INTERNACIONALNI UNIVERZITET BRČKO

BRČKO DISTRIKT BIH

PRAVNI FAKULTET

OSNOVNE STUDIJE

PREDMET: PRAVO INDUSTRIJSKE SVOJINE

MEĐUNARODNE KONVENCIJE KAO IZVOR PRAVA

Mentor: Doc. dr Halid Emkić Student: Nikolina

Jeličić
 Brčko, 2022/2023.
SADRŽAJ:

1. MEĐUNARODNA ZAŠTITA PRAVA NA PATENT.........................................................4

1.1. Pariška konvencija za zaštitu industrijske svojine...........................................................4
1.1.1. Načelo nacionalnog tretmana.......................................................................................5
1.1.2. Načelo asimilacije.........................................................................................................6
1.1.3. Načelo minimalnih prava..............................................................................................6
1.1.4. Domašaj Pariske konvencije i mogućnost zaključivanja posebnih.............................10
Sporazuma.............................................................................................................................10
1.2. Budimpeštanski sporazum o međunarodnom priznanju deponovanja mikroorganizama
za potrebe postupka patentiranja (BS)..................................................................................11
1.3. Ugovor o saradnji u oblasti patenata (USP)...................................................................12
1.4. Strazburški sporazum o međunarodnoj klasifikaciji patenata (STS).............................13
1.5. Sporazum o međunarodnoj patentnoj klasifikaciji (SMPK)......................................13
1.6. Konvencija o evropskom patentu (KEP)....................................................................14
1.7. Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine (TRIPS)................15
ZAKLJUČAK...........................................................................................................................17
LITERATURA.........................................................................................................................18

2
 UVOD

Pravno dejstvo sticanja, trajanja i prestanka pojedinih prava industrijske svojine ograničeno je
na teritoriju zemlje koja odobrava ta prava industrijske svojine i na teritoriju zemlje koja
odobrava ta prava-princip teritorijaliteta. Razvoj međunarodne trgovine i saobraćaja je
nametnuo stvaranje međunarodnog sistema zaštite industrijske svojine koji se postepeno, od
kraja prošlog vijeka, do danas, razvijao da bi prerastao u samostalni, cjelovit sistem. SR
Jugoslavija je dio tog sistema ne samo formalno-pravno, jer je najveći broj međunarodnih
konvencija ratifikovala, već i materijalno-pravno, jer su odredbe tih konvencija postale dio
nacionalnog prava (Besarović, Živković: 1999:419).

Radi lakšeg sagledavanja konvencije su podeljene na tzv. Opšte konvencije koje regulišu sva
prava industrijske svojine, na konvencije o zaštiti patenta, o zaštiti modela i uzoraka, o zaštiti
žigova, o zaštiti geografskih oznaka porijekla i o zaštiti topografije.
Na osnovu tog mehanizma, deo jugoslovenskog pravnog sistema čine odredbe Pariske
konvencije za zaštitu industrijske svojine (PK), Budimpeštanski sporazum o međunarodnom
priznanju deponovanja mikroorganizama za potrebe postupka patentiranja (BS) i Ugovora o
saradnji u oblasti patenata (USP).

Postoji i niz drugih međunarodnih konvencija koje regulišu isključivo, ili između ostalog,
oblast patentnog prava, kojima Jugoslavija još nije pristupila, a koje su veoma relevantne za
domaći sistem patentnog prava. Njihova relevantnost proizilazi iz činjenice da one postavljaju
obavezujuće standarde patentne zaštite za određeni broj zemalja u svijetu, pa su tako postale
nezaobilazni etalon stepena i kvaliteta patentne zaštite i za zemlje koje nisu njihove članice.
Na taj način, ove konvencije vrše ili su izvršile odlučujući uticaj i na jugoslovensko patentno
pravo.
Takve su Strazbuški aranžman o međunarodnoj klasifikaciji patenta, Sporazum o
međunarodnoj patentnoj klasifikaciji (SMPK), Konvencija o izdavanju evropskih patenata
(KEP), Ugovor o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine (TRIPS) (Marković:
1997:39).

3
 1. MEĐUNARODNA ZAŠTITA PRAVA NA PATENT

S obzirom na teritorijalno dejstvo nacionalnih izvora prava i na razvoj međunarodnog

prometa ljudi, roba i usluga, pitanje međunarodne zaštite prava industrijske svojine postalo je
prisutno sredinom prošlog vijeka.

Najvažniji i najstariji izvor međunarodnog prava industrijske svojine je Pariška konvencija za

zaštitu industrijske svojine. Pariška konvencija predstavlja „univerzalni“ izvor međunarodnog
materijalnog prava industrijske svojine. Ona je jedna „opšta“ konvencija, koja pored osnovnih
principa međunarodne zaštite reguliše i sva prava industrijske svojine (Besarović: 1984:142).

1.1. Pariška konvencija za zaštitu industrijske svojine

Na diplomatskoj konferenciji 1883. godine, donijeta je Konvencija o zaštiti prava industrijske

svojine, koja je zbog mjesta donošenja nazvana Pariškom konvencijom. Konvencija je stupila
na snagu 07.07.1884. godine. Jedanaest država je potpisalo i ratifikovalo Konvenciju, a iste
godine su pristupile još tri zemlje. Konvencijom je osnovana Međunarodna unija za zaštitu
industrijske svojine, koja je otvorenog karaktera, slobodna za pristupanje na osnovu
jednostrane izjave volje svake zainteresovane zemlje.

