Аријева јерес

Аријева јерес

Са почетком четвртога века у животу Цркве настаје нова епоха. Након Миланаског
едикта (313.год) и добијања слободе исповедања хришћанске вере, Црква излази из тамничких
окова и добија задатак да се супростави следећем искушењу.
Мишљење о верским истинама, као и о томе ко је и шта је заправо Исус Христос, да ли
је човек или Бог или једно и друго, толико су тада занимале духове да се тим питањима нису
бавиле само учене главе, него и најшире народне масе. О томе се препирало у радионицама и на
улицама, штавише, у препиркама су учествовали пагани и Јевреји. Организоване су верске
странке и јавно се водила необично огорчена борба, често и политичким средствима. У тој
борби је учествовала и државна власт са својим мишљењем.
Након гоњења, Црква прима под своје свештене сводове антички свет. Но, свет у њу
уноси своје слабости, саблазни, велику тугу и велику гордост. Кроз Цркву долази духовно
буђење које обухвата целокупно друштво, како црквено тако и нецрквено. Црква је зато имала
задатак да утеши жалост и смири гордост. Уједно, велика победа Цркве беше и велико
искушење за њу саму! Врло често су у овој епохи исповедници Правослвља свој животни пут
окончали у тамницама и оковима, прогнани далеко од своје постојбине, презрени и овенчани
мученичким венцем. У свету је јако било тешко живети ,,хришћанским животом`` , јер су
пагански храмови још увек били отворени и паганси учитељи су често упадали у полемику са
хришћанима. Сва култура у овој епохи била је још увек паганска и она се осећала у свему. Није
ни чудо што у овом периоду, односно четвртом веку, монашки покрет и жеља за бекством у
пустињу били тако снажни.
Цео четврти век пролази у бурним богословским споровима, и то, првенствено у борби
са аријанством!Аријанство није настало одједном! Постоји основни разлози да се Арије повеже
са Антиохијом, са тамошњим презвитером Лукијаном, па чак и са Павлом Самосатским. На то
је од самог почетка указивао још Свети Александар Александријски, рекавши: ,, Свој квасац
оно је примило од Лукијанове нечастивости.`` Но, многи ипак повезују Арија са Павлом
Самосатким и његовим јертичким учењем! Али немамо основе да поричемо Аријеву
самосталност.
Јеретик Арије је рођен око 250.године у Либији, мада Фотије каже да је он рођен у
Александрији. Што се тиче његовог богословског образовања, он је био антиохијски богослов.
Он је учио науку код познатог учитеља Лукијана Антиохијског 312 године. Те године ( 312 ) је
и био рукоположен у чин ђакона. Рукоположио га је тадашњи епископ александријски-Св.

