Professional Documents
Culture Documents
Bez Iluzija A.fursov
Bez Iluzija A.fursov
Андреј Иљич Фурсов, 18.7.2022.
Национална држава кородира. О томе се више и не расправља. Споре се око тога шта ће je
заменити. Једни верују – светска влада, други – цивилизације, трећи – регион-државе. Национална
држава заиста одлази, али још увек је снажна и не дозвољава никоме да заузме њено место. Она
остаје, но губи своју националну форму. Да замени националну државу долази корпорација-
држава.
Није реч о претварању корпорација у државу, ни о корпоративној држави као у Италији 1920-
1930-тих година или Немачкој 1933-1945-тих година. Реч је о принципијелно новом, и, вероватно,
чудовишном феномену који се савременицима може учинити ништа мање страшан од „нових
монархија“ XV века становницима позног средњовековног социјума. Корпорација-држава није
будућност, већ садашњост. Она је овде само је ми једноставно не видимо од напуклог оклопа
националне државе који користи.
Глобализација, као што је познато, представља такав процес производње и размене у којем се,
захваљујући превласти информационих фактора над материјалним, капитал претвара у
електронски сигнал, слободан од свих ограничења локалног и државног нивоа: просторних,
материјалних, социјалних. Ово је, према Зигмунду Бауману, победа времена над простором, то
јест, оних који контролишу време (капитал) над онима који контролишу простор (државу).
Глобализација је заменила места важним и мање важним нивоима претходне епохе: државни и
локални ниво су отишли у други план, а глобални и регионални изашли у први.
Макрорегионализација савременог света има два аспекта. Први је формирање наднационалних
економских и политичких структура типа Европске уније или Северноамеричке зоне слободне
трговине (НАФТА). Други, и много важнији је појава, већ почетком 1990. године феномена – који
је познати јапански менаџер и публициста, аутор неколико економских бестселера Кеничи Омае у
књизи карактеристичног наслова „Крај националне државе: успон регионалних економија“ (1995)
назвао – „регион-државом“ или „регион-економијом“.
И, ако регион-дражава још увек чува црте територијалне државе, а заједно са њима и, у одређеном
степену, карактеристике социјалне и – у већој мери – политичке државе, онда „тржиште-држава“
ове карактеристике, суштински, губи. „Регион-држава“ на тај начин представља – прелазну форму
ка структури, заиста адекватној Pax Globalica – „тржишту-држави“. Ипак, последња представља
суштину овог процеса и зато је правилније говорити о тржишној државности. Конкретну
историјску форму, одговарајућу глобалном тржишту и тржишној државности, зовем –
„корпорација-држава“ (corporation-state).
Корпорација-држава је такав механизам, чији циљеви и функционисање носи пре свега економски
карактер, то јест, усмерено је на смањење трошкова. Сагласно томе они захтевају минимизацију
политичких и социјалних расхода – од свођења на минимум социјалних давања, карактеристичних
за државе, до уклањања економски сувишног, нерентабилног са економске (корпоративно-
државне) тачке гледишта – становништва (од ускраћивања становништву „заједничког колача“,
до, фактички његовог искључења из реалног живота).
Прво, индустријска производња захтева постојање масовне радничке и средње класе. Друго,
индустријска епоха је епоха у којој се сукобљавају војно-индустријски комплекси, то јест нације у
целини, отуда су неопходне социјално-политичке мере за обезбеђивање јединства нације. Треће,
постојање, током индустријске епохе системског антикапитализма (СССР), који логично
проистиче из природе капитализма, супротстављање два света, натерало је буржоаску државу да
прихвати облик који уопште није карактеристичан за њену природу, противречи јој – welfare
nation state, то јест да постане држава општег благостања.
У току је тотална корпоратизација света, што споља гледано, веома подсећа на последње векове
Римске империје и XIV–XV век у Западној Европи. XXI век ће бити век различитих корпорација
(„-држава“) – различитих по пореклу, форми, снази, али истоветних по суштини. И то ће
представљати озбиљно искушење за такво хришћанско достигнуће човечанства – као што је
личност, која се ни на кога и ни на шта неће моћи ослонити, осим на себе саму, и нужно ће морати
да се претвори у корпорацију у једном лицу.
Корпорација-држава се налази не само са оне стране добра и зла, већ и са оне стране закона и
злочина. То је принципијелно нови (пост-буржоаски и пост-цивилизацијски истовремено)
феномен, не само са тачке гледишта државности, већ и са тачке гледишта економије, права и
морала. У корпорацији-држави врши се одабир и одређеног социјалног, антрополошког типа,
одређеног људског материјала.