Broj zemalja članica se od donošenja Pariške konvencije stalno povećava, tako da danas Unija
broji 169 zemalja. To znači da pripadnici ovih zemalja i lica koja su izjednačena sa njima
uživaju pravnu zaštitu bez teritorijalnog ograničenja, pod istim uslovima kao i domaći
državljani.

Zbog složenosti pitanja koje Konvencija reguliše i promjena koje nastaju kao nužna
posljedica društvenog razvoja u nacionalnim i međunarodnim okvirima, tekst Konvencije je
revidiran više puta.

Prvobitni tekst Konvencije, donijet je 1883. godine i predviđao je da će se Konvencija

povremeno revidirati na diplomatskim konferencijama u cilju „usavršavanja i poboljšavanja
unionističkog prava“ (Mathley: 1974:781). Do danas je održano sedam konferencija za
reviziju.

Konvencije:
I. u Briselu 1900. godine;
II. u Vašintonu 1911. godine;
III. u Hagu 1925. godine;
IV. u Londonu 1934. godine;
V. u Lisabonu 1958. godine;
i VII. u Štokholmu 1967. i 1979. godine.

4
Sadržaj revidiranih tekstova konvencije odnosio se na regulisanje novih pravnih pitanja i na
dopunu već postojećih članova Konvencije. Jugoslavija je obnovila članstvo u Pariškoj uniji
posle Drugog svjetskog rata i ratifikovala je tekst revizije u Štokholmu iz 1967. godine,
16.10.1973. godine.

Bosna i Hercegovina je postala članica Pariške unije 1992. godine.

Konvencija se zasniva na tri osnovna načela: 1) načelo nacionalnog tretmana; 2) načelo

asimilacije; 3) načelo minimalnih prava, na kojima se zasniva međunarodna zaštita prava
industrijske svojine.

1.1.1. Načelo nacionalnog tretmana

Načelo nacionalnog tretmana stranaca formulisano je u članu 2. Pariške konvencije. Po tom

načelu predviđa se da će pripadnici svake od zemalja Unije uživati u ostalim zemljama Unije,
ukoliko je u pitanju zaštita industrijske svojine, to jeste imaće ista prava i obaveze kao i
domaći državljani te zemlje. Prema tome oni će ne samo uživati istu zaštitu, već će imati ista
pravna sredstva protiv svake povrede nanesene njihovim pravima, s tim da budu ispunjenni
uslovi i formalnosti koje nacionalni propisi zahtevaju od domaćih državljana. Za uživanje
ovih prava, ne može se od pripadnika Unije tražiti ni uslov ni mjesto sedišta u zemlji u kojoj
se traži pravna zaštita.

Načelo nacionalnog tretmana je nesumnjivo načelo na kome se zasniva čitav sistem zaštite
industrijske svojine u okviru konvencijskog prava. Ovo načelo je imalo istorijski značaj u
vrijeme kada je Konvencija donijeta, jer sa prihvatanjem ovog načela međunarodnim
konvencijama i sporazumima nastaje era ravnopravnog i jednakog tretmana pripadnika stranih
zemalja (Ladas: 1930:345).

1.1.2. Načelo asimilacije

Načelo asimilacije koje je predviđeno Konvencijom (član 3), predviđa da su sa pripadnicima

zemalja Unije izjednačeni državljani zemlje koji ne pripadaju Uniji pod uslovima da su
domicilirani (fizička lica) ili da imaju „stvarno i ozbiljno industrijsko ili trgovačko preduzeće“
na teritoriji jedne od zemalja Unije.

Primjenom ovih načela, proizilazi da u našoj zemlji zaštitu prava na patent ili znakove
razlikovanja pod istim uslovima kao domaći državljani, uživaju pripadnici zemalja članica
Unije (Načelo nacionalnog tretmana) i lica koja imaju stalno prebivalište, ili industrijsko ili
trgovinsko preduzeće u nekoj od zemalja članica Unije, i ako nisu pripadnici zemalja Unije
(Načelo asimilacije), (Besarović: 1984:144).

5
 1.1.3. Načelo minimalnih prava

Ovo načelo predviđa da će se na pripadnike Unije i asimilirana lica primjenjivati, pored

nacionalnih propisa zemlje koja je u pitanju, i jedan broj prava, tzv., minimalnih prava, koja
su predviđena samim tekstom Konvencije. Svaka zemlja članica Unije obavezna je da
minimalna prava odobri pripadnicima Unije, bez obzira da li su ta prva predviđena domaćim
propisima. Pravilo je da su ova minimalna prava obuhvaćena nacionalnim propisima zemalja
članica Unije. S obzirom da se konvencijska načela ne odnose na domaće pripadnike u
domaćoj zemlji, može se dogoditi da u jednoj zemlji stranci, pripadnici Unije, imaju više
prava nego domaći državljani. Budući da neće dozvoliti da se to dogodi da na njenoj teritoriji
da stranci imaju veća prava od domaćih državljana, svaka država članica Unije ugrađuje
minimalna prava iz Konvencije u svoje zakone, kako bi domaći državljani imali isti tretman
kao i stranci. Zbog toga se to u praksi rijetko dešava da stranac ima veće pravo od domaćeg
državljanina.

