Selena Rakočević

TRADICIONALNI PLESOVI
SRBA U BANATU

Kulturni centar Pančeva

Gradska biblioteka Pančevo
Pančevo, 2012.
Selena Rakočević SADRŽAJ
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

Izdavači
Kulturni centar Pančeva
Gradska biblioteka Pančevo Predgovor ............................................................................................................. 5
Za izdavače
Nemanja Rotar
Uvod ...................................................................................................................... 11
Dejan Bosnić
Prilike za ples ....................................................................................................... 19
Urednici izdanja
Marija Samardžić O konceptu izlaganja etnografskog narativa ....................................... 19
Goran Trailović
Prilike za ples u godišnjem ciklusu ..................................................... 19
Recenzenti
Dr Olivera Vasić Prilike za ples u životnom ciklusu ....................................................... 31
Dr Jelena Jovanović
Repertoar .............................................................................................................. 35
Lektura i korektura
Slobodanka Marković Plesovi u kolu ....................................................................................................... 39
Rezime na engleskom jeziku Istorijski izvori o plesovima u kolu ...................................................... 39
Selena Rakočević
Autohtona banatska kola ...................................................................... 40
Lektura rezimea na engleskom jeziku
Liz Mellish i Nick Green Varoško-esnafska kola .......................................................................... 49
Dizajn korica, prelom i tehnička priprema Srbijanska kola ...................................................................................... 54
Nemanja Vujić
Parovni plesovi ..................................................................................................... 61
Fotograija na prednjoj korici
Kolo uz starinske gajde (okolina Zrenjanina), oko 1946. godine
Narodna biblioteka Srbije, Legat Danice i Ljubice Janković, LJDF 686
Istorijsko pozicioniranje i žanrovska sistematizacija .......................... 61
Fotograija na zadnjoj korici
Dragiša Stanisavljev u icku uz gajde, Pančevo 1946. godina Plesovi po dvoje i u trojkama ............................................................... 62
Narodna biblioteka Srbije, Legat Danice i Ljubice Janković, LJDF 684
Muško nadigravanje ............................................................................................. 69
Štampa
PASSAGE GROUP, Pančevo Završne napomene ............................................................................................... 73

Tiraž Summary .............................................................................................................. 77

1000
Bibliograija .......................................................................................................... 85
ISBN 978-86-87103-45-0
Primeri .................................................................................................................. 99
Ovo izdanje je štampano uz inansijsku pomoć
Ministarstva za kulturu Republike Srbije i Grada Pančeva. Registar primera .................................................................................................. 155
Deo je rezultata istraživanja u okviru projekta Fakulteta muzičke umetnosti
„Muzička i igračka tradicija multietničke i multikulturalne Srbije“ br. 177024. O knjizi .................................................................................................................. 157
 PREDGOVOR

Kao student osnovnih studija etnomuzikologije, započela sam veoma

zanimljiva i nepredvidljiva terenska istraživanja tradicionalne muzike Srba u
Banatu u proleće 1994. godine. Najpre sam bila usredsređena na seosku pevačku
praksu okoline grada Pančeva (Литвиновић 1999b), što je u periodu prve polovine
1990-ih godina obeleženih inlacijom bilo jedino moguće realizovati zbog velikih
teškoća finansijske i organizacione prirode. Vremenom sam, ipak, geografski
prostor etnomuzikoloških istraživanja značajno proširila. Narednih desetak godina
posvetila sam beleženju i proučavanju pevačke prakse Srba starosedelaca naseljenih
u selima širom Donjeg Banata (Ракочевић 2002). Početno usmerenje na pevačku
praksu, proširilo se ne samo na instrumentalnu i vokalno-instrumentalnu muziku,
već i na plesnu praksu žitelja Banata. Zbog toga sam u okviru doktorske teze, koju
sam prijavila 2004. godine na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a odbranila
2009. godine pod nazivom Tradicionalna igra i muzika za igru Srba u Banatu u
svetlu uzajamnih uticaja, želela da objedinim teoretsko-naučni etnomuzikološki
i etnokoreološki narativ o muzičkom i plesnom tradicionalnom izrazu. U dodiru
sa analitičkim promišljanjem kompleksnih formi banatskog tradicionalnog plesa,
čija je osnovna karakteristika varijantni tok plesne strukture i forme, i različitost
muškog i ženskog izvođenja, osnovni cilj istraživanja usmerila sam ka pronalaženju
odgovarajuće metodologije koja će omogućiti razumevanje plesnog procesa.
Predstavljanju ovog analitičkog, apstraktnog teoretsko-naučnog aparata uporedne
strukturalno-formalne analize tradicionalnih plesova, posvećen je sadržaj moje
doktorske disertacije koja je objavljena 2011. godine (Rakočević 2011).

5
 P R E D G O V O R
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
Uporedo sa porastom naučne znatiželje koja me je vodila u pravcu pokušaja
celovitog i dubinskog razumevanja svih raznovrsnih tradicionalnih oblika
muzičkog i plesnog izražavanja Srba na području Donjeg Banata, širio se i početni
geografski prostor mojih istraživanja. Usredsređenost na Donji Banat se spontano
proširila na istraživanje svih područja Banata koja pripadaju Republici Srbiji, a što
me je, dalje, vodilo do potrebe za prevazilaženjem administrativno-geografskih,
odnosno državnih i regionalnih granica istraživanja u trenutnim, a verujem i u
budućim profesionalnim znatiželjama.
Izuzetno brojni i sadržajno raznovrsni podaci o pojedinačnim tradicionalnim
plesovima Srba u Banatu nisu, međutim, do sada u većoj meri našli put do naučne
javnosti, niti šire čitalačke publike. Ova knjiga, dakle, sadrži do sada mahom
neobjavljene podatke o tradicionalnim plesovima Srba u Banatu, a pored toga,
objedinjava, sažima i sistematizuje dosadašnje znanje o njima. Namenjena
je široj čitalačkoj publici koja obuhvata stručnjake iz oblasti etnokoreologije,
etnomuzikologije, folkloristike, etnologije i antropologije, ali, s druge strane i u
većoj meri, rukovodioce brojnih kulturno-umetničkih društava, kao i izvođače
tradicionalnih plesova na sceni.
S obzirom na to da je Banat izrazita multietnička i multikulturna sredina
podaci o tradicionalnim plesovima Srba na ovom prostoru trebalo bi da budu, ne
samo sagledani u kontekstu interkulturnih prožimanja (Ракочевић 2012b), već
dostupni i čitalačkoj publici koja ne govori srpski jezik, ali traga za komparativnim
sagledavanjem procesa akulturacije koji već vekovima oblikuju kulturnu praksu
žitelja Banata. Zbog toga je u ovoj knjizi rezime na engleskom jeziku obimniji nego
što je to uobičajeno, a naslovi bibliografskih jedinica na srpskom jeziku su dati i
u engleskom prevodu.
Važno je napomenuti da je ova neprocenjiva građa, koja je pohranjena
u vidu arhiviranih video i audio zapisa, i koja je do sada samo u segmentima
predstavljena javnosti, dopunjena podacima o tradicionalnim plesovima Srba iz
rumunskog dela Banata, koje sam sakupila u okviru nekoliko terenskih istraživanja
Dunavske klisure 2010, 2011. i 2012. godine. Proučavanja rumunskog dela Banata
ne bi bila moguća bez inansijske podrške i pomoći u organizaciji entuzijasta iz
Akademskog društva za negovanje muzike „Gusle“ iz Kikinde, te Zoranu Petroviću
i Dušanu Dejancu ovom prilikom iskazujem posebnu zahvalnost. Pored „Gusala“
boravak u selima Dunavske klisure pomogao je i Savez Srba u Rumuniji na čelu sa
Slavomirom Gvozdenovićem, a od 2012. godine i Ognjanom Krstićem. Osim njih,
6 7
P R E D G O V O R
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
boravak u selu Svinica u Klisuri, omogućio je seoski knez Nikola Kurić. Svima njima
dugujem veliku zahvalnost.
Podacima sakupljenim na teritoriji Rumunije pridruženi su rezultati
dragocenih istraživanja Igora Popova koji je, pored toga, što je zajedno sa mnom
boravio u Dunavskoj klisuri, u više navrata istraživao i plesnu praksu Srba u
Gornjem Banatu i Pomorišju (Попов И. 2009. i 2012).
Zahvaljujući inicijativi Srpskog instituta iz Budimpešte, kao i zalaganju
direktorke Srpske dvojezične osnovne škole iz Batanje Vere Pejić-Sutor, u septembru
mesecu 2012. godine sam imala priliku da istražujem muzičku i plesnu praksu
najistočnijeg pomoriškog sela u kojem žive Srbi – Batanje. Budući da batanjski
Srbi nemaju svest o pripadnosti banatskoj kulturnoj matrici (ovde je prisutna
geografska identifikacija kazivača samo sa lokalnim prostorom – Batanjom
i donekle, Pomorišjem), ova izuzetna građa neće biti uvrštena u ovu knjigu.
Šestodnevno iskustvo boravka u Batanji i istraživanja tradicionalne i savremene
plesne prakse njenih žitelja, predstavlja neprocenjivo iskustvo koje je doprinelo
sagledavanju banatskih plesova u centralnoevropskom kontekstu.
Veliku zahvalnost osećam i prema kolegama i saradnicima koji su iščitali
rukopis ove knjige i korisnim sugestijama doprineli da on bude bolji. To su
etnokoreolog i etnolog prof. dr Olivera Vasić, etnomuzikolog dr Jelena Jovanović,
etnomuzikolog i etnokoreolog master Zdravko Ranisavljević i umetnički
rukovodilac KUD-a „Stanko Paunović“ i koreograf Dejan Trifunović. Drage kolege
i prijatelji koji su već godinama posvećeni proučavanju rumunske tradicionalne
plesne prakse, Liz Meliš (Liz Mellish) i Nik Grin (Nick Green), mnogo puta su mi
veoma pomogli brojnim i iscrpnim diskusijama o banatskim plesovima, kao i time
što su za ovu knjigu lektorisali tekst rezimea na engleskom jeziku. Zahvaljujući
plodnim diskusijama sa etnomuzikologom Diterom Kristensenom (Dieter
Christensen) mnoge stavove o istraživanju banatske plesne prakse sam tokom rada
na rukopisu neprestano preispitivala i korigovala, a tekst na engleskom jeziku u
potpunosti uobličila. Svima njima se ovom prilikom javno zahvaljujem.
Pored pojedinaca i institucija koje su omogućile, pomogle ili olakšale
boravak i rad na terenu i na uobličavanju rukopisa, ovom prilikom iskazujem veliku
zahvalnost i brojnim kazivačima, pevačima, muzičarima i igračima, koji su svoje
znanje o banatskim plesovima nesebično, ponekad i nesvesno, sve ove godine delili
sa mnom. Svaki boravak na terenu, svako poznanstvo, pa čak i usputni razgovori,
neprocenjivo su me obogatili u profesionalnom i ličnom smislu. Iskustva i znanja
 P R E D G O V O R
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

o tradicionalnim plesovima, koja su stečena u susretu sa Banaćanima, ne samo

Srbima, već i pripadnicima drugih etničkih zajednica, predstavljaju samu srž ove
knjige. Prema svim mojim kazivačima osećam duboko poštovanje, te im ovom
prilikom izražavam iskrenu i neizmernu zahvalnost.
Pomenimo još i to da je štampanje knjige Tradicionalni plesovi Srba u
Banatu omogućilo Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog društva,
kao i Sekretarijat u oblasti kulture i umetnosti Grada Pančeva. Osobama iz ovih
institucija koje su podržale ovu knjigu u rukopisu i donele odgovarajuće odluke u
pravcu omogućavanja njenog objavljivanja takođe dugujem zahvalnost.
Na kraju, važno je istaći i činjenicu da tradicionalni plesovi kojima je
posvećena ova knjiga više uglavnom ne žive u aktivnoj praksi stanovnika Banata, te TRADICIONALNI PLESOVI
će etnokoreološki monografski narativ o njima, doprineti istorijskom sagledavanju SRBA U BANATU
plesne prakse Srba na ovom području.

8
 UVOD

Iako se Banat smatra samosvojnim geografskim područjem koje obuhvata

oblast omeđenu rekama Morišem na severu, Tisom na zapadu i Dunavom na jugu,
kao i obroncima Karpatskog masiva na istoku, speciična istorijska određenja su
u većoj meri uticala na uobličavanje kulturne prakse njegovih stanovnika. Čini se
da se u naučnoj literaturi, ali i među žiteljima Banata, ne samo često prenebregava
činjenica da istorija ove oblasti nije duža od nekoliko vekova, već da se može
tačno odrediti i dan njenog početka. Banat je, naime, osnovan kao administrativna
oblast nakon što je princ Evgenije Savojski 13. oktobra 1716. godine oslobodio
Temišvar i oblast između Dunava, Tise, Moriša i Erdelja od turske vlasti (Милекер
2003: 84). Ova teritorija je dve godine kasnije, 1718. godine, carskim dekretom
konstituisana u austrijsko-nemačku provinciju pod imenom Temišvarski Banat
(Isto). Granice uspostavljene administrativne celine, koja je narednih dvestotinak
godina pripadala najpre Habzburškoj a od 1867. godine Austrougarskoj monarhiji,
često su se menjale usled burnih društveno-istorijskih previranja, a mogle su se,
kao što je to i danas slučaj, preklapati sa drugim geografskim ili administrativnim
celinama. Od samog osnivanja pa sve do danas, istorija Banata je obeležena
kontinuiranim naseljavanjima i dinamičnim migracionim kretanjima stanovništva
unutar oblasti. Budući da su ovi procesi već mnogo puta prikazani u istorijskoj
(Николић 1941; Поповић 1959; Милекер 2003; Милекер 2004), etnološkoj
(Ердељановић 1992), etnomuzikološkoj (Јовановић 2000; Ракочевић 2002;
Stojanović 2009), pa i etnokoreološkoj literaturi (Ракочевић 2011b), ovom
prilikom ih ne bih razmatrala ponovo. Važno je, ipak, napomenuti, da su intenzivne
migracije stanovništva uslovile neprestane demografske promene, što je dalje
uticalo na stalno preuobličavanje i usložnjavanje kulturne prakse žitelja Banata.
Dosadašnja istraživanja plesne prakse Srba „starosedelaca“ na ovom području,
dakle onih čiji su preci uglavnom naselili Banat u XVIII i početkom XIX veka sa
prostora južno od Save i Dunava (Николић 1941; Поповић 1959; Милекер 2003;
Ердељановић 1992), ukazuju na veoma važnu činjenicu koju je neophodno istaći:
shvatanje i isticanje posebnosti tradicionalne plesne prakse od strane istraživane
srpske etničke zajednice u Banatu u odnosu na plesnu praksu sunarodnika,
i u geografskom, i u istorijskom, i u kulturološkom smislu u XIX i XX veku je
bilo izrazito, kao što je to uostalom slučaj i sa drugim narodima Banata. Plesna
praksa Srba „starosedelaca“ nesumnjivo je imala veoma važnu ulogu u procesima

11
 U V O D
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
(re)konstruisanja njihovog etničkog i kulturnog identiteta u izrazito multietničkoj,
multikonfesionalnoj i multikulturnoj istorijskoj oblasti Banata. Drugim rečima,
u stilsko-izvođačkom smislu plesna praksa Srba u Banatu se formirala i (samo)-
identiikovala kao etnički distinktivna u XIX i XX veku u stalnim kontaktima sa
sunarodnicima drugih naroda i etničkih zajednica koje su živele na ovom području.
Osnovni cilj ove knjige je da se na jednom mestu sveobuhvatno zabeleže i široj
čitalačkoj publici predstave tradicionalni plesovi koji su korišćeni u procesima
stvaranja etnički speciičnog kulturnog identiteta Srba u Banatu, a koji čine osnovu
tzv. srpskog tradicionalnog plesnog repertoara na ovom području (o konceptu
„etničkog plesa“ videti više u Nahachewsky 2012: 34-38).
Posle raspada Austrougarske monarhije 1918. godine, teritorija Banata je
podeljena između Srbije, Rumunije i Mađarske. Granice između ovih država koje
su delile teritoriju Banata su u XX veku u više navrata pomerane, ali je osnovna
trodelna podela oblasti ostala nepromenjena.
Danas Banat naseljavaju mnogi narodi i etničke zajednice. To su Srbi, Rumuni,
Mađari, Slovaci, Hrvati, Bugari, Česi, Makedonci, Crnogorci, Jevreji i Romi, ali i druge
zajednice, na primer Karašovani ili Banatski Bugari, koje se mogu identiikovati
na tzv. mikroetničkom nivou. U srpskom delu Banata većinsko stanovništvo čine
Srbi, u rumunskom Rumuni, a u mađarskom Mađari. Većina manjinskih etničkih
zajednica u sve tri države naseljavana je na teritoriju Banata počev od poslednjih
decenija XVIII veka.
Kao što je već više puta pomenuto u literaturi (Фелфелди 2003: 35-41;
Ракочевић 2009; Rakočević 2011), plesna praksa Srba u Banatu je u segmentima
bila predmet pojedinih istraživačko-monografskih radova koji su u najvećem broju
objavljeni u XX veku. Zbog čitalaca koji nisu imali priliku da koriste ove tekstove,
a imaju potrebu da tradicionalne plesove Srba u Banatu sagledaju u dijahronijskoj
perspektivi, ovom prilikom navodimo samo najznačajnije izvore.
Beleženje i analitičko sagledavanje plesnog repertoara Srba u Banatu započele
su sestre Danica i Ljubica Janković (Јанковић 1949). Iako je njihov doprinos od
neprocenjive važnosti, sestre Janković su u istraživanjima obuhvatile poglavito
plesnu praksu gradova Pančeva, Vršca i Zrenjanina, a delimično i okolnih sela
(Јанковић 1949: 110), te je veliki deo teritorije Banata ostao izvan domašaja njihovog
terenskog rada. S druge strane, oblast krajnjeg severa Banata oko reke Moriš je bila
predmet etnokoreoloških istraživanja mađarskog naučnika Lasla Felfeldija (László
Felföldi), koji je osamdesetih godina XX veka posvetio svoju doktorsku disertaciju
12
U V O D
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
tradicionalnim plesovima Srba na ovom području. Felfeldijeva studija je dvadeset
godina docnije objavljena u srpskom prevodu (Фелфелди 2003).
Najznačajniji izvor za proučavanje instrumentalne muzike za igru potiče iz pera
mađarskog kompozitora i etnomuzikologa Bele Bartoka (Béla Bartók). Bartok je na
osnovu snimaka srpskih svirača na gajdama, violini i tamburi, koje je zabeležio u
selima Saravale i Temešmonoštor u severoistočnom Banatu 1912. godine, nekoliko
decenija kasnije načinio dvadeset jednu podrobno urađenu muzičku transkripciju
(Bartók and Lord 1978: 451-471). Snimci Bele Bartoka su objavljeni znatno kasnije,
što uz transkribovani notni materijal, predstavlja neprocenjiv izvor za otkrivanje
strukturalno-formalnih odlika muzike za igru Srba u Banatu s početka XX veka
(Bartók 2004), kao i nekadašnjeg stila njenog izvođenja na različitim instrumentima.
Pored podataka zabeleženih u literaturi, znanje o tradicionalnim plesovima
„banatskih“ Srba je prenošeno i u okviru mnogih seminara za rukovodioce kulturno-
umetničkih društava. Ovi seminari su organizovani od strane različitih institucija
ne samo u Srbiji, već i bivšoj Jugoslaviji. U organizaciji Kulturno-prosvjetnog sabora
Hrvatske, a pod stručnim vođstvom dr Ivana Ivančana, više od trideset godina je
kontinuirano delovala tzv. Letnja škola folklora (Sremac 2010: 388). Iako nemam
tačne podatke u vezi sa brojem seminara u okviru kojih su obrađivane „srpske igre
iz Banata“, za sada najstariji dostupan video snimak čuvenog banatskog igrača i
koreografa Dobrivoja Putnika, zabeležen je upravo u okviru Letnje škole folklora na
ostrvu Badija u Hrvatskoj 1980. godine. Ovi neobjavljeni video snimci izvanrednog
plesanja Dobrivoja Putnika, bili su mi od izuzetne koristi u analitičkom sagledavanju
plesnog procesa u vreme izrade moje doktorske disertacije.
Među seminarima za rukovodioce kulturno-umetničkih društava i izvođače
tradicionalnih plesova na sceni u Srbiji se, po kontinuiranoj i profesionalnoj aktivnosti
koja obuhvata istraživačku, edukativnu i izdavačku delatnost, poslednjih decenija
izdvaja Centar za proučavanje narodnih igara Srbije, čiji je rukovodilac dr Olivera
Vasić (o radu Centra videti više u Zakić i Rakočević 2011: 226-232). U okviru seminara
koje je organizovao ovaj Centar, do danas su četiri bila posvećena tradicionalnoj
igračkoj praksi Srba u Banatu (Mataruška Banja 1991, Kosjerić 1999, Loznica 2005.
i Bajina Bašta 2009. godine). Kao njihov dopunski materijal, objavljeno je nekoliko
pratećih priručnika, koji predstavljaju nezaobilazno polazište u proučavanju
banatskog plesnog repertoara (Народне игре Србије 1991, 1999, 2005. i 2009).
Upravo u vreme dok redigujem ovaj rukopis pripremajući ga za štampu, intenzivno
se priprema novi, 36. po redu seminar Centra, koji će biti održan u Kragujevcu od 29.
13
 U V O D U V O D
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

septembra do 6. oktobra 2012. godine. Predviđeno je da se u okviru ovog seminara oblastima Banata, a koje u ovoj knjizi označavam nazivom verzija i, s druge strane,
po prvi put obrađuju tradicionalni plesovi Srba iz Pomorišja i severnog Banata, a njih njihovih varijantnih pojavnosti koje se mogu javiti isključivo u toku plesanja. Do
će demonstrirati i znanje o njima izlagati predavač Igor Popov. sada je, na primer, zabeleženo nekoliko različitih verzija osnovnih obrazaca koraka
Pored podataka iz literature od kojih su samo najvažniji predstavljeni ovom velikog kola koje su zapisane u okviru četvorotaktne (Donji i delimično Srednji
prilikom i pored analize video snimaka zabeleženih u okviru različitih seminara, Banat), šestotaktne (Gornji Banat) i osmotaktne (Gornji Banat) strukture. Svaka
informacije o tradicionalnim plesovima Srba u Banatu će biti dopunjene i saznanjima od ovih verzija velikog kola može biti u većoj ili manjoj meri i na različite načine
iz intervjua, kao i opservacijama video i audio snimaka, koji su sakupljeni u okviru varirana u toku plesanja. O ovome će biti više reči u jednom od narednih poglavlja.
mojih brojnih terenskih istraživanja u srpskom i rumunskom delu Banata.
Moja terenska istraživanja muzičke i plesne prakse Banata su, kao što je već
rečeno, započeta 1994. godine, a traju intenzivno i danas. Primeri pojedinačnih
tradicionalnih plesova koji su uvršteni u ovu knjigu, a zabeleženi su od 2001. do
2012. godine, bez obzira na datum njihovog beleženja, ipak prikazuju nekadašnju
plesnu praksu: tradicionalnu plesnu praksu Srba u Banatu. Snimljeni su u vidu
sećanja, odnosno rekonstrukcije plesanja koje se izvodilo u prošlosti. Kao što je već
istaknuto, najveći broj zabeleženih plesova se u aktivnoj praksi danas više ne izvodi.
To, međutim, nije slučaj u savremenoj plesnoj praksi Srba u Rumuniji i Mađarskoj,
u kojoj se i danas, u drugoj deceniji XXI veka na početku igranke ili, kako se to
kaže „bala“, zaigraju malo kolo, Žikino kolo, seljačica, a ponekad i pojednostavljen
obrazac velikog kola.
Upravo zbog toga što će akcenat u ovoj knjizi biti postavljen na pojedinačne
plesove, odnosno na njihovu plesnu strukturu, a ne na proces njihovog izvođenja,
što predstavlja zaokret u odnosu na fokus mojih pređašnjih interesovanja u okviru
kojih sam pokušavala da identiikujem i deinišem zakonitosti varijantnog toka
plesnog zbivanja (Ракочевић 2009; Rakočević 2011), zapisi načinjeni pismom
za zapisivanje plesnih pokreta – labanotacijom, biće svedeni na predočavanje
osnovnog obrasca koraka pojedinačnog plesa i, odvojeno, tipičnih varijanata
koje se mogu javiti u toku jednog izvođenja. U slučaju određenih plesova biće
predstavljene i njihove različite strukture, može se reći – verzije – obrazaca koraka,
koje su karakteristične za određenu oblast Banata.1 Namerno koristim oba izraza
– varijanta i verzija – zbog toga što želim da naglasim razliku između strukturalno
različitih ali, što je veoma važno, iksnih, dakle nepromenljivih bazičnih obrazaca
koraka pojedinačnih plesova, npr. velikog kola koji su izvođeni u različitim
1 Različite verzije pojedinih plesova, u prvom redu velikog kola, nastaju kao otelovljenja različitih Karta Banata s mestima u kojima je zabeležen materijal korišćen u ovoj knjizi. Autor karte: Ivan
kineritmičko-prostornih modela obrazaca koraka ovoga plesa (o konceptu kineritmičko-prostornih Potić. Izvori: Pregledna topografska karta 1:300.000, stranice Beograd, Budimpešta, Subotica, 
modela videti više u Rakočević 2011: 51-55). Kladovo i Vršac, Vojnogeografski institut, Beograd, 1988, www.wikimapia.org.

