Између истока и запада – Кипар у Средњем веку

Добро вече по други пут у овом циклусу предавања, од укупно четири која су
посвећена Кипру, историји и култури једног острва на раскрсници путева. Ово предавање
је посвећено средњевековној историји Кипра. Кипар је заиста један од парадигми за
територије које се налазе на раскрсници путева. И поновићу на самом почетку још више
пута, та основа, тај географски положај Кипра који је условио да се с једне стране он
налазио на раскрсници путева, значи није био забачена територија, док је с друге стране
као једно острво усамљено, самостално на простору источног Медитерана ка Леванту. Та
изолованост је представљала други фактор развоја Кипра током читаве његове историје.

Наслов овог поглавља симболише развој Кипра у средњем веку, и догађаје између
истока и запада, због тога што је то време када се Кипар, иако се налазио заиста на самом
источном рубу Медитерана, налази политички и духовно, и културно дакле, између онога
што се зове исток и онога што се зове запад. То је последица бројних историјских промена
које су се одиграле у овом периоду, али такође и специфичности унутрашњег развоја овог
острва. Оно што видите на овој слици је једна од грађевина која симболише тај помешани
карактер средњевековног Кипра. Реч је о једној католичкој опатији која се зове Белпе –
лепа земља, то је француски назив (Кипрани је на грчком зову помало, као ми кад би
посрбили, Пелапаис или Белапаис, зависи од изговора), која је саграђена у 13. веку. То је
један (а видећете данас пуно таквих примера) од примера прожимања истока и запада
током средњевековне епохе на Кипру. То прожимање истока и запада у таквој мери, на
такав начин је јединствен феномен у европској, и у опште медитеранској цивилизацији.
Имамо ми пуно примера где се срећу исток и запад – Византија и Венеција на пример,
Византија и остале италијанске државе (пре свега на егејским или јонским острвима),
међутим једино на Кипру, због специфичног развоја и због специфичног географског
положаја, те географске изолованости, дошло је до таквог сједињавања, фактички тих
различитих култура.

Док је у претходном поглављу предстаљен Кипар у античко доба (значи десет и

више хиљада година организованог људског насељавања острва), средњевековни период
покрива једва нешто више 1100/1200 година. Међутим, упркос тим „једва хиљаду и нешто
година“, разноврсност средњевековне историје и променљиве1 средњевековне
цивилизације на Кипру је заиста фасцинантна. Због тога је неопходно да се на самом
почетку прикаже тај кипарски Средњи век, како би се разумело сво мноштво различитих
елемената. Наравно, потподеле сваког од ових сегмената могу ићи готово у бескрај, још
многоструко се сви ови елементи могу поделити. Али три основна раздобља која
карактеришу средњевековну историју Кипра су: византијски Кипар, Кипар под влашћу
франачке/западне породице Лузињана и последње столеће средњевековне историје Кипра
када се он налази под влашћу Венеције – млетачки Кипар.

Као и што је могло да се види и на ранијим страницама, византијски Кипар од

четвртог века (то је наравно условљено временом када ми почињемо да рачунамо
Византију, пошто је Кипар и пре тога био део источног дела Римског царства, значи
припадао је источним провинцијама Римског царства), али је византијски период од
четвртог века негде до краја 12. века, тачније до 1191. године је прожет бројним
променама. Пре свега то се може рећи за однос са Арабљанима, управо због географског
положаја острва. Од саме фактички појаве/надирања Арабљана, крајем прве половине
седмог века, Кипар преживљава арабљанске нападе и због тога су изузетно важна столећа:
друга половина седмог века, читав осми век, читав девети век и велики део десетог века.
То је три века, и нешто више, заједничког византијско-арабљанског суживота на Кипру.
То је нешто што се западном терминологијом назива кондоминијум – заједничка власт, и
то је један од најпроблематичнијих термина у кипарској историји уопште, не рачунајући
савремено доба када почињу неки нови врло проблематични термини о чему ћу вам
говорити за две недеље, када почињу сукоби међу самим Кипранима на острву и мешање
страних сила. Али дакле што се тиле ове историје од неолита па све до друге половине 20.
века, та идеја заједничке византијско-арабљанске власти је један од најпроблематичнијих,
не само термина него једна од најпроблематичнијих идеја због тога што за та столећа има
изузетно мало извора. Али нема никакве сумње дакле да је од половине седмог века па све
до 965. године, када се Кипар враћа под власт Византије, односно под директну/
непосредну контролу Цариграда, нема сумње да су постојали и неки арапски елементи и
да је Кипар, макар једним делом плаћао порез (што је врло важно) у Средњем веку као и

1 Нисам сигуран да се баш то чује на снимку. (04:24)

данас (ништа се ту не мења). Порез је плаћао у подједнакој мери и Цариграду,
византијском цару, и арапском калифу.