1
Аријева јерес

Петар. Но, то је време гоњења Цркве од стране царева Диоклецијана и Максимијана у Египту.
У то време беше пуно исповедника и мученика за веру Христову, али такође беше и не мало
одступања од вере. Наиме, многи да би спасли себе и свој живот, своју имовину и положај
одрицали су се од своје вере. Кад је прошла опасност многи су хтели да се врате у крило Цркве.
Постављало се важно питање :,,Како са њима поступити? Да ли их опет треба вратити у Цркву
или не?`` Свети Петар Александријски у том погледу био је толерантан, због чега је познат у
историји као ,,човек милосрдан и отац свих.`` Међутим, то је наишло на велико оспоравање,
првенствено у лику Мелентија епископа Ликопољског. Он је толико био против враћања
отпадника од вере у црквену заједницу, да је чак отишао у раскол. Он је називао своју
цркву ,,Црквом мученика``, а саме своје верне ,,Чуварима светости цркве.`` Они су имали своје
одвојене молитвене скупове.
Када је Мелентије начинио раскол, Арије се придружио њима, али их је и убрзо
напустио. Због своје преке нарави он је, једно време, био протеран из клира. По мученичкој
смрти Св. Петра епископа Александријског, 25. новембра 311. године, на његово место долази
Ахил (312-313) који је столовао само пет месеци. Тада Арије поче долазити пред епископа
Ахила са молбом да га он поново врати у клир, рекавши да се каје. Епископ Ахил га је
послушао и он је враћен у клир и тад је примио свештенички чин, поставши га за свештеника у
предграћу Александрије, у месту званом Вавкалис (бокал). После смрти епископа Ахила, Арије
је заједно са Александром, био најозбиљнији кандидат за архиепископа Александрије.
Презвитер Арије се истицао као добар говорник и беседник, а црквени историчар
Ермије Созомен за њега каже да је био добар дијалектичар, беседник, високог раста,
једноставно обучен, строгог опхођења. Свети Епифаније Кипарски описује Арија као човека
растом високим, погруженог лица, са покретима лукаве змије, очаравајући свако безлобно срце
истим препреденим понашањем. Увек одевен у кратки огртач и малу тунику, био је пријатан
при обраћању, увек убеђујући људе и обмањујући их ласкањем. Тако, оно што је прво урадио
било је да одвоји од Цркве једну групу од седам стотина жена, које су се заветовале девојаштву.
Говори се да су такође и седам свештеника и дванаест ђакона били одвојени њиме од Цркве.
Заиста , злодело које је он учинио пренело се и на епископе: јер је он задобио на своју страну
Секунда епископа Птолемаиде са другима.
Како није било прогона, Александар, тадашњи епископ Алекасандријски, окупљао је
око себе вернике, и ту је са осталим члановима клира говорио о Пресветој Тројици, учећи да су
Света Тројица један у Тројици. Један од чланова клира, био је и јеретик Арије. Слушајући
овакве проповеди, Арије поче мислити да епископ Александар уводи учење Савелија
Ливијског, који је тврдио да су Отац, Син и Дух Свети једна ипостас, једно лице али под три
имена. Стога, кад се говори о Богу, он не чини разлику између Оца, Син и Духа Светога. По
Савелију Бог је Отац када се узима као законодавац Старог завета, а када се узме као

2
Аријева јерес

оваплоћена Реч у Новом Завету, онда је Бог Син, а када се узме као Утешитељ који се јавио
Апостолима, онда је Бог Дух Свети.
Како је Арије увек био спреман за препирку, он поче оштро нападати, чак на врло непристојан
начин, на речи свога епископа говорећи да је Отац родио Сина и да тада рођени имају почетак,
да је онда постојало време када Сина није било, те је Син у времену добио своју личност. Овај
свој став, Арије је заснивао на речима Светог Писма. Место из Прича Соломонових: ,,Господ
ме је створио у почетку путева својих``(8,22), Арије је тумачио као да је Господ Исус Христос
Створ Божији, и према томе није раван и једнак Творцу, Богу Оцу. Син Божији није рођен, није
вечан; Он је први и најсавршенији Створ Божији који је створио све остало. Он је створен из
ничега, али с друге стране Он је тако близу Бога Оца, да се може назвати и Сином Божијим и
Богом, иако није прави Бог у строгом смислу те речи. По Арију, Господ Исус Христос се може
назвати Богом зато што учествује у Божанском владању, и Њему с правом припада назив Бога.
Против оваквог учења, одлучно је устао александријски епископ Александар. Спор
између Арија и епископа Александра почео је већ 319. године, а како Арије није хтео да
попусти са својим јеретичким убеђењем, епископ Александар је сазвао синод од неких сто
епископа, на којем је проглашено Аријево учење јеретичким. Но и после одука овог сабора
Арије није хтео да одустане од својих убеђења и од свог јеретичког учења, због чега су морали
да му одузму свештенички чин и да га екскомуницирају из Цркве. Арије због тога напусти
Египат и прво је отишао у Палестину, код епископа Јевсевија Кесаријског који му је дао
заштиту. Затим Арије одлази преко Азије до Витиније, где је такође добио заштиту код свог
некадашњег школског друга, а сада пријатеља епископа Јевсевија Никомидијског. Узгред,
Арије док је на свом путу пролазио кроз места, он је проповедао и своје јеретичко учење у
стиховима и прози, усмено и писмено, задобивши велико мноштво пријатеља. Све те његове
стихове, Арије је сакупио у свој зборник Талија, што преведено значи- гозба, пир. Овако је и
направио раздор у Цркви, и то не само у клиру већ и међу лаицима. Напослетку, за овај спор
међу Хришћанима су дознали и сами незнабожци, који су се томе подсмевали изигравајући све
то у својим позориштима.
Када је Константин Велики сазнао за све те догађаје унутар Цркве, и сматрајући ту
своју опасност као сопствану, науми да је што пре угаси. Тада је он послао човека по имену
Осија, који је био епископ Кордобе у Шпанији, и са њиме посланицу упућену и Александру и
Арију. Ту посланицу цар Константин почиње: ,,Знам да је садашњој расправи био почетак кад
си ти, Александре, пожелео чути и знати од својих свештеника како сваки појединачно мисли о
одређеним местима из Закона, или једноставније речено, кадаси изнео на видело празну страну
питања, те си онда ти, Арије, потегао нешто тако о чему у првом трену није требало ни
мислити, или је требало чутати, иако си о томе размишљао. Ето шта је дало повода да се
поделите, да се прекине заједница, те да се тако свети народ, који се поделио на двоје, доведе у
неслогу. И тако: нека сваки од вас искрено опрости један другоме, и нека усвоји оно на шта вас

