7.

Merenje otpornosti
Merenje električne otpornosti jedna je od najčešćih aktivnosti merenja u oblasti elektrotehnike.
Električna otpornost mnogih materijala i struktura može se učiniti osetljiva na promene nekih
neelektričnih veličina, poput sile, temperature, pritiska itd., pa se merenjem električne otpornosti
određuju brojne vrednosti tih drugih veličina električnim putem.

Električna otpornosti je pasivno svojstvo nekog električnog elementa i ne poseduje snagu neophodnu za
izvršenje rada/oslobađanje energije neophodnih za obavljanje merenja. Zbog toga se prilikom merenja
otpornosti moraju koristiti dodatni elementi u mernom kolu poput izvora električne struje ili napona,
dok se dobijanje same merene veličine najčešće ostvaruje indirektnim putem, preko merenja električnog
napona i/ili jačine električne struje.

7.1. U/I metoda

Ovo je jedna od najjednostavnijih metoda merenja otpornosti koja se oslanja na definicioni izraz za
električnu otpornost, odnosno Omov zakon:

U
R (7.1)
I

Na osnovu ovog izraza sledi da se merenjem napona i struje, te deljenjem dobijenih vrednosti može
izračunati nepoznata otpornost R. Principijelna šema merenja pomoću idealnih instrumenata bila bi kao
na slici 7.1.
V

A
R

Slika 7.1. U/I metoda

Ako se zanemare unutrašnje otpornosti ampermetra i voltmetra, apsolutna greška merenja je

GU GI
GR   U (7.2)
I I2

Gde su GU i GI greške očitavanja voltmetra i ampermetra. Kod analognih instrumenata oni zavise od
klase tačnosti, dok kod digitalnih oni predstavljaju polovinu najmanje značajne cifre na displeju
instrumenta. Ukoliko se u obzir uzmu realne karakteristike voltmetra i ampermetra, tada nije svejedno
na koji način će se instrumenti priključiti u kolo sa nepoznatim otpornikom. Dve moguće varijante šema
za merenje date su slikama 7.2.a) i 7.2.b).

V V
a) b)
rV rV

rA rA
A A
R R
Slika 7.2. Dve varijante U/I metode koje daju različite rezultate merenja

7-1
7. Merenje otpornosti

U varijanti a) unutrašnja otpornost ampermetra rA stvara pad napona koji ne utiče ne pokazivanje
voltmetra, ali otpornost voltmetra rV „krade“ struju od otpornika i utiče ne to da ampermetar pokazuje
zbir struja kroz nepoznati otpornik i voltmetar. Zbog toga će izračunata vrednost otpornosti biti:

UV UV
Rma )    rv || R (7.3)
IA UV
rv || R

Dakle, šema a) meriće otpornost paralelne veze nepoznatog otpornika i unutrašnje otpornosti voltmetra.
Međutim, ovo je sistematska greška koja se može otkloniti ukoliko je sa dovoljnom tačnošću poznata
unutrašnja otpornost voltmetra rV, pa će se greška merenja ponovo svesti na 7.2.

U varijanti b), unutrašnja otpornost voltmetra neće uticati na tačnost merenja struje, jer će ampermetar
meriti baš struju kroz otpornik R. Međutim unutrašnja otpornost ampermetra će uticati na to da voltmetar
pokazuje ukupan pad napona na rednoj vezi rA i R:

UV I A rA  R 
Rmb )    rA  R (7.4)
IA IA

Dakle, šema b) meriće otpornost redne veze nepoznatog otpornika i unutrašnje otpornosti ampermetra.
Ovo je ponovo sistematska greška koja se može otkloniti ukoliko je sa dovoljnom tačnošću poznata
unutrašnja otpornost ampermetra rA i greška merenja će se ponovo svesti na 7.2.

Po pravilu je kod analognih instrumenata mnogo bolje poznata unutrašnja otpornost voltmetra nego
ampermetra, dok je kod digitalnih instrumenata unutrašnja otpornost voltmetra toliko velika da se njen
uticaj može zanemariti. Zato se, za merenje nepoznate otpornosti U/I metodom, u praksi češće koristi
način povezivanja kao u varijanti a).