Након 965. године и све до 1191., Кипар је чврсто у византијским рукама, а након
тога долази под власт једне угледне аристократске француске, франачке како би се то
рекло, породице Лузињана, који готово три столећа (1192-1489) владају Кипром. И што се
тиче средњевековне историје Кипра, они су оставили изузетног трага. Наравно, та три
столећа су оставила изузетног трага на кипарску историју, на развој острва, на менталитет,
на културу, па чак и на језик. Иако на неки начин излази из оне хронологије Средњег века
(која зависно где сте географски и које су вам идеје, се завршава или падом Цариграда под
турску власт 1453. или Колумбовим тзв. освајањем/проналажањем Америке 1492.), ово
последње столеће кипарске средњевековне историје се рачуна као једна целина са овим
претходним вековима зато што по историјском развоју припада Средњем веку. Дакле иако
на неки начин по тој некој вештачкој периодизацији коју историчари праве излази изван
оквира Средњег века, ипак је млетачки Кипар, Кипар којим је владала Венеција, припадао
по свему Средњем веку. Тек након 1571. када Турци коначно овладавају читавим острвом
почиње једно ново, дуготрајно раздобље које Кипрани, као и ови копнени Грци, не зову
баш турско ропство али зову турска превласт – туркократија, која је потрајала више од
три века.

Почетке византијског Кипра карактерисало је хришћанство и брзо, не само ширење

него и утемељење хришћанства на Кипру, један од најзанимљивијих феномена кипарске
средњевековне историје. Заиста се хришћанство на Кипру, могуће и због те апостолске
мисије још из 45. године наше хришћанске ере апостола Павла и његовог ученика
апостола Варнаве, да се због тога хришћанство тако брзо „примило“, на Кипру, да је тако
брзо потиснуло паганске култове који су били изузетно снажни, пре свега култ Афродите
и наравно одмах после култ Зевса. Томе је, да поновим, допринело једно чудо – то је
долазак мајке Константина Великог, Св. Јелене, на Кипар, која се враћајући се из Свете
земље где је пронашла Часни крст (крст на коме је Христ распет) била насукана на Кипар
и то искористила на неки начин да још додатно учврсти хришћанство, тако је што је
честице/делиће Часног крста оставила на Кипру. И даље је један од најснажнијих центара
хришћанства на Кипру манастир Σταυροβούνι – то би у преводу значило (не може јендом
речју да се праведе, али) крст на брду. То је један манастир који је по легенди, јер наравно
нема тачних/прецизних историјских података, основала сама Св. Јелена и у коме је
оставила један део Часног крста. И због тога је кад се прича о византијском Кипру, ти
први векови (значи говоримо о четвртом и петом веку) прожет снажним хришћанством на
Кипру. Због своје повезаности међутим, географске припадности и повезаности са
Левантом, од самог почетка се ту наметнуло једно питање коме Кипар припада у
духовном смислу, ком центру?

Центри су, осим Рима који је сувише далеко у то доба, Александрија у Египту,
Јерусалим у Палестини, Антиохија у Сирији и, доста далеко такође, Цариград. Од свих
тих пет (то је тих тзв. пет глава хришћанске цркве – пет патријаршија), најближа и
најснажнија у то време је антиохијска и Антиохијског патријаршији је Кипар у прво време
и припао. Та припадност антиохијској цркви је оставила великог трага на духовни развој
Кипра. Међутим, од самог почетка су Кипрани покушавали да се изборе за самосталност и
ту се враћамо на један од ова два елемента, тих црвених линија које прате историјски
развој Кипра – а то је географска изолованост. Та географска изолованост им је у овом
случају помогла да се изборе и за духовну/црквену самостасталност. То је од изузетне
важности за развој једног простора (да не кажем баш једног народа пошто о народима се у
ово доба и још доста дуго не може причати), али од изузетне важности јер утиче на
структуру друштва. Другачије се одвија историјски развој када се читав духовни
потенцијал налази у локалним оквирима и кад нема неког спољног центра.

