УЧИТЕЉСКИ ФАКУЛТЕТ

СРЕМСКА КАМЕНИЦА

СЕМИНАРСКИ РАД

ГЕНЕРАЦИЈСКИ ИДЕНТИТЕТ СТАРИЈИХ, КОЧНИЦА

ИЛИ ПОДСТРЕК У ДЕТИЊСТВУ

СТУДЕНТ: Јована Бујандрић

ПРОФЕСОР: др Асим Праскић

мај, 2023.
САДРЖАЈ
УВОД..........................................................................................................................................................3
1 ДА ЛИ ЈЕ НЕКАДА БИЛО БОЉЕ?......................................................................................................4
2 ДА ЛИ СУ ДЕЦА ПРЕЗАШТИЋЕНА?................................................................................................5
3 ДА ЛИ СУ ДЕЦА ЗАИСТА ДЕЦА?.....................................................................................................6
ЗАКЉУЧАК...............................................................................................................................................7
ЛИТЕРАТУРА...........................................................................................................................................8

2
УВОД

Детињство сваког од нас генерише јединствена лична сећања, на основу којих

стварамо слику о свету, а касније и о васпитању, када постанемо родитељи. У педагогији
је детињство веома битан период, зато што се тада формирају различите особине
личности, али и карактер и погледи на свет. Управо су овакви закључци довели до тога да
се дете пручава као део засебне друштвене групе на коју утичу различити фактори. Људи
су генерално бескрајно фасцинирани детињством, гледајући га као период безбрижности,
међутим неретко и негативних сећања, али и период без обавеза и са мноштвом
могућности избора. Иронично, често то уопште није случај у детињству, већ се формира
лажна слика која касније утиче на наша сећања. Употребивши биографски метод,
Зорослав Спевак и Јана Томичић у свом истраживању се баве сећањима старијих
генерација на сопствено детињство. На основу овог истраживања ћемо покушати да
поставимо одређена питања и на њих нађемо одговоре, а све у циљу дефинисања коначне
тезе која ће нам расветлети генерацијски идентитет старијих и покушати да одгонетне
количину утицаја тог идентитета на млађе, као и врсту тог утицаја.

3
1 ДА ЛИ ЈЕ НЕКАДА БИЛО БОЉЕ?

Једно од главних питања које морамо поставити јесте управо ово, јер смо често
сведоци мишљења старијих да савремено време није донело ништа добро и да се „у
њихово време“ знало реда, као и да се потпуно другачије живело, али свакако да је било
боље. Да ли је заиста било боље, у ком смислу и на ком нивоу, открива нам истраживање
које смо поменули.

Разлог за овакво размишљање проналазимо у мишљењу француског антрополога

Мориса Албвакса који сматра да памћења и сећања нису индивидуални појмови, већ се
тичу друштва и представљају друштвене феномене. С тим у вези групно сећање
детерминише друштвену кохезију, те се сећања заснивају на колективном памћењу. Дакле,
наша сећања нису само наша, већ припадају и друштву. Када старији кажу да се некада
живело боље, они занемарују чињеницу да се некада живело у много већој немаштини.
Наводе да су били гладни, или боси, али да их није било брига. То не мења чињеницу да
нису имали основне услове за живот. Такође, васпитање се сводило на искључиво
физичко кажњавање што је пре могло да изазове ауторитативни страх него разумевање
грешке. Родитељи су много више радили, док су деца преузимала на себе обавезе које не
приличе детету. Такође, девојчице су учене да буду домаћице, а дечаци да не показују
слабост.

Да ли су некада постојали бољи услови за живот? Одговор је: не. Сигурно да је

савремена заштићеност деце и њихових права утицала на одређени начин и негативно на
друштво, али генерацијски идентитет старијих у овом случају је више субјективан и
нереалан него надахњујућ. Много мање се обраћала пажња на то колико дете треба да
буде дете, а родитељ родитељ. Деца су на себе преузимала обавезе које им не приличе. То
је де факто утицало на њихову самосталност касније, али је утицало и на доживљај света,
на развој страхова или потпуно одсуство осећаја за грешку, итд. Дакле, колико год су деца
наизглед пре била спретнија и самосталнија, толико су била и занемарена и препуштена
сама себи, али и учена одређеним моделима понашања која су погрешна, јер се свако дете
мора посматрати као засебна индивидуа. Ипак, овакво размишљање је довело до тога да су
деца данас често презаштићена, те да расту у све мање самосталне младе људе.

4
2 ДА ЛИ СУ ДЕЦА ПРЕЗАШТИЋЕНА?

Психоаналитичар Лојд ДеМос је веома рационално дефинисао да је детињство

некада било далеко од идиличног, те да се још од старог Вавилона може посматрати као
једна колективна ноћна мора из које смо тек одскора почели да се будимо.

Када говоримо о насиљу над децом, она никада не могу бити презаштићена. Шта
више, иако подаци говоре да се од Другог светског рата па до сада драстично смањио ниво
злостављања деце у било ком смислу или њиховог експлоатисања, још увек је ово горућа
тема на коју треба обратити пажњу. Деца никада не могу бити довољно заштићена када је
у питању било која врста насиља. Зато сматрам да је неопходно појачати континуитет
рада стручних лица са децом, као и унапредити методе, али и константно разговарати са
родитељима, те их оспособљавати кроз различите радионице за квалитетну примену
васпитних метода. Дакле, с те стране деца никада не могу бити превише заштићена.
Насиљу могу бити изложена у пордици, затим у забавишту, те и у школи, да ли од
вршњака, да ли од родитеља или наставника, у физичком или вербалном смислу, не прави
се разлика.