7.2. Voltmetarske (ampermetarske) metode

Ponekad za merenje električne otpornosti nisu na raspolaganju dva tipa instrumenta, već samo jedan,
npr. samo voltmetar ili samo ampermetar. Osim toga, za pojedine tipove otpornosti određena vrsta
instrumenta može biti povoljnija za merenje. Tako je npr. za merenje izuzetno velikih otpornosti
kritičnija unutrašnja otpornost voltmetra nego ampermetra, pa bi metode koje koriste samo ampermetre
bile od većeg značaja nego U/I metoda. Slično, kod merenja veoma malih otpornost, idealno bi bilo
imati na raspolaganju metodu koja rezultat merenja izvod isključivo na osnovu pokazivanja nekog
voltmetra. Postoji više varijanti metoda koje koriste samo jedan tip instrumenta radi određivanja
nepoznate otpornosti. Ovde će, bez gubitka na opštosti, biti prikazane samo voltmetarske metode,
odnosno metode koje se zasnivaju isključivo na upotrebi voltmetra.

7.2.1. Merenje pomoću poznatog otpornika i voltmetra

Ova metoda izvodi se u dve faze prikazane na slici 7.3. U prvoj fazi voltmetar se priključuje na nepoznati
otpornik R i očita se otklon α1. Zatim se pristupa merenju na poznatom referentnom otporniku Q i očita
novo skretanje voltmetra α2. Ako se zanemare unutrašnja otpornost voltmetra i naponskog izvora, tada
se može smatrati da je struja kroz R i Q ista, pa je otklon voltmetra proporcionalan otpornosti na koju je
priključen u svakoj od faza merenja. Odatle je:

1
RQ (7.5)
2

7–2
7. Merenje otpornosti

P P
E E
R Q R Q

V V
RV RV

Slika 7.3. Merenje voltmetarskom metodom pomoću poznatog otpornika

Veliki otpornik P koji je mnogo veći od R i Q, ima za zadatak da struju u kolu učini nezavisnom od
otpornosti:
E E
I   const (7.6)
P RQ P

Izrazi 7.5 i 7.6 su, naravno, samo približni. Ako se u obzir uzme unutrašnja otpornost voltmetra RV, tada
će u prvoj fazi merenja skretanje voltmetra biti:

1  kV UV 1  kV I R || RV  (7.7)

a u drugoj fazi:
 2  kV UV 2  kV I Q || RV  (7.8)

Deljenjem izraza 7.7 i 7.8 i sređivanjem po R, dobija se da je:

1
RQ (7.9)
2 
Q
 2  1 
RV

Dakle, metod je pogodan za merenje otpornosti znatno manjih od unutrašnje otpornosti voltmetra koji
je na raspolaganju.

7.2.2. Metod zamene

Ovo je verovatno najjednostavniji metod merenja otpornosti pomoću samo jednog instrumenta i, za
razliku od prethodne metode, podesna je za merenje velikih otpornosti. Instrument koji će biti
upotrebljen je ampermetar sa posebnim zaštitnim šant-otpornikom S. I ova metoda se izvodi u dve faze
prikazane na slici 7.4.

E Q R
rE
RA b a
A p

Slika 7.4. Metod zamene

7–3
7. Merenje otpornosti

Označimo sa

rA S
P (7.10)
rA  S

paralelnu vezu unutrašnje otpornosti ampermetra rA i šanta S. Neka je unutrašnja otpornost naponskog
izvora rE i neka je Q poznat otpornik. Kada je preklopnik p u položaju a, pokazivanje instrumenta će
biti:
S S E
1  k A Ia  kA  (7.11)
rA  S rA  S rE  R  P

Kada se preklopnik p prebaci u položaj b, dobiće se skretanje

S S E
2  kA Ib  k A  (7.12)
rA  S rA  S rE  Q  P

Deljenjem izraza 7.11 i 7.12 dobija se da je

1 rE  Q  P
 (7.13)
 2 rE  R  P

Odatle je
2    
RQ  rE  2  1  P 2  1 (7.14)
1  1   1 

Pretpostavimo sada da je poznati otpornik Q zapravo klizni otpornik koji može moenjati svoju vrednost.
Tada drugu fazu možemo sprovesti tako da menjamo otpornost Q sve dok ampermetar ne pokaže isti
otklon kao i u prvoj fazi. Tada će α1 = α2 I izraz 7.14 će se svesti na:

2
RQ (7.15)
1

Dugim rečima, unutrašnje otpornosti izvora i ampermetra neće uticati na grešku merenja. Ukoliko je
otpornik Q fiksan i otkloni u fazama a i b su različiti tada je poželjno da otpornosti R i Q budu što veće,
kako bi rE i P bili zanemarivi u odnosu na njih.