На овом примеру се јасно види пут Кипра од припадности Леванту (дакле

Антиохији) до блиске повезаности са Цариградом. То је један пут који је кипарска црква
прешла, и кипарска држава прешла од четвртог века (од тих почетака хришћанства) па све
негде до шестог/седмог века када се с једне стране духовно осамосталила и Цариград је
признао ту духовну самосталност, док је с друге стране политички у потпуности блиско
повезана била са Цариградом. Ово што видите на овим сликама је (наравно више пута
измењена) једна од најстаријих цркава на Кипру која, по предању, потиче из петог века.
Посвећена је Богородици и њен назив (онако народни) је Αγγελόκτιση што ће рећи
саграђена од анђела. Изузетно је занимљива зато што показује како изгледа кипарска
раносредњевековна архитектура, која као што (чак знатно промењеним/модификованим
фотографијама) дакле можете приметити, припада више Леванту него ономе што би се
назвало типично византијска црквена архитектура. То се може видети и по неким
фрескама. Са ваше леве стране је представа (управо из ове цркве Богородице
Ангелоктиси) Богородице, једна од најзанимљивијих и најинтригантнијих представа
Богородице у читавом хришћанству, зато што је Богородица овде означена (што не знам
да ли можете да видите) као Ἁγία Μαρία – Света Марија. То је јединствен (у Византији)
сачувани пример када се Богородица назива тако једноставно „Св. Марија“, дакле без
икакве друге одреднице, без одреднице „Богородица“ или „Христородица“ или „Мајка
Божја“. То показује снажан антиохијски утицај, утицај Сирије и с друге стране то је
најбољи показатељ једног раног стадијума развоја култа Богородице. Са десне стране је
једна од представа (незаобилазних у свим кипарским црквама), а то је представа Часног
крста, царице Јелене и њеног сина Константина. Култ Константина и Јелене је раширен
свуда на Кипру управо због тога што је утемељио хришћанство.

Међутим, да се вратим на идеју самосталности кипарске цркве. Због те географске

изолованости Кипрани су већ током четвртог века успели да изборе неку врсту
самосталности. Међутим, антиохијски патријарси су покушали да приволе кипарске
архиепископе на послушност (то је са собом доносило и велике материјалне приходе) и
онда се десило једно чудо – дакле друго чудо, ако ћемо да идемо хронолошким редом, ако
је то насукавање Св. Јелене прво чудо, ово је друго чудо; а то је да су пронађене мошти
апостола Варнаве, ученика апостола Павла, у петом веку у једној пећини. У којој пећини
не могу вам тачно рећи јер се многе пећине на Кипру „боре“ за ту част. Међутим,
пронађено је тело апостола Варнаве у једном ковчегу заједно са јеванђељем (или по
Марку или по Матеју, то није сигурно пошто је све то ипак легенда). Оно што је битно је
да је то чудо помогло кипарским архиепископима да од цара Зенона у Цариграду, који је
владао у другој половини петог века, коначно изборе царском наредбом аутокефалију –
самосталност. Од тада до данас се ништа није променило, дакле од друге половине петог
века до почетка 21. века, кипарски архиепископи се користе том привилегијом коју им је
дао византијски цар у петом веку – да због тога што су географски удљени сами епископи
бирају архиепископа, што је уобичајено, али и да носе царску одежду и да носе царски
скиптар и да се потписују црвеним/пурпурним мастилом као византијски цар. Једино
кипарски архиепископ има те прерогативе, има те дозволе у читавом источном свету. То је
нешто што је изузетно занимљиво. Наравно, због тога је култ апостола Варнаве на Кипру
и данас у потпуности (уз култ Богородице и Св. Јелене и Константина) трећи по реду.

Ово је такође из (након разних додатака) један типичан пример средњег

средњовековног периода, отприлике потиче из 9. или 10. века оригинално, једне цркве
посвећене такође Богородици на јужном делу Кипра. Међутим читава ова архитектура је
условљена тим великим променама које су се дешавале на Кипру током читава три
столећа о којима ми не знамо много, а то је тај непрестани контакт између Кипрана и
Арабљана – између Византинаца и Арабљана, који је снажно утицао на развој кипарског
менталитета и наравно даљи ток историје. Оно што знамо је да је од 649. када је
арабљански (још увек тада) војсковођа Муавија извршио први напад на Кипар, па све до
965. када је византијски цар, тада Нићифор Фока, повратио Кипар, дакле постојала је једна
врста (ружна је реч која се користи данас) суживота или саживота – заједничког живота
Византинаца/Кипрана православних и Арабљана муслимана. Оно што се мора рећи је да
тај арабљански елемент никада није био ни изблиза доминантан. То данас знамо
(последњих двадесетак година) мало боље, захваљујући бројним археолошким налазима
пре свега печата. Помало и новца, али пре свега печата. По новцу се тачно види да је
седми век прелазни период. До краја седмог века византијски новац се свуда налази; од
краја седмог века имате помешани византијски и арабљански новац. Што се тиче печата,
сваки функционер/достојанственик је имао печат од олова (то је важно јер зато нису
пропали). На основу тих печата се види да је Кипар заиста био подељена територија. Како
тачно, не зна се. Није била једна линија која је делила, на пример, исток и запад или север
и југ као што је дан данас случај, већ су биле одређене области које су држали Арабљани и
друге области, много веће и пространије, које су држали Византинци. То се пре свега
огледало на плаћању пореза, као што сам вам рекао, јер је то нешто што сваку државу
интересује, а и арабљанска држава, а посебно Византијско царство, су биле изузетно
организоване државе са снажним бирократским/чиновничким апаратом и убирање пореза
је био основни извор њиховог прихода.