1.1.3.1. Pravo međunarodnog (unionističkog) prvenstva (član 4.)

Osnovno minimalno pravo jeste pravo međunarodnog (unionističkog) prvenstva. Priprema i

podnošenje prijave patenta u stranoj državi je komplikovan posao, jer prijava mora biti na
službenom jeziku odnosne države, i mora da odgovara formalnim i drugim zahtjevima koje
domaći propisi predviđaju. Zbog toga je nemoguće da se prijava podnese istovremeno u
domaćoj državi podnosioca i u više stranih država. Taj neminovni vremenski razmak može
biti koban za ispunjenje uslova novosti pronalaska u stranoj državi, jer u međuvremenu u njoj
može prijaviti patent za isti pronalazak, drugo lice koje je, samostalno i nezavisno radeći,
došlo do tog pronalaska.
Pravo međunarodnog prvenstva rješava taj problem putem jedne pravne fikcije: Na osnovu
prve prijave koja je podnesena u jednoj od država Unije, što je najčešće domaća država
podnosioca, podnosilac ima pravo da u roku od 12 mjeseci, što se računa od datuma
podnošenja prve prijave, podnese prijavu patenta u bilo kojoj drugoj državi Unije, s tim da se
uzima kao da je ta prijava podnesena istog dana kad i ona prva. Od tog dana ova prijava u
državi podnošenja ima prvenstvo u odnosu na sve druge prijave za isti pronalazak, koje bi
kasnije mogle biti podnijete od strane drugih lica.

1.1.3.2. Nezavisnost patenta priznatih u različitim državama (član 4. bis.)

Postoji mogućnost da patent za određeni pronalazak bude priznat u jednoj državi, a da u

drugoj državi ne bude priznat. Isto tako moguće je da patent za određeni pronalazak u jednoj
državi prestane da važi a da u drugoj državi patent za isti pronalazak i dalje bude važeći.

Pariška konvencija propisuje da ni u jednoj državi članici Unije sudbina prijavljenog ili
priznatog patenta ne smije zavisiti od sudbine patenta za isti pronalazak u drugoj državi.

6
To važi i za slučaj kada je prijava patenta u jednoj državi podnesena na osnovu ranije prijave
u drugoj državi uz korišćenje prava međunarodnog prvenstva.

1.1.3.3. Naznačenje imena pronalazača (član 4. ter.)

Pariška konvencija predviđa da pronalazač ima pravo da traži da njegovo ime bude navedeno
u ispravi o patentu. Ovo je jedino lično pravo pronalazača u vezi sa njegovim pronalaskom.

1.1.3.4. Pravo na patent u slučaju zabrane prometa robom na koji se patent odnosi (član
4. quater)

Polazeći od činjenice da u svim zemljama postoje neke vrste roba, odnosno, artikala koji su iz
određenih razloga izuzeti iz slobodnog prometa, ili su na posebnom režimu ograničenog
prometa, Pariška konvencija propisuje da takve zabrane ili ograničenja ne smiju uticati na
priznanje ili važenje patenta koji se odnosi na tu vrstu artikala.

Imalo se u vidu da zabrane ili ograničenja prometa određenom robom mogu biti privremene,
kao i to da priznanje patenta i obavljanje patentiranog pronalaska imaju značaj za tehnološki
razvoj, sasvim nezavisno od toga da li će nosilac patenta moći to svoje pravo da koristi.

1.1.3.5. Uvoz patentiranih proizvoda od strane nosioca patenta ne povlači prestanak

patenta (član 5A, 1)

Iako danas niko ozbiljno ne pomišlja da bi patent trebalo oduzimati ako služi da obezbijedi
izvozno tržište, tokom rasprave između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju, koja je vođena
70-ih godina, bilo je ideja da se ova odredba zamiijeni odredbom o pravu svake države
članice Unije da odluči da li će propisati obavezu iskorištavanja patenta na sopstvenoj
teritoriji, pa onda svaka država da sama ocijeni da li je uvoz patentiranih proizvoda oblik
iskorištavanja patenta ili nije (to je bio jedan od predmeta rasprave na neuspjeloj diplomatskoj
konferenciji za reviziju Pariške konvencije „u interesu zemalja u razvoju“ 1980. godine.).

1.1.3.6. Sankcije u slučaju zloupotrebe patenta (član 5A, 2, 3)

Patent kao isključivo („monopolsko“) pravo, može biti na razne načine zloupotrebljavan na
štetu društvene zajednice. Pariška konvencija potvrđuje pravo svake države članice Unije da
7
sankcioniše takvu zloupotrebu. U cilju zaštite nosilaca patenta, Pariska konvencija propisuje
da sankcije mogu biti u vidu prinude licence i oduzimanje patenta, s tim, što ni jedna država
članica Unije ne smije oduzeti patent, a da prethodno ne pokuša da suzbije konkretnu
zloupotrebu tog patenta putem izdavanja prinude licence. Ukoliko prinuda licence ne da
zadovoljavajuće rezultate, patent može biti oduzet tek po isteku roka od 2 godine od izdavanja
prve prinudne licence.

