“Moje selo – moj heroj” – Kosara Cvetković

Kosara Cvetković bila je umetnica u najširem smislu te reči. Bila je književnica, pedagog,
slikarka, svirala je flautu i violinu, govorila tri strana jezika i prevodila dela najpoznatijih ruskih
pisaca.
Rođena je u Gornjem Milanovcu 15. februara 1868. godine. Podigao ju je i vaspitao otac,
Kuzman Cvetković, pošto joj je majka preminula dok je ona bila vrlo mlada. Imala je šestoro
braće i sestara, ali petoro od njih nije preživelo. Rani susret sa smrću, gubitak najvoljenijih i
najbližih osoba, nisu je učinili povučenom i nedruželjubivom ličnošću. Za to je bio zaslužan
Kosarin otac koji se na sve načine trudio da svojoj deci pruži neophodnu ljubav i obezbedi sve
što im je potrebno.
Kosara je svoje školovanje započela 1875. godine u Kragujevcu. Ipak, često je menjala
škole pošto je porodica Cvetković bila prinuđena da se seli iz grada u grad - budući da je priroda
posla Kuzmana Cvetkovića zahtevala često premeštanje. Nešto kasnije, sele se u Čačak gde ona
upisuje i uspešno završava čačansku gimnaziju. Upravo tada stiče izvesno znanje ruskog,
francuskog i nemačkog jezika.
Posle završene gimnazije Cvetkovićeva odlazi u Beograd na dalje školovanje. Tamo
upisuje čuvenu Višu žensku školu, upoznaje se i stvara prijateljstva sa mnogim budućim
intelektualkama Srbije. U društvu Isidore Sekulić, Nadežde Petrović, Milice Janković, Katarine
Bogdanović, Pauline Lebl i mnogih drugih, učila je da svira flautu i violinu, i razvijala svoj
talenat za slikarstvo. O prijateljskim odnosima sa Nadeždom Petrović - istaknutom srpskom
slikarkom - svedoči činjenica, da je portret Kosare Cvetković (koji se nalazi u Narodnom Muzeju
u Beogradu) nalsikan upravo od strane Petrovićeve.
Zanimljivo je da joj je po uspešnom završetku škole bilo ponuđeno radno mesto koje je
ona, doduše, odbila. S tim u vezi Olivera Nedeljković nam pruža uvid u prepisku između oca
Kosare Cvetković i Svetislava Vulovića gde piše sledeće:
„Ona je krasno dete – kao što sam se ja i nadao – dobro je učila, do danas je sve najbolje
učiteljske ispite položila i svima je draga i mila. Baš večeras mi kaza žena da joj je upraviteljka
kazala, da bi je želela kao pomoćnicu Visoke ženske škole. Tu bi imala plate 5# mesečno, a
mogla bi po nešto i kondicijama zarađivati; a odatle joj rang; učiteljka više ž. škole, što bi za
njenu budućnost možda mnogo bolje bilo, samo što ne bi bila kod tebe.“1
Međutim, nekoliko godina kasnije, Kosara će se vratiti u školu kao nastavnica
zemljopisa (geografije) i slikarstva. Na taj način postaće deo kruga visoko obrazovanih žena u
našoj zemlji. Dok se to ne ostvari, Cvetkovićeva će proći dug i nimalo lak put.
Naime, isprva je radila u Gornjem Milanovcu u Osnovnoj muškoj školi, zatim u Guči, pa
u Čačku u Osnovnoj ženskoj školi, a potom u Kragujevcu, Užicu i Beljini. No, uprkos talentu,
znanju i kompetentnosti, Kosarini uspesi i angažovanja su često bili obezvređivani. Takva vrsta
nipodaštavanja je postajala sve učestalija, te je ona bila primorana da napusti prosvetu. Može se
reći da je delila sličnu sudbinu kao Ksenija Atanasijević, čuvena srpska filozofkinja i prva žena
docent u Srbiji. Njima dvema nije manjkalo ni snage, ni volje, ni znanja - štaviše bile su znatno
iznad proseka - ali su i dalje, iz neosnovanih razloga, bile ignorisane i skrajnute.
Iako duboko razočarana, Kosara nije dozvolila ogorčenosti i besu da ovladaju njome, već
je u tom periodu više nego ikad sticala nova znanja i razvijala svoj talenat u sferi umetnosti -
konkretnije u slikarastvu. Radila je crteže, akvarele i grafike. Ponesena gorkim iskustvom, gde se
našla kao žrtva predrasuda i kritika, odlučuje da svoje radove potpisuje pod pseudonimom
Ofelija ili Kalimegdanka.
Ubrzo započinje uspešnu saradnju sa časopisom Neven, čiji je osnivač i urednik bio naš
čuveni pesnik – Jovan Jovanović Zmaj. Svakako je interesantna i značajna prepiska između J. J.
Zmaja i Kosare, koju nam opet prenosi Olivera Nedeljković. Naime, povodom smrti svoga oca,
Cvetkovićeva je želela da objavi članak posvećen njemu, no, pak, J. J. Zmaj joj odgovara ovim
rečima:
“Vi bi tugu svoju za takvim roditeljem mogli i u kratkoj žalobnoj pesmici izraziti, i ja bih
je rado u Nevenu štampao. Utešite se u radu plemenitog poziva Vašeg, a kad imate vremena
obradujte Neven opet sa kakvim prilogom kao što ste pokazali da umete.” 2 Značajno je to što
iako Jovan Jovanović, s jedne strane, odbija molbu Kosare ipak, s druge strane, pruža joj reći
pune utehe i razumevanja smatrajući da talentovana umetnica treba da preusmeri svoju tugu i bol
u stvaranje nečeg novog.