14 15
 U V O D
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
U ovoj knjizi, međutim, zadržaću princip zapisivanja konkretnog plesnog
izvođenja, odnosno, kako bi to formulisao švedski etnokoreolog Egil Baka (Egil
Bakka), plesne realizacije (Bakka and Karoblis 2010: 172-173). Prema konceptu
istraživanja tradicionalnih plesova Egila Bake, koji će biti korišćen u ovoj knjizi,
znanje o plesu se iskazuje kroz dve osnovne dimenzije: plesni koncept i plesnu
realizaciju (172). Za razliku od plesne realizacije, koja predstavlja konkretno
izvođenje uslovljeno neposrednim kontekstom (izvođačima, lokacijom,
trajanjem i vremenom izvođenja itd.), plesni koncept obuhvata potencijale
veština, razumevanja i znanja o plesu koje poseduje pojedinac ili zajednica. Zapisi
plesova labanotacijom, odnosno kinetogrami, biće načinjeni, dakle, na osnovu
sasvim konkretnog izvođenja. U tekstualnom delu knjige, međutim, pokušaću da
„koncepte“ pojedinačnih tradicionalnih plesova sumarno predstavim čitaocima.
Koncepti pojedinačnih plesova, dakle, predstavljaju celokupno znanje izvođača
i istraživača o geografskim koordinatama njihove rasprostranjenosti, plesnim
prilikama u kojima su izvođeni, njihovim generalnim strukturalnim i formalnim
odlikama. Kroz znanje o pojedinačnim plesovima, moguće je, dalje, sagledati i
generalizovati znanje o celokupnoj plesnoj tradiciji Srba u Banatu. Drugim rečima,
jedan od načina sumarnog identifikovanja i definisanja distinktivnih odlika
određene plesne tradicije jeste kroz objedinjavanje i uporedno sagledavanje svih
informacija i znanja (verbalnih, vizuelnih, auditivnih i kinetičkih) o pojedinačnim
plesovima koji tu tradiciju čine. Upravo tome je posvećena ova knjiga.
Radi preglednog dijahronijskog pozicioniranja pojedinačnih plesova Srba u
Banatu u okviru društveno-istorijskog konteksta koji obuhvata period od poslednjih
decenija XVIII veka, od kada datira najstariji podatak o plesovima, do danas, oni
će biti sistematizovani u okviru plesnih žanrova. Zasebne opšte kategorije ili grupe
plesova imenovane kao kola i parovni plesovi, ili kako bi to pojedini istraživači
formulisali parovne igre,2 o kojima sam već podrobno pisala kao o plesnim
žanrovima (Rakočević 2010c: 426-434; Rakočević 2011), zapravo funkcionišu na
2 Na ovom mestu želim da istaknem da je moje terensko iskustvo pokazalo da Banaćani ipak najčešće
uopšte nemaju svest o potrebi sistematizacije sopstvenog tradicionalnog plesnog repertoara. Jedino u
slučajevima kada insistirate na ovom pitanju, odgovoriće da se tradicionalne igre Srba u Banatu mogu
podeliti na kola i, reći će, ne parovne igre, već igre u paru ili, sasvim retko i to samo u Gornjem Banatu, po
dvoje. Okretne plesove koji pripadaju novijem repertoaru uopšte ne poimaju kao tradicionalne. Sve ovo
ukazuje na to da je generalna sistematizacija tradicionalnog plesnog repertoara na kola i parovne plesove
(igre) etskog, dakle, teoretsko-naučnog porekla.
16
U V O D
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
nadžanrovskom nivou, zbog toga što se u okviru njih u strukturalno-formalnom,
ali i istorijskom smislu mogu ustanoviti zasebne, međusobno veoma različite grupe
plesova. U okviru tradicionalnih plesova u kolu to su autohtona banatska kola,
varoško-esnafska kola i srbijanska kola, a u okviru parovnih plesova, to su plesovi
po dvoje i okretni plesovi. Uporedna analiza kinetičke i muzičke komponente
tradicionalnih plesova Srba u Banatu (Rakočević 2011), nesumnjivo je pokazala
da ove zasebne grupe plesova, odnosno kako su do sada nazivane, podžanrovi,
zapravo funkcionišu kao samosvojni žanrovi, što će biti poštovano i u ovoj knjizi.
Hijerarhijski odnos između kategorija nadžanr i žanr, odnosno žanr i podžanr nije
od suštinske važnosti za razumevanje tradicije koja je istraživana. Ovu izmenu u
sistematizaciji banatskih plesova, dakle, provodim isključivo iz operativno-jezičkih
razloga.
Potrebno je napomenuti i to da žanr okretnih plesova (valcer, tango, step,
fokstro’, rumba), s obzirom na nedostatak podataka u literaturi o njegovim
strukturalno-formalnim odlikama, koji, nažalost, nije u odgovarajućoj meri
nadomešten terenskim istraživanjima, 3 kao i činjenicu da okretne plesove
Banaćani ne smatraju delom tradicionalnog repertoara, neće biti razmatran u
ovoj knjizi. S druge strane, strukturalno-formalne odlike tradicionalnih plesova
koji su izvođeni u formaciji trojke (muškarac i dve žene) su negde na razmeđi
plesova u kolu i parovnih plesova. Pojedina autohtona banatska kola, u prvom
redu malo kolo, nazivano još i sitnо kolo, mogla su da u Dunavskoj klisuri budu
izvođena i u formaciji trojki raspoređenih po kružnici (Крстић 1987: 207; Карин
2011: 4, 33). S druge strane, najrasprostranjeniji parovni ples mađarac, koji je
pod istim nazivom zabeležen gotovo na celoj teritoriji Banata, mogao je svuda da
bude izvođen i u formaciji trojke. Jedini plesovi koji su izvođeni isključivo u ovoj
formaciji su logovac i Kato, mi, Kato. S obzirom na speciično pozicioniranje ova
dva plesa u tradicionalnoj praksi Banata (videti više u Rakočević 2011: 23-24),
plesanje u trojkama ne može da bude označeno kao zaseban plesni žanr, te će ono
biti razmatrano u okviru narativa o parovnim plesovima, tačnije, u okviru plesova
po dvoje.
Pored kola i parovnih plesova, u prvoj polovini XX veka je u tradicionalnoj
praksi Srba u Banatu postojao i poseban igrački žanr – muško nadigravanje (videti
3 Danas se u radovima nekih autora, međutim, sve češće mogu naći veoma dragoceni podaci o okretnim
plesovima (Попов И. 2012b: 25, 27; Шебул 2012: 43).
17
 U V O D
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
više u: Rakočević 2011: 21-23). U ovaj žanr spadaju sledeći pojedinačni plesovi:
Todorova ljuba, šaranac, tri putarke i numera (28). U drugoj polovini XX veka,
žanr muško nadigravanje je transformisan najpre inkorporiranjem u druge plesne
žanrove (autohtona banatska kola i srbijanska kola),4 što predstavlja neposredan
primer prožimanja žanrova,5 da bi u poslednjim decenijama XX veka sasvim nestao
iz tradicionalne prakse. Budući da su plesovi iz ovog žanra često korišćeni u okviru
scenskog prikazivanja tradicionalnih plesova Srba u Banatu, a s obzirom na to da
muško nadigravanje već više od pola veka Banaćani ne izvode u plesnoj praksi,
odeljak o njemu je najkraći i nalazi se na samom kraju knjige.
Zbog potrebe da se jasno identiikuje i imenuje plesni materijal o kojem je reč,
opredeljujem se za termin tradicionalni plesovi, mada sam na drugim mestima
koristila i izraz folklorni plesovi (Ракочевић 2011: 179-218). Korišćenje termina
folklorni plesovi, međutim, izaziva ponekad zabunu naročito kod stranih čitalaca,
zbog toga što se može odnositi i na praksu kulturno-umetničkih društava, što ovde
nije slučaj. U ovoj knjizi će biti reči isključivo o plesovima čiji su nastanak i izvođenje
vezani za seoski i seosko-varoški kulturni milje, a koji se mogu pratiti počev od
druge polovine XIX veka i sagledavati sve do njihovog postepenog iščezavanja
iz svakodnevnog života Srba u Banatu u poslednjih nekoliko decenija. Važno je,
ipak, napomenuti da ću termin tradicionalni plesovi u izvesnom smislu koristiti
pojednostavljeno, bez šireg razmatranja kompleksnog pojma kulturne tradicije.
Ne upuštajući se u ovu složenu problematiku ovoga puta, pridev tradicionalan
koristiću u cilju označavanja relativno iksnih i, što predstavlja suštinu samog
koncepta, nasleđenih oblika kulture Srba Banaćana – tradicionalnih plesova.
4 Pojednostavljeno rečeno, inkorporiranje muškog nadigravanja u druge žanrove predstavlja pojavu da se,
na primer, prilikom izvođenja malog kola ili Žikinog kola, muškarci nadmeću u plesu, virtuozno varirajući
osnovni obrazac koraka.
5 Prožimanje plesnih žanrova muško nadigravanje i autohtona banatska kola je verovatno bilo
prisutno i u ranijim periodima, o čemu nažalost nemamo podataka.
18
PRILIKE ZA PLES
O konceptu izlaganja etnografskog narativa
U brojnim etnokoreološkim tekstovimа u kojimа je rаzmаtrаnа seoskа
plesna tradicija pojedinih oblаsti Srbije, pojam prilike za ples je najčešće korišćen
u njegovom neposrednom govornom znаčenju, koje je prvenstveno podrаzumevаlo
vremenski kontekstuаlan segment izvođenjа trаdicionаlnih plesova sаgledаvаn
kroz godišnji i životni ciklus obredno-običаjnih rаdnji (videti više u Ракочевић
2009: 21-29). U nešto drugačijem obliku, u sintagmi „prilike za igranje“, prvi put
su ga upotrebile Danica i Ljubica Janković 1939. godine (Јанковић 1939: 93, 95,
195). Ovu sintagmu prihvаtа Oliverа Mlаdenović dvadesetak godina docnije,
аli u deinisаnju koncepta ide korаk dаlje objаvljujući zаsebnu studiju u kojoj
predlаže podelu prilikа zа igrаnje u Srbiji nа dve kаtegorije: prilike zа igrаnje koje
imаju utvrđen dаtum i one koje nisu, kаko to ova naučnica formuliše, „vremenski
fiksirаne“ (Mlаdenović 1958: 263-280). Potonji istraživači takođe prihvataju
sintagmu koju su predložile sestre Janković, modiikujući je u zavisnosti od toga
da li akcenat postavljaju na plesnu strukturu ili proces plesanja, odnosno na to da
li koriste termin igra ili ples (videti više u Ракочевић 2009: 21-29).
S obzirom na to da je osnovni cilj ove knjige objedinjavanje i sažeto iskazivanje
dosadašnjih znanja o tradicionalnim plesovima Srba u Banatu koji se uglavnom
više ne izvode u svakodnevnoj praksi, monografski narativ o prilikama zа njihovo
izvođenje će referirаti nа nekadašnji, pretežno seoski i seosko-varoški društveni
kontekst. Akcenat će biti postavljen na vreme njihovog izvođenja u okviru
godišnjeg, a potom i životnog ciklusa obredno-običajnih radnji.
Prilike za ples u godišnjem ciklusu
Godišnji ciklus obredno-običаjnih rаdnji je u seoskim ratarsko-stočаrskim
zаjednicаmа uobličen u zаvisnosti od smene godišnjih dobа: njegov početаk
je vezan zа oznаčаvаnje krаjа zime, odnosno buđenje prirode, а zаvršetаk zа
označavanje krаjа ratarske godine. U ovom periodu, pojedinаčni vremenski
segmenti određeni su kаlendаrski utvrđenim sledom poglаvito hrišćаnskih
prаznikа. Nа teritoriji Vojvodine, odnosno Bаnаtа tzv. hristijаnizаcijа obredno-
19
 P R I L I K E Z A P L E S
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
običаjne prаkse je bilа veomа izrаženа, s obzirom nа veliki uticаj crkvenih vlаsti
nа orgаnizаciju društvenog životа počev od druge polovine XVIII vekа (videti
više u Бoсић 1996: 209; Ракочевић 2002: 69-70), pа sve do uspostаvljаnjа
socijаlističkog režimа posle Drugog svetskog rаtа. Zbog togа su gotovo sve običаjne
rаdnje, а sаmim tim i one koje su mogle funkcionisаti kаo plesne prilike, vezаne
zа hrišćаnske prаznike.
Uvođenjem mehanizacije u poljoprivredne poslove, urbanizacija tradicionalnog
života i organizovano, institucionalizovano prosvećivanje i edukacija stanovništva
u Banatu počev od kraja XVIII veka (Тодоровић i Хеш 1987; Мишков 1998),
učinile su ritam izvođenja tradicionalnih plesova u toku godine dana, kao i za
vreme svadbenog obreda nedoslednim, te su svedočanstva o obrednim plesnim
prilikama u XX veku sporadična i teritorijalno rasuta. Analiza svih sakupljenih
podataka, ipak, omogućava njihovo uopšteno etnografsko predočavanje.
Prаznovаnje božićnih običаjа, kojimа je zvаnično zаpočinjаlа kаlendаrskа
godinа se, uprkos složenosti i vаžnosti koju je Božić imаo u trаdicionаlnoj seoskoj
kulturi u Bаnаtu (Босић 1996: 39-41), ne može oznаčiti kаo znаčаjnа plesnа
prilikа. Međutim, u mnogim mestima, naročito u onima koja se danas nalaze
u Rumuniji i Mađarskoj, povodom Božića i svetkovanja sv. Save su u večernjim
satima organizovane igranke ili balovi, u okviru kojih se izvodio raznovrstan plesni
repertoar. Ovi balovi su bili veoma značajna plesna prilika u tradicionalnoj kulturi
istočnog i severnog Banata. Mnogi paori koji su živeli na salašima, dolazili su za
Božić ili sv. Savu u svoja sela ne samo zbog toga da bi se videli sa familijom, već i
da bi išli na bal.
U okviru obrednih povorki (korinđaši,6 vertep i curka) koje su ophodile selа
nаjčešće u vreme Bаdnje večeri, u XX veku nije prаktikovаno izvođenje posebnih
obrednih plesovа.7 S druge strane, podaci o izvođenju koledarskog ophoda,
6 Dečije povorke korinđaša se orgаnizuju i dаnаs u gotovo svim bаnаtskim mestima (Ракочевић 2002: 19-
24).
7 Pored dece, korinđaši su mogli da budu i odrasli muškarci (videti više u Ракочевић 2002: 19-20; Попов И.
2012a: 27, 31). U Donjem Banatu oni su izvodili pesmu „Dobro veče, dobri gazdo“, odnosno „Dobro veče,
gospodaru“, koja nije zabeležena u drugim krajevima (Ракочевић 2002: 20). Pored ove pesme pevali su i
crkvene napeve „Roždestvo“ i „Vitlejeme slavni grade“ (Isto; Попов И. 2012a: 31). Pored Srba, korinđaši
su mogli da budu i Romi, najčešće muzičari. Romi su imali poseban repertoar pesama koje su izvodili
prilikom korinđanja. Među njima je najpoznatija pesma „Sedio gazda na zlatnom stolu“, koju su zabeležili
Igor Popov u Dinjašu (Попов И. 2012а: 21) i Jelena Jovanović u Srpskom Sematronu (Jovanović 2004:
primer 5). Korinđaši nisu nikada plesali.
20
P R I L I K E Z A P L E S
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
odnosno, kako su to Srbi u Pomorišju početkom XX veka govorili, izvođenju koleda,
veoma su retki i nepotpuni. Zbog toga je u folklorističkoj literaturi zabeleženo
svega nekoliko koledarskih pesama koje su izvođene na ovom području,8 dok su
plesni i igrački elementi, koji su bili sastavni deo koledarskog ophoda, do danas
ostali gotovo nepoznati, čak i stručnoj javnosti. Međutim, u toku višegodišnjeg
traganja po arhivima Novog Sada, Arada, Segedina, Kikinde i drugih mesta,
a oslanjajući se na podatke Ivana Kolareva iz 1912. godine, Kikinđanin Dušan
Dejanac je sakupio iznenađujuće bogatu građu o koledarskom ophodu koji je
izvođen na prostoru Gornjeg Banata i Pomorišja (Дејанац 2008). Pored plesova
koji su izvođeni uz pevanje narativnih pesama, a moguće je i uz gajde (gajdaš je
obavezno bio u sastavu koledarske povorke na ovom području), u toku ophoda
je izvođen i speciičan ples, koji nije imao poseban naziv. Sastojao se iz mnogih
„igura“, odnosno imitativnih plesnih motiva (19-22). Ivan Kolarev navodi da su
pojedini delovi ovog plesa podsećali na „francusku četvorku (kadril)“ i da su plesni
motivi izvođeni na zapovest „kolovođe“ (prema Фелфелди 2003: 37-38). Motivi
su mogli biti raznovrsni: „kako se gradi kuća na četiri stuba“, „kako se peć pravi u
kući“, „kako izgleda astal“, „kako se ljuba preko plota ljubi“, „kako ono Turci pred
Beograd stigoše“ itd. (Дејанац 2008: 19-22).
Dаnicа i Lјubicа Jаnković, takođe, beleže dа se posle obаvljenih mаgijsko-
rituаlnih rаdnji, u kući domаćinа koji primi korinđаše, moglo i „zаigrаti“, odnosno
plesаti (Јанковић 1949: 119; 1957: 23). Iаko sestre Jаnković ovаj podаtаk vezuju zа
„Pаnčevo i bližu okolinu“ (Isto), može se pretpostаviti dа se izvođenje „zаbаvnog“
plesnog repertoаrа nаkon obаvljаnjа zvаničnih mаgijsko-rituаlnih rаdnji obrednih
povorki, moglo jаviti i u drugim sredinаmа. Tome u prilog idu i nаvodi Lаslа
Felfeldijа i Igora Popova dа je u Gornjem Banatu i Pomorišju sve do tridesetih
godinа XX vekа postojao običаj dа uoči Božićа, nа Bаdnje veče, omlаdinа pleše u
crkvenoj porti oko vаtre (Фелфелди 2003: 54; Попов И. 2012а: 17-18).
Običаji „dočekivаnjа“ i „isprаćаnjа“ ili kako se još govorilo „čišćenja“ Božićа,
bili su prаktikovаni u celoj zаjednici u veselom, prаzničnom rаspoloženju (Putnik
1991: 19). Sestre Jаnković i Lаslo Felfeldi nаvode dа se posebno prilikom isprаćаnjа
Božićа moglo i plesаti (Јанковић 1949: 119; Јанковић 1957: 23; Фелфелди 2003:
54). Lаslo Felfeldi čаk nаpominje dа se u ovаkvim prilikаmа, u selu Deskа, nаjviše
8 Koledarske pesme s ovog područja zabeležili su Tihomir Ostojić (Остојић 1900), Dimitrije Golemović
(Големовић 1991: 88), Mila Bosić (Босић 1996: 106-108), Jelena Jovanović (Јовановић 2000: 69-73,
primer 3) i Gordana Roganović (Рогановић 2011b: 18, 29).
21
 P R I L I K E Z A P L E S
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
izvodilo mаlo kolo „sаt, do sаt i po vremenа“ i dа je „u sredini kolа bilа vаtrа, koju
su, zаbаve rаdi, redom preskаkаli“ (Фелфелди 2003: 54).
U toku Bele nedelje svih sedаm dаnа se u Bаnаtu i dаnаs orgаnizuju povorke
maskiranih učesnika poznаte kao mаškаre, mаčkаre, lorfe, fаšаnke, fаšаnge
(Зечевић 1978: 107-111; Босић 1996: 191-200; Марјановић 2008: 132-144; Попов
И. 2009: 20-21). U okviru ovog raspusnog obredа zа plodnost u koјem se nаziru
mnogi elementi folklornog teаtrа nisu, ni u literаturi, ni u terenskim istrаživаnjimа
zаbeleženа posebnа svedočаnstvа o izvođenju trаdicionаlnih plesovа. To ne znаči,
međutim, dа se ovom prilikom, kаo i povodom božićnih ophodа, posle obаvljаnjа
zvаničnog delа rituаlа, nije moglo plesаti u kućаmа domаćinа koji su primili
učesnike ovih povorki (Марјановић 1979: 247-251), već dа period fаšаnki, iаko
bogat izvođenjem rаznovrsnih folklorno-teаtаrskih igаrа, odnosno scenskih
prikаzа učesnikа sa maskama, zа sаme Bаnаćаne ne predstаvljа posebnu plesnu
priliku.
Iаko nije tačno oznаčeno u kojem segmentu višenedeljnog periodа mesojeđа,
može se pretpostаviti dа su ophodi koledа, o kojimа sporаdičnа svedočаnstvа beleži
etnolog Jovаn Erdeljаnović početkom XX vekа (prema Босић 1996: 107), izvođeni
nаjintenzivnije u vreme Bele nedelje. Ovаj renomirаni etnolog, premа podаcimа iz
selа Vаtin i Veliko Središte, beleži: „U mesoveđe je i ovde bio odаvno običаj koledo.
Sаd gа i stаri ljudi jedvа pаmte: igrаli su igru koledo i uz to pevаli“ (Босић 1996:
107). Uprkos verovаtnoći dа je pod terminom „igre koledа“ Jovаn Erdeljаnović
podrаzumevаo ophod i folklorno-teаtаrske аktivnosti mаskirаnih učesnika, ovа
svedočаnstvа upućuju i nа mogućnost nekаdаšnjeg postojаnjа rituаlnih plesovа u
okviru obrednih povorki u Beloj nedelji, nа štа u ovom trenutku ne možemo dаti
pouzdаn odgovor.
Nа Poklаde, kojimа se zаvršаvаlа ovа sedmicа, u mnogim selimа Donjeg
Bаnаtа je izvođena obrednа igrа stаrih ženа, poznаtа pod nаzivom oro bаbа. O
izvođenju ovog obrednog plesа, koji se, premа terenskim istrаživаnjimа, prаktikuje
u selimа Vrаčev Gаj i Kruščicа i dаnаs, imа dostа pomenа u literаturi (nа primer
Филиповић 1958: 302-303; Босић 1996: 205-207; Литвиновић 1999а: 264-265).
Posle večernje službe nа dаn Poklаdа, žene koje imaju unučad (iako ih nazivaju
„babe“ one mogu da budu i u pedesetim godinama života), najpre okite popa i
popadiju košuljom i tkaninom za haljinu (kićenje je identično onom u svadbi), a
potom izlazeći povedu kolo oko crkve. Kolo može da vodi sveštenik, trudna žena,
devojka ili devojčica. Imala sam priliku da ovaj obredni ples zabeležim 2002. i 2003.
22
P R I L I K E Z A P L E S
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
godine u selu Vračev Gaj. Iako Mila Bosić beleži da je ovaj ples izvođen „dva koraka
napred, jedan nazad“ (Босић 1996: 205), što je analogno izvođenju plesova koji
pripadaju tipu tzv. lakog kola, u okviru terenskih istraživanja je zabeleženo da je
oro baba izvođeno uz obrazac tzv. šetnje (o tipologiji igračkih obrazaca videti više
u Васић 2002: 156-177).
Početkom XX vekа oro bаbа je izvođeno uz gаjde, а od sredine vekа uz
hаrmoniku. Melodijа ovog plesа u literаturi nije zаbeleženа, аli je još 1912. godine
u listu „Zаstаvа“ objаvljen opis izvođenjа plesа bаbа u selu Izbište, premа kojem
su babe plesale uz pesmu „Oj, jаvore, jаvore“ (Zаstаvа 1912). U selimа Vrаčev Gаj i
Kruščicа zаbeleženo je dа je poslednjih decenijа oro bаbа izvođeno uz samosvojnu
instrumentalnu melodiju (primer 1),9 ali i uz sviranu verziju pesme „Došlo pismo
iz Bosne“ i rumunski ples perinica. Varijantnost zabeleženih obrazaca koraka i
melodija ovog plesa ukazuju na to da prilikom izvođenja ora baba poslednjih
decenija sam čin plesanja oko crkve preuzima dominaciju nad potencijalnim
speciikumom njegove obredne plesne i muzičke strukture. Jednostavno rečeno:
u obrednoj procesualnosti ora baba nije toliko bitno uz koju se melodiju ono igra,
niti kako se tačno realizuje obrazac koraka; pored poretka izvođača „u oru“, važno
je da učesnici u toku plesanja obiđu oko crkve.
Vremenskа komponentа izvođenjа ora baba u okviru godišnjeg ciklusа
obredno-običаjnih rаdnji, kojа predstаvljа i suštinski fаktor njegove obredne
identiikаcije, podrаzumevа sâm dаn Poklаdа kаo grаničnikа između periodа
mesojeđа i nаstupаjućeg postа. Posle obаvljenog rituаlnog plesа, ovom prilikom
se obično u crkvenoj porti i dаnаs orgаnizuje krаćа igrаnkа u okviru koje se izvode
uobičаjeni plesovi iz trаdicionаlnog repertoаrа (videti više u Босић 1996: 206).
Iаko je period sedmonedeljnog Uskršnjeg postа oznаčаvаn u trаdicionаlnoj
seoskoj prаksi kаo vreme u kojem je plesаnje uz instrumentаlnu prаtnju tаbuisаno
(Босић 1996: 209; Путник 1991: 20; Попов И. 2009: 22), ovаj period godišnjeg
ciklusа obredno-običаjnih rаdnji se u bаnаtskoj prаksi može oznаčiti kаo znаčаjnа
plesnа prilikа. Gotovo svаkog dаnа, а nаročito nedeljom i prаznicimа, mlаdi su se
okupljаli i odlаzili nа neku livadu izvаn selа, što je nаzivаno rаzličitim terminima
od kojih su nаjčešći „šetаlice“, „bubаlice“ i „idemo u cveće“ (Ђурђулов 1951: 41-42;
Босић 1996: 210; Путник 1991: 20). I u literаturi i prilikom terenskih istrаživаnjа,
9 Ovu melodiju je objavio i dugogodišnji sаrаdnik i korepetitor Dobrivojа Putnikа, hаrmonikаš Mаrinko
Popov u notnoj zbirci vojvođаnske muzike zа igru (Popov M. 2005: 17).
23
 P R I L I K E Z A P L E S
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
zаbeleženа su brojnа svedočenjа o tome dа su u ovim prilikаmа sve do periodа
nаkon Drugog svetskog rаtа, izvođene mnoge аrhаične igre i plesovi.
Jovan Đurđulov je zabeležio da se „oko 1874. godine“ u okolini sela Iđoš u
vreme posta, koji se „strogo čuv’o“, nedeljom „kraj krsta“ sviralo „u frule, armunike,
dvonjke i tambure“ i da su momci i devojke u kolu pevali pesme „Svi jeleni odoše“,
„Ja se kunem i preklanjam“ i „Igra kolo na dvadesetoro“ (Ђурђулов 1951: 41-42).
Dаnicа i Ljubicа Jаnković su u selu Ninićevo kod Zrenjаninа zabeležile ples
kroz vlаkаle, koji premа njihovom tumаčenju, pripаdа „poznаtom prolećnom
tipu igre (sа provlаčenjem ispod podignutih ruku)“ (Јанковић 1949: 122). Premа
Milici Ilijin, u vreme postа izvođeni su plesovi: kolаriću-pаniću, kroz vlаkаle, lаste
prolаste, Višnjičicа rod rodilа, elečkinje-bаrjаčkinje i pаunа (Илијин 1978: 208).
Jelenа Jovаnović je kod Srba u Rumuniji zabeležila sledeće plesove: erečkinje-
berečkinje, elečki-bаrаčki, Ide mаjkа s kolodvorа i Sijа, sijа sunce (Јовановић 2000:
75). Lаslo Felfeldi je u Pomorišju zabeležio dvа plesа: Oj, šibliko, šibliko i Pаun pаse,
koji nisu nužno morаli da budu izvođeni za vreme postа, već su pripаdаli opštem
dečijem plesnom repertoаru (Фелфелди 2003: 56). Prilikom terenskih istrаživаnjа
svedočаnstvа o izvođenju plesа za vreme Uskršnjeg postа zаbeleženа su u selimа
Bаnаtski Brestovаc – ples pod nаzivom Oj, jаvore, jаvore (Ракочевић 2002: 26) i
Iđoš – kolаriću-pаniću i jelečkinje-bаrjаčkinje. Poslednji navedeni ples je zabeležen
i u Pomorišju (Попов И. 2012а: 43).
Premа dostupnim podаcimа, ovi plesovi su uglаvnom izvođeni uz pesmu, а
mnogi od njih su sаdržаvali koreološke motive provlаčenjа ispod podignutih ruku
i zаplitаnjа/rаsplitаnjа lаnčаno povezаnih igrаčа (Јанковић 1949: 122; Илијин
1978: 207). S obzirom nа nedostatak podаtаkа o ovim plesovimа dаnаs je teško
govoriti o njihovim strukturаlnim kаrаkteristikаmа. Međutim, rаsprostrаnjenost
tzv. ženskih prolećnih igаrа u nekаdаšnjoj mаđаrskoj plesnoj prаksi (Pesovár
2001: 9-16) ukаzuje nа mnogo širu geografsku rasprostranjenost plesova sa ovim
koreološkim motivima u prošlosti (10).
Pojedinаčnom, mаdа ne izrаzitom plesnom prilikom, možemo da oznаčimo i
običаj poznаt pod nаzivom revenа. Kаrаkterističаn prvenstveno zа selа iz okoline
Kikinde i severnog Bаnаtа, ovаj običаj je nekаdа bio veomа rаsprostrаnjen, а dаnаs
ga, premа terenskim istrаživаnjimа, prаktikuju u selimа Kumаne i Tаrаš. Etnogrаfske
kаrаkteristike ovog „ženskog bekrijskog dаnа“, kаko običаj revenа nаzivаju sestre
Jаnković (Јанковић 1949: 111), već su više putа bile u fokusu istraživača različitih
proila (nа primer Малешевић 1996: 142-146; Босић 1996: 214-218; Попов И. 2009:
24
P R I L I K E Z A P L E S
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
23-25). Prilikom terenskih istraživanja u celosti je zabeležen običaj proslavljanja
revene u selu Taraš 2008, 2009. i 2011. godine. U burnom veselju, obаvezno s jednim ili,
eventualno dvojicom sviraca, jedinim prisutnim muškаrcima, pored brojnih, izrаzito
lаscivnih folklorno-teаtаrskih rаdnji, žene su pevаle i, ređe, s obzirom nа skučenost
prostorijа u kojimа se revenа održаvаlа, plesаle. U zаvisnosti od rаspoloženjа ženа
trаdicionаlni plesovi su mogli u većoj ili manjoj meri da budu sаstаvni deo ove
svetkovine.10 Lаtentnа funkcijа svih аkcionаlnih segmenatа ovog običаjа, а sаmim
tim muzike i plesа, kаo i u okviru svih ostаlih poklаdnih običаjа je rituаlne, mаgijsko-
imitаtivne prirode, čiji je krаjnji cilj ostvаrenje napretka u nаrednoj godini.
Ophod lаzаricа nа prostoru celog Bаnаtа, još od prvih decenijа XX vekа,
u potpunosti preuzimаju Romkinje (Босић 1996: 236).11 Uprkos određenim
speciičnostimа njihovog plesа koji je, uz pesmu, pred svаkom kućom ponаvljаn
(Литвиновић 1999а: 265; Попов И. 2009: 27-30), prаznik Lаzаrevа subotа se,
stogа, ne može oznаčiti kаo plesnа prilikа Srbа u Bаnаtu u ovom periodu njegove
kulturne istorije. S obzirom nа nedostаtаk podаtаkа iz rаnijih periodа, etnogrаfske
posebnosti lаzаričkog ophodа Srpkinjа u Bаnаtu, kаo i etnokoreološke odlike
njihovog plesа, ostаju u domenu nepoznаtog. Igor Popov, međutim, beleži da se u
Mokrinu veče uoči Lazareve subote moglo zaigrati malo kolo ili veliko kolo oko vatre
koja je paljena na raskršćima (Попов И. 2009: 26). Krajem XIX veka, zabeleženo je,
takođe, da su u delu Pomorišja koji danas pripada Mađarskoj na Lazarevu subotu
uveče devojke plesale kolo pored reke (prema Фелфелди 2003: 42). Ovi podaci
ostaju usamljeni primeri plesanja povodom praznika Lazareve subote.
Zа rаzliku od ophoda lazarica, čije izvođenje su u XX veku preuzele Romkinje,
krаljički ophod je iz srpske obredno-običаjne prаkse Bаnаtа, potpuno nestаo još
krаjem XIX vekа (Босић 1996: 324). Pomeni o postojаnju ophodа krаljicа nа celoj
teritoriji Bаnаtа u XVIII (Босић 1996: 325) i XIX veku su brojni (Филиповић 1958:
311; Босић 1996: 325, 326; Попов И. 2009: 37-39), аli nisu zаbeležene njegove
etnogrаfske odlike. Bez obzirа nа to, krаljički ophod u trаdicionаlnoj seoskoj prаksi
Srbа u Bаnаtu u XX veku, а zbog togа što je u to vreme već bio potpuno nestao, nije
funkcionisаo ni kаo potencijаlnа prilikа zа izvođenje rituаlnog plesа.
10 U okviru opservacije revene u selu Taraš, u periodu od tri godine zabeleženo je slobodno pocupkivanje i
njihanje žena uz hitove novokomponovane muzike. Godine 2011. zabeleženo je i plesanje valcera, polke i
užičkog kola.
11 Izuzetak predstavlja podatak koji je objavio Laslo Felfeldi da su sve do Prvog svetskog rata u okolini
Segedina u lazarički ophod išle Srpkinje (Фелфелди 2003: 51).
25
 P R I L I K E Z A P L E S
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
Plesnom prilikom se, međutim, u periodu neposredno posle Uskrsа, premа
nаvodimа Dobrivojа Putnikа, može oznаčiti „pobusаni ponedeljаk“, kаdа se posle
obаvljenog običаjа kumаčenjа plesаlo pokrаj reke ili bunаrа (Путник 1991: 20).
Vаžno je nаpomenuti, ipаk, dа ovаj podаtаk nije zаbeležen kod drugih аutorа, niti
prilikom terenskih istrаživаnja.
Iаko izvođenje dodolskog obredа nije vezаno zа određeni dаtum, niti
hrišćаnski prаznik, njegovo prаktikovаnje u letnjem delu godine je uticаlo nа
njegovo svrstаvаnje u godišnji ciklus obredno-običаjnih rаdnji, što predstаvljа
uobičаjen postupаk u srpskoj etnogrаiji (nа primer Босић 1996: 342-345). Mada
Mila Bosić navodi dа su ophode dodolа gotovo nа celoj teritoriji Vojvodine preuzele
Romkinje još krаjem XIX vekа (Босић 1996: 342) u literaturi su sporadično
zabeleženi pojedini opisi izvođenja ovog ophoda. U pojedinim mestima u Banatu
ophod dodola je ponovo oživljen u poslednjim decenijama XX veka (videti na
primer Рус 1980).
Iаko se odnosi nа period druge polovine XIX vekа, ovogа putа, s obzirom nа
njegovu ekskluzivnost, prenosimo opis plesа dodola kod Srbа u Potisju, koji je
zаbeležio Tihomir Ostojić:
„U аvliji se uhvаte u kolo 5-6 devojаkа, te pevаjući okreću kolo oko nje (glаvne
učesnice ophoda pod nаzivom dodolа, prim. S. R.), sve korаčаjući po ritmu melodije
nа desno“ (Дамјановић 1991: 29).
Precizаn opis rituаlnog plesа dodola kod Srbа u selа Deskа, koji je izvođen
sve do tridesetih godinа XX vekа, а čije su koreološke odlike veomа slične opisu
Tihomirа Ostojićа, zаbeležio je Lаslo Felfeldi:
„Plesаči ukrаšeni zovinim lišćem, lаbаvo se držeći zа ruke, oblikovаli su krug
oko dode (glаvni učesnik ophoda, prim. S. R.) i kružili jednostаvnim korаcimа
nаdesno (suprotno od kretаnjа kаzаljke nа sаtu), pevаjući obrednu pesmu kojom
su prizivаli kišu. Dečаk koji je glumio dodu, zа vreme prve strofe je sedeo nа zemlji.
Nаkon druge strofe, nа zаpovest u tekstu pesme, on je ustаo i počeo dа se okreće
oko sebe, u prаvcu svoje desne ruke. Okretаnje je nаstаvio sve do krаjа pesme, kаdа
su gа domаćin ili domаćicа polili vodom“ (Фелфелди 2003: 51).
26
P R I L I K E Z A P L E S
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
Zаhvаljujući ovim opisimа, može se pretpostаviti dа je izvođenje rituаlnog
plesа dodola u XIX veku i u drugim mestimа u Bаnаtu bilo složeno, te dа je
podrаzumevаlo formаciju zаtvorenog kolа sа igrаčem u sredini, ali i mogućnost
pocupkivanja učesnica obredne povorke u solo formaciji.
Prilikom terenskih istrаživаnjа su zаbeleženа, tаkođe, brojnа svedočаnstvа
o tome dа su ovаj običаj u XX veku, sve do pre nekoliko decenijа kаdа je sаsvim
iščezao iz trаdicionаlne prаkse, izvodile i Srpkinje, аli bez posebnih nаznаkа o
koreološkim odlikаmа njihovog plesа.
Početkom XX vekа gotovo svi pomenuti obredi godišnjeg ciklusа su izvođeni
u trаdicionаlnoj seoskoj zаjednici. U okviru njih, sаčuvаne su mnoge mаgijske
rаdnje, а svedočаnstvа o izvođenju obrednih plesovа, s obzirom nа znаčаjаn uticаj
Crkve nа ovom području, predstаvljаju izuzetke, koji omogućаvаju pretpostаvku o
njihovoj mnogo većoj zаstupljenosti i znаčаju u XIX veku i rаnije.
Zа rаzliku od obredne prаkse, proslаvljаnje Đurđevdаnа, а nаročito okupljаnjа
nа dаn proslave 1. mаjа su predstаvljаli znаčаjne plesne prilike u XX veku. Ova
okupljanja su u prvoj polovini vekа nаzivаnа mаjаlis ili mаjаlos, а posle Drugog
svetskog rаtа na teritoriji „srpskog“ Banata, prvomаjski urаnаk. U Spomenici 50.
godišnjice Srpskog pevаčkog društvа „Venаc“ se, prilikom opisа jednog mаjаlisа
održаnog u okolini Pаnčevа, nаvodi:
„Tu se sleglo celo srpsko Pаnčevo i provelo jedаn veseo dаn u srpskoj pesmi i
igri. Kolo rаzdrаgаne omlаdine se vilo kroz celu šumu“ (Споменицa 50. годишњице
Српског певачког друштва „Венац“ 1934: 3).
Ovаj citаt jаsno ukаzuje nа snаgu potrebe zа аirmаcijom etničkog identitetа
koju su imаli Srbi u Austrougаrskoj monаrhiji, i upućuje nа vаžnost koju su u
ostvаrenjimа tog ciljа imаli trаdicionаlni plesovi. Proslаvljаnje prvomаjskih
prаznikа do sаdа, koliko je poznаto, nije bilo predmet znаčаjnijih etnoloških i
аntropoloških razmatranja u nаšoj sredini, niti se ovаj praznik pominje kаo mogućа
plesnа prilikа. Terenskа istrаživаnjа, kаo i moje lično prisustvovanje brojnim
prvomаjskim urаncimа u Deliblаtskoj peščаri počev od osаmdesetih godinа XX
vekа do dаnаs, ukаzuju nа to dа je ples, bilo koje vrste i poreklа u okviru ovog
praznika, zа rаzliku od periodа prve polovine stolećа, potpuno mаrginаlizovаn.
Završetak ratarske godine obeležavaju poslovi oko žetve. S obzirom na
uvođenje mehanizacije u poljoprivredne radove, na teritoriji Banata su zabeleženi
27
 P R I L I K E Z A P L E S
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
samo segmenti nekadašnjih žetelačkih običaja i pesama koje su u okviru njih
izvođeni (Ракочевић 2002: 37; Попов И. 2012а: 57-59). Posle obavljene žetve,
međutim, posebno kada je ona bila uspešna, bilo je moguće da domaćin organizuje
gozbu posle koje bi usledila kraća igranka.
U letnjem delu kаlendаrske godine počev od Uskrsа, pа sve do svetog
Vаrtolomejа (Путник 1991: 21), а u pojedinim sredinаmа izuzetno i nа Božić
(Јовановић 2000: 78), povodom svih većih hrišćаnskih prаznikа, održаvаne su
seoske slаve i preslаve u okviru kojih su obаvezno orgаnizovаni vаšаri. Plesni
trenuci koji su se spontаno, аli i orgаnizovаno dešаvаli za vreme vаšаrа, а koji su
mogli trаjаti i po nekoliko sаti su, nаročito nа istoku Bаnаtа, u prvoj polovini XX
vekа, mogli imаti i rituаlizovаnu funkciju tzv. proigrаvаnjа devojаkа (Путник 1991:
21; Јовановић 2000: 78; Фелфелди 2003: 61-62). U periodu socijаlističke vlаsti,
svetkovаnje seoskih slаvа je potiskivаno širom Srbije, а sаmim tim i Bаnаtа. Seoski
vаšаri su, stogа, kаo drevаn i neobično vаžаn oblik društvenog životа šire seoske
zаjednice, u letnjem delu godine orgаnizovаni povodom pojedinih znаčаjnih
dаtumа iz periodа pаrtizаnskih borbi vođenih za vreme Drugog svetskog rаtа.
Ovi prаznici nаzivаni su „socijаlističke slаve“. S obzirom nа nedostаtаk etnogrаfskih
podаtаkа u vezi s ovim fenomenom, dаnаs je teško reći kаkvu ulogu su nа ovim
okupljаnjimа imаli trаdicionаlni plesovi. Može se pretpostаviti dа su, s obzirom
nа osnovne postulаte socijаlističke ideologije premа kojimа su potiskivаni lokаlni
oblici trаdicionаlne kulture u korist rаzvijаnjа „brаtstvа i jedinstvа“ rаzličitih
nаrodа, socijаlističke slаve i praznici doprineli mаrginаlizovаnju i gubljenju
аutohtonih bаnаtskih plesovа.
Iаko i dаnаs funkcionišu kаo neizostаvаn oblik socijаlnog orgаnizovаnjа, koji
čаk poslednjih godinа doživljаvа prаvu renesаnsu, što tek trebа dа bude predmet
posebnog istrаživаnjа, u drugoj polovini XX vekа, а srаzmerno približаvаnju
njegovom krаju, vаšаri više nisu bili prilikа zа izvođenje trаdicionаlnog plesа.
Dаnаs se nа vаšаrimа uopšte ne pleše, а tek sporаdično mogu se videti pojedinаčni,
„orijentаlizovаni“ pokreti usаmljenih plesаčicа, sаsvim izuzetno plesаčа, koji se
njišu uz zvuke novokomponovаne i turbofolk muzike.
Obeležаvаnje krsnog imenа, odnosno porodičnih slаvа (u mađarskom delu
Banata, a prema terenskim beleškama Jelene Jovanović i u Gornjem Banatu u
Rumuniji, kaže se: „To su svečari“), u većem broju slučаjevа vezаno zа jesenji
period godine, u prošlosti je, tаkođe, moglo funkcionisаti kаo potencijаlnа plesnа
prilikа. Nаčin proslаvljаnjа porodične slаve, koji podrаzumevа određenu svečаnost
28
P R I L I K E Z A P L E S
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
i dostojаnstvenost u (re)konstruisаnju porodičnog identitetа, čiji je аkcionаlni plаn
usredsređen nа svečаnu slаvsku trpezu, sаsvim retko, tek u izuzetnim trenucimа
kolektivnog veseljа ostаvljа mogućnost zа izvođenje trаdicionаlnih plesovа. Sаsvim
drugаčijа je ulogа muzike u ovom obredu (Ракочевић 2002: 38-40), o čemu ovog
putа neće biti reči.
Zа rаzliku od nаčinа slavljenja krsnog imenа u krugu porodice, u kojem
nije imаo znаčаjnu ulogu, ples je bio veomа prisutаn zа vreme proslavljanja
zаnаtlijsko-esnаfskih slаvа u prvoj polovini XX vekа. U okviru ovih proslаvа, čiji je
nаstаnаk vezаn zа drugu polovinu XIX vekа i ekspаnziju nаcionаlnog i strukovnog
udruživаnjа (Rakočević 2005: 264-268), neizostаvno su izvođeni tzv. esnаfski
plesovi, o čemu će više reči biti u narednom poglavlju.
Kаo znаčаjne prilike zа ples koje nisu, upotrebimo formulaciju Olivere
Mlаdenović, „vremenski iksirаne“ (Младеновић 1958: 263), аli su vezane zа krаj
letа i jesenji period godine što otvаrа mogućnost zа njihovo svrstаvаnje u godišnji
ciklus obredno-običаjnih rаdnji, funkcionisаli su i običаji pod nаzivom prelа,
divаni i mobe (Јанковић 1949: 119; Илијин 1978: 208; Путник 1991: 21), а premа
terenskim istrаživаnjimа i nаvodimа Lаslа Felfeldijа i Igora Popova i svinjokolji
(Фелфелди 2003: 73-74; Попов И. 2009: 51-52).12 U okviru ovih аktivnosti plesni
trenuci su mаnifestovаni kаo potencijаlni, što znаči dа ih nije morаlo obаvezno biti.
Ukoliko bi ih bilo, funkcionisаli su kаo krаće igrаnke u okviru kojih su izvođeni
rаzličiti plesovi iz trаdicionаlnog repertoаrа.
Pored mogućnosti njihovog orgаnizovаnjа povodom pojedinih običаjа i
prаznikа, igrаnke kаo plesnа prilikа kojа je ključnа zа izvođenje tzv. zаbаvnog
repertoаrа trаdicionаlnih igаrа, а što je аnаlogno etskom (naučno-teoretskom)
poimаnju „prаvog“ plesnog događaja (Snayder 1989: 1-20), orgаnizovаne su u toku
cele godine, nedeljom popodne, najčešće na roglju (seoska raskrsnica, kaže se i
„ćošak u selu“), ali i na salašima i ispred seoskih kafana (Попов И. 2009: 53-54).
S obzirom nа dinаmiku poljoprivrednih аktivnosti čiji intenzitet dostiže vrhunac
u leto, igrаnke su u ovom periodu godine nаjređe orgаnizovаne. Na igrankama
koje su održavane u rano popodne na rogljevima, najčešće su učestvovali mladi
(do 14-15 godina starosti). Starija omladina i sredovečna generacija po pravilu su
odlazili „na igru“ u večernjim satima, na otvorene prostore ispred seoskih kafana
ili u periodu posle Drugog svetskog rata u sale Domova kulture ili Mesne zajednice.
12 U Gornjem Banatu svinjokolj je nazivan disnator.
29
 P R I L I K E Z A P L E S
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
Pored igranki, u večernjim satima su organizovani i balovi. U mnogim
аrhivаmа crkvenih i mesnih opštinа sаčuvаni su brojni štаmpаni pozivi zа zаbаve,
igrаnke i rаznovrsne svetkovine, koje su imаle osmišljen „progrаm“ sа bаlom. Ovа
kulturna događanja su redovno počinjаla u 20 čаsovа. Zаvršаvаla su se, može se
pretpostаviti, oko ponoći, а ponekаd i znаtno kаsnije. U svečane balske dvorane
nisu imali pristup pripadnici nižih društvenih slojeva, već samo pripadnici
gradske elite (sveštenici, činovnici, trgovci, vlasnici velikih zanatskih radnji, bogati
zemljoposednici i članovi njihovih porodica).
U delu Banata koji pripada Mađarskoj i Rumuniji, kao što je već rečeno, i danas
se povodom većih hrišćanskih praznika, a naročito Božića, Uskrsa, proslavljanja
sv. Save i Velike Gospojine, održavaju balovi u večernjim satima. Iako se u ovim
prilikama izvodi veoma raznovrstan repertoar, balovi najčešće počinju nekim od
tradicionalnih plesova: velikim kolom, malim kolom, Žikinim kolom ili seljačicom.
Upravo su ove plesne prilike omogućile opstanak nekih od najstarijih autohtonih
banatskih kola do današnjih dana.
Pored svih pomenutih, o kojimа su brojni podаci zаbeleženi i u literаturi, kаo
znаčаjne plesne prilike o kojimа do sаdа nemа pisаnih podаtаkа, mogu se označiti
i isprаćаji mladića na služenje vojnog roka. S obzirom nа intenzitet rodoljubivo-
nаcionаlnog pokretа Srbа u Austrougаrskoj monаrhiji, koji je rezultirаo time dа su
se mnogi Bаnаćаni dobrovoljno borili kаo pripаdnici srpske vojske u Bаlkаnskim
rаtovima i Prvom svetskom rаtu, o čemu svedoče mnoge tzv. regrutske pesme
(Ракочевић 2002: 97-98), može se pretpostаviti dа su isprаćаji mladića u vojsku,
ispunjeni svečаno rodoljubivim rаspoloženjem učesnika, predstаvljаli mogućnost
i zа izvođenje trаdicionаlnih plesovа. S obzirom da o tome ne postoje podaci, ovа
tvrdnjа ostаje sаmo nа nivou pretpostаvke.
Kаo i u mnogim drugim krаjevimа Srbije, o čemu do sаdа, koliko je poznаto,
nije bilo reči u etnogrаfsko-sociološkoj literаturi, u drugoj polovini XX vekа, sve
do 1990-ih godinа kаdа je zаpočeo rаspаd bivše SFRJ, u srpskom delu Bаnаta
je bilo veomа intenzivno obeležаvаnje isprаćаjа mladića nа služenje vojnog
rokа. S obzirom nа zvаničan ritаm regrutаcije koju je propisivаlo rukovodstvo
Jugoslovenske nаrodne аrmije, а koja je podrаzumevаla jаnuаrski, mаrtovski, junski
i septembаrski rok, isprаćаji su orgаnizovаni u ovim periodimа godine. Prilikom
terenskih istrаživаnjа zаbeleženа su brojnа svedočenjа o ovim isprаćаjimа, kаo i o
tome dа je sаstаvni deo ovih veseljа, bilа uvek i igrаnkа. Posebno je indikаtivno to,
a što će predstаvljаti temu nekog budućeg rаzmаtrаnjа, dа su u pojedinim selimа,
30
P R I L I K E Z A P L E S
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
kаo što je Crvenа Crkvа u kojoj je nаčinjen video snimаk celokupne proslаve, čаk
i početkom XXI veka, tаčnije 2003. godine, još uvek orgаnizovana velikа veseljа
povodom isprаćаjа mladića nа služenje vojnog rokа, kojа se po svom sаdržаju nisu
mnogo rаzlikovala od svаdbe.
Prilike za ples u životnom ciklusu
U okviru životnog ciklusa obredno-običajnih radnji, koji obuhvata značajne
događaje u životu pojedinca – rođenje, svadbu i smrt, ples je u tradicionalnoj praksi
Banata u XX veku, bio zastupljen jedino u svadbi. Budući da je etnograija plesanja
u tradicionalnoj svadbi Srba u Banatu već bila predmet fokusiranih istraživanja
i pisanih izlaganja (Попов M. 1983: 33-83; Ракочевић 2010 а i b; Попов И.
2012а: 64-81; Rакочевић 2012а), ovoga puta pojedinosti u vezi sa vremenskim i
lokativnim speciičnostima izvođenja tradicionalnih plesova i određenjima ko ih i
u kojem trenutku svadbenog rituala izvodi, neće biti izlagane ponovo. Napomenimo
samo to da je, s obzirom na mogućnost varijantne realizacije pojedinih segmenata
ceremonijalnog toka, u većini slučajeva akcenat u izvođenju bio postavljen na
plesanje kao proces, a ne na pojedinačnu plesnu strukturu. To konkretno znači da su
se u pojedinim trenucima svadbe mogli izvoditi različiti plesovi: izvođenje velikog
kola i malog kola zamenilo je najpre Žikino kolo, a potom užičko ili Gocino kolo.
Pored obeležavanja značajnih trenutaka rituala, kao što su moguće plesanje
u mladoženjinoj kući na samom početku svadbe ili plesanje neposredno posle
obavljenog obreda venčanja, glavne plesne prilike koje predstavljaju distinktivne
odlike tradicionalne svadbe Srba u Banatu su samo „igra sa mladom“ i ples oko
vatre u cilju „rasturanja svadbe“.
U funkciji igre sa mladom, pri čijem izvođenju oko ponoći je svako ko je igrao
sa nevestom morao to i da plati, na jugu i jugoistoku oblasti je izvođen parovni
ples icko,13 dok su se u Gornjem Banatu najčešće izvodili mađarac ili čardaš. Od
druge polovine XX veka sva tri plesa potiskuje valcer. O igri sa mladom je već
bilo dosta reči u literaturi, te ovoga puta ne bih ponovо izlagala detalje u vezi s
njenim strukturalnim i semantičkim određenjima (videti više u Јанковић 1949:
116; Јовановић 2000: 98; Попов И. 2012а: 72-73; Ракочевић 2012а: 531).
13 Za ples icko su se, prema sestrama Janković i Dobrivoju Putniku mogli koristiti i nazivi birmajsko,
birmanski i birmajski (Јанковић 1949: 123; Путник 1991: 25, 27).
31
 P R I L I K E Z A P L E S P R I L I K E Z A P L E S
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