3
Аријева јерес

саветује онај који је слуга, као што сте и ви.`` И ова посланица као и епископ Осија Кордубски,
нису постигли никакав успех. Тада се дошло на мишљење да се овај проблем, једино може
решити сазивањем једног великог сабора, на коме би се окупили сви епископи. То је и успело и
одлучено је да се одржи првобитно сабор у Анкири, међутим сабор је ипак одржан у Никеји
(данашње место Изник у Турској) у Витинији. Сабор је био заказан за 325. годину.
Тако је 325. године дошло, до Првог васељенског сабора у Никеји. Пре него што је
почео сабор са радом, цар је наредио приватне конференције међу сакупљенима, и на овима су
посебно диспутирали Арије и тадашњи ђакон александријског архиепископа Александра
Атанасије, при чему се Атанасије одликовао теолочком ученошћу, говорништвом и готовошћу
на одговор. На сабору се окупило 318 Светих Отаца. Записника о седницама немамо, а и
изгледа да нису ни састављани. Једино што знамо јесте то да је сам цар, Константин Велики,
отворио сабор, који је трајао од 20. маја до 25. августа 325. године, и пригодно поздравио све
присутне епископе, бирајући речи како би их све позво да буду сложни у мислима, да избегну
свађе и личне увреде. Међутим, међусобно пребацивање кривица већ је почело, а неки су чак,
послали писане жалбе цару. Цар Константин их је позвао да најпре реше проблеме због којих
су позвани, а затим нареди да се писмене жалбе спале, рекавши: ,,Христос учи да опростиш
брату ако желиш да се и теби опрости!`` Не зна се ко је преседавао сабором, зато што у
најстаријим вестима говори општенито у множини.
Што се тиче самих расправа, показало се да већина није била за дати право ни
Александру и Атанасију, а ни Арију. Додуше, већина је хтела да пристане на учење Александра
и Атанасија, али све због израза ,,јединосуштан`` којег су сви избегавали, јер је тај израз био
осуђен заједно са Павлом Самосатским 268. године у Антиохији. Али Атанасијеви разлози су
толико утицали да су се сви, осим 17 епископа, напослетку изјаснили за целу дефиницију
Александра и његовог ђакона Атанасија, која гласи: ,,Син је прави Бог, рођен од вечности из
сушаства Очева, те је зато јединосуштан са Оцем, истог мајестета и исте славе.``
Напослетку сви се сложише и прихватише овакво учење и одлучише да се такво
формулирано учење стави у Символ вере. За подлогу символа вере узет је символ Цркве у
Кесарији Палестинској, који се читао при крштењу и којег је предложио сам епископ те цркве
Јевсевије. Овај символ вере потписали су сви епископи осим седамнаесторице епископа, који су
по наговору цара потписали. Ипак нису потписали Арије и још пет епископа: Јевсевије,
епископ Никомидије, Теогнист Никејски, Марс халкидонски, Теона Мармарински и Секунд
Птолемандски. По њиховом мишљењу, ,,јединосушни`` значи да је начињен из ко зна чега,било
кроз деобу, било кроз истицање, било кроз изданке. Али по њиховом мишљењу, ни на један
овај начин не оставши Син, заправо и није Син, па се због тога и не хтедоше прикључити вери
која је исповедана. Њима је реч ,,јединосуштан`` била на посмех па због тога нису ни хтели да
потпишу осуду Арија. То је дало повода Сабору да анатемише и Арија и његове присталице,
напоменувши за Арија да се он више не враћа у Александрију, а цар је издао наредбу да се