Са друге стране морамо саледати чињеницу и да су деца у данашњим образовним

установама све више упозната са својим правима, а све мање са својим обавезама. У том
смислу сматрам да су деца презаштићена. Неопходно је да им се подигне свест о томе да
би у школи требало да стичу знање, те да је нешто попут домаћег, школског пројекта,
пажње на часу и рада неопходност у том процесу. Такође, као и родитељи, и наставници
учествују у васпитању деце, али су им у данашње време руке везане. Дете не сме ни на
један начин бити кажњено у сколи, нити похваљено. Кажњавање се може окарактерисати
као злостављање, док се и похвала може окарактерисати као непримерена. Била сам
сведок једне ситуације, када је наставница пољубила ученика у главу, јер је добро урадио
тест на републичком такмичењу. Касније данима није могла да спава, јер није била
сигурна како се тај чин може окарактерисати. Овакви екстремизми могу довести не само
до ослабљења социолошких вештина код деце, већ и до формирања једне лоше и
неучинковите атмосфере у школама. Дакле, децу морамо упознати са њиховим обавезама,
а наставнике морамо представити као ауторитете. Нарвано увек и само у корист деце.

5
3 ДА ЛИ СУ ДЕЦА ЗАИСТА ДЕЦА?

Можемо се сложити да се у послератном друштву деци пружила прилика да буду

посматрана као емоционална добит која се вреднује на основу бриге, љубави и пажње
којом деца доприносе породичном животу. Такође, слика по којој се деца посматрају као
економска или привредна вредност је избледела из нашег друштва. Ипак, морамо
посматрати и одлазак у другу крајност. У жељи да се деци пружи оно што старије
генерације нису имале, као и у намери да им се обезбеде сви избори који могу помоћи
њиховом развоју, савремени родитељи често одлазе у крајност. Неки се превише ослањају
на доживљај детета, који се у раним годинама тек формира и не сме узимати у потпуности
са сигурношћу као мерило које нам говори о приликама које дете добија. Такође, сматрам
да је пред децу стављено превише могућности. Деца не могу знати у раном узрасту шта их
све и у којој мери занима. Дати им могућност избора је неопходно, али наметнути им
велики број обавеза нас опет враћа на старе путеве којима се дете само оптерећује, а не и
подстиче на развој. Сведоци смо да се у данашње време деца постављају пред велики број
активности, које прерастају у непотребне обавезе. Физичка активност јесте неопходна, али
форсирање детета у бављењу неким спортом није препоручљиво. Такође, различите
радионице које подстичу дечију логику и памћење могу бити веома корисне, али се често
оне намећу деци као још једна обавеза поред школе. Дете данашњице има све мање
слободног времена за игру и социјализацију са другом децом. Све мање му се подстиче
машта кроз игру са родитељима. Стиче се утисак да се родитељи ослобађају бављења
својом децом кроз наметање различитих ваннаставних активности које често више
оптерете него што користе.

На крају, деца воде живот попут одраслих људи, са већински испланираним

временом, наметнутим обавезама које изискују рад код куће, а само промишљање,
социјализација, игра и безбрижност одлазе у други план. Дете у данашње време је све
мање дете, а све више индивидуа која мора искористити своје капацитете од самог
почетка одрастања, те се, по мом мишљењу, деца стављају у неке другачије, али
подједнако деградирајуће калупе, као и раније, у жељи да се њихови капацитети
искористе на одређени начин који често може бити исфорсиран и оптерећујућ.

6
ЗАКЉУЧАК

Генерацијски идентитет је више кочница у данашње време него подстрек нашој

деци. Сматрам да би требало да све оно што је наше одрастање без информационих
технологија значило у креативном смислу да применимо на квалитетан начин на рад са
децом и васпитање. Све оно што је било лоше и што се више може тумачити као
занемаривање детета, треба потиснути када је у питању однос са децом, а на томе радити
са стручним лицима када смо у питању ми сами. Са друге стране, треба веома
промишљено користити и бенефите стављања детета у први план и обезбедити деци
детињство, баш онакво какво и треба да имају. То је детињство лишено морања, раст у
динамичној и надахњујућој атмосфери, која мора да подстиче на акцију и откривање света
и себе у свету. Ипак, неопходно је деци предтставити и обавезе које морају имати како би
изградили неке од најбитнијих апсеката личности који су много важни у каснијим
годинама. Коначно, децом се треба бавити, ослушкивати их и са њима разговарати, јер
ћемо једино тако успети да пронађемо баланс између квалитетног испољавања
генерацијског идентитета и онога што нашу децу спутава.

7
ЛИТЕРАТУРА

Спевак, З., Томичић, Л. (2019) Детињство наших бака и понеког деке (прилози за историју
детињства у српској култури), Филозофски факултет: Нови Сад

Спевак, З. (2009) Кратка историја детињства, Мондограф: Нови Сад