Друго, nation-state представља такав омотач и такав ресурс који ће, у међусобној борби,
искористити корпорације-државе које постоје унутар ње. И управо на становништво националних
држава они пребацују своје проблеме.
Главну варијанту будућности предлажу они који, у оквирима глобалне агенде, теже да свет
претворе у простор који је добро контролисан из неколико центара у Северном Атлантику и,
могуће, Источном Пацифику, простор у коме су избрисане цивилизацијске, националне и
културно-историјске разлике; у коме су чврсто фиксирани, у одређеним зонама, монополи на
високу технологију, информације и ресурсе, а у другим на сировинску специјализацију и
сиромаштво. Но, да би постао глобалан и одговарао замислима својих конструктора, савремени
свет мора да претрпи озбиљне промене – пре свега број становништва се мора смањити за 80-90%.
На који начин планирају да то постигну – друго је питање.
Јасно је, такође, да независно од тога која ће варијанта „кратке историје будућности“ победити –
глобално-либерална или деглобално-антилиберална, природа, форма организације и стила
управљања новог владајућег слоја биће квалитативно другачија, као што ће и социјални систем
бити другачији него што је данашњи.
Хаос у периоду 1980-2000 године захватио је не само финансијску сферу. Он је уништио не само
реалну економију, националну државу и политику, већ и – што је посебно важно – сферу свести.
Неолиберална револуција је унела неравнотежу у свест људи. Алтернатива и отпор глобалном
хаосу могу постати (делимично већ постају) центри пост-глобалне кристализације власти и
богатства, који по свом обиму нису глобални и који у исто време, територијално и демографски,
превазилазе националну државу која се сели у прошлост.
Како преживети (минимум) и победити (максимум) у свету који се руши? Како се супротставити
онима у чијима је рукама власт, имовина, информација и вишевековно искуство успешних
светских игара и светског управљања, тј моћно организационо оружје1? Организационом оружју
се може супротставити само савршеније организационо оружје. Особито ако узмемо у обзир да
организациони „хиперболоиди инжењера глобализације“ постају све мање адекватни савременом
свету који се налази у бифуркационој тачки.
Бифуркациона тачка је онај тренутак када је систем „у максимуму“ (разуме се, у оквирима
широког али ипак постојећег коридора могућности), и када је довољан притисак, не јак, али у
правом смеру – и инерција кретања постаје неповратна. Управо у тачкама бифуркације, у кратком
историјском моменту, невелика група добро организованих људи, који боље од других познају и
схватају ток историје, способна је да оседла њене законе и искористи их у борби за будућност,
суштински – да конструише ту будућност у складу са својим смисловима, вредностима и
интересима, способна да надмаши већу историјску масу и усмери ток историје.
Таква форма се може видети у творевини која је налик империји, импероподобној творевини
(ИПО). Не треба се плашити првог дела кованице „имперо“. Није реч о рестаурацији империје:
ништа се у историји не може рестаурирати, а време империја је прошло. Реч је о нечем другом: о
унитарној наднационалној творевини, која комбинује вертикално-хијерархијске и мрежне
принципе организације и која истовремено представља супер-концерн и супер-државу.
Унутрашње језгро ИПО треба да постане организација типа некадашњих редова – историјско
искуство показује да су управо организације овог типа биле најуспешније у светској борби за
власт, информацију и ресурсе, у глобалном управљању. Без постојања таквих структура не треба
седати са светски карташки сто – искуство СССР је показало то кристално јасно: СССР није
изгубио због економских разлога, већ зато што совјетске елите нису имале висококвалитну,
сопствену организацију типа нео-редова, због чега је део елите у одређеном тренутку покушао да
се интегрише у туђе структуре – но, узалуд, туђинце у такве структуре не примају.
За разлику од Запада, у руској историји, суштински, није било организација које су усмеравале
светски историјски развој. Изузетак је Коминтернa која је у већој мери међународна лево-
глобалистичка, а не руска организација и „Црвена империја“ Стаљина, која је постојала у врло
кратком историјском периоду, и већи део времена провела бранећи се.
Данас свет пуца као празан орах, притиснут заоштреним противречностима, и то не само да ствара
повољне могућности за стварање ИПО и структура типа нео-редова, већ чини такав корак једином
шансом за опстанак, укључујући и физички опстанак, при томе не само за широке масе, већ и за
владајуће елите које не улазе у круг изабраних. Осим тога, ако је постглобалном,
посткапиталистичком свету суђено да настане, онда ће организација његових владајући група
обавезно имати карактер савеза мрежних и структура типа нео-редова, које сједињују у себи
управљачке, смисаоне и когнтивне функције, а форма оваквог савезе током одређеног историјског
периода биће ИПО.