. Bez reči smo pošli
za njom. Imala je dugačke noge i galopirala je niz
Inkermanovu ulicu, pa onda kroz Rajski prolaz; mi smo joj
bili za petama.
„Pitam se zašto pratimo ljude?“, rekao je Lesli. „To je
pomalo ludo. Nikada se nikud ne stigne. Samo pratimo
ljude do kuće, onda pokušamo da pogledamo kroz prozor
da bismo videli šta rade, a na prozorima su obično zavese.
Kladim se da to niko drugi ne radi.“
„To se ne zna“, rekao sam. Devojka je zašla u ulicu Sv.
Avgustina. Ulica je bila samo široka, lampama osvetljena
magla. „Ljudi uvek prate druge ljude. Kakvo ime da joj
damo?“
„Hermiona Vederbi“, rekao je Lesli. On nikada nije
grešio sa imenima. Hermiona je bila osuđena i mršava, a
hodala je kroz oštru kišu kao štrkljasta učiteljica
gimnastike puna ljubavi.
„Nikada se ne zna šta će biti otkriveno. Nikada se ne
zna. Možda živi u velikoj kući sa svim svojim sestrama…“

126 str.
 „Koliko ih je?“
„Sedam. I sve su pune ljubavi. Kad Hermiona stigne
kući, one se presvuku u kimona i leže na divanima.
Muzika svira, a one šapuću i čekaju da neko, izgubljen kao
što smo mi, uđe i onda će kao štiglici zabrbljati oko nas i
mi ćemo ostati sa njima sve do smrti. Možda je sve to tako
lepo, meko i bučno, kao topla kada puna ptica…“
„Ja neću ptice u kadi“, rekao je Lesli. „Možda će sebi da
preseče grkljan ako ne navuku zavese. Ne tiče me se šta se
događa samo ako je interesantno.“
Šljapkajući, zašla je u ulicu u kojoj se uzdizalo uredno
drveće a udobni prozori svetleli.
„Neću staro perje u kadi“, rekao je Lesli.
Hermiona je ušla u broj 13, u ulici „Izgled na more“.
„Pa da“, rekao je Lesli, „odavde možeš videti more ako
imaš periskop“.
Čekali smo na suprotnoj strani ulice pod penušavom
lampom dok je Hermiona otvorila vrata, a onda smo na
prstima prešli ulicu i preko pošljunčane staze došli do
stražnjeg dela kuće, do nezastrtog prozora.
Hermionina majka, okrugla, prijatna žena nalik na
buljinu u kecelji, tresla je tiganj sa krompirima koji su se
pekli na kuhinjskoj peći.
„Gladan sam“, rekao sam.
„Pst!“
Pomakli smo se do ivice prozora kada je Hermiona
ušla u kuhinju. Bila je stara, imala je skoro trideset
godina, mišje smeđu, kratko podšišanu kosu i velike,
ozbiljne oči. Nosila je naočari sa okvirom od roga, ozbiljan

127 str.
kostim od tvida i belu bluzu sa urednom leptir-mašnom.
Izgledalo je kao da pokušava da liči na sekretaricu iz
domaćih filmova, koja treba samo da skine naočari, da
uredi kosu i da se obuče, pa da se pretvori u vamp-ženu i
da očara svog poslodavca Varnera Bakstera koji joj se
najpre udvara, a onda se oženi njome. Samo kada bi
Hermiona skinula naočari ne bi više znala da li se pred
njom nalazi Varner Bakster ili neko drugi.
Stajali smo tako blizu prozora da smo mogli čuti kako
cvrče krompiri.
„Kako je bilo u kancelariji draga? Strašno vreme“,
rekla je Hermionina majka, tresući tiganj.
„Les, kako se ona zove?“
„Heti.“
Počev od kutije za čaj i starog sata, do mačke koja je
prela kao čajnik, sve je u toploj kuhinji bilo dobro,
dosadno i samozadovoljno.
„Gospodin Traskot je bio strašan“, rekla je Hermiona
navlačeći papuče.
„Gde joj je kimono?“, pitao je Lesli.
„Popij jednu dobru šolju čaja“, rekla je Heti.
„Sve je lepo u toj staroj rupi“, gunđao je Lesli. „Gde su
sedam sestara kao štiglici?“
Kiša je počela da pada mnogo jače. Sipala je na crno
dvorište i malu, udobnu kućicu, na nas i na skrivenu,
umirenu varoš, gde je čak i sada u pristaništu kafane
Marlboro podmornički klavir lupao „Dejzi“, a srećne,
nafarbane žene vriskale u svoje pivo.

128 str.
 Heti i Hermiona su večerale. Dva mokra dečaka
posmatrala su ih sa zavišću.
„Stavi malo senfa na krompir“, šapnuo je Lesli, i tako
mi boga ona je to uradila.
„Zar se nigde ništa ne događa u celom širokom sve-
tu?“, rekao sam. „Verujem da su novosti izmišljotine od
prve do poslednje. Niko nikoga ne ubija. Više nema greha,
ljubavi, smrti, bisera, razvoda i skupocenih bundi, ili
arsenika u kakaou, ili bilo čega…“
„Zašto ne puste malo muziku za nas i ne zaigraju“,
rekao je Lesli. „Ne događa im se svake noći da ih neko
posmatra. Ne svake noći!“
Svuda po mokroj varoši, mali, izgubljeni ljudi koji
nemaju kuda da idu i šta da potroše, stajali su na kiši iza
mokrih prozora, ali se ništa nije događalo.
„Dobijam zapaljenje pluća“, rekao je Lesli.
Mačka i vatra su prele, staro vreme je otkucavalo naše
živote. Večera je sklonjena a Heti i Hermiona, koje dugo
nisu govorile jer su bile tako poverljive i sklonjene u svojoj
maloj osvetljenoj kutiji, pogledale su jedna drugu i
nasmejale se.
Stajale su mirno u pristojnoj kuhinji koja je prela i
gledale su se.
„Nešto će se dogoditi“, prošaputao sam.
„Sad će da počne“, rekao je Lesli.
Više nismo primećivali oporu kišu koja je sipala.
Osmesi su se zadržali na licima mirnih, ćutljivih žena.
„Počeće.“

129 str.
 Čuli smo kako Heti kaže tihim, tajanstvenim glasom:
„Donesi album, draga.“
Hermiona je otvorila orman, iznela veliki, nespretno
obojen album i stavila ga na sred stola. Onda su ona i Heti
sele za sto, jedna pored druge, i Hermiona je otvorila
album.
„Ujak Eliot koji je umro u Portkolu, to je onaj koji je
imao grčeve“, rekla je Heti.
Gledale su s ljubavlju ujaka Eliota, ali mi nismo mogli
da ga vidimo.
„To je Marta-Vunica, ti je se ne sećaš, draga; samo je
govorila o vuni. Htela je da je sahrane u njenom
ljubičastom, vunenom džemperu, ali se njen muž
usprotivio. On je bio u Indiji. Ovo je ujak Morgan“, rekla je
Heti. „Jedan od Kidvel-Morganovih. Sećaš li ga se u
snegu?“
Hermiona je okrenula stranu.
„A ovo je Mejfeni, sećaš se, odjednom je postala čud-
na. To se dogodilo dok je muzla. Ovo je tvoj rođak koji je
bio sveštenik dok ga nisu razotkrili. A ovo je naša Beril“,
nabrajala je Heti.
Ali čitavo vreme je govorila kao neko ko ponavlja
lekciju, omiljenu lekciju koju zna napamet.
Znali smo da ona i Hermiona nešto čekaju.
Hermiona je onda okrenula još jednu stranu. Po
njihovim osmesima znali smo da je to ono što su čekale.
„Moja sestra Katinka“, rekla je Heti.
„Feta Katinka“, dodala je Hermiona.
Nagnule su se nad fotografiju.

130 str.
 „Sećaš li se onog dana u Aberistvitu?“, upitala je tiho
Heti. „Onog dana kada smo bile na izletu sa horom?“
„Obukla sam novu belu haljinu“, rekao je nepoznati
glas.
Lesli je zgrabio moju ruku.
„I slamni šešir sa pticama“, rekao je jasno novi glas.
Hermiona c Heti nisu pokretale usne.
„Uvek sam volela ptice na šeširu. I naravno, perje. Bio
je treći avgust, imala sam dvadeset i tri godine.“
„Trebalo je da napuniš dvadeset tri u oktobru, Katin-
ka“, rekla je Heti.
„Tačno je, draga“, odgovorio je glas. „Rodila sam se u
znaku Skorpije. Na korzou smo srele Daglasa Puha i on je
rekao: ‘Danas izgledate kao Kraljica…’ Zašto ona dva
dečaka gledaju kroz prozor?“
Potrčali smo uz pošljunčanu stazu, zatim oko ugla, i
istrčali smo u Avgustinovu ulicu. Kiša je pljuštala da bi
potopila grad. Zastali smo da predahnemo. Nismo
govorili niti se gledali. Pošli smo dalje kroz kišu. Na uglu
Viktorija-ulice opet smo zastali.
„Laku noć, stari“, rekao je Lesli.
„Laku noć.“
Razišli smo se.

131 str.
 PRIČ A

Ako je to uopšte priča. Nema ni početka ni kraja, a ni u

sredini nema ništa naročito. Cela priča je o jednom izletu
kolima u Portkol. Kola naravno nisu nikad stigla u
Portkol, a sve se dogodilo kad sam ja bio evo ovolicni, i
mnogo lepši.
U to vreme bio sam u gostima kod ujaka i njegove
žene. Mada je ona bila moja ujna, mislio sam o njoj samo
kao o ujakovoj ženi. To je bilo delimično zato što je on bio
veliki, bučan, crvenokos i ispunjavao je svaki kutić male,
tople kuće, kao neki stari bik koga strpaju u orman, a
delimično i zato što je ona bila tako mala, svilasta, i što se
bešumno kretala po kući na svojim mekim šapicama,
brišući porcelanske pse, hraneći bika i postavljajući
mišolovke u koje se sama nije nikada hvatala. Kad bi izišla
iz sobe da negde u nekom uglu cijuče ili da progricka nešto
u seniku, zaboravili biste da je ikada bila tu.
Ali on je uvek bio prisutan; zadimljena olupina od
ujaka čije su se naramenice zatezale kao brodska užad.
Zbijen iza tezge male radnje, duvao je kao čitava banda
duvača, ili je gutao i mljackao u kuhinji. Bio je suviše veliki
za sve osim za ogromne, crne lađe svojih čizama. Dok je
jeo, kuća se smanjivala a on se prelivao preko nameštaja.
Drečava kockasta poljana njegovog kaputa punila se
đubretom kao posle izleta. Bilo je tu opušaka cigareta,
kora, korenova kupusa, kostiju, sosa; šumska vatra
njegove kose pucketala je između šunki koje su visile sa
plafona. Ona je bila toliko mala da je mogla da ga udari
jedino kada se popne na stolicu. Svake subote uveče, u
pola jedanaest, on ju je dizao na kuhinjsku stolicu da bi

132 str.
mogla da ga udari bilo čim što joj se nađe pri ruci. To je
uvek bio porcelanski pas. Nedeljom, kada je bio pijan,
pevao je visokim tenorom i često odnosio nagrade.
Prvi put sam čuo o godišnjem izletu jedne večeri dok
sam sedeo na vreći pirinča iza tezge, pod jednim od
ujakovih stomaka. Čitao sam reklamu za sredstvo protiv
stočne gamadi, pošto ničeg drugog nije bilo za čitanje.
Dućan je bio prepun od ujakovog prisustva i kada su
gospodin Bendžamin Franklin, gospodin Vizli, Noje
Bouen i Viljem Straža ušli, mislio sam da će se rasprsnuti.
Imao sam utisak da se nalazimo u fijoci u kojoj miriše na
sir, terpentin, duvan, keks, burmut i ujakov kaput.
Gospodin Bendžamin Franklin je izjavio da je skupio
dovoljno novca za kola, za dvadeset sanduka belog piva i
još za pola litre po glavi. Ovaj višak biće podeljen
izletnicima kada se prvi put zaustave da se osveže. Osim
toga, rekao je da mu je dosta Vila Straže koji ga stalno
prati.
„Ceo bogovetni dan, gde god se maknem on ide za
mnom kao jednooko ždrebe. Ja imam svoju sopstvenu
senku i psa. Ne treba mi nikakav Petar ili Pavle da me
prati sa prljavim šalom oko vrata.“
Viljem Straža je pocrveneo i rekao: „Šal je samo
mastan od ulja. Dobio sam bicikl.“
„Čovek ne može da ima svoj privatni život“, nastavio
je gospodin Franklin. „Kažem vam, on me sledi tako da se
bojim da napravim korak unazad da mu ne bih seo u krilo.
Čudi me“, dodao je, „da ne ide za mnom i u krevet“.
„Žena ne bi pristala“, ubacio je Vil Straža.
To je ponovo pokrenulo gospodina Franklina.
Oni su pokušali da ga umire govoreći: „Ne obraćaj

133 str.
pažnju na Viljema Stražu… Stari Vil ne misli zlo… On samo
pazi na novac.“
„Zar ja nisam pošten?“ pobunio se začuđeni gospodin
Franklin.
Neko vreme svi su ćutali, pa je onda Noje Bouen
rekao: „Ti znaš šta je Komitet. Od slučaja Boba Violine ne
osećaju se sigurni sa novim blagajnikom.“
„Mislite li da ću ja propiti novac za izlet kao Bob
Violina?“, rekao je gospodin Franklin.
„Moglo bi da se dogodi“, tiho je odgovorio ujak.
„Odričem se dužnosti“, rekao je gospodin Franklin.
„A ne, nećeš sa našim novcem!“, upade Vil Straža.
„Ko je stavio dinamit u bazen s lososima“, rekao je
gospodin Vizli, ali niko nije obratio pažnju na njega.
Posle su počeli da igraju karata u zagušljivoj tami
toplog dućana koji je mirisao na sir. Ujak je duvao i vikao
kad dobije, a gospodin Vizli je škripao kao bager. Ja sam
zaspao na sosom zamirisanoj planinskoj livadi ujakovog
kaputa.
U nedelju ujutru, posle crkve, gospodin Franklin je
ušao u kuhinju gde smo ujak i ja jeli sardine iz konzerve
velikom kašikom, zato što je bila nedelja, a ujakova žena
nam nije dozvolila da igramo dame. I ona je bila u kuhinji,
možda je visila sa tegova zidnog sata i disala. Za
gospodinom Franklinom su se otvorila vrata i Vil Straža se
ušunjao u sobu obrćući svoj tvrdi, okrugli šešir. Seli su,
ukočeni, posuti naftalinom i crni u svojim crkvenim i
pogrebnim odelima.
„Doneo sam listu“, progovorio je gospodin Franklin.
„Svi članovi su uplatili celu sumu. Pitaj Vila Stražu.“

134 str.
 Ujak stavi naočare, izbrisa brkata usta maramicom
velikom kao zastava, spusti na sto kašiku punu sardina,
uze listu sa imenima od gospodina Franklina, skide
naočari da bi mogao da čita, pa onda jedno za drugim poče
da kontroliše imena.
„Enoh Devis. U redu. On ima dobre pesnice, zlu ne
trebalo. Mali Žerven. Melodičan bas. Gospodin Kaldvol-
der. U redu. On može da pogodi vreme otvaranja kafana
bolje nego moj časovnik. Gospodin Vizli. Naravno. On je
bio u Parizu. Šteta je samo što mu je muka u kolima.
Prošle godine nas je zaustavljao devet puta između
‘Košnice’ i ‘Crvenog Zmaja’. Noah Bouen. Veoma miran,
veoma miran čovek. Jezik mu je kao u grlice. Ne možeš se
posvađati sa njim. Dženkins Lofor. Treba ga držati dalje
od pića. To nas je koštalo jedno brušeno prozorsko okno i
pet litara piva za narednika. Gospodin Džervis. Veoma
uredan.“
„Pokušao je da unese prase u kola“, ubacio je Vil
Straža.
„Živi i daj drugome da živi“, odgovorio je ujak.
Vil Straža je pocrveneo.
„Stari O. Džons.“
„Zašto stari O. Džons?“, javi se Vil Straža.
„Stari O. Džons uvek ide“, odgovori ujak.
Pogledao sam na kuhinjski sto. Konzerve sa sardina-
ma nije više bilo. Tako mi svega, rekoh u sebi, ujakova
žena je brza kao strela.
„Katbert Džoni Fortnajt. To je cvećka“, reče ujak.
„On zviždi za ženama“, dodade Vil Straža.

135 str.
 „Pa i ti zviždiš“, ubaci gospodin Bendžamin Franklin,
„samo u sebi“.
Ujak je najzad odobrio celu listu. Zaustavio se samo
kod jednog imena i rekao: „Samo da nismo hrišćani, bacili
bismo tog Boba Violinu pravo u more.“
„To možemo da uradimo i u Portkolu“, reče gospodin
Franklin.
Podigao se i pošao, a u stopu za njim Vil Straža.
Njihove praznično očišćene cipele škripale su po kamenim
kuhinjskim pločicama.
Odjednom je iskrsla ujakova žena pred ormanom sa
porcelanskim psom u ruci. Gospoda mi, pomislio sam
opet u sebi, jeste li ikada videli takvu ženu. U kuhinji još
nisu bile upaljene lampe i ona je stajala u šumi senki;
tanjiri iza njenih leđa sijali su se kao ružičaste i bele oči.
„Gospodine Tomas, ako u nedelju odete na taj izlet“,
rekla je ujaku svojim tihim, svilastim glasom, „ja se
vraćam majci“.
Pobogu, pomislio sam, pa ona ima majku. To će biti
jedan od onih sto i pet starih, ćelavih miševa, kojega ne bih
želeo da sretnem u mračnoj ulici.
„Birajte, gospodine Tomas, ja ili izlet.“
Ja bih se odmah odlučio, ali moj ujak je rekao tek posle
pola minuta: „Pa onda dobro, Saro, ljubavi moja, izabrao
sam izlet.“ Uzeo je ženu ispod ruke, podigao je na stolicu i
ona ga je udarila porcelanskim psom po glavi. Kada ju je
spustio sa stolice ja sam im poželeo laku noć.
Cele nedelje ujakova žena je išla mirna i tiha po kući sa
svojom skakutavom pajalicom, ujak je uzdisao, grmeo i
naduvavao se, ja sam izmišljao neki posao pošto nisam

136 str.
imao šta da radim. U subotu ujutru, kada je trebalo da
pođemo na izlet, našao sam cedulju na kuhinjskom stolu.
Na njoj je pisalo: „U ostavi ima nekoliko jaja. Skini cipele
kad pođeš u krevet.“ Ujakova žena je otišla, brza kao
strela.
Kad je ujak video cedulju izvukao je maramicu-
zastavu, dunuo je u nju tako da su se tanjiri na ormanu
zatresli. „Svake godine isto“, rekao je. Onda je pogledao u
mene: „Ali ove godine je drukčije. I ti ćeš morati da pođeš
na izlet. Ne smem ni da pomislim šta će reći ostali.“
Kola su se zaustavila pred kućom. Kada su ostali videli
kako se ujak i ja izvlačimo iz radnje, ulickani, u nedeljnim
odelima, zarežali su kao ceo zoološki vrt.
„Vodiš dečaka?“ upitao je gospodin Bendžamin
Franklin, dok smo se peli u kola. Gledao me je užasavajući
se.
„Dečaci su neprijatni“, rekao je gospodin Vizli.
„On nije uplatio svoj deo“, javio se Vil Straža.
„Nema mesta za dečake, dečacima je muka u kolima.“
„Pa i tebi je muka, Devise“, rekao je ujak.
„Mogao si onda da povedeš i žene.“
Rekli su to tako kao da su žene gore od dečaka.
„Bolje nego voditi starce.“
„I starci su neprijatni“, rekao je gospodin Vizli.
„Dvadeset i šest minuta do otvaranja krčmi“, viknuo je
ne gledajući na sat starac sa panama šeširom na glavi.
Odmah su me zaboravili.

137 str.
 „Dobri stari gospodin Kaldvolder“, povikali su, i kola
su pojurila niz seosku ulicu.
Nekoliko hladnih žena stajalo je na pragovima i mrko
gledalo kako prolazimo. Kad nam je jedan dečačić
mahnuo rukom majka mu je iščupala uši. Bilo je lepo
avgustovsko jutro.
Izišli smo iz sela, pa smo se vozili preko mosta, uzbr-
do, prema Stiplhetskoj šumi, kad gospodin Franklin
držeći listu sa imenima u ruci povika: „Gde je stari O.
Džons?“
„Gde je stari O.?“
„Zaboravili smo starog O.“
„Ne možemo da idemo bez starog O.“
Mada je gospodin Vizli negodovao čitavim putem,
okrenuli smo kola i vratili se u selo. Tako, ispred kafane
„Princ od Velsa“, strpljivo je čekao usamljeni stari O.
Džons. Pored njega je stajala njegova platnena torba.
„Nisam uopšte hteo da idem“, rekao je stari O. Džons
kad su ga podigli u kola, lupili po leđima i gurnuli mu
jednu bocu u ruku „ali uvek idem, pa eto zato“.
Vijugali smo preko mosta, uz breg, preko tamnozele-
ne šume i duž prašnog puta. Pored nas su proletale lagane
krave i patke. Onda je gospodin Vizli viknuo: „Stop,
zaboravio sam zube na ormanu.“
„Ne mari“, rekli su mu, „nikoga nećeš ujedati“, i dali
su mu bocu piva sa slamčicom.
„Mogu da poželim da se nasmejem.“
„To se tebi neće dogoditi.“
„Koliko još ima gospodine Kaldvolder?“

138 str.
 „Još dvadeset minuta“, odgovorio je vičući starac sa
panama šeširom, i svi su počeli da ga proklinju.
Kola su se zaustavila pred „Planinskom ovcom“. Bila
je to mala, nesrećna kafanica sa slamnim krovom nalik na
šugavu periku. Sa stuba, zabodenog pored klozeta za
muškarce, vijorila je zastava Sijama. Prepoznao sam je
pošto sam takvu istu sa natpisom video na sličicama iz
kutija za cigarete.
Gazda je stajao na vratima, dočekivao nas i smeškao
se kao vuk. Bio je dugačak, mršav, sa crnim očnjacima,
masnom kovrdžom na čelu i grabljivim očima. „Mora biti
da je tako dočekao planinsku ovcu pre nego što ju je
pojeo“, rekao sam samom sebi.
Izletnici jurnuše u bar blejeći.
„Ti čuvaj kola“, rekao je ujak. „Pazi da ih neko ne
ukrade.“
„Nema nikoga da ih ukrade, osim krava“, rekao sam,
ali me ujak nije slušao. Čulo se kako zadovoljno trubi u
baru. Pogledao sam u krave i one u mene. Nismo imali šta
drugo da radimo. Četrdeset minuta je prošlo kao neki
veoma spor oblak. Sunce je grejalo prašnjav put,
izgubljenog, neželjenog dečaka i krave sa jezerskim
očima. Bili su toliko srećni u mračnom baru da su razbijali
čaše.
Bretonac sa beretom i vencem luka oko vrata zaustavi
bicikl pred vratima.
„Quelle un grand matin, monsieur“,1 rekoh ja.
„I to mi je francuski!“, odgovorio je.

1
„Kako lepo jutro, gospodine.“ (fr.)

139 str.
 Pošao sam za njim kroz hodnik i zavirio u bar. Jedva
sam prepoznao učesnike izleta. Svi su promenili boju.
Crveni kao cvekla i raved vriskali su i veselili se u toj
mračnoj, vlažnoj rupi kao neke prestarele lole, a moj ujak
je štrčao u sredini i od njega su se videli samo crveni
zalisci i stomaci. Na podu je ležala slomljena staklarija i
gospodin Vizli.
„Piće svima“, vikao je Bob Violina, mali prituljen
čovek sa svetlim plavim očima i debeljuškastim osmehom.
„Ko je pljačkao siročad?“
„Ko je prodao svoje dete Ciganima?“
„Veruj starom Bobu i on će te ostaviti na cedilu.“
„Šalite se kad baš hoćete“, rekao je Bob Violina smeju-
ći se osmehom kao oštrica brijača, „ali ja vam opraštam
momci“.
Iz buke i lomljave začuo sam: „Iziđi da se potučemo.“
„Ne, ne sada, kasnije.“
„Ne, sada kad sam ja raspoložen za tuču.“
„Gle Vila Stražu, udesio se.“
„Pogledaj njegove slomljene noge.“
„Gledajte kako se gospodin Vizli šepuri po podu.“
Gospodin Vizli je ustao šišteći kao gusan. „Ovaj dečko
me je namerno gurnuo“, rekao je pokazujući na mene i ja
šmugnuh niz hodnik, pa napolje kod dobrih, blagih krava.
Vreme je prolazilo, krave su se čudile; ja bacih kamen na
njih, a one odoše čudeći se još uvek. Onda iz krčme izlete
ujak sav naduven, a za njim jedan po jedan u zbrci su
izlazili drugi. Pili su specijalitet „Planinske ovce“.
Gospodin Vizli je dobio na lutriji koju je vodio čovek od

140 str.
firme Šoni-Luk, u baru. „Šta mi vredi luk, zube sam
ostavio na kredencu!“, rekao je. Kada sam pogledao kroz
zadnji prozor zahuktalog šarabanka video sam kako se
krčma smanjuje u daljini. Zastava Sijama, zakačena na
motki pored klozeta za gospodu, vijorila se sada na pola
koplja.
„Plavi bik“, „Zmaj“, „Zvezda Velsa“, „Kiselo grožđe“,
„Aberdovijska zvona“ – u čitavom divljem avgustovskom
svetu nisam imao ništa drugo da radim osim da pamtim
imena krčmi pred kojima su se zaustavljali izletnici i da
pazim na kola. Kad god smo prolazili pored neke krčme,
gospodin Vizli je kašljao kao jarac i vikao: „Zaustavljajte,
nemam više daha.“ Onda smo svi morali da se vraćamo.
Vreme zatvaranja krčmi nije značilo ništa za izletnike.
Iza zatvorenih vrata pevali su i galamili celo lepo
poslepodne. Kad je policajac ušao u „Druidovu slavinu“ i
zatekao ih raspevane od piva, Noje Bouen je rekao: „Pst,
krčma je zatvorena.“
„Odakle ste?“, pitao je zakopčanim, plavim glasom.
Rekli su mu.
„Tamo živi moja tetka“, rekao je policajac. Uskoro je i
on pevao sa njima.
Najzad smo pošli. Kola su zvečala od tenora i flaša.
Sišli smo do reke koja je tekla među vrbama.
„Voda!“, povikali su.
„Portkol“, zapevao je ujak.
„Gde su magarci?“, pitao je gospodin Vizli.
Izišli su iz kola da se malo brčkaju i uzvikuju u svežoj,
beloj, krivudavoj vodi. Gospodin Franklin je pokušao da
igra polku po klizavom kamenju i dvaput je upao u vodu.