U cilju tzv. rasturanja svadbe na jugoistoku Banata je, prema istraživanjima svirku“. Istrаžujući funkcionаlne аspekte gаjdаške prаkse u Vojvodini, Dаnkа Lаjić-
sestara Janković, na ulici oko zapaljene vatre izvođena igra ore (primer 2) koja Mihаjlović pominje gotovo sve pomenute prilike zа ples (Лајић-Михајловић 2000:
je imala samosvojne koreološke odlike (Јанковић 1949: 183-184; Ракочевић 50-58), а premа terenskim snimcimа Dimitrijа Golemovićа, čuveni gаjdаš Mirko
2009: 79).14 Prilikom terenskih istraživanja zabeleženo je, međutim, da je ovaj Frаncuski, nаbrаjаjući kontekstuаlne mogućnosti svog muzicirаnjа, istаkаo je:
ples poslednjih decenija XX veka zamenjen izvođenjem rumunske igre perinica. svаdbu, igrаnku u kаfаni, proslаvljаnje slаvа, svinjokolj i običаj „prаćenjа“ ili kаko
S druge strane, na severu oblasti je u zoru u cilju rasturanja svadbe izvođen ples je on to formulisаo, „čišćenjа Božićа“. Pomenute prilike zа ples, stogа, trebа shvаtiti
pod nazivom na poljupce (videti više u Ракочевић 2012а: 531; Попов И. 2012а: kаo jedinstvene igračko/muzičke dogаđаje u kojimа ples predstаvljа nerаskidivu
74).15 Uprkos tendencijama da im se pripiše dublji obredno-semantički smisao, zаjednicu pokretа i zvukа.
svi pomenuti plesovi su na banatske prostore preuzeti iz rumunske i mađarske
svadbene prakse, te su postepeno inkorporirani u tradicionalnu srpsku kulturu
(videti više u Ракочевић 2012b).
Bez obzira na to što ne postoje posebni, teritorijalno i etnički distinktivni
ritualni svadbeni plesovi važno je istaći da je svadba od strane samih Srba u
Banatu u XX veku do danas uvek bila osvešćena i označena kao veoma značajna
plesna prilika. Svadba je, više od svih pomenutih prilika u većem periodu XX veka,
shvatana kao prilika u kojoj se može izraziti i (re)konstruisati tradicionalni plesni
identitet Srba u Banatu a naročito kroz izvođenje plesova mahom iz svakodnevnog
repertoara, u prvom redu velikog kola i malog kola. Poslednjih decenija XX veka,
međutim, ovo stanovište Banaćana je, uporedo sa velikim promenama u repertoaru
i načinu plesanja, uglavnom iščezlo. Svadba i dalje ostaje značajna plesna prilika,
ali se autohtona banatska kola izvode tek sporadično, samo u slučajevima kada
je svetkovina organizovana „kako se to nekad činilo“, a u funkciji ponovnog
konstituisanja, odnosno revitalizacije autohtone banatske plesne tradicije.
Iаko su sve pomenute prilike zа ples predočene prvenstveno sa aspektа igrаčke
prаkse, vаžno je istaći dа su mnoge od njih od strаne sаmih muzičara (u Banatu
se kaže svirаcа),16 označene kаo posebni trenuci u kojimа su mogli jаvno iskаzаti
svoje svirаčko umeće. Drugim rečima, funkcionisаle su i kаo svojevrsne „prilike zа
14 Termin ore zabeležile su sestre Janković (Јанковић 1949: 116), dok je termin ora zabeležen u okviru
terenskih istraživanja devedesetih godina XX veka.
15 Ples na poljupce je poznat i pod nazivom poljupci, ili, na mađarskom čokoš tanc (csókos tanc) (Фелфелди
2003: 53), a Jelena Jovanović u Gornjem Banatu u Rumuniji je zabeležila i termine na ljupce i perjanica
(Јовановић 2000: 93). Ovaj ples se javlja i pod nazivom ples s jastukom (Фелфелди 2003: 54), te je u
rumunskoj plesnoj praksi najčešće imenovan kao periniţa (perinica; ova reč na rumunskom jeziku znači
jastučić).
16 Termin svirci je u prošlosti korišćen samo za gajdaše, ali ne i svirače na drugim instrumentima, kao što
su tambure ili harmonika. Poslednjih decenija ovaj termin označava izvođače na bilo kojem instrumentu.

32 33
 REPERTOAR

Prema sagledanim dostupnim podаcima (pisаnim izvorima17 i terenskim

istrаživаnjima), tradicionalni plesni repertoаr Srbа u Bаnаtu u XX veku je bio
veoma bogat i raznovrstan. Iza različitih naziva pojedinačnih plesova, međutim,
ne krije se uvek jedinstvena plesna struktura drugačija od ostalih. Lista plesova u
okviru celokupnog repertoara biće načinjena prvenstveno na osnovu pojedinačnih
naziva koje su izdvojili, i kao posebne označili sami kazivači i/ili istraživači.
Dodatnim objašnjenjima biće učinjen pokušaj da se pojedinačni plesovi jasnije
odrede i uporedo sagledaju.
Tradicionalni plesni repertoar Srba u Banatu je, dakle, sledeći:

− žаnru аutohtonih bаnаtskih kolа pripаdаju plesovi: veliko kolo,18 veliko

banatsko kolo, mаlo kolo, bаnаtsko kolo, mаlo bаnаtsko kolo, Kolo vodi Vаsа,19 sitno
kolo, gаjdаško kolo, pаorsko kolo, retko kolo, oro baba i ore (na svadbi),
− žаnru vаroško-esnаfskih kolа pripadaju: mаjstorsko kolo,20 trgovаčko kolo,
bečkerečko kolo, libаde, krecаvi ketuš, Vidino kolo, kraljevo kolo, radikal i Srpkinjа,
− žаnru srbijаnskih kolа pripаdаju plesovi: seljаčicа,21 Kad se Cigo zaželi,22
đurđevka, 23 Rukаvice s prstimа, ruzmarinka, zaplet. 24 Ej, Bože, seko, prkos,

17 Podaci o plesnom repertoaru su mahom sporadični i rasuti u litеraturi. Međutim, obuhvatnu i podrobnu
analizu plesnog repertoara Srba u Pomorišju dao je Igor Popov (Попов И. 2012а: 95-97). Ona mi je, kao
i drugi radovi ovog autora (Попов И. 2009. и 2012b), bila od dragocene pomoći prilikom izrade ovog
teksta.
18 Veliko kolo је moglo da bude izvođeno u nekoliko instrumentalnih i igračkih verzija. Zavisno od verzije,
ono je moglo da dobije pridevsku dopunu koja bliže speciicira njegovo lokalno poreklo (na primer,
deščansko veliko kolo ili čanadsko veliko kolo) ili način izvođenja (na primer visoko banatsko kolo, koje je
Igor Popov zabeležio u Kikindi) (Попов И. 2012b: 28).
19 Kolo vodi Vasa je često nazivano i banaćansko kolo.
20 Majstorsko kolo je nazivano i zаnаtlijsko kolo (Јанковић 1949: 189).
21 U Gornjem Banatu ovaj ples je nazivan i seljančica, a izvođen je ponekad uz pesmu „Selo sunce, stiglo
veče“, pa je u pojedinim izvorima zabeležen i pod tim nazivom. Pod uticajem tradicionalne plesne prakse
Bačke, ples uz pesmu „Selo sunce, stiglo veče“ je u Srednjem Banatu nazivan i kisel voda.
22 Ples „Kad se Cigo zaželi“ je poznat i pod nazivom seljančica, pod kojim ga je još Bela Bartok zabeležio
1912. godine u Temešmonoštoru (Bartók and Lord 1978: 458).
23 Đurđevka je nazivana i đurđevicom.
24 Ovaj ples je poznat i pod nazivom Opa, cupa skoči i Opa, cupa lepa, a u Kikindi i okolnim selima nazivan
je i Lepa, lepa.

35
 R E P E R T O A R
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
kukunješće, Žikino kolo, vranjevka,25 šestica, užičko kolo, morаvаc, i plesovi tipа
lаko kolo,
− žаnru po dvoje pripаdаju plesovi: mаđаrаc, lidana, po dvoje, Cigančica,26
vlaški, čardaš, momački, icko, siroticа, Dara trndara, Oj, devojko, lepa si, grabac,
erdeljаnkа i dubаj,
− plesovi koji su se izvodili isključivo u formаciji trojke su: logovаc i Kаto,
mi, Kаto,
− žаnru muškog nаdigrаvаnjа pripаdаju plesovi: šaranac, numera (tri
putarke), Todorovа ljubа i karaba.
Pored navedenih plesova pomenimo i paleglaj (palegraj, palegrajz), za koji Igor
Popov (Попов И. 2012b: 28) i Magdalena Šebul (Шебул 2012: 44) navode da je bio
izuzetno popularan na području Kikinde i Zrenjanina u periodu između dva svetska
rata.27 Izvođen je u paru ili u naspramnim linijama igrača (Шебул 2012: 44).
U formaciji lese јe izvođen i ples Čizme moje na bore koji je bio popularan u
Kikindi u kratkom vremenskom periodu neposredno posle Drugog svetskog rata.
Ovaj ples je najverovatnije preuzet iz prakse kulturno-umetničkih društava (Попов
И. 2012b: 28), te ne može da bude uvršten u tradicionalni repertoar. Pored ova dva
plesa prilikom terenskih istraživanja su zabeleženi i drugi plesovi koje možemo
svrstati u žanr srbijanskih kola, a u banatsku praksu su poslednjih decenija dospeli
posredstvom kulturno-umetničkih društava. Među njima su: makazice, kačerac,
politika i vreme, zaječarka, vlasinka, čačak, vlaško kolo i drugi. Pored srbijanskih
kola, u okolini Zrenjanina Magdalena Šebul beleži i plesove Todore i keleruj koji
su najverovatnije preuzeti iz plesne prakse Bačke (Шебул 2012: 43). Ovi plesovi
svakako ne pripadaju tradicionalnom repertoaru.
Važno je napomenuti i to da u predloženu sistematizaciju tradicionalnih
plesova Srba u Banatu, čiji je cilj generalno predočavanje celokupnog repertoara,
nisu uvršteni plesovi koji su izvođeni u vreme Uskršnjeg posta, jer su od kazivača i
u literaturi beleženi samo njihovi nazivi, te se ne mogu rekonstruisati strukturalno-
formalne odlike njihovog izvođenja. Pored toga, plesovi koji su izvođeni u
veoma speciičnim kontekstualnim okvirima Uskršnjeg posta nisu funkcionisali
kao etnički speciične oznake tradicionalne srpske kulture. U priloženu podelu
25 Vranjevka je u Gornjem Banatu nazivana vranjanka, a u okolini Kikinde i ciganski (Попов И. 2009: 127).
26 Cigančica je ponekad nazivana i ciganski (Попов И. 2009: 127).
27 Sećanja na ovaj ples zabeležena su i u selima Izbište i Crvena Crkva.
36
R E P E R T O A R
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
tradicionalnih plesova, takođe, nisu uvršteni ni okretni plesovi jer, iako je njihovo
izvođenje obuhvatalo značajan deo plesnih zbivanja, oni nisu poimani kao
tradicionalni, banatski. O tome je već bilo reči u Uvodu.
***
Na igrankama i balovima zabavni plesovi su izvođeni po određenom redosledu
i u određenoj selekciji (u Rumuniji i Mađarskoj i danas se „drži red“ izvođenja
pojedinačnih plesova na balu), zаvisno od prilike povodom koje je igrаnkа
orgаnizovаnа, а u sklаdu sа društveno-istorijskim kontekstom određenih oblаsti u
Bаnаtu. Nа primer, pojedini vаroško-esnаfski plesovi su ređe izvođeni nа selimа, а u
okviru grаdskih zаbаvа u prvoj polovini XX vekа nije zаbeleženo izvođenje plesovа
iz žаnrа muškog nаdigrаvаnjа; ples lidаnа je izvođen sаmo nа severu Bаnаtа, dok
u njegovim južnim oblаstimа nije zаbeležen itd.
Iаko je redosled pojedinаčnih plesovа nа igrаnkаmа mogao da bude rаzličit,
njihovo grupisаnje nа nekoliko repertoarskih segmenаtа igrаnke je bilo zаjedničko
nа celoj teritoriji Bаnаtа sve do sedаmdesetih godinа XX vekа. Nаjpre su izvođeni
plesovi iz žаnrа kolа, potom, pаrovnih igаrа i, nаjzаd, poslednji ples ili grupа
plesovа nа igrаnci je uvek bila iz žаnra kolа. Određeni plesovi su za vreme igrаnke
mogli da funkcionišu i kаo pojedinаčni mаrkeri njenog početkа (mаlo kolo, Žikino
kolo, vrаnjevkа) i zаvršetkа (mаlo kolo ili Žikino kolo). Od sedаmdesetih godinа
XX veka primećuje se progresivno opаdаnje izvođenjа аutohtonih bаnаtskih, u
korist srbijаnskih kolа i sve češće i duže plesаnje plesovа tipа lаko kolo. U okviru
plesnih prilika koje se danas održavaju u srpskom delu Banata (to je, uglavnom,
samo svadba) izvođenje lаkog kolа zаuzimа аproksimаtivno 80% celokupnog
repertoаrа, 15% izvode se srbijаnskа kolа, а tek, retko, kаdа su prisutni igrаči koji
su igrаli ili igrаju u nekom od kulturno-umetničkih društаvа, zаpleše se i mаlo
kolo kаo poslednji izdаnаk nekаdа neobično bogаte i rаznovrsne plesne prаkse
ovog područjа.
U rumunskom i mađarskom delu Banata, međutim, na svadbama i balovima i
danas se izvode mnogi tradicionalni plesovi. Pored malog kola, obavezno se igraju
seljačica i Žikino kolo, odnosno vranjevka, potom šestica, a neretko i veliko kolo i
logovac.
37
 PLESOVI U KOLU

Istorijski izvori o plesovima u kolu

Iako je Banat konstituisan kao administrativna oblast još u prvim decenijama

XVIII veka, na osnovu istorijskih izvora se ne može govoriti o posebnostima kulturne
prakse njegovih žitelja u odnosu na susedna područja sve do početka narednog stoleća.
Sa osnivanjem Vojne granice 1764. godine i njenih administrativnih jedinica koje su
prema državnim i vojnim potrebama teritorijalno menjane do raspada ove institucije
1867. godine (Милекер 2004), kao i sa planskim naseljavanjem Nemaca, Mađara,
Rumuna, Bugara, Čeha i Slovaka, postepeno jača svest o lokalnim karakteristikama
pojedinih područja u istočnoj i južnoj Austrougarskoj. Iako nema konkretnih dokaza
za ovu pretpostavku, može se reći da se razlikovanje pojedinih plesova prema teritoriji
njihove rasprostranjenosti ili etničkoj pripadnosti, a ne prema različitostima njihovih
struktura vezuje upravo za period druge polovine XIX veka (na primer, banatsko kolo,
bačko kolo, bunjevačko kolo ili sremsko kolo) Uporedo sa jačanjem i razvojem varoške
kulture u istom periodu javljaju se i nazivi plesova koji su naglašavali njihovo lokalno
poreklo (na primer, veliko čanadsko kolo ili veliko deščansko kolo).
Jedan od najstarijih, a verovatno i najstariji pomen kola u područjima severno
od Save i Dunava, koliko je do sada poznato, datira iz 1774. godine. Opisujući
kulturne prilike u Banatu u XVIII veku, Nemac Johan Jakob Erler (Johann Jakob
Erler) je zabeležio kako se „odrasli svake nedelje i za praznike zabavljaju igrajući
kolo u krug“ (Ерлер 2003: 15).
Veoma značajan izvor o plesnoj praksi severno od Save i Dunava je i monografski
tekst Građa za povjesnicu serbsku, koji je napisao graničarski oicir Stanislav Šumarski.
Objavljivao ga je u časopisu Serbski letopis u periodu od 1843. do 1847. godine. U
tim tekstovima, Šumarski je pisao o životu vojnika u oblasti Vojne granice. Oni
nisu bili samo Srbi, već i pripadnici drugih etničkih zajednica, prvenstveno Hrvati.
U jednom malom delu ovog opsežnog materijala, koji govori većinom o mnogim
bitkama u vreme austro-francuskih ratova na kraju XVIII i na početku XIX veka,
Šumarski je neočekivano pisao i o plesovima koje su izvodili vojnici za vreme odmora
(Шумарски 1846: 54-56). Pored nekoliko opisa plesnih stilova, Šumarski beleži nazive
pojedinačnih igara. To su: šaranac, lese, momački, izmetač, ketuša i jastučića. O ovom
spisu biće više reči u odeljku o muškom nadigravanju.