7.3. Merenje velikih otpornosti

Kada je potrebno meriti veoma velike otpornosti, teško je konstruisati voltmetre koji bi bili dovoljno
osetljivi, a imali mnogo veću unutrašnju otpornost od one koja se meri. Takođe, kroz velike otpornosti
prolaze male struje, pa bi i upotrebljeni ampermetri morali biti veoma osetljivi (nA ili pA), što zanči da
bi morali biti veoma skupi. Zato se pri merenju veoma velikih otpornosti, kao što je npr. otpornost
izolacije reda od nekoliko stotina megaoma, pa do čak nekoliko desetina teraoma, moraju koristiti
drugačiji pristupi.

7.3.1. Merenje otpornosti preko impulsnog odziva RC kola

Ukoliko je otpornost koja se meri takva da ima malu parazitnu kapacitivnost i indukivnost, tada se može
pribeći sledećem triku. Na red sa otpornikom se veže velik kondenzator poznate kapacitivnosti, a na

7–4
7. Merenje otpornosti

krajeve ovakvog sistema se dovede izvor napona odskočne pobude (npr. jednosmerni izvor sa veoma
brzim prekidačem). Ovo je ilustrovano na slici 7.5.

u0(t) R
U0
uC(t)
0V +
C

Slika 7.5. RC kolo za merenje nepoznate otpornosti R

Napon na krajevima kondenzatora, koji ne može naglo promeniti svoju vrednost, imaće eksponencijalan
odziv, pri čemu će brzina rasta napona na kondenzatoru zavisiti od proizvoda otpornosti i kapacitivnosti
τ = RC, poznatim pod nazivom vremenska konstanta. Izraz za porast napona na kondenzatoru je:

 
t

uC t   U 0 1  e RC 
 (7.16)
 

Izgled ovog napona skiciran je na slici 7.6.

uC

U0

63,2 % U0

0 τ t

Slika 7.6. Odziv RC kola na impulsnu pobudu

Nakon proticanja vremena t = τ, napon na kondenzatoru će dostići 63,2 % svoje asimptotske vrednosti
U0. Merenjem ovog vremena moguće je odrediti nepoznatu otpornost R:


R (7.17)
C

Greška ovog merenja biće

G GC
GR    (7.18)
C C2

Kako je merenje vremenskih intervala moguće obaviti sa veoma velikom tačnošću, sledi da će greška
ove metode u najvećoj meri zavisiti od tačnosti poznavanja kapacitivnosti kondenzatora C.

7.3.2. Merenje velikih otpornosti pomoću naponskog razdelnika

Veliku otpornost često prati i značajna parazitna kapacitivnost. Takav slučaj je posebno izražen kada se
mere otpornosti izolacije na sistemima značajnih dimenzija, na primer, otpornost izolacije veoma dugih

7–5
7. Merenje otpornosti

kablova. Parazitna kapacitivnost povećava ukupnu vremensku konstantu kola jer se vezuje paralelno sa
poznatom kapacitivnošću kondenzatora C. Pri tome je, najčešće, tu parazitnu kapacitivnost nemoguće
odrediti ili izmeriti, pa ona samim tim unosi neprihvatljivo veliku slučajnu grešku u merenje.

U takvim situacijama se, za merenje otpornosti primenjuje naponski razdelnik. Iako njegova tačnost nije
preterano velika, otpornosti koje se mere naponskim razdelnikom su reda gigaoma ili teraoma, pa je
obično dovoljno samo proceniti njihov red veličine (recimo kod provere ispravnosti izolacije), dok
tačnost merenja nije od velikog značaja.

Metoda naponskog razdelnika je, u osnovi, modifikovana U/I metoda. Principska uprošćena šema data
je na slici 7.7.

U0

CX RX

R0 Um

Slika 7.7. Merenje otpornosti izolacije naponskim razdelnikom

Napon Um, sa naponskog razdelnika je:

R0
Um  U0 (7.19)
RX  R0

Gde je RX nepoznata otpornost koja se meri, a R0 poznata referentna otpornost. Nepoznata otpornost se
može naći kao količnik U0 i Um pomnožen konstantom:

U 
RX  R0  0  1 (7.20)
Um 
Unutrašnja otpornost voltmetra koji se koristi za merenje napona Um je kritična, pa se ovde mogu
upotrebljavati isključivo digitalni voltmetri sa velikom ulaznom otpornošću operacionih pojačavača sa
FET kolima. Važno je napomenuti da, u slučajevima kada se meri otpornost izolacije, rezultat merenja
zavisi i od primenjenog mernog napona. Generalno, sa povećanjem mernog napona rezultat merenja
otpornosti izolacije pada sve dok merni napon dostigne probojni napon za dati materijal izolacije.