1.1.3.7. Sankcije u slučaju nekorišćenja patentiranog pronalaska (član 5A, 4)

Ukoliko je nekorišćenje ili nedovoljno korišćenje patentiranog pronalaska razlog zbog kojeg
jedna država članica Unije hoće da izda prinudnu licencu, Pariška konvencija uslovljava
izdavanje takve licence nepostojanjem opravdanih razloga zbog kojih nosilac patenta nije
(dovoljno) koristio patentirani pronalazak u toj zemlji, i obaveznim protekom roka od 4
godine od podnošenja prijave patenta, odnosno, 3 godine od priznanja patenta.

Ova odredba je u neposrednoj funkciji zaštite nosioca patenta od mogućih zloupotreba države
u pogledu prava na sankcionisanje nekorišćenja ili nedovoljnog korišćenja patentiranog
pronalaska.

1.1.3.8. Označavanje proizvoda nije uslov postojanja patenta (član 5D)

Imajući u vidu raširenu praksu u nekim državama da se na proizvodima koji su dobijeni

primjenom pronalaska koji je patentiran ili prijavljen za patentiranje, stavlja oznaku u tom
smislu, Pariška konvencija propisuje zabranu svim državama članicama Unije da uslovljavaju
patentu zaštitu takvom oznakom na proizvodima. Razlog je, prije svega, nemogućnost da se
savladaju svi praktični problemi koji bi bili povezani sa dosljednom primjenom suprotnog
pravila.

1.1.3.9. Mogućnost naknade uplate taksi za održavanje patenta (član 5bis, 1)

Održavanje svih prava industrijske svojine uslovljeno je periodičnim plaćanjem

administrativnih taksi od strane nosioca prava. To važi ne samo za priznati patent, već i za
pravo iz prijave patenta. Polazeći od toga da nosioci prava, naročito stranci, mogu doći u
situaciju da zbog različitih razloga propuste rok za plaćanje takse, Pariska konvencija je, u
cilju njihove zaštite, obavezala sve države članice Unije da propišu naknadni rok od najmanje
6 mjeseci, tokom kojeg se može uplatiti uvećani iznos takse, kako bi se spriječio prestanak
prava.

8
 1.1.3.10. Restitucija patenta koji je prestao zbog neplaćanja takse (član 5bis, 2)

Pariška konvencija dozvoljava državama članicama da propišu mogućnost restitucije patenta

koji je prestao zbog neplaćanja takse.

1.1.3.11. Izvjesne radnje koje se ne smatraju povredom patenta (član 5ter)

Opšte je pravilo da se svako lice koje bez dozvole nosioca patenta ili njegovog pravnog
sljedbenika, koristi patentirani pronalazak, vrši povredu patenta. Ima slučajeva u kojima bi
bilo nerazumno, pa i štetno za opšte interese, da se ovo pravilo primjenjuje. Jedan od tih
slučajeva pominje i Pariška konvencija. Naime, kad se patentirani proizvod nalazi na brodu,
vozilu ili vazduhoplovu, neće se smatrati povredom patenta ako se takvo prevozno sredstvo
nađe privremeno ili slučajno na teritoriji države koja je priznala patent. Ovaj izuzetak od
pravila patentnog prava Pariška konvencija je predvidjela u cilju nesmetanog obavljanja
međunarodnog saobraćaja.

1.1.3.12. Privremena zaštita pronalaska koji su izloženi na izložbi (član 11)

Pariška konvencija je propisala obavezu za države članice Unije da predvide privremenu

zaštitu za takve pronalaske. U uporednom pravu poznata su dva načina obezbeđenja te zaštite:
tzv., rok poštede (engl. grace period), tokom kojeg izlaganje pronalaska se ne dovodi do
gubitka njegove novosti, i tzv., pravo izložbenog prvenstva.

Imajući u vidu pravo izložbenog prvenstva, Pariška konvencija je izričito zabranila

mogućnost zbrajanja roka tog prvenstva i roka međunarodnog prvenstva od 12 mjeseci.
Umjesto toga, Pariška konvencija dozvoljava da se rok međunarodnog prvenstva računa od
prvog dana izlaganja pronalaska na izložbi.

Izložba mora biti zvanična, odnosno, zvanično priznata, a svaka država članica Unije mora
priznati privremenu zaštitu koja je po ovom osnovu pružena izložbenom pronalasku.

1.1.3.13. Zaštita za uvezene proizvode patentiranog postupka. (član 5 quater)

Za države članice Unije, u kojima je to slučaj, Pariska konvencija propisuje obavezu da

neposrednim proizvodima patentiranog postupka pruže zaštitu i onda kad postupak
proizvodnje nije izvršen u toj državi, već su proizvodi uvezeni iz inostranstva. (Marković:
1997:42-45)

9
 1.1.4. Domašaj Pariske konvencije i mogućnost zaključivanja posebnih
Sporazuma

Tvorci Pariške konvencije su predvidjeli da će države članice Unije težiti ka daljem

unapređenju međusobne saradnje u oblasti zaštite industrijske svojine putem ujednačavanja
nacionalnih prava. Stoga je u članu 19. PK propisano da one smiju međusobno zaključiti
posebne sporazume (konvencije), pod uslovima da ti sporazumi ne budu u suprotnosti sa
odredbama Pariške konvencije.

Na osnovu toga je Pariška konvencija postala baza za zaključenje čitavog niza višestranih
univerzalnih i regionalnih konvencija između država članica Unije (Marković: 1997:45).