Ово је приказ помешаности историје и традиције на Кипру. Пафос је један

прастари центар на Кипру (дакле непосредно поред Пафоса је Афродита по легенди
изронила из пене) и ово што видите на слици је једна такође од најранијих по легенди
цркава посвећених Богородици и у чијем је склопу један од ових стубова (који се не види
најбоље нажаланост на овим сликама) за који је био везан апостол Павле, такође по
легенди јер су га, када је дошао у Пафос да проповеда хришћанство, незнабошци (односно
идолопоклоници, односно пагани) везали за стуб и подсмевали му се, говорећи му нека га
његов Бог, који је тако свемоћан, ослободи. То је та снажна повезаност историје и
традиције/легенде на Кипру, али која захваљујући тој стварној историјској чињеници да су
сами апостоли (апостол Павле и остали) проповедали на Кипру, даје хришћанском
елементу на Кипру од почетака па до данас једну посебну, не само нијансу него једну
посебну снагу. То је нешто што је од изузетне важности јер су Кипрани тако могли да се
похвале нечим чиме није могла да се похвали престоница Цариград, која није имала
никакву апостолску традицију све док она није измишљена. Дакле она је потпуно
измишљена, да је апостол Андреј проповедао хришћанство у Византиону на коме ће
настати Цариград. То је наравно потпуна измишљотина или, да будем мало блажи,
легенда. Али је Кипар ето једна периферна област с једне стране, ако се гледа из
Цариграда, из центра средњевековног источног Медитерана, која би могла да се похвали
изузетним положајем апостолске цркве.

Након тих мрачних столећа, која нису мрачна само због арабљанских надирања и
арабљанске делимичне власти на Кипру, него пре свега због готово поптуног недостатка
историјских извора. Када дођемо у десети век, оснажена Византија се тада коначно шири
и на Кипар, успоставља своју власт и на Кипру. Један од највећих царева војсковођа, тај
Нићифор који је имао занимљиво презиме Фока, је успео да освоји Кипар 965. године и то
је била велика ствар у Византији, велика ствар у Цариграду зато што је Кипар једна велика
територија. То вам је као једна посебна држава. Девет хиљада и више квадратних
километара са тако богатом традицијом, то је значило велики успех и велики престиж за
Цариград.

Наредних 200 и нешто година (965-1185) представља време најснажнијег,

најдиректнијег утицаја Цариграда на Кипру. То је време непосредне повезаности. То је
време када одједном делује као да Цариград и Кипар нису удаљени толико колико су
удаљени (хиљаду и више километара и то ваздушном линијом) него као да се налази
Кипар непосредно поред Цариграда. То је заиста један од најзанимљивијих случаја у
богатој византијској историји како одједном једна далека провинција дође у жижу царске
политике. Због тога је овај период изузетно богат и царским задужбинама, изузетно је
богат уметничким делима, чији су аутори из Цариграда и један од најважнијих манастира,
манастирских центара и духовних центара на Кипру, су управо осликали цариградски
мајстори. Реч је о пећинском манастиру, манастиру који је у пећини издубио Св. Неофит
Заточник (он се тако назива зато што је био заточен у тој пећини). Реч је о неколико
просторија које и дан данас постоје у тој пећини где је он живео и где је направио цркву, и
где је направио (по чему је посебно познат) свој камени гроб у коме је лежао у једном
удубљењу у тој пећини и изнад кога је био насликан Страшни суд. Оно што је изузетно
занимљиво то су фреске из пећине – једна од најфасцинантнијих ствари у том делу
источног хришћанства. Сличне ствари у нешто ранијем периоду постоје и у Малој Азији,
међутим у овом централновизантијском делу не постоји ништа слично. Многе ове фреске
не могу добро ни да се сликају због тога што су те издубљене пећине неравне и скучене ,
али оно што је занимљиво је јединствена представа у хришћанству Св. Неофита кога
анђели воде са собом. Дакле то је насликано док је он био жив, зато је необично. Да је био
покојни и да је проглашен за свеца то не би било необично, међутим он је то наручио за
себе, иако га овде видите у једној другој представи у молитвеном ставу пред Христом.
Ипак је ова представа, чини ми се, много значајнија за то како је он схватао свој положај.
Иначе, реч је о 1183/84. години, о времену које се (рецимо ако вучемо неке паралеле)
поклапа, или је блиско времену зидања Студенице, а то вам истичем стога што се међу
овим фрескама налази неколико композиција које по начину на који су насликане (иако не
баш увек по самом квалитету) се често у литератури чак доводе у везу са Студеницом. Па
тако оно чувено Студеничко распеће, једна мања варијанта и мало слабија, уметнички се
налази и у овим пећинама. Ја нисам сигуран да ту можда постоји баш нека непосредна
веза, али је занимљиво зато што говори о квалитету уметности на јендом удаљеном
острву. И не само то – ова пећина се није налазила у неком граду, она се налази далеко у
брдима изнад Пафоса. Данас се наравно лако стиже до ње јер постоји модеран пут, али до
скора (чак ни у 20. веку) то није било ни мало лако.