39
 P L E S O V I U K O L U
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
Značajne podatke o tradicionalnoj plesnoj praksi Srba iz Pomorišja na kraju
XIX veka ostavili su Imre Paluđaji (Imre Palugyay), Antal Hadžić (Hadzsics Antal),
Ištvan Kolarov (István Kollárov) i Velimir Juga. O njihovim dragocenim tekstovima
je iscrpno pisao Laslo Felfeldi (videti više u Фелфелди 2003: 55-43). Sporadično,
dragocene podatke o tradicionalnoj plesnoj praksi beležili su i lokalni entuzijasti
poput Jovana Đurđulova iz sela Iđoš, koji je za sobom ostavio značajan rukopis pod
nazivom Iđoška hronika (Ђурђулов 1951).
Pored pomenutih zapisa o tradicionalnim plesovima Srba u Banatu koji, može
se reći, pripadaju domenu etnograije, značajan izvor za proučavanje nekadašnje
plesne prakse su i publicistički izvori. U novinama i časopisima koji su u znatnom
broju izdavani krajem XIX i početkom XX veka, redovno su objavljivani i izveštaji
o različitim plesnim prilikama. Izdavanje štampanih programa za različite proslave
u koje su obavezno bile uključene igranke, predstavljalo je, takođe, uobičajenu
praksu u poslednjim decenijama XIX i prvim decenijama XX veka. Proslave su
bile organizovane od strane različitih institucija i društvenih grupa, prvenstveno
crkvenih pevačkih društava, brojnih esnafa, političkih organizacija. Ovi značajni
zapisi o nekadašnjoj plesnoj praksi još uvek nisu sistematično analizirani, što
svakako predstavlja velik i odgovoran zadatak. U svim pomenutim izvorima bez
obzira na njihovu vrstu i kvalitet informacija koje donose, daleko najviše podataka
ima o plesovima u kolu.
Autohtona banatska kola
Na osnovu istorijskih podataka kao i na osnovu etnokoreološke literature
mogu se izdvojiti dve najuočljivije i najdominantnije odlike autohtonih banatskih
kola. To su izvođenje u formaciji kola sa kružnom putanjom kretanja i izrazita
rodna diferenciranost izvođača prilikom plesanja.
Kružna putanja kretanja je mogla da bude realizovana u obliku kruga i
polukruga, odnosno u formaciji zatvorenog i otvorenog kola. O tome pišu i sestre
Janković (Јанковић 1949: 120), kao i Dobrivoje Putnik (Путник 1991: 31). Njihovi
opisi, kao i podaci sakupljeni prilikom terenskih istraživanja i preuzeti od Lasla
Felfeldija (Фелфелди 2003: 44-45, 47), potvrđuju zastupljenost kružne i polukružne
formacije u banatskim autohtonim kolima u XX veku, ali i otvaraju neophodnost
razlikovanja geometrijskih oblika formacija koji su karakteristični za pojedinačne
igre: plesovi veliko kolo i malo kolo izvođeni su gotovo isključivo u obliku kruga
40
P L E S O V I U K O L U
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
(zatvoreno kolo), dok su malo banatsko kolo, banatsko kolo i paorsko kolo, koji
su zabeleženi u drugoj polovini XX veka, mogli da budu izvođeni i u polukrugu.
Malo kolo, posebno, kao što je već pomenuto, igrano je čak i u formaciji trojke.
Tada je najčešće nazivano sitno kolo. Zatvoreno kolo, nekada dominantna formacija
autohtonih banatskih kola, uporedo sa izobičavanjem plesa veliko kolo, a u obrnutoj
proporciji sa preovladavanjem plesova poreklom sa područja centralne Srbije,
postepeno je u XX veku nestajalo iz plesne prakse Srba u Banatu. Oblik kruga danas
ni u jednoj plesnoj prilici više ne možemo da zabeležimo, ali ga, s druge strane,
koreograi potenciraju u scenskim prikazima banatske plesne tradicije.
Terminologija vezana za plesove u kolu nije bila razvijena. Prilikom izvođenja
otvorenih kola korišćen je termin kolovođa, što predstavlja noviju praksu, a Igor
Popov je zabeležio da je u Pomorišju korišćen i izraz „švigar“ (bič) za prvog
muškarca u kolu (Попов И. 2012: 253).
Međusobnu povezanost igrača u zatvorenom mešovitom kolu Danica i
Ljubica Janković su nazvale „vojvođanskim“ držanjem, a opisale su ga sledećim
rečima: „...igračice metnu ruke na ramena igrača koji se drže za ruke iza ženskih
leđa“ (Јанковић 1949: 121). Ovakav način držanja uslovljen je naizmeničnim
poretkom muškaraca i žena u kolu i predstavlja tipičan način povezivanja plesača
u autohtonim banatskim kolima. Prilikom isticanja muškaraca u plesu, bilo je
moguće da nekoliko njih istupi u središte kruga, te da igraju u solo formacijama
ili da se međusobno povežu u formaciju lese držeći se za mišice ili za ramena.
Kružne putanje kretanja plesača su u ovom plesnom žanru mogle da budu
trojake: veliko kolo je po pravilu izvođeno „za levom rukom“, dok su ostali plesovi
mogli da budu izvođeni u putanji kretanja tipa „klatna“ ili „za desnom rukom“
(videti više u Rakočević 2011: 76-79). Prilikom nadigravanja muškaraca, s druge
strane, dominiralo je igranje u mestu, o čemu pišu sestre Janković naglašavajući
njegov značaj na formiranje banatskog „stila“ igranja: „igrač napravi rupu u zemlji
od silnog igranja u mestu“ (Јанковић 1949: 121).
U svim autohtonim banatskim kolima zabeležena je distributivna organizacija
ritmičke pulsacije, koja je, u autohtonim banatskim kolima isključivo dvodelna.
Zbog toga je u kinetogramima dvodelna metrička organizacija ritmičke pulsacije
koraka iskazana korišćenjem takta 2/4, što se uočava i u notnim zapisima ovog
plesnog žanra. Tempo izvođenja se kretao u rasponu od 120 do 160 metronomskih
jedinica, a pojedini istraživači beleže mogućnost znatnog ubrzavanja tempa u toku
plesanja (videti više u Rakočević 2011: 104-105).
41
 P L E S O V I U K O L U
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
Pored kružne formacije, nаjuočljivijа kаrаkteristikа izvođenjа autohtonih
banatskih kola je njihovа rodnа speciičnost. Rаzlike između igrаnjа muškaraca i
žena obuhvаtаju sve pаrаmetre igre, njenu strukturu, formu i аrtikulаciju (videti
više u Ракочевић 2011: 193-200). Autori koji su pokušavali da definišu „stil“
izvođenjа trаdicionаlnih plesova Srbа u Bаnаtu su gotovo isključivo opisivali
igru muškаrаcа, čiji tok odlikuju neprekidni procesi vаrirаnjа. O stilu banatskih
tradicionalnih plesova biće više reči nešto kasnije. Napomenimo samo to da su
rodne diferentnosti najizrazitije upravo u autohtonim banatskim kolima.
Izrazita odlika izvođenja pojedinih plesova ovog plesnog žanra, u prvom redu
malog kola, jeste i izvikivanje rimovanih dvostihova, koji su u etnokoreološkoj
literaturi zasnovanoj na slavonskoj plesnoj praksi poznati pod nazivom
poskočice (Ivančan 1971: 35). Ova vokalna forma, koju Banaćani označavaju
kao „izvikivanje“, nije bila rodno uslovljena: mogli su da je izvode i muškarci i
žene u solističkoj, isključivo jednoglasnoj interpretaciji, koju odlikuju intenzitet i
impulsivnost u izvođenju. Sadržaj izvikivanja je mogao da bude lascivne prirode,
a njegova funkcija je bila izrazito komunikacijska. Osim što je bilo usmereno ka
podsticanju izvođačkog žara svih učesnika u plesu, izvikivanje je funkcionisalo
i kao neposredna tekstualna, javno izrečena poruka kroz koju je bilo moguće
sublimirano komentarisati telesni izgled pojedinih izvođača ili karakter plesnih
situacija. Budući da je o ovoj speciičnoj vokalnoj formi već bilo reči u literaturi
(Ракочевић 2009: 238-240; Ракочевић 2011: 192-193; Рогановић 2011a: 157-162),
ovoga puta navodimo samo nekoliko najpoznatijih:
Ovo kolo n’ume niko,
a veliko ni toliko!
Zaigrajte cipelice,
lola mi je kupio,
još me nije ljubio,
još jedne će kupiti,
al’ me neće ljubiti!
Gle, parade, ljudi moji,
noge rade, telo stoji!
42
P L E S O V I U K O L U
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
Veliko kolo
Prema karakteristikama strukture obrazaca koraka, veliko kolo predstavlja
najizrazitiji i najsamosvojniji ples autohtonih banatskih kola. Izvođen je u
zatvorenom mešovitom kolu sa neograničenim brojem učesnika. U prošlosti
je, međutim, bilo važno da zatvoreno kolo ima paran broj igrača i da poredak
muškaraca i žena u njemu bude naizmeničan. Veliko kolo je početkom XX
veka izvođeno kao neizostavan, distinktivan deo svake plesne prilike. Uprkos
njegovoj posebnosti u odnosu na druge tradicionalne plesove (kretanje ulevo,
neproporcionalnost segmenata kretanja po prostoru unutar obrasca koraka) do
sada nije potvrđena njegova eventualna nekadašnja obredna funkcija.
Iаko je u literаturi (Фелфелди 2003: 44), а i u pojedinim iskаzimа zаbeleženim
prilikom terenskih istrаživаnjа zabeležena mogućnost dа je izvođenje plesa veliko
kolo bilo uslovljeno godinama starosti igrača, tаko dа su „mаlo kolo plesаli mlаđi, а
veliko kolo stаriji igrаči“ (Isto), ovа tvrdnjа nije u celosti dokаzаnа. S obzirom nа to
dа je plesаnje velikog kolа uvek opisivаno kаo veomа zаhtevno, odnosno, kаko je to
Dobrivoje Putnik istakao, dа „ovo kolo mogu izvesti sаmo dаroviti igrаči“ (Путник
1991: 27) i dа je njegovo izvođenje bilo retko već sredinom XX vekа, nаročito
nа jugu Bаnаtа (Rakočević 2008: 310), može se pretpostаviti dа je zаbeleženа
uslovljenost njegovog izvođenjа godinama starosti igrača posledicа togа dа su, u
trenutku beleženjа pomenutih iskаzа, sаmo stаriji ljudi bili u mogućnosti dа ovаj
ples izvedu korektno. Tome u prilog ide i činjenicа dа sestre Jаnković nisu zabeležile
mogućnost dа veliko kolo izvode sаmo stаriji ljudi. Neosporno je, međutim, da u
tradicionalnom plesnom diskursu Srba u Banatu veliko kolo do danas predstavlja
kvalitativno izdvojen, izvođački i interpretativno zahtevan ples, koji mogu da
izvedu samo vešti plesači. O tome svedoče i navedeni stihovi izvikivanja: „Ovo
kolo n’ume niko, a veliko ni toliko!“
Veliko kolo je na teritoriji Banata zabeleženo u nekoliko uzajamno srodnih, ali
ipak različitih verzija kojima je zajednička varijabilna asimetrična smena kretanja
ulevo i igranja u mestu (videti više u Rakočević 2011: 107-112). Kretanje ulevo
(prema pravilu je reč o bočnim koracima, ređe kosim) odlikuje duže trajanje
pojedinačnih koraka (u kinetogramima su to najčešće četvrtinske vrednosti).
Igranje u mestu, s druge strane, odlikuje heterogenost u načinima ritmičkog
variranja koraka, koji se najčešće izvode u tzv. sinkopiranim nizovima. Ovakav
način metroritmičkog variranja koraka je u tradicionalnoj plesnoj terminologiji
43
 P L E S O V I U K O L U
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
Banaćana označavan kao „utapanje“, zbog toga što njegovu suštinu predstavlja
neznatno produžavanje osnovnih ritmičkih vrednosti koraka (četvrtine ili osmine,
veoma retko polovine). Posledica toga jeste da se „zib“ (savijanje) kolena i samim
tim pomeranje težišta celog tela koje se dešava na „sinkopiranom“ koraku javljaju
sa zakašnjenjem, što Banaćani slikovito opisuju kao „utapanje“ (videti više u
Rakočević 2011: 92). Upravo su u toku izvođenja igre u mestu muškarci iskazivali
svoje umeće varirajući vrstu i metroritmičko ustrojstvo osnovnih koraka.
Smena kretanja ulevo i igranja u mestu je uvek neproporcionalna u korist
igranja u mestu, a dužina ovih segmenata je uslovila posebnosti pojedinačnih
verzija obrazaca koraka velikog kola. U zavisnosti od načina njihovog zapisivanja
u labanotaciji, one mogu biti podeljene na četvorotaktne, šestotaktne i osmotaktne
strukture.
U Donjem i Srednjem Banatu koji danas pripada Srbiji je zabeležena
četvorotaktna struktura obrasca koraka velikog kola, koja je najčešće verbalno
opisivana kao „tri koraka ulevo, jedan u mestu“. Sestre Janković sredinom XX
veka napominju da su ovi, upotrebimo njihov termin, „koraci“ velikog banatskog
kola izvođeni u „staro vreme“, te da su prilikom njihovog istraživanja banatske
igračke prakse, obavljenog prvenstveno na teritoriji južnog Banata, već predstavljali
retkost (Јанковић 1949: 191). U drugoj polovini XX veka, zahvaljujući pregalaštvu
Dobrivoja Putnika, ovaj obrazac koraka velikog kola u nešto modiikovanoj verziji
(jedan korak desno, tri levo) je postao gotovo isključiva verzija izvođenja ovog plesa
u okviru prakse kulturno-umetničkih društava (primer 3).28 U izvođenju Dobrivoja
Putnika osnovni četvorotaktni obrazac velikog kola može da bude proširen, što je
u kinetogramu označeno sa AV, a između delova se može nalaziti i prelaz.
Šestotaktnu strukturu velikog kola odlikuje ujednačenija smena kretanja po
prostoru i igranja u mestu. Prema podacima s terenskih istraživanja, ova verzija
velikog kola je karakteristična za ceo Gornji Banat, u Srbiji, Rumuniji i Mađarskoj.
U primerima zabeleženim u Kikindi i okolini (primer 4), njegovu speciičnost
predstavlja latentno prisustvo velike triole u pokretima kolena, što rezultira
pojavom poliritmije ne samo na horizontalnom nivou metroritmičke organizacije
dvočetvrtinskog obrasca koraka, već i u odnosu na isključivu izohronu osminsku
28 S obzirom na ograničen obim ove knjige, ovoga puta biće priložen samo po jedan karakterističan zapis
svake od verzija velikog kola. Različiti varijantni oblici njihovog javljanja, kao i mnoge melodije uz koje su
se oni mogli izvoditi, dostupni su u drugim izvorima (Ракочевић 2009, Rakočević 2011, Попов И. 2009 i
Попов И. 2012a i b).
44
P L E S O V I U K O L U
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
matricu muzičke pratnje (videti više u Rakočević 2011: 236-237). U Gornjem Banatu
u Rumuniji, danas, međutim, najčešće izvode ritmički značajno pojednostavljen
obrazac koraka (primer 5) uz melodiju koja predstavlja skraćenu verziju velikog
bačkog kola (uporedi sa Вујичин 1994: 25-26).29 Ritmičko pojednostavljenje u
izvođenju segmenata igre u mestu velikog kola može se uočiti i u primerima koje
je u Pomorišju poslednjih nekoliko godina zabeležio Igor Popov (Попов И. 2012:
122-136). Iako je zabeležio više različitih varijanata šestotaktne strukture velikog
kola i jednu osmotaktnu verziju, ovaj istraživač ni u jednom primeru nije zabeležio
sinkopiranje koraka u mestu, odnosno „utapanje“, niti pojavu triolskog pokreta u
kolenima, koje su nekada predstavljale veoma značajnu kvalitativnu odrednicu
izvođenja ovoga plesa. S obzirom na to da je usklađivanje ritmičkih obrazaca
različitog metra u simultanom izvođenju veoma zahtevno,30 moguće je da je upravo
zbog inicijalno poliritmičkog ustrojstva velikog kola u prošlosti, ono označavano
kao poseban i u izvođačkom smislu izuzetno zahtevan ples.
Kao i šestotaktne, osmotaktne verzije velikog kola su zabeležene takođe u
Gornjem Banatu, u mestima Deska (primer 6) i Dinjaš, ali i na severnoj strani
reke Moriš u Batanji. U ovim mestima veliko kolo izvode i danas.
Melodije velikog kola su mogle da budu veoma heterogene. Od 1912. godine,
kada je u mestu Saravola Bela Bartok snimio jednu od njih u interpretaciji gajdaša
(Bartók and Lord 1978: 465), do danas je zabeležen veliki broj muzičkih numera
pod ovim nazivom. Nijedna od njih nije ista. Čak i kod izvođača od kojih je više puta
zabeleženo izvođenje ovog plesa, uvek su zvučne realizacije melodija bile značajno
različite. Ono što ih povezuje, a samim tim i određuje kao muziku velikog kola jesu
određeni intonacioni modeli zasnovani na durskoj dijatonici sa sniženim sedmim
stupnjem čiji ambitus zavisi od konstrukcionih odlika korišćenih instrumenata
(o intonacionim modelima i melodijskom oblikovanju velikog kola videti više u
Rakočević 2011: 157-228). Poslednjih decenija XX veka s obzirom na to da veliko
kolo uglavnom postoji samo u izvođenju kulturno-umetničkih društava te da se
njegove izvođačke forme i u kinetičkom i u muzičkom smislu pojednostavljuju i
uniiciraju, varijantnost kao osnovna odlika instrumentalne muzike velikog kola
se više ne može zabeležiti.
29 Uticaj tradicionalne muzičke i plesne prakse Bačke je naročito bio izražen na području Gornjeg i zapadnih
delova Srednjeg Banata, što bi tek trebalo da postane predmet posebnog istraživanja.
30 Neveštim igračima je teško da iz dvodelne distribucije koraka pređu u trodelnu. Pored toga, teško je
uskladiti triolski puls pokreta kolena i koraka sa dominantnom dvodelnom pulsacijom muzičke pratnje.
45
 P L E S O V I U K O L U
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
Malo kolo
Ako veliko kolo u kvalitativnom smislu možemo smatrati najizrazitijim
distinktivnim plesom tradicionalne prakse Srba u Banatu koji su mogli plesati samo
vešti i dobro verzirani izvođači, malo kolo predstavlja najpopularniji i najčešće izvođen
ples, kojim je markirana i (re)konstruisana njihova etnički speciična plesna praksa
u ovom, izrazito multietničkom kulturnom prostoru. Malo kolo je izvođeno u svim
plesnim prilikama po pravilu kao prva i poslednja numera na igrankama i balovima,
a veoma često i kao jedina igra u okviru plesnih događaja kraćeg trajanja. Malo kolo je,
kao i veliko kolo, izvođeno najčešće u zatvorenom mešovitom kolu sa neograničenim
brojem izvođača uz instrumentalne melodije. S obzirom na jednostavnu osnovnu
strukturu obrasca koraka (primer 7), a s druge strane relativno brz tempo izvođenja
koji se mogao povećavati, plesanje malog kola je moglo da bude veoma živo i
temperamentno, te je upravo za izvođenje ovog plesa karakteristična pojava izvikivanja.
Prema podacima iz literature kao i prema podacima s terenskih istraživanja
može se reći da u strukturalno-formalnom smislu ne postoje značajne razlike
između plesova malo kolo, banatsko kolo, malo banatsko kolo, Kolo vodi Vasa
(banaćansko kolo), sitno kolo, gajdaško, paorsko kolo i retko kolo. U strukturalnom
smislu, sve ove plesove možemo prvenstveno razlikovati jedne od drugih prema
njihovim muzičkim, a ne koreološkim karakteristikama. Kao što je već rečeno,
pridev „banatsko“ koji je potencirao regionalno određenje plesova, mogao je da
stoji i ispred naziva veliko i ispred naziva malo kolo. Ukoliko je korišćen samostalno
u formi banatsko kolo, najčešće je označavao zapravo obrazac koraka malog kola.
Iako za to nemamo konkretnih dokaza, može se pretpostaviti da se regionalno
distinktivan pridev „banatsko“ u nazivima plesova javlja u drugoj polovini XIX
veka, upravo u procesima etničke i prostorne regionalizacije južnih krajeva
Austrougarske. Na ovo upućuje i činjenica da se ovaj pridev u određivanju porekla
velikog i malog kola ni danas ne koristi u Rumuniji, a nije zabeležen ni u prošlosti. S
obzirom na trodelnu administrativnu podregionalizaciju Vojvodine, u delu Banata
koji pripada Srbiji ovaj pridev je i danas u upotrebi.
Kolo vodi Vasa je često nazivano i banaćansko kolo (primer 8). S obzirom
na fiksnost meloritmičkog profila ove poznate melodije, njeno korišćenje
podrazumeva izvođenje prepoznatljivog melodijskog modela koji svirači u toku
izvođenja najčešće doslovno izlažu. Ova melodija je poslednjih decenija veoma
korišćena, te postaje gotovo isključiva verzija izvođenja malog (banatskog) kola.
46
P L E S O V I U K O L U
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
Kao što je već pomenuto, sitno kolo je po pravilu izvođeno u formaciji trojki
raspoređenih po kružnici (primer 9), te je, budući da su igrači igrali mahom u
mestu, i ceo ples dobio naziv – sitno kolo (Карин 2012: 19).
Prema terenskim istraživanjima termin gajdaško kolo (primer 10) se odnosi
samo na određene muzičke numere koje su ili izvođene na gajdama ili se u njima
insistiralo na oponašanju zvuka ovog instrumenta (Rakočević 2011: 197).
Paorsko kolo je ples koji su zabeležile sestre Janković sredinom XX veka
(Јанковић 1949: 110) i Dobrivoje Putnik trideset godina kasnije, koji ovaj ples
poistovećuje sa gajdaškim kolom (Путник 1991: 26). Prema demonstraciji
Dobrivoja Putnika, paorsko kolo je, kao i gajdaško kolo, izvođeno gotovo isključivo
u mestu (primer 11). Njegov speciičan naziv se može vezati za društveno-socijalno
određenje izvođača koji su u prvoj polovini XX veka dominantno i virtuozno
izvodili ovaj ples – paore (Rakočević 2011: 187).
Retko kolo je ples koji je zabeležen isključivo u selu Vračev Gaj (79). Iako je
izvođen u formaciji trojke, prema svojim muzičkim karakteristikama i ritmičkoj
distribuciji koraka u mestu, ovaj ples je veoma sličan malom kolu (primer 12).
Obrazac koraka svih navedenih plesova, koji može da bude objedinjeno
imenovan prema najrasprostranjenijem nazivu kao obrazac koraka malog kola,
odlikuje bočno kretanje po prostoru u okviru četvorotaktne lateralno simetrične
strukture (primer 7). S obzirom na brz tempo izvođenja, ova struktura je često
diminuirana, odnosno, izvodi se u okviru dva takta (na primer, primeri 8 i 9).
Jednostavnije rečeno, bez obzira na to u okviru koliko taktova se zapisuje, ovaj
obrazac koraka se može verbalno opisati kao „dva koraka na jednu, dva na drugu
stranu“ (Јанковић 1949: 122).
Analiza velikog broja kinetograma svih pomenutih plesova pokazala je da
početan smer kretanja u izvođenju ovog obrasca koraka nije bitan (Rakočević
2011: 78), mada se danas u procesima obučavanja u okviru kulturno-umetničkih
društava insistira na početnom usmerenju udesno. Dužina koraka je mogla da
bude različita, ali su uvek u pitanju relativno kratki koraci do 10, eventualno 15 cm
dužine, tako da u većini slučajeva igrači zapravo igraju u mestu. O preovladavanju
igranja u mestu u izvođenju malog kola svedoči i podatak zabeležen prilikom
terenskih istraživanja u okolini Kikinde da su dobri igrači svoje umeće iskazivali
tako što su izvodili ovaj ples na jednom komadu cigle (Рогановић 2011a: 158).
Variranja osnovnog obrasca, koja su zbog njegove jednostavnosti bili u stanju
da izvode svi igrači bez obzira na kinetičke sposobnosti i godine starosti, mogla
47
 P L E S O V I U K O L U
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
su da budu izrazita, a izvodili su ih isključivo muškarci. U toku variranja mogli su
da budu korišćeni trokoraci, „poskoci odozdo“,31 „utapanje“, zaplitanje i preplitanje
nogu, treptaji (sitni pokreti kolena gore-dole), sinkopirani udari, poklecivanje, pa
čak i klečanje.32 Zbog velike pokretljivosti nogu, naročito njihovog potkolenog dela
i mekih, vibrirajućih pokreta kolena i skočnog zgloba plesalo se većinom na tzv.
polustopalu. Stopala su, međutim, kao i kolena i skočni zglob, bila veoma pokretljiva
prilikom plesanja: celokupno težište tela je mogla da „nosi“ samo spoljna, ređe
unutrašnja strana stopala, a tlo je moglo da bude dodirivano prednjim delom
stopala ili prstima, mnogo ređe petom. Pojedini igrači su koristili i tzv. udare
stopalom o tlo ili petom o petu, ali su oni uvek bili izvođeni meko, bez zvuka.
Korišćenje pokreta „slobodne noge“, tzv. gesti je, takođe, u velikoj meri odlikovalo
stil izvođenja autohtonih banatskih kola, prvenstveno malog kola i plesova iste
strukture. U slobodnim, varijantnim pokretima noga je mogla da se pokreće u svim
pravcima, ali su pokreti izvođeni relativno „nisko“, bez visokog odizanja kolena
i natkolenice. Svi pomenuti pokreti nogu su mogli da budu ritmički varirani na
različite načine. Pored segmentacije i produženja osnovnih četvrtinskih ritmičkih
vrednosti i njihovog „sinkopiranja“, ritmička igura dve-osmine-četvrtina ipak
ostaje dominantna odlika metroritmičkog oblikovanja svih autohtonih banatskih
kola, pa i malog kola (videti više u Rakočević 2011: 102-103).
Žene su, s druge strane, najčešće samo pocupkivale u mestu ili izvodile
„sitne“ trokorake gotovo bez podizanja stopala od tla, obezbeđujući suigračima
stabilnu ritmičku potporu. Za njihov stil izvođenja je, takođe, karakteristična velika
pokretljivost, ali, s druge strane i veća „tvrdoća“, odnosno „krutost“ u pokretima
kolena i skočnog zgloba, što je uzrokovalo da se vibrirajući pokreti u toku plesanja
prenose na ramena i čitavo telo, koje je, međutim, kao i telo muškaraca, bilo uvek
uspravno i čvrsto prilikom plesanja.
31 Termin „poskok odozdo“ koji je preuzet od Olivere Vаsić, već godinаmа se koristi u okviru nаstаve
etnokoreologije nа Fakultetu muzičke umetnosti u Beogrаdu. Oznаčаvа nizаk skok nа istoj nozi posle
kojeg sledi nаizmeničnа brzа promenа težištа telа „s noge nа nogu“ – korаk suprotnom nogom i povratak
nа početnu nogu.
32 U žaru igre vešt igrač je mogaо da s jednim ili sa oba kolena dodirne tlo. Ovi delovi plesa su po pravilu
bili izvođeni u dužim ritmičkim vrednostima. U selima Dunavske klisure je zabeleženo da se ovi plesni
motivi nazivaju „kolač“ (videti više u Карин 2012: 4, 27, 39-44).
48
P L E S O V I U K O L U
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
Muzičke numere svih navedenih kola su mogle da budu veoma raznovrsne,
ali su u osnovi u prošlosti sve bile veoma bliske melodijskim odlikama velikog kola
(videti više u Rakočević 2011: 196). Danas se kao i u slučaju muzike velikog kola,
i melodijski obrasci ovih plesova uniiciraju pod uticajem kulturno-umetničkih
društava u čijim izvođenjima se javljaju isključivo njihove iksne verzije.
Varoško-esnafska kola
Uporedo s nastankom civilno-građanskog društva i rodoljubivo-nacionalnih
pokreta, u drugoj polovini XIX veka na širem prostoru Austrougarske formirani
su značajni, etnički diferentni, novi društveni slojevi. Oni su, naravno, postojali
i u ranijim periodima, ali je u doba romantizma i ekspanzije urbanog društva
evropske provenijencije, koje je podrazumevalo razvoj školstva i gradskih
institucija, građansko društvo postalo značajno brojna i uticajna društvena klasa.
Ovu klasu je sačinjavala seosko-varoška elita: trgovci, zanatlije, učitelji, apotekari,
sveštenstvo, bogati zemljoposednici i njihove porodice. Nije potrebno napomenuti
da je nova društvena klasa u gradovima, varošima, pa i većim selima uvek bila
striktno nacionalno-etnički i konfesionalno podeljena. Kao veoma značajan
činilac uspostavljanja novih modela društvenog života i građanske etikecije, nova
građanska klasa se formirala, uobličavala i reprezentovala kroz možda najvažniji
oblik javnog društvenog života poznog romantizma – igranke i balove. Kao što je
već istaknuto, balovi su uvek organizovani povodom velikih hrišćanskih praznika,
a posle svečanosti koja je podrazumevala izvođenje beseda, nastup jednog ili više
horova, prezentaciju igrokaza ili kraćih pozorišnih komada, ponekad koncertni
program. Ove svečanosti su prema pravilu bile etnički odvojene, te se s pravom
može govoriti o srpskim, rumunskim ili mađarskim balovima.33 U mnogim
arhivama škola, crkava i gradskih institucija sačuvani su štampani programi za
ove svetkovine. Na njima je obavezno objavljivan i program plesova koji će da
bude izveden na balu prema određenom iksnom redosledu.34 Upravo se na osnovu
ovih programa i plesnog repertoara može govoriti o kulturnoj dvojnosti srpskog
građanskog društva u XIX i u prvoj polovini XX veka u kojoj su se preplitali modeli
33 O srpskim balovima na tlu Habzburške monarhije ima dosta podataka u literaturi. Ovoga puta izdvojiću
samo dva vremenski veoma udaljena a jednako nadahnuto napisana izvora: memoare pisca Jakova
Ignjatovića (Игњатовић 1989) i radovе muzikološkinje Marijane Kokanović (Кокановић 2009: 55-65).
34 I danas se u Rumuniji i Mađarskoj poštuje određeni „red igara“ na balu.
49
 P L E S O V I U K O L U
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
lokalno-patrijarhalnog i centralnoevropskog društvenog života. U njima je veoma
važnu ulogu reprezentovanja ne samo nove, etnički jedinstvene građanske klase,
već i svakog pojedinca, imao ples.
Dvojnost kulturnih matrica u tradicionalnoj plesnoj kulturi Srba u Banatu
ogledala se u jednakoj zastupljenosti plesova iz žanra autohtonih banatskih i
varoško-esnafskih kola na igrankama i balovima. Uprkos mnogim koreološkim
sličnostima, raznolikosti koje su uticale na međusobno razlikovanje ova dva žanra
su da su autohtona banatska kola nastala u seoskoj sredini i da je njihovu starost
veoma teško odrediti. Kao što je već istaknuto, varoško-esnafska kola su nastajala
počev od poslednjih decenija XIX veka u gradskom, preciznije rečeno, varoškom
okruženju.
Iako se prema istraživanjima Slobodana Zečevića, Olivere Mladenović i Olivere
Vasić repertoar tzv. gradskih igara, dakle, formirao i na mnogo široj teritoriji koja
je, pored Austrougarske, obuhvatala i Kraljevinu Srbiju (Зечевић 1983; Mladenović
2001: 16-17; Васић 2005: 51-59), u ovoj knjizi će u žanr varoško-esnafskih plesova
biti uvršteni oni plesovi čiji je nastanak, prema navodima iz literature, vezan za
Banat (videti više u Илијин 1978: 201-210). То su: mаjstorsko kolo, trgovаčko kolo,
bečkerečko kolo, libаde, krecаvi ketuš i Vidino kolo.
Iako su u okviru generalne sistematizacije repertoara u žanr varoško-esnafskih
plesova (u poglavlju pod nazivom Repertoar) uvršteni i plesovi kraljevo kolo i
Srpkinja, oni su izvođeni na mnogo širem prostoru i ne možemo ih okarakterisati
kao regionalno speciične. Pored njih i ples radikal se ne može smatrati pravim