4
Аријева јерес

затворе и Арије, Јевсевије и Теогнист. Последња двојца, односно Јевсевије и Теогнидст,

написаше у заточеништву да се кају и касније су прихватили и израз ,,јединосуштан``.
Када се сабор завршио, цар Константин је позвао све епископе на гозбу, где их је лепо
почастио, обдарио их и отпустио својим кућама. Мислило се да ће овај Никеијки сабор заувек
да уништи Аријево учење, али изгледа да није. Наиме, сабор је црквено и правно осудио
Аријеву јерес, али је није фактички довршио. После сабора, Аријева јерес, уместо да стагнира
она је јачала, јер су Арије и Јевсевије Никомидијски имали, особито на двору Константина
Великог много моћних пријатеља, а и међу еписопима доста једномишљеника. Њихова странка
је тако јачала и јачала и умела је да и друге епископе врати на њихово пређашње мишљење по
питању израза ,,јединосуштан``, а самога цара да врати на мишљење да Аријевски спор, спор
око ничега.
После три године, на захтев своје сестре Констанције која је била на умору, цар
Константин је вратио све изгнанике из прогонства. Пошто је Арије изнео двосмислено
исповедање вере, цар је тражио од епископа, да Арија поново врате у црквену заједницу. То се
дешавало све 328. године баш кад је на место Светог Александра Александријског дошао његов
истакнути ђакон Атанасије. Свети Атанасије није хтео да врати Арија у црквену заједницу, све
док Арије оторено и јасно исповеди Никејски символ вере. Исто становиште са Светим
Атанасијем, кога су прозвали Великим, заузимали су и Јевстатије Антиохијски и Маркел
Анкирски. Али потајни аријевци су ускоро добили нове чланове и нове једномишљенике, који
нису ни били чисти аријевци, већ обични субординацијанци, који су сада допуштали да је Бог
Отац родио од вечности Сина, али да Син није истог суштаства са Богом Оцем, већ само
сличног. Тако су се они скупили 330. године под преседништвом Јевсевија Кесаријског, кога су
том приликом злоупотребили. Тада је у Антиохији одржан њихов сабор против тамошњег
епископа Јевстатија, који је том приликом оптужен да уводи Савелијеву јерес. Тако оптужен за
велеиздају, Свети Јевстатије, је збачен са своје епископске столице и на његово место је
доведен њихов једномишљеник. Свети Јевстатије је умро 360. године, што значи да је провео у
изгнанству читаве три деценије. Исто ово су доживели и Атанасије Велики 365. године, и
Маркел Анкирски 366. године.
Борба против Атанасија Великог је била толико јака да су аријеви једномишљеници,
подболи Мелентијевску странку да обнови раскол, који ће се одржати све до V. века. Поред
тога одржан је један сабор у Тиру у Финикији 335. године, опет под преседништвом Јевсевија
Кесаријског, на којем су изнете разне оптужбе против Атанасија Великог, као што су да је
послао свог презвитера Макарија да разбије, мелентијевцу Исхири олтар и путир и да је тако
профанисао светињу, затим да је убио мелентијевског еписопа Арсенија, да му је осекао десну
рку и да је са њом врачао. Све ове оптужбе показале су се као лажне, но то није помогло
Светом Атанасију и он је био збачен и протеран у место Тријер. Годину дана касније (336.) иста