1.2. Budimpeštanski sporazum o međunarodnom priznanju deponovanja

mikroorganizama za potrebe postupka patentiranja (BS)

Donijet je u cilju jednostavnije, brže i ekonomičnije zaštite pronalazaka koji obuhvataju

mikroorganizme. U većini slučajeva pronalazak se u prijavi opisuje putem jezika i slike.
Međutim, kada je riječ o pronalascima u oblasti tzv., žive materije, nastaju izvjesni problemi.
Naime kada se pronalazak odnosi na mikroorganizam koji nije dostupan javnosti opis
pronalaska u pisanoj formi nije dovoljan, jer ne obezbjeđuje mogućnost ponavljanja takvog
pronalaska od strane stručnjaka. To je razlog zbog koga je u nizu zemalja propisano da za
potrebe patentiranja koji uključuju mikroorganizme koji nisu dostupni javnosti, pored pisanog
opisa pronalaska, mora da se izvrši deponovanje uzoraka mikroorganizama u određenoj
ustanovi.

Patentni zavodi u svijetu, pa i u Jugoslaviji nisu tehnički i kadrovski opremljeni da rukuju

mikroorganizmima, niti bi takvo opremanje bilo racionalno. S toga, deponovanje
mikroorganizama za potrebe postupka patentiranja se vrši u specijalizovanim ustanovama,
koje su, po prirodi svog osnovnog posla, osposobljene za prijem i čuvanje mikroorganizama.

Ukoliko se patentna zaštita za mikrobiološki pronalazak traži u više zemalja, princip

teritorijalnosti u patentnom pravu nalaže ne samo da se u svim tim zemljama podnese
odgovarajuće prijava, već i da se svakoj od tih zemalja izvrši deponovanje uzoraka
mikroorganizama na koji se prijava patenta poziva.

Osnovni smisao Budimpeštanskog Sporazuma je da svaka članica, koja dozvoljava ili

zahtijeva deponovanje mikroorganizama radi postupka patentiranja, mora da prizna, u tu
svrhu, depozit mikroorganizama kod određene međunarodne depozitne ustanove, bez obzira
da li se ta ustanova nalazi na teritoriji te zemlje ili je izvan nje.

10
Drugim riječima, jedan depozit, kod jedne međunarodne depozitne ustanove, dovoljan je radi
postupka patentiranja odnosnog pronalaska kod nacionalnih patentnih zavoda svih zemalja
članica (Besarović: 2000:225).

1.3. Ugovor o saradnji u oblasti patenata (USP)

USP je međunarodni ugovor zaključen 1970. godine u Vašingtonu. Cilj ovog ugovora je
omogućavanje saradnje zemalja članica na sledećim poslovima: podnošenju patentnih prijava,
utvrđivanju stanja tehnike u postupku patentiranja, ispitivanju prijava i širenju tehničkih
informacija koje su sadržane u njima.

Ugovor ne predviđa izdavanje međunarodnih patenata, naprotiv, obavezu za izdavanje

patenta, kao i odgovornost u vezi sa tim, zadržavaju isključivo nacionalni patentni zavodi.
Ugovor je u potpunosti usklađen sa Pariskom konvencijom o zaštiti industrijske svojine.

Ugovorom je ustanovljen sistem čiji je cilj da, u interesu korisnika patentnog sistema i
nacionalnih patentnih administracija, pojednostavi, pojeftini i učini efikasnijim obezbjeđenje
patentne zaštite za isti pronalazak u više zemalja.

U tom cilju, Ugovor:

- Ustanovljava međunarodni sistem za podnošenje jedne (međunarodne) patentne prijave kao

jednog nacionalnog patentnog zavoda (zavod primaoca) na jednom od službenih jezika koje
određuje Ugovor;

- Obezbjeđuje provjeru formalne urednosti međunarodne patentne prijave kod jednog

nacionalnog zavoda (zavoda primaoca);

- Podvrgava svaku međunarodnu prijavu ispitivanju svjetskog stanja tehnike što rezultira
rešeršnim izveštajem u kojem se navodi stanje tehnike relevantno za ocenu patentibilnosti tog
konkretnog pronalaska;

- Obezbjeđuje centralizovano međunarodno obavljanje međunarodnih prijava, zajedno sa

izveštajem o međunarodnom rešeršu za svaku prijavu, kao i njihovo dostavljanje patentnim
zavodima zemalja koje je prijavilac odredio (naveo);

- Predviđa, kao opciju, prethodno međunarodno ispitivanje međunarodne prijave, čiji je

rezultat mišljenje o tome da li pronalazak ispunjava osnovne uslove za patentiranje; to
mišljenje se dostavlja prijaviocu i patentnim zavodima zemalja koje je prijavilac odredio;

Gore navedena izložena procedura predstavlja tzv., međunarodnu fazu postupka patentiranja.
Na nju se nadovezuje tzv., nacionalna faza. To znači da, po prijemu izveštaja o stanju tehnike,
odnosno izveštaja o međunarodnom ispitivanju, patentni zavodi zemlje, koju podnosilac
međunarodne prijave označio kao zemlju u kojoj želi da dobije patentnu zaštitu, nastavlja
postupak kao da je riječ o nacionalnoj prijavi.