141 str.
„Ništa nije jednostavno“, rekao je dostojanstveno dok se
izvlačio na obalu.
„Hladno je!“, vikali su.
„Lepo je!“
„Meko je kao rilica moljca.“
„Bolje je od Portkola!“
Sumrak se spustio, topao i blag, na trideset divljih,
mokrih, pijanih ljudi koji su se brčkali i nisu imali ni jednu
jedinu brigu, tu na kraju sveta u zapadnom Velsu. „Ko
ide?“, povikao je Vil Straža divljim patkama u letu.
Zaustavili su se u „Kaluđerskom gnezdu“ da popiju
rum protiv nazeba.
„Igrao sam za Aberavon 1898.“, rekao je neki stranac
Enohu Devisu.
„Lažove“, odvratio mu je Devis.
„Mogu da ti pokažem fotografije.“
„Falsifikati.“
„Pokazaću ti kapu kod kuće.“
„Ukradena.“
„Prijatelji mogu da potvrde“, rekao je besno stranac.
„Podmićeni“, odgovorio je Enoh Devis.
Na putu do kuće, dok smo vozili kroz šuštavu, mese-
činom poprskanu tamu stari O. Džons je počeo da kuva
sebi večeru na primusu koji je stavio na sred velikih kola.
Pomodreo od kašlja, gospodin Vizli je vikao: „Stanite,
nemam vazduha.“ Svi smo izišli iz kola po mesečini.
Nigde ni traga od krčme. Izneli su preostale sanduke sa

142 str.
pivom, primus starog O. Džonsa i sve odneli u polje. Seli
su u krug i počeli da piju i pevaju, a stari O. Džons je kuvao
kobasice i kašu, dok je mesec leteo oko nas. Zaspao sam,
naslonjen na džinovski ujakov kaput; dok sam spavao, Vil
Straža je vikao mesečini: „Ko ide?“

143 str.
 AVANTURE POD PLOČ NIKOM

I. DOBAR POČETAK

Tog ranog jutra, u januaru 1933. samo je jedan čovek

bio budan u ulici, i on je bio veoma miran. Nazovimo ga
Samjuelom Benetom. Na glavi je imao kruti šešir koji mu
je inače stajao pored kreveta, u slučaju da se dva
provalnika, čovek i žena, vrate po džak koji su ostavili.
U prugastoj pidžami, tesnoj ispod pazuha i proceplje-
noj između nogu, tapkao je bosonog niz stepenice i
otvorio vrata trpezarije u šestosobnoj kući svojih roditelja.
Soba je jako mirisala na poslednju lulu koju je njegov otac
popušio pred odlazak na spavanje. Prozori su bili dobro
zatvoreni, zavese navučene a sporedna vrata zaključana,
provalnici nisu mogli nigde da se provuku. Prvo je
oprezno zavirio u poznate, svetlucave uglove sobe, kao da
se bojao da porodica možda sedi nemo, tu u tami; onda je
svećom pripalio gasnu lampu. Oči su mu još bile umorne
od snova o nedostižnim gradskim ženama i podavanju, ali
je ipak video da Tinker, pomeranac, spava ispred ugašene
vatre, i da stari časovnik između šupljih konja od lažnog
abonosa, sa podignutim kopitama, pokazuje pet minuta
do dva. Stajao je nepomično i osluškivao šumove u kući:
nije imao čega da se boji. Gore je porodica disala i hrkala
bezbrižno. Čuo je svoju sestru kako spava u sobici, ispod
potpisanih fotografija glumaca iz lokalnog pozorišta i
zavidljivih fotografija sa venčanja prijateljica. U najvećoj
spavaćoj sobi što gleda na poljanu koju su zvali stražnjica,

144 str.
njegov otac je u svom jedinom snu razmišljao o mesečnim
računima; a majka je i u krevetu brisala i glancala čitavu
šumu kuhinja. Zatvorio je vrata: sada ga niko više neće
uznemiravati.
Ali svi zvuci inače mrtvih ili zaspalih, tamno rano
jutro, blisko disanje troje nevidljivih srodnika, glasni stari
pas, sve je to moglo da probudi susede. Na njegovo
prisustvo u trpezariji, u to doba, moglo je i pućkanje gasne
svetiljke da privuče pažnju gospođe Probert iz susedstva,
preobučene u kozu u spavaćici, koja para vazduh svojim
štipaljkama za kosu; zatim njenog živahnog, poslovnog
sina s lancem za sat istetoviranim preko povećeg trbuha;
tuberkuloznog stanara sa njegovim urednim, otvorenim
kišobranom i pljuvaonicom u ruci. Pravilna plima
porodičnog daha mogla je da udari u zid kuće na drugoj
strani i da izvuče Baksterove. Prigušio je svetlost gasa i
stajao je za trenutak pored sata, osluškujući spavanje i
gledajući gospođu Bakster kako se gola diže iz svog
udovičkog kreveta, sa crnom žalbenom trakom oko
bedara.
Uskoro je njena slika nestala; ožalošćeno ona se,
puzeći, vratila natrag svome ljubavničkom ogledalu pod
pokrivačima, a pravi predmeti u sobi došli su na svoje
mesto tek onda kada je njegov strah da će se oni stranci
gore, koje je poznavao otkako je počeo da se seća,
probuditi i sići dole sa žaračima i svećama.
Prvo je tu bio dugačak red fotografija njegove majke,
prislonjenih uz brušeno staklo prozora. Profesionalac pod
crnom kapuljačom slikao ju je dok je šetala ulicom Čejpel,
u decembru, a slike je razvijao dok je u najbližem izlogu
razgledala termose i pribore za pušenje nazivajući preko
ulice „dobro jutro“ zembilima koje je poznavala, svečanim
haljinama matrona, i šeširima nalik na saksije i nokšire na

145 str.
ukovrdženim, trajno onduliranim glavama. Tu je eto
hodala niz ulicu, pored prozora, korak po korak, jaka,
sigurna, slobodna, obuzeta svojim kupovinama, čvrsto
stiskajući torbu, sklanjajući se od običnih žena slepih i
opterećenih nedeljnim nabavkama, zavirujući u ogledala
na vratima radnji s nameštajem.
„Fotografisani ste.“ Ovekovečena u jednom trenu,
kupovala je večito između vazne od brušenog stakla sa
papirnim cvećem i kutije sa ukosnicama, između
dugmadi, zavrtanja, raznih kesica od šampona, kalemova
konca, lepka za muve, kutija za cigarete. U dva sata ujutro
ona je žurila niz ulicu Čejpel a u pozadini su visoki i
okrugli šeširi išli u suprotnom pravcu i kišobrani se
otvarali pred prvim kapima kiše koja je pala pre mesec
dana; u daljini su bila nevidljiva lica ljudi koji će zauvek
ostati stranci, nedovoljno jasni, tamo negde iza nje, u
pozadini su ležale senke trgovačkog centra ispružene,
utonule varoši. Mogao je da čuje kako njene potpetice
udaraju o tramvajske šine, mogao je da vidi, ispod
pastelnog svilenog šala, okruglu metalnu značku Društva
gospođe Roser i babinu kameju na špicastom dekolteu
kitnjasto pletenog džempera.
Sat je zazvonio i izbio dva časa. Samjuel ispruži ruku i
uze svežanj fotografija. Onda ih iscepa na komade. Njeno
mrtvo, zadovoljno lice ostade čitavo na jednom komadu i
on ga pocepa preko obraza, od brade sve do očiju.
Pomeranac zareža i u košmaru pokaza svoje male
zube. „Lezi Tinkeru. Spavaj, dečko.“ On stavi komadiće
fotografije u džep pidžame.
Pored časovnika je stajala i uramljena slika njegove
sestre. Uništio ju je jednim pokretom, i sa cepanjem
njenog nameštenog osmeha i gužvanjem u lopticu njene

146 str.
kratko ošišane kose, srušila se i Devojačka škola i
dugonoge, nasmejane ždrebice sa njihovim crnim,
dugačkim gaćicama i mašnama; devojke sa hokejaškim
nogama koje su se smejale zaklonivši lice šakama, dok su
trčale pored njega, bile su pocepane i bačene u propast u
džep njegove pidžame. Nestale su u dvorištu, slomljene, i
ležale su u komadima na njegovom srcu. Stenli Roud, gde
se nalazila Devojačka škola, neće ga više nikada videti.
Dole Pegi, šapnuo je svojoj sestri, zajedno sa svim dugim
nogama i igrankama Mladih liberala, i sa dečacima koje si
nedeljom uveče dovodila kući na večeru, zajedno sa
Lajonelom koga si poljubila na tremu. On je sada advokat.
Kada sam ja imao jedanaest godina a ti sedamnaest, čuo
sam iz svoje sobe kako sviraš „Pustinjsku pesmu“.
Najveći deo zadataka iz istorije koji je stajao na stolu,
bio je već ispravljen i osuđen ljubičastim rukopisom
njegovog oca. Komadom ugljena iz ugašene vatre Samjuel
ih je ponovo obeležio, pritiskajući ugljenom preko
pažljivih ispravki, crtajući noge i grudi na marginama,
mrljajući imena i brojeve razreda. Istorija, to su laži. Evo,
uzmite kraljicu Jelisavetu. Napred, uzmite Alisu Filips,
vodite je u žbunje. To je direktorova ćerka. Uzmite starog
Beneta i vijajte ga niz hodnike, natrpajte mu u usta
datume, umočite njegov uštirkani okovratnik u mastilo
kojim ispisuje ocene, a lenjirom kojim udara po
zglobovima nabijajte mu zube natrag u njegovu krutu,
ćelavu, dosadnu glavu. Zavrtite gospodina Nikolsona na
njegovom telurionu dok mu se peševi ne izgube iz vida.
Kažite gospodinu Parsonu da su videli njegovu ženu
kako iz „Kompasa“ izlazi na leđima pijanog mornara, i
hvata pare u svoje podvezice. To je isto toliko istinito
koliko i istorija.

147 str.
 Na poslednjoj stranici, pod džinovskom karikaturom
čoveka sa tri noge potpisao se nekoliko puta. Na prvoj
stranici nije ništa žvrljao. Nije se moglo odmah primetiti
da se njegova ruka tu umešala. Onda je bacio ugljen u
ognjište. Prašina se podigla kao oblak i ponovo se spustila
na leđa pomeranca.
Kada bi samo mogao sada da viče na tavanicu, na
tamni krug od gasa, na pukotine i linije koje su uvek
predstavljale ista lica i oblike: dva bradata čoveka koji
gone životinju preko planinskog prevoja, ženu koja kleči s
licem na kolenima. „Dođite i pogledajte kako Samjuel
Benet uništava kuću svojih roditelja u ulici Mortimer,
blizu Stenli Grouva, gde mu nikada neće biti dopušteno da
se vrati. Gospođo Bakster, zvirnite ispod hladnih čaršava:
ni gospodin Bakster, koji je radio u kancelariji Pristanišne
kompanije, ne može nikada više da se vrati. Gospođo
Probert Čestnats, vaš jarac je otišao i ostavio dlake u
krevetu; gospodin Bel, samac, kašlje čitavu noć pod svojim
kišobranom; tvoj sin ne može da spava, on prebrojava
jeftine muške čarape preskačući preko ispreturanih
pokrivača.“ Samjuel je vikao u sebi. „Dođite da vidite kako
uništavam dokaze, gospođo Roser, virnite malo ispod vaše
mreže za kosu. Video sam vašu senku na zastoru, kada ste
se svlačili, stražario sam pored svetiljke blizu mlekare,
nestali ste ispod šatora i pojavili se vitki, grbavi i crni. Ja
sam jedini u Stenli Grouvu koji zna da ste vi crna žena sa
grbom. Vi, gospodine Roser, oženjeni kamilom, svako je
lud i rđav u svojoj kutiji kad su zastori spušteni, dođite i
pogledajte kako u tišini razbijam porculan zato da se
nikada više ne bih mogao da vratim.“
„Pst“, rekao je sam sebi, „poznajem te“.
Otvorio je vrata ostave sa porculanom. Najbolji tanjiri
sijali su u redovima, našarani dvorcem obraslim

148 str.
bršljenom pored vrbe, korpama čvrstog cveća na voću i
cvećem isprepletanim tekstovima. Činije za supu bile su
poređane na jednoj polici, na drugoj tanjirići za salatu,
činijice za pranje prstiju, rešetke za prepečen hleb na
kojima je pisalo Portkol i Bebi, posude za slatkiše, stara
posuda za brkove. Poslepodnevni serviz za čaj bio je krhak
kao keks i uokviren zlatom. Udario je jednim tanjirićem o
drugi i izvijeni grlić čajnika slomio mu se u rukama. Za pet
minuta porazbijao je čitav servis. „Neka sve ćerke ulice
Mortimer dođu da me vide“, šapnuo je u zatvorenoj ostavi:
„blede, mlade devojke što pomažu kod kuće, proračunava-
ju rastojanje do radnji koje bogato mirišu, kovrdžaju na
mansardama svoje prave, suve kose; krv teče kroz njih kao
so. Ja se nadam da činovnice kuckaju na vrata, otkucavaju
Gospodine ili Gospođo pod staklenim verandama; te
čvrste, sjajne devojke koje nikada ne idu suviše daleko.
Možete ih čuti na stazi iza pošte dok prolazite na prstima,
a one govore: ‘i onda je on kazao i ja sam kazala i on je
kazao i oh, da, ja sam kazala’, a korektni muški glasovi im
nežno odobravaju. Isterajte ih iz hrčućeg Stenli Grouva, ja
znam da one spavaju pod čaršavima do grla u željama.
Beril Dži se udaje za trgovačku komoru u sivo-beloj crkvi,
gospođo Predsednikovičin Lanac, gospođo Nakrivljeni
Šešir, gospođo Divan, ja razbijam činije za supu u ostavi.“
Poklopac sa činije ispade mu iz ruke, i razbi se.
Očekivao je da se njegova majka probudi. Gore se niko
nije čuo. „Tinker je to učinio“, rekao je glasno, ali ga je
njegov bučni glas naterao da ućuti. Prsti su mu se sledili i
ukočili, znao je da više neće moći da podigne nijedan
tanjir da bi ga razbio.
„Šta to radiš?“ zapitao se najzad, mirnim, ravnoduš-
nim glasom. „Ostavi Ulicu na miru. Pusti je da spava.“

149 str.
 Onda je zatvorio vrata ostave.
Čak se ni pas nije probudio.
„Lumpujem odlazeći“, rekao je.
Moraće sada da bude brz. Slučaj u ostavi mu je zadao
takav strah da je jedva uspeo da pocepa račune koje je
našao u fijoci trpezarijskog kredenca i da ih rasturi ispod
kauča. Bilo je teško uništiti sestrin heklani ručni rad, a
mali miljei i šareni pokrivači za čajnik bili su čvrsti kao
guma. Iscepao ih je što je bolje umeo i nagurao ih u
dimnjak.
„To su tako sitne stvari“, rekao je. „Trebalo bi da
razbijem prozore i napunim jastuke staklom.“ U ogledalu
ispod Mona Lize video je svoje okruglo, blago lice. „Ali
nećeš to učiniti“, rekao je okrenuvši se, „bojiš se buke“.
Vratio se opet svome odrazu. „Nije to. Bojiš se da ona ne
poseče ruke.“
Na žičanom zaštitniku gasne lampe sagoreo je ivice
majčinog suncobrana i osetio je kako mu suze teku niz
obraze i padaju na okovratnik pidžame.
Čak ni u prvom trenutku osećanja krivice i stida nije
zaboravio da isplazi jezik i okusi trag suza. Plačući i dalje,
rekao je: „To je so. To je prava so. Kao u mojim pesmama.“
Popeo se gore po mraku, sveća je podrhtavala; došao
je do svoje sobe i iznutra zaključao vrata. Ispružio je ruke i
dotakao zidove i krevet. Dobro jutro i zbogom gospođo
Bakster. Njegov prozor koji je gledao u njenu spavaću
sobu bio je otvoren mirnom jutru bez zvezda, ali on nije
mogao da čuje kako ona diše i spava. Ulica je bila zatvoren
grob. Roserovi, Probertovi i Benetovi bili su mirni i
sigurni i duboko utonuli u svoje odvojene tišine. Glava mu
je dotakla jastuk ali je znao da neće moći više da spava. Oči

150 str.
su mu se sklopile.
„Dođite u moj zagrljaj, jer ja neću da spavam, devojke
što spavate na sve strane po mansardama i sobicama
četvrtastih kuća od crvenih opeka sa uvučenim prozorima
koji gledaju na drveće iza ograda. Poznajem vaše sobe kao
svoje ruke, kao vaše potiljke na slikama kada se naslanjate
na susedna ramena. Neću više da spavam. Sutra, danas,
odlazim vozom u sedam i petnaest sa deset funti i novim
koferom. Položite vaše ukosnice na moj jastuk, budilnik u
šest i trideset nateraće vas da se žurno vratite i navučete
zastore i založite vatru pre nego što ostali ustanu. Siđite
brzo, kuća Benetovih se topi. Čujem vas kako dišete,
čujem gospođu Bakster kako se prevrće u snu. Oh,
mlekadžije se bude!“
Zaspao je sa šeširom na glavi, stisnutih pesnica.

Porodica se probudila pre šest sati. Čuo ih je u polu-

snu kako se muvaju po stepeništu. Sigurno su u domaćim
haljinama, ustajalih očiju i zamršene kose. Pegi je možda
narumenila svoje obraze. Porodica je utrčavala i istrčavala
u kupatilo, ne zaustavljajući se da se opere i sudarala se na
vrhu uskih stepenica svađajući se i žureći da njega spremi.
Pustio je da potone dublje sve dok se talasi nisu opet
slomili oko njegove glave a svetlosti grada se zavrtele i
zasijale u očima žena koje su hodale u poslednjem snu koji
je zapamtio. Iz daljine je čuo oca kako dovikuje kao čovek
sa susedne obale.
„Jesi li stavila kesu sa sunđerom unutra, Hilda?“

151 str.
 „Naravno da jesam“, odgovorila je iz kuhinje.
Samo da ne pogleda u ostavu sa porculanom. Samjuel
se molio među ženama koje su hodale kao stubovi za
svetiljke. Ona nikada ne upotrebljava najbolji porculan za
doručak.
„Dobro, dobro, samo sam pitao.“
„Gde je njegova nova četka?“
„Tako je, skini mi glavu vikanjem. Evo je. Kako mogu
da ti je dam kada sam u kuhinji?! To je četka sa inicijalima
– SB.“
„Valjda znam njegove inicijale.“
„Majko, zar su mu potrebni svi ovi prsluci? Znaš da ih
nikada ne nosi.“
„Januar je, Pegi.“
„Ona zna da je januar, Hilda. Ne moraju to da čuju i
susedi. Osećaš li da miriše kao da nešto gori?“
„To je samo majčin suncobran“, rekao je Samjuel u
zaključanoj sobi.
Obukao se i sišao. Gas je opet goreo u trpezariji. Na
gasnom štednjaku majka je kuvala jaje za njega. „Mi ćemo
kasnije doručkovati“, kazala je, „ne smeš da zakasniš za
voz. Jesi li dobro spavao?“
„Prošle noći nije bilo provalnika, Same“, rekao je
njegov otac.
Majka je unela jaje. „Ne možete ih očekivati svake
noći.“
Pegi i otac su seli ispred ugašenog ognjišta.
„Šta misliš, šta ćeš prvo da radiš kad stigneš tamo,

152 str.
Same?“ pitala je Pegi.
„Naći će sebi lepu sobu, naravno, i to da nije baš u
centru. I da gazdarica ne bude Irkinja.“
Majka mu je četkala okovratnik dok je jeo. „Odmah se
smesti, to je važno.“
„Smestiću se.“
„Ne zaboravi da pogledaš pod tapete da vidiš ima li
stenica.“
„Dosta je toga, Pegi. Sam zna šta je čista soba čim je
vidi.“
Video je sebe kako kuca na vrata nekog svratišta u
samom centru grada i kako se na vratima pojavljuje
Irkinja. „Dobro jutro, gospođo, imate li jeftinu sobu?“
„Jeftiniju nego sunčev sjaj, za tebe, mladiću.“ Ona neće
imati više od dvadeset i jedne godine. „Ima li stenica?“
„Svuda po zidovima, neka je hvala Gospodu.“ „Uzeću je.“
„Znaću šta radim“, rekao je majci.
„Dženkinsov auto još nije stigao“, kazala je Pegi.
„Možda mu je pukla guma.“
Ako ne bude uskoro došao sve će primetiti. Preklaću
se komadom porculana.
„Ne zaboravi da posetiš gospođu Čapman. Pozdravi je
od nas iz broja četrdeset dva.“
„Posetiću je sutra, majko.“
Taksi se zaustavio pred kućom. U celoj ulici krajevi
zavesa po spavaćim sobama biće podignuti.
„Evo ti novčanik. Nemoj ga sada stavljati u džep gde ti
stoji maramica. Ne znaš kada ćeš poželeti da izbrišeš nos.“

153 str.
 „Inače ćeš rasipati okolo novac“, rekla je Pegi. Poljubi-
la ga je u čelo.
Da se podsetim da ga izbrišem u kolima.
„Sada ljubite urednika Tajmsa“, kazala je njegova
majka. „Pa, ne baš sasvim to, Same. Ne još, a?“
Njegov otac je rekao: „Sve po redu“, i onda skrenuo
pogled.
„Piši sutra ujutru, sigurno. Javi nam vesti.“
„Piši mi ti o vama. Gospodin Dženkins trubi.“
„Bolje nego da rastrubi svuda o tvom odlasku“, rekla je
Pegi. „A u ulici Mortimer nema nikada novosti.“
Samo čekaj, lukavice. Čekaj da plamen zahvati čipka-
na miljea sa izvezenim čapljama.
Sagnuo se da pogladi Tinkera.
„Hajde, ne zadržavaj se oko starog psa. Pun je buva.
Prošlo je sedam.“
Pegi je otvorila vrata taksija. Otac se rukovao sa njim.
Majka ga je poljubila u usta.
„Zbogom, ulice Mortimer“, rekao je i taksi je krenuo.
„Zbogom, Stenli Grouv.“
Kroz zadnji prozor video je tri stranca kako mašu.
Navukao je zavesice.

154 str.
 3

Sedeći sa koferom u klozetu zahuktalog voza, pošto su

svi kupei bili zauzeti, pregledao je svoju beležnicu i redom
kidao stranice. Na sebi je imao potpuno nov smeđ kaput
od tvida, smeđe odelo, belu uštirkanu košulju, vunenu
kravatu sa iglom, i crne uglancane cipele. Svoj kruti smeđi
šešir stavio je u lavabo. Bila je tu adresa gospođe Čapman,
pored broja telefona izvesnog gospodina Hjusona koji je
trebalo da ga predstavi nekom čoveku zaposlenom u
redakciji jednog lista; ispod ovih adresa i brojeva bila je
adresa Književnog instituta od koga je na nekom
konkursu dobio gvineju kao nagradu za pesmu: „Vil
Šekspir na grobu Neznanog junaka“. Iscepao je tu
stranicu. Pa onda ime i adresa, ispisani crvenim
mastilom, nekog samosvesnog pesnika koji mu je napisao
pismo i zahvalio mu se na zbirci soneta. Tu je i stranica sa
imenima koja bi mu mogla biti od pomoći.
Vrata klozeta su se malo otvorila i on ih je brzo zatvo-
rio nogom.
„Oprostite.“ Čuo je kako se ona izvinjava niz hodnik
pun kao oko. Mogla je da okrene svaku bravu čitavom
dužinom voza, i u svakom klozetu bi našla potpuno
obučenog čoveka kako sedi pritiskajući nogom vrata,
izgubljen i usamljen u dugačkoj, pokretnoj kući na
točkovima, koja putuje u tišini bez prozora, šezdeset milja
na sat; i svi oni žure prema nekom drugom mestu koje ih
takođe neće, i nikada nisu kod kuće bilo gde da se voz
zaustavi. Kvaka se ponovo spustila i Samjuel je kašljem
oterao nekoga.
Jedino je sačuvao poslednju stranicu beležnice. Ispod
crteža devojke sa dugačkom kosom koja je igrala preko

155 str.
neke adrese, napisao je: Lusil Haris. Čovek koga je susreo
na Šetalištu rekao mu je dok su sedeli na klupi a on
posmatrao noge koje prolaze: „Ona je kako treba. To je
devojka koju poznajem. Ona je najbolja na svetu. Ona će se
pobrinuti za tebe. Pozovi je telefonom kada dođeš tamo.
Kaži joj da si Ostinov prijatelj.“ Tu stranu je stavio u
novčanik između dve novčanice od jedne funte.
Ostale stranice je pokupio sa poda, zgužvao ih i bacio
između nogu u klozetsku šolju. Onda je povukao vodu.
Imena koja bi mu mogla biti od pomoći, uticajni brojevi,
adrese koje bi mu mnogo značile, sve je to sletelo u
okruglo uzburkano more, zatim dole na šine. Već su
zaostale čitavu milju i sada su se razvejavale preko pruge,
preko ograda koje su se naslućivale, u polja koja su
proletala kao munje.
Bilo je gotovo sa kućom i pomoći. Imao je osam funti i
deset šilinga i adresu Lusil Haris. „Mnogi su počeli i gore“,
rekao je naglas. „Neznalica sam, lenj, nepošten i
sentimentalan, nemam prednosti ni nad kim.“
Kvaka se ponovo spustila.
„Da se opkladimo da poigravate“, rekao je osobi iza
zaključanih vrata.
Koraci su se izgubili niz hodnik voza.
Kada budem stigao tamo, prvo ću da popijem jednu
malu bocu piva i da pojedem ustajali sendvič. Odneću to
do stola u uglu, očistiću šeširom mrve od kolača i
nasloniću knjigu na karafindl. Treba još na samom
početku da predvidim sve pojedinosti. Ostalo mora da
usledi slučajno. Sedeći tamo pred podne, hladan i smiren,
izgledaću kao da imam više od 20 godina i praviću se da
čitam a ispod oka ću gledati svet koji čeka i pije i koji je

156 str.
nemirno i zaposleno usamljen za šankom. Svi će stolovi
biti zauzeti. Biće tu žene koje će nepomične davati znake
preko svoje hladne kafe; stari, anonimni ljudi s burmutom
na obrazima, koji podrhtavaju nad čajem; mirni ljudi koji
ne očekuju nikoga da stigne vozovima koje željno iščekuju
svakoga sata; žene koje su tu došle da bi pobegle, da bi
krenule vozom za Sveti Ivs ili za Liverpul, ili za bilo kuda,
ali koje znaju da nikada neće otputovati nijednim vozom, i
koje piju šolje čaja i govore same sebi: mogla bih da
putujem ovim u dvanaest ali sačekaću onaj u dvanaest i
četvrt; žene sa sela sa tucetom dece, koje propadaju;
prodavačice, činovnice, uličarke, svet koji nema ništa gore
da radi, svi nesrećni, srećni u lancima, zbunjeni stranci i
strankinje u staničnom bifeu u gradu koji poznajem od
korica do korica.
Vrata su se zatresla. „Hej vi tamo“, rekao je glas
spolja. „Sedite unutra već satima.“
Pustio je toplu vodu. Iz slavine je mlazom potekla
hladna voda pre nego što je mogao da iz lavaboa izvadi
šešir.
„Ja sam jedan od direktora kompanije“, rekao je, ali
mu je sopstveni glas zvučao slabački i nesigurno.
Kada su koraci ponovo zamrli pokupio je svoje kofere,
izišao iz klozeta i uputio se hodnikom. Stojeći ispred
kupea prve klase video je jednog čoveka i konduktera kako
prilaze vratima klozeta i lupaju. Nisu pokušavali da
otvore. „Sve od Nisa“, rekao je čovek.
Voz je gubio brzinu, i iz izgubljene zemlje prelazio je u
dim i tunel fabrika, dimio je pored platformi predgrađa i
visokih kuća s razbijenim prozorima i donjim vešom koji
je poigravao u prljavim dvorištima. Deca na prozorima
nisu mahala vozu. Mogao je to da bude vetar koji prolazi.

157 str.
 Gomila sveta stajala je raspravljajući se pred vratima
kada se voz zaustavio pod velikim staklenim krovom.

„Malo pivo, molim, i sendvič sa šunkom.“ Odneo je to

do stola u uglu, očistio mokrim šeširom mrve i seo baš
pred podne. Izbrojao je novac: osam funti, devet šilinga i
peni. Skoro tri funte više nego što je ikada video. Neki
ljudi zarađuju ovoliko svake nedelje. Trebalo je da mu
potraje do smrti.
Za susednim stolom sedeo je gojazan, sredovečan
čovek s belegom boje čokolade preko obraza i podbratka,
belegom koja je izgledala kao polovina brade. Baš je
praznom bocom podupirao knjigu kada mu priđe jedan
mlad čovek.
„Halo, Sam.“
„Halo, Ron. Otkud ti ovde?“
To je bio Ronald Bišop koji je nekada živeo u kraju
pored Stenli Grouva.
„Jesi li dugo u dimu, Same?“
„Tek sam stigao. Kako devojke?“
„Znači kao i ja, mora da smo bili u istom vozu. Pa,
tako, tako. Još po starom, Same?“
„Aha, krenuo sam za nekim poslom. Ti kao i obično?“
„Aha.“

158 str.
 Nikada nisu imali šta da kažu jedan drugom. „Gde
stanuješ, Ron?“
„Kao i obično. Strend Palas.“
„Onda ću te verovatno viđati.“
„U redu, neka bude sutra, u baru oko sedam i tride-
set.“
„Okej.“
„To je sastanak, nemoj da zaboraviš.“
„Ne brini.“
Obojica su ga odmah zaboravili.
„Pa, videćemo se.“
„Zdravo.“
Kad se Ronald Bišop odmaknuo Samjuel je promrm-
ljao u čašu: „Lep početak. Ako iziđem iz stanice i zađem za
ugao biću natrag u broju 42. Mali Probertovi će se igrati
doktora. Jedini stranac ovde u mojoj blizini je onaj
poslovni čovek s belegom na licu koji čita sudbinu sa svojih
dlanova. Ne, evo dolazi žena u krznenom kaputu; sešće
pored mene. Hoće, neće, neće. Omirisao sam je dok je
prolazila: kolonjska voda, puder i krevet.“
Žena je sela dva stola dalje, prekrstila noge, napuderi-
sala nos.
Ovo je početak nuđenja. Sada se pravi kao da ne
primećuje da su joj kolena otkrivena. „Jedan dasa je u sobi,
gospođo. Zakopčajte kaput.“ Udara kašičicom po tanjiru
da bi privukla moju pažnju ali kada pogledam u nju oštro,
bez osmeha, ona gleda ljupko i nevino u svoje krilo kao da
u njemu drži dete. Bio je zadovoljan što nije besramnica.

159 str.
 „Draga majko“, pisao je prstom na poleđini jedne
koverte i između svake dve-tri reči pogledao na ženu
preko puta, koja ga nije opažala, „javljam ti da sam dobro
stigao i da pijem u bifeu s prostitutkom. Kasnije ću ti javiti
da li je Irkinja. Ima oko 38 godina i pre pet godina
napustio ju je muž zbog njenog ponašanja. Dete joj je u
domu i ona ga posećuje svake druge nedelje. Uvek mu
govori da radi u radnji sa šeširima. Ne moraš da se brineš
da će mi uzeti sav novac pošto smo se zavoleli na prvi
pogled. I ne moraš se brinuti da će mi srce prepući dok
pokušavam da je prevaspitam, jer ja sam bio vaspitan da
verujem kako je ulica Mortimer jedino što valja, a to ne bih
poželeo nikome. Ne želim da je prevaspitam. Ne zbog toga
što verujem da je rđava.
Na njenom poslu mnogo se cepaju čarape i zato ću ja
prve nedelje da platim kiriju za našu malu sobu u
Pimlikou. Ona sada odlazi do šanka da poruči još jednu
šolju kafe. Nadam se da ćeš opaziti da ona sama sebi
plaća. Svi su u bifeu nesrećni osim mene.“
Kada se vratila za sto on je pocepao kovertu i zagledao
se bez osmeha u nju, čitav minut po Bovril-časovniku.
Jednom je podigla oči i pogledala ga, pa se ponovo
okrenula. Udarala je kašikom o ivicu šolje, onda je
otvarala i zatvarala zatvarač na tašni, okretala polako
glavu da ga pogleda i brzo ponovo skretala pogled na
prozor. Mora da je nova, pomislio je sa iznenadnim
sažaljenjem ali je i dalje gledao. Treba li da namignem?
Nakrivio je svoj čvrsti mokri šešir na oko i namignuo:
dugačko, smišljeno namigivanje koje mu je iskrivilo lice
tako da je zapaljena cigareta skoro dodirnula zatupasti vrh
njegovog nosa. Zatvorila je naglo tašnu, gurnula dva
penija pod tacnu i izišla ne pogledavši ga.

160 str.
 Ostavila je kafu, pomislio je. A onda: Gospode, pa ona
je pocrvenela.
Lep početak.
„Nešto ste rekli?“ pitao je čovek s belegom, gledajući
ga. Lice mu je bilo crveno i purpurno na mestima gde nije
bilo crno, malo otrcano i neobrijano, dosetljivo ljutito oko
očiju kao da mu njegovo sopstveno lukavstvo smeta.
„Čini mi se da sam rekao da je dan lep.“
„Vi ste stranac u gradu?“
„Da, tek sam stigao.“
„Kako vam se dopada?“ Izgleda da mu do odgovora
uopšte nije bilo stalo.
„Još nisam ni mrdnuo sa stanice.“
Žena u krznu sada sigurno govori policajcu: „Malopre
mi je namignuo omanji dečak s mokrim šeširom.“
„Ali kiša ne pada, gospođo.“ I tako će dobiti što je
tražila.
Stavio je šešir pod sto.
„Ima mnogo štošta da se vidi“, rekao je čovek, „ako je
to ono što želite. Muzeji, umetničke galerije“. Ne govoreći
ništa prešao je u sebi listu imena drugih atrakcija ali ih je
sve odbacio. „Muzeji“, nastavio je posle duže pauze. „Ima
jedan u Južnom Kensingtonu, pa onda Britanski muzej, i
jedan u Vajtholu, sa puškama. Sve sam ih video“, rekao je.
Sada su svi stolovi bili zauzeti. Hladni, ukrućeni ljudi
koji su imali vremena na pretek, sedeli su buljeći u čaj i u
časovnik, izmišljajući odgovore na pitanja koja neće ni biti
postavljena, opravdavajući svoje ponašanje u prošlosti i
budućnosti, gušeći svaki sadašnji trenutak čim bi počeo da

161 str.
diše, lažući i priželjkujući, propuštajući u svom zamišlje-
nom strahu sve vozove, a svaki od njih je bio usamljen na
krajnjoj stanici. Vreme je umiralo po čitavoj prostoriji.
Onda su se stolovi, sem onoga pored Samjuelovog, opet
ispraznili. Usamljena gomila je izišla u pogrebnoj povorci
ostavljajući za sobom pepeo, čajne listiće i novine.
„Morate nekada izići iz stanice, znate“, rekao je čovek,
vraćajući se na razgovor koji ga nije zanimao. „Ako hoćete
da razgledate naokolo. To je u redu. Ali nije zgodno doći
vozom i sedeti u bifeu pa se onda vratiti i reći kako ste
videli London, zar ne?“
„Idem napolje, uskoro.“
„Tako i treba“, rekao je čovek. „Pružite Londonu
priliku.“
Toliko se zamorio razgovarajući sa mnom da će
uskoro izgubiti strpljenje, pomislio je Samjuel.
Pogledao je ponovo oko sebe, na ožalošćene koji su se
gurali do šanka, na one koji su u gomili žurno ispijali viski
pored velikog čajnika, na kelnerice nezainteresovano
zauzete oko kolača u kutijama od kartona sitnog novca.
„Inače, to bi bilo kao da niste ni ustajali iz kreveta, zar
ne?“ rekao je čovek. „Morate da prošetate okolo, znate,
morate nekada da krenete. Svi to čine“, rekao je sa
iznenadnom, sumornom strašću.
Samjuel je zatražio još jedno malo pivo od devojke
koja je ličila na Džoanu Kraford.
„Ovo je poslednje, pa onda idem“, rekao je kada se
vratio za sto.
„Mislite da mi je stalo koliko ćete još popiti? Možete da
ostanete ovde čitav dan, šta se to mene tiče?“ Čovek je

162 str.
ponovo gledao u svoje dlanove i sve se više ljutio. „Jesam li
ja dadilja svog bližnjeg?“
Ronald Bišop je još stajao za šankom.
Ulica Mortimer me je pratila sve dovde, pomislio je
gorko Samjuel, čak i do ove nastrane prepirke u
staničnom restoranu sa čovekom koji čita sudbinu sa
dlana. Ne može se uteći. Ali on nije ni želeo da utekne.
Ulica je bila sigurna rupa u zidu zaklonjenom od vetra koji
je duvao u nekoj drugoj zemlji. Hteo je da dođe i bude
uhvaćen. Ronald je stajao tamo kao furija sa sklopljenim
kišobranom. „Uđite, gospođo Roser u vašem žućkastom i
impregniranom kaputu, sa vašim plemenskim šeširom na
kovrdžama i glasom koji rasteruje tišinu i istresite na sto
vesti iz Ulice. Ne bih mogao da izbegnem vaš bes ni na
steni usred mora, vi biste s vašim kljunom otvorenim kao
pijačna torba uspijali i kljuvali sve do mora punog ribe.“
„Mrzim ljubopitljivce“, rekao je čovek i ustao.
Na putu do šanka prošao je pored stola za kojim je
sedela irska prostitutka i uzeo novčiće ispod tacne.
„Drž’te lopova!“ rekao je tiho Samjuel. Niko nije
mogao da čuje. Tu je kelnerica s tuberkuloznim mužem
kojoj je potreban taj novac. I dva deteta. Tristram i Eva.
Brzo je promenio imena. Tom i Mardž. Onda je prišao
stolu i stavio šest penija ispod tacne baš kada je kelnerica
prišla.
„Pali su na pod“, rekao je.
„Stvarno?“
Dok se vraćao video je kako kelnerica govori nešto
trojici ljudi za šankom i klima glavom u njegovom pravcu.
Jedan od njih bio je Ronald Bišop. Drugi, čovek sa
belegom.

163 str.
 Divno, divno! Da nije polupao porculan seo bi u prvi
voz i vratio se. Komadići su do sada već počišćeni ali suze
sigurno teku po čitavoj kući. „Majko, majko, on je stavio
moj vez u dimnjak“, čuo je kako njegova sestra vrišti
glasom policijske pištaljke. Čaplje, korpe sa cvećem,
palmovo drveće, vetrenjače, Crvenkape, sve je to
nagurano u plamenu čađ. „Daj mi gumu da izbrišem ugalj,
Hilda. Naravno, izgubiću mesto. Mogu to sigurno da
očekujem.“ „Oh, moj čajnik, oh, moj plavi serviz, oh, moj
jadni dečak.“ Odbijao je da pogleda za šank gde ga je
Ronald Bišop nečujno opanjkavao. Čim ga je ugledala,
kelnerica je znala da on krade milostinju od slepih
prosjaka i odvodi ih za ruku u najgušći saobraćaj. Čovek sa
belegom ispričao je kako je Samjuel pokazao neku
dopisnicu čoveku u bundi. Glasovi njegovih roditelja
osuđivali su ga i nadjačavali buku šolja. Buljio je uporno u
knjigu mada su se slova propinjala i povodila kao da su
suze iz kuće koju je napustio tekle za njim po šinama i ulile
se u ovu toplu, sumnjivu sobu, preko čajem zasićenog
vazduha, pa u njegove oči. Ali slika je bila lažna a knjiga je
bila namenjena strancima. Nije je ni voleo, ni razumeo.
„Moji računi.“
„Moja miljea.“
„Moj tanjir sa vrbom.“
Ronald Bišop je izišao na peron.
„Videćemo se, Roni.“
Ronald Bišop je pocrveneo pretvarajući se da ga nije
primetio.
Zadovoljstvo leži u tome, rekao je Samjuel sam sebi,
što ne znam šta očekujem da mi se dogodi. Nasmejao se
kelnerici iza šanka a ona je odmah odvratila pogled kao

164 str.
krivac, kao da ju je uhvatio kako pljačka kasu. Nisam tako
naivan kao što izgledam, pomislio je. Ne očekujem da se
neki paučinom obavijeni Fegin koji sav miriše na
nastranost i priče, došunja iz nekog ugla i da me odvede u
svoju veliku, bučnu, prljavu kuću; neće biti nikakve Nensi
da golica moju uobrazilju u kuhinji punoj maramica i
nenameštenih kreveta koji mame. Dok sam prvi put ulazio
u London, zveckajući svojom imovinom, svež kao
Koperfild, nisam ni zamišljao da će čitav hor lakih žena u
somotskim haljinama i prslučićima sa reklama odmah
zaigrati i zapevati oko malih stolova. Nisam baš bio toliko
naivan.
Ćuti! Poznajem te, rekao je, ti varalice na pasijansu, ti
što zviriš kroz ključaonice, što čuvaš isečene nokte i vosak
iz ušiju, što žudiš za siluetama na Laburnam-zastoru, što
tražiš bedra u Biblioteci omiljenih klasika, ti Palčiću iz
rupe što izviruješ napolje u kišne dane.
Ja uopšte nisam takav, rekao je, dok je čovek sa bele-
gom prišao njegovom stolu i seo preko puta njega.
„Mislio sam da odlazite“, počeo je čovek. „Rekli ste mi
da odlazite. Već ste čitav sat ovde.“
„Video sam vas“, reče Samjuel.
„Znam da ste me videli. Morali ste me videti, zar ne,
pošto ste gledali u mene“, rekao je čovek. „Nije da mi je
stalo do dva penija, imam punu kuću nameštaja. Tri sobe
pune do tavanice. Imam dovoljno stolica da sednu svi u
Padingtonu. Dva penija su dva penija“, rekao je.
„Ali to su bila dva penija za kelnericu.“
„Ona je sada dobila šest penija, zar ne? Zaradila je
čistih četiri penija. To vama ništa ne smeta što ona misli
da ste hteli da ih njoj dignete.“

165 str.
 „To su bili mojih šest penija.“
Čovek podiže ruke. Dlanovi su mu bili pokriveni
proračunima ispisanim mastilom.
„A još govore o ravnopravnosti. Ima li to značaja čiji
su bili šest penija? Mogli su da budu moji ili bilo čiji.
Govorili su o tome da pozovu gazdaricu“, rekao je, „ali ja
sam to sprečio“.
Nekoliko trenutaka obojica su ćutali.
„Jeste li se odlučili kuda ćete kada krenete odavde?“
rekao je najzad čovek. „Jer krenuti morate, nekada,
znate.“
„Ne znam kuda idem. Nemam pojma. Zato sam došao
u London.“
„Slušajte“, rekao je čovek, „ima logike u svemu. Mora
da bude. Inače ne bismo mogli da opstanemo. Zar ne? Svi
znaju kuda idu, naročito ako su došli vozom. Inače ne bi
kretali sa stanice na kojoj su seli u voz, to je osnovno“.
„Ljudi beže.“
„Jeste li vi pobegli?“
„Nisam.“
„Onda ne govorite tako. Ne govorite tako.“ Glas mu je
podrhtavao; pogledao je u brojke na svom dlanu. Onda je
blago i strpljivo počeo iz početka. „Hajde da raščistimo
jednu stvar. Ljudi koji dođu moraju i da odu. Ljudi moraju
da znaju kuda idu, inače svet ne bi mogao da bude vođen
na zdravoj osnovi. Ulice bi bile pune ljudi koji lutaju okolo,
zar ne? Lutaju i vode nepotrebne razgovore sa ljudima koji
znaju kuda idu. Moje ime je Alingam, stanujem u ulici
Sjuel blizu ulice Pred i bavim se prodajom nameštaja. To je
jednostavno, zar ne, nema potrebe da se stvari komplikuju

166 str.
samo ako čovek sačuva glavu i ako zna ko je.“
„Ja sam Samjuel Benet. Ne stanujem nigde. I ništa ne
radim.“
„Kuda ćete onda? Ja nisam ljubopitljivac, rekao sam
vam čime se ja bavim.“
„Ne znam.“
„On ne zna“, rekao je gospodin Alingam. „Nemojte
misliti da se sada negde nalazite. Vodite računa o tome.
Ovo se mesto ne može nazvati negde, zar ne. To je samo
prostor za disanje.“
„Pitao sam se šta će se dogoditi. O tome sam razgova-
rao sam sa sobom. Zaista sam došao ovamo zato da vidim
šta će mi se dogoditi. Ne želim ništa da učinim da bi mi se
nešto dogodilo.“
„On je o tome razgovarao sa sobom. Sa dečakom od
dvadeset godina. Koliko imate godina?“
„Dvadeset.“
„Tačno. Diskutovati o ovakvom jednom pitanju sa
dečakom koji tek što je izišao iz pelena. Šta ste očekivali
da će se dogoditi?“
„Ne znam. Možda bi u početku svet prilazio da razgo-
vara sa mnom. Žene“, rekao je Samjuel.
„Zašto bi razgovarali sa vama? Zašto bih ja razgovarao
sa vama? Vi nikuda ne idete. Ništa ne radite. Vi ne
postojite.“
Ali sva Samjuelova snaga bila je u njegovom stomaku i
očima. Trebalo bi da pokrije oči ili će se mermer na šanku
istopiti a haljine devojaka koje su stajale iza njega spašće i
šolje će se rasprsnuti po policama.

167 str.
 „Mogao bi bilo ko da priđe“, rekao je. Onda je pomislio
na svoj lep početak. „Bilo ko“, ponovio je beznadežno.
Činovnik iz Kresenta što stanuje dvanaest vrata dalje
od njegovih; hladna obična žena iz Birmingema, oterana
namigivanjem; skromni đakon iz Dolina koji je tajno
krenuo na put; postarija pomoćnica na odmoru, iz radnje
sa tekstilom gde kusur zuji po žicama. Niko koga je on
ikada poželeo.
„Oh, bilo ko naravno. Dženet Gejnor“, rekao je gospo-
din Alingam. „Marion Dejvis i Kej Fransis i…“
„Ne razumete. Ja ne očekujem takvu vrstu osoba. Ja ne
znam šta uopšte očekujem, ali ne to.“
„Skroman.“
„Ne, nisam ni skroman. Ne verujem u skromnost.
Jednostavno sam ovde i ne znam kuda da idem. Ne želim
da znam kuda da idem.“
Gospodin Alingam je počeo da preklinje, naginjući se
preko stola, vukući blago Samjuelov okovratnik,
pokazujući brojke na dlanovima.
„Nemojte da govorite kako ne želite da znate kuda da
idete. Molim vas. Eto to je dobar dečak. Ne smemo se
sekirati, zar ne? Ne smemo da komplikujemo stvari.
Uzmite jedno jednostavno pitanje. Nemojte da žurite.“
Zgrabio je kašičicu. „Gde ćete biti noćas?“
„Ne znam. Biću na nekom drugom mestu ali to neće
biti mesto koje sam ja izabrao, jer ja neću ništa da biram.“
Gospodin Alingam je spustio čudnovatu kašičicu.
„Šta želite Samjuele?“ prošaptao je.
„Ne znam.“ Samjuel je dodirnuo džep na grudima gde

168 str.
mu je bio novčanik. „Znam da želim da pronađem Lusilu
Haris.“
„Ko je Lusila Haris?“
Onda ga je gospodin Alingam pogledao.
„On ne zna“, rekao je. „Oh, on ne zna!“
Čovek i žena seli su za susedni sto.
„Ali ti si obećao da ćeš ga uništiti“, rekla je žena.
„Učiniću to, učiniću“, rekao je čovek. „Ne brini. Pij
svoj čaj. I ne brini.“
Živeli su dugo vremena zajedno pa su počeli da liče
jedno na drugo, sa svojim suvim, čvornovatim licima i
ustima koja su stalno žvakala. Žena se počeša dok je pila i
ivicu šolje grabila svojim sivim usnama i tresla je.
„Da se kladimo u dva penija da ima rep“, prošaptao je
Samjuel, ali gospodin Alingam ih nije primetio kada su
došli.
„Tako je“, odgovorio je. „Neka bude kako vi hoćete. I
sva je u krznu.“
Samjuel stavi mali prst u grlić prazne flaše.
„Predajem se“, rekao je gospodin Alingam.
„Ali vi ne razumete, gospodine Alingame.“
„Dosta ja razumem“, rekao je glasno. Par za susednim
stolom je ućutao. „Vi ne želite da bilo šta učinite da bi se
nešto dogodilo, zar ne? Onda ću ja to učiniti. Ne možete da
dođete ovamo i da razgovarate sa mnom onako kako ste
razgovarali. Lusil Haris. I to mi je nekakva Lusil Haris!“
Čovek i žena su počeli da se sašaptavaju: „A tek je pola
jedan“, rekla je žena. Zatresla je šolju kao pacov.

169 str.
 „Hajde. Idemo.“ Gospodin Alingam je sa škripom
odgurnuo stolicu.
„Kuda?“
„Ništa vi ne brinite. Ja pokrećem događaje, ne vi, zar
nije tako?“
„Ne mogu da izvučem prst iz boce“, rekao je Samjuel.
Gospodin Alingam je podigao kofere i ustao.
„Šta je jedna mala boca? Ponesi je sa sobom, sine.“
„A još su otac i sin“, dobacila je žena dok je Samjuel
krenuo napolje za Alingamom.
Boca mu je teško visila na prst.
„Kuda sada?“ Napolje, na bučnu stanicu.
„Pratite me. I stavite ruku u džep. Izgleda glupo.“ Dok
su hodali strminom prema ulici, gospodin Alingam reče:
„Nisam nikada bio ni s kim kome je prst u boci. Niko
nikada nije držao prst u boci. Zašto ste stavljali prst u
bocu?“
„Jednostavno sam ga gurnuo unutra. Moći ću da je
skinem sapunom, ne treba dizati galamu oko toga.“
„Niko još nikada nije morao da skida bocu sapunom,
to je sve što kažem. Ovo je ulica Pred.“
„Sumorna je, zar ne?“
„Svi su konji iščezli“, rekao je gospodin Alingam. „Ovo
je moja ulica. Ulica Sjuel. Sumorna je, zar ne?“
„Liči na ulice kod kuće.“
Jedan dečak je prošao pored njih i viknuo gospodinu
Alingamu: „Ajki Mo!“

170 str.
 „Ovo je 23. Vidite? Tu je broj 23.“
Gospodin Alingam je otključao ulazna vrata. „Drugi
sprat, prva levo.“
Zakucao je triput. „Gospodin Alingam“, rekao je, i oni
uđoše.
Soba je bila puna nameštaja.

II. PUNO NAMEŠTAJA

Svaki santimetar sobe bio je pokriven nameštajem.

Stolice su stajale na divanima koji su ležali na stolovima;
ogledala, visoka skoro koliko vrata, bila su prislonjena
jedna na druga uza zid i u njima su se ogledala i beskrajno
umnožavala brda stolova i stolica s nogama uvis,
trpezarijski kredenci, toaletni stolovi, komode, pa još
ogledala, prazne police za knjige, umivaonici, ormari. Bio
je tu i bračni krevet pažljivo namešten, sa zavrnutim
krajevima čaršava, a ležao je na trpezarijskom stolu koji je
opet stajao na drugom stolu; bilo je električnih lampi i
šešira za lampe, poslužavnika i vazni, klozetskih šolja i
lavaboa, nagomilanih u foteljama koje su stajale na
kredencima, stolovima i posteljama, i dodirivale tavanicu.
Jedini prozor, koji je gledao na ulicu, mogao se nazreti
kroz izvijene noge kredenaca izvrnutih na leđa. Zidovi iza
visokih ogledala bili su pretrpani slikama i ramovima za
slike.
Gospodin Alingam se preko plasta dušeka popeo u
sobu i onda je nestao.

171 str.
 „Uskači, dečko.“
Njegov glas je dolazio iza visokog kuhinjskog kreden-
ca pokrivenog ćilimom; penjući se, Samjuel baci pogled
dole i vide ga kako sedi na stolici koja je stajala na divanu.
Bio se ugodno zavalio a rame naslonio na rame jedne
statue.
„Šteta je što ne možemo da kuvamo ovde“, rekao je
gospodin Alingam. „Iako ima dosta štednjaka. Ono je
hladnjak za meso“, pokazao je na ugao. „Baš tamo ispod
one kompletne spavaće sobe.“
„Imate li klavir?“
„Bio je nekada jedan“, odgovorio je. „Mislim da je u
drugoj sobi. Ona ga je pokrila ćilimom. Umete li da
svirate?“
„Umem da improvizujem. Može lako da se pogodi
koju melodiju sviram. Je li i druga soba ovakva?“
„Još dve sobe, ali mislim da je klavir zaključan. Da,
ima mnogo nameštaja“, rekao je gospodin Alingam
gledajući nezadovoljno po sobi. „Kad god kažem, sada je
dosta, dođe ona sa onim svojim: ‘Još ima dosta mesta,
dosta mesta’. Jednog dana će otkriti da više ne može da
uđe, eto šta će da se desi. Ili da ne može da iziđe, ne znam
šta bi bilo gore. To čoveka ponekad uznemiri, znate“,
rekao je, „sav taj nameštaj“.
„Je li ona vaša žena, gospodine Alingame?“
„Otkriće da svemu ima granica. Ovde čovek počne da
se oseća nekako uhvaćen.“
„Da li tu spavate?“
„Tamo gore. Skoro dvanaest stopa visoko. Merio sam.
Kad se probudim mogu da dodirnem tavanicu.“

172 str.
 „Dopada mi se ova soba“, reče Samjuel. „Mislim da je
to, možda, najbolja soba koju sam ikada video.“
„Zato sam vas i doveo. Mislio sam da će vam se dopa-
sti. Mala jazbina. Taman za čoveka sa bocom na prstu, zar
ne? Rekao sam vam, vi niste kao drugi. Niko ne može da
podnese ovu sobu. Jeste li uneli kofere?“
„Tamo su. U kupatilu.“
„Pripazite ih, to je sve. Ja sam izgubio jednu sofu. Još
jedna puna soba nameštaja i neću više imati ni krevet. A
šta se događa kada dođe neki kupac? Reći ću vam. Zaviri
na vrata i pobegne. Za sada može da se kupi samo ono što
je na vrhu, vidite.“
„Može li da se uđe u druge sobe?“
„Može“, odgovorio je gospodin Alingam. „Ona zaroni
u njih glavom. Što se mene tiče više me ne zanimaju druge
sobe. Može čovek da živi u njima i da umre, a da niko ne
zna. Ipak, tamo ima i neki lep čipendal-nameštaj. Gore,
pored tavaničnog prozora.“ Naslonio je drugo rame na
stočić. „Počinjem da se osećam izgubljenim“, rekao je.
„Zato odlazim u bife, tamo ima samo stolova i stolica.“
Samjuel se ispentrao visoko razmahujući bocom i
udarajući nogama po kadi koja je stajala visoko gore na
gomili dušeka. Iznad njega je bio zategnut jedan tepih,
bez vidljivog oslonca, a na leđima ptica našaranih po
tepihu opasno se klatila velika zemljana vaza. Gore iznad
njegove glave, u visokoj sobi, stolica za ljuljanje balansira-
la je na stolu za kartanje, a, tanke noge stola počivale su na
jednom ormaru koji je uspravno stajao među jastucima i
paravanima, vrata sa ogledalima na tom ormaru bila su
širom otvorena.

173 str.
 „Zar se ne bojite da stvari počnu da padaju? Pogledajte
onu stolicu za ljuljanje. Mali udarac – i pada.“
„Ne usuđujte se. Naravno da se bojim“, reče gospodin
Alingam. „Ako tamo otvorite fijoku ovde padne umivao-
nik. Mora čovek da bude brz kao zmija. Nema ništa na
vrhu što biste želeli da kupite, zar ne?“
„Mnoge stvari mi se dopadaju, ali nemam novca.“
„Da, da, vi ne možete imati novca. Tačno. Drugi ljudi
imaju para.“
„Dopada mi se onaj veliki ćup. Mogli biste čoveka da
sakrijete unutra. Imate li malo sapuna za moj prst?“
„Naravno, nema sapuna, tu su samo umivaonici. Ne
možete se ni okupati a imamo pet kada. Šta će vam tako
veliki ćup u koji možete da sakrijete čoveka? Niko koga
sam u životu sreo nije želeo da sakrije čoveka u ćup. Svi su
rekli da je taj ćup isuviše veliki za bilo šta. Zašto hoćete da
nađete Lusil Haris, Same?“
„Nisam hteo da kažem kako želim da sakrijem čoveka
u njega. Mislio sam da bi se to moglo, ako čovek zaželi.
Oh, neko koga poznajem pričao mi je o Lusili, gospodine
Alingame. Ne znam zašto želim da je pronađem, ali to je
jedina londonska adresa koju sam sačuvao. Druge sam
bacio u klozet u vozu. Dok je voz jurio.“
„Dobro, dobro.“ Gospodin Alingam stavi ruku na
debeli, beli vrat gole statue i zgrči prste.
Vrata stepeništa su se otvorila. Dve osobe su ušle i bez
reči se popele na dušeke. Prva, debela, omanja žena crne
kose sa španskim češljem, sa licem obojenim kao zid,
iznenada zaroni prema uglu iza Sama i nestade između
dva reda stolica. Mora da je aterirala na jastuke ili na
krevet, jer se ništa nije čulo. Drugi posetilac je bio visok,

174 str.
mlađi čovek sa ukočenim osmehom; zubi su mu bili široki
kao u konja, ali vrlo beli; blistava plava kosa sva u
kovrdžama širila je miris kolonjske vode po čitavoj sobi.
Stajao je na žičanom madracu baš pored vrata i odskaki-
vao gore-dole.
„Hajde, Rozi, ne duri se“, rekao je on. „Znam kuda si
otišla.“ Onda, praveći se kao da Samjuela vidi prvi put
reče: „Gospode bože, ličite na pticu tamo gore. Da li se
Donald negde krije?“
„Ne krijem se“, javi se gospodin Alingam. „Tu sam
pored statue. Sam Benet, Džordž Ring.“
Džordž Ring se pokloni i odskoči, podižući se čitavu
stopu iznad dušeka. On i gospodin Alingam nisu mogli da
vide jedan drugog. Niko nije mogao da vidi ženu sa
španskim češljem.
„Nadam se da ste se izvinili gospodinu Benetu zbog
sobe“, reče Džordž Ring. On odskoči nekoliko koraka u
pravcu skrivene statue.
„Mislim da nije potrebno nikakvo izvinjenje, gospodi-
ne Ring“, reče Samjuel. „Nikada nisam video ovako
udobnu sobu.“
„Oh, ali užasna je.“ Džordž Ring se sada brzo kretao
gore-dole. „Vrlo je ljubazno od vas što kažete da je
udobna, ali pogledajte sada taj nered. Zamislite da živite
ovde. Imate nešto na prstu, znate li to? Da pogađam tri
puta. To je flaša…“ On protrese kovrdžama i nasmeja se
odskočivši.
„Vi još ništa ne znate“, začu se glas gospodina Alin-
gama. Od jakog podskakivanja ćilim je pao na stočić i on je
bio sakriven kao da se nalazi u nekoj drugoj, nižoj sobi.
„Vi još ne znate ništa o njemu. Čekajte samo. Zašto

175 str.
podskakujete, Džordže? Ljudi ne podskakuju kao lopte
čim se nađu u sobi.“
„Šta ja ne znam o vama?!“ U jednom skoku Džordž
Ring je već stajao ispod Samjuela dižući svoju kovrdžavu
glavu.
„Prvo, on ne zna kuda ide. I traži devojku koju ne
poznaje a koja se zove Lusil.“
„Zašto je tražite?“ Glava Džordža Ringa dodirnu kadu.
„Jeste li videli njenu sliku u novinama?“
„Ne, ne znam ništa o njoj, ali hoću da je vidim, jer je
ona jedina osoba koju znam po imenu u Londonu.“
„Sada poznajete još dvojicu, zar ne? Jeste li sigurni da
je ne volite?“
„Naravno da sam siguran.“
„Pomislio sam da bi ona mogla da bude neka vrsta
Svetog Grala. Znate na šta mislim. Neka vrsta ideala.“
„Hajde, vi velika mačko“, reče gospodin Alingam.
„Izvucite me odavde.“
„Prvi put ste u Londonu? I ja sam se tako osećao kada
sam prvi put došao. Pre mnogo, mnogo godina. Osećao
sam da moram nešto da pronađem. Ne mogu to da
objasnim. Nešto tu iza ugla. Tražio sam i tražio. Bio sam
tako bezazlen. Osećao sam se kao neka vrsta viteza.“
„Izvucite me odavde“, reče gospodin Alingam. „Čini
mi se kao da mi cela soba stoji na glavi.“
„Nisam nikada to našao.“ Džordž Ring se nasmeja,
uzdahnu i pomilova zid kade. „Možda ćete vi imati sreće“,
reče on. „Zaokrenućete za ugao i ona će biti tu. Lusil.
Lusil. Ima li ona telefon?“

176 str.
 „Da. Imam njen broj u beležnici.“
„Oh, tako je mnogo lakše, zar ne? Hajde, Rozi“, poz-
vao je on. „Tačno znam gde si. Ona se sad duri.“
Samjuel se lagano ljuljao na svojoj kutiji usred nameš-
taja. To je bila najpunija soba u Engleskoj. Koliko je
stotina kuća ovde razloženo u delove; stolovi i stolice
nailazili su kao poplava drveta, fijoke i kredenci uletali su
na konopcima kroz prozor i sletali kao ptice. Ostale sobe
iza tih vrata biće čak i više i tamnije od ove, sa nemim,
crnim obrisom zaključanog klavira koji stoji kao planina
ispod pokrova ćilimova, a Rozi sa svojim češljem nalik na
pramac nekog broda tone u njihovu tamu i čitavu noć leži
nepomična i nema tamo gde je pala. Sada je bila potpuno
mirna, utonula u krevet između redova stolica, živa
sahranjena, meka, puna i izgubljena u grobnici jedne
kuće.
„Kupiću viseći ležaj“, rekao je Džordž Ring. „Ne mogu
da podnesem spavanje ispod ovolikog nameštaja.“
Možda je soba noću puna ljudi koji se međusobno ne
vide, ispruženi ispod stolica, ispod divana, vrtoglavo
spavajući na podignutim stolovima, budeći se svakog jutra
sa uzvikom „Zemljotres, zemljotres!“
„I onda ću spavati kao mornar.“
„Reci Roz da dođe i da me izvuče odavde“, javi se
gospodin Alingam iza pokrivenog stočića. „Hoću da
jedem.“
„Ona se duri Donalde. Sada je luda za jednim japan-
skim paravanom.“
„Čuješ li to Same? Zar nema dovoljno skrovitih kutaka
u ovoj sobi? Svako može da radi šta hoće, niko ga ne vidi.
Hoću da jedem. Hoću da nešto prezalogajim kod ‘Dejsija’.

177 str.
Hoćete li da spavate ovde večeras?“
„Ko?“ upita Samjuel. „Ja?“
„Možete da spavate u jednoj od onih drugih soba, ako
mislite da ćete moći ponovo da ustanete. Ima dovoljno
kreveta za čitav harem.“
„Harem“, reče Džordž Ring izgovarajući to nekako
drukčije. „Imaš društvo, Roz draga. Hajde iziđi da te
predstavim.“
„Hvala, gospodine Alingame“, reče Samjuel.
„Zar zaista niste imali nikakvu ideju?“ Džordž Ring
odskoči, za trenutak je njegova namirisana glava bila u
visini Samjuelove. Jedan širok, vedar, konjski osmeh i
glava je iščezla. „O spavanju i ostalim stvarima. Mislim da
je to veoma hrabro. Mogli ste da naletite na svakakav svet.
‘On zapade među lopove.’ Poznajete li poemu Ser Henri
Njubolta?“
„On baci svoj prazan revolver niz padinu“, reče
Samjuel.
Dan se bezbrižno kretao napred prema obećanom
kraju čak i u tamnoj sobi punoj nameštaja u koju će on leći
sa svojom gomilom žena u krevet – vranino gnezdo, ili će
ih ljuljati u visećem ležaju ispod tavanice.
„Divno, divno! Tako je uzbudljivo naći nekoga ko
poznaje poeziju. ‘Glasovi su zamrli a bregovi spavali.’ Zar
to nije lepo? ‘Glasovi su zamrli…’ Satima mogu da čitam
poeziju, zar ne Donalde? Nije mi stalo kakva je vrsta
poezije. Ja volim sve. Znate li ono: ‘Ima li nekoga tamo,
reče putnik?’ Gde je naglasak, gospodine Benet? Mogu li
da vas zovem Sam? Da li se kaže: ‘Ima li nekoga tamo?’ Ili
‘Ima li tamo nekoga?’“

178 str.
 „To nije prirodno“, reče gospodin Alingam, „kad
čovek nije u stanju da vidi one pored kojih sedi. Ne
gunđam, ali ne vidim ništa, to je sve. Kao da nisam u
sobi“.
„Oh, ćuti molim te Donalde. Sam i ja vodimo sasvim
ozbiljan razgovor. Naravno da si u sobi. Nemoj da budeš
morbidan.“
„Mislim da bih otprilike isto naglasio sve reči“, odgo-
vori Samjuel.
„Ali, zar vam ne izgleda da to čini stih prilično mono-
tonim? ‘Ima li nekog ovde, reče putnik’“, promrmlja
Džordž Ring, hodajući po dušecima s glavom nagnutom
na jednu stranu. „Osećam da je negde potreban akcenat.“
Hoću li noćas biti sam u sobi sa klavirom, pitao se
Samjuel, usamljen kao čovek u magacinu, ležeći redom u
svakom krevetu, otvarajući ormare i gurajući ruku unutra,
ogledajući se u tami u ogledalima.
„Ne nazivaj me morbidnim, Džordže“, reče gospodin
Alingam. Pokušao je da se pokrene, ali statua pade na
njegovu stolicu. „Sećam se, jednom sam popio 49 piva
odjednom i dovezao se kući na krovu autobusa. Nema
ničeg morbidnog u čoveku koji to može da učini. Baš na
krovu autobusa, ne na gornjem spratu.“
Ili će soba biti puna kao groblje, osim nevidljivih
mrtvaca koji će disati i hrkati svuda oko mene, provodeći
ljubav po ormarima, pijani kao zemlja? Iznenada, toplo
telo može da uleti kroz vrata i da legne u moj krevet i da
tako leži čitavu noć bez reči i imena.
„Ja mislim da su 49 piva svinjska posla“, reče Džordž
Ring.

179 str.
 „Padala je kiša“, odgovori gospodin Alingam, „a ja
nikada ne podivljam. Mogu da pevam i da malo poigram
ali nikada ne poludim. Pruži mi ruku, Same“.
Samjuel skide ćilim sa stočića i odgurnu statuu. Bila
se srušila između nogu gospodina Alingama. On je
polagano izišao na videlo trljajući oči kao čovek koji se
budi.
„Kazao sam vam“, rekao je, „čovek se uhvati u zamku.
Hoćeš kod ‘Dejsija’, Džordže?“
„Moraću da ostanem ovde satima, vi znate“, reče
Džordž Ring. „Poznato vam je da sam ja jedina osoba koja
može da umiri Rozi kada je uhvati ono njeno raspoloženje.
Oh, hajde Rozi, nemoj da se duriš. To je devedeset
procenata pitanje naravi, a deset procenata duševnog
stanja. Samo zato što si glumica misliš da možeš čitavo
popodne da ostaneš pod nameštajem. Brojim do pet…“
Samjuel pođe do vrata sa gospodinom Alingamom.
„Pet, šest, sedam“, brojao je Džordž Ring dok je
gospodin Alingam zalupio jako vrata, a njegov glas se
izgubio u buci nameštaja koji je padao. Sišli su niz
stepenice u hodnik u kome je mirisalo na kupus, zatim
napolje na sivu ulicu.
„Mislim da je sigurno bila stolica za ljuljanje“, primeti
Samjuel.
„Bife kod gospođe Dejsi je odmah iza ugla“, reče
gospodin Alingam. „Tu smo. Vidite reklamu za kakao?“

180 str.
 2

Izlog „Gospođe Dejsi“ bio je iznutra okrečen a reči

„Prva klasa“ našarane preko stakla. „Suzan Dejsi,
dozvoljena prodaja duvana“, pročitao je glasno Samjuel.
„Je li to i restoran?“
„Moraš joj to reći“, kazao je gospodin Alingam otvara-
jući vrata. Zvonce je zazvonilo. „Niko ga nikada nije tako
nazvao.“ Nogom je pridržavao otvorena vrata tako da je
zvonce stalno zvonilo. „Nema je u hiljadu.“
Visoka, mršava, dostojanstvena žena s prekrštenim
rukama izišla je na privatna vrata u zadnjem delu radnje.
Na sebi je imala crnu haljinu dugačku skoro do članaka, sa
strogim belim okovratnikom i držala je glavu ukočeno kao
da bi inače mogla da se prospe. Bog nek sačuva onih devet
stotina devedeset devet. Ali onda se ona nasmejala a oči su
joj bile oštroumne i svetle, sumornost je nestala s njenih
usana pa su one postale svirepe i srećne.
„Skini šapu s vrata“, rekla je.
Zvonce je prestalo da zvoni.
„Tako je bolje. Napravio si dovoljno buke da probudiš i
mrtve.“ Ona je govorila lepo, jasno i precizno, kao
učiteljica.
„Jeste li dobro gospođo Dejsi? Ovo je novi prijatelj,
Sam Benet. Dve pite i dve kafe, molim vas. Gde je Poli?“
„Sigurno ne smišlja ništa dobro“, reče gospođa Dejsi
pa prođe iza tezge. Njena veličanstvena haljina lepršala se
oko nje. „Vi ste sa sela“, dobacila je preko ramena dok je
odvrtala slavinu za kafu na bakarnom kazančetu. „Kako
ste pronašli Ajki Moa?“

181 str.
 „To sam ja“, lice gospodina Alingama porumene s
jedne strane.
„Nisam baš sa sela.“ Samjuel joj reče odakle je. „Sreo
sam gospodina Alingama na stanici. Noćas ću spavati u
njegovom stanu.“
„Radije bih spavala u pepeljari“, rekla je.
Kafa je bila gusta, bela i neukusna. Odneli su svoje
kafe u jedan mali separe i Samjuel je rukavom počistio
mrvice sa svoje stolice. Njegov šešir je nestao. U prašini
pred njegovim nogama ležali su kuglice prljavštine.
„Imate bocu na prstu“, kazala je.
„Eto, vidiš, svako primeti. Zašto je ne skinete, Same?
Nije ni orden a nije ni korisna, već samo jedna boca.“
„Mislim da mi je prst natekao, gospodine Alingame.
Boca me sada mnogo više steže.“
„Dajte da vas ponovo pogledam.“ Gospođa Dejsi stavi
naočare sa čeličnim okvirom i dugačkim lancem. „On je
prava beba.“
„Imam dvadeset godina.“
„Ajki Mo, odgajivač beba.“ Otišla je polako do dna
radnje i pozvala: „Poli, siđi. Poli! Poli!“
Devojka se odazva visoko negde iz kuće. „Zašto maj-
ko?“
„Dođi da skineš bocu jednom gospodinu.“
„To zvuči kao neki ruski kompozitor, zar ne draga?“
dobacio je Džordž Ring s vrata. „Kakva divna haljina,
izgledate kao žena-ubica.“
Seo je pored Samjuela.

182 str.
 „Nisam mogao da pokrenem Roz. Čitav dan će ležati
tamo i duriti se. Kažite mi šta se ovde događa.“
„Opet ona boca“, rekao je gospodin Alingam. „Zašto
nije stavio prst u čašu ili tako nešto? Uostalom, ne znam
zašto je uopšte turao prst okolo?… Za mene je to
zagonetka.“
„Sve je zagonetka za tebe. Ti ne možeš da shvatiš ni
najmanju crticu originalnosti. Mislim da mora biti strašno
kad čovek nema mašte. Kao i kad nema osećanja za
smešno.“
„Ja samo kažem da mi izgleda kao neka noćna mora
kad čovek ne može da uđe i popije bocu piva a da pritom
ne iziđe s bocom na prstu. To je sve što sam kazao.“
Samjuel je čuo kako ćerka gospođe Dejsi trči niz
stepenice. Onda je video njenu ruku na bravi. Za trenutak,
dok je otvarala vrata i ulazila, on joj je dao stotinu lica,
pustio je da govori i hoda prerušena u sve njegove ljubavi
iz snova, zamislio je da ima zlatnu kosu, crnu kosu, znao
je da će biti crnoputa kao Ciganka i bela kao mleko. ‘Poli,
uđi i stavi čajnik na vatru svojom belom, vitkom, crnom,
snažnom rukom i gledaj kako čekam kao grenadir ili kao
kalif u malom separeu’.
„To je kao jedna od onih mora kada se čoveku čini da
igra bilijar a bilijarski štap je napravljen od lastiša“, reče
gospodin Alingam.
Ušla je devojka s dugačkim bledim licem i naočarima.
Njena kosa nije bila onakva kakvu je Samjuel zamišljao;
bila je tamna i bez sjaja.
„Idi i pomozi mu da skine bocu“, rekla je gospođa
Dejsi.
Poli je sela na sto i uzela njegovu ruku. „Boli li? Nikada

183 str.
nisam ovo radila.“ Povukla ga je za prst.
„Nadam se da nikada više i nećeš morati da radiš“,
reče gospodin Alingam. „Nije me briga što nemam mašte.
Srećan sam što sam takav kakav sam, bez ičega na prstu.“
Poli se savila preko Samjuelove ruke i on joj je video
sve niz haljinu. Znala je da on gleda ali se nije trgla niti
stavila ruku na izrez haljine; podigla je glavu i gledala ga
uporno u oči. Nikada ovo neću zaboraviti. Godine 1933.
devojka je vukla bocu s malog prsta moje leve ruke dok
sam ja gledao u izrez njene haljine. To će potrajati više od
svih mojih pesama i nevolja.
„Ne mogu da je skinem“, rekla je.
„Povedi ga onda gore u kupatilo i stavi malo sapuna na
nju“, rekla je gospođa Dejsi svojim suvim, jasnim glasom.
„I pazi samo na njegovu bocu.“
Kada su hteli da pođu Džordž Ring im se obrati:
„Zovite me ako vam zatrebam. Dok trepnete biću gore.
Ona je najstrašnija osoba, zar ne draga? Nećete uhvatiti
malog Džordža da ode tamo gore sam.“
Poli je pošla prva uz stepenice.
„Ne žalim se“, rekao je gospodin Alingam, „samo
konstatujem. Ne kažem da sve nije onako kako treba da
bude. On ima bocu na prstu a ja zub u piti“.
Glas mu je zamro.

184 str.
 3

Neko je navukao dotrajale zavese u kupatilu da bi

zabranio ulazak vlažnom, starom danu, a kada je bila do
pola napunjena vodom po kojoj je plivala plovka od
kaučuka. Kada je Poli zaključala vrata ptice su počele da
pevaju.
„To su samo ptice“, kazala je. Stavila je ključ u nedra.
„Ne treba da se plašiš.“
Dva kaveza su visila sa tavanice.
Ali Samjuel se uplašio onda kada je ona okrenula ključ
i stavila ga tamo gde on nikada nije želeo da ga nađe, a ne
kada je soba iznenada postala kao šuma u zamršenim
senkama zelenih zavesa.
„Čudno mesto za držanje ptica“, reče on.
„Moje su.“ Poli pusti toplu vodu i ptice zapevaše
glasnije, kao da su čule vodopad. „Gospodin Alingam
dolazi sredom na kupanje i kaže da mu se one rugaju i
ismejavaju ga čitavo vreme dok se pere. Ali ja mislim da se
on i ne pere mnogo. Zar vas ne zasmejava gospodin
Alingam?“
Očekivao je da će se nasmešiti kada se okrene, ali je
njeno lice bilo mirno i ozbiljno i on odjednom vide da je
lepša od svih devojaka koje je zamislio pre nego što se ona
pojavila na vratima. Zbog ključa nije imao poverenja u
njene draži. Setio se šta je gospođa Dejsi odgovorila kada
ju je gospodin Alingam upitao gde je Poli. „Sigurno ne
smišlja ništa dobro.“ Nije mislio da će ga ona zagrliti. To je
bilo nešto drugo. Ako pokuša da mu gurne glavu pod vodu
pozvaće Džordža Ringa i ovaj će kao konj dojuriti gore,

185 str.
ržući i mirišući na kolonjsku vodu.
„Zaključala sam vrata samo zbog toga što ne želim da
Džordž Ring uđe. On je čudan. Stavlja miris svuda po
svom donjem vešu, jeste li znali to? ‘Oblak koji prolazi’, eto
tako ga zovemo. ‘Oblak koji prolazi’.“
„Ipak, niste morali da stavite ključ tamo gde ste ga
stavili“, rekao je Samjuel. „Mogao bih da vas povalim i da
ga potražim. Mogao bih da budem od takvih.“
„Baš me briga.“
Da se samo nasmejala na njega kada je to kazala. Ali
ona je izgledala tako kao da joj stvarno nije stalo da li će on
da je povali ili će da sedi na ivici kade i da dodiruje plovku
svojom bocom.
Plovka je plovila u krug po prljavoj, masnoj vodi.
„Kako se zoveš?“
„Sam.“
„Ja: Meri. Ali me skraćeno zovu Poli.“
„Pa to nije mnogo kraće, zar ne?“
„Ne, sasvim je isto.“
Sedela je pored njega na ivici kade. Nije mogao da
smisli šta da kaže. Tu su bila zaključana vrata o kojima je
često izmišljao priče, o kojima je maštao u krevetu u ulici
Mortimer, a onda topli skriveni ključ, i devojka spremna
na sve. Trebalo je da kupatilo bude spavaća soba i da ona
ne nosi naočare.
„Hoćeš li da skineš naočare?“
„Ako želiš. Ali neću moći da vidim jako daleko.“
„Ne moraš da vidiš daleko, ovo je samo jedna mala

186 str.
soba“, rekao je on. „Možeš li da vidiš mene?“
„Naravno. Ti si tu odmah pored mene. Da li ti se sada
više dopadam.“
„Mislim da si vrlo lepa, Poli.“
„Lepa Poli“, rekla je bez osmeha.
Eto, rekao je sam sebi, eto ti – sada je ona tu, bez
naočara.
„Nikada se ništa ne događa u ulici Sjuel.“ Uzela je
njegovu ruku i stavila njegov prst sa bocom na svoje krilo.
„Ništa se ne događa ni tamo odakle ja dolazim. Veru-
jem da se svuda nešto događa osim tamo gde čovek živi.
Drugima se svašta događa. Tako bar oni pričaju“, rekao je.
„Čovek koji je stanovao u kući pored ove do nas,
presekao je sebi grkljan, ovako“, rekla je, „i to pre
doručka“.
Ovo je bio Samjuelov prvi slobodan dan otkako se
rodio, i eto, na taj dan sedeo je sa slobodnom devojkom u
zaključanom kupatilu iznad čajdžinice, prljave zavese su
bile navučene a njegova ruka je ležala na njenim bedrima.
Nije osećao nikakvo uzbuđenje. O bože, mislio je, daj da
osećam nešto, daj da se osećam onako kako bi trebalo, evo
nešto se događa a ja sam pribran i dosadno mi je kao
čoveku u autobusu. Učini bože, da se setim svih priča.
Uzeo sam je u naručje, moje srce je udaralo uz njeno,
njeno telo je drhtalo, usne su joj se otvorile kao cvet.
Ozirisov lotos se otvarao suncu.
„Slušaj ptičice“, rekla je, i on je video kako se topla
voda preliva preko ivice umivaonika.
Mora da sam impotentan, pomislio je.

187 str.
 „Zašto je presekao grkljan, Poli? Zbog ljubavi? Kada
bih ja bio nesrećan u ljubavi, mislim da bih pio brendi i
viski, liker od nane i ono što se pravi sa jajima.“
„Kod gospodina Šoa nije bilo zbog ljubavi. Ne znam
zašto je to učinio. Gospođa Bentli je pričala da je svuda
bilo krvi, svuda, i po časovniku. U sandučetu za pisma
ostavio je cedulju u kojoj je samo pisalo da je već od
oktobra imao nameru da to učini. Gledaj, voda će da
procuri skroz dole u kuhinju.“
Zatvorio je slavinu. Ptice su prestale da pevaju.
„Možda je bila ljubav, stvarno. Možda je voleo tebe,
Poli, ali nije hteo da kaže. Na odstojanju.“
„Ma hajde, hramao je“, kazala je. „Stari šepa. Koliko
imaš godina?“
„Dvadeset.“
„Nemaš.“
„Pa skoro.“
„Ne, nemaš.“
Onda su zaćutali, sedeći na kadi, a njegova ruka je bila
u njenom krilu. Ona je provlačila svoju bledu ruku kroz
vodu. Ptice su ponovo zapevale.
„Blede ruke volim“, rekao je.
„Pored Šalimara. Stvarno, Same? Da li ti se dopadaju
moje ruke? Čudno je to reći.“ Sumorno je pogledala u
dugačku, ploveću travu u vodi, i napravila talas. „Ovde kao
da je veče.“
„Kao veče na selu“, rekao je. „Ptice pevaju i voda. Sada
sedimo na obali pored reke.“

188 str.
 „Na pikniku.“
„A onda ćemo da se svučemo i da se okupamo. U-ha,
biće hladno. Moći ćeš da osetiš sve ribe koje plivaju okolo.“
„Mogu da čujem i autobus 47“, rekla je. „Ljudi se
vraćaju kući na čaj. Hladno je kada je čovek go, zar ne?
Pipni moju ruku, kao sneg je, samo nije toliko bela. Blede
ruke volim“, zapevala je. „Najzad, da li me voliš?“
„Ne znam. Mislim da uopšte ne osećam tako nešto. Ja
uvek osećam tek posle a onda je kasno.“
„Sada nije prekasno. Nije prekasno, Same. Sami smo.
Poli i Sam. Doći ću i kupaću se sa tobom ako hoćeš. U
prljavoj, staroj reci sa plovkom.“
„Zar se ti nikada ne smeješ Poli? Nisam video da si se
ijednom nasmejala.“
„Tek me poznaješ dvadeset minuta. Ne volim da se
mnogo smejem, mislim da najbolje izgledam kada sam
vrlo ozbiljna, ovako.“ Napravila je tužan izraz lica. „Ja sam
tragetkinja. Plačem, zato što je moj dragi mrtav.“
Oči su joj se lagano napunile suzama.
„Ime mu je bilo Sam i imao je zelene oči i smeđu kosu.
Bio je tako nizak rastom. Dragi, dragi, dragi Sam, mrtav
je.“ Suze su joj se slivale niz obraze.
„Prestani sada da plačeš, Poli. Molim te. Prestani.
Boleće te.“
Ali ona je gorko plakala.
„Prestani Poli, lepa Poli.“ Zagrlio ju je. Poljubio je u
obraz. Bio je topao i vlažan. „Niko nije umro, draga Poli“,
rekao je.

189 str.
 Plakala je i kroz jecaje izgovarala njegovo ime u zabo-
ravu svog izmišljenog bola, vukla je otvoreni razrez svoje
haljine, zabacivala kosu i podizala vlažne oči prema
pticama u njihovim kavezima i prema ispucaloj tavanici.
„Ti to divno radiš“, rekao je sav očajan, tresući je za
ramena. „Nikada nisam video tako lepo plakanje. Prestani
sada, molim te, Poli, molim te, prestani dok još možeš.“
Devedeset osam procenata ljudskog tela je voda,
mislio je. Poli Dejsi je čitava od slane vode. Sedela je pored
njega kao poplava sa pripasanom keceljom.
„Učiniću sve što želiš samo ako prestaneš“, molio je.
„Udavićeš se, Poli. Obećavam da ću učiniti sve na svetu.“
Obrisala je oči golom mišicom. „Pa meni se nije
stvarno cepalo srce, glupane. Samo sam glumila. Onda,
šta ćeš da učiniš? Sve? Mogu takođe da glumim kako sam
srećna jer moj dragi nije mrtav. Ministarstvo rata je
pogrešilo.“
„Sve“, rekao je. „Sutra ćeš glumiti kako si srećna. Ne
smeš da glumiš odmah jedno za drugim.“
„Meni to nije ništa, mogu sve to da izvedem jedno za
drugim. Mogu da glumim da se porađam i da sam pijana
i…“
„Glumi da si mirna. Poli, glumi mirnu gospođu koja
sedi na kadi.“
„Hoću, ako hoćeš da se kupaš sa mnom. Obećao si.“
Zagladila je uredno kosu.
„Gde?“
„U kadi. Ti uđi prvi, hajde. Ne možeš da pogaziš
obećanje.“

190 str.
 Džordže Ring, šaputao je, dogalopiraj sada gore i
progrizi sebi put kroz vrata. Ona želi da sa kaputom i
bocom na prstu sedim u hladnoj, masnoj vodi, u
polutamnom kupatilu ispod ptica koje se podsmevaju.
„Imam novo odelo“, rekao je.
„Skini ga, glupane. Ne želim da uđeš u kadu sa ode-
lom. Gledaj. Staviću nešto na prozor tako da možeš da se
svučeš u mraku. Onda ću se i ja svući. Doći ću u kadu kod
tebe. Same, bojiš li se?“
„Ne znam. Možemo li da se svučemo a da ne ulazimo u
kadu? Mislim, ako uopšte želimo da se svlačimo. Neko
može da uđe, jako je hladno, Poli, strašno hladno.“
„Ti se bojiš. Ti se bojiš da ležiš u vodi sa mnom. Neće ti
dugo biti hladno.“
„Ali u tome nema nikakvog smisla. Ne želim da uđem
u kadu. Hajde da sedimo ovde a ti, Poli, glumi kao da si
srećna.“
Nije mogao da pokrene ruku, ona je držala bocu među
nogama.
„Ne treba da se bojiš. Ja nisam ništa starija od tebe“,
rekla je, a njena usta koja su šaputala bila su blizu
njegovog uha. „Čim uđeš u kadu ja ću u mraku skočiti
preko tebe. Ako ti se ne dopadam dovoljno, možeš da
zamišljaš kako sam ja neko koga voliš. Možeš da me zoveš
kako hoćeš.“ Zarila mu je nokte u ruku. „Daj mi kaput,
okačiću ga o prozor. Tamno kao u ponoć“, rekla je dok je
kačila kaput, a njeno lice u zelenom svetlu koje je
prodiralo kroz zavese ličilo je na lice devojke pod vodom.
Onda je zelenilo nestalo i on je čuo kako ona nešto petlja.
Ne želim da se udavim. Ne želim da se udavim u ulici
Sjuel, kod ulice Kirke, šaputao je.

191 str.
 „Svlačiš li se? Ne čujem te. Brzo, brzo Same.“
Skinuo je kaputić i svukao košulju preko glave. Dobro
me pogledaj ulice Mortimer. Baci jedan pogled na mene u
Londonu.
„Hladno mi je“, rekao je.
„Ugrejaću te, lepo ću te ugrejati, Same.“ Nije mogao
da razabere gde je, ali kretala se po mraku i zvecnula
čašom. „Daću ti malo brendija. Ima brendija, dragi, u
ormariću za lekove. Daću ti veliku čašu. Moraš da je
ispiješ do dna.“
Nag, on prebaci jednu nogu preko ivice kade i dodirnu
ledenu vodu.
Dođite i pogledajte impotentnog Samjuela Beneta iz
ulice Mortimer kod Stenli Grouva, kako strahovito drhti u
hladnoj vodi u mraku blizu stanice Pedington. Izgubljen,
sâm u Metropoli, sa plovkom od gume i devojkom koju ne
vidim a koja sipa brendi u čašu za pranje zuba. Ptice
počinju da lude u mraku. Bio je tako kratak dan za njih,
Poli. „U kadi sam sada.“
„I ja se svlačim. Čuješ li me?“ rekla je tiho. „To moja
haljina šušti. Sada svlačim kombinezon. Sada sam gola.“
Hladna ruka ga je dodirnula po licu. „Evo brendija, Same,
dragi moj, ispi i onda ću doći kod tebe. Voleću te do kraja.
Ispi sve i onda me možeš dotaći.“
Osetio je čašu u ruci, podigao je i ispio sve što je bilo u
njoj. „Hriste!“ uzviknuo je jasnim, običnim glasom.
„Hriste!“
Onda su ptice sletele i počele da ga udaraju po glavi,
pažljivo između očiju, surovo po slepoočnicama, i on se
sručio u kadu.

192 str.
 Sve su ptice pevale pod vodom a more je bilo puno
perja koje je plivalo uz njegove nozdrve i u usta. Plovka
ogromna kao brod plovila je po kapi vode, velikoj kao kuća
i njušila njegov dah koji je kao plamenovi i vodeni stubovi
u mlazu izlazio iz ranjavih i krvavih usta. Nailazio je talas
brendija i ptica, a onda gospodin Alingam, go kao odojče,
jašući na talasu sa svojom belegom nalik na dugu, a
Džordž Ring je plivao prsno kroz otvorena vrata dok su tri
gospođe Dejsi klizile daleko iznad pokretnog tla.
Tama se utopila u blistavu toplu svetlost i ptice su
prestale da pevaju.

Glasovi su dopirali do njega iz velike daljine, putovali

su u klozetima zahuktalih vozova duž tečnih šina, skakali
su sa neizmerno visokih tavanica u hladno more u
ogromnoj kadi.
„Vidite li ono što ja vidim?“ To je bio glas čoveka koji
se zvao Alingam i koji je spavao pod nameštajem. „On se
pomalo kupa.“
„Ne daj mi da gledam, Donalde, on je potpuno nag“.
Znam ga, mislio je Samjuel. To je Džordž Ring, konj. „I još
je bolestan. Glupi Sam.“
„Srećni Sam. On je pijan, Džordže. Gle, gle, gle, čak
nije skinuo ni svoju bocu. Gde je Poli?“
„Gledajte ovamo“, kazala je gospođa Dejsi. „Ovamo,
na policu. Popio je svu kolonjsku vodu.“

193 str.
 „Mora da je bio žedan.“
Velike ruke bez tela nadnele su se nad kadu i izvukle
ga napolje.
„On je ekscentričan“, rekao je gospodin Alingam dok
su Sama polagali na pod, „to je sve što imam da kažem. Ne
držim pridike, ne osuđujem. Samo kažem da se drugi ljudi
opijaju na pravim mestima“.
Ptice su ponovo pevale u zori električnog svetla, dok je
Samjuel mirno utonuo u san.

III. ČETIRI IZGUBLJENE DUŠE

Po drugi put je potonuo u prljavu, zelenu vodu, i

podižući se iz nje pokriven morskom travom, sa po
jednom ženom u rukama i ustima punim slomljenih
ljuštura školjki, video je čitav svoj prošli život kako drhteći
stoji pred njim, neuništiv, na talasima smeđim kao
brendi.
Otvorio je usta da progovori ali je topao talas uleteo u
njih.
„Čaj“, kazala je gospođa Dejsi. „Čaj sa dosta šećera
svakih pet minuta. To je ono što sam mu stalno davala ali
nije ništa pomoglo.“
„Ne stavljaj mnogo sosa, Džordže, da ne utopiš u
njega jaje.“
„Neću“, rekao je Samjuel.
„Oh, slušaj ptice. Bila je ovo tako kratka noć za njih,

194 str.
Poli.“
„Slušaj ptice“, rekao je glasno i neko vrelo piće popla-
vilo mu je jezik.
„Snele su jaje“, reče gospodin Alingam.
„Probaj sa koka-kolom, Donalde. Ne može da mu
naškodi. Već je dobio čaj i prerijske školjke i angosturu i
ekstrakt goveđe supe i svašta.“
„Sipala sam litre čaja u njega“, rekla je gospođa Dejsi
srdačno, „ali se vraćao zajedno sa šećerom u komadima i
ostalim“.
„Ne treba mu koka-kola. Dajte mu kap vašeg ulja za
kosu. Znao sam čoveka koji je imao običaj da imalin za
cipele cedi kroz til.“
„Ti poznaješ sve neke ljude koji prave svinjarije.“
„On pokušava da se uspravi, jadno srce.“
Samjuel se vratio u suvi svet i pogledao po sobi, u
gospođu Dejsi koja je sada kao nekim čudom bila
pretvorena u jednu visoku ženu sa skrštenim crnim,
svilenim rukama, u Džordža Ringa koji je pružao svoj
osmeh i kosu prema zarđalim slavinama, u gospodina
Alingama, pomirenog sa sudbinom i nagnutog nad njim.
„Poli je otišla“, rekao je.
Tek tada je shvatio zašto su tri osobe u kupatilu tako
visoke i udaljene. Ja sam na podu i gledam gore, rekao je
sam sebi. Ali i ostali su slušali.
„I go si takođe“, dodao je gospodin Alingam, „pod
ćebetom“.
„Evo ti jedan lep vlažan sunđer.“ Džordž Ring ga
potapša. „Drži ga na čelu. Eto, tako. Je li sada bolje?“

195 str.
 „Kolonjska voda je za spoljnu upotrebu“, rekla je
gospođa Dejsi ne zamerajući. „A našu Poli ću tako
izudarati. Dobiće po ušima svaki put kada otvori usta.“
Gospodin Alingam je klimnuo glavom. „Viski mogu da
razumem“, rekao je. „Ali kolonjska voda! To se stavlja na
maramice. Viski se ne stavlja na maramice.“ Pogledao je
dole u Samjuela. „Ja ga ne stavljam.“
„Ne smeš da sisaš sunđer, Same. Pretpostavljam da on
misli da je ovaj alkohol kao hleb i mleko“, rekao je
gospodin Alingam.
Pokupili su njegovu odeću s poda kupatila i na brzinu
ga obukli. Sve dok nije bio obučen i uspravljen i dok sav u
groznici nije krenuo prema mračnim stepenicama, nije ni
pokušao da opet progovori. Džordž Ring i gospodin
Alingam držali su ga za ruke i vodili prema vrhu tog
zavojitog groba. Gospođa Dejsi, jedina ožalošćena, išla je
za njima a njena svilena haljina je šuštala pri svakom
pokretu.
„To je bio brendi iz ormara za lekove“, progovorio je i
oni su sišli u grobnu tišinu stepenica.
Kao nova prljavština i prašina tama se taložila po
čajdžinici u kojoj je sada bilo tiho. Tablu „zatvoreno“ neko
je okačio sa unutrašnje strane prozora, tako da se nije
videla sa ulice.
„Denaturat“, rekao je gospodin Alingam.
Posadili su Samjuela na stolicu pored šanka i on je čuo
kako gospođa Dejsi, koja je još bila na stepenicama, doziva
Poli iz tamnih prljavih spratova i podruma pijane kuće. Ali
Poli se nije odazivala.
Verovatno je sada u svojoj zaključanoj sobi i plače za
Samom na prozoru koji gleda u bezbojnu ulicu što polako

196 str.
nestaje u daljini, i u visoke kuće na kraju ulice, ili, možda,
u kuhinji glumi agoniju porodilje, uvija se i urla pored
česme pretrpane sudovima ili je možda srećna u nekom
vlažnom uglu odmorišta.
„Glupa guska“, dobaci Džordž Ring, sedeći onako
dugonog na stolu i osmehujući se na Samjuela s divljom
stidljivošću. „Mogli ste da se udavite. Da se pridavite“ ,
kazao je ponovo, gledajući lukavo ispod paučinaste linije
svojih obrva.
„Sreća što ste ostavili vrata otvorena“, rekao je gospo-
din Alingam. Upalio je cigaretu i gledao u šibicu sve dok
mu nije oprljila prste. „Pretpostavljam“, dodade s prstom
u ustima.
„Naša devojka, kod kuće, uvek je govorila ‘pridav-
ljen’,“ rekao je Džordž Ring.
„Ali video sam kada je Poli zaključala vrata. Stavila je
ključ u nedra.“ Samjuel je teško govorio iza nesigurnog
šanka. Reči su izletale, onda se vraćale i gubile posrćući
među kiselim žbunjem ispod njegovog jezika. „Stavila ga
je u nedra“, ponovio je zaustavljajući se na kraju svake reči
da bi odvezao sledeću.
Radnja je sada bila skoro sasvim u tami.
„I dimljak. Znate, umesto dimnjak. Pa, dragi moj,
vrata su bila otvorena kada smo se popeli. Ni ključa ni
Poli.“
„Samo dečak u kadi“, dodao je gospodin Alingam. „Da
li ti se to često dešava, Same? Voda ti je bila do brade.“
„A prljavština!“
„To nije bila moja prljavština. Neko je pre mene bio u
kadi. Bilo je hladno“, rekao je Samjuel.

197 str.
 „Da, da.“ Samjuel je mogao da vidi kako gospodin
Alingam klima glavom. „To menja situaciju, zar ne? Blagi
bože“, uzviknuo je, „trebalo je da uđete unutra sa odelom,
kao ceo svet“.
„Poli je otišla“, rekla je gospođa Dejsi koja se pojavila
niotkuda iz zida i stajala je iza šanka, pored Samjuela.
Njena svilena haljina dodirivala je njegove ruke i on ih
naglo povuče. ‘Dodirnuo sam grob’, rekao je sebi, odnosno
začuđenom dečaku u svojoj stolici. Njena lešinasto hladna
ruka dotače mu obraz, budeći ga svojom hladnoćom iz
trenutnog sna. ‘Mrtvački sanduk je uleteo pravo u moj
krevet.’
„Uh“, rekao je glasno.
„Još ti je hladno, dete?“
Gospođa Dejsi se sagnula nad njim, škripeći kao vrata
i pomilovala ga oko usta i po kosi.
Čitavog dana je bilo malo svetla, čak i u zoru i u podne;
uglavnom zatvoreno, lažno svetlo spavaće sobe i
restorana. Celog dana sedeo je na malim, tamnim
mestima, najpre kupatilo, pa putujući klozet, džungla
nameštaja, pretrpana radnja u koju niko nije zalazio samo
su ovi glasovi govorili.
„Izgledao si tako bespomoćan Same, dok si ležao tamo
sav hladan i beo.“
„Gde je bio Mojsije kada se svetlo ugasilo, gospođo
Dejsi?“
„Kao jedan od onih heruvima kod italijanskih Primiti-
vaca, samo naravno sa bocom na prstu.“
„U mraku. Kao sada.“
„Šta vam je naša Poli uradila, mala propalica?“ pitala

198 str.
je gospođa Dejsi, svojim jasnim, otmenim glasom.
Gospodin Alingam ustade. „Ja neću da slušam. Nemoj
reći ni reč Same, čak i kada bi mogao. Bez objašnjenja. Bio
je tamo, pijan u kadi, u pola pet po podne. Toliko mogu da
podnesem.“
„Hoću da iziđem“, rekao je Sam.
„Napolje?“
„Napolje.“
Napolje iz slepe, gole rupe u zidu, iz kaveza za ptice i
menažerije, iz radnje sa hladnom vodom, u ulice bez
katanaca. Neću da spavam sa Poli u fijoci, neću da ležim u
podrumu sa mokrom ženom i da pijem imalin. London se
događa svuda, pustite me napolje, pustite me. Gospođa
Dejsi je hladnih prstiju.
„Onda napolje. Šest sati je. Možeš li da hodaš, sine?“
„Mogu da hodam sasvim dobro, glava mi nije u redu.“
Gospođa Dejsi ga krišom pogladi po kosi. Niko ne
može da vidi, reče on u sebi, ali gospođa Suzan Dejsi, koja
ima dozvolu za prodaju duvana, gladi moju kosu svojim
gušterima, i on zajeca.
„Ne saosećam“, reče gospodin Alingam. „Ideš li i ti,
Sju?“
„Zavisi kuda idete.“
„Da se nadišemo vazduha dole niz Edžver Roud. Mora
da malo razgleda okolo, zar ne? Čovek ne dolazi iz
provincije zato da bi u kadi pio kolonjsku vodu.“
Svi su izišli i gospođa Dejsi je zaključala radnju.
Kiša je pljuštala.

199 str.
 2

„Zabavljajmo se!“ uzviknuo je Džordž Ring. Izišli su

ruku pod ruku iz ulice Sjuel u ulicu Pred.
„Lud sam za kišom.“
Protresao je svoje viseće lokne i zaigrao po pločniku.
„Moj novi smeđi kaput je u kupatilu“, reče Samjuel i
gospođa Dejsi ga zakloni svojim kišobranom.
„Hajde, niste vi od onih što oblače kaput po kiši, zar
ne? Prestani da igraš, Džordže.“
Ali Džordž Ring je igrao po pločniku, na kiši koja je
pljuštala, i vukao druge za sobom; nerado su prešli u
zaigrani trk pod sipkavom svetlošću uličnih svetiljki;
gospođa Dejsi, crna kao đakon, skakala je visoko preko
bara uz šuštanje i škripu, gospodin Alingam je skakao i
ševrdao duž kanalizacije a Samjuel je klizio lak i ošamućen
dok su mu noge jedva dodirivale zemlju.
„Pazite. Ljudi“, povika gospodin Alingam i povuče ih,
još razigrane, nasred klizave ulice. Osvetljeni farovima i
progonjeni trubama poskakali su ponovo na pločnik,
držeći se čvrsto jedan drugog, a lica su im se sijala, hladna
i vlažna. „Gde je vatra, Džordže? Polako, sine, polako.“ Ali
je gospodin Alingam, s jednom nogom u oluku, skakutao
kao zec i vukao Džordža Ringa za ruku da bi ga naterao da
igra brže. „Sve je to Samova greška“, rekao je dok je
skakutao a glas mu je bio piskav i snažan kao glas dečaka
na kiši.
Gledaj London kako promiče pored mene, autobusi i
svici, kišobrani i stubovi svetiljki, cigarete i oči pod
vlažnim dovracima, ja igram sa troje stranaca niz Edžver

200 str.
Roud, po kiši, vikao je Samjuel dečaku koji se izvijao oko
njega. Bezvoljan i lagan kao perje on se držao njihovih
ruku a kišobran je lebdeo nad njima kao ptica.
Hladna i ozbiljna gospođa Dejsi promače pored njega
ne videći ništa kroz svoje zamagljene naočari.
A Džordž Ring je pevao i skakutao dok mu se kosa
natopljena kišom dizala i spuštala u jednakim talasima.
„Evo idemo da skupljamo orahe i prolećno cveće, Donald,
gospođa Dejsi, Džordž i Sam.“
Kada su stali kod „Antilope“, gospodin Alingam se
naslonio na zid i zakašljao se sve dok nije zaplakao. Sve
vreme dok je kašljao nije vadio cigaretu iz usta. „Ima
četrdeset godina kako nisam trčao“, rekao je, ramena su
mu se tresla a maramicu je kao zastavu držao na ustima.
Uveo ih je u bar gde su tri mlade žene sedele bose kraj
vatre od električnih cepanica.
„Tri viskija. Šta ćeš ti Same? Jednu lepu kapljicu
Kivija?“
„I on će viski“, rekla je gospođa Dejsi. „Vidite, povrati-
la mu se boja.“
„Kivi je mast za obuću“, prošaputala je jedna od
mladih žena i cerekajući se nagnula nad ognjište.
Iznenada njen palac izviri iz pocepane čarape kao neki
hladni, ljubopitljivi nos i ona se ponovo zasmeja.
Ovo je bar u Londonu. Draga Pegi, pisao je Samjuel
prstom po šanku, u baru koji se zove „Antilopa“ u Edžver
Roudu pijem sa prodavcem nameštaja, vlasnicom
čajdžinice, tri mlade žene i Džordžom Ringom. Ispisao
sam jasno ove činjenice zato što mi kolonjska voda koju
sam popio u kupatilu još smeta a ljudi neće da stoje mirno.
Sasvim mi je dobro samo ne znam koliko će to da potraje.

201 str.
 „Šta to radiš, Same? Izgleda kao da crtaš. Nosim pravo
groblje u grudima, zar ne? Kašalj, kašalj“, reče gospodin
Alingam ljutito, između dva napada kašlja.
„Nije mu taj kašalj došao glave“, dobaci mlada žena.
Njeno punačko telo treslo se od smeha.
Sve je vrlo trivijalno, pisao je Samjuel. Gospodin
Alingam se napio od jednog viskija. Čitavo mu je lice
pobledelo osim belege.
„Tu smo“, reče gospodin Alingam, „četiri izgubljene
duše. Kakva je ova rupčaga“.
„‘Antilopa’ je divna“, dodade Džordž Ring. „Ima nekih
originalnih gravura iz lova u privatnom baru.“ On se
nasmeja na Sama i svojim dugačkim, zatupastim prstima
brzo pređe preko šanka kao da svira na klaviru. „Sav sam
od ritma. To je kao neko strujanje u meni.“
„Mislim na svet. Ovo je samo jedan mali delić u njemu.
Sve je ovo u redu. Postoje određeni časovi; čovek može da
povuče zavese, zna šta može ovde da očekuje. Ali
pogledajte svet. Ti i tvoja struja“, reče gospodin Alingam.
„Ne, zaista, to prosto vrca iz mene.“ Džordž Ring dade
takt jednom nogom i proizvede ritmički zvuk poljupca
udarajući jezikom o nepca.
„Kakva je ovo rupčaga? Usred ulica i kuća i saobraćaja
i ljudi.“
Mlada žena prstom zapreti palcu na nozi. „Budi
miran.“ Njene prijateljice su se sada cerekale sakrivajući
lica i zvireći između prstiju na gospodina Alingama, dok
su jedna drugoj govorile da treba da nastave, pevuckale i
uzvikivale a Džordž Ring je udarao takt uskom, žutom
cipelom od teleće kože i svirao po šanku. One su prevrtale
očima i govorile: „Napred, sestro“, a onda su se ponovo

202 str.
cerekale.
„Evo, životarim već pedeset godina“, reče gospodin
Alingam, „i pogledajte me, pogledajte me“. On skide šešir.
„Pazi ima dlaka“, prošaputa mlada žena sa rupom na
čarapi.
Kosa mu je bila boje lasice i proređena na temenu; nije
više rasla na slepoočnicama ali se ponovo pojavljivala iz
ušiju. Šešir je ostavio duboku, belu brazdu na njegovom
čelu.
„Evo životarimo neprestano i danju i noću, gospođo
Dejsi. Životarimo. Životarimo.“ Crni zubi mu pređoše
preko usne. „Ni logike, ni reda, ništa, svi smo ludi i rđa.
Pogledajte Sama. Eto, to vam je dobar, pitom dečko,
kovrdžava kosa i krupne oči i sve što treba. I šta je on
uradio? Pogledajte njegovu prokletu bocu.“
„Pazite na izražavanje“, dobaci žena za šankom.
Izgledala je kao grofica na konju koja se, dok govori,
lagano diže i spušta kao da sledi pokrete konja.
„Điha!“ reče Samjuel i pocrvene kada gospodin Alin-
gam uperi u njega prljavi prst.
„Tako je. Uvek prava reč na pravom mestu. ‘Điha!’
Rekao sam vam, svi su ljudi na ovom svetu ludi. Ne znaju
kuda idu, ne znaju zašto su tu gde su, sve što žele to je
ljubav, pivo i san.“
„Ne bih imala ništa protiv prvog“, kazala je gospođa
Dejsi.
„Ne obraćajte pažnju na njega“, obratila se ženi za
šankom. „On je filozof.“
„Kaže da su svi rđavi“, rekla je žena ustajući. „Ima
ljudi koji žive u kućama od stakla.“

203 str.
 Evo, sada jaše preko prepona, mislio je lenjo Samjuel,
a onda ona opet pade na nevidljivo sedlo. Mora da za
jednu noć pređe milje, reče on svojoj praznoj čaši.
„Ljudi misle i na mnoge druge stvari.“ Džordž Ring
pogleda u tavanicu tražeći inspiraciju. „Na muziku i na
igranje“, dodade on. Prelete prstima po vazduhu i zaigra.
„Seks“, reče gospodin Alingam.
„Seks, seks, seks, ti uvek o seksu, Donalde. Mora da
imaš komplekse, ili tako nešto.“
„Seks“, prošaputa mlada žena pored vatre.
„Seks je dobra stvar“, reče gospođa Dejsi. „Ostavite
seks na miru.“
„Naravno da imam komplekse. Imao sam komplekse
čitavih pedeset godina.“
„Ne mešajte seks u to.“ Žena iza šanka pređe u galop.
„Ni religiju“, dodala je.
Evo sad lako preskače preko ograde i jarka sa vodom.
Samjuel izvadi funtu iz novčanika i pokaza na viski na
polici. Još nije imao toliko poverenja u sebe da se obrati
ženi jahačici sa ispunjenim ogromnim grudima i sa dvema
kao mleko belim veknama umesto ruku. Grlo mu je još
gorelo, sobna toplota plamtela je uz njegove nozdrve sve
do glave, i sve reči koje su mu bile na vrh jezika buknule su
kao benzin i vres; video je tri mlade žene kako svetlucaju
pored metalnih cepanica, a njegova tri nova prijatelja
grmela su i mlatarala tu pred njim, uz ono strašno
preterivanje ljudi od krvi i mesa koji se kreću kao
dramatični zarobljenici po ekranu, zauvek osuđeni da
glume svoju sitničavost u jednoj uveličanoj predstavi.

204 str.
 Rekao je sebi: gospođa Antilopa koja sipa viski kao da
on predstavlja četiri greha, veruje da je seks krevet. Akt
ljubavi je akt samoga kreveta; federi viču: „Padaj i prevrći
se“, i ona pada zajedno sa konjem. Vidim je kako leži kao
cepanica na krevetu i s mržnjom i gnušanjem sluša
omamljujući glas zgužvanih čaršava.
Osećao se star, sveznajući i nesiguran. Njegova tre-
nutna mudrost tako mu je teško padala da je zgrabio ivicu
šanka i jednu ruku podigao kao davljenik.
„Izvol’te“, reče gospođa Dejsi i čitava soba se zakikota
kao ona devojka.
Sad znam, razmišljao je Samjuel pod svojim teretom,
dok se borio da iziđe na površinu, šta se podrazumeva pod
stubom crkve. Visoka, hladna gospođa Dejsi mogla bi da
na svoju kao isklesanu glavu podigne Betesdu i da svojim
pogledom sledi one kao bubašvabe crne grešnike koji se
koprcaju kraj njenih nogu. Njena šala je odjeknula sve do
krova.
„Ispustio si pet funti, Same“, gospodin Alingam
podiže parče hartije i pruži mu ga na svom pocrnelom
dlanu.
„To je adresa Lusil Haris“, reče Samjuel.
„Zašto je ne pozoveš? Telefon je na stepeništu, tamo
gore.“ Džordž Ring pokaza prstom. „Ispred toaleta za
dame.“
Samjuel razmače jednu zavesu i pope se.
„Ispred toaleta za dame“, ponovi glas iz sobe.
Pročitao je uputstva iznad telefona, ubacio dva penija,
okrenuo broj i hteo da kaže: „Gospođica Haris? Ja sam
Ostinov prijatelj.“

205 str.
 „Ja nisam ničiji prijatelj. Ja sam van svega“, prošapu-
tao je u prijemnik u kome je zujalo. „Ja sam razbojnik
Lopo koji se šunja kroz noć, saputnik buljina i ubica. Ćiu,
ćiu“, rekao je glasno u slušalicu.
Nije odgovorila i on se odšunja niz stepenice, jednim
zamahom razmače zavesu i širokim korakom uđe u
osvetljeni bar.
Tri mlade žene su otišle. Pogledao je ognjište da vidi
da li su njihove cipele još uvek tamo, ali i njih nije bilo.
Ljudi ne ostavljaju ništa za sobom.
„Verovatno je izišla“, rekao je.
„Čuli smo“, reče gospodin Alingam. „Čuli smo kako
razgovaraš sa njenom buljinom.“ Podigao je čašu i zurio u
nju, stojeći tužno i divlje nasred sobe, kao čovek sa
zaboravom u ruci. Onda se odlučio i ispio. „Idemo da
lutamo okolo“, rekao je. „Uzećemo taksi i Sam će da plati.
Idemo u Vest End da potražimo Lusilu.“
„Znao sam da je ona neka vrsta Svetog Grala“, reče
Džordž Ring kada su svi već sedeli u tami taksija koji je
škripao kroz kišu.
Samjuel je osetio ruku gospođe Dejsi na svom kolenu.
„Četiri viteza pod oružjem, to je strašno uzbudljivo.
Prvo ćemo da svratimo u ‘Gejspot’, pa onda u ‘Čirio’, a
zatim kod ‘Neptuna’.“
„Četiri izgubljene duše.“
Osećao je i dalje njenu ruku, duž bedra kao četiri suve
ribe koje umiru na čaršavu.
„Marbl Arč“, reče gospodin Alingam. „To je mesto gde
se vile pojavljuju na mesečini.“

206 str.
 Užurbana gomila na kiši mogla je da bude bez krvi i
mesa.
„Park Lejn“.
Gomila je skliznula pored automobila i prozora,
izmešala svoja lica bez oblika i svoja tečna tela osvetljena
iznenadnim bleskom, ili je nestajala u svetlosti visokih
vrata koja su vodila u utrobu bogatog noćnog Londona gde
sve žene nose bisere i drogiraju se.
„Nešto je eksplodiralo u auspuhu jednih kola.“
„Čujete zapušače sa šampanjca?“
Mister Alingam osluškuje moju glavu, pomislio je
Samjuel dok se od njenih prstiju povlačio u ugao.
„Pikadili“. Sada je Alingamova tura, napred. To je
„Ric“. Hoćemo na pastrmku, Same?
„Ric“ je zauvek zatvoren. Svi će kelneri vikati zaklo-
nivši lica šakama. „Gustave, Gustave“, povikao je čovek sa
operskim šeširom na glavi, „on upotrebljava pogrešnu
viljušku.“ On nosi mašnu sa lastišem pozadi. A žena u
večernjoj haljini toliko dekoltovanoj da je mogao da vidi
njen pupak u kome se nalazio dijamant, naže se preko
stola i povuče njegovu leptir-mašnu pa je pusti da se
ponovo vrati uz grlo.
„Prljavi bogataši“, reče on. „Moje mesto je među
prosjacima i onima van zakona.“
U svom poslednjem romanu „U utrobi“ Samjuel Benet
je sa snagom i žarom uništio čitavo veštačko ustrojstvo
društva.
„Pikadili Cirkus. Centar sveta. Vidiš onog čoveka koji
čačka nos pod uličnom svetiljkom? To je predsednik
vlade.“

207 str.
 3

„Gejspot“ je ličio na podrum za ugalj sa šankom, a

nekoliko ugljara je igralo sa svojim džakovima. Na
vratima, klateći se između gospođe Dejsi i Džordža Ringa,
Samjuel je, još uplašen, osećao svoje bedro. Nije smeo da
pogleda u njega, bojeći se da čak i spoljna strana nogavice
ne nosi neoprostivi trag njegovog straha iz taksija.
„Kosmopolitski lokali,“ prošaputao je Džordž Ring.
„Pogledajte onog crnju.“
Trljanjem Samjuel istera noć iz očiju i ugleda crne
ljude kako igraju sa svojim ženama, vrteći ih između
zelenih stolova od trske, između automata i ruskog stola
za bilijar. Neke su žene bile bele i pušile su igrajući.
Kretale su se mačkasto i gledale okolo po sobi, nesvesne
svog igranja, osećajući kao da se te ruke što se obavijaju
oko njih obavijaju oko tela nekih drugih žena. Njihove oči
su gledale nepoznate koji ulaze i doživljavale su strasne
pokrete igre kao žene koje doživljavaju akt ljubavi; preko
ramena muškaraca gledale su u ogledalu svoja sopstvena
daleka i neodobravajuća lica. Muškarci su bili sazdani od
zuba i zadnjica, dasovani i delije tanki u struku i širokih
ramena, u prugastim odelima na dva reda i sa očišćenim,
izglancanim cipelama, svi bez godina i bez bora, u
očekivanju svih telesnih naslada, ponositi, ćutljivi i žudni,
trzali su se u krug zadimljenog podruma ispod centra
sveta, uz muziku bubnja i klavira za kojima su svirala dva
bleda, bela, mrzovoljna dečaka čije su se usne stalno
micale.
Dok je Džordž Ring provlačio Samjuela između igrača
do bara, prošli su pored nekog automata i Samjuel stavi
unutra peni da bi dobio limun. Iz automata ispade jedan

208 str.
šiling i šest penija.
„Ko će pobediti na derbiju, Same?“ upita gospodin
Alingam koji je stajao iza njega.
„Zar on nije srećan pesnik?“ reče Džordž Ring.
Gospođa Dejsi je za pola minuta našla partnera viso-
kog kao i ona i igrala je kroz dim, nalik na kapelu. On je
napuderisao lice da bi sakrio ožiljak koji se pružao od
očnog ugla do brade.
„Gospođa Dejsi igra sa čovekom koji ubija brijačem“,
reče Samjuel.
To je bio dah i ožiljak Londona koji je on došao da
okusi. Gledajte kako žene bez gaćica zavode iza stolova od
trske, i kako čekaju u dimu da se pojave pijani rođaci sa
sela sazdani od ušteda i slamki sena, ili rumeni starci s
karanfilima u rupicama od kaputa čije su žene kod kuće
živahne kao isklijalo seme. I crni kraljevi brijača sa ustima
ljudoždera koji tresu grudi i krv svojih žena uz mucanje
bubnjeva, zmijasto skrojeni u otrcanoj džungli pod
vlažnim pločnikom koji miriše na znoj. Kovrdžavi dečak
igra kao devojka a dve devojke koje služe grube su kao
muškarci.
Gospodin Alingam je kupio četiri bela vina. „Napred.“
Uspeo je u igri s kuglicama. „Mogla bi ovde da dovedeš
svoju Tetkicu, zar ne Monika?“ obrati se devojci s leptir-
mašnom, koja im je sipala piće.
„Moju Tetkicu ne“, reče Samjuel. Tetkicu Morgan
Pout-Nis-Voan u njenim čizmama sa lastišem. „Ona ne
pije“, dodade on.
„Pokaži Moniki svoju bocu. On ima bocu na prstu.“
Samjuel zavuče ruku dublje u džep kaputića.

209 str.
 „Ona ne želi da vidi jednu običnu, staru bocu.“ Grudi
su počele da ga svrbe dok je govorio i on zavuče dva prsta
desne ruke između dugmeta košulje sve do golog mesa.
„Nema potkošulje“, rekao je začuđen, ali se devojka
okrenula.
„To je Nedeljna škola“, reče gospodin Alingam. „Jesi li
već probao svoje vino, Same? Ovaj konj nije za posao.
Prava slatka mala igranka. Čovek bi mogao ovde da
dovede i vikarevu ženu.“
Gospođu Kotmor-Ričards, četiri stope visoku, koja
škripi svojim obuvenim papcima.
„Prava mala sakristija“, reče gospodin Alingam.
„Vidite onu ženu što igra? Onu koja je upala u kantu sa
brašnom. To je nećaka direktora banke.“
Žena sa mrtvačkim, belim licem, nasmeja se dok je
prolazila pored njih u rukama navatiranog dečaka.
„Helou, Ajki!“
„Helou, Lola. Ona glumi, vidiš, misli da je zvezda.“
„Je li prostitutka, gospodine Alingam?“
„Ona je manikirka, Same. Kako tvoje zanoktice? Ne
veruj u sve što vidiš, naročito kada padne mrak. Sve je to
gluma. Gledaj tamo onog Kazanovu s devojkama.“
Samjuel se okrenuo. U jednom uglu Džordž Ring je
nežno njištao sa nekoliko žena. Njihovi glasovi su grebli i
vriskali kroz ljutitu buku bubnjeva.
„Lusi je dobila batine poslednji put kada sam je vide-
la“, rekla je žena s veštačkim zubima i ćelavom bundom.
„Rekao je da je hemičar.“
„Lusil“, prisećao se Džordž Ring tresući nestrpljivo
svojim kovrdžama. „Lusil Haris.“

210 str.
 „Sa četkom za odelo koju sam nosio u maloj torbici.“
„Eto ti hemičara“, reče žena s velikim, nakićenim
šeširom.
„On ne misli na Lusi Vejkfild“, reče druga žena.
„Lusi Vejkfild je u ‘Perjanici’ s nekim čovekom iz
Kauč-Enda“, dobacila je nećaka direktora banke igrajući
pored njih. Dečko sa kojim je igrala smejao se zatvorenih
očiju.
„Možda je imao kožni kaiš u svojoj maloj torbi“, rekla
je žena sa bundom.
„To je sasvim svejedno“, dodala je žena u nakićenom
šeširu. Sagnula se do svog belog vina, šireći noge kao stara
mazga na pojilu, i uspravila se dahćući. „Stavili su ulje za
kosu unutra.“
Sve je to bilo pogrešno. One su govorile kao žene tamo
kod kuće, sa muškim kapama, koje su nosile sanduke od
ribe pune praznih boca iz krčme kod „Krčaga i flaše“.
„Štiti od peruti.“
On nije očekivao da barske dame pod pločnikom
pevaju i sviraju kao sirene, niti da svojim opasnim,
osenčenim, ljubičastim očima mame njegovu dugmad da
se otkopčava. London nije pod krevetskim pokrivačima
pod kojima je ceo svet istovremeno i veličanstven i rđav u
jednom jedinom treptaju bioskopskog oka, niti su topla
vrata veša uvek otvorena. Ali ove žene sa otrcanim licima i
jezicima glumica, što čuče i svađaju se, mogle bi da se,
uveče, posle utakmice, pojave iz Hlanelija na rukama
omanjih ljudi s prazilukom. Žene za stolovima, koje je on
kada je prvi put ušao ovde, zasenjen, iz mraka, video kao
očaravajuće oblike bile su dosadne kao sopstvene sestre,
crvenih očiju i kijavičave; one bi verovatno kijale kada bi ih

211 str.
čovek poljubio ili bi štucale ili govorile otrcane učtivosti po
tamnim mišolovkama hotelskih soba.
„Dobro kao zlato“, reče on gospodinu Alingamu.
„Učinilo mi se da ste rekli da je ovo jeftin lokal, kao neki
ćumez.“
„Pazi šta govoriš. Ovde ne vole kada ih nazivaju
jeftinim.“ Gospodin Alingam se naže i približi govoreći
poluglasno. „Isuviše su jeftini za to. Ovo je pravi mali
pakao“, prošaputao je. „Tek se zagreva. Uskoro će se svući
i zaigrati hula-hula, to će ti se dopasti.“
„Niko ne poznaje Lusilu“, reče Džordž Ring. „Jeste li
sigurni da se ne zove Lusi? Postoji jedna zgodna Lusi.“
„Ne, Lusil.“
„Ona boravi pored Grličinih izvora, mislim da pone-
kad više volim Vordsvorta nego Valter de la Mara.
Poznajete li ‘Tintern Opatiju’?“
Gospođa Dejsi se stvori iza Samjuela. „Zar bebica ne
igra?“
On zadrhta od hladnog dodira njene ruke na svom
vratu. Ne ovde. Ne sada. To strašno, bezlično, Betesda
silovanje njenih prstiju. Setio se da je ona nosila kišobran
čak i dok je igrala.
„Imam sestru u Tinternu“, reče čovek iza njih.
„Tintern Opatija.“ Džordž Ring se napući i ne okrenu
se.
„Ne u Opatiji, ona je kelnerica.“
„Govorili smo o jednoj pesmi.“
„Ona nije prokleta kaluđerica“, reče čovek.

212 str.
 Muzika je prestala da svira ali su dva dečaka na malom
podijumu još micala usnama i rukama, udarajući nemo
ritam igre.
Gospodin Alingam podiže pesnicu. „Ponovite to pa ću
vas udariti.“
„Ja ću vas oduvati“, reče čovek. On nadu obraze i
dunu. Dah mu je mirisao na beli luk.
„Hajde, hajde“, gospođa Dejsi podiže kišobran.
„Ljudi onda ne treba da idu okolo i da vređaju kaluđe-
rice“, reče gospodin Alingam a uto ga metalni vrh
kišobrana udari po prsluku.
„Oduvaću te“, reče čovek. „Ja nikada nisam uvredio
nijednu kaluđericu. Nikada nisam razgovarao s
kaluđericom.“
„Hajde, hajde.“ Kišobran se ustremi na njegove oči i
on se saže. „Samo opet dunite“, reče gospođa Dejsi učtivo.
„Gurnuću ga u vašu njušku pa ću ga tamo otvoriti.“
„Zar ne mrzite nasilje?“ upita Džordž Ring. „Ja sam
uvek bio veliki pacifista. Jedna kap krvi i osetim se
odvratno. Da igramo?“
On stavi ruku oko Samjuelovog struka i igrajući izvede
ga iz bara. Orkestar opet poče da svira mada nijedan od
parova nije uopšte ni prestajao da igra.
„Ali mi smo dva muškarca“, reče Samjuel. „Je li ovo
valcer?“
„Ovde nikada ne sviraju valcere, ovo je samo – izraža-
vanje. Gledajte, evo još dva muškarca igraju.“
„Mislio sam da su devojke.“
„Moj prijatelj je mislio da ste devojke“, reče Džordž

213 str.
Ring glasno kada su igrajući prošli pored njih. Samjuel je
gledao u pod pokušavajući da prati pokrete Džordžove
noge. „Jedan, dva, tri, okreći se, udaraj.“
Jedan od mladića zacvile. „Dođite gore da vidite moj
Aga-šporet.“
Jedan, dva, tri, okreći se, udaraj.
„Kakva je Poli Dejsi u stvari? Je li luda?“
Ja sam kao cvet čička, pomisli Samjuel. Okreći se, i
ponovo se okreći, sada na prstima, zatresi tim kukovima.
„Ne tako nespretno, Same. Ti si kao mali Jumba. Kada
je išla u školu imala je običaj da u poštansko sanduče
stavlja miševe i oni bi pojeli sva pisma. I imala je običaj da
svašta radi dečacima u ostavi. Ne mogu da ti kažem.
Čovek je mogao da ih čuje kako vrište po čitavoj kući.“
Ali Samjuel više nije slušao. Kružio je i posrtao po
sopstvenom ritmu između uzletelih nogu, uranjao je i
povlačio se, skakutao na jednoj nozi i vrteo se, kosa mu je
padala preko očiju a boca se klatila na prstu. Pripijao se uz
Džordža Ringa i krivudavo se odvajao od njega, pa onda
opet naglo prilazio.
„Ne zamahuj bocom. Ne zamahuj. Pazi. Same. Same.“
Samjuelova ruka zamahnu unazad i jedna mala žena
pade. Ona ga ščepa za noge i on povuče Džordža Ringa za
sobom. Još jedan čovek pade hvatajući se čvrsto za suknju
svoje partnerke. Haljina se rascepi i ona se skotrlja među
njih sa nogama u vazduhu i glavom na ustalasanim
stomacima i rukama.
Samjuel je mirno ležao. Usta je pritisnuo uz kovrdže
na vratu žene koja je prva pala. On isplazi jezik.
„Skloni se od moje glave, imaš ključeve u džepu.“

214 str.
 „Oh, moja noga!“
„Tačno. Polako. Opa-la!“
„Neko me liže“, povika žena sa dna.
Onda su im dve devojke koje su stajale za šankom
prišle i počele da ih udaraju rukama i nogama i da ih vuku
za kosu.
„To je greška ovoga ovde. On ju je udario bocom po
glavi. Videla sam ga“, rekla je nećaka direktora banke.
„Odakle bi uzeo bocu, Lola?“
Devojka sa leptir-mašnom povuče Samjuela za oko-
vratnik i pokaza njegovu levu ruku. On pokuša da je
zavuče dublje u džep, ali se jedna ruka kao crna bokserska
rukavica nadnese nad bocom. Široko crno lice se saže i
zagleda u njegovo. Video je samo beonjače i belinu zuba.
Neću da dobijem ožiljak na licu. Nemojte da mi rase-
čete usne. Samo u pričama se upotrebljavaju brijači. Ne
daj bože da je on čitao priče.
„Hajde, hajde“, rekao je glas gospođe Dejsi.
Crno lice se trže kada ona zamahnu svojim otvorenim
kišobranom i Samjuelova ruka bi slobodna.
„Izbaci ga napolje, Monika.“
„Igrao je kao majmun, izbaci ga.“
„Ako izbacite njega možete da izbacite i mene“, rekao
je gospodin Alingam koji je stajao kod šanka. On zamahnu
pesnicama.
Dva čoveka mu priđoše.
„Pazite na moje naočari.“ On ih uopšte nije ni nosio.

215 str.
 Otvoriše vrata i gurnuše ga niz stepenice.
„Prokleta kaluđerica“, uzviknu jedan glas.
„Sad tebe.“
„I staru. Pazi na njen kišobran, Dodi.“
Samjuel pade na dvorišni stepenik odmah ispod
gospodina Alingama, a gospođa Dejsi dolete za njim
držeći visoko kišobran.
Kiša je još pljuštala.

„Bila je to kratka poseta“, reče gospodin Alingam. I

kao da sede napolju, na nekom prozoru, on ispruži ruku
da oseti kišu. Cipele su šljapkale po pločniku iznad
njegove glave. Mokre pantalone i čarape skoro su
dodirivale obod njegovog šešira. „Samo što uđosmo –
iziđosmo“, reče on. „Gde je Džordž?“
Bio sam izbačen, pomisli Samjuel.
„To me podseća na mog starog.“ Lice gospođe Dejsi
bilo je sakriveno ispod kišobrana kao ispod nekog njenog
ličnog crnog oblaka pratioca. „Napolje, unutra, napolje,
unutra. Samo ga čovek pogleda i on iskoči kao feder.“
Oh, „Gejspot?“ ne mogu da idem tamo, prijatelju.
Samjuel ozbiljno namignu u mraku. Oh, nosim teret.
Zamahujem bocom oko sebe. Samo me pogledaju i već
izlazim.
„Imao je običaj da nosi malu knjižicu sa imenima

216 str.
mesta u koja nije smeo da zalazi, pa ih je posećivao svake
subote.“
Ludače, ludače, ludače, reče Samjuel sam sebi.
Stepenice se iznenada osvetliše kada su se vrata
otvorila da propuste Džordža Ringa. Izišao je pažljivo i
uredno, uz žamor muzike i glasova koji su zamrli čim je
nestala dimljiva svetlost, i stajao je na stepeniku gospođe
Dejsi, sa svojom kosom nalik na grivu koja se zlatila
prema svetlosti malog prozora iznad vrata, kao bog ili
polukonj koji se pojavljuje iz podzemnog sveta na običnu
kišu.
„Strašno su ljuti“, reče. „Gospođa Kavanah je pocepala
suknju a nije imala ništa ispod. Dragi moj, dole je kao u
Starom Rimu. Sada je ona obukla pantalone nekoga
čoveka, a njegove su noge baš kao u pauka. Crne i dlakave.
Zašto sedite na kiši?“
„Sigurni smo“, reče gospodin Alingam. „Na kiši je
lepo i sigurno. Lepo je i razumno sedeti na stepenicama
dok pada kiša. Čovek ovde ne može da obori ženu bocom;
vidite zvezde? Ono je Arkturus. Ono je Veliki Medved, ono
je Sirijus, ona zelena. Neću vam pokazati gde je Venera.
Ima ljudi koji ne mogu da se zabavljaju ako ne obaraju
žene i ne ližu ih na podu. Oni misle da je veče izgubljeno
ako to ne urade. Želeo bih da sam kod kuće. Voleo bih da
ležim u krevetu pod tavanicom. Voleo bio da ležim pod
stolicama kao Rozi.“
„Pa, ko je počeo tuču? Hajdemo iza ugla kod ‘Čirio-a’.“
„To je bilo etično.“
Popeli su se uz ulicu, prvo Džordž Ring, onda gospo-
din Alingam, pa Samjuel, i gospođa Dejsi. Ona uhvati
Samjuela za ruku.

217 str.
 „Ne brini. Drži se mene. Hladno? Ti drhtiš?“
„Idemo u ‘Čirio’.“
„Čirio“ je bio kao neki rđav blesak, jedna stara rupa
svetlosti. Kao kad u mraku otvorite ormar pun odbačenih
haljina koje se njišu na vetru koji niotkuda ne duva; tu se
oseća miris naftalina i vlažnog krzna i gori lampa, gore
sveće, gramofon svira.
„Za tebe nema igranja“, rekao je gospodin Alingam.
„Tebi je potreban prostor. Tebi je potrebna Kristalna
Palata.“
Gospođa Dejsi je još držala Samjuela za ruku. „Sa
mnom si siguran. Dopao si mi se“, rekla je. „Kad se meni
neko dopadne ja ga nikada ne ispuštam iz šaka.“
„I nikada nemoj imati poverenja u ženu koja ne može
da ustane.“ Gospodin Alingam pokaza na ženu koja je
sedela na stolici pored automata za igru. „Čitavo vreme
pokušava da ustane.“
Žena iznenada pokrenu ramena.
„Ne, ne, prvo noge.“
„Ovo je nekada bila štala“, reče Džordž Ring, „i bilo je
prave slame po podu“.
Gospođa Dejsi nikada ne ispušta iz šaka. Samjuel vide
kako iza njenih naočara i u njenim grubim ustima nalik na
mišolovku izbija dopadanje. Njena hladna ruka ga je
upecala. Ako počne da se otima i beži, ona će ga uhvatiti u
uglu i otvoriće svoj kišobran u njegovom nosu.
„I prave krave“, reče gospodin Alingam.
Ljudi i žene koji su pili i igrali izgledali su kao starija
braća i sestre onih koji su pili i igrali u onom baru iza ugla,

218 str.
samo niko nije bio crn. Bilo je tamnozelenih lica,
potopljenih u morsku boju, sa nafarbanim srcastim
školjkama umesto usta i sa mahovinastom kosom
zalepljenom na obraze, crveni i purpurni, kao škriljac sivi,
vremenom obeleženi, pacovski smeđi i lepljivo okrečeni,
sa ljubičasto-mastiljavim očima ili usnama boje
stiltonskog sira, ružičastih obraza, ružičastih kapaka,
ružičastih kao trbuh novorođenog majmuna, nikotinski
žuti sa zelenkasto poprskanim očima, sa rđom koja je
izbijala kroz belilo, sa crnim masnim kosama koje su se
probijale kroz oksidirane dlake; zgnječene, oštre strnjike,
izbačene ključnjače, vratovi puni crnih tačkica; crvene
bubuljice, gnojave bubuljice, miteseri, glave ćelave kao
krezle.
„Ovde su sve belci“, reče Samjuel.
„So zemlje“, odgovori gospodin Alingam. „Prljava so
zemlje. Pijani kao svinje. Jesi li ikad video pijanu svinju?
Jesi li ikad video majmuna koji igra kao čovek? Pogledaj
tog kralja životinja. Vidiš ga? Onoga koji je pojeo svoje
usne? Onoga što se smeje. Onoga što doživljava svoj
medeni mesec po njenim nogama.“

219 str.
 ISTINITA PRIČA

Otkako Marta zna za sebe tamo gore je umirala stari-

ca. Još kada je Marta kao dete dolazila s majkom i donosila
joj sveže voće i povrće umiruća je ležala kao od voska u
svojim čaršavima. A sada je Marta bila žena pod svojom
keceljom i šarenom haljinom i njena svetla kosa bila je
skupljena u punđu na potiljku. Svakoga jutra ustajala je sa
suncem, ložila vatru, i puštala u kuću crvenooku mačku.
Kuvala je lonac čaja i pela se u spavaću sobu na zadnjoj
strani kuće, naginjala se nad staricom čije slepe oči nisu
nikada bile zatvorene. Svakoga jutra gledala je u duplje
staričinih očiju i prelazila rukom preko njih. Nije mogla
da raspozna da li starica diše. Osam je sati, osam je sati
sada, rekla bi. I slepe oči su se smešile. Staračka ruka
pružala se ispod čaršava i ostajala tako sve dok je Marta ne
bi uzela u svoju malu, meku ruku i sklapala oko šolje. Kada
bi se šolja ispraznila, Marta bi je punila a kada bi se i
čajnik ispraznio ona je otkrivala bele čaršave. Tu je ležala
starica, ispružena u svojoj noćnoj košulji, a boja njenog
mesa bila je siva kao njene poslednje vlasi. Marta je
uređivala čaršave i brinula se o staričinim potrebama.
Onda je odnosila čajnik. Svakoga jutra je doručkovala sa
dečkom koji je radio u vrtu. Odlazila je do zadnjih vrata,
otvarala ih i u daljini bi ugledala dečaka s njegovom
motikom. Pola osam, govorila je. Bio je to ružan dečko,
oči su mu bile crvenije od očiju mačke, kao dva proseka u
njegovoj glavi koja su uvek tražila prve senke njenih grudi.
Marta je stavljala hranu pred njega i sedala postrance,
držeći ruke blizu vatre. Kad god je ustajao uvek je govorio:
želiš li da nešto učinim za tebe? Ona nikada nije rekla „da“.
Dečak je odlazio da okopava krompir ili da broji kokošja

220 str.
jaja; ako je trebalo brati ribizle u vrtu, ona bi mu se pred
podne pridružila. Gledajući kako joj se male crvene bobice
gomilaju na dlanu mislila je o novcu pod dušekom stare
žene. Ako je trebalo klati kokoške ona je umela da ih
prekolje mnogo, mnogo bolje od dečaka koji je dugo držao
nož u rani i krv sa noža brisao o rukav. Ona je uhvatila
kokošku i zaklala je, osetila je njenu toplu krv i videla kako
bez glave trči po baštenskoj stazi. Onda je ušla unutra da
opere ruke.
Bilo je to prve nedelje proleća. Marta je napunila
dvadeset godina a starica je još pružala ruku za šoljom
čaja, još se njena košulja nije nadimala od disanja, a blago
je još ležalo pod dušekom. Marta je imala toliko želja.
Želela je svoga čoveka i crnu nedeljnu haljinu i šešir sa
cvećem. Ona uopšte nije imala novca. U dane kada je
dečak nosio jaja i povrće na pijacu ona mu je davala šest
penija koje je dobijala od starice, a novac koji je dečak
donosio u svojoj maramici stavljala je u staričinu ruku.
Radila je za hranu i krov nad glavom kao i dečak, mada je
ona spavala u sobi na spratu a on na slamarici iznad
praznih staja.
Jednog svetlog pijačnog jutra išetala je u vrt da bi joj se
ta misao rashladila u glavi. Videla je dva oblaka na nebu,
dve bezoblične ruke kako se sklapaju oko sunca. Kada bih
mogla da letim, mislila je, uletela bih unutra kroz otvoren
prozor i zarila bih zube u staričino grlo. Ali svež vetar je
oduvao ovu misao. Ona je znala da nije obična devojka jer
je u zimske večeri čitala knjige, dok je dečko sanjao u
slami a starica bila sama u tami. Čitala je o nekom bogu
koji je sišao na zemlju u obliku novca, o zmijama sa
ljudskim glasovima, i o čoveku koji je stajao na vrhu brega
i razgovarao sa nekim predmetom od vatre.

221 str.
 Na kraju vrta, tamo gde je ograda zatvarala prolaz
divljim zelenim poljima ona naiđe na jednu humku. Tu je
sahranila psa koga je ubila zato što je hvatao i klao
kokoške u vrtu. „Miruj u počivanju“ pisalo je na krstu a i
datum je bio napisan naopako, tako da je izgledalo kao da
pas još živi. Mogla bih tu da je sahranim, reče Marta u
sebi, pored psa, pod đubretom, tako da niko ne može da je
nađe. Ona protrlja ruke i stiže do zadnjih vrata baš kada su
se dve ruke sklopile oko sunca.
Trebalo je pripremiti obed za staricu, trebalo je izg-
nječiti krompire u čaju. Jedino se čuo zvuk noža, vetar je
stao, njeno srce je bilo tako mirno kao da ga je nečim
pokrila. U kući se nije čuo nikakav šum; ruka joj je bez
života ležala na krilu; nije mogla da veruje da se dim penje
kroz dimnjak i izlazi napolje u mirno nebo. Onda, kada je
sve već zamrlo, zakukurika petao i ona se seti dečaka koji
će uskoro da se vrati s pijace. Osetila je kako joj ruka
ponovo umire na krilu. Usred smrti ču kako dečakova
ruka podiže zasun.
Ušao je u kuhinju, video Martu kako čisti krompire i
spustio je svoju maramicu na sto. Čuvši zveket novca u
maramici ona ga pogleda i nasmeja se. Nije je nikada
video da se smeje.
Uskoro je stavila obed pred njega i sela ukoso pored
vatre. Dok se naginjala nad njim osetio je miris deteline u
njenoj kosi i video vlažnu baštensku zemlju ispod njenih
noktiju. Retko je izlazila iz kuće u neobičan svet, osim da
bi ubila ili brala ribizle. Kada je završio sa jelom, ustao je
od stola i rekao: „Mogu li da učinim nešto za tebe?“ – kao
što je rekao hiljadu puta pre toga. „Da“, kazala je Marta.
Nikad mu do tada nije rekla: da. Nije nikada čuo ženu
da govori ovako kao što je ona govorila. Prve senke njenih

222 str.
grudi nisu nikada bile tako tamne. Posrtao je preko
kuhinje do nje a ona je stavila ruke na ramena. „Šta ćeš da
učiniš za mene?“ – rekla je i popustila naramenice na
haljini tako da je ona skliznula sa nje i otkrila joj grudi.
Buljio je kao lud u tu golotinju, onda je izgovorio njeno
ime i zgrabio je. „Šta ćeš da učiniš za mene?“ – rekla je.
Misleći na novac ispod dušeka stiskala ga je uz sebe,
pustila da joj haljina padne na pod i zderala kombinezon
sa tela. „Uradićeš ono što ja želim“, kazala je.
Malo kasnije izvila se iz njegovih ruku i lako potrčala
preko sobe. Okrenuta golim leđima prema vratima koja su
vodila gore, dala mu je znak i rekla mu šta treba da učini.
„Bićemo bogati“, kazala je. Pokušao je da je opet uhvati,
ali ona je držala njegove prste. „Pomoći ćeš mi“, rekla je.
Dečak se nasmejao i klimnuo glavom. Otvorila je vrata i
povela ga uz stepenice. „Ti ostani ovde i budi miran“,
kazala je. U staričinoj sobi pogledala je u naprsli vrč, u
poluotvoren prozor i reči na zidu. „Sada je jedan sat“,
šapnula je starici na uho, a slepe oči su se nasmejale.
Marta obavi prste oko staričinog vrata. „Jedan je sat sada“,
kazala je i udarila staričinom glavom o zid. Bila su
potrebna samo tri laka udarca i glava pršte kao jaje.
„Šta si učinila?“ – povika dečak. Marta ga pozva da
uđe. On otvori vrata i buljeći u golu ženu koja je brisala
ruke o krevet, i u krv koja je pravila okruglu, crvenu mrlju
na zidu, kriknu užasnut. „Budi miran“, rekla je Marta; na
zvuk njenog mirnog glasa on je opet vrisnuo i strčao niz
stepenice.
„Tako Marta mora da leti“, rekla je sama sebi, „da leti
iz staričine sobe u vetar.“ Otvorila je širom prozor i
zakoračila napolje. „Ja letim“, kazala je.
Ali Marta nije letela.

223 str.
 KOŠULJA

Zazvonio je. Niko nije odgovorio. Nije bila kod kuće.

Okrenuo je ključ.
U kasnoj popodnevnoj svetlosti hol je bio pun senki.
One su stvarale jedan skoro čvrst oblik. Skinuo je kaput i
šešir, i da ne bi morao da vidi taj oblik, gledao je iskosa u
svetlo koje je dopiralo kroz vrata dnevne sobe.
„Ima li koga?“
Senke su ga zbunjivale. Da je bila tu ona bi ih zbrisala
kao što je brisala prašinu koja je nadirala.
Vatra je u kaminu slabo gorela. On mu priđe i sede.
Ruke su mu bile hladne. Potreban mu je bio plamen vatre
da bi osvetlio uglove sobe. Na putu do kuće video je psa
koga je pregazio auto. Prizor krvi ga je pomeo. Želeo je da
se spusti na kolena i dodirne krv koja je nasred puta
stvarala okruglu lokvu. Neko ga je povukao za rukav
pitajući ga da li mu je zlo. Setio se da su zvuk i snaga
nepoznatog glasa ugušili prvu želju. Udaljio se od krvi dok
su zamrljani točkovi kola i mokra tama pod kolima titrali
pred njegovim očima. Bila mu je potrebna toplota. Vetar
ga je napolju zasekao između prstiju i palaca.
Ostavila je svoje šiće na tepih pored kante za ugalj.
Šila je kombinezon. On ga podiže pipajući mesto gde će
biti njene grudi pod žutim pamukom. Tog jutra video ju je
s glavom zavijenom u haljinu. Video ju je svu mršavu u
njenoj golotinji, kao vreću kože i kane koja iskrsava iz
svetlosti. Pustio je da kombinezon opet padne na tepih.
Zašto, čudio se, stoji pred njim ta slika crvenog i

224 str.
razmrskanog psa? Prvi put je video kako se mozak živog
bića prosipa iz lobanje. Smučilo mu se od poslednjeg
bolnog laveža i iznenadnog usahnjivanja psećih grudi.
Mogao je da ubija i vrišti kao dete kada prstima gnječi
bubu.
Pre hiljadu noći ona je ležala pored njega. U njenom
zagrljaju mislio je na kosti njenih ruku. Ležao je mirno
pored njenog skeleta. Ali ona se podigla sledećeg jutra u
svom pokvarenom mesu.
Kada ju je udario, bilo je to zato da bi sakrio svoj bol.
Kada ju je udarao po obrazu sve dok joj koža ne bi
pocrvenela, bilo je to zato da prekine agoniju u sopstvenoj
glavi. Pričala mu je o smrti svoje majke. Njena je majka
nosila masku da bi sakrila bolest svoga lica. Osetio je
pustoš te bolesti na sopstvenom licu, u ustima i uzdrhta-
lom kapku.
U sobi je postajalo mračnije. Bio je isuviše umoran da
bi oživeo vatru pa je gledao kako poslednji plamen umire.
Nova hladnoća došla je sa sumrakom. Onda kada se već
popela do vrha njegovog jezika, osetio je mučninu od
smrti plamena, i on je proguta. Tekla je pulsom oko srca i
udarala sve dok od nje nije ostao samo jedan zvuk. I sav
bol prokletih. Bol koji oseća čovek kada mu se boca lomi o
lice, bol krave kada tele poigravajući izlazi iz nje, bol psa,
takav bol se kretao kroz njega od kose koja ga je bolela pa
do išibanih tabana.
Snaga mu se povratila. On se, zajedno sa mokrim
teletom, sa čovekom razmrskanog lica i psom na
nesigurnim nogama, podigao kao jedno, kao jedan crveni
mozak i telo, prkoseći zverima u vazduhu. Osetio je izazov
u svom palcu i prstu kada je ona naišla.
Video je da na sebi ima šešir i haljinu.

225 str.
 „Zašto sediš u mraku?“ rekla je. Ušla je u kuhinju da
potpali vatru u štednjaku.
On je ustao sa stolice. Ispruživši ruke, kao da su slepe,
pošao je za njom. Držala je kutiju šibica u rukama. Kada je
izvadila sagorelu šibicu i protrljala je o kutiju, on zatvori
vrata za sobom.
„Skini haljinu“, rekao je.
Nije ga čula i nasmejala se.
„Skini haljinu“, naredio je.
Prestala je da se smeje, izvadila je šibicu i zapalila je.
„Skini haljinu“, ponovio je.
Zakoračao je prema njoj, ruke su mu još bile slepe.
Ona se nagnula nad šporetom. On dunu i ugasi šibicu.
„Šta je?“ upitala je.
Usne su mu se pokrenule ali nije progovorio.
„Zašto?“ rekla je.
On je udari po obrazu, sasvim lako, otvorenom ša-
kom.
„Skini haljinu“, rekao je.
Čuo je kako haljina šušti dok je svlači preko glave i
kako uplašeno jeca kada ju je dodirnuo. Metodično,
njegove slepe ruke su je skinule golu.
Izišao je iz kuhinje i zatvorio vrata.
U holu, ona jedinstvena senka se razbila. Nije mogao
da vidi svoje lice u ogledalu dok je vezivao šal i poravnavao
obod šešira. Bilo je isuviše lica. Svako je nosilo deo
njegovih crta i po jednu krutu kovrdžu njegove kose. Bila

226 str.
je vlažna zimska noć. Hodajući, brojao je ulične svetiljke.
Otvorio je jedna vrata i ušao u toplotu. Odaja je bila
prazna.
Žena iza šanka se smejala trljajući dva metalna novči-
ća jedan o drugi. „Hladna noć“, rekla je.
Ispio je viski i izišao. Nastavio je da hoda po kiši koja
je sve jače padala. Opet je brojao lampe, ali one nisu imale
broja.
Bar na uglu je bio prazan. Odneo je piće u salu ali i sala
je bila prazna.
„Sunce na izlasku“ bilo je prazno.
Nije čuo saobraćaj na ulici. Setio se da na ulicama nije
nikoga video. Viknuo je u užasnom strahu od samoće:
„Gde ste, gde ste?“
Onda se začuo saobraćaj i prozori su zableštali. Čuo je
pevanje iz kuće na uglu.
Bar je bio prepun. Žene su se smejale i vikale. Prosipa-
le su piće po haljinama i podizale suknje. Devojke su igrale
po strugotini. Neka žena ga uhvati za ruku i protrlja
njegovo lice o svoj rukav, zatim uze njegovu ruku i stavi je
na svoje grlo. Nije čuo ništa drugo osim smeha žena i
dovikivanja devojaka koje su igrale. Onda su nespretne
žene sa sedišta iz uglova počele da se klate prema njemu.
Video je da je soba puna žena. Lagano, smejući se i dalje,
okupile su se oko njega.
On nešto prošaputa i oseti kako se stara mučnina
gruša u njegovom stomaku. Krv mu je bila pred očima.
Onda i on pršte u smeh. Gurnu ruke duboko u džepove
kaputa i nasmeja im se u lice. Ruke mu napipaše nešto
meko u džepu. Izvuče tu meku stvar.

227 str.
 Smeh zamre. Soba je bila tiha. Mirna i tiha, žene su
stajale i gledale ga.
On podiže ruku u visini očiju. Držao je komad meke
materije.
„Ko će da kupi žensku košulju?“ reče. „Hajde, hajde,
dame, ko će da kupi žensku košulju?“
Pitome i obične žene stajale su mirno sa čašama u
rukama dok se on naslanjao leđima na šank i smejući se
vikao i mahao krvavom krpom ispred njih.

228 str.
 DETE U PLAMENU

Kad god bi se na vrhu brega zapalio žbun vresa pričali

su da to Ris baca u plamen svoje dete. Goreći veselo, žbun
je u njihovim očima dobijao tužne, bele crte i slabašne,
male udove vikareve bebe u plamenu. Ostatke detinjeg
pepela koji vetar nije raspršio, Ris Ris je zapečatio u
kameni ćup. Zajedno sa njegovim prahom ležao je detinji
prah, a pored njega prah njegove ćerke u sanduku od
belog drveta.
Čuli su njegovog sina kako zavija sa vetrom. Videli su
ga kako hoda preko brega pružajući mrtvu životinju
prema svetlosti zvezda. Videli su ga u senkama doline dok
se kretao kao čovek koji kosi žito, povijen nad zemljom. U
nekom sanatorijumu iskašljao je svoje pluće u lavor,
mešajući očarano prstima po krvi. To što se kretalo s
nevidljivom kosom kroz dolinu, bila je senka, nekoliko
senki koje je bacalo ozbiljno sunce.
Žbun je sagoreo a lice deteta se stopilo zajedno sa
lišćem koje se dimilo.
Bilo je to, kažu, jednog lepog subotnjeg jutra sredi-
nom leta, kada se Ris Ris zaljubio u svoju ćerku. Vres se
toga jutra razgoreo u plamen. Ris Ris, u crnoj svešteničkoj
odeći, video je kako plamenovi ližu u nebo, a žbun na vrhu
brega gori crveno kao bog među bleđim plamenovima
trave. On uze ruku svoje ćerke dok je ležala u vrtnoj mreži
i reče joj da je voli. Rekao joj je da je lepša od svoje mrtve
majke. Njena kosa miriše na miševe, zubi joj prelaze
preko usnice a očni kapci su joj crveni i vlažni. Video je
kako iz nje izbija lepota kao potok biljnog soka. Nabori

229 str.
njene haljine nisu mogli da sakriju od njega sramnu
golotinju njenog tela. Nije on iznenada otkrio ni lepotu
njene kosti ni njenog mesa ni njene kose. Jadna zemlja
podrhtava pod suncem, reče on. Gladio je rukom njenu
mišicu. Samo nespretni i ružni, samo neplodni donose
plod. Meso njene mišice pocrvenelo je od njegovog
milovanja. On dodirnu njene grudi. Kad ih je dodirnuo
saznao je sve o svakom deliću njenog tela. „Zašto me tu
diraš?“ – pitala je.
Toga jutra u crkvi je govorio o lepoti žetve, o obećanju
u uspravnom žitu, i o obećanju u oštrici kose kad obara
žito i kad zazviždi vazduhom pre nego što zaseče u
zrelinu. Kroz otvorene prozore u dnu crkve video je žuta
polja i mrlju vresa na livadi. Svet je bio zreo.
„Svet je zreo za drugi dolazak sina čovekovog“, rekao
je glasno.
Ali nije to zrelina Gospoda bleštala sa brega. Bilo je to
obećanje i zrelina mesa, dobrog mesa, jadnog mesa, mesa
njegove ćerke, mesa, mesa, mesa sa glasom grmljavine
koja je urlala pred smrt čovekovu.
Te noći držao je pridiku o gresima ploti.
„O Gospode u obličju našega mesa“, molio se.
Njegova ćerka je sedela u prvoj klupi i gladila mišicu.
Dodirnula bi i grudi tamo gde ih je on dodirnuo, da oči
čitavog skupa nisu bile uperene u nju.
„Meso, meso, meso“, govorio je vikar.
Njegov sin, koji je lutao poljima za krtičnjakom ili za
tragom crvene lisice, zviždao pticama i tapšao ždrebad
koja su stajala pored svojih majki, naiđe na mrtvog zeca
ispruženog na kamenu. Glava zeca bila je izbušena
sačmom, psi su mu rasporili utrobu a na grlu su se videli

230 str.
tragovi lasičjih zuba. On ga nežno podiže, golicajući ga iza
ušiju. Krv iz zečje glave kapnu mu na ruke. Iz rane na
trbuhu prosula se utroba po kamenu. Stegao je malo telo
sasvim uz kaput i trčao kući kroz polja a zec je poigravao.
Kada je stigao do kapije parohijske kuće, vernici su baš
izlazili iz crkve. Rukovali su se i podizali šešire, smejući se
na sirotog dečka sa zelenom kosom, magarećim ušima i
smrću ispod kaputa. On je uvek za njih bio siroti dečak.
Ris Ris je sedeo u svojoj radnoj sobi, drška lule bila mu
je zakačena između dugmadi na šlicu, Biblija je ležala
neotvorena na njegovim kolenima. Dan Gospodnji je
prošao i sunce je, kao i neke druge subote, zalazilo iza
bregova. On upali lampu, ali je njegovo sopstveno ulje
gorelo mnogo svetlije. Navuče zavese da spreči ulazak
nepoželjne noći. Ali zato otvori sopstveno srce i goli puls
koji je tamo udarao bi mu dobrodošli stranac. Ovakvu
ljubav nije osetio još od vremena kada ga je žena ranila i
videći vešticu u njegovim muškim očima, pala mu u
naručje, poljubila ga, i šaputala velške reči dok ju je on
uzimao. Ona je bila majka njegove ćerke i umrla je na
porođaju odnevši sa sobom sina njegove druge ljubavi i
ostavljajući mu zelenokoso podmetnuto dete. Sav srećan
od želje, Ris Ris baci Bibliju na pod. On pruži ruku za
drugom knjigom i u tami osvetljenoj lampom čitao je o
starici koja je prevarila đavola. „Đavo je jadno meso“, reče
Ris Ris.
Uđe njegov sin sa zecom u rukama. Mršavi dečak u
crvenom kaputu bio je meso iz prošlosti. Sa kožom
nesahranjenih mrtvaca nalepljenoj na kostima, sa
osmehom podmetnutog deteta sa kosom boje mora, koja
mu je strčala na glavi, stajao je pred Ris Risom kao duh
svoje majke i blago pritiskao zeca ljuljuškajući ga tamo-
amo. Lukav, ispod poluzatvorenih kapaka, video je kako

231 str.
se njegov otac trza pred vizijom smrti.
„Nosi se“, reče Ris Ris. Ko je taj zeleni stranac koji se
usudio da unese smrt i da je pod toplim krznenim
ogrtačem ljulja kao dete pred njim? Čitav trenutak meso
sveta je mirovalo; negdašnji strah se useli; vode u grudima
presušiše; bradavice počeše da rastu kroz pesak. On onda
povuče rukom preko očiju i samo zec ostade, vrećica
mesa, upola prazna, koja se ljuljuškala u naručju njegovog
sina.
„Odlazi“, reče on.
Dečko čvršće prigrli zeca i ljuljušnu ga i zagolica
ponovo.
„Ti, podmetnuti“, reče Ris Ris.
„On je moj, reče dečak. Odraću ga i sačuvaću lobanju.“
Njegova soba na mansardi bila je puna lobanja, suvih
krzna i malih kostiju u bocama.
„Daj ga meni.“
„On je moj.“
Ris Ris ščepa zeca i gurnu ga duboko u džepove svog
kućnog ogrtača. Kada je njegova ćerka, sa svećom u ruci,
ušla obučena i spremna za spavanje, Ris Ris je nosio smrt
u džepu.
Bila je stidljiva, jer je od njegovog dodira još osećala
bol na ruci i grudima, ali se ne crveneći naže nad njim.
Poželela mu je laku noć i poljubila ga, i on ugasi njenu
sveću. Smejala se dok je uvlačio fitilj u lampu.
„Svuci košulju“, reče on.
Gola, ona zakorači prema njegovim rukama.
„Hoću malu lobanju“, reče glas u mraku.

232 str.
 Iz svoje sobe na mansardi, kroz paučinu na prozori-
ma, i preko krzna i boca, dečak vide milju zelenog brega
kako nestaje u tami prve zore. Letnja oluja u vrelini letnje
kiše, ućutkavši milje pokrivene zelenom travom, ostavila
je za sobom posle mrtve noći novi jutarnji sjaj, u svakom
uspravnom korenu.
Smrt je zgrabila noge njegove sestre dok je hodala
kroz vres visok kao ždrebe na bregu. I oštrice vetra, koji se
dizao iz četiri vetrom doneta mirisa satrulelih mrtvaca,
mogle bi da probiju kroz tabane njenih nogu, uz vene na
nogama i stomaku, pa u njenu utrobu i u srce koje je
kucalo. Gledao ju je kako se penje. Stajala je dahćući na
bregu većeg brega, gladeći svoju bešiku, milujući svoje
dlakave grudi (jer dlake su rasle na njoj kao na odraslom
čoveku), osećajući srce u zglavku, zaljubljena u svoju
poželjnu mršavost. Njemu je bila isto toliko ružna kao i
žena sa licem krmače iz Hlareguba, koja ga je naučila
užasima mesa.
On se sećao ponuda ružne žene. Ona je ugasila njego-
vu sveću kada joj je prišao one noći, kada je pao veliki
grad, i on se od surovog vremena sklonio u njenu natrulu
kuću.
Sada, pola milje daleko, njegova sestra je stajala na
jutru i sve grabljivice brda mogle su da skoče na nju dok
stoji nebrižljiva, zaokrugljujući uglove svoje ružnoće.
Nasmejao se na pomisao o proždrljivim pacovima i
pogledao po sobi, tražeći bocu u koju će staviti njeno srce.
Njena lobanja zakačena kroz očnu duplju na ekser iznad
njegovog kreveta bila bi vesela dobrodošlica prvim
bolovima pri buđenju.
Ali on vide Ris Risa kako se penje uz breg a glava
njegove sestre, nevidljivo pričvršćena iznad njegovog

233 str.
kreveta, raspade se. Stojeći uspravno pored drveta
okupanog rosom, njegova sestra klimnu glavom. A Ris Ris
se peo kroz vres visine ždrebeta, kroz smrt u travi, preko
kamenja, i dalje, kroz uspravnu mahovinu, do mesta gde
je ona stajala. Uzeo je za ruku. Dve senke su se držale za
ruke i zajedno se popele do vrha brega. Dečak ih je video
kako idu i okrenuo je lice zidu kada su nestali kao jedina
senka, dole, u pošumljenoj dolini, na zapadnoj strani
ljubavničke doline.
Kasnije se setio zeca. Strčao je dole i našao ga u džepu
kućnog ogrtača. Prigrlio je smrt, i dok se zadovoljen peo
natrag svojim sjajnim bocama i lobanjama, osećao je na
jeziku kašalj pun krvi.
U prvoj rosi svetlosti video je oca kako poseže za
njenom belom rukom. Ona, koja je bila njegova sestra,
hodala je s naduvenim trbuhom preko brega. Ona ga
dodirnu između nogu i on uzdahnu i skoči na nju. Ali
mišići na njenom licu pomešaše se sa podrhtavanjem
njegovih bedara i ona se naglo odvoji od njega. Ris Ris ju je
preko stenovite ivice odveo do užasa. On uzdahnu i skoči
na nju. Ona se pomeša sa njim u četvrtom i petom užasu
mesa. Ris Ris reče: oči tvoje majke. Nisu ga njene oči
videle ponosnog pred sobom, niti oči na njenom palcu.
Trepavice njenih prstiju se podigoše. On vide oko pod
noktom.
Kažu da mu je jednog lepog subotnjeg dana, rano s
proleća, rodila muško dete. Začela od svoga oca, vriskala
je za anestetikom kada je dečja glava probila napolje.
Spavala je do sumraka u svojoj košulji od krvi a iz ušiju joj
je iskočila zvezda sva krvava. Sa makazama i krpom Ris
Ris je radio oko nje i gledajući u smežurano lice i ruke kao
u krtice, on blago uze dete a grudi njegove ćerke
zaplakaše, pa otrča u usta okolnih senki. Senka se pućila

234 str.
za mlekom i pelenama. Dete je balilo u njegovim rukama,
buka uskomešanog vazduha bila je slepa u njegovim
ušima a gluva svetlost nestala je iz njegovih očiju.
Prigrlivši mrtvo dete, Ris Ris zakorači u noć; čuo je
kako majka ječi u snu a smrtonosna senka, bolesno puna
mleka, lebdi oko kuće. Okrenuo je lice prema bregovima.
Jedna senka mu se približi, a u senci razlistalog drveta,
čekaše pritajen podmetnuti sin. On napravi sliku meseca i
mesečevo meso spade ostavljajući zvezdama lobanju sa
očima. Onda sa osmehom potrča natrag preko travnjaka,
pa u zaplakanu kuću. Na pola puta uz stepenice čuo je
kako njegova sestra umire. Ris Ris je nastavio da se penje.
Na vrhu brega on položi bebu na zemlju i uspravi je uz
živicu. Smrt uspravi tamno cveće. Beba se ukoči na
hladnoj mesečini. „Jadno meso“, reče Ris Ris, čupajući
mrtav vres. „Jadni anđeo“, reče on ustima koja su slušala.
Plod mesa pada sa crvom sa drveta. Stvarajući crva, kora
se truni. Tu je ležala jadna zvezda mesa koja je kroz
bradavicu crvljivog drveta pala kao kap ženinog mleka.
Naslagao je iščupani vres u krug. Na vrh purpurne
gomile stavio je suvu travu. Plast smrti je dostigao njegovu
visinu i najzad nadvisio njegovu vetrom razbarušenu
kosu.
Iza stene kretala se senka-pratilica, a senka dečaka
bila je utisnuta u vatreni bok drveta. Senka ugleda dečaka,
a dečak ugleda kosti golog deteta pod njihovim naježenim
pokrivačem, i ugleda kako trava grebe po ćelavoj lobanji, i
mesto gde je njegov otac izabrao putanju u bolesnim
izraslinama ćutljivog kruga. Video je kako Ris Ris diže
dete i stavlja ga na vrh plasta, video je glavu zapaljene
šibice i čuo pucketanje žbuna koji se lomio kao ruke
deteta.

235 str.
 Plast je zaplamteo. Ispred crvenog oka zmijolike
vatre, Ris Ris ispruži ruke i pozva senku iza stene.
Okružen senkama molio se ispred rasplamtelog plasta a
varnice vresa proletale su pored njegovog osmeha. „Gori
dete, jadno meso, bedno meso, meso, meso, meso,
bolesno, žalosno meso, meso nečiste utrobe. Sagori
natrag u prašinu“, molio se on.
I dete se zapali. Plamenovi su se kovitlali oko njegovih
usta i lizali desni koje su se grčile. Plamenovi oko njegove
crvene pupčane vrpce gutali su njegov mali stomak sve
dok sirovo meso nije palo na vres.
Plamen dodirnu njegov jezik. „Jaooo“, povika dete
koje je gorelo, a osvetljeni breg odgovori.

236 str.
 POGOVOR

Dilen Tomas se pojavio u engleskoj književnosti u

trenutku kada je počelo razgraničavanje između poezije
starih pesnika koji su još živeli i stvarali i poezije nove
mlade generacije, koja je nastojala ne samo da unese nove
elemente u literaturu već i da za sebe izvojuje priznanje
pored čitavog niza imena koja su još uvek bila ovenčana
svetskom slavom. Umro je one iste 1953. godine, ne
napunivši ni četrdesetu, kada je stari Valter de la Mer
slavio osamdeseti rođendan – pesnik krajnje suprotan
Tomasu i po temperamentu i po filozofiji i po tehnici.
Tako su se susrele dve generacije pesnika: jedna nova,
rastrzana, dinamična, i druga stara, mudra, staložena.
Smrt Dilena Tomasa, u neku ruku, simboliše erupciju
moderne poetske strasti, koja se, poput zanosa romanti-
čara devetnaestog veka, spržila na svojoj vlastitoj vatri.
Zato Tomasa mnogi nazivaju „modernim romantičarem“ i
pripadnikom „nove apokalipse“, kako su nazvali grupu
pesnika tridesetih godina koji su imali izvesnih dodirnih
tačaka, iako nisu svesno izgrađivali nikakav program, a
čak se mnogi od njih međusobno nisu ni poznavali.
Zajednička odlika ovih pisaca, kako to ističe Džefri Mur,
bilo bi „interesovanje za reči kao takve, potenciranje
poetskog ritma, vizija koja prevazilazi ali ne ignoriše
svakodnevni život.“
Ipak, iz čitave grupe, Tomas se najviše izdvaja osobe-
nošću. Od pesnika koji su na njega uticali spominju se
Hopkins, Hart Krejn, Svinbern, Rembo i Fransis

237 str.
Tompson, a od romansijera Džems Džojs i Henri Miler.
Iako se, zaista, mogu naći mnoge sličnosti između
Tomasa i ovih stvaralaca, čini mi se da su na njega
direktno uticali jedino Rembo, Džojs i francuski
nadrealisti. Dramatika Tomasove poezije proizilazi, ili se
bar može dovesti u blisku vezu sa njim, iz ovakvog
njegovog objašnjenja procesa stvaralaštva: „Ja dopuštam
da se u meni stvori emotivna slika da bih tek onda u nju
uneo intelektualnu ili kritičku snagu koju osećam.
Dopuštam da nastala slika iznedri drugu, koja joj se
odmah suprotstavi i kroz taj sukob gradi treću sliku, iz
čega, opet, nastaje četvrta. Najzad, dopuštam slikama da
se sukobljavaju, naravno, u granicama koje sam odredio.
Svaka slika nosi u sebi jezgro svog vlastitog uništenja i moj
dijalektički metod stvaranja sastoji se u neprekidnom
građenju i rušenju slika koje se iščaure iz centralnog
jezgra, pri čemu je i ono sâmo konstruktivno i destruktiv-
no u isti mah.“
Pored ovih gore istaknutih nadrealističkih obeležja
Tomasove poezije i proze, mislim da je značajan Frojdov
uticaj na ovog pisca i njegovo interesovanje za čovekov
podsvesni život. Dilenovo traganje po mračnim,
nedokučivim predelima ljudske psihe ostalo je njegova
opsesija tokom celog života. Nastojeći da pesničkom
intuicijom prodre u predele podsvesti i da otkrije složene
procese duše, on je, kako sam kaže, bacao svetlost na ono
što je u čoveku odveć dugo prikrivano tamom, pokušava-
jući da izvuče tajnu na čistu nagotu svetlosti. Tu su već
očiti koreni Tomasovog simbolizma. On je umeo svoj lični
doživljaj da objektivizira, generališe i da mu dâ smisao
simbola. U toj sprezi konkretnog i opšteg, u toj njihovoj,
reklo bi se, filmskoj izmeni i dinamici, nestaju granice
jednog i drugog, i sve se sliva u celovit i jedinstven
doživljaj. Retki su moderni pisci čiji je poetski svet toliko

238 str.
jedinstven i nepodeljen, uprkos unutrašnjem rascepu
između osećanja i misli. Tomasova poetska dijalektika
premošćuje rasekline koje dele emocije od intelekta,
upravo se na tom kritičnom mestu obe poništavaju, gube
snagu i donose mir. I kada Tomas kaže da proces
stvaralaštva predstavlja „rasterivanje mraka i probijanje
do svetlosti“, onda tu svetlost ne treba shvatiti bukvalno
kao optimizam, već kao jedno duševno stanje vrlo blisko
nirvani, unutarnjoj ravnoteži do koje pesnik dolazi
uklapanjem svoje svesti u opšti filozofski sistem, u okviru
kojeg emocije i nervne reakcije gube moć. Tragajući za
vezom koja postoji između ljudskog bitisanja i prirodnih
procesa, Tomas se približava eliotovskoj enigmi „rođenja,
kopulacije i smrti“, i spušta se do, naizgled, banalne
konstatacije da je „čovek, kao svaka životinja, deo
prirode“. No, to je samo polazna tačka njegovog
stremljenja ka „jezgru“ i dobro je što je u tolikoj meri
fundamentalna. Postavivši se tako „na čvrste noge“,
pesnik zaključuje da u životu imaju smisla jedino dve
stvari: ljubav prema čoveku i religija. Ove dve kategorije
imaju za Tomasa sasvim poseban smisao. Ljubav prema
čoveku znači za njega, pre svega, prijateljstvo i razumeva-
nje između dva bića, kao i adoraciju detinje čistote i
naivnosti, zbog čega se on u svojim delima stalno vraća
vizijama nevinog detinjstva. Religija je za Tomasa
sinonim nadanja; to je, u isti mah, neki panteistički
pesimizam i optimizam, to je verovanje u dobar krajnji
ishod svega, čak i radovanje smrti, ne zbog toga što nas
ona prebacuje u neki drugi svet („Posle prve smrti, druge
više nema“, uzvikuje on), već zbog toga što ona označava
promenu i kraj nečega što bi postalo nesnošljivo kada bi
bilo večno.
Tomasovi simboli više se poimaju indirektno, intui-
tivno, nego kao određene literarne metafore. To dolazi

239 str.
otuda, što je on, kako to primećuje David Dajč, nastojao
da odveć mnogo značenja kondenzuje na isuviše malom
prostoru. Spender, takođe, smatra da su određeni
problemi toliko obuzimali i rastrzali Tomasa, da je on
često gubio kontrolu nad izrazom. Tomas, donekle,
objašnjava uzroke i oblike tih svojih preokupacija, kada
piše: „Ja u sebi nosim životinju, anđela i ludaka; moj
problem je njihovo podjarmivanje, njihovo rušenje,
njihova pobuna; moj napor je da ih izrazim.“ Tomas nije
ulagao energiju da iznedri svoje unutarnje demone samo
zato da bi ih se oslobodio, da bi ih izbacio iz sebe, već da
tim pročišćavanjem svoje psihe pomogne i drugima,
„budući da i drugi mogu izvući koristi, pa da uporede
slične sukobe koje osećaju u sebi sa slikom psihičke borbe
koju je izrazio pesnik“. Kada pesnik otkrije neku svoju
preokupaciju, kada dâ oduška nekoj svojoj emociji, on se,
u neku ruku, oslobodi, odvoji od nje. Eliot bi rekao da je to
„bekstvo od emocije a ne davanje oduška emociji, bekstvo
od individualnosti a ne izraz individualnosti“. Tomas ne
beži od emocije koju izražava, iako se ona odvaja od njega;
on koristi priliku što sada više nije u njenoj vlasti i nastoji
da je celishodno iskoristi „za dobro i ljubav čoveka“, i još,
poput onog čobanina koji se klanjao Mesecu i molio da mu
čuva stado, dodaje: „Bio bih lud kada to ne bih činio!“
Henri Tris primećuje da je Tomas u svojoj biti poetski
duh; romansijer je, kaže Tris, kao trkač na duge staze, a
Tomas je imao daha za šprint na sto metara, i tu je uvek
bio prvi ili među prvima! To je najočiglednije kada se čita
njegova proza. To su pripovetke tipičnog liričara. I kada
ima nečeg epskog u njima, to se ne javlja u širokom
panoramskom razvijanju radnje već u nizu kratkih,
trenutnih impresija. Najčešće su to vizije i žudnje za
detinjstvom uokvirene romantičnim velškim pejzažem
kao u priči „Pogled na more“, zatim tema sudara

240 str.
spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta kao u priči „Posle vašara“,
fantazmagorična smeša stvarnosti i mašte u stilu Poa i
Bodlera kao u „Posetiocu“, doživljaj straha i mistike
(„Neprijatelji“), analiza podsvesti potencirana gotskom
atmosferom („Drvo“), strast, asocijacije, nadrealističke
ideje („Mapa ljubavi“), delirijum svesti čiji je jedan
trenutak razvučen do čitave vizije života („Miš i žena“),
povezivanje običnog, svakodnevnog s neprirodnim i
natprirodnim kao u „Pratiocima“. Sve ove pripovetke,
koje se nalaze i u zbirci povodom koje pišemo ove redove,
karakteriše jedna opšta emotivna nota u kojoj ima i bola i
zanosa, pa neće biti nimalo čudno ako se poneki čitalac
zapita zbog čega je u knjigu unesen, inače vrlo duhovit,
Tomasov tekst „Kako postati pesnik“.
Pored pripovedaka, među Tomasovim proznim
radovima treba spomenuti i njegovu radio-dramu „Pod
mlečnom šumom“, zatim zbirku tekstova pisanih
specijalno za radio (iz koje je i uzet pamflet „Kako postati
pesnik“), izdatih pod zajedničkim naslovom „Sasvim rano
jednog jutra“, kao i njegov nerealizovan filmski scenario
„Lekar i đavoli“, koji je, u stvari, prerada jedne priče
Donalda Tejlora. Tomas, očito, nije posedovao dramsku
žicu u klasičnom značenju te reči, naročito što se tiče
razvoja radnje i stvaranja zapleta. Ali je zato umeo da
stvori bremenitu atmosferu i da ličnosti ispuni emotivno-
poetskim naponom. Pokazalo se da takav tekst ne deluje
intenzivno samo preko radija, već i na modernoj sceni.
Drama za glasove „Pod mlečnom šumom“ nema radnje ni
sukoba, ali poseduje čvrsto jedinstvo mesta i vremena.
Kroz tri čina koja označavaju jutro, podne i noć, data je
atmosfera nekog malog, fiktivnog mesta i njegovih živih i
mrtvih građana, i to jedinstvenom mešavinom humori-
stičnih i tragičnih elemenata i čudesnim spojem fantazije i
stvarnosti. Postoji još jedna vrednost Tomasove proze

241 str.
koja nadoknađuje odsustvo dramske radnje u manuskrip-
tima pisanim za radio ili film – to je dijalog koji je
istovremeno prirodan, ubedljiv, poetičan i simboličan. Bio
je ne samo briljantan govornik već i majstor konverzacije,
naročito kada je imao prilike da je vodi u šaljivom duhu,
što je dokazao i u nekoj vrsti svoje autobiografije izdate
1940. godine pod naslovom „Portret umetnika kao mladog
psa“. U njoj veoma slikovito prikazuje svoj život i svoje
stvaranje kroz niz razgovora, priča, šala, impresija,
sećanja, doživljaja i parodija na svoj vlastiti račun. Isto su
tako interesantna pisma koja je Tomas pisao Vernonu
Votkinsu: iz njih se može još neposrednije sagledati
kompleksna emotivno-intelektualna piščeva priroda.
U sadržajnom i emotivnom pogledu Tomasova proza
se može podeliti u dve grupe: jednu koja odgovara
pričama objavljenim u „Mapi ljubavi“, i drugu u kojoj
preovlađuje stil kakvim je pisan „Portret umetnika kao
mladog psa“, bez obzira što su pripovetke nastale u
raznim periodima. Ako bismo hteli uopšteno da
okarakterišemo ove dve grupe, onda se za onu prvu može
reći da je ispunjena poezijom, apstrakcijama i simboli-
zmom, dok je ova druga više dramatična i, ako ne
realistična, onda daleko više konkretna. Ako treba praviti
poređenja u vrednosti, čini mi se da treba istaći onu prvu
grupu pripovedaka u kojima dominiraju karakteristike
koje i u Tomasovoj poeziji predstavljaju najveći kvalitet.
To je, kao što smo već istakli, neki čudan, gotovo
metafizički doživljaj stvarnosti i Simbolička vizija sveta
doba detinjstva. Već prve njegove pripovetke, kao što su
„Plamteća beba“, „Škola za veštice“, „Sveta šestica“,
ukazuje na razbuktalu, iako često neobuzdanu maštu
mladog pisca koga rastržu čudesne slike bliske snoviđenju
i emocije kojima više gospodari podsvest nego razum.

242 str.
 Za razliku od proze, Tomasova poezija sadrži dosta
dramatičnih elemenata. Tu dramatiku on je postizao na
razne načine, a najviše unutarnjim i spoljašnjim ritmom.
Tvrdio je kako pesma ostaje mrtva ako ne sadrži dovoljno
narativnih momenata i ako u njoj nema dovoljno pokreta!
„U svakoj pesmi“, kaže on, „mora da postoji čvrsta
razvojna linija, određena tema ili kretanje.“ Ta narativna
linija se oseća ne samo u pojedinim Tomasovim pesmama
već se provlači kroz čitavu zbirku, čak i kroz sve njegove
zbirke zajedno. Već u najranijoj zbirci „18 pesama“ (1934),
nalazimo začetak struja koje su se iščaurivale iz mladićkih
nagona, erotizma, strasti i životnih pulsacija, i one će
stalno da prate pesnika u najrazličitijim reminiscencija-
ma, čija će slika gotovo uvek biti okrenuta detinjstvu. U
idućoj zbirci „Dvadeset i pet pesama“ (1936) javlja se nota
smrti, mraka i razočaranja. Suočivši se s vlastitim
kompleksima, sa šumom kroz koju treba da se probije da
bi došao do nekog smisla bitisanja, Tomas pokušava da se
spase, s jedne strane, bekstvom u svoju bezazlenu
prošlost, a sa druge, stvaranjem vlastite religije. U četvrtoj
zbirci „Mapa ljubavi“ (1939), koja sadrži i prozu i poeziju,
reminiscencije detinjstva i preokupacije podsvesti donekle
blede i gube se u nekom opštem bolu koji bi se isto tako
mogao definisati kao otupljivanje svesti i smirenje nerava.
Zbirka „Nove pesme“, koju je Tomas izdao 1943. godine u
Norfolku, gde je živeo za vreme rata, ne nosi nikakve nove
karakteristike i više znači ponavljanje prethodnih tema i,
donekle, pripremu, uvod u njegovu značajnu posleratnu
zbirku pesama „Smrt i prolaženje“ (1946), u kojoj se,
nasuprot mraku, javljaju prvi zraci nadanja. Priroda ovde
opet igra značajnu ulogu, ali ne više kao dekorativno-
simbolični rekvizit detinjeg zanosa, već kao magični izvor
snage koja postaje dostojna religije. U ovoj zbirci Tomas je
postigao najveće jedinstvo između metričkog savršenstva

243 str.
pesme i njenog emotivnog i misaonog značenja. Zato je
nemogućno ne složiti se sa G.S. Frejzerom, koji kaže da
Tomasova zbirka „Smrt i prolaženje“ ostaje kao jedna od
dve ili tri najimpresivnije i najuzvišenije zbirke pesama
objavljene u Engleskoj za poslednje dve decenije.
Tomas je celog života nosio u sebi sećanje na detinj-
stvo, ali ne poput starca koji se setno predaje uspomena-
ma iz mladosti. On je u sebi sačuvao mladalačku energiju,
zanos i čistotu. Nisu ga bez razloga nazivali „večnim
dečakom“! Ova crta njegovog bića ne može se smatrati
infantilizmom, pošto se ona uvek javljala u sprezi sa
zrelošću jednog mislioca i filozofa koji prodire u sve tajne
života i smrti. Možda se on zato i obraća svome detinjstvu
kao jedinom spasonosnom doživljaju koji je u stanju da
negira ili bar ublaži porazno dejstvo spoznatog besmisla.
Upravo u tom jedinstvu detinje čistote i nevinosti sa
životnim iskustvom i mudrošću, u doživljaju sveta kroz
emotivno-simbolične vizije, ja vidim Tomasovu poetsku
snagu i u proznim delima i u stihovima.
Vladimir PETRIĆ

244 str.