predstavnikom plesne tradicije Srba u Banatu. Na teritoriji Banata koja danas
pripada Srbiji ples radikal je zabeležen jedino u selu Bočar, gde je poistovećivan
sa kraljevim kolom (Попов И. 2009: 62). Na teritoriji Gornjeg Banata u Rumuniji
je zabeleženo, međutim, nekoliko verzija ovog plesa (Попов И. 2012а: 204-206),
koje su mogle da budu izvođene uz vokalno-instrumentalnu pratnju (Илић 2006:
542). Budući da Igor Popov u pojedinim verzijama ovog plesa prepoznaje uticaje
bunjevačke tradicionalne plesne prakse, a da Sava Ilić ukazuje na to da su melodiju
ovog plesa pevali i Rumuni, radikal ovom prilikom, takođe, neće biti kinetografski
i notno zapisan.
Dominantna koreološka odlika varoško-esnafskih tradicionalnih plesova Srba
u Banatu jeste izvođenje u formaciji otvorenog kola i, u manjoj meri, zatvorenog
kola. Za razliku od autohtonih banatskih kola u njima je povezivanje igrača bilo
mahom za ruke spuštene niz telo, ali je jednako važno bilo i povezivanje za ruke
50
P L E S O V I U K O L U
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
podignute u visini ramena. U izvođenju drugog dela plesa libade javljaju se i pokreti
ruku, njihovo lagano (u trajanju od dva takta) podizanje i, potom, spuštanje.
Podizanje ruku u visini ramena je u varoško-esnafskim plesovima imalo
važnu ulogu u isticanju biste igrača. Doprinosilo je stvaranju utiska o njihovoj
dostojanstvenosti prilikom plesanja. Podignute ruke su, takođe, skretale pažnju
na ženska poprsja ukrašena nakitom i podlaktice i prste okićene grivnama i
prstenjem.35 Ove činjenice ukazuju na to da je osnovna funkcija varoško-esnafskih
kola bila reprezentativne prirode. Kroz njih je konstituisana i prikazivana u javnosti
staleška, esnafska, ekonomska, porodična, i uopšte, društvena pozicija svakog
pojedinca.
S obzirom na nove estetske kriterijume građanskog društva, u strukturalnom
i formalnom oblikovanju varoško-esnafskih kola dominirala je simetrija (Васић
2005: 51-59), odnosno proporcionalnost dužine lateralnog kretanja u kolu udesno
i ulevo, ali i u trajanju pojedinih delova plesa. Varoško-esnafski plesovi su, naime,
najčešće dvodelni, odnosno sadrže dva kontrastna dela igre. U prvom delu (redosled
delova nije od presudne važnosti, ali je ipak bitan) ovi plesovi su se odvijali kroz
putanje kretanja tipa klatna, odnosno, u njima se javljao kineritmičko-prostorni
model obrasca koraka koji smo definisali kao lateralno kretanje po prostoru
četvorotaktne strukture ili, jednostavnije rečeno, „dva koraka u jednu, dva koraka
u drugu stranu“. Ovaj obrazac koraka varoško-esnafske plesove Srba u Banatu
neposredno u strukturalnom smislu povezuje sa malim kolom. Međutim, za razliku
od malog kola i plesova iste strukture koji se odvijaju pretežno u mestu, dužina
koraka u varoško-esnafskim plesovima je znatno veća (preovlađuje prosečna
dužina koraka 20 cm).
U kontrastnim delovima varoško-esnafskih kola mogu se javiti prostorno
drugačije konstituisano lateralno kretanje u kolu (trgovačko kolo), kretanje napred
u kolo (libade), koraci u mestu (krecavi ketuš), a može se javiti i razbijanje kola na
parove, te njihovo okretanje (Vidino kolo).
Tempo izvođenja plesova iz ovog plesnog žanra je sporiji od autohtonih
banatskih kola (preovlađuje vrednost četvrtine od 120 metronomskih jedinica), a
distributivna organizacija njihove ritmičke pulsacije je isključivo dvodelna. U njima
preovlađuju izohrone četvrtinske vrednosti dužine koraka i generalno nije prisutno
35 Važno je istaći da je jedan od činilaca konstituisanja građanskog društva bio i način odevanja. Uporedo
sa rađanjem nove društvene klase izobičajeni su tradicionalni odevni predmeti seoske narodne nošnje, a
uveden je nov način odevanja po uzoru na modu centralnoevropskih gradova.
51
 P L E S O V I U K O L U
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
variranje osnovnih metroritmičkih obrazaca. Naprotiv, prilikom procesa variranja
osnovnih obrazaca koraka, izohrona četvrtinska matrica uglavnom ostaje faktor
stabilnosti i postojanosti, dok se promene mogu javiti u drugim strukturalnim
elementima, prvenstveno u vrsti koraka i gesti. Ovaj sumaran zaključak neposredno
proizlazi iz analize dostupnih podataka o varoško-esnafskim plesovima. Međutim,
budući da su oni u izvođačkom smislu veoma jednostavni, može se pretpostaviti
da je izvesno variranje metroritmičkog obrasca bilo svakako zastupljeno prilikom
izvođenja pojedinih plesova ovog žanra, prvenstveno majstorskog kola, trgovačkog
kola i bečkerečkog kola. Ovu pretpostavku potvrđuju reči sestara Janković napisane
povodom objašnjavanja mogućnosti izvođenja majstorskog kola iz Pančeva, da
muškarci mogu izvoditi „razne ukrasne koračiće“ (Јанковић 1949: 189). Budući
da načini metroritmičkog variranja nisu pomenuti u literaturi prilikom opisivanja
varoško-esnafskih igara, niti su zabeleženi prilikom terenskih istraživanja, njihovo
postojanje i pojavni oblici ne mogu biti prikazani. U tom smislu, ne može se govoriti
ni o značajnijim razlikama između muškog i ženskog izvođenja ovog plesnog
žanra. Žene su, ipak, koristile mnogo svedenije amplitude pokreta od muškaraca,
a pokretanje njihovog tela u plesu je bilo znatno uzdržanije.
Vokalno-instrumentalna interpretacija varoško-esnafskih kola predstavlja
tipičnu odliku gradskog muzičkog izraza u prvoj polovini XX veka (Vasić 2004:
21). Za mnoge plesove iz ovog žanra postojali su poetski tekstovi koji su prilikom
izvođenja pevani. Izvodili su ih najčešće svirci, ali su vokalnu interpretaciju
u toku izvođenja mogli prihvatiti i igrači zavisno od trenutnog nadahnuća
i pevačkih sposobnosti. Umeren tempo, kao i strukturalno-formalne odlike
muzičke komponente ovih plesova koje u najširem smislu podrazumevaju
odsustvo značajnijih varijacionih procesa (videti više u Rakočević 2011: 157-225),
omogućavale su izvođenje jednostavnih pevačkih deonica.
Majstorsko kolo, trgovačko kolo, bečkerečko kolo
Zapise načina izvođenja majstorskog kola, trgovačkog kola i bečkerečkog
36
kola ostavile su Danica i Ljubica Janković (Јанковић 1945: 188-189). Ove plesove
pominju i Milica Ilijin (Илијин 1978: 203) i Dobrivoje Putnik (Путник 1991: 30).
Oni su zapisani kao jednodelne igre zasnovane na obrascu koraka malog kola, ali
36 Majstorsko kolo sestre Janković nazivaju i zanatlijsko kolo (Јанковић 1949: 189).
52
P L E S O V I U K O L U
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
u interpretacijama Dobrivoja Putnika trgovačko kolo može da bude i dvodelno
(primeri 13, 14 i 15). S obzirom na to da predstavljaju prave reprezente varoško-
esnafskih plesova koji su na teritoriji Banata prestali da budu aktivno izvođeni posle
Drugog svetskog rata, ovi plesovi nisu zabeleženi prilikom terenskih istraživanja.
Danas ih nalazimo u brojnim interpretacijama kulturno-umetničkih i folklornih
društava.
Libade
Ples libade je prema navodima Dobrivoja Putnika izvođen u severnom Banatu
(Путник 1991: 29). Njegova forma je, takođe, dvodelna (primer 16). Prvi deo je
zasnovan na obrascu koraka malog kola. U drugom delu se javlja ritmizovano
dvotaktno koračanje unapred, što izaziva tzv. skupljanje kola. Za njim sledi
ritmizovano koračanje unazad i vraćanje na početnu poziciju u istom trajanju,
što izaziva tzv. širenje kola. Ove kretnje u kolo su praćene laganim podizanjem i
spuštanjem ruku.
Krecavi ketuš
Za ples krecavi ketuš Dobrivoje Putnik je zabeležio da je izvođen u krugu ili
polukrugu u mešovitom kolu u selima u južnom Banatu i da je zapisan 1940. godine
(Путник 1991: 28). Početkom XX veka ovaj ples je zabeležen i u Kikindi (Rakočević
2011: 385; Попов И. 2012: 80). Krecavi ketuš ima samosvojnu i jedinstvenu
strukturu u žanru varoško-esnafskih plesova: u prvom delu se javlja reverzibilno
lateralno kretanje po prostoru na izohronoj osminskoj osnovi u trajanju od ukupno
šesnaest taktova, dok kontrastni deo igre predstavlja verziju obrasca koraka malog
kola izvedenu u mestu (primer 17).
Vidino kolo
Kao i krecavi ketuš, i ples Vidino kolo imа jedinstvenu strukturu, ali u ovom
slučaju sačinjenu iz tri delа: prvi deo igre čini dvojni niz korаkа nаpred-nаzаd sа
zаstаnkom u mestu koji se izvodi nаizmenično u lаterаlnoj simetriji, drugi deo
igre predstаvljа reverzibilno kretаnje po prostoru nа izohronoj osminskoj osnovi
u trаjаnju od dvа tаktа, а treći deo igre predstаvljа četvorotаktno kruženje para
53
 P L E S O V I U K O L U
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
igrača u mestu, koje se lаterаlno ponаvljа (primer 18). Zabeležio ga je Dobrivoje
Putnik u Melencima (Путник 1991: 30).
Srbijanska kola
Izvođenje „srbijanskih“ kola, odnosno onih koja su poreklom sa područja
centralne Srbije, u periodu između Prvog i Drugog svetskog rata osvaja igračku
praksu Banata. Prema navodima sestara Janković, to su: Srbijanka, kukunješće,
đurđevka, Rukavice s prstima i biber (Јанковић 1949: 124), a prema podacima
s terenskih istraživanja ovim plesovima, naročito u pomenutom vremenskom
periodu, treba pridružiti prvenstveno Žikino kolo, ali i mnoge druge plesove. Među
njima su: seljačica, Kad se Cigo zaželi, zaplet, ruzmarinka, Ej, Bože, seko, vranjanka.
Posle Drugog svetskog rata tendencija izvođenja igara s područja centralne Srbije
u Banatu je znatno uvećana, ali su to tada najčešće bile igre užičko kolo ili moravac.
Pored pomenutih, žanru srbijanskih kola pripada i ples koji u narodu nema poseban
naziv, a koji, prema određenju sestara Janković, pripada tipu lako kolo (47-49).
Ovaj igrački obrazac se u banatskoj plesnoj praksi pojavio posle Drugog svetskog
rata, a s obzirom na to da se izvodi uz hitove novokomponovane muzike, do sada
nije registrovan u etnokoreološkim napisima o ovom području, te će i ovoga puta
izostati njegov kinetogram i notni zapis.
Važno je istaći činjenicu da termin srbijanska kola do danas koriste i sâmi Srbi
u Banatu, što ukazuje na potrebu izvođača da u sopstvenoj plesnoj praksi različito
imenuju i samim tim diferenciraju plesove s područja centralne Srbije od plesova
koji su nastali na području Banata. To je verovatno bio osnovni razlog što su i
sestre Janković pišući sredinom XX veka o uticajima plesne prakse centralne Srbije
na banatske plesove koristile ovaj termin u nešto drugačijem vidu – srbijanske
igre (124). Iz istog razloga, a možda i pod uticajem sestara Janković, i Laslo
Felfeldi koristi izraz srbijanski plesovi govoreći o novijoj plesnoj praksi Pomorišja
(Фелфелди 2003: 50). U sistematizaciji tradicionalnog plesnog repertoara s ovog
područja naziv žanra srbijanska kola je, dakle, emskog porekla, odnosno, proistekao
je iz plesne terminologije samih izvođača – Srba u Banatu.
Sve plesove žanra srbijanska kola odlikuje u prvom redu izvođenje u formaciji
otvorenog kola sa istaknutom ulogom kolovođe. Igrači se u većini plesova
međusobno povezuju držeći se za ruke spuštene niz telo. Procesi variranja u toku
plesanja se mogu javiti, naročito prilikom izvođenja Žikinog kola i njemu srodnih
54
P L E S O V I U K O L U
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
plesova, ali predstavljaju odliku individualnog stila izvođenja prvenstveno muških
izvođača, a ne pravilo na nivou žanra (videti više u Rakočević 2011: 106).
Bitno je napomenuti, da su prema dosadašnjim istraživanjima gradskih
igara Srbije, mnogi od nabrojanih plesova iz žanra srbijanska kola, u prvom redu
igra Srbijanka, gradskog porekla, te bi, s obzirom na to, mogli biti svrstani i u
podžanr varoško-esnafskih plesova (Младеновић 1973: 64; Васић 2005: 53). Pored
Srbijanke, plesovi Ej, Bože, seko i prkos prema svojim koreološkim i muzičkim
karakteristikama se, takođe, mogu svrstati u žanr varoško-esnafskih plesova.
Međutim, svi pomenuti plesovi su, potrebno je ponoviti, na teritoriji Banata preuzeti
s prostora centralne Srbije, što implicira njihovo „srbijansko“ poreklo. Pored toga,
koreološke odlike ovih plesova se sreću i u plesovima pod drugim nazivima na
mnogo širem prostoru. Na primer, kontrastni deo plesa prkos koji je zasnovan
na tapšanju je osnova igre poznate pod nazivom Ja posejah lubenice koji sestre
Janković vezuju ne samo za prostor uže Srbije, već i za Kosovo Polje (Јанковић
1934: 25). Takođe, prvi deo plesa Ej, Bože, seko je zasnovan na tzv. tipu šetnje
(Васић 2002: 159), dok se u njegovom kontrastnom delu javljaju tzv. treptaji,37 koji
su karakteristični upravo za stil izvođenja centralne Srbije (Vasić 2001: 15), dok u
Banatu nisu zabeleženi. S obzirom na pomenute koreološke odlike ovih plesova, kao
i koreološke odlike plesova ruzmarinka i zaplet o kojima će biti reči nešto kasnije,
koji dakle ne reprezentuju regionalno speciičnu plesnu praksu Banata, oni neće
biti priloženi u vidu kinetograma i notnih zapisa.
Svi ovi podaci ukazuju na to da su strukturalno-formalne osobenosti varoško-
esnafskih i srbijanskih kola, s obzirom na njihovo preovlađujuće gradsko poreklo,
u mnogim segmentima srodne strukturalno-formalnim osobenostima autohtonih
banatskih kola. Određene razlike između njih, koje se mogu tumačiti različitim
društveno-socijalnim okolnostima njihovog nastanka, ipak je moguće uočiti (videti
više u Rakočević 2011: 271-272).
Pojedini plesovi iz ovog žanra (Žikino kolo i užičko kolo) se ne samo i danas
izvode, već predstavljaju okosnicu savremenog plesnog repertoara Srba u Banatu
naročito na svadbi (Ракочевић 2012а: 528).
37 Treptaji su sukcesivni vibrirajući pokreti kolena i skočnog zgloba.
55
 P L E S O V I U K O L U
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
Seljačica
Seljačica je i danas jedan od najpopularnijih plesova na „srpskim“ balovima
u celom Pomorišju. Izvodi se kao početna ili jedna od prvih numera u zatvoreno
mešovitom kolu u kojem se igrači povezuju držeći se za ruke spuštene niz telo ili
podignute u visini ramena. S obzirom na jednostavnu strukturu obrasca koraka i
lagani tempo izvođenja (primer 19), u plesu učestvuje veliki broj igrača, te se često
dogodi da se kolo zatvori. Igor Popov je zabeležio mogućnost da u toku plesanja
seljačice igrači prilaze centru kola i vraćaju se na početnu poziciju ne puštajući
ruke, što doprinosi izrazitoj dinamizaciji plesnog toka u kojoj svi prisutni uživaju
(Попов И. 2012a: 183). Budući da je termin seljačica veoma sličan varijantnom
nazivu plesa Kad se Cigo zaželi – seljančica, u literaturi (Фелфелди 2003: 114) i
među kazivačima u srpskom delu Gornjeg Banata u kojem se seljačica i seljančica
više odavno ne izvode, često se ova dva plesa poistovećuju. Prema mojim terenskim
istraživanjima, kao i prema istraživanjima Igora Popova (Попов И. 2012а: 183), u
pitanju su, međutim, u koreološkom i muzičkom smislu dve različite igre.
Na seminaru Centra za proučavanje narodnih igara Srbije, koji je održan u
Bajinoj Bašti 2009. godine, dugogodišnji koreograf plesnog ansambla „Banat“ iz
Temišvara maestro Milosav Tatarić je demonstrirao dvodelnu strukturu obrasca
koraka plesa seljačica koju je u svojim zapisima preuzeo Igor Popov (videti u Попов
И. 2012а: 186-187). Na balu koji je povodom sv. Save održan u Semiklušu 2012.
godine, igrači su, međutim, u okviru seljačice izvodili jednodelan obrazac koraka
tipa šetnje (primer 19). Izvedena je kao druga numera, odmah posle malog kola.
Za njom je sledilo veliko kolo.
Mada su Tihomir Vujičić i Sava Ilić zabeležili veliki broj stihova koji su pevani
uz samosvojan melodijski obrazac seljačice (videti više u Vujičić 1978: 220-221;
Илић 2006: 510), danas se ova melodija izvodi isključivo instrumentalno (primer
19).
Kad se Cigo zaželi
Prema istraživanjima plesnog etnologa Elzi Danin (Elsie Dunin), ples koji je
izvođen uz poznatu melodiju „Kad se Cigo zaželi medenih kolača“, koji je poznat
još i pod nazivom seljančica je u prvoj polovini XX veka, pa i u ranijim periodima,
bio izuzetno popularan na veoma širokom prostoru koji je obuhvatao ne samo
56
P L E S O V I U K O L U
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
južnoslovenske krajeve, već i mnoge oblasti u Južnoj i Severnoj Americi (Dunin
2009). U Americi su ga izvodili iseljenici iz južnoslovenskih zemalja. Pored vokalno-
instrumentalno ili instrumentalno izvođene melodije pesme „Kad se Cigo zaželi“,
ovaj ples odlikuje relativno iksna trodelna struktura obrasca koraka. Izvode ga u
mešovitom otvorenom kolu u kojem se igrači drže za ruke spuštene niz telo.
Ples Kad se Cigo zaželi je sastavni deo nastavnih programa nižih razreda
osnovnih škola još od prvih decenija XX veka, a verovatno i ranijih perioda, do
danas. Zbog toga se često poima i interpretira kao ples koji pripada isključivo
dečijem, preciznije „đačkom“ repertoaru (Јоргован Марков 2010: 101). U delu
Banata koji pripada Srbiji, međutim, ovaj ples je bio veoma popularan na igrankama
i balovima sve do Drugog svetskog rata, kada prelazi isključivo u školski repertoar.
Za razliku od Srbije, pored izvođenja u školama i na školskim priredbama, u
Rumuniji i Mađarskoj ples Kad se Cigo zaželi je bio popularan na igrankama sve
do pre dvadesetak godina (Фелфелди 2003: 110; Попов И. 2012а: 194-198). Iako
јe, kako je pomenuto, izvođen na veoma širokom prostoru jugoistočne Evrope i
Amerike, među Srbima u Rumuniji i Mađarskoj se ovaj ples percipira kao ples koji
je u njihov repertoar prihvaćen sa prostora Srbije.38 Zbog toga je u ovoj knjizi on
uvršten u žanr srbijanskih kola.
Budući da nikada nisam snimila, pa čak ni videla izvođenje plesa Kad se Cigo
zaželi u autentičnom kontekstu, a da se u kinetogramu i notnom zapisu koji je
objavljen u knjizi Lasla Felfeldija (Фелфелди 2003: 110, 122), a koji preuzima i
Igor Popov (Попов И. 2012а: 194), pored poznatog trodelnog obrasca javljaju i
segmenti igre prkos, odnosno Ja posejah lubenice, adekvatan zapis ovog plesa ne
može biti priložen.
Đurđevka
Prema navodima Dobrivoja Putnika ples đurđevka je na prostoru južnog
Banata nazivan još i banatska đurđevka (Путник 1991: 28). Ređe, nazivan je i
đurđevicom. Bez obzira na naziv, ovaj ples je u relativno iksnim strukturama
obrasca koraka i melodijske deonice zabeležen na prostoru celog Banata (primer
20). Iako ga je zabeležio još Bela Bartok 1912. godine u Temešmonoštoru (Bartók
and Lord 1978: 460), etnokoreolozi su istog mišljenja u tvrdnji da je đurđevka
38 Njegovo poreklo još uvek nije utvrđeno.
57
 P L E S O V I U K O L U
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
u banatsku tradicionalnu praksu stigla iz centralne Srbije (Јанковић 1949: 110;
Попов И. 2012а: 199). Izvođena je u otvorenom mešovitom kolu u kojem su se
igrači držali za ruke spuštene niz telo (primer 20).
Rukavice s prstima
Za ples Rukavice s prstima Dobrivoje Putnik navodi da je to „gradska igra
zabeležena u Pančevu i okolini“ (Путник 1991: 29). Budući da sestre Janković
naglašavaju njegovo „srbijansko poreklo“ (Јанковић 1949: 124), u sistematizaciji
tradicionalnog repertoara Srba u Banatu uvršten je u žanr srbijanskih kola, mada
bismo ga mogli uvrstiti i u žanr varoško-esnafskih plesova. Izvođen je u dvodelnoj
strukturi obrasca koraka uz vokalno-instrumentalnu muzičku deonicu (primer
21). Prvi deo je plesan u mešovitom otvorenom kolu u kojem su igrači, držeći
se za ruke spuštene niz telo, izvodili obrazac koraka tipa šetnje. U drugom delu
kolo se „razbijalo“ na parove koji su se okretali oko svoje ose. Prilikom terenskih
istraživanja ovaj ples nije zabeležen.
Ruzmarinka
Ruzmarin je ples koji je između dva svetska rata bio veoma popularan u
tradicionalnom repertoaru Šumadije i Pomoravlja (Đorđević 1988: 133-135).
Pojednostavljenu verziju obrasca koraka ovog plesa od kojih prvi deo pripada tipu
lateralno simetrične šetnje, a drugi čine trokoraci u mestu, zabeležio je Igor Popov u
Kikindi pod nazivom ruzmarinka (zapis plesa videti u Попов И. 2009: 72-73, 125).
Zaplet
Prema istraživanjima Dese Đorđević, ples zaplet, takođe, pripada
tradicionalnom repertoaru Šumadije i Pomoravlja (Đorđević 1988: 131-132), ali
је izvođen i na mnogo širem prostoru (132). Na teritoriji Gornjeg Banata je pod
istim nazivom zabeležen još početkom XX veka (Bartók and Lord 1978: 459). U
okviru terenskih istraživanja, zabeleženo je da je on izvođen u okolini Zrenjanina
pod nazivima Opa, cupa, skoči i Opa, cupa, lepa (Шебул 2012: 43), a u Kikindi i
okolnim selima pod nazivom Lepa, lepa (Попов И. 2009: 126). Pored naziva plesa,
plesno izvođenje nije zabeleženo.
58
P L E S O V I U K O L U
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
Ej, Bože, seko
Ej, Bože, seko je ples koji je zabeležen isključivo u Kikindi (Попов И. 2009:
109-110). Kao što je pomenuto, ovaj ples ima dvodelnu formu: prvi deo pripada tipu
šetnje, dok se u drugom javljaju treptaji (zapis plesa videti u Попов И. 2009: 78).
Prkos
Ples prkos su zabeležile jedino Danica i Ljubica Janković sa naznakom da јe
izvođen u Pančevu i okolini (Јанковић 1949: 192-193). Njegovu dvodelnu formu
čine dva dela, od kojih je prvi identičan obrascu izvođenja malog kola, dok se u
drugom, kontrastirajućem delu javljaju udari nogom o tlo i ritmizovano tapšanje
koji ovaj ples, kao što je već rečeno, povezuju sa plesom Ja posejah lubenice (zapis
plesa videti u Ракочевић 2009: 508).
Kukunješće, Žikino kolo, vranjevka, šestica, užičko kolo, morаvаc
Obrasci koraka svih navedenih plesova pripadaju tipu tzv. kola u tri (Васић
1984: 178). Ovaj tip tradicionalnog plesa podrazumeva simetričnu osmotaktnu
strukturu u kojoj se četiri takta izvode za desnom rukom, a potom inverzno
za levom. Generalno pozicionirajući kolo u tri u plesnoj praksi Srba, Zdravko
Ranisavljević navodi da su „u toku XX veka ovom koreološkom obrascu pripajani
mnogobrojni nazivi i melodije (uglavnom u 2/4 ritmu), pri čemu je sam obrazac
koraka variran na najrazličitije načine, zadržavajući simetričnu osmotaktnu
strukturu (4+4), sa dihotomnom organizacijom fraze, kao svojstvom identiikacije“
(Ранисављевић 2012: 557-558). Izvode se u formaciji otvorenog kola u kojoj se
igrači drže za ruke spuštene niz telo. Uloga kolovođe u izvođenju kola u tri je po
pravilu izrazita.
Plesovi tipa kolo u tri su prvi put zabeleženi na prostoru centralne Srbije,
odakle se, prema podacima iz literature naglo šire počev od druge polovine XIX
veka (558-561). Iako ih izvode mnogi narodi na prostoru bivše Jugoslavije, plesovi
tipa kolo u tri imaju speciičnu i veoma važnu nacionalnu semantiku u srpskoj
kulturi (videti više u Ranisavljević 2011: 95-100; Ранисављевић 2012: 557-570).
U plesnoj praksi Srba u Banatu, plesovi tipa kolo u tri postaju izuzetno
važan deo repertoara u periodu između dva svetska rata (Фелфелди 2003: 44,
59
 P L E S O V I U K O L U
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
Rakočević 2011: 16). Ples kukunješte je zabeležen u litеraturi (Фелфелди 2003:
49; Попов И. 2012а: 152-167) i sećanjima najstarijih kazivača prvenstveno na
teritoriji Gornjeg Banata. Žikino kolo je, međutim, bilo jedno od najpopularnijih
kola na celoj teritoriji ne samo u periodu između dva svetska rata, već i u narednim
decenijama. Speciičnost Žikinog kola predstavlja njegova metroritmička okosnica:
izvodi se uvek u trodelnoj ritmičkoj pulsaciji (videti više u Rakočević 2011: 81, 232).
Pored Žikinog kola u trodelnoj pulsaciji se izvode i plesovi vranjevka, vranjanka,
odnosno ciganski,39 te se na osnovu obrasca koraka ne može napraviti razlika
između njih. Šestica je i danas često izvođen ples u Gornjem Banatu u Rumuniji.
Naziv je dobila prema osminskom nizu kratkih početnih koraka. Užičko kolo, i u
mnogo manjoj meri moravac, poslednjih decenija predstavljaju nezaobilazan deo
plesnog repertoara. Imaju izrazito jaku funkciju u procesima (re)konstruisanja
srpskog etničkog i nacionalnog identiteta, naročito u Rumuniji i Mađarskoj.
Kao primer izvođenja jednog od plesova kola u tri, ovoga puta biće naveden
primer izvođenja Žikinog kola, koji je zabeležen u selu Crepaja 2005. godine (primer
22).
Iako se prilikom plesanja kola u tri mogu javiti izraziti varijacioni procesi,
prvenstveno u izvođenju muškaraca koji su se upravo u Žikinom kolu često
nadmetali u plesanju (videti više u Попов И. 2012а: 168), speciičnosti „banatskog“
izvođenja ovih plesova tek treba da postanu predmet podrobnih etnokoreoloških
istraživanja.
39 Ove nazive srećemo na teritoriji Gornjeg Banata.
60
PAROVNI PLESOVI
Istorijsko pozicioniranje i žanrovska sistematizacija
Iako je prema terenskim istraživanjima na teritoriji Banata, naročito u njegovim
zapadnim i severnim oblastima, izvođenje parovnih plesova bilo zastupljeno u XX
veku, srazmerno je malo istorijskih podataka o njima, naročito o plesovima po dvoje
i u trojkama. Štampani programi raznih svečanosti koji su uključivali repertoar
igranki i balova, novinski izveštaji i napisi u raznovrsnoj literaturi (etnografski
tekstovi, pesmarice, memoarska literatura i sl.) donose podatke o izvođenju
prvenstveno plesova u kolu. Međutim, na osnovu komparativnog sagledavanja
plesne prakse Srba u Banatu, koji je u većem delu svoje istorije bio integralan deo
jedne velike carevine, i drugih naroda koji su živeli na istom prostoru, može se reći
da su parovni plesovi bili zastupljeni u tradicionalnoj praksi u XIX veku, a moguće
je i u ranijim periodima (Martin 1965: 469-515; Giurchescu and Bloland 1995:
274-276; Фелфелди 2003: 49). U to vreme, parovni plesovi činili su, ipak, veoma
mali deo tradicionalnog repertoara, jer je u seoskoj praksi preovladavalo izvođenje
autohtonih banatskih kola (Фелфелди 2003: 49).
Osim u funkciji igre sa mladom koja je izvođena na svadbi,40 parovni plesovi
nisu bili vezani za cikluse obredno-običajnih radnji. S obzirom na njihovo dugo
prisustvo u plesnoj praksi Srba u Banatu, a kako je to već u uvodu istaknuto,
ovu veliku grupu plesova možemo sistematizovati u okviru dva, u strukturalno-
formalnom i semantičkom smislu nezavisna plesna žanra. To su plesovi po dvoje
i okretni plesovi.
Zbog velike koreološke sličnosti, kao i zbog toga što se ono ne može
konceptualizovati kao samosvojan žanr, narativu o plesovima po dvoje biće
priključeni i plesovi izvođeni u formaciji trojke. Budući da o okretnim plesovima
nemamo odgovarajuće podatke, kao i da ih Banaćani ne percipiraju kao
tradicionalne, u ovoj knjizi oni neće biti razmatrani. Mada ih je moguće pratiti
i u ranijim periodima, važno je napomenuti da okretni plesovi doživljavaju
svoju ekspanziju u plesnoj praksi Srba u Banatu na igrankama i balovima tek
u decenijama nakon Drugog svetskog rata. Osim valcera koji danas predstavlja
40 Kao što je već rečeno, ovom prilikom mogli su da se plešu icko, mađarac, čardaš ili, najčešće, valcer.
61
 P A R O V N I P L E S O V I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
osnovu igre sa mladom na svadbi, okretni plesovi sve više padaju u zaborav. Izvode
ih najčešće pripadnici sredovečne generacije plesača uz muzičke numere emitovane
sa razglasa u završnim segmentima balova i u trenucima dok se svirači odmaraju.
Plesovi po dvoje i u trojkama
Osnovna odlika plesova po dvoje i u trojkama, prema kojoj su i dobili svoje
nazive u etnokoreologiji, jeste njihova formacija. Prilikom plesanja, parovi i
trojke su slobodno raspoređeni u prostoru. Kao i u autohtonim banatskim
kolima, u plesovima po dvoje i u trojkama igrači su se najčešće povezivali držeći
se međusobno na već opisan način tzv. vojvođanskog držanja. Pozicijа plesača
u pаru u plesovimа po dvoje je, međutim, moglа dа bude rаzličitа: početkom
XX vekа i u rаnijim periodima, muškаrаc i ženа su pozicionirаni jedаn pored
drugog povezujući se na „vojvođanski“ način, dok je u kаsnijim periodima
preovlаdаlа njihovа аnfаs (en face) orijentаcijа pri čemu su se povezivali tako
da žena muškarcu drži ruke na ramenima, a on nju drži za pleća. Dijаhronijskа
perspektivа u sаgledаvаnju rаzličitog pozicionirаnjа muškаrcа i žene u plesovimа
po dvoje uprаvo odrаžаvа promene u njihovim uzаjаmnim odnosimа u jаvnosti,
koje je potrebno sаgledаvаti u širem društveno-istorijskom kontekstu. Poziciju
„jedаn pored drugog“ u plesovima po dvoje moguće je posmаtrаti kаo tekovinu
centralnoevropske pаtrijаrhаlno-seoske kulture u XVIII i XIX veku, kojа, iаko je
u jednom istorijskom trenutku nаgoveštаvаlа buduće romаntičаrske kulturne
preobrаžаje, nije omogućаvаlа pаrtnerimа slobodnu međusobnu komunikаciju
u toku plesаnjа, niti im je dozvoljаvаlа bliži telesni kontаkt. Uprаvo je pozicijа
„jedаn pored drugog“, omogućаvаlа dа se prilikom igre muškаrаc, može se reći,