11
Drugim riječima, nacionalni patentni zavod, na temelju rezultata pribavljenih u međunarodnoj
fazi, donosi odluku o odobravanju, odnosno odbijanju patentne zaštite.

Ugovor pruža znatne prednosti nacionalnom patentnom zavodu, podnosiocima prijave i

privredi zemlje članice.
Nacionalni patentni zavodi rade ekonomičnije i racionalnije, jer, u postupku patentiranja
pronalazaka inostranih podnosioca prijave, nemaju potrebe da obavljaju čitav niz radnji počev
od formalnog ispitivanja prijave kao rešerša stanja tehnike radi utvrđivanja novosti i
inventivne visine pronalaska. Međunarodni postupak patentiranja prema Ugovoru ne utiče
nužno na smanjenje prihoda od nacionalnih taksi koje naplaćuje nacionalni patentni zavod.
Nacionalni patentni zavod može odlučiti da smanji nacionalne takse u nacionalnoj fazi
postupka (polazeći od uštede koje ostvaruje na bazi smanjenog obima posla oko
međunarodnih prijava), ukoliko želi da motiviše inostrane podnosioce prijave da traže
patentnu zaštitu međunarodnim putem.

Da bi se shvatile prednosti Ugovora, potrebno je podsjetiti da u najvećem broju zemalja

većinu patentnih prijava podnose stranci. To je posljedica potrebe da imalac nove tehnologije
obezbijedi patentnu zaštitu u svakoj zemlji u kojoj smatra da postoji ekonomski interes za
korišćenje njegove tehnologije. Inostrane prijave patenta čine osnov pravila tehnologije iz
inostranstva. Time što olakšavaju podnošenje patentnih prijava, Ugovor doprinosi transferu
tehnologije jer se stvara bitna pretpostavka za spremnost inostranih preduzeća da unesu svoju
tehnologiju i da investiraju u nacionalnu ekonomiju.

Posebna prednost Ugovora za zemlje u razvoju leži u njegovom informacionom učinku.

Naime, danas je veoma komplikovano, ako ne i nemoguće, pratiti patentnu dokumentaciju
koja se objavljuje u mnogim zemljama na različitim jezicima. Ta teškoća se negativno
odražava na mogućnost utvrđivanja najnovijeg stanja tehnike. Budući da su najvažniji
pronalasci predmet međunarodnih prijava u skladu sa Ugovorom, zemlje članice imaju, na
osnovu međunarodnog obavljanja međunarodnih prijava, mogućnost lakog pristupa aktuelnoj
tehnološkoj informaciji. (Besarović: 2000:430)

1.4. Strazburški sporazum o međunarodnoj klasifikaciji patenata (STS)

Zaključen je 1971. godine i ustanovljava obavezan, jednobrazan sistem klasifikacije patenta,

neophodan u postupku ispitivanja novosti prijavljenog pronalazaka. Sporazum je do sada
ratifikovala 41 država. (Besarović: 2000:222)

1.5. Sporazum o međunarodnoj patentnoj klasifikaciji (SMPK)

Veliki nacionalni patentni zavodi su, svojevremeno, za sopstvene potrebe razvili nacionalne
patentne klasifikacije. Najpoznatije su njemačka, američka i britanska klasifikacija, s tim da
su nacionalni zavodi mnogih drugih zemalja usvojili neku od njih. (Wittmann: 1976:81-92)

12
Taj posao je formalno otpočeo 1954. godine, donošenjem Evropske konvencije o
međunarodnoj patentnoj klasifikaciji. Rad na samoj klasifikaciji je trajao sledećih 14 godina, i
to u okviru stručnih tijela Evropskog savjeta. Po svojoj strukturi i kriterijumima podjele, ova
klasifikacija predstavlja kombinaciju elemenata njemačke i američke klasifikacije.

Kako je došlo do naglog ubrzanja razvoja međunarodnih privrednih, tehnoloških i pravnih

veza tokom 60-ih godina, neminovno se nametnula ideja da dejstvo međunarodne
klasifikacije ne bi smjelo da bude ograničeno samo na Evropu. Tako je 1971. godine u
Strasburu zaključen SMPK, kao dokument univerzalnog karaktera. Od njegovog stupanja na
snagu 1975. godine, administrativne poslove u vezi sa SMPK vrši WIPO (Svjetska
organizacija za intelektualnu svojinu - World Intellectual Property Organisation).

Međunarodna patentna klasifikacija dijeli celokupnu tehniku na sekcije, klase, podklase,

grupe i podgrupe, s tim da broj najmanjih klasifikacionih jedinica (podgrupa) premašuje
50000 (Marković: 1997:60).

1.6. Konvencija o evropskom patentu (KEP)

KEP je međunarodni ugovor kojim je ustanovljena Evropska organizacija za patente i sistem

za izdavanje evropskih patenata. Evropska organizacija za patente je nacionalna organizacija,
finansijski samostalna, sa svojstvom pravnog lica.