Иначе, већина цркава на Кипру која потиче из византијског периода изгледа овако.
То је време династије Комнин (11. и 12. век) и то је карактеристика кипарске архитектуре.
Постоје многе полемике да ли су ови чувени кровови оригинални или нису, али реч је о
малим грађевинама, обично изузетно лепо украшеним изнутра фрескама, међутим године
и године, столећа и столећа мењања су најчешће довеле до тога да има неколико слојева
фресака. Већина њих се налази на ободима планине Троодос (централног масива на
Кипру) и због тога су и остале заштићене, већина (њих 10) је означено као културно благо
УНЕСКОа још половином 20. века.

Осим цркава, за време ове византијске власти, није остало пуно трагова сачувано,
али остало је неколико утврђења на најважнијим правцима, кланцима дакле који пресецају
планине. Ово је једна изузетно лепа представа тврђаве Св. Илариона, а ова је тзв. тврђава
Βουφαβέντο. Обе се налазе на данас окупираној територији (на северном делу Кипра), на
планинском венцу Пентадактилос. Изузетно важна утврђења зато што су контролисала
централне путеве.

Оно што је међутим променило курс и ток историје, и што је довело до краја
византијског Кипра, били су Крсташки ратови. Први крсташки рат крајем 11. века није на
тај начин непосредно утицао на Кипар, али довео је до стварања латинских тзв. крсташких
држава на Леванту. У то време, у средишњим деценијама 12. века, Кипар је и даље био
непосредни део византијске територије са снажном и директном везом са центром
Царства, Цариградом, али оно што је важно јесу нове латинске државе настале крајем 11.
столећа, пре свега Јерусалимско краљевство и Антиохијска кнежевина. Оне су непосредно
утицале на даљу историју Кипра и такође Фатимидски калифат у Египту. Између тих сила
ће се даље кретати судбина Кипра. Оно што је такође непосредно утицало (иако Кипар ни
на који начин није био умешан) на даљу историју Кипра и на долазак Франака (на
промену власти), јесте Саладиново освајање Јерусалима, које је довело 1187. године до
покретања Трећег крсташког рата. У том Трећем крсташком рату, ту Кипрани нису
учествовали, али је енглески краљ Ричард Лавље Срце освојио Кипар. То је доба када је
Кипром владао један византијски одметник. Припадао је царској породици али се
одметнуо од Цариграда (то је уопште време, тај крај 12. века време пре 1204. када је
Цариград пао у руке крсташа из следећег, Четвртог крсташог рата, је изузетно смутно
доба, једно од најсмутнијих доба у средњевековној историји овог простора Медитерана).
Дакле, Ричард Лавље срце осваја Кипар. Након пар месеци боравка и свечаног венчања на
Кипру, он га прво продаје витезовима (предаје га за новац), а затим се прави нова нагодба
и бивши протерани јерусалимски краљ, Ги од Лузињана, купује Кипар. И тако том игром
историјских околности где су Кипрани (без обзира који Кипрани, уопште Кипрани) само
објекат, почиње једна потпуно нова фаза кипарске историје. Фаза која ће заиста у
потпуности променити читаву цивилизацију и културу острва – то је период Лузињана.

Од 1192. до 1489. Кипром владају Франци-Лузињани. Одједном, од једне

византијске провинције, Кипар постаје франачко/западно краљевство у срцу источног
Медитерана. То доводи до врло занимљивог споја истока и запада, једног од
најзанимљивијих спојева истока и запада уопште у европској цивилизацији, због тога што
упркос неразумевањима, сукобима, различитим верама (православној односно
католичкој), Кипрани су нашли начин да створе нешто што је специфично/специфични
амалгам који нигде другде није постојао. Зашто кажем Кипрани? Зато што су и Лузињани
након пар деценија прилагођавања постали Кипрани и били врло поносни да буду
кипарски краљеви. Због тога је Кипар постао поново једна целина, као у оно античко доба
пре него што је потпао под власт, рецимо, Персије. Значи постојало је Кипарско
краљевство које је било самостално. Јесте оно било западног типа, јесу Франци водили
главну реч и управљали острвом, убирали порезе, јесте православна црква била значајно
потиснута, међутим постојало је нешто што је давало заједништво читавом том народу
који је тамо живео. Ми знамо наравно да су и Грци Кипрани учествовали у власти и да
нису били у потпуности грађани (како би се данас рекло) другог реда, значи нису били у
потпуности потиснути. Међутим, сам долазак Франака је потпуно променио све. Јавља се
нови језик, јавља се нова вера, јавља се нова идеологија, јавља се нов систем организовања
државе.