5
Аријева јерес

судбина задесила је и Марка Анкирског, који је био, донекле с правом, оптужен због
савелијанства.
Када је Арије дошао у Александрију са својима , одмах се створио немир међу народом,
јер је народ у Александрији био несрећан због Аријевог повратка и због Атанасијевог заточења.
Убрзо је цар сазнао да је Арије променуо своје мишљење, па га позва у Константинопољ, да би
дао одговор због немира који је настао у Александрији. У то време старешина Цркве у
Костантинопољу био је Александар. Колико је сам Александар био по вољи Богу, показало се
приликом када се ближило време за препирку измђу Александра и Арија, јер чим Арије дође
народ се подели на два табора и узбуни се цео град. Једни су говорили да не треба мењати веру
из Никеје, а други су тврдили да је Арије у праву. Све то је било веома мучно за Александра,
као што му беше мучна претња Јевсевија Никомидијског, да ако не прими Арија и његове
присталице у црквену заједницу биће свргнут. Александра је мање брига задавало то што му је
претила опасност од свргавања, него га је више притискало то што је претила опасност од
промене догмата. И помисливши за себе да је чувар одлука Сабора, учинио је све да сачува
веру Отаца. Када се Алексанар обрео у овој ситуацији, он се остави дијалектике, и потпуно се
предаде Богу, посветивши читавог себе посту и молитви. Намера му је била та да се обави у
тајности оно што је смислио, и тако се затвори у Цркву која се звала ,,Црква мира``, уђе у олтар
и ничице паде пред свету трпезу, молећи се и проливајући сузе. Након неколико дана усрдног
мољења, Бог му даде оно за шта се молио. А он је у својим молитвама стално говорио, да ако је
истина оно што учи Арије, нека тада он , више не буде жив. А ако је истина оно у шта он верује,
тада нека Бог покара Арија, који почини толика зла својом нечастивошћу.
Цар је желео да испита Арија, те га је због тога позвао на двор. Када је Арије дошао, цар
га упита да ли се слаже са оним што је донешено на сабору у Никеји? Арије без пуно
размишљања одговори да прихвата све што је донесено и још се потписа на Символ вере, али
на себи својствен, искварен начин. Цар се зачуди оваквом гесту, а Арије се још закуне, наравно
са лажју у срцу. Треба рећи још и то да је Арије под пазухом имао своје исповедње вере и када
се закунуо, управо се њему заклео. Но цар је повероао Арију и наредио епископу Александру
Константинопољком да Арија прими у црквену заједницу. То се све догодило у суботу, а Арије
се надао да ће следећег јутра ући у Цркву. Али казна Божија је ишла за њим. Када је изашао са
двора, Арије је био у пратњи јевстатијеваца, који су га чували. Док су они пролазили улицом,
све очи су биле уперене у њих. И када су дошли до Константиновог трга, Арија обузе неки
страх од савести, а уз то осети неку слабост у стомаку. Тако је Арије уз пражњење стомака,
просуо и сву утробу из себе уз много крви, те је ту и издахнуо 336. године. Тада је велики страх
обузео оне око Јевсевија, који су причали да су га отровали Никејци, а исто тако и велика
радост народа и самога цара, због чега се он још више приближио Цркви.

6
Аријева јерес

Коришћена литература:

1. Протојереј др.Радомир В.Поповић- ``Појмовник Црквене историје ``

2. Протојереј др.Радомир В.Поповић- `` Извори за црквену историју``
3. Григорије Микић - ``Преглед историје хришћанске Цркве``
4. Протојереј Георгије Флоровски-``Источни оци IV века``
5. Јевсевије Поповић- ``Општа црквена исорија``
6. Јован Велимировић- ``Историја хришћанске Цркве``

7
Аријева јерес

Коришћени извори:

1. Сократ Схоластик- ``Историје Цркве``

2. Свети Атанасије Велики- ``О очовечењу Бога Логоса``
3. Свети Атанасије Велики- ``Александријски сабор 362``