Materijalno evropsko patentno pravo, sadržano u odredbama konvencije, je usklađeno sa

ostalim međunarodnim sporazumima iz ove oblasti. Patentabilni pronalasci su oni koji su
novi, koji su rezultat stvaralačkog rada i koji mogu biti industrijski primjenjivi. Ne mogu se
izdati evropski patenti: za pronalaske čije bi objavljivanje ili primjena bili protivni javnom
poretku ili moralu; za biljne sorte i životinjske pasmine, kao ni za bitno biološke postupke za
dobijanje biljki ili životinja, s tim što se ta odredba ne odnosi na mikrobiološke postupke i na
proizvode dobijene tim postupcima. Svako fizičko i pravno lice može podnijeti prijavu
evropskog patenta, bez ikakvih uslova, po čijem je KEP jedinstvena među svim konvencijama
iz oblasti industrijske svojine. Materijalno evropsko patentno pravo uređuje patentnu zaštitu
pronalazaka na nadnacionalan način od trenutka podnošenja evropske prijave do trenutka
izdavanja evropskog patenta. Od trenutka svoje objave u „Evropskom patentnom glasniku“ o
izdavanju evropskog patenta, patent ulazi u tzv., nacionalnu fazu trajanja, tj., postaje
nacionalni patent u svakoj od naznačenih zemalja, i pored toga što zadržava naziv evropski
patent; on daje svom nosiocu ista prava koja bi mu dao nacionalni patent izdat u naznačenoj
državi. Takođe, svaka povreda evropskog patenta cijeni se saglasno odredbama nacionalnog
patentnog zakonodavstva. Izuzetno, materijalno evropsko patentno pravo, kao nadnacionalno,
zadržava patent nad nacionalnim pravom i posle prelaska evropskog patenta u nacionalnu
fazu po nekoliko pravnih pitanja:
1) Razlozi za poništenje evropskog patenta pred nacionalnim sudom države članice propisani
su u KEP-u, te nacionalno pravo ne može propisati druge ili dodatne razloge za poništaj
evropskog patenta;

13
2) Obim zaštite dobijen evropskim patentom tumači se onako kako je to utvrđeno u
odgovarajućem pravilniku koji je sastavni deo KEP-a;

3) Ako je predmet evropskog patenta postupak, prava iz toga patenta obuhvataju i proizvode
neposredno dobijene tim postupkom;

4) Nezavisno od nacionalnih propisa, evropski patent traje 20 godina računajući od datuma

podnošenja evropske prijave.

Postupak za sticanje evropskog patenta pokreće se podnošenjem prijave evropskog patenta

kod KEP-a u Minhenu ili njegovog ogranka u Hagu. KEP predviđa i mogućnost da se
evropska prijava podnosi preko zavoda za patentne država članica. Ako je prijava dobila
datum podnošenja, radi se o evropski izveštaj o rešeršu (istraživanju) u kome se navode spisi
koji se moraju uzeti u obzir prilikom odlučivanja o novosti pronalaska i njegovom
inventivnom nivou.

Rešeršni izveštaj, zajedno sa kopijama dokumenata koji su u njemu navedeni, šalje se

podnosiocu prijave. Svaka prijava evropskog patenta, zajedno sa evropskim izveštajem o
rešeršu, objavljuje se 18 mjeseci posle datuma njenog podnošenja. Ako u tom roku zahtijev za
ispitivanje nije podnijet, prijava evropskog patenta se smatra povučenom. Odluka o izdavanju
evropskog patenta stupa na snagu tek na dan obavlja u „Evropskom patentnom glasniku“.
Postupak po prigovoru i žalbeni postupak takođe su u nadležnosti KEP-a. I međunarodne
prijave podnijete saglasno USP-u mogu biti predmet postupka kod KEP-a.

Velika prednost KEP-a u odnosu na USP sastoji se u tome što je vođenje cjelokupnog
postupka ispitivanja prijave evropskog patenta i donošenje konačne odluke o izdavanju
evropskog patenta u nadležnosti jednog organa, dok je ispitivanje međunarodnih prijava
prema USP-u u nadležnosti više organa odnosno izdavanje patenta na osnovu međunarodne
prijave je u isključivoj nadležnosti zavoda za „izabrane“ države i vrši se po propisima te
zemlje.

1.7. Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine (TRIPS)

TRIPS je međunarodni višestrani ugovor koji obavezuje sve članice WTO (Svjetska
trgovinska organizacija). Drugim riječima, nijedna država ne može postati članica WTO,
ukoliko ne prihvati i sprovede TRIPS.

TRIPS uređuje čitav kompleks prava intelektualne svojine, u čemu patenti zauzimaju samo
jedan manji dio. Najzanimljivija karakteristika TRIPS-a je što on obavezuje države članice na
poštovanje svih ključnih odredbi PK-a i nekih drugih već postojećih međunarodnih
konvencija u oblasti zaštite intelektualne svojine, bez obzira da li je pojedina država članica
odnosne konvencije ili ne.
Time je TRIPS, praktično, pojačao obaveznost ovih konvencija, iako je učinio izlišnim
pojedine države budu institucionalno povezane sa njima. Pored načela nacionalnog tretmana i

14
minimalnih prava, TRIPS sadrži i načelo najpovlašćenije nacije. Ovo načelo nije svojstveno
višestranim međunarodnim konvencijama u oblastima intelektualne svojine, već je
karakteristično za trgovinske ugovore.
Prema tom načelu, ukoliko država članica TRIPS-a obezbijedi pripadniku bilo koje druge
države određena prava ili povlastice u oblasti zaštite intelektualne svojine, ona je dužna da
ista takva prava ili povlastice obezbijediti i pripadnicima svih ostalih država članica.

U oblasti patentnog prava, TRIPS propisuje iste materijalno-pravne uslove patentibilnosti

pronalazaka, i izuzetke od patentne zaštite, kao što su oni koji su predviđeni u KEP-u. Uz to,
TRIPS obavezuje države članice da, ukoliko zabranjuju patentiranje biljnih sorti, obezbijede
efikasan sui generis sistem zaštite intelektualne svojine na biljnim sortama. Sadržina patenta
obuhvata ovlašćenje nosioca da spriječi druge da proizvode, koriste, nude, uvoze i stavljaju u
promet proizvode u kojima je materijalizovan patentirani pronalazak; da primenjuju postupak
u kojem je materijalizovan patentirani postupak, kao i da koriste, uvoze, nude i stavljaju u
promet proizvod koji je dobijen primjenom tog postupka.

Patent je pravo koje je podložno translativnom i konstitutivnom prometu.

Prinudna licenca se može izdati samo iz razloga koji su propisani u TRIPS-u, a koji se svode
na razloge koji su uobičajeni u uporednom patentnom pravu (čl. 33). Svaka država članica
mora obezbijediti mogućnost sudske kontrole zakonitosti odluka o poništaju patenta.

15
 ZAKLJUČAK

Za subjekt prava industrijske svojine karakteristično je da se njihovo dejstvo ograničava na

teritoriju zemlje koja ih je priznala. Princip teritorijalnog dejstva ovih prava u znatnoj mjeri
umanjuje ovlašćenje subjekta prava, jer mu onemogućava ekonomsko iskorištavanje predmeta
zaštite izvan teritorije države koja mu je priznala pravo. Negativno teritorijalno dejstvo ovih
prava veoma je rano uočeno. Zato se krenulo u stvaranje pravnog osnova za njihovo
eksteritorijalno dejstvo.

Na međunarodnom planu to je postignuto Pariškom konvencijom za zaštitu industrijske

svojine 1883. godine. Ovom Konvencijom stvorena je mogućnost da se jedan pronalazak
zaštiti u većem broju zemalja. Značaj Pariške konvencije je u priznanju tzv., međunarodnog
prava prvenstva, pod kojim se podrazumijeva pravo pronalazača koji je u jednoj zemlji članici
Pariške konvencije podnio urednu prijavu za zaštitu pronalaska, da to učini u svakoj drugoj
država, pri čemu mu se kao datum podnošenja kasnije prijave priznaje datum prve podnete
prijave. Ovim pravom obezbeđuje da se prioritet u sticanju prava budući da je jedan od
osnovnih uslova za sticanje patenta apsolutno nov, tj., da već nije prijavljen za zaštitu.
Takođe, značaj Pariške konvencije je i u tome što je članom 19. predviđeno da države
potpisnice Konvencije mogu zaključivati međusobne sporazume, kojima se uređuju uslovi i
postupak pravne zaštite pojedinih prava industrijske svojine. Upravo na osnovu ove odredbe
danas je na snazi više takvih sporazuma, bilo da su zaključeni na međunarodnom ili
regionalnom nivou.

Pariška konvencija proklamuje nekoliko načela koja imaju veliki značaj za međunarodno
pravo industrijske svojine. To su: načelo nacionalnog tretmana; načelo asimilacije;i načelo
minimalnih prava.

Ubrzo po stupanju na snagu Pariške konvencije, javila se potreba kod zemalja članica za
donošenjem međunarodnih sporazuma kojima se bliže regulišu pojedina sporna pitanja
materijalnog prava. Najvažnija grupa takvih sporazuma donijeta je sa ciljem da pripadnicima
Pariške unije omogući sticanje pojedinih prava industrijske svojine za područje više zemalja,
na osnovu jedne međunarodne prijave. Umjesto da pripadnik Unije podnosi prijavu za pravo
industrijske svojine u svakoj zemlji pojedinačno, on podnošenjem jedne, jedinstvene prijave,
stiče pravnu zaštitu u više zemalja.

To su sledeći sporazumi: Budimpeštanski sporazum o međunarodnom priznanju deponovanja

mikroorganizama za potrebe postupka patentiranja (BS) i Ugovora o saradnji u oblasti
patenata (USP), Strazbuški aranžman o međunarodnoj klasifikaciji patenta, Sporazum o
međunarodnoj patentnoj klasifikaciji (SMPK), Konvencija o izdavanju evropskih patenata
(KEP), Ugovor o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine (TRIPS) o kojima je
bliže govoreno u ovom radu.

16
 LITERATURA

 Besarović V. & Živković B. (1999). Intelektualna svojina, Međunarodni ugovori,

Beograd
 Dr.Vesna Besarović (2000). Intelektualna svojina, Industrijska svojina i autorsko
pravo, Beograd
 Dr. Vesna Besarović (1984). Pravo industrijske svojine i autorsko pravo, „Nio
poslovna politika“, Beograd
 Ladas S. (1930). The International Protection of Industrial Propertu, London
 Mathely P. (1974). Le droit franciais des brevets d’invention, Pariz
 Slobodan M. Marković (1997). Patentno pravo, NOMOS, Beograd
 Wittmann, A. / Schiffels R. (1976). Grundlagen der Patentdokumentation, Munchen

17