Лузињани су ковали свој новац, увели су на Кипру разражену хералдику западног

типа која није постојала у Византији и византијском ширем свету овог доба, а један од
највећих или најпознатијих лузињанских краљева, Петар I, живео је и владао у највећем
делу прве половине 14. века. Владао је само десет година самостално (1359-1369), али је
познат и значајан по томе што је био велики заговорник крсташког рата против муслимана
и на тај начин је током 14. века поново избацио Кипар као средиште хришћанства и борбе
за хришћанство. Наравно, западњаци су са собом донели и свој начин на који замишљају
живот, витешку културу и на Кипру дан данас има видљивих, упечатљивих, много више
остатака Лузињана или Венеције него византијског Кипра, иако су се Кипрани у модерно
доба потрудили да тај византијски Кипар мало истакну.

Међутим, ово су ствари које карактеришу средњевековни Кипар. У данас

окупираној Фамагусти, или Амохостосу на грчком, налазила се једна од најлепших
готских катедрала тог времена, из 14. века, катедрала Св. Николе која је након турског
освајања одмах претворена у џамију и која је важна због тога што су се у њој крунисали
кипарски краљеви. То је била главна, најважнија католичка црква на Кипру. Примера
готичке архитектуре на Кипру има много, али се већина најважнијих грађевина налази на
северном, окупираном делу Кипра, као што је, уз споменуту Свету Софију, престона
катедрала Св. Софије у Лефкосији/Никозији.

Шта су ти Лузињани донели Кипру? Осим витешке културе, они су Кипар на неки
начин укључили у ток и западне историје. У време када византијска држава (12-13. век)
или није постојала (ондосно постојала је али је била ван Цариграда у изгнанству) или се
борила са разним унутрашњим тешкоћама и све више слабила, владавина Лузињана је, ако
не заиста географски онда духовно, преместила Кипар у западну Европу. Кипар је повезан
са свим најважним владарским породицама тог доба – Италија, Француска и даље,
Шпанија такође, Португалија... То је једна богата култура и то је један другачији начин
размишљања и начин живота него остатак византијског света који је, неки кажу, од тада
остао једна од карактеристика Кипра. Наравно најбоље су сачуване овакве ствари на
Кипру, а најслабије су сачуване оне ствари које се тичу културе. Међутим култура у доба
Лузињана је била дворска култура и ми из 15. века имамо најважнија сведочанства о
кипарској историји, можда уопште, а да потичу са Кипра, а не из Цариграда, или неког
другог средишта византијског царства. Један такав пример јесте и мач из доба Лузињана,
једних од ретких таквих примера у Средњевековном музеју у Никозији.

Једно од најважнијих литерарних извора са Кипра, и о Кипру, јесте историјско дело

који је написао један Кипранин, Грк пореклом, који се зове Леонтије Махерас (то значи
ножић, од речи нож), почетком 15. века. Управо због тога што Кипар у доба Лузињана
представља једну целину, значи државу за себе, овај Грк пореклом који је иначе био у
служби (и то са високом дворском титутолом) Франака Лузињана је написао једно дело о
својој отаџбини. Чувено дело које почиње речима да је то хроника или приповест „о
слаткој земљи Кипру“. То је нешто што сва кипарска деца уче у школи и данас, та
приповест о слаткој земљи Кипру, у смислу дивној земљи, дивној клими и уопште дивној
околини. Ово је време у време Лузињана када настаје једно специфично слатко вино на
Кипру (прошле недеље сам вам спомињао да се производња вина на Кипру датује, почеци
негде у 3000 година отприлике п.н.е.). Али у доба Лузињана настаје оно што је данас
најчувенији кипарски бренд уз сир χαλλούμι (халуми), а то је κομανταρία или κουμανταρία
(кумандатија) – специјалан, јако сладак, слаби бренди од вина, који је добио назив по
команданту витезова који је наводно измислио тај рецепт. То је нешто што се прави само
на Кипру, чак ни на Криту га нема!