1
Olivera Nedeljković, Kosara K. Cvetković – Život preveden u knjige, str. 5-6. Uporedi sa Dva zagrljena uma –
prepiska Svetislava Vulovića i Kuzmana Cvetkovića, Beograd, Univerzitetska biblioteka Svetozar Markovic, 2003.
2
Olivera Nedeljković, Kosara K. Cvetković – Život preveden u knjige, Čačak, Gradska biblioteka „Vladislav
Petković Dis“ str. 9.
 Nakon očeve smrti Kosaru Cvetković je zadesila teška finansijska situacija, te biva
primorana da se vrati prosveti. Konačno, 1894. godine, ona postaje nastavnica u Višoj ženskoj
školi u Beogradu. Nastavnički poziv bio joj je mnogo više od pukog posla, kako bi to zapravo i
trebalo biti. Te se na mnogim mestima može naići na reči pune hvale povodom njenog
entuzijastičnog ophođenja prema učenicima.
Predavajući u školi istovremeno je prevodila ruska dela, a neki prevodi su objavljeni po
raznim časopisima poput Ženskog sveta, Brke, Zorice, Bosanske vile, Misli, Goluba, Glasnika
profesorskog društva, Brankovog kola, itd. Prevela je dela Čehova, Dostojevskog, Aldanova, i
Saltikova-Ščedrina, Turgenjeva. Nažalost, popis njenog stvaralačkog rada nije ni jasan ni potpun.
Mnogi biografi smatraju da je glavni razlog za takav propust zapravo taj što je koristila
pseudonime, te se ne može sa sigurnošću utvrditi koja dela je ona odista napisala. Jedan od
pokušaja sistematizacije rada Kosare Cvetković izveden je u Kosara Cvetković-Život preveden u
knjige, gde su navedena sledeća dela; Pozdrav Srpkinjama – Karlovkinjama od Kalimegdanke,
Ženskom svetu pred Novu Godinu, U zanosu i Razgovor duša.
30. januara 1906. Kosara Cvetković postaje član Srpskog književnog društva. Naime,
može se naći podatak da je ona bila jedna, od ukupno dve žene članice pomenutog društva.
Prosvetu nije napuštala sve do 1924. kada odlazi u penziju.
U Beogradu, 28. janura 1953. godine, srpska umetnica, književnica i prevodilac, umire.
“Ni čitaoci, ni njene učenice nisu je zaboravili. Celoga života ona je volela ne samo ono što je
dobro i lepo, nego je i svoj život ispunila radom i ljubavlju za omladinom.”3

Reference:
1. Nedeljković Olivera, Kosara K. Cvetković – Život preveden u knjige, Čačak,
Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis“
2. Garonja Radovanac, Slavica, Žena u srpskoj književnosti, Novi Sad, Dnevnik,
2010.
3. http://www.novosti.rs/
%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%B6%D0%B8%D0%B2
%D0%BE%D1%82_+.505.html:611144-Kosara-Cvetkovic-Uvela-Cehova-i-
Dostojevskog-u-srpske-domove

3
Isto, str. 12.