Ako se uzme u obzir da otpornost RX prati parazitna kapacitivnost CX treba voditi računa da će naponu
Um trebati vremena da dostigne svoju asimptotsku vrednost.

 
t


U m  U  1  e   (7.21)

 

Vremenska konstanta ovog kola   RX C X uzrokovaće da se na konačno očitavanje rezultata mora

čekati određeno vreme (bar 5τ intervala). Na početku prelaznog režima kondenzator se puni velikom
strujom koja produžava da teče i kroz otpornik R0, stvarajući na njemu veći pad napona. S obzirom na
obrnutu srazmernost, to prouzrokuje merenje niže vrednosti otpornosti izolacije, sve dok se parazitna
kapacitivnost CX u potpunosti ne napuni. Ovo je predstavljeno na slici 7.8.

7–6
7. Merenje otpornosti

Um
U∞

0 t
Slika 7.8. Eksponencijalan rast napona na razdelniku

7.4. Mostne metode

7.4.1. Jednosmerni Vitstonov most

Merni mostovi su električna kola koja omogućuju neposredno poređenje poznatih i nepoznatih veličina
koristeći indikator koji se dovodi na nulu ručnim ili automatskim podešavanjem poznatih veličina.
Merne metode koje koriste merne mostove se nazivaju mostne metode.

Osnovni merni most je Vitstonov most (Wheatstone). Na slici 7.9 je predstavljen osnovni oblik
jednosmernog Vitstonovog mosta1).

R3 B
R4

C D
E
VG
R1 R2
A

Slika 7.9. Jednosmerni Vitstonov most

Četiri različita otpornika spojena su u četiri "grane" mosta. Na jednu dijagonalu mosta (AB) dovodi se
jednosmerni napon E, a u drugu, tzv. mernu dijagonalu (CD) povezan je osetljiv instrument (indikator
nule). Ovaj instrument mora biti dovoljno osetljiv i imati dovoljan otklon za male promene otpornosti u
mostu kako bi ova metoda merenja imala odgovarajuću tačnost.

Napon na mernoj dijagonali u kojoj se nalazi instrument u funkciji vrednosti četiri otpornika izračunava
se kao

1) Interesantnoje spomenuti da Vitstonov most nije pronašao Čarls Vitston (Charles Wheatstone) po kome on danas
nosi naziv, već Hanter Kristi (Hunter Christie) 1843. Vitston je na svojim predavanjima i u radovima koje je
objavljivao i sam pripisivao zasluge Kristiju. Međutim, Vitston je ovo kolo proslavio i učinio poznatim širim
naučnim krugovima, pa su ga svi počeli zvati Vitstonov most. Sam Vitston je ovo kolo zvao "diferencijalno merilo
otpornosti". Vitston je, takođe, zaslužan za način prikazivanja mosta u vidu romboidnog razmeštaja četiri
otpornika, baterije i galvanometra, za šta je inspiraciju dobio gledajući ornamente na svom plavom kineskom
porcelanu iz koga je pio čaj dok je razmišljao o nauci.

7–7
7. Merenje otpornosti

R2 R3  R1 R4
VG  E (7.22)
( R1  R3 )( R2  R4 )

Ravnoteža mosta postiže se kada je struja kroz granu sa indikatorom jednaka nuli, IG = 0 A. U tom
slučaju nema pada napona na instrumentu pa su naponi na otpornicima R1 i R2 jednaki, kao i naponi na
otprnicima R3 i R4, odakle se dobija da je

I1  I 3 (7.23)

I2  I4 (7.24)

Na taj način se uslov ravnoteže mosta svodi na relaciju 7.25.

R1 R4  R2 R3 (7.25)

Za most, kod koga važi da su struja i napon merne dijagonale jednaki nuli, kaže se da je uravnotežen.
Kao indikator nule u uravnoteženom mostu može se koristiti instrument skromnih mogućnosti s obzirom
da njegova unutrašnja otpornost i druga konstrukciona ograničenja ne utiču bitno na proces merenja.
Osim toga, uravnotežen most ima mnoge prednosti u merenjima, kao što je, recimo, činjenica da uslov
ravnoteže mosta ne zavisi od napona napajanja, odnosno da most ostaje u ravnoteži i ako se za napajanje
koriste baterije ili akumulatorski izvori čija struja i napon vremenom slabe.

Najjednostavnija realizacija uravnoteženog jednosmernog Vitstonovog mosta dobija se kada su svi

otpornici u granama mosta jednaki (izraz 7.26).