Леонтије Махерас и његов нешто млађи савременик Георгије Вустронис су

почетком 15. века схватали да историја Кипра представља једну целину, да је то нешто
што је специфично и сели и написали. Како су писали? Написали су на грчком језику, на
њиховом матерњем језику. Међутим, пошто је то доба Франака Лузињана, нема школа на
грчком, тај језик је нешто што данас представља непроцењиво благо за све који се баве
грчким језиком, тај језик на коме су они написали, јер је то језик човека, људи дакле који
су говорили у 15. веку. Поптуно један језик који није научен у школи, него је донет из
куће. То је специфичан, једини такав пример у читавом грчком говорном свету, где има
пуно франачких речи, пуно француских термина, али пре свега осећа се специфичност
једног кипарског говорног дијалекта која је као што сам вам рекао остала присутна и до
данас. И дан данас Кипрани говоре једним дијалектом који, чак и када људи науче грчки у
Грчкој, када оду први или други или трећи пут не могу да разумеју, а да не причам да их
ни Грци из Грчке не разумеју. Тако да је то нешто што је остало записано већ почетком 15.
века, изузетно благо културе уопште, па тек онда кипарске и грчке културе. И дан данас
када се дају кипарске емисије на грчкој телевизији или има једна популарна кипарска
серија која прича тим народним језиком, у Грчкој се титлује. Морају да титлују пошто
иначе не разумеју.

Лузињани су успели од 1192. па све до друге половине 15. века да одолевају

бројним изазовима, бројним завојевачима. Свашта се променило до половине 15. века.
Османлије су постале водећа сила и били су свуда около. Међутим, везано за Кипар, који
се налазио у сред мора једна Византија је пропала, Цариград је пао 1453. и у наредних
десет година покорени су сви остали остаци византијског света, са изузетком Крита. Али
пример Крита је врло значајан јер су Критом владали Млечани. С једне стране су на копну
били свуда Османлије, али на мору су свуда били Млечани. И Млечани су били ти који су
успели да се изборе за потпуну превласт на Кипру. Једно време током 14. века је
изгледало да ће највећи супарници Млечана, Ђеновљани, успети да заузму Кипар и чак су
заузели неке територије, али су ипак били принуђени да оду, односно отерани. Али је
Венеција својом упорном дипломатијом и силом у исто време, успела да пре свега наметне
свој утицај на Кипру и да кипарске краљеве ожени припадницама своје аристократије.
Тако да је након рецимо једне византијске принцезе, Јелене Палеолог (она је братаница
последњег византијског цара и она се бринула о бројним избеглицама након 1453, након
пада Цариграда), долази једна млетачка принцеза чија је судбина била да постане
последња краљица Кипра.

Реч је о Катарини Корнаро коју је портретисао Ђентиле Белини, чувени сликар који
је насликао и портрет Мехмеда Освајача. Можда није изгледала баш претерано привлачно
али је била изузетно моћна и снажна и иако је била родом Венецијанка, Млечанка дакле,
она је деценијама одбијала да преда острво својој отаџбини, да би након пуно притисака
1489. године предала цео Кипар, одустала од тога да буде краљица и отишла у Венецију,
односно на поседе Венеције у Италији да живи и где је живела још деценијама и била
мецена разних ументика и литерата. Али од тада па наредних осамдесетак-деведесет
година (82 године) је Кипар постао провинција. Дакле након векова Лузињана (три века
Лузињана) када је Кипар био краљевство, када је био заокружена територија, самостална
територија, без обзира на све утицаје, од 1489. када су Млечани завладали Кипар је постао
само једна провинција.

Млечани нису били много сензитивни, они су били хладне прорачунате дипломате,
најбоље дипломате у том смислу без икакве сумње у позном Средњем веку и након тога, и
они су на Кипар гледали искључиво као на важан посед који је штитио њихове интересе у
источном Медитерану. Они су имали још бројна острва, имали су Крит и сада су имали и
Кипар. То је драстично променило ствари на самом Кипру. Од једног друштва које је
уређено да се стара само о себи, где постоји одређена хијерархија, где постоје и неправде,
одједном су сви Кипрани постали само поданици Серенисиме – Прејасне Републике како
се она називала, која је била позната по томе да се није либила апсолутно никаквих метода
да би остварила своје интересе. За ових 82 године млетачког утицаја, тај један богати
духовни живот, тај један франачко-грчки амалгам који се развио на Кипру нестаје,
односно ми га не видимо.