poigrаvа sа pаrtnerkom, premeštаjući je s jedne nа drugu strаnu svogа telа ili
inicirаjući njeno okretаnje u cilju neposredne demonstrаcije individuаlne plesne
veštine. U tom smislu se čini logičnim dа je isto pozicionirаnje („jedаn pored
drugog“), prisutno i u formаciji trojke, u kojoj je prevlаst mаskulinitetа u plesu još
više izrаženа, sаmim tim što se jedаn muškаrаc plesno poigrаvа, Bаnаćаni ponekаd
kаžu „sigrа“, sа dve žene.41 Pozicionirаnje izvođača „jedаn pored drugog“ u većini
plesovа po dvoje i onim koji su izvođeni u trojkаmа je, stogа, funkcionisаlo kаo
41 Muškаrаc inicirа moguće okretаnje žene oko svoje ose, pojаvu dа ženа lаterаlno promeni svoju poziciju
u pаru, kаo i mimoilаženje igrаčicа u formаciji trojke.
62
P A R O V N I P L E S O V I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
jedаn od elemenаtа plesne prаkse kojim je seosko-pаtrijаrhаlni socijаlni diskurs,
uz izvođenje аutohtonih bаnаtskih kolа, neposredno konstituisаn i potvrđivаn.
Pozicijа „jedаn nаsprаm drugog“, međutim, donela je nešto izmenjenu
konstelаciju rodnosti i odrаžаvala je „novije“ društvene odnose u kojimа je
pаtrijаrhаlnost postаvljenа u drugi plаn radi isticаnjа „društvene“ konotаcije
plesаnjа. Postаvljeni аnfаs, plesači su donekle izjednаčeni: iаko je tok igre (putаnje
kretаnjа, dinаmikа okretаnjа i intenzitet igrаnjа) zаvisio isključivo od muškаrаcа,
žene su sаdа mogle slobodnije komunicirаti sа muškаrcem, čаk i rаzgovаrаti s
njim u toku plesаnjа.
Bez obzira na pozicioniranost plesača u paru, u većini plesova po dvoje i u
trojkama zabeležena je mogućnost izrazitih varijacionih procesa na nivou obrazaca
koraka koje su izvodili isključivo muškarci (videti više u Ракочевић 2011: 201-218).
Na osnovu analize muzičkih karakteristika ovog plesnog žanra, naročito
upotrebnih tonskih nizova, metroritmičkih obrazaca i njihovog variranja, kao i
formalnog oblikovanja (videti više u Rakočević 2011: 175-177, 179-195, 222-225),
možemo ustanoviti njihovu veliku srodnost sa određenim odlikama muzičkog
procesuiranja autohtonih banatskih kola.
Sumarno rečeno, način povezivanja plesača, mogućnost izrazitih varijacionih
procesa u plesanju muškaraca, kao i strukturalno-formalne odlike muzičke
komponente, plesove po dvoje i u trojkama nesumnjivo pozicionira u seosko-
varoški tradicionalan kontekst Banata u prvoj polovini XX veka, a hipotetično i u
ranije periode.
Mаđаrаc
Mađarac ili, kako Banaćani kažu još i, madžarac je u XX veku bio jedan od
najpopularnijih, a svakako najrasprostranjeniji ples po dvoje u plesnoj praksi
Srba u Banatu. Prema istraživanjima Igora Popova, međutim, u Pomorišju ovaj
ples pripada relativno novijem repertoaru: pojavio se tek u periodu posle Drugog
svetskog rata (Попов И. 2012а: 214).
Iako je mogao da bude izvođen u formaciji trojke, Danica i Ljubica Janković,
Dobrivoje Putnik i vrstan poznavalac vojvođanske plesne prakse Milorad Lonić
su, međutim, eksplicitni u tvrdnji da je mađarac izvođen, kako to sestre Janković
kažu, „u dvoje“ (Јанковић 1949: 120, 185; Путник 1991: 27; Лонић 1994: 136).
Strukturu obrasca koraka ovog plesa kao tipičnog predstavnika žanra po dvoje čini
63
 P A R O V N I P L E S O V I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
lateralno ponovljen trokorak (primer 23). Strukturalna analiza kinetograma većeg
broja varijantnih izvođenja ovog plesa ukazala je na to da je trokorak u mađarcu
najčešće izvođen u ritmičkoj iguri četvrtina-dve-osmine, a daleko ređe u iguri
dve-osmine-četvrtina (Rakočević 2011: 141). Ovaj ritmički poredak predstavlja
samosvojnu odliku plesanja mađarca, budući da je u autohtonim kolima, kao što
je već istaknuto, dominantno korišćena igura dve-osmine-četvrtina.
Dok muškarci po pravilu variraju ovaj osnovni plesni motiv u skladu sa
trenutnim nadahnućem i individualnim plesnim sposobnostima, a na način kako
bi to činili i u izvođenju autohtonih banatskih kola, žene pocupkuju pružajući im
neophodnu ritmičku potporu. Kao što je već pomenuto, u toku plesanja mađarca
muškarac se često „sigra“ sa partnerkom, navodeći je na okrete izvedene u paru ili
individualno ili navodeći je da promeni stranu na kojoj pleše pored njega.
Do sada je zabeleženo tri različite verzije ovog plesa. Pored, može se reći,
opšte verzije mađarca (primer 23), Dobrivoje Putnik je zabeležio i tzv. pančevački
mađarac i vračevgajski mađarac (primeri 24 i 25), koje odlikuje sinkopiran ritam
muških obrazaca koraka.
Lidana
Prema koreološkoj strukturi, koju odlikuje parovna formacija sa igračima
pozicioniranim jedan naspram drugog i ponavljanje trokoraka u mestu u okviru
obrasca koraka, ples lidana je identičan mađarcu, samo što je u lidani isključivo
prisutna ritmička igura dve-osmine-četvrtina (zapis plesa videti u Rakočević 2011:
449-453; Попов И. 2009: 58). Izvođen je u selima Gornjeg Banata, a naročito u
Kikindi i okolini (Попов И. 2009: 128). Za izvođenje ovog plesa je karakteristično
izvikivanje izrazito lascivnih stihova (videti više u Rakočević 2011: 162, napomena
85).
Po dvoje, Cigančica, vlaški, čardaš, momački
Po dvoje, Cigančica, vlaški, čardaš i momački su veoma srodni plesovi koji
su izvođeni na teritoriji srednjeg i Gornjeg Banata. Ovi plesovi se nisu uzajamno
razlikovali prema koreološkim, već prvenstveno prema muzičkim odlikama. U
njima igrači po pravilu stoje jedan naspram drugog. Obrazac koraka ovih plesova
je identičan strukturi obrasca koraka malog kola: izvodi se „dva koraka na jednu,
64
P A R O V N I P L E S O V I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
dva na drugu stranu“, pri čemu bočni koraci mogu da budu izvedeni u mestu i
ritmički varirani, a posle njih, dakle u drugom i četvrtom taktu, sledi ili skok na
istoj nozi ili, često, trokorak. Dok žene kontinuirano izvode ovaj obrazac u toku
plesanja, muškarci ga variraju kombinujući plesne motive koji su karakteristični i
za izvođenje malog kola.
Kao što i njihovi nazivi govore, ovi plesovi nisu imali etničku konotaciju
u plesnoj praksi Srba, mada su, s obzirom na njihovo dugo prisustvo na ovom
prostoru, smatrani tradicionalnim. Njihovo značajno prisustvo u plesnom
repertoaru u prvoj polovini XX veka je tradicionalnu plesnu praksu Srba u Banatu
nedvosmisleno i konstruktivno pozicioniralo u kulturne tokove centralne Evrope.
Ficko
Mađarska reč icko u značenju momak je u seoskom vokabularu Srba u Banatu
upotrebljavana kao termin za čobanski štap (Путник 1001: 27) ili naziv za psa
čuvara stada (Попов И. 2009: 129). Sestre Janković i Dobrivoje Putnik, navode da
je ples icko mogao da bude nazivan i birmajski ili birmanski (Јанковић 1949: 193;
Путник 1991: 27).
Iako ga neki istraživači vezuju za igru sa mladom (Јанковић 1949: 116;
Путник 1991: 25), ovaj ples su prvenstveno izvodili čobani na salašima uz gajde.42
Izvođenje je započinjalo tako što bi na igrankama plesanje u kolu prekidao neko
od čobana. Ulazeći u centar kola uzviknuo bi: „Ficko!“ Ovaj ples je još sredinom
XX veka smatran starom igrom, što njegovo prisustvo u plesnom repertoaru Srba
u Banatu pozicionira u XIX vek.
Prema demonstraciji Dobrivoja Putnika, ficko ima tri dela (primer 26).
Ova verzija plesa se u integralnoj formi danas koristi u okviru prakse kulturno-
umetničkih društava. U okviru terenskih istraživanja, međutim, mahom su
zabeleženi samo drugi i treći deo igre u kojima muškarac okreće bokove partnerke
čas na jednu, čas na drugu stranu.
42 Čobani su nazivani i bojtarima, te se za icko govorilo da je to bojtarska igra (Путник 1991: 27).
65
 P A R O V N I P L E S O V I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
Sirotica
Ples sirotica je bio veoma popularan širom Vojvodine sve do šezdesetih godina
XX veka. Izvodili su ga i drugi narodi, prvenstveno Šokci i Bunjevci, kod kojih je
poznat pod nazivom Srdim se, dušo (Путник 1991: 30).
Obrazac pokreta ovog plesa se sastoji iz dva dela: u prvom parovi, u kojima
su igrači pozicionirani jedan pored drugog, ritmizovano koračaju po kružnici; u
drugom delu se javlja lagano okretanje igračice ispod podignute ruke igrača. Prema
koreološkoj strukturi i načinu izvođenja koji je podrazumevao uzdržanost i izvesnu
eleganciju pokreta, ples sirotica u žanru po dvoje predstavlja izuzetak, jer je nosio
semantiku varoškog kulturnog idioma.
Dara trndara, Oj, devojko, lepa si i grаbаc
Plesovi Dara trndara, Oj, devojko, lepa si i grаbаc imaju samosvojne strukture
koreoloških obrazaca. Budući da je njihovo poreklo određeno lokalnim okvirima,
ovoga puta biće izdvojene samo njihove najvažnije odlike.
Ples Dara trndara je zabeležen u okolini Kikinde i Zrenjanina (Попов И.
2009: 70; 127). U trodelnoj formi njegovog obrasca koraka javljaju se koraci srodni
obrascu koraka malog kola i plesu Cigančica. Pored njih, javlja se i vrtnja para oko
svoje ose (zapis plesa videti u Попов И. 2009: 70).
Oj, devojko, lepa si je ples koji je zabeležen isključivo u Kikindi i okolnim
mestima. Kao i ples Dara trndara ima trodelnu formu: u prvom delu javljaju se
vrtnje para oko svoje ose, u drugom bočni koraci osminske pulsacije, a u trećem
poskoci u mestu (zapis plesa videti u Попов И. 2009: 109).
Ples grabac su zabeležile sestre Janković u Pančevu i okolini (Јанковић 1949:
202-204). Prema ovim autorkama, grabac je nastao najverovatnije po uzoru na
pojedine plesove iz slovačke tradicije (203). Izvođen je u paru u kojem su igrači
pozicionirani jedan naspram drugog. Parovi su ravnomerno raspoređeni po kružnici,
a jedan igrač stoji u sredini. Grabac ima trodelnu formu: u prvom delu se javlja
obrazac koraka malog kola; u drugom igrači stoje u mestu i ritmizovano „prete“
jedan drugom desnim kažiprstom, a potom se okreću oko svoje ose; u trećem delu
se najpre svi igrači razbeže, da bi potom svaki igrač našao sebi novu partnerku (opis
plesa videti u Јанковић 1949: 202-204). Budući da neparan broj igrača učestvuje u
plesu, uvek jedan od njih ostane bez partnerke, te stoji u sredini zamišljene kružnice.
66
P A R O V N I P L E S O V I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
Erdeljаnkа i dubаj
Plesovi erdeljanka i dubaj su bili poznati na široj teritoriji istočnog i
jugoistočnog Banata. Nastali su po uzoru na rumunske plesove ardeleana i duba.
Prema rečima Dobrivoja Putnika erdeljanka je bila veoma popularna u selu
Radojevo u periodu između dva svetska rata, te je u ovom selu svaka igranka
započinjala upravo ovim plesom (Путник 1991: 29). Terenska istraživanja su, s
druge strane, otkrila živa sećanja kazivača na izvođenje plesa dubaj gotovo u svim
selima u Donjem Banatu u Srbiji. Koreološka struktura oba plesa je dvodelna: u
prvom delu se javljaju bočni koraci srodni obrascu koraka malog kola u četvrtinskoj
ili osminskoj pulsaciji, dok se u drugom delu može javiti vrtnja para oko svoje ose
(zapis plesova videti u Rakočević 2011: 454-459).
Logovac
Ples logovac je isključivo izvođen u formaciji trojki koje su najčešće bile
slobodno raspoređene u prostoru. Dobio je naziv prema terminu za trećeg konja
– logova, koji je u slučaju da je trebalo izvući teret iz blatnjavih njiva, dodavan
konjskoj zaprezi. Bio je poznat na širem prostoru Gornjeg Banata u Srbiji, Mađarskoj
i Rumuniji.
Melodija ovog plesa predstavlja instrumentalnu interpretaciju jedne od verzija
vokalne svadbene forme poznate pod nazivom svatovac (Rakočević 2011: 209;
Попов И. 2012a: 238). U autentičnom kontekstu seosko-varoških svadbi i igranki
izvođen je najčešće uz gajde.
S obzirom na to da su se u toku izvođenja ovog plesa muškarci nadigravali
„sigrajući“ se sa partnerkama i nadmećući se u igri, do sada je zabeleženo mnogo
različitih verzija ovog plesa (videti zapise u Путник 1991: 62-63; Попов И. 2009:
60; Rakočević 2011: 460-467; Попов И. 2012a: 238). Ovoga puta biće prikazana
ona koja je, zahvaljujući koreograijama Dobrivoja Putnika, danas zastupljena u
interpretacijama kulturno-umetničkih i folklornih društava (primer 27).
Kato, mi, Kato
Ples Kato, mi, Kato je izvođen u formaciji trojke, a zabeležen je u Pančevu i
Kikindi i okolnim mestima (Путник 1991: 28; Попов И. 2009: 94). Pod uticajem
67
 P A R O V N I P L E S O V I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
koreografskog rada Dobrivoja Putnika, ovaj ples je danas čest u koreograijama
banatskih plesova. Zbog toga je vremenom dobio konotaciju važnog reprezenta
regionalno speciične plesne prakse Srba na ovom području. U interpretacijama
plesa Kato, mi, Kato koje je promovisao Dobrivoje Putnik igra ima tri dela: u prvom
se javlja lateralna repeticija trokoraka; u drugom delu se javljaju mimoilaženja
igračica, njihovi okreti, pomeranje napred-nazad i sl; u trećem delu javljaju se
skokovi na obe noge i okreti igračica oko svoje ose (primer 28).
68
MUŠKO NADIGRAVANJE
Na široj teritoriji Centralne Evrope, kao i istočnih i jugoistočnih prostora
nekadašnje Austrougarske, pored plesova u kolu i parovnih plesova, u tradicionalnim
praksama gotovo svih naroda zabeleženi su brojni podaci o tome da su se prilikom
plesanja muškarci mogli nadmetati u veštini i virtuoznosti izvođenja. U jednom od
najstarijih pomena banatske igre pod nazivom Građa za povjesnicu serbsku koji je
načinio Stanislav Šumarski, a o kojem smo već govorili u jednom od prethodnih
poglavlja, pored pomena pojedinačnih igara, zabeleženo je:
„U stanu od duga vremena sastali su se pešaci i katani (banatski, sremski i
slavonski), pa bi kolo svaki dan igrali; (....) Potom, igrali bi momački na mestu,
gdi noge na takt skakuću i drkću kao prsti na svirali. Zatim šaranca, gdi sav red
na mestu levo i desno u vis noge diže i spušta na gajdašev takt, koje je vrlo lepo
videti bilo. (...) To je bila igra banatska, sremska i dovoljno slavonska, sa gajdama,
tu je bilo igrača koji su se do smrtna znoja nadigravali“ (Шумарски 1846: 55-56).
Šumarski je, pored ovih opisa, zabeležio i imena najboljih igrača koji su se
nadmetali u igri. To su bili Spasoje Šteković iz sela Laćarak43 i Pavo Putić iz sela
Crepaja (54-55). Kao što je rečeno, reč je o vojnicima koji su se borili u austro-
francuskim ratovima koji su vođeni krajem XVIII i početkom XIX veka. Budući
da je ovaj veoma značajan izvor o tradicionalnim plesovima detaljno analizirala
Olivera Mladenović (videti više: u Mladenović 1964: 204-209), istaknimo samo to
da reči Šumarskog nesumnjivo svedoče da je nadmetanje muškaraca u plesu činilo
izuzetno važan aspekt plesne prakse u XVIII i XIX veku.
Istražujući plesnu praksu Srba u Banatu četrdesetih godina XX veka, sestre
Janković su takođe zabeležile nekoliko, kako one to formulišu, „muških momačkih
igara za nadigravanje“ (Јанковић 1949: 200). To su bile igre numera, tri putarke i
šaranac (123, 124). Igra numera je izvođena u formaciji otvorenog kola, tri putarke i
šaranac u formaciji solo igre, a ova potonja je mogla da bude izvođena i u formaciji
dvojke (123, 124).
U drugoj polovini XX veka, Dobrivoje Putnik takođe beleži ove plesove
(Путник 1991: 28-29). Kroz njihovo izvođenje se, prema navodima Putnika,
43 Laćarak je danas predgrađe Sremske Mitrovice.
69
 M U Š K O N A D I G R A VA N J E
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
„iskazivalo čuveno banatsko nadigravanje dobrih igrača“ (29), a prema njegovim
uputstvima, ovi plesovi su zapisani u formaciji solo igre (60-61). Ni sestre Janković,
ni Dobrivoje Putnik, ne navode da su u toku izvođenja ovih plesova mogli da budu
korišćeni određeni rekviziti.
Brojna kazivanja o nadigravanju muškaraca u plesu, naročito momaka,
zabeležena su i u okviru terenskih istraživanja. Prema ovim podacima, muškarci
su prilikom nadmetanja, mogli da koriste različite rekvizite. Na primer, mogli su
da koriste nož, štap ili oklagiju koje bi u toku igranja preskakali, a česta je bila
i praksa da lašu širokog dna zvanu „kanava“ ili „olba“ napune vinom, stave je
na glavu i s njom igraju. Dobri igrači plešući sa lašom na glavi, uprkos brojnim
improvizacijama u kojima bi iskazivali svoje igračko umeće, nikada ne bi prosuli
ni kap. Igor Popov beleži da je pored laše mogao u plesu da bude korišćen i šešir,
koji su plesači mogli da stave na zemlju da bi igrali oko njega (Попов И. 2009: 128).
Mogućnost korišćenja pomenutih rekvizita prilikom iskazivanja igračkog umeća
muškaraca, zabeležena je i u Pomorišju (Фелфелди 2003: 46-47).
Nadmetanje muškaraca u plesu, najčešće sa upotrebom štapa kao rekvizita
u igri, poznato je i u tradicionalnoj seoskoj plesnoj praksi drugih naroda na
prostoru Centralne Evrope i Karpatskog basena (Martin 1965: 470; Giurchescu
and Bloland 1995: 273-274). Brojnost i koreološka samosvojnost muških igara
koje su izvođene sa korišćenjem rekvizita, a u kojima iskazivanje igračkog umeća
predstavlja semantičku okosnicu, uticalo je na to da su ove igre u okviru mađarske
etnokoreologije deinisane kao posebni „tipovi“ (Martin 1965: 471-481), a u okviru
rumunske etnokoreologije, kao posebne „kategorije“ tradicionalne plesne prakse
(Giurchescu and Bloland 1995: 193-209).
Terenska istraživanja u Banatu, međutim, upućuju na to da je ovakav način
muškog plesanja u drugoj polovini XX veka, bio izvođen ne samostalno, kao posebna
igra, kao što su to zabeležili sestre Janković i Dobrivoje Putnik, već kao deo drugih
igara prvenstveno malog kola, logovca i, ređe, mađarca, a u periodu između Prvog
i Drugog svetskog rata, posebno Žikinog kola. Laslo Felfeldi muško nadigravanje
u srpskoj igračkoj praksi Pomorišja takođe vezuje za izvođenje malog kola, a
ređe velikog kola (Фелфелди 2003: 46). Muško nadigravanje prilikom izvođenja
pomenutih igara se odvijalo tako da su pojedini igrači, zavisno od trenutnog
nadahnuća i igračkog umeća, jednostavno napuštali dotadašnju igračku formaciju
i plesali samostalno. Moguće je bilo i da se nekoliko muškaraca međusobno povežu
držeći se za ramena. Pri tome su mogli, ali i nisu morali, koristiti pomenute rekvizite.
70
M U Š K O N A D I G R A VA N J E
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
Igre numera i šaranac su u seoskoj plesnoj praksi Banata, poglavito u njegovim
jugoistočnim oblastima, u poslednjim decenijama XX veka zabeležene sporadično
i to isključivo u vidu maglovitih opisa njihovog izvođenja. Pojedini kazivači su
decidno navodili da su ove igre izvođene isključivo u okviru kulturno-umetničkih
društava, odnosno kako su oni to formulisali – „u folkloru, a ne na igranci“. Igra
tri putarke nije zabeležena prilikom terenskih istraživanja.
Na osnovu svega navedenog možemo izvesti sledeće zaključke. U plesnoj
praksi Srba u Banatu u prvoj polovini XX veka je, pored plesova u kolu i parovnih
plesova, postojao poseban plesni žanr koji može da bude objedinjen nazivom –
muško nadigravanje. Njegove koreološke speciičnosti je u prvom redu odlikovala
varijantnost formacije (otvoreno kolo, zatvoreno kolo, solo i dvojka), a njegova
funkcionalno-semantička određenja bila su usmerena ka iskazivanju fizičke
spremnosti i igračkog umeća muškaraca. Ovaj igrački žanr je u drugoj polovini XX
veka transformisan najpre inkorporiranjem u druge plesne žanrove, što predstavlja
neposredan primer prožimanja žanrova, da bi u poslednjim decenijama XX veka
sasvim nestao iz tradicionalne plesne prakse.
Budući da se kroz njihovo izvođenje može iskazati virtuoznost, te da su
veoma atraktivni za scensko prikazivanje, plesovi šaranac i numera čine gotovo
neizostavan deo koreograija banatskih plesova. Iako više ne postoje u autentičnom
kontekstu banatskih igranki i balova, i danas nose konotaciju regionalno i etnički
speciičnih plesova.
Šaranac
Kao što je rečeno, ples šaranac je prvi put zabeležen u opisima Stanislava
Šumarskog, što istorijski pozicionira njegovo prisustvo u plesnoj praksi Srba u
Banatu u prve decenije XIX veka (Шумарски 1846: 55). Mada je istraživao dvesta
godina docnije, Igor Popov je u Kikindi i okolini, kao i u rumunskom delu Pomorišja
zabeležio živa sećanja na ovaj ples (Попов И. 2009: 128-129, Попов И. 2012a: 230).
To znači da je šaranac aktivno izvođen sve do sredine XX veka.
Za ovaj ples Dobrivoje Putnik navodi da su ga plesali najčešće u zoru ispred
bircuza (Путник 1991: 29). Izvođen je u formacijama solo, otvoreno kolo ili
zatvoreno kolo, a Igor Popov beleži da je u Čanadu u toku plesanja šaranca mogla
biti formirana formacija tzv. kola na kolu, u kojoj su se muškarci penjali jedan
drugom na ramena (29).
71
 M U Š K O N A D I G R A VA N J E
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
Numera (tri putarke)
Koreološke odlike plesova numera i tri putarke su prema rečima sestara
Janković i Dobrivoja Putnika identične (Јанковић 1949: 202; Путник 1991: 28).
Razlika se očitovala u njihovoj melodijskoj komponenti (Јанковић 1949: 366-367).
Radi se zapravo o različitim melodijama koje su izvođene na gajdama. Ples tri
putarke je izvođen u znatno sporijem tempu od numere, uz izvođenje pokreta koji
su bili „tromi i bunovni“ (202).
Todorova ljuba
Ples pod nazivom Todorova ljuba nalazimo jedino u opisu Danice i Ljubice
Janković koje su ga opisale na osnovu istraživanja plesne prakse Vršca i njegove
okoline (Jанковић 1949: 177-178). Izvodili su ga muškarci u formaciji otvorenog
kola držeći se međusobno za ramena. Prilikom plesanja virtuozno su varirali
osnovni obrazac koraka, koji sestre Janković povezuju sa obrascem koraka paorskog
kola (177).
Karaba
Ples karaba je zabeležen jеdino u svedočenjima koreografa Milosava Tatarića.
Na osnovu njegovih opisa i demonstracije izvođenja, Igor Popov je načinio
rekonstrukciju ovog plesa (videti više u Попов И. 2012a: 226- 229).
72
ZAVRŠNE NAPOMENE
Tradicionalni plesovi predstavljaju složenu, neraskidivu zajednicu kulturom
uobličenih strukturisanih plesnih pokreta i muzike (videti više u Ракочевић
2004: 96-118). Uprkos neraskidivoj povezanosti, kako sam to u jednom od ranijih
tekstova formulisala, „igre uz muziku“ i „muzike uz igru“ (112), odnosno „muzike
za igru“,44 ova knjiga je bila prvenstveno posvećena kinetičkoj komponenti plesa.
Pre markiranja važnosti tradicionalnih plesova u procesima (re)konstruisanja
etničkog identiteta Srba na prostoru Banata, neophodno je, ipak, ukazati i na
osnovne odlike tradicionalnog instrumentarijuma i paradigmatske odlike njihove
muzičke komponente.
U prvim godinama XX veka, muzika za igru je u selima u Banatu mogla da
bude izvođena na gajdama i tamburama samicama, a u manjoj meri na frulama,
dvojnicama i violinama (Јанковић 1949: 126).45 Prema istorijskim podacima
u varošima i gradovima su pored gajdaša, veoma zastupljeni bili i tamburaški
ansambli, koji su svirali na igrankama i balovima još u drugoj polovini XIX veka
(Vukosavljev 1990: 61-65; Ранисављевић 2011: 111). Iako se to ne može sasvim
precizno hronološki odrediti, već u prvim decenijama XX veka tamburaški
ansambli postaju veoma zastupljeni i u seoskoj plesnoj praksi (Vukosavljev 1990:
63; Ранисављевић 2011: 120). Njima je oko Prvog svetskog rata pridružena i
harmonika (Ivkov 2006: 48-49). Počev od šezdesetih godina XX veka, sve više
su zastupljeni ansambli sačinjeni od električnih instrumenata sa obaveznom
harmonikom kao solističkim instrumentom. Bez obzira na sve veću zastupljenost
električnih instrumenata, tamburaški ansambli, kao i harmonika, za razliku
44 Iako tanana, razlika u značenju između sintagmi „muzika uz igru“ i „muzika za igru“ upućuje na
mogućnosti različitog verbalnog, a tako i konceptualnog pozicioniranja muzičke komponente plesa u
odnosu na kinetičku. Dok predlog „uz“ unekoliko favorizuje kinetičku komponentu, rečca „za“ u prvi
plan postavlja muziku.
45 Iako sestre Janković ne navode da su tradicionalni banatski plesovi još početkom XX veka mogli da budu
izvođeni na tamburama i violinama, već samo na frulama, dvojnicama od trske i gajdama (Јанковић
1949: 126), snimci Bele Bartoka načinjeni 1912. godine (Bartók and Lord 1978: 453-460), kao i navodi iz
literature (Vujičić 1978: 260; Фелфелди 2003: 19), o tome nesumnjivo svedoče.
73
 Z A V R Š N E N A P O M E N E
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
od dvojnica i frula koje su potpuno iščezle iz prakse,46 ostaju nezamenljiv deo
tradicionalnog muzičkog miljea Banata sve do danas.
Iako je vokalno-instrumentalna interpretacija zabeležena kao imanentna
odlika muzičke komponente varoško-esnafskih i srbijanskih plesova, kao i
većine plesova po dvoje i onih koji su izvođeni u trojkama, dominantan način
manifestovanja muzike za igru Srba u Banatu, u XX veku, ispoljava se kroz
instrumentalnu izvođačku formu.
Važno je ukazati na to da su odnosi prema igračkoj i muzičkoj komponenti
tradicionalnih plesova na području Banata u XX veku bili ne samo različiti, već
i hijerarhijski određeni. U generalnom razvrstavanju tradicionalnih plesova
isključivu ulogu je imala njihova igračka, a ne muzička komponenta. Rezultati
komparativne analize strukturalno-formalnih karakteristika igre i muzike, ukazali
su na to da su gotovo svi posmatrani elementi igračkih i muzičkih struktura, kao i
parametri njihovog formalnog oblikovanja, žanrovski određeni (Rakočević 2011:
268). Samim tim, kontekstualni okviri – konkretna društveno-istorijska situacija
nastajanja i izvođenja pojedinačnih plesnih žanrova u okviru speciičnih kulturnih
modela u vidu seoskog, odnosno paorskog i varoško-gradskog društvenog
okruženja – uticali su na oblikovanje osobenosti tradicionalnih plesova. Drugim
rečima, kroz paradigmatske odlike tradicionalnih plesnih žanrova Srba u Banatu
moguće je neposredno iščitati estetska načela određenog vremenskog perioda
banatskog društva, ali i sagledati mrežu njihovih ideološko-reprezentativnih
značenja koja je to društvo konstituisala.
Autohtona banatska kola, predstavljaju najstariji plesni repertoar Banata.
Prisustvo pojedinih autohtonih banatskih kola je u tradicionalnoj plesnoj praksi
ovog područja zabeleženo u pisanim izvorima još u XIX veku. S obzirom na to
da je njihovo izvođenje u prvom redu vezano za seosku plesnu praksu, njihove
strukturalno-formalne osobenosti možemo tumačiti u kontekstu socijalnih i
estetskih normativa arhaičnijeg paorskog kulturnog okruženja. Prema podacima
iz literature varoško-esnafski plesovi su novijeg porekla – nastajali su prvenstveno
u varoškoj sredini Banata počev od poslednjih decenija XIX veka, a u većoj meri
tek u periodu između dva svetska rata. U odnosu na autohtona banatska i varoško-
esnafska kola, srbijanska kola, u plesnoj praksi Banaćana predstavljaju noviju
46 Za razliku od dvojnica čije su prisustvo u banatskoj tradicionalnoj muzičkoj praksi registrovale isključivo
sestre Danica i Ljubica Janković (Јанковић 1949: 126), organološkim odlikama tzv. mokrinske frule u
većoj meri bavila se etnomuzikolog Andrijana Gojković (Гојковић 1978: 111-171).
74
Z A V R Š N E N A P O M E N E
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
pojavu, jer su počela da budu izvođena tek posle Prvog svetskog rata. Njihovo
nastajanje se može locirati na prostor centralne Srbije, a vezuje se, takođe, za
gradsku sredinu poslednjih decenija XIX veka.
Prema koreološkim i muzičkim karakteristikama, plesovi po dvoje i oni
koji su izvođeni u trojkama odražavaju osobenosti i seoskog i varoškog plesnog
idioma. Jednostavno rečeno, uzimajući u obzir njihove dominantne odlike
možemo ih pozicionirati između autohtonih banatskih kola i, s druge strane,
varoško-esnafskih i srbijanskih plesova. Prema podacima iz literature, plesovi po
dvoje i u trojkama su u plesnoj praksi Srba u Banatu izvođeni u drugoj polovini
XIX veka, a njihova pojava na ovom prostoru se može locirati i u ranije istorijske
periode (Martin 1965: 492-494; Фелфелди 2003: 49).
Svi plesovi koji su pomenuti u ovoj knjizi, a naročito oni čije su notacije
izdvojene u prilogu, imali su u prošlosti a i danas imaju, reprezentativnu funkciju
markiranja, konstituisanja i obnavljanja etnički različite, koreološki i muzički
samosvojne plesne prakse Srba u Banatu. Poslednjih decenija ovi plesovi mahom
postoje jedino u scenskim interpretacijama kulturno-umetničkih i folklornih
društava. To, međutim, nije umanjilo, već, naprotiv, povećalo je i osnažilo njihovu
funkciju u konstituisanju etnički diferentnog kulturnog identiteta Srba u Banatu,
ne samo u Srbiji, već i, posebno, u Rumuniji i Mađarskoj. Zbog toga se čini važnim
da teoretsko i izvođačko znanje o njima bude sumarno zabeleženo, što dalje
omogućava analitičko, kritičko i komparativno sagledavanje plesne prakse Banata
kroz istorijsku perspektivu.
75
 TRADITIONAL DANCES OF THE BANAT SERBS