R1  R2  R3  R4  R (7.26)

Ukoliko neka od otpornosti odstupi od ove vrednosti i promeni se za malu vrednost ΔR (kao u 7.27),
napon na mernoj dijagonali će se razlikovati od nule i iz vrednosti ovog napona može se izračunati
vrednost promene ove otpornosti. Ovakav most neće imati nulti napon u mernoj dijagonali i naziva se
neuravnotežen most.

Neka je
R2  R  R (7.27)

Na slici 7.10 prikazan je odgovarajući neuravnotežen most.

B
R R

C D
E
VG
R R + ΔR
A

Slika 7.10. Merenje relativne promene otpornosti pomoću Vitstonovog mosta

Zavisnost napona merne dijagonale od promene otpornosti ΔR može se izraziti kao u 7.28.

7–8
7. Merenje otpornosti

R
VG  E (7.28)
4 R  2R

Ukoliko je ispunjen uslov da je promena mnogo manja od ukupne vrednosti otpornosti

(ΔR << R), izraz 7.28 može se pojednostaviti i svesti na 7.29.

E R
VG  (7.29)
4 R

Ovo se može interpretirati i na sledeći način: ako se želi meriti otpornost R sa greškom manjom od ±ΔR,
onda odgovarajuća promena otpornosti R za ΔR mora izazvati jasno uočljivu promenu indikatora u
okolini ravnotežnog stanja, tj. mora se postići zadovoljavajuća osetljivost mosta.

Neuravnoteženi merni mostovi moraju imati kvalitetne indikatore nule (za voltmetarske indikatore
poželjno je da im je otpornost što veća, a za strujne što manja) i stabilne izvore napajanja, jer na osnovu
7.29 sledi da vrednost napona napajanja E utiče na očitavanje rezultata.

Strogo rečeno, osetljivost mosta O u odnosu na neki parametar predstavlja odnos promene struje ili
napona merne dijagonale i promene tog parametra.

Tako je npr. osetljivost mosta sa voltmetrom u mernoj dijagonali na promenu otpornosti definisana
izrazom 7.30 i ima dimenziju V / Ω ili, češće, mV / Ω (pri tome ne dolazi do skraćivanja jedinica, iako
je formalno volt po omu isto što i amper).

VG  mV 
O R R     (7.30)
R  Ω 

Kada se u mernoj dijagonali kao detektor nule koristi galvanometar (veoma osetljivi mikroampermetar),
tada je osetljivost na promenu otrpornosti u nekoj grani data sa 7.31.

I G  μA 
OR R     (7.31)
R  Ω 

Na sličan način izraz 7.32 definiše osetljivost mosta u odnosu na promenu napona napajanja.

VG  mV 
O E E     (7.32)
E  V 

U praksi se pod osetljivošću mosta ipak najčešće podrazumevaju veličine definisane izrazima 7.30 i
7.31, odnosno zavisnost promene pokazivanja indikatora nule od promene otpornosti s obzirom da je
upravo otpornost veličina koja je predmet merenja. Osetljivost mosta definisana na ovaj način, ima
najveću vrednost u okolini ravnoteže mosta i nultog položaja indikatora, odnosno kaže se da je merni
most najosetljiviji u okolini nule. Pored ovih parametara može se definisati i osetljivost na promenu
temperature, zatim osetljivost na strane napone i sl.

Značaj neuravnoteženih mostova je sve veći u modernim uređajima. Ove mostove karakteriše velika
brzina rada, što je jedan od glavnih nedostataka uravnoteženih mostova, kod kojih je potrebno ručno
nameštati ravnotežu mosta, što zahteva dosta vremena i nije praktično kod masovnih merenja. Kod
neuravnoteženih mostova rezultat se direktno očitava sa postojećeg indikatora bez dodatnih intervencija
merača. Time se znatno ubrzava postupak merenja i prave velike uštede. Sama izvedba neuravnoteženog

7–9
7. Merenje otpornosti

mosta je jednostavnija, jer nema uravnotežavajućih elemenata, ali je potreban složeniji i kvalitetniji
indikator nule nego kod uravnoteženog mosta.

Nedostatak neuravnoteženih mostova je što su podložni većem broju uticajnih veličina, kako promeni
napona napajanja tako i promeni same veličine koja se meri. Kako je najveća osetljivost mosta u okolini
ravnoteže, za velika odstupanja gubi se na tačnosti izmerene vrednosti, što je još jedna mana u odnosu
na uravnotežene mostove, koji su generalno tačniji. Srećom, napredak tehnologije omogućava sve bolje
indikatore, tako da danas mnogi uređaji koriste upravo neuravnoteženi most, koji tako obezbeđuje
povoljan odnos (kompromis) između vremena merenja, cene i tačnosti.

7 – 10