Оно што видимо за ових 82 године су утврђења. Једино што су Млечани радили је
било да су убирали порезе (и то много веће него Лузињани) и да су градили утврђења како
би могли да бране тај свој посед од Турака. Њихово градитељство на Кипру се најјасније
види на примеру Лефкосије/Никозије са чувеним и данас опсталим млетачким бедемима,
са 11 избочина и са разним капијама које су водиле ка одређеним градовима на Кипру. То
је један од најзанимљивијих примера позносредњевековног или раномодерног утврђења.
Ти велики бедеми у највећем делу у Никозији су и даље остали сачувани. Оно што је
занимљиво је да Никозија, када су је Млечани утврдили овако почетком 16. века, није ни
половично била насељена, ова територија унутар зидина. Дакле Млечани су покушали да
размишљају унапред и да направе једне зидове који ће издржати дуготрајну опсаду.

То су били типично млетачки утицаји, њихово преношење свог света и кроз

архитектуру на Кипар, као што се види на бројним примерима, уз Лефкосију/Никозију
посебно у Фамагусти, са свеприсутним млетачким лавом, симболом Републике Св. Марка.
Један он најбоље сачуваних делова зидина у Лефкосији/Никозији јесте чувена Фамагуста-
капија, једна од капија у бедемима које су водиле ка Фамагусти, због чега се тако и назива.
Недавно, пре десетак година је реновирана и то је један простор у коме се данас одржавају
изложбе, предавања и сличне ствари, посебно лети јер је ту увек хладовина.

И још једна од ствари по којој су Млечани били познати је било зидање мостова
преко тих кипарских речица, пре свега на планини Троодос. где су те речице заправо
пролећне бујице углавном. Млечани су сазидали доста мостова који и дан данас стоје. По
томе је та позносредњевековна историја Кипра такође позната, по бројним
средњевековним мостовима, који су данас мамац за туристе и терају их да иду по разним
путевима не би ли се сликали поред нечега занимљивог.

(49:Млечани су утврдили све важније византијске градове, али пре свега Никозију
и Фамагусту. Фамагоста/Фамагуста, Грци су је називали и и даље је називају Αμμόχωστος
(Амохостос), је лука, за разлику од Никозије која је смештена у центру острва, Фамагуста
је била најважнија лука и ту су Млечани изградили посебно снажне бедеме који су се
показали јаки, али који су се показали недовољним.

Недовољним, јер је упркос свим тим напорима, Кипар је потпао под турску власт.
И један од врло важних елемената који је довео до тога да Кипар падне под турску власт
1571. године, а не тек 70/80 касније као Крит на пример, лежи управо у томе што су
Венецијанци/Млечани третирали Кипар као провинцију, те су Грци на Кипру одлазили у
Цариград (тада већ Истанбул), дакле на Високу Порту и молили Турке да дођу и да их
ослободе, сматрајући (с правом показаће се у почетку, после су се наравно покајали) да ће
им обавезе бити лакше него под Млечанима, да ће им намети бити мањи. Било је пуно
посланстава на Високу Порту, пре свега у деценијама од 1550. до 1570. и врло је
занимљиво да је велики везир Мехмед-паша Соколовић био највећи противник освајања
Кипра из неког разлога, да су Кипрани Грци долазили и тражили, али да је он то више
пута одбио све док једноставно и његов утицај није ослабио и док се на Високој Порти
под султаном Селимом II, сином Сулејмана Величанственог, нису створили услови да се
крене у освајање Кипра. Пре свега је ту одиграо утицај један утицајни паша, Лала
Мустафа-паша који је предводио војску и, за разлику од Никозије која се врло слабо
бранила (то је трајало неколико недеља само, од септембра 1570. Никозија је већ предата
Турцима), Фамагуста је 11 месеци издржала опсаду (од августа 1570. када су Турци
дошли, до почетка 1571. Фамагуста је издржала оспаду), али једноставно није могла даље
да опстане и то је била последња територија коју су Турци освојили.

Након краја августа 1571. Кипар је освојен и Медитеран, уз изузетак Крита, постаје
потпуно турски посед. Неке цркве се претварају у џамије, као што је случај (не случајно
дакле) управо у Фамагусти са најважнијом катедралном црквом Св. Николе, која је и
добила назив по освајачу Кипра, и дан данас се зове Лала Мустафа-паша џамија, иако је
доста уништена, и Кипар тиме постаје провинција турске, османске царевине. Дакле након
ових хиљаду и нешто година средњевековне историје, тај географски фактор је коначно
надвладао на Кипру. Кипар није могао да избегне судбину свих територија које су биле
близу Османлија. То је време када су Османлије владале територијом четири пута већом
него што је икада било Византијско царство. То је време наравно „када су Османлије биле
под Бечом“.
 Тада почиње једна нова фаза туркократије – турске власти, која ће потрајати од
1571. па све до чувеног Берлинског конгреса 1878. када се Турска царевина морала, барем
неформално, одрећи неких територија, пре свега две територије: једна је Кипар; друга је
била Босна.