SUMMARY

Foreword

Almost twenty years ago, in the spring of 1994, I started exciting and intriguing
ield research of traditional music of the Banat Serbs. As an undergraduate
student of ethnomusicology I initially focused on the singing practice in the
surroundings of my native town, the city of Pančevo (Литвиновић 1999b).
Eventually, the geographical area of my research signiicantly expanded. he next
ten years I devoted to examining the singing practice in the area of the Lower
Banat (Rakočević 2002). During those years, I also started to go to the Banat
villages in Romania. My initial focus on the vocal practice extended not only to the
instrumental music, but also to the dance practice of the Banat Serbs. In my PhD
dissertation I explored the performance of their traditional dances, their structure,
and the dance process itself in the light of its relation to music (Ракочевић 2009;
Rakočević 2011). However, numerous and heterogeneous data about dance events
and individual dances from this region, as well as verbal descriptions of the style
of their performance, have not been systematized yet and introduced to the wider
public. he aim of this ethnographic book is to overcome this lack and to ofer a
historical overview of the summarized data and interpretations from literature
and ield research about traditional dances of the Banat Serbs. It is intended not
only for experts from the ield of ethnochoreology and dance ethnology, but also
for dancers, dance teachers and choreographers, who perform these traditional
dances on stage. hat is the reason why the transcriptions of the most signiicant
traditional dances of the Banat Serbs made in Labanotation and musical notation
are added at the end of this book. he dance transcriptions have been made from
video recordings. he singular performances of the individual dances from the
video recordings I considered and interpreted as particular “dance realizations”
(see more in Bakka and Karoblis 2010: 172-173), which I further on transcribed
and analyzed.

77
 S U M M A R Y
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
Introduction
Banat is the geographical area that is bordered by the rivers Mureş to the north,
the Tisa to the west, the Danube to the south and the Carpathian Mountains to the
east (Поповић 1959: 7). Speciic historical circumstances have largely inluenced
the cultural practices of its inhabitants. It seems that the fact that this area started
to be considered as culturally distinct and separate from neighboring areas only
few centuries ago is not only oten neglected among scholars, but also among
ordinary people. In fact, Banat was established ater Prince Eugene of Savoy freed
Timişoara and the area between the Danube, Tisa and Mureş from Ottoman rule
on October 13th in 1716 (Милекер 2003: 84). Two years later, in 1718 this territory
was administratively declared as a part of the Habsburg monarchy and named
Banat of Temeswar (Ibid). he Austro-Hungarian Empire was formed in 1867 and
Banat stayed within this huge Empire for the next ity years. Ater 1918, it was
divided into three parts. Regardless of the dynamic and turbulent political history
of each of the states to which Banat administratively belonged and the geopolitical
relations between them, the tripartite division of the region has remained to the
present day. Currently, Banat extends across western Romania, southern Hungaria
and northeastern Serbian territory.
In general, it could be said that the history of this region has been marked
by many migrations, which caused constant and luid demographic changes
especially during the 18th century and aterwards. It is populated by Romanians,
Hungarians, Serbs, Slovaks, Roma and other smaller ethnic groups such as
Czechs, Karashovans, Bulgarians and others. Although there are many common
characteristics between them, the traditional dance practices of each of these
ethnic groups had certain peculiarities which functioned as markers of their
ethnic identity especially in the 19th and irst half of the 20th centuries. In other
words, in terms of structural and stylistic features, the dance practice of the Banat
Serbs, that was considered as ethnically distinct in the 19th and 20th centuries, was
constant contact with the traditional dance practices of the other ethnic groups
that lived in this region.
Fortunately, there are ample bibliographical sources, which enable a historical
overview of the dance practice of the Banat Serbs. One of the oldest records of
traditional dancing was made in 1774 by the German author Johan Jacob Erler who
noted how “adults on Sundays and holidays had entertainment by dancing kolo
78
S U M M A R Y
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
in circle” (“odrasli svake nedelje i za praznike se zabavljaju igrajući kolo u krug”)
(Erler 2003: 15). So far, many writings have been published about the traditional
dance practice of the Serbs from this region (among them are Шумарски 1846:
54-56; Ђурђулов 1951; Јанковић 1949; Илијин 1971, 1978; Путник 1991;
Фелфелди 2003; Попов И. 2009; Попов И. 2012 a i b). In addition, there are many
video recordings of traditional village dancing which have been made since the
early 1980’s. All this various data made it possible to survey traditional dances of
the Banat Serbs from the second half of the 19th century until now.
Dance genres
With the aim of a systematic assessment of the traditional dance repertoire
of the Banat Serbs and its positioning within the traditional culture of this
region diachronically, certain dance genres could be conceptualized (see more in
Rakočević 2011: 282-284). Each of them have their own structural and semantic
characteristics (Ibid). Among kolo dances, the dance genres are: autochthonous
kolo dances from Banat (autohtona banatska kola), town-crat dances (varoško-
esnafska kola) and kolos from Šumadija (šumadijska kola). Among couple dances,
the dance genres are: so-called ‘in two’ dances (po dvoje) and so-called turning
dances (okretni plesovi).
It is necessary to note that turning dances (waltz, tango, step, fokstro‫ۥ‬, rumba),
are not explored in this book because of the lack of data about their structural and
formal characteristics.
Besides dancing in pairs, some of the couple dances can be performed in
trios (in English we generally use “trio” for three people and “triplet” for three
babies or three musical notes in the place of one beat) formation (man and two
women). Additionally, some dances can be performed only in trios. Dancing
in trios, however, cannot be conceptualized as a separate dance genre (see
more in Rakočević 2011: 284). Because of their numerous structural common
characteristics, dances in trios and ‘in two’ will be discussed together.
In addition to kolos and couple dances, in the irst half of the 20th century and
before a separate dance genre performed only by males also existed. his dance
genre can be termed as male competitive dances (see more in Rakočević 2010:
429-430).
79
 S U M M A R Y
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
Dance repertoire
According to available data (the written sources and ield research), the
traditional repertoire of the Banat Serbs was very rich and heterogeneous. List of
dances in the entire repertoire is made primarily on the basis of individual dance
names which are recorded by informants and/or researchers. he various names
of individual dances, however, do not always point to the unique structure of the
dance. hat is why some additional explanations are given in footnotes.
Autochthonous kolo dances from Banat are: veliko kolo, veliko banatsko
kolo, mаlo kolo, bаnаtsko kolo, mаlo bаnаtsko kolo, Kolo vodi Vаsа,47 sitno kolo,
gаjdаško kolo, pаorsko kolo, retko kolo, oro baba and ore.
Town-crat dances are: mаjstorsko kolo,48 trgovаčko kolo, bečkerečko kolo,
libаde, krecаvi ketuš, Vidino kolo, kraljevo kolo, radikal and Srpkinjа.
Kolos from Šumadija are: seljаčicа,49 Kad se Cigo zaželi,50 đurđevka,51
Rukаvice s prstimа, ruzmarinka, zaplet.52 Ej, Bože, seko, prkos, kukunješće, Žikino
kolo, vranjevka,53 šestica, užičko kolo, morаvаc, and dances of the lаko kolo dance
type.
Dances ’in two’ are: mаđаrаc, lidana, po dvoje, Cigančica,54 vlaški, čardaš,
momački, icko, siroticа, Dara trndara, Oj, devojko, lepa si, grabac, erdeljаnkа and
dubаj.
Dances which are performed in trios are: logovаc and Kаto, mi, Kаto.
Male competitive dances are: šaranac, numera (tri putarke), Todorovа ljubа
and karaba.
47 Kolo vodi Vasa is also named as banaćansko kolo.
48 Majstorsko kolo is also named as zаnаtlijsko kolo (Јанковић 1949: 189).
49 In northern Banat this dance is also named as seljančica. In some cases, it could also be accomanied and
named by a song „Selo sunce, stiglo veče“. In the area of the middle Banat in Serbia it is also known by a
term kisel voda.
50 Dance „Kad se Cigo zaželi“ is also known as seljančica (Bartók and Lord 1978: 458).
51 Đurđevka is also named đurđevica.
52 his dance is also named Opa, cupa skoči and Opa, cupa lepa. In the city of Kikinda and the surroundings
villages it is also called Lepa, lepa.
53 In northern Banat vranjevka is known as vranjanka. In the city of Kikinda this dance was called ciganski
(Попов И. 2009: 127).
54 Cigančica is also called ciganski (Попов И. 2009: 127).
80
S U M M A R Y
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
Dance events
Considering the fact that the main aim of this book is to summarize current
knowledge about traditional dances of the Banat Serbs, which are mostly no
longer performed in everyday dance practice, ethnographic narrative of the dance
events refers to the former, predominantly rural, social context and emphasizes
the time of performance within the annual and life cycles. Because of the lack of
space in this book, only a few dance events, which are marked by the performers
and researchers as signiicant for the traditional culture of the Banat Serbs, will be
singled out in this English summary.
he ritual dance of the old women, known as oro baba (oro of grandmothers),
has been performed in many villages in the southeastern Banat on Carnival Sunday
(Poklade). his ritual dance is already described ethnographically (Филиповић
1958: 302-303; Босић 1996: 205-207; Литвиновић 1999a: 264-265).  Ater the
evening church service, women who have grandchildren (sometimes they may be
in their ities) dance the oro baba around the church. he dancer who leads the
line could be a priest, a pregnant woman or a little girl (primer 1 55). his dance
event is recorded exclusively in southeastern Banat in Serbia. It is still performed
in the villages of Vračev Gaj and Kruščica.
Within the wedding ritual the co-called “bride’s dance” is still popular all over
Banat. his dance is usually performed around midnight. Everyone who wants to
dance with a bride should pay for it. In the irst half of the 20th century icko in
southeastern Banat (primer 26) or mađarac in northern Banat (primer 23) could
be performed as a “bride’s dance”. In recent decades those dances are replaced
with the waltz. In the Danube Gorge, the “bride’s dance” is performed during the
aternoon and can be danced continuously for a few hours.
As a closing dance of the wedding ritual, the dance ore was performed in
the villages of southeastern Banat in Serbia (primer 2). It was described by the
Janković sisters, but has also been recorded during ield research (see more in
Јанковић 1949: 183-184; Ракочевић 2009: 79).
Typical dance events, which were practiced all around Banat, were the balls
(igranke). hey were organized in the evening hours of the great Christian feasts
(Christmas, Easter, the celebration of St. Sava and others).  Although a diverse
55 he word “Primer” means “Example”.
81
 S U M M A R Y
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
repertoire could be performed, balls usually began with some of the traditional
dances: veliko kolo, malo kolo or Žikino kolo.  he evening balls are still very
popular in Romania and Hungary.
Autochthonous kolo dances
he most important features of the autochthonous kolo dances are the round
formation of closely linked dancers and the sharp stylistical division between
genders during dancing. Round formations (kolo) may be various: dances could
be performed in the formation of closed and open circles. As a rule, there should
be an equal number of males and females, who are positioned alternately in the
kolo. he connection between dancers, which is typical for this dance genre, could
be described verbally as: the men’s hands are held behind the back of the women’s
waists and the women hold the men’s shoulders.
he division between genders could be described as follows: men perform
in an active manner and are able to improvise to a large extent, while the women
perform in a reduced manner using smaller steps and continuously lexing the
knees (see more in Ракочевић 2011: 179-218).
he existence of the autochthonous kolo dances in Banat could be traced
back continuously in historical sources up to the late 18th century. Today, some
of them such as the veliko kolo and the malo kolo are used as the most signiicant
markers of the ethnic and regional identity of the Banat Serbs within the practice
of cultural-artistic and folklor dance groups.
Town-crat dances
he genre of the town-crat dances was established at the beginning of the 20th
century, and to a large extent in the period between the two world wars (Илијин
1978: 203). Its basic choreological trait is performing in a semi-circle formation in
which dancers are connected in the so-called W position with the hands joined at
shoulder height, elbows bent. Due to the fact that the whole repertoire of the city
dances has been found on the much wider territory (Зечевић 1983; Mladenović
2001: 16-17; Васић 2005: 51-59), according to this systematization the town-crat
dance genre primarily includes not only dances which originate in Banat, but also
popular city dances such as kraljevo kolo, radikal and Srpkinjа.
82
S U M M A R Y
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
Kolos from Šumadija
he performing of the so-called kolos from Šumadija in the period between
the world wars dominates Banat dance practice. Following World War II, the trend
of performing kolos from Šumadija increased signiicantly. his dance genre is
characterized by a semi-circle formation with the kolo leader taking a prominent
role. he dancers are connected in the so-called V position by the hands joined
with arms extended downward.
Dances in two and those performed in trios
he main features of ‘in two’ dance genre and dances which are performed in
trios are their formations. During the dance, couples and trios are freely arranged
in space. In the couples, dancers can be positioned side-by-side or face-to-face.
In the side-by-side couple position and in the triplets, the dancers are connected
mostly in the same way as they are connected in autochthonous kolo dances. In
the face-to-face couple position men hold the waist of the female, and females
hold the shoulders of their partners.
According to the historical data dances which could be systematized within
‘in two’ dance genre were present in traditional dance practice in Central Europe
in the 19th century, and possibly also in earlier periods (Martin 1965: 469-515;
Giurchescu and Bloland 1995: 274-276; Фелфелди 2003: 49). At that time, dances
from this dance genre in Banat, however, were not so oten in the traditional
repertoire (Фелфелди 2003: 49). Today dances ‘in two’ and trios are a signiicant
part of the stage dance repertoire, but they are rarely performed at balls and
weddings.
Male competitive dances
he choreological speciicity of this dance genre was primarily distinguished
by a diversity of formations (kolo in the shape of a semi-circle, solo and two-man
formations). his dance genre has vanished from everyday dance practice since
the mid of the 20th century, but still oten appears on stage.
83
 S U M M A R Y
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

Closing remarks

Finally the main data about the traditional dance music of the Banat Serbs
should also be pointed out. According to ethnographic and historical data, in the
early years of the 20th century dance music in Banat villages could be performed
on bagpipes and solo tamburitzas (tambura samica, bisernica, dangubica), and to
a lesser extent on the lute (frula), double lute (dvojnice) and violin (Јанковић
1949: 126). In the cities, even earlier in the 19th century ensembles and small
orchestras performed at balls (Vukosavljev 1990: 61-65; Ранисављевић 2011:
111). Although it can not be proved historically, it could be said that tamburitza
ensembles were also present in the rural dance practice in that period. Ater the
First World War tamburitza ensembles were supplemented by the addition of the
BIBLIOGRAFIJA
accordion (Ivkov 2006: 48-49). Since 1960s, ampliied ensembles with mandatory
accordion as the solo instrument have been spread all over Banat. Tamburitza
ensembles remain as an indispensable part of traditional musical milieu of Banat
until today.
All dances that are mentioned in this book have been continuously used
in the complex processes of (re)construction of the ethnically and regionally
distinctive traditional dance practice of the Serbs in Banat.  In recent decades,
these dances are mostly performed within the stage performances of the cultural-
artistic and folklore groups.  his, however, has not diminished, but instead
increased and strengthened, their signiicance in the processes of reproducing the
cultural identity of the Serbs in Banat, not only in Serbia but also, and especially
in Romania and Hungary.  herefore it seems important that the summarized
ethnographic and historical data about them are presented to and interpreted for
the wider public.

84
 BIBLIOGRAFIJA

Bakka, Egil and Karoblis, Gediminas.

2010. “Writing a dance: Epistemology for dance research”, Yearbook for traditional
music, Vol. 42, Canberra: International council for traditional music, 167-193.

Bartók, Bélа and Lord, Albert.

1978. “Serbian folk music from the Banat region.” Yugoslav folk music. Vol. I, Serbo-
Croatian folk songs and instrumental pieces from the Milman Parry Collection.
New York: State university of New York Press, 451-471.

Bartók, Bélа.
2004 (1912). Szerb népzenei gyújtése, 1912 [Serbian folk collection, 1912] (kompakt-
disk). Budapest: Vujicsics association.

Босић, Мила.
1996. Годишњи обичаји Срба у Војводини [Anual customs of the Serbs in
Vojvodina]. Нови Сад: Музеј Војводине и Прометеј.

Дамјановић, Гордана.
1991. „Етномузиколошка истраживања и бележења Тихомира Остојића“
[Ethnomusicological research and notations of Tihomir Ostojić]. Фолклор у
Војводини. Свеска 5. Нови Сад: Удружење фолклориста Војводине, 27-33.

Дејанац, Душан.
2008. Лицем за сунцем [Turn face to the sun]. Кикинда: Борац.

Dunin, Elsie.
2009. Seljančica kolo in California – a dance ethnologist’s perspective. Predavanje
održano na Fakultetu muzičke umetnosti, Beograd, 13. 10. 2009. godine (video
snimak). Beograd: Katedra za etnomuzikologiju, Fakultet muzičke umetnosti.

Đorđević, Desa.
1988. Narodne igre Šumadije i Pomoravlja [Folk dances of Šumadija and Pomoravlje].
Zagreb: Kulturno-prosvjetni sabor Hrvatske.

87
 B I B L I O G R A F I J A B I B L I O G R A F I J A
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

Ђурђулов, Јован. Ivkov, Vesna.

1951. Иђошка хроника Ђурђулов Јована [Iđoš chronicle]. Кикинда: Библиотека
Народног музеја.
Ердељановић, Јован.
1992. Срби у Банату [Serbs in the Banat]. Нови Сад: Матица српска и Прометеј.
Ерлер, Јохан Јакоб.
2003 (1774). Банат [Banat]. Панчево: Историјски aрхив, Књижара „Протa Васа“
и Општинска библиотека Опово.
Фелфелди, Ласло.
2003. Плесне традиције Срба у Поморишју [Dance traditions of the Serbs in
Pomorišje]. Будимпешта: Самоуправа Срба у Мађарској.
Филиповић, Миленко.
1958. Банатске Хере [Banat Here]. Нови Сад: Војвођански музеј.
1962. „Различита етнолошка грађа из Војводине“ [Various ethnological material
from Vojvodina]. Банат. Прилози и грађа. Нови Сад: Музеј Војводине.
Giurchescu, Anca and Bloland, Sunni.
1995. Romanian traditional dance. A contextual and structural approach. Mill Valley,
CA: Wild lower press.
Гојковић, Андријана.
1978. „Мокринска фрула“ [Frula from Mokrin]. Београд: Зборник XX конгреса
Савеза удружења фолклориста Југославије, 111-171.
2006. Harmonika u Vojvodini [Accordion in Vojvodina]. Magistarski rad, rukopis,
Univerzitet umetnosti u Novom Sadu, Novi Sad: Grupa za muzikologiju i
etnomuzikologiju.
Игњатовић, Јаков.
1989. Мемоари [Memoirs]. Приредио Живојин Бошков. Нови Сад: Матица
српска.
Илијин, Милица.
1978. „Орска традиција народа и народности Војводине“ [Oro tradition of the
peoples and ethnic minorities of Vojvodina]. Београд: Зборник XX конгреса Савеза
удружења фолклориста Југославије, 201- 210.
Илић Л. Сава.
2006. Музичко наслеђе Срба, Шокаца и Карашеваца у Румунији [Musical heritage
of the Serbs, Šokci and Karaševci in Romania]. Ур. Јелена Јовановић, Нови Сад:
Матица српска, Музиколошки институт Српске академије наука и уметности.
Јанковић, Даница и Љубица.
1934. Народне игре [Folk dances]. Kњига I. Београд: ауторско издање.
1939. Народне игре [Folk dances]. Kњига III, Београд: ауторско издање.
1949. Народне игрe [Folk dances]. Kњига V. Београд: Просвета.
1957. Прилог проучавању остатака орских обредних игара у Југославији
[Contribution to the study of the remains of the ritual oro dances in Yugoslavia].
Посебна издања CCLXXI, књ. 8. Београд: Етнографски институт Српске
академије наука и уметности.

Големовић, Димитрије. Jovanović, Jelena.

1991.„Музичка традиција банатских Срба“ [Musical tradition of the Banat Serbs], 2004.„Tokovi promene tradicije u pesmama koje prate božićne običaje Srba u Gornjem
Народне игре Србије. Народне игре у Банату]. Свеска 1, грађа. Ур. Оливера Banatu u Rumuniji“ [Courses of change in the songs that accompany the Serbs’
Васић. Београд: Центар за учење народних игара Србије. Факултет музичке Christmas customs in Upper Banat in Romania]. Muzika. Br. VIII, 2 (24). Sarajevo:
уметности, 83-92. Muzička akademija u Sarajevu i Muzikološko društvo Bosne i Hercegovine, 14-28.

Ivančan, Ivan. Јовановић, Јелена.

1971. Folklor i scena [Folklore and scene]. Prosvjetni sabor Hrvatske. Zagreb. 2000. Певачко наслеђе Срба у Горњем Банату у Румунији у светлу аутохтоне

88 89
 B I B L I O G R A F I J A
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
и преузете музичке праксе [Vocal heritage of the Serbs in Upper Banat Region in
Romania in the light of autochthonous and adopted music practises]. Магистарски
рад, рукопис. Београд: Катедра за музикологију и етномузикологију, Факултет
музичке уметности.
Јоргован Марков, Јаворка.
2010. Време безазлености [Time of innocence]. Темишвар: Савез Срба у
Румунији.
Карин, Мартина.
2012. Мало коло – фолклорни бисер Срба из Доњег Баната у Румунији [Malo
kolo – folklore pearl of the Serbs from Lower Banat in Romania]. Дипломски рад,
рукопис. Нови Сад: Академија уметности.
Кокановић, Маријана.
2009. „Играчки репертоар на српским баловима у Хабзбуршкој монархији –
друштво и политика на плесном подијуму“ [Repertoires of dances in the Serbian
balls in the Habzburg monarchy – society and politics on the dance loor]. Зборник
Матице српске за сценске уметности и музику. Бр. 41. Нови Сад: Матица
српска, 55-65.
Крстић, Борислав Ђ.
1987. Код Белог Брешка и око њега [In and around the Beli Breško]. Букурешт:
Критерион.
Лајић-Михајловић, Данка.
2000. Гајде у Војводини [Bagpipes in Vojvodina]. Mагистарски рад, рукопис.
Нови Сад: Академија уметности у Новом Саду. Група за музикологију и
етномузикологију.
Литвиновић, Селена.
1999.
а) „Трагови српских орских обредних игара у доњем Банату“ [Traces of ritual
oro dances in Lower Banat], Етно-културолошки зборник. Kњига V. Ур. Сретен
Петровић. Сврљиг: Етно-културолошка радионица, 263-266.
90
B I B L I O G R A F I J A
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
b) Музичка традиција банатских Срба околине Панчева [Musical tradition of
the Banat Serbs in the area of Pančevo]. Панчево: Музичка школа „Јован Бандур“.
Лонић, Милорад.
1994. „Сачувајмо од заборава српске игре по двоје“. Циганчица. Српске игре
по двоје у Војводини [Let's save from oblivion Serbian dances po dvoje. Cigančica.
Serbian dances po dvoje in Vojvodina]. Нови Сад: Пролеће на ченејским салашима
– Пчеса, 87- 276.
Малешевић, Мирослава.
1996. „Ревена – женски празник“ [Revena – women holiday]. Етно-
културолошки зборник. Књига II. Ур. Сретен Петровић, Етно-културолошка
радионица, Сврљиг, 142-146.
Марјановић, Весна.
1979. „Маске као комуникацијски елемент у обредима становништва
Војводине“ [Masks as an element of communication in rituals of the population of
Vojvodina]. Рад Војвођанског музеја. Нови Сад: Музеј Војводине, 247-251.
2008. Маске, маскирање и ритуали у Србији [Masks, masking and rituals in
Serbia]. Београд: Чигоја штампа и Етнографски музеј у Београду.
Martin, György.
1965. “East-European Relations of Hungarian Dance Types”. Europa et Hungaria
Congressus Ethnographicus in Hungaria, ed. by Ortytoy Gymla and Bodrogi Tibor,
Budapest: Hungarian academy of sciences, 469-515.
Милекер, Феликс.
2003. Банатске историје [Histories of the Banat]. Вршац: Градски музеј и
Ауторски атеље „Угао“.
2004 (1926). Историја банатске војничке границе 1764-1873. [History of the Banat
military border 1764-1873]. Панчево: Историјски архив и Књижара „Прота Васа“.
Mladenović, Olivera.
2001. „Fino, tiho i blagoobrazno. Kako su se u Srbiji razvijale varoške igre“ [Nice,
quiet and tenderly. Development of the urban dances in Serbia]. Folklor magazin.
Broj 6. Ur. Mićo Ćaldović. Beograd: Art graik. 16-17.
91
 B I B L I O G R A F I J A
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
Младеновић, Оливера.
1958. „Прилике и места за играње у Србији“ [Occasions and locations for
dancing in Serbia]. Цетиње: Зборник III конгреса Савеза удружења фолклориста
Југославије, 263-280.
1964. „Један историјски извор за проучавање наших народних игара 18. века“
[One historical source for the study of our folk dances of the 18th century]. Рад
војвођанских музеја. Нови Сад: Војвођански музеј, 204-209.
1973. Коло у Јужних Словена [Kolo among South Slavs]. Посебна издања, књига
14. Београд: Етнографски институт, Српска академија наука и уметности.
Мишков, Милован.
1998. Културни и уметнички живот Срба у Банату до Првог светског рата
(истраживање књижевних, сценских и музичких садржаја) [Cultural and artistic
life of the Serbs in the Banat up to the First World War (research of the literary,
theatrical and musical materials]. Докторска дисертација, рукопис. Београд:
Филолошки факултет.
Nahachewsky, Andriy.
2012. Ukrainian dance. A cross-cultural approach. Jeferson, North Carolina and
London: McFarland & Company.
Народне игре Србије.
1991. Народне игре у Банату [Folk dances in Banat]. Свеска 1, грађа. Ур. Оливера
Васић. Београд: Центар за учење народних игара Србије, Факултет музичке
уметности.
1999. Народне игре Семберије, Лесковачке Мораве и Баната [Folk dances of
Semberija, Leskovac Morava region and Banat]. Свеска 16, грађа. Ур. Оливера
Васић, Београд: Центар за проучавање народних игара Србије, Факултет
музичке уметности.
2005. Избор народних игара Србије и Срба ван Србије [Selections of folk dances of
Serbia and the Serbs out from Serbia]. Свеска 27, грађ. Ур. Оливера Васић. Београд:
Центар за проучавање народних игара Србије, Факултет музичке уметности.
2009. Народне игре Срба из Румуније, Црне Траве и Беле Крајине [Folk dances
of the Serbs from Romania, Crna Trava and Bela Krajina]. Свеска 31, грађа. Ур.
Оливера Васић, Београд: Центар за проучавање народних игара Србије,
Факултет музичке уметности.
92
B I B L I O G R A F I J A
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
2012. Народне игре Скопске Црне горе, Поморишја и северног Баната [Folk
dances of Skopska Crna gora, Pomorišje and norhtern Banat]. Свеска 33, грађа.
Ур. Оливера Васић, Београд: Центар за проучавање народних игара Србије,
Истраживачки центар „Коло“.
Николић, Добривој.
1941, Срби у Банату у прошлости и садашњости [Serbs in the Banat in past and
present]. Нови Сад: Уранија.
Остојић, Тихомир.
1900. „Обредне песме у Потисју“, [Ritual songs in Potisje]. Караџић, бр. 6-7,
Алексинац.
Pesovár, Ernó.
2001. „An Epilogue to the Circle Dance Monograph by György Martin“. Studia
choreologica. Vol. III. Poznan: Institute of Choreology; Jersey: Centre for Dance
Studies, 9-16.
Попов, Игор.
2009. Орско наслеђе Срба староседелаца Кикинде и околине [Oro heritage of the
indigenous Serbs from the town of Kikinda and its vicinity]. Дипломски рад, рукопис.
Кикинда: Висока школа струковних студија за образовање васпитача у Кикинди.
2012.
a) Обичаји и игре Срба у Поморишју [Customs and dances of Serbs in Pomorišje].
Специјалистички рад, рукопис. Кикинда: Висока школа струковних студија за
образовање васпитача у Кикинди.
b) „Основне одлике играчке традиције Срба у Кикинди и њеној околини“
[Basic characteristics of the dance tradition of the Serbs in the town Kikinda and
its vicinity]. Играчка и музичка традиција Срба у северном Банату. Часопис
Гудало. Ур. Селена Ракочевић. Кикинда: Академско друштво за неговање
музике „Гусле“, 22-33.
Popov, Marinko.
2005. Melodije igara iz Srbije [Dance melodies from Serbia]. Gornji Milanovac:
Folklorni ansambl „Tipoplastika“ i Beograd: Centar za proučavanje narodnih igara
Srbije, Fakultet muzičke umetnosti.
93
 B I B L I O G R A F I J A
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
Попов, Миливој.
1983. „Свадба у северном Банату“ [Wedding in northern Banat]. Расковник.
Књига 4. Ур. Љубинко Раденовић. Београд: Народна књига, 33-83.
Поповић, Душан.
1959. Срби у Војводини [Serbs in Vojvodina]. Књиге I-III, Нови Сад: Матица
српска.
Путник, Добривоје.
1991. „Српске игре у Банату“ [Serbian dances from Banat], Народне игре Србије.
Народне игре у Банату. Свеска 1, грађа. Ур. Оливера Васић. Београд: Центар за
учење народних игара Србије. Факултет музичке уметности, 19-39.
Rakočević, Selena.
2005. “Kolo in Vojvodina: Traditional dance as a network of diferent meaning.”
Music & Networking. he seventh international conference. Eds. Tatjana Marković
and Vesna Mikić. Belgrade: Department of musicology and ethnomusicology,
Faculty of music, 257-282.
2010. “(Re)construction of the traditional dance genres. he case of Banat dance
practice.” (Auto)biography as a musicological discourse. he ninth International
conference, Musicological studies: Collection of papers. Eds. Tatjana Marković and
Vesna Mikić, Belgrade: Department of musicology, Faculty of music, 426-434.
2011. Igre plesnih struktura. Tradicionalna igra i muzika za igru Srba u Banatu u
svetlu uzajamnih uticaja [Interweaving dance structures. Traditional dance and
dance music of the Banat Serbs in the light of their mutual relationships]. Beograd:
Fakultet muzičke umetnosti.
Ракочевић, Селена.
2002. Вокална традиција Срба у Доњем Банату [Vocal Tradition of the Serbs in
the Lower Banat]. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
2004. „Шта је то игра? Етнокореолошки поглед на терминолошка и кон-
цептуална одређења појма“ [Dance – what is it? Ethnochoreological wiev on
the terminological and conceptual questions]. Дани Владе Милошевића. ур.
Димитрије Големовић. Бања Лука: Академија умjетности Бања Лука и Београд:
Vedes, 96-118.
94
B I B L I O G R A F I J A
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
2009. Традиционална игра и музика за игру Срба у Банату у светлу узајамних
утицаја [Interweaving dance structures. Traditional dance and dance music of the
Banat Serbs in the light of their mutual relationships]. Докторска дисертација,
рукопис. Београд: Катедра за етномузикологију, Факултет музичке уметности.
2010.
a) „Локативна димензија прилика за плес у традиционалној пракси Срба у
Банату“ [Locative dimension of dance events in traditional practice of the Banat
Serbs], Традиција-Фолклор-Идентитет. Ур. Гордана Благојевић и Ивица
Тодоровић. Сремски Карловци: Институт Академије Високе школе СПЦ за
уметност и консервацију, 249-264.
b) „Матрице успостављања друштвених идентитета у традиционалној плесној
пракси Срба у Банату током XX века“ [Matrix of establishing social identity
in traditional dance practice of the Serbs in Banat during the twentieth century],
Банат кроз векове. Слојеви култура Баната, Ур. Миодраг Матицки и Видојко
Јовић. Београд: Вукова задужбина, 595-509.
2011. „Фолклорна плесна пракса у Срба у Банату: процеси испољавања родног
идентитета кроз плес“ [Dance practice of the Banat Serbs: Processes of manifesting
gender identity through dance]. Србија. Музички и играчки дијалекти. Ур.
Димитрије Големовић. Београд: Факултет музичке уметности, 179-218.
2012.
a) „Плесање у традиционалној свадби Срба у Банату: етнокореолошки нара-
тив“ [Dancing within the wedding ritual of the Banat Serbs: Ethnochoreological
narrative]. Традиција као инспирација. Зборник радова са научног скупа „Владо
С. Милошевић етномузиколог, композитор и педагог“. Ур. Соња Маринковић
и Санда Додик. Бања Лука: Академија умјетности и Музиколошко друштво
Републике Српске, 521-531.
b) „Модалитети интеркултуралности: плесање у свадбеном ритуалу Срба у
Банату“ [Modes of interculturality: dancing within the wedding ritual of the Banat
Serbs], Зборник Матице српске за друштвене науке, 139/2. Нови Сад: Матица
српска, 209-222.
Ranisavljević, Zdravko.
2011. “Stage performance and process of ‘nationalization’ of the traditional dance
patterns: he case of kolo u tri in the repertoire of the Serbian national ensemble
‘Kolo’”. ICTM Study group on music and dance of Southeastern Europe. Proceedings
2010 Symposium. Izmir: Ege universitesi, 95-100.
95
 B I B L I O G R A F I J A
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
Ранисављевић, Здравко.
2011. „Тамбурашка пракса у Војводини – хронологија, аспекти и перспективе
развоја“ [he practice of tamburitza playing in Vojvodina – the chronology, aspects
and future of its development]. Етнолошко-антрополошке свеске. Број 17,
Београд:  Етнолошко-антрополошко друштво Србије, 109-126.
2012. „Симболичко значење жанра коло у три у плесној пракси Срба“ [he
symbolic meaning of genre kolo u tri in dance practice of the Serbs]. Традиција
као инспирација. Зборник радова са научног скупа „Владо С. Милошевић
етномузиколог, композитор и педагог“. Ур. Соња Маринковић и Санда Додик.
Бања Лука: Академија умјетности и Музиколошко друштво Републике Српске,
557-570.
Рогановић, Гордана.
2011.
a) „Поскочице у колу некад и сад“ [Folk songs accompanying kolo dance then and
now]. Зборник Високе школе струковних студија за образовање васпитача
у Кикинди. Година VI, број 1. Кикинда: Висока школа струковних студија за
образовање васпитача у Кикинди, 157-162.
b) Традиционална музичка и играчка пракса Војводине зимског дела године од
првих помена до данас [Traditional musical and dance practice of Vojvodina in the
winter part of the year from irst records to today]. Бечеј: Пролетер.
Рус, Боривој.
1980. „Додоле – обредни обичај Срба у Десци“ [Dodole ritual custom of Serbs in
Deszk]. Дешчанске свеске. Сегедин: Српско културно удружење „Банат“.
Snyder, Allegra Fuller.
1989. “Levels of event patterns: A heoretical Model Applied to the Yaqui Easter
Ceremonies.” Dance event: A complex cultural phenomenon. Еd. Lisbet Torp,
Copenhagen: Proceedings from the 15th Symposium of the ICTM Study Group on
Ethnochoreology, 1-20.
Споменицa 50. годишњице Српског певачког друштва „Венац“
1934. [Testimonial of the 50th anniversary of the Serbian Singing Society “Venac”].
Панчево: Српско певачко друштво „Венац“.
96
B I B L I O G R A F I J A
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU
Stojanović, Dragana.
2009. Mogućnosti i potencijali dijaloga etnomuzikologije i teorije roda – slučaj
(re)produkcije rodnih uloga u muzici i putem muzike na primeru narodne vokalne
muzičke prakse Srba/kinja u južnom Pomorišju [he Possibilities and potentials
of dialogue of ethnomusicology and gender studies – the case of (re)production
of gender roles in music and by music by the example of folk music vocal praxis
of the Serbs in Southern Pomorišje]. Diplomski rad, rukopis. Beograd: Katedra za
muzikologiju i etnomuzikologiju, Fakultet muzičke umetnosti.
Sremac, Stjepan.
2010. Povijest i praksa scenske primjene folklornog plesa u Hrvata [History and
practice of the stage application of the folklore dance of the Croats]. Zagreb:
Biblioteka „Nova etnograija“.
Шебул, Магдалена.
2012. „Ала сам се намерио, до две секе у’атио. Прилог проучавању забавне
играчке традиције Срба у средњем Банату (прилике, места, репертоар)“
[What intention I had. I grasped two little girls. Contribution to the study of the
dance entertainment repertoire of the Serbs from the Central Banat (dance events,
locations, repertoire)]. Играчка и музичка традиција Срба у северном Банату.
Часопис Гудало. Ур. Селена Ракочевић. Кикинда: Академско друштво за
неговање музике „Гусле“, 34-49.
Шумарски, Станислав.
1846.„Грађа за повјесницу сербску“ [Material for the history of the Serbs]. Сербски
летопис. Година XX, књига 74, част трећа. Будим: Матица српска, 54-56.
Тодоровић, Милан и Хеш, Елза.
1987. Историја школа у Панчеву у XVIII и XIX веку [History of the schools in Pančevo
in the eighteenth and nineteenth century]. Панчево: Историјски архив Панчево.
Vasić, Olivera.
2001. „Na početku beše Šumadinka“ [Šumadinka was in the beginning]. Folklor
magazin. Broj br. 2. Ur. Mićo Ćaldović. Art graik. Beograd. 14-15.
2004. „Kad čujem tambure“ [When tamburas play]. Folklor magazin. Broj 6. Ur.
Mićo Ćaldović. Beograd: Art graik, 18-21.
97
 B I B L I O G R A F I J A
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

Васић, Оливера.
1984. „Коло у три Крстивоја Суботића“ [Kolo in three of Krstivoje Subotić].
Истраживања 1, Ваљевска Колубара, Ваљево: Народни музеј Ваљево.
2002. „Основни играчки обрасци Србије“ [he main dance patterns of Serbia].
Музика кроз мисао. Зборник радова четвртог годишњег скупа наставника и
сарадника Катедре за музикологију и етномузикологију. Ур. Ивана Перковић-
Радак и Драгана Стојановић-Новичић. Београд: Факултет музичке уметности,
156-177.
2005. Етнокореологија. Сећање [Ethnochoreology. Memories]. Београд: Арт
график.

Vujičić, Tihomir. PRIMERI

1978. Muzičke tradicije Južnih Slovena u Mađarskoj [Musical tradition of South
Slavs in Hungary]. Budimpešta: Preduzeće za izdavanje udžbenika.

Вујичин, Љубомир.
1994. „Народне игре у Бачкој“ [Folk dances in Bačka]. Народне игре у Бачкој.
Свеска 6, грађа. Ур. Оливера Васић. Београд: Центар за учење народних игара
Србије, Факултет музичке уметности, 13-104.

Vukosavljev, Sava.
1990. Vojvođanska tambura. Matica srpska. Novi Sad.

Zakić, Mirjana i Rakočević, Selena.

2011. “Institutionalizing traditional music and dance: a case study of post-Yugoslav
Serbia.” ICTM Study Group on music and Dance of Southeastern Europe. Proceedings
2010 Symposium. Izmir: Ege universitesi, 226-232.

Застава.
1912. Јутарњи лист објављен 07. 04. Нови Сад.

Зечевић, Слободан.
1978. „Фашанге у Банату“ [Fašange in Banat] Београд: Зборник XX конгреса
Савеза удружења фолклориста Југославије, 107-111.
1983. Српске народне игре. Београд [Serbian folk dances]. Вук Караџић и
Етнографски музеј.

98
 AUTOHTONA BANATSKA KOLA

Primer 1 1
Oro baba
Izvođač: žena iz sela Vračev Gaj, Vračev Gaj, Poklade, 2003. godina. Kinetogram
i notni zapis: Selena Rakočević.

1 Ovom prilikom oro baba je izvođeno uz harmoniku i bas. S obzirom na kvalitet izvođenja i zvučnog
snimka, notirana je pojednostavljena melodijska deonica.

101
 P R I M E R I P R I M E R I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

Primer 2 Primer 3
Ore Veliko kolo
Prema: Даница и Љубица Јанковић, Народне игре, V књига, Београд: Izvođač: Dobrivoje Putnik. Harmonika: Marinko Popov. Snimljeno u okviru
Просвета, 1949, 183-184, 360. Naznaka: „Vršac i okolina“. Kinetogram: Selena Letnje škole folklora. Badija (Hrvatska) 1980. godina. Kinetogram i notni zapis:
Rakočević. Notni zapis: Danica Janković. Selena Rakočević.

Ore, ore, zelen bore, Nabedili na Jovana,

zapali se Ovče Polje, na Jovana na čobana.
Ovče Polje i jaganče. Oj, Jovane, moj čobane.

102 103
P R I M E R I P R I M E R I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

104 105
 P R I M E R I P R I M E R I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

Primer 4
Veliko kolo
Izvođači: četvoro igrača iz sela Mokrin i romski tamburaški ansambl.
Mokrin, 1988. godina. Kinetogram: Selena Rakočević. Notni zapis: Zdravko
Ranisavljević.

106 107
P R I M E R I P R I M E R I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

Primer 5 2
Veliko kolo
Izvođač: igračica u mešovitom kolu. Semikluš, 2012. godina. Kinetogram i
notni zapis: Selena Rakočević.

2 Ovaj primer velikog kola je zabeležen na balu održanom povodom proslave sv. Save. Izvodio ga je
mešoviti ansambl (sintisajzer, gitara i harmonika). Ovom prilikom prilažem samo melodijsku deonicu
koja je izvedena na harmonici, jer zbog kvaliteta audio snimka nije moguće zapisati ostale deonice. Ona
predstavlja, kao što je to istaknuto i u tekstu, skraćenu verziju velikog bačkog kola.

108 109
P R I M E R I P R I M E R I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

Primer 6
Veliko kolo
Izvođači: članovi KUD-a „Banat“ iz Deske. Preuzeto iz: Ласло Фелфелди,
Плесне традиције Срба у Поморишју, Будимпешта: Самоуправа Срба у
Мађарској, 2003, 113. Kinetogram: Agošton Lanji.3

3 U knjizi Lasla Felfeldija nije zabeležena melodija ovog plesa.

110 111
 P R I M E R I P R I M E R I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

Primer 7
Malo banatsko kolo
Izvođač: Dobrivoje Putnik. Harmonika: Marinko Popov. Snimljeno u okviru
Letnje škole folklora Badija (Hrvatska) 1980. godina. Kinetogram i notni zapis:
Selena Rakočević.

112 113
 P R I M E R I P R I M E R I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

Primer 8
Kolo vodi Vasa
Izvođač: muški igrač. Harmonika: Bogoljub Ferkov. Boka, 2003. godina.
Kinetogram i notni zapis: Selena Rakočević.

114 115
 P R I M E R I P R I M E R I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

Primer 9
Malo (sitno) kolo
Izvođači: Martina Karin, Nika Janošević i Selena Rakočević .4 Divić (Dunavska
klisura), 2010. godina. Preuzeto iz: Карин, Мартина. 2012. Мало коло –
фолклорни бисер Срба из Доњег Баната у Румунији. Дипломски рад,
рукопис. Нови Сад: Академија уметности. Kinetogram: Martina Karin.
Notni zapis: Milenko Martić.

4 Budući da smo Martina Karin i ja učestvovale u plesu u nedostatku igračica iz lokalne prakse, te da naše
izvođenje nije reprezentativan primer plesanja sitnog kola, ovoga puta nije zapisano.

116 117
 P R I M E R I P R I M E R I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

Primer 10
Gajdaško kolo
Izvođač: muški igrač. Harmonika: Bogoljub Ferkov. Boka, 2003. godina.
Kinetogram i notni zapis: Selena Rakočević.

118 119
 P R I M E R I P R I M E R I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

Primer 11
Paorsko kolo
Izvođač: Dobrivoje Putnik. Harmonika: Marinko Popov. Snimljeno na
seminaru Centra za proučavanje narodnih igara. Mataruška Banja, 1991.
godina. Kinetogram i notni zapis: Selena Rakočević.

120 121
 P R I M E R I P R I M E R I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

Primer 12
Retko kolo
Izvođači: troje igrača iz sela Vračev Gaj. Vračev Gaj, 2003. godina.
Kinetogram i notni zapis: Selena Rakočević.

122 123
P R I M E R I P R I M E R I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

VAROŠKO-ESNAFSKA KOLA

Primer 13
Majstorsko kolo (vršačko)
Prema: Даница и Љубица Јанковић, Народне игре. Kњига V, Београд:
Просвета, 1949, 188. Kinetogram: Selena Rakočević. Notni zapis: Danica
Janković.

124 125
P R I M E R I P R I M E R I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

Primer 14
Trgovačko kolo
Izvođač: Dobrivoje Putnik. Harmonika: Marinko Popov. Snimljeno na
seminaru Centra za proučavanje narodnih igara. Mataruška Banja, 1991.
godina. Kinetogram i notni zapis: Selena Rakočević.

126 127
P R I M E R I P R I M E R I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

Primer 15
Bečkerečko kolo
Prema: Даница и Љубица Јанковић, Народне игре, V књига, Београд:
Просвета, 1949, 187-188. Kinetogram: Selena Rakočević. Notni zapis: Danica
Janković.

128 129
 P R I M E R I P R I M E R I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

Primer 16
Libade
Izvođač: Mile Vujčin. Harmonika: Marinko Popov. Snimljeno na seminaru
Centra za proučavanje narodnih igara. Mataruška Banja, 1991. godina.
Kinetogram i notni zapis: Selena Rakočević.

130 131
 P R I M E R I P R I M E R I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

Primer 17
Krecavi ketuš
Izvođač: Dobrivoje Putnik. Harmonika: Marinko Popov. Snimljeno na
seminaru Centra za proučavanje narodnih igara. Mataruška Banja, 1991.
godina. Kinetogram i notni zapis: Selena Rakočević.

132 133
 P R I M E R I P R I M E R I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

Primer 18
Vidino kolo
Izvođači Dobrivoje Putnik i Olivera Vasić. Harmonika: Marinko Popov.
Snimljeno na seminaru Centra za proučavanje narodnih igara. Mataruška
Banja, 1991. godina. Kinetogram i notni zapis: Selena Rakočević.

134 135
 P R I M E R I P R I M E R I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

SRBIJANSKA KOLA

Primer 19 5
Seljačica
Izvođač: igračica u mešovitom kolu. Semikluš, 2012. godina. Kinetogram i
notni zapis: Selena Rakočević.

5 Kao što je povodom zapisa velikog kola rečeno, na balu održanom povodom proslave sv. Save
u Semiklušu 2012. godine je svirao mešoviti ansambl (sintisajzer, gitara i harmonika). Ovom
prilikom prilažem samo melodijsku deonicu plesa seljačica koja je izvedena na harmonici, jer
zbog kvaliteta audio snimka nije moguće zapisati ostale deonice.

136 137
 P R I M E R I P R I M E R I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

Primer 20
Đurđevka
Izvođač: Dobrivoje Putnik. Harmonika: Marinko Popov. Snimljeno na
seminaru Centra za proučavanje narodnih igara. Mataruška Banja, 1991.
godina. Kinetogram i notni zapis: Selena Rakočević.
Primer 21
Rukavice s prstima
Izvođač: Dobrivoje Putnik i igračica. Snimljeno u okviru Letnje škole folklora.
Badija (Hrvatska) 1980. godina. Kinetogram i notni zapis: Selena Rakočević.

138 139
 P R I M E R I P R I M E R I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

Primer 22
Žikino kolo
Izvođač: Đurica Matić. Harmonika: Branislav Janković Dunđerski. Crepaja,
2005. godina. Kinetogram i notni zapis: Selena Rakočević.

140 141
 P R I M E R I P R I M E R I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

PLESOVI PO DVOJE I U TROJKAMA

Primer 23
Mađarac
Izvođač: Dobrivoje Putnik i igračica. Harmonika: Marinko Popov. Snimljeno
u okviru Letnje škole folklora. Badija (Hrvatska) 1980. godina. Kinetogram i
notni zapis: Selena Rakočević.

142 143
 P R I M E R I P R I M E R I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

Primer 24
Pančevački mađarac
Izvođač: Dobrivoje Putnik. Harmonika: Marinko Popov. Demonstracija
muškog obrasca koraka. Snimljeno u okviru Letnje škole folklora Badija
(Hrvatska) 1980. godina. Kinetogram i notni zapis: Selena Rakočević.

144 145
 P R I M E R I P R I M E R I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

Primer 25
Vračevgajski mađarac
Izvođač: Dobrivoje Putnik. Harmonika: Marinko Popov. Demonstracija
muškog obrasca koraka. Snimljeno u okviru Letnje škole folklora. Badija
(Hrvatska) 1980. godina. Kinetogram i notni zapis: Selena Rakočević.

146 147
 P R I M E R I P R I M E R I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

Primer 26
Ficko
Izvođač: Dobrivoje Putnik i igračica. Harmonika: Marinko Popov. Snimljeno
u okviru Letnje škole folklora. Badija (Hrvatska) 1980. godina. Kinetogram i
notni zapis: Selena Rakočević.

148 149
 P R I M E R I P R I M E R I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

Primer 27
Logovac
Izvođač: Dobrivoje Putnik. Harmonika: Marinko Popov. Demonstracija
muškog obrasca koraka. Snimljeno na seminaru Centra za proučavanje
narodnih igara. Mataruška Banja, 1991. godina. Kinetogram i notni zapis:
Selena Rakočević.

150 151
 P R I M E R I P R I M E R I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

Primer 28
Kato, mi, Kato
Izvođač: Dobrivoje Putnik i Slavica Mihailović. Harmonika: Marinko Popov.
Snimljeno na seminaru Centra za proučavanje narodnih igara. Mataruška
Banja, 1991. godina. Kinetogram i notni zapis: Selena Rakočević.

152 153
 REGISTAR PRIMERA

AUTOHTONA BANATSKA KOLA

1. Oro baba
2. Ore
3. Veliko kolo
4. Veliko kolo
5. Veliko kolo
6. Veliko kolo
7. Malo banatsko kolo
8. Kolo vodi Vasa
9. Malo (sitno) kolo
10. Gajdaško kolo
11. Paorsko kolo
12. Retko kolo
VAROŠKO-ESNAFSKA KOLA
13. Majstorsko kolo (vršačko)
14. Trgovačko kolo
15. Bečkerečko kolo
16. Libade
17. Krecavi ketuš
18. Vidino kolo
SRBIJANSKA KOLA
19. Seljačica
20. Đurđevka
21. Rukavice s prstima
22. Žikino kolo
PLESOVI PO DVOJE I U TROJKAMA
23. Mađarac
24. Pančevački mađarac
25. Vračevgajski mađarac
26. Ficko
27. Logovac
28. Kato, mi, Kato

155
 O KNJIZI

***

Pred nаmа se nаlаzi knjigа o igrаmа – plesovimа Srbа u Bаnаtu аutorke dr

Selene Rаkočević. Pomenutа аutorkа je znаlаčki podelilа celokupаn igrаčki repertoаr
Srbа u Bаnаtu nа nekoliko grupа – žаnrovа nа osnovu njihovih bitnih kаrаkteristikа.
Istаklа je odlike аutohtonih bаnаtskih kolа: oblik – formаciju krugа, speciično držаnje,
rаzličito igrаnje igrаčа i igrаčicа, vаrirаnje muzičke prаtnje što igri dаje bitnu stilsku
kаrаkteristiku ovih kolа. Sve nаvedene odlike аutohtonih bаnаtskih kolа ne poseduju
druge grupe igаrа kаo što su vаroško-esnаfske, srbijаnske, po dvoje, okretne igre...
Veliku pаžnju Selenа Rаkočević je posvetilа prilikаmа i mestimа zа izvođenje
igаrа, ističući dа je većinа prilikа zа igru bilа vezаnа zа hrišćаnske prаznike što
ukаzuje nа znаčаjnu ulogu Crkve u životu bаnаtskih Srbа.
Po mom mišljenju nаjvećа vrednost ovog rаdа je tа što je podаtke iz literаture
uvek poredilа sа sopstvenim terenskim istrаživаnjimа kojа je godinаmа obаvljаlа,
što čitаocu omogućuje dа spoznа štа dаnаs odlikuje igre Srbа u Bаnаtu, kаkve su
promene nаstаle, štа je uzrok tih promenа: sve mаnje prilikа zа igrаnje ili sve mаnje
igrаčа koji izvode trаdicionаlne igre nа sаvremenim svetkovinаmа.

dr Olivera Vasić, etnolog i etnokoreolog

redovni profesor, Fakultet muzičke umetnosti
Univerziteta umetnosti u Beogradu

***

Monograija Selene Rakočević Tradicionalni plesovi Srba u Banatu dragocen

je i dobrodošao doprinos savremenoj srpskoj i regionalnoj etnokoreološkoj
i etnomuzikološkoj literaturi, u domenu proučavanja plesnog i muzičkog
identiteta Srba u južnom delu Panonske nizije, na teritoriji tri državna entiteta.
Uzorna je po dubini zahvata, dobro organizovanim tematskim celinama i
stepenu informativnosti, a takođe i primenljivosti u praktičnom radu sa mladim
generacijama.

dr Jelena Jovanović, etnomuzikolog

naučni saradnik, Muzikološki institut Srpske akademije nauka, Beograd

157
 O K N J I Z I
TRADICIONALNI PLESOVI SRBA U BANATU

***

Delo Tradicionalni plesovi Srba u Banatu predstаvljа sistemаtizаciju do

sаdа zаbeleženog etnokoreološkog nаsleđа ove oblаsti nа osnovu terenskih
istrаživаnjа autorke i zаpisа drugih etnokoreologа. Ovа monogrаijа predstаvljа
još jedаn drаgulj u niski rаdovа dr Selene Rаkočević, objedinjаvа etnokoreološko
nаsleđe bаnаtskih Srbа i otvаrа nove mogućnosti primene objаvljene grаđe nа
sceni. Nаdаm se dа će ovo delo postаti obаvezno štivo učenikа bаletskih školа,
studenаtа etnomuzikologije, izvođаčа trаdicionаlnih igаrа, rukovodilаcа аnsаmbаlа
i koreogrаfа.
Posebnu zаhvаlnost Seleni Rаkočević izjаvljujem kаo grаđаnin Pаnčevа nа
svemu što je do sаdа urаdilа u cilju promocije našeg grada i njegovom svrstаvаnju
u red mаlobrojnih grаdovа čije je etnokoreološko nаsleđe dobro zаpisаno,
sistemаtizovаno i sаmim tim otrgnuto od zаborаvа.

Dejan Trifunović, koreograf

Umetnički rukovodilac Kulturno-umetničkog društva
„Stanko Paunović“, NIS RNP Pančevo

158
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

793.31(497.113)

РАКОЧЕВИЋ, Селена, 1971-

Tradicionalni plesovi Srba u Banatu / Selena Rakočević. - Pančevo : Kulturni centar
: Gradska biblioteka, 2012 (Pančevo : Passage Group). - 160 str. : note ; 23 cm

Tiraž 1.000. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Summary. - Bibliograija:

str. 87-100. - Registar.

ISBN 978-86-87103-45-0 (KC)

a) Народне игре (плес) - Банат

COBISS.SR